SVE JE TO U SVEDSKOJ

 SKANDINAVSKE ZEMLJE U KOJIMA JE I NAJBOLJI SKOLSKI SISTEM DOSLE SU DO ZAKLJUCKA DA TEHNOLOGIJA IPAK STETI DECI. TAKO CE SE PROGNANI UDZBENICI VRATITI A DECA CE PONOVO PISATI, A NE SAMO KUCKATI.

Dok su se djeca vraćala u škole širom Švedske prošlog mjeseca, mnogi nastavnici su stavili naglasak na štampane knjige, tiho vrijeme namijenjeno čitanju i vježbanje rukopisa, te posvećivanju manje pažnje tabletima, nezavisnom istraživanju na internetu i vještini kucanja na tastaturi.

Povratak tradicionalnim metodama učenja je odgovor na zabrinutost političara i eksperata da li je hiper-digitalizovani pristup obrazovanju u ovoj zemlji – koja uvodi tablete već u vrtićima – doveo do pada u osnovnim vještinama.

Švedska ministarka školstva, Lota (Lotta) Edholm, koja je stupila na poziciju prije 11 mjeseci kao dio nove vlade okupljene oko centralno-desne koalicije, bila je jedan od najvećih kritičara potpunog prihvatanja tehnologije.

"Švedskim učenicima je potrebno više udžbenika. Fizičke knjige su važne za učenje", rekla je Edholm u martu.

Ministarka je prošlog mjeseca saopštila da vlada želi da preokrene odluku Nacionalne agencije za obrazovanje, kojom su digitalni uređaji postali obavezni u vrtićima. Planira da ode korak dalje i u potpunosti ukine digitalno obrazovanje za djecu mlađu od šest godina, rečeno je u ministarstvu za AP.

"Postoje jasni naučni dokazi da digitalne alatke pogoršavaju, a ne pojačavaju, sposobnosti učenja", navodi se u saopštenju švedskog Karolinska instituta od prošlog mjeseca, na temu državne strategije uvođenja digitalizacije u obrazovanje.

"Vjerujemo da bi fokus trebalo da se vrati na sticanje znanja kroz štampane udžbenike i nastavničke sposobnosti, a ne primarno kroz besplatno dostupne digitalne izvore, čija tačnost nije adekvatno provjerena", rečeno je iz instituta, ugledne medicinske škole fokusirane na istraživački rad.

Brzo usvajanje digitalnih alatki za učenje je takođe uzrok za zabrinutost agencije za obrazovanje i kulturu Ujedinjenih nacija.

U izvještaju objavljenom prošlog mjeseca, UNESCO je objavio "hitan poziv za prikladnu upotrebu tehnologije u obrazovanju". Izvještaj traži od zemalja da ubrzaju internet veze u školama, ali istovremeno upozorava da tehnologija u obrazovanju treba biti implementirana tako da nikad ne zamijeni instrukcije licem u lice koje vodi nastavnik, te podržava kvalitetno obrazovanje za sve.

U švedskom glavnom gradu Stokholmu, devetogodišnji Liveon Palmer, učenik trećeg razreda u osnovnoj školi Djurgardskolan, rekao je da mu se dopada da više vremena u školi provodi oflajn.Sviđa mi se da više pišem u školi, na papiru, jer je jednostavno bolji osjećaj", rekao je AP-u tokom nedavne posjete toj školi.

Njegova učiteljica, Katarina (Catarina) Branelius, rekla je da je bila selektivna u traženju od učenika da koriste tablete, i prije nego što je to došlo u centar pažnje.

"Koristim tablete tokom matematike, i koristimo neke aplikacije, ali ih ne koristimo za pisanje teksta", rekla je Branelius. Dodala je da je učenicima mlađim od 10 godina "potrebno vrijeme i vježbanje rukopisa… prije nego što uvedete pisanje na tabletu".

Onlajn nastava je predmet žustrih rasprava širom Evrope i drugih dijelova Zapada. Poljska je nedavno pokrenula program putem kojeg će svaki učenik dobiti laptop, počevši od četvrtog razreda, u nadi da će zemlja biti tehnološki konkurentnija. Sve će finansirati vlada.

Da bi se borili sa padom u čitalačkim sposobnostima, švedske vlasti su najavile investiranje oko 685 miliona kruna (60 miliona evra) za kupovinu knjiga za škole ove godine. Još 500 miliona će biti uloženo 2024. i 2025. godine da se ubrza povratak udžbenika u škole.

Nisu svi eksperti uvjereni da novi napori švedskih vlasti znače najbolje za učenike.

Kritikovanje efekata tehnologije je "popularan potez kod konzervativnih političara", tvrdi Nil Selvin (Neil Selwyn), profesor iz oblasti obrazovanja na Monaš univerzitetu u Melburnu u Australiji. On dodaje da je to "fin način da se kaže da smo privrženi tradicionalnim vrijednostima".

"Ima smisla kada švedske vlasti tvrde da nema dokaza da tehnologija poboljšava učenje, ali mislim da je to zato što nema direktnih dokaza šta radi sa tehnologijom", kaže Selvin.

On dodaje da je "tehnologija samo jedan dio zaista složene mreže faktora u procesu obrazovanja"

 SVEDSKA JE PRVA ZEMLJA NA SVETU KOJA JE IZBACILA KES IZ PLATNOG PROMETA!

  Država je prešla na kompletno elektronsko plaćanje. Prema studijama koje je sproveo profesor Jonas Hedman još pre 6 godina, ovo je buducnost za celu planetu.

Švedsku je video kao pionira u ukidanju keša kao platežnog sredstva. 

 Dobrijević je kontaktirao upravo ovog profesora kako bi dobio odgovore na mnoga pitanja u vezi sa ovom tranzicijom Švedske.

Vi ste pravili studiju o ukudanju upotrebe keša i Švedska je bila jedna od glavnih zemalja u vašoj studiji. Da li postoje negativne strane uvođenjem isključivo digitalnog novca?

- Generalno nema, ali postoje mali nedostaci koji mogu da budu problematični kao što su stariji ljudi koji ne znaju da koriste digitalne tehnologije, onda ljudi koji se dosele u Švedsku koji ne razumeju kompleksnost tehnologija koje su potrebne za ovaj vid plaćanja. Samo otvaranje bankovnog računa za njih može da traje nekoliko meseci. Takođe ljudi sa posebnim potrebama kao što su demencija ili neki drugi invaliditet mogu imati problem. Međutim te grupe nisu u kategoriji profitabilnih korisnika tako da banke ne rešavaju takve probleme - kaže profesor Jonas Hedman iz sektora za digitalizaciju CBS Univerziteta.

Da li postoji neka vrsta probe, kako će to funkcionisati u Švedskoj kako bi se primenilo u drugim državama?

- Ono što se dešava u Švedskoj se odigrava iz nekoliko razloga. Svakako postoji mnogo toga što bi ostale države mogle da nauče. Recimo društvo postaje efektnije bez keša jer keš košta mnogo više. To je i neka vrsta zaštita od namere ljudi. Čuo sam recimo o slučaju kriminala krađe novca u vašoj susednoj državi Bosni, bas pre neki dan. Kriminalci vole keš. Ako imate sistem plaćanja kešom, imaćete i kriminal. Uvođenje digitalnog plaćanja neće potpuno iskoreniti kriminal, ali će biti mnogo teže za njih da opljačkaju nekoga.Kriminalne aktivnosti su moguće sa kreditnim karticama.

Šta ako se organizuju najbolji hakeri sveta. Da li mogu da naprave te kriminalne transakcije novca?

- Koliko ja znam nije bilo ekstremno velikih takvih slučajeva pljačkanja skandinavskih zemalja. Oni imaju izuzetno jaku zaštitu. Bilo je hakovanje centralne banke u Šri Lanki. Bankovni sistemi su sigurni.

Kakva je vaša vizija ove tranzicije. Kako Vi to posmatrate? Vi ste ekspert u ovoj oblasti.

- Rekao bih, Švedska je danas društvo bez upotrebe keša. Došlo se do zaključka da korišćenje keša mnogo više košta. Kada novčane transakcije dostignu nivo ispod 7 do 8 procenata obima protoka novca bilo bi skuplje prihvatiti keš nego da se napravi profit od toga.

Da li je onda ovo po Vašem mišljenju dobra budućnost za svet?

Da, ceo svet ide u tom smeru. Keš je ekstremno skup bankama. Ne mogu da zarade toliko kao u digitalnom smislu. Uzmite samo na primer brojanje novca. Postoje mašine za brojanje novca ali to oduzima puno vremena. Znate ljudi su lenji po prirodi, tako da im je plaćanje karticama ili mobilnim telefonima mnogo praktičnije. Danas u Švedskoj keš je beskoristan. Ako dođete sa svotom fizičkog novca u Švedsku, možete da kupujete neke namirnice, alkohol i lekove u apotekama. Za iznajmljivanje stana, hotelskih soba, u restoranima i barovima ne možete koristiti keš kao ni za plaćanje računa i drugih stvari.

Kurir televizija je dostupna na kanalu broj osam za korisnike MTS Iris TV, m:SAT tv, Supernova, BeotelNet, Orion telekom, Yettel Hipernet TV i Sat-trakt na teritoriji Srbije, u okviru platforme m:tel u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini i MTEL Global u dijaspori, kao i na aplikaciji Arena Cloud.

Elektronska plaćanja u Švedskoj brzo rastu. Sve više prodavnica i restorana u zemlji ne prihvata novčanice. Od kupaca se traže da plate karticom ili mobilnom aplikacijom.

Mnogi Šveđani više ne nose gotovinu zbog sveprisutnosti elektronskih sredstava plaćanja u svojoj zemlji. Čak i deca (iznad šest godina) u Švedskoj plaćaju karticama.

Velika većina švedskih banaka prestala je da dozvoljava klijentima da podižu ili uplaćuju gotovinu preko šaltera, jer je upravljanje gotovinom skupo – zbog mera osiguranja i slično.

Iako  ova prica sa kesom nije novina vec se celu deceniju provlaci po internetu ovaj put je zaista postala stvarnost. Ne znam kako mi se svidja zivot bez kesa. astuća upotreba elektronskog plaćanja i smanjivanje upotrebe gotovine ne dešava se samo u Švedskoj, već u mnogim zemljama. Na primer, digitalne transakcije u Indiji porasle su za 55 odsto u 2018. godini, 48 odsto u Kini i 23 odsto u Indoneziji, pokazuju podaci Banke za međunarodne nagodbe.

Hedman smatra da neće samo Švedska postati bezgotovinsko društvo, već je to nešto što čeka sve zemlje sveta. “To je neminovnost. Ne možete zaustaviti taj proces”, rekao je on prilikom jednog ranijeg intervjua.

Treba reći da Vlade, banke i kompanije širom sveta forsiraju što brži prelazak na digitalne forme novca iz mnogo razloga. Njima to odgovara jer imaju mnogo niže troškove obrade novca, kao i njegovog skladištenja i čuvanja od potencijalnih pljački.

Ali, ono što je još veoma važno, na ovaj način oni stiču punu kontrolu nad tokovima novca. Nakon ukidanja novca u fizičkom obliku, biće nemoguće bilo šta kupiti na bilo kom mestu na planeti, a da o tome odmah ne bude obavještena banka, država ili neko ko upravlja sistemom plaćanja.

Dobra stvar je što će se na ovaj način zadati veliki udarac sivoj ekonomiji i kriminalu, jer će izbegavanje poreza postati nemoguće kao i plaćanje droge ili ilegalnog oružja.

Negativna strana je što će vlasti steći punu kontrolu nad građanima, a kompanije će moći da prate njihove potrošačke navike kako bi te podatke koristile u komercijalne svrhe.

Osim toga, poznato je da građani mnogo više troše kada plaćaju karticom ili mobilnom aplikacijom, nego kada plaćaju gotovinom.

Postoji i jedna kategorija koja bi mogla biti žestoko pogođena nestankom kovanica i novčanica, a to su beskućnici kojima će biti teško da nabave uređaje za pojedinačne donacije.

Osim toga, postavlja se pitanje šta ako države, usled neke buduće velike krize, ogranične podizanje novca, kao što se desilo na Kipru i u Grčkoj pre nekoliko godina.

Na kraju, recimo da će društva koja su manje napredna od Švedska, verovatno sačekati još neko vreme pre ukidanja novca u fizičkom obliku. Ali, to će na kraju ipak morati da se desi, verovatno pre nego što mnogi misle.

Stručnjaci kažu da je ovo proces koji se ne može zaustaviti, te da je samo pitanje kada će se to desiti, odnosno kada ćemo novčanice izbaciti iz upotrebe, a kartice i mobilne aplikacije postati jedini način plaćanja.

Svakako, to će se desiti pre nego što mnogi misle – u nekim državama već u narednih nekoliko godina.

Širom sveta, građani sve manje koriste novčanice, a dešavanja u vezi s pandemijom koronavirusa mogla bi dodatno ubrzati evoluciju novca, s obzirom na rast online prodaje, socijalnog distanciranja i digitalnog plaćanja

KAKAV TEKST. ZEMLJE KOJE IMAJU NAJBOLJI SKOLSKI SISTEM SAMIM TIM I OBRAZOVANJE (SKANDINAVSKE ZEMLJE ) CIJI DJACI POSTICU NAJBOLJE REZULTATE NA PISI TESTOVIMA U SVETU VRACAJU SE NA UDZBENIKE ,CITANJE, RUCNO PISANJE. LAPTOVI SE IZBACUJU IZ SKOLA A I VRTICA. U ISTO VREME KES ODLAZI U ZABORAVAM. SVO PLACANJE SE VRSI ELEKTRONSKIM PUTEM. 

KAKAV JE OVAJ SVET U KOM ZIVIMO? TEHNOLOGIJA SVE SFERE ZIVOTA OBUHVATILA.  I NASTAVLJA I DA NAS  I DALJE 'POROBLJAVA' A ONDA  GLAS RAZUMA MAKAR DECI VRACA NORMALNO DETINJSTVO DOSTOJNO LJUDSKE VRSTE ,A NE KIBORGA, ROBOTA I VANZEMALJACA.

 

 

 

SENICID

 SENICID NIJE STO I LAPOT A OPET JE ISHOD ISTI. STARIM LJUDIMA KOJIH JE SVE VISE JER SE ZIVOTNI VEK PRODUZIO SVE JE TEZE. UMESTO DA UZIVAJU U STAROSTI NAJCESCE SU U TESKOJ EKONOMSKOJ SITUACIJI ILI SU BOLESNI OD MNOGIH BOLESTI KOJE DANAS POSTOJE. DECA NE MOGU DA IM POMOGNU JER JE I NJIMA JAKO TESKO. A DRUSTVO JE ODAVNO BAS BRIGA ZA SVE. PA EVO NEKE PRICE O SENOCIDU I LAPOTU.ZASTO MI SENOCID ZVUCI KAO GENOCID?

Senicid je novolatinska složenica od senex i od caedere. Ubijanje staraca. Složenica je zamalo ušla u zakone, a u običaj je ušla davno, običaji su jači od zakona, i senicid je kao običaj bio običavan u različitim kulturama.

U mnogim kulturama postoji predaja kako se zajednica u neki ranijim, primitivnijim i surovijim vremenima rješavala starijih, nesposobnih raditi a sposobnih jesti. U susjednoj Srbiji taj se običaj, zvani lapot, održao do, gledano na većoj vremenskoj skali, novijih vremena.

Tako na srpskoj verziji Wikipedije piše: ''Prema pisanjima T. R. Đorđevića iz 1918. godine o običajima brdskih predela okoline Zaječara, ubistvo bi bilo izvršavano sekirom ili motkom, i celo selo bi bilo pozvano da prisustvuje događaju. U nekim mestima bi stavljali kukuruznu kašu na glavu osobe pre ubistva da bi na taj način pokazali kako kukuruz ubija starce, a ne oni sami.'' U srpskoj kulturi kultni status ima reportaža Mihajla Medenice, ustvari literarna rekonstrukcija, o posljednjem slučaju lapota u Srbiji kad je krajem 19. stoljeća u selu Zjapin Mitar Stojnin ubio oca Petka. Damir Karakaš, pisac iz Brinja iako se Brinjani tom činjenicom ne ponose, vođen nepogrješivim instinktom za, kako bi u Srbiji rekli, autošovinistički kič, pokušava taj običaj presaditi u hrvatsku tradiciju.

Senicid iliti ubojstvo staraca pojam je koji posljednjih mjeseci ponovo postaje aktualan. Teoretičari urote nagađaju da je COVID-19 umjetni virus dizajniran upravo tako da ubija stariju čeljad i tako rasterećuje zdravstvo, mirovinske fondove i društvo u cjelini. Lako za teoretičare, na njihove se priče može odmahnuti rukom, pravi problem je u suvremenoj praksi, u suvremenom načinu života. Danas stari ljudi, požive li dovoljno dugo, obično završe u staračkom domu. Vremena su došla takva da tu u domu, okupljeni na hrpu i zatvoreni, nemoćno čekaju da se korona probije u njihov dom. Cijelo društvo navija za njih, osoblje se silno trudi da spriječi proboj korone unutra, u tu svrhu ne pušta starce van niti njihovu rodbinu k njima, ali korona, prije ili kasnije, uvijek nađe načina da se probije unutra i napravi dar-mar. Svi se rastapaju od brige za naše dede i bake, ali korona ih tamani brzinom proporcionalnom rastu te brige. Sve u svemu, građa za solidan horor.

   Kakvi god bili narav i podrijetlo virusa, činjenica je da on prilično efikasno i precizno tamani stariju populaciju, iscrpljuje nacionalne zdravstvene sustave, drastično snižava dostupnu razinu zdravstvene usluge širim slojevima pučanstva te enormno zadužuje nacionalna gospodarstva kod svjetskih centara financijske moći. Koji lebde nad razvodnjenim državama kao Duh Sveti nad vodama i najavljuju Veliki Reset kao novo stvaranje. Iako su svima puna usta zaštite starijih – ono kao čuvali su oni nas, sada čuvajmo mi njih -teško je se oteti dojmu da je, sudeći po filozofiji kojom je prožeta naša kultura, ovaj virus, ubojica starih i nemoćnih, došao kao naručen. Kulturi koja ultimativno cijeni mladost i ljepotu, a užasava se starosti i onoga što ona donosi – ne može biti strana pomisao o uklanjanju izvora nelagode. Uostalom, nije li eutanazija legalizirana u mnogim zapadnim državama!? Ako se ovi trendovi nastave, za desetljeće-dva najdulje bit će legalizirana u svim.

   Paradoks zapadnih društava jest u tomu da su to stara društva koja se užasavaju starosti te se pokušavaju pomladiti kroz uvoz migranata, koji pak kao temeljnu značajku vlastitoga identiteta imaju negaciju vrijednosti društva u koje bi se trebali integrirati. Glede konačnog ishoda pouka povijesti je neumoljiva: nadvladat će životniji element, a poražen će biti onaj dekadentniji. Tako je u povijesti uvijek bilo. Tako je pred nama odluka: ili ćemo se mijenjati sami vraćajući se nekim ishodištima vlastitoga identiteta ili će nas mijenjati drugi namećući nam temeljna ishodišta svoga identiteta. Kultura smrti koja je trenutno dominantna u zapadnim društvima u novom koronavirusu dobila je neplaniranog (ili ipak planiranog?) pomoćnika, s potencijalom za dosad neviđeni senicid. Pridoda li se tomu popularizacija eutanazije i sofisticirani infaticid zamaskiran neoliberalnim novogovorom kao ''reproduktivno zdravlje'' – razmjere ataka na život kao takav u našoj kulturi ukazuju se u svojim zastrašujućim razmjerima.

   Tom turobnom dojmu doprinosi i činjenica da su ovu tešku godinu osim virusa i potresa obilježile i brojne smrti, odlasci velikih i važnih ljudi iz oblasti umjetnosti, politike, zabave,sporta… Umrli su, nabrajam nasumice: Božidar Alić, Ivo Banac, Zdravko Tomac, Kićo Slabinac, Tomislav Merčep, Milovan Šibl, Anto Kovačević, Mustafa Nadarević, Vera Zima, Zdenka Vučković, Slaven Letica, Branko Cikatić, Špiro Guberina… Od svjetskih faca: Sean Connery, Kirk Douglas, Jiři Menzel, Ennio Morricone, Diego Maradona… Svijet se nepovratno promijenio. Ili ja samo dramatiziram jer i sam – gle, čuda! - starim?

Senicid ili mogućnost Lapota

„Teško vreme za matore, prijatelju moj“

Džoni Štulić

Ovo naše vreme nije dobro vreme za stare ljude ili kako ih je naša generacija nazivala - za matore - poigravajući se tim nazivom, gotovo šarmantno, sve dok mečka starosti nije počela da igra i pred našim vratima.

Uostalom, ni jedno vreme nije bilo dobro za njih, ali samo u nešem vremenu se ta nebriga, odricanje od starih ljudi, pa i svesno dovođenje istih na rub egzistencije i guranje preko tog ruba, ovoliko zavija u oblande licemerja. Puna su nam usta (i ostale društvene mreže) brige za stara lica, članaka o srećnom starelju, razumevanju, pomoći i akcijama za promenu postojećeg stanja, međutim, realno sve se manje toga čini da se išta zbilja i promeni. Stari ljudi su okrenuti sami sebi, svojoj sudbini i drugim iracionalnim opcijama - kao što su razne predizborne kratkoročne pomoći - kao nikada do sada.

Znate li šta je to zapravo senicid?

A šta je lapot i zašto je on daleko pošteniji i humaniji od senicida.

Senicid je kovanica nastala spajanjem dveju latinskih reči, senex i ceadere, novijeg je porekla i zapravo znači ubistvo staraca. Humanije rečeno - ali samo rečeno - radi se o uklanjanju staraca, kada je njihovo izdržavanje postalo teret za jedno društvo i vrši se izazivanjem smrti, ubistvom, navođenjem na samoubistvo ili napuštanjem starih do smrtnog ishoda.

Lapot je običaj fizičkog lišavanja starijih članova porodice, koji se sprovodio nekada, (nadam se samo nekada), u Srbiji, kada je njihov opstanak dovodio u pitanje opstanak nekih drugih mlađih, gladnih lica.

Stari su na lapot, predanjima i poštovanjem običaja, već bili pripremani, ili su ga i sami počinili te suočekivali isto kada za to dođe vreme. Lapot je u tim delovima predstavljao sastavni, tog teškog života u doba nemaštine i uvek je postojala nada da on neće biti izvršen. To se činilo, zadavanjem samrtnog udarca po glavi, preko pogače, specijalno umešene za tu priliku, jer ono što te hrani i održava u životu, jednom ti dođe i glave.

Odvratno mi je i samo poređenje, ali lapot se čini, ako je to moguće reći na taj način, nekako humaniji od senicida, koji mi danas činimo.

Znate li kakvo je stanje u domovima za stara i nemoćna lica, u domovima za napuštena lica, kakav je odnos prema starima u ustanovama zdrastvene zaštite...Kakav je odnos sistema prema starima i kakoje sistem socijalne zaštite sve to kod nas predvideo...i tako dalje, tako dalje.

Kod nas je gotovo zabranjeno govoriti da problem postoji, jer ne samo da donosiocu loših vesti slede sankcije, nego prikrivanjem problema, zatvaranjem očiju pred realnošću, prividno dovodimo do toga da problema i nema.

A život pokazuje sasvim drugačiju sliku.

U domovima za stare ljude, korisnike nema ko da pazi, hrane se veoma slabo, jednolično, primera radi gotovo svakodnevno za večeru dobijaju komad hleba, parizera i jedno bareno jaje, koje nema ko da im oljušti i da ih nahrani, tako nemoćne, nesposobne da jedu samostalno, te se tako svako veče ta oskudna hrana i baci, a ljudi ostaju gladni. Isto je i sa drugim obrocima. O redovnom presvlačenju, održevanju higijene i lekarskim pregledima da i ne govorim. Tako se ustanove te vrste pretvaraju, od mesta gde će živeti stari ljud,i u mesta gde će umirati i to ako je moguće što pre.

O zdravstvenoj zaštiti koja nije odgovarajuća ni za koga kod nas, ne treba puno ni pričati. Lekari, kada su teške bolesti u pitanju, prvo pogledaju koliko godina ima pacijent, pa onda odluče da ga ne treba lečiti, ni operisati, jer mesta i sredstava nema ni za mlađe. Stari i bolesni su predviđeni da umru.

Socijalna davanja za stare su gora nego u Dikensovim romanima, a penzije su obezvređene, nenormalnim poskupljenjima i inflacijom.

Moćnici koji u ovoj zemlji raspolažu ogromnim novcem, nemaju potrebnu vrstu empatije usmereneka starima: oni ne misle na starost, smatrajući da sami nikada neće ostariti ili da će se obezbediti materijalno, pa to neće biti problem. Svoje stare ili su lično zbrinuli ili ih baš briga za njih, jer se radi o novokomponovanoj eliti, koja u mladosti nije imala pomoć finansijski nemoćnih roditelja, pa i oni tako...

Da skratim, rešenje je da nikada ne ostarimo i ne zanemoćamo.

E, budući da to nije moguće, problem mora da se rešava sistemski, mnogo ranije nego što on nastaje, tačnije generacijama ranije. Kao što se problem gužve u saobraćaju, recimo, ne rešava kada ona nastane, već mnogo ranije, kao što se, recimo problem podmlađivanja fudbalske repezentacije (eto primera koji je svima jasan) rešava ulaganjem u sport i formiranjem mladih sportista, tako i o starosti i starima moramo misliti mnogo ranije. Zakasnili smo više decenija sa pravilnim postavljanjem sistema u ovoj oblasti. Za neke ljude i cele generacije jeste kasno, ali ne znači da se ne treba prionuti na posao.

Naše društvo, uostalom kao i svako drugo, sastavljeno je od raznih segmenata. Stari ljudi svakako čine naše društvo. I o njima moramo voditi računa, da bi sistem bio uspešno zaokružen.

Za naše društvo se često kaže da sve više stari, ali na žalost ne zbog toga jer stari ljudi dugo i kvalitetno žive, već zato što ga mladi napuštaju, želeći da svoju starost provedu na nekom drugom organizovanijem mestu. Možda je ulaganje u dostojanstven život starih, jedno od rešenje i za ostanak mladih ovde.

Zaustavimo senicid.

Sam Bora Stanković je opisivao razne situacije koje pamti naša istorija, a koje se tiču kulture i načina na koji su živeli ljudi u tadašnjoj Srbiji

Običaj je pravilo nastalo dugim ponavljanjem u jednom društvu, opšte prihvaćeno u okviru određene zajednice, podložan je promenama, ali i zaboravu kako godine odmiču, pa tako naš narod pamti mnoštvo običaja koji su bili živi deo društva. Mnogi su opstali i danas, a neki su, srećom, zaboravljeni i ostavljeni u davnim vremenima.

Naša tradicija je bogata mnoštvom lepih, poučnih, korisnih stvari koje nam daju razloge da budemo i više nego ponosni. Međutim, uvek postoji i jedna druga strana koja nas navede da shvatimo da uvek postoji i nešto što bi trebalo da menjamo i što ne bi smelo da se ponovi.

Sam Bora Stanković je opisivao razne situacije koje pamti naša istorija, a koje se tiču kulture i načina na koji su živeli ljudi u tadašnjoj Srbiji koja je bila pod vlašću Turaka, a danas imamo ekranizovan uvid u mnoga dešavanja, zahvaljujući upravo bezvremenim delima jednog od naših najboljih pisaca, ali i interesovanju domaće kinomatografije da se bavi ovim temama, budi se tako interesovanje našeg naroda za tradiciju, običaje i mnoge nepoznanice tog doba koje ne bi trebalo da ostanu zaboravljene.

I dok su mnogi običaji lepi i vredni čuvanja, ipak postoje i oni koji nikada ne smeju ponovo da ožive, a jedan od njih je svakako LAPOT.

Koren i značenje reči lapot („lap“) je staroslovenskog porekla, a označava gubljenje, iščezavanje, nestajanje. Sličnost sa ovom rečju kada je u pitanju oblik i značenje imaju: lapoti, lapara, izlapeo…

Šta je lapot?

Lapot spada u najstrašnije običaje civilizacije, jer je reč je o ubijanju starih, a najbližih članova porodice. On nije samo vezan za naše krajeve, već je bio prisutan i kod naroda Severne Evrope, ali i kod američkih Indijanaca i Japanaca. Postavlja se pitanje da li je lapot bio vrsta drevne eutanazije, a prikazuje odnose deteta i roditelja, čije je izvorište Edip, mitološki junak Grčke.

Latop u Srbiji i regionu

Lapot je mitski običaj senicida u Srbiji, odnosno ubijanje roditelja ili starijih članova porodice, onda kada njihovo izdržavanje postane preveliki teret za porodicu.

Prema pisanjima T. R. Đorđevića iz 1918. godine o običajima brdskih predela okoline Zaječara, ubistvo bi bilo izvršavano sekirom ili motkom, i celo selo bi bilo pozvano da prisustvuje događaju. U nekim mestima bi stavljali kukuruznu kašu na glavu osobe pre ubistva da bi na taj način pokazali kako kukuruz ubija starce, a ne oni sami.

Ova legenda ima svoj koren u narodnim pričama o rimskoj vlasti i lokalnim tvrđavama kojima su gospodarili, a antropolog Senka Kovač u jednoj studiji o starenju pominje da se u Istočnoj Srbiji imenom „lapot“ naziva običaj ubijanja starih.

Ovaj običaj je bio zastupljen u Istočnij Srbiji, makedonskom Torbešiju (oblast Skoplja), delu Crne Gore (pleme Pješivac npr.) i zapadni deo Bosne i Hercegovine. Ubijanje su najčešće vršili njihovi sinovi i rođaci uz prisustvo celoga sela. Seoski telal bi išao od kuće do kuće i vikao: „Lapot je u toj i toj kući, dođite na podušje.“

Na različite načine su ubijali starce, pa se tako u Homolju praktikovalo odrubljivanje glave sekirom ili plugom, u Timoku ubijanje motkom, u Makedoniji su klali, u Crnoj Gori udarali sekirom u potiljak, dok su u Bosni trovali.

S obzirom da su verovali da ih posle smrti čeka bolji život, starci su se pokoravali ovom drevnom običaju, pa sinove čak i blagosiljali: „Sine moj, da si živ i zdrav mnogo godina i da dočekaš starost, pa i tebe sin ovako da isprati na onaj svet.“

Mit ili stvarnost

U studiji objavljenoj 1999. godine Bojan Jovanović tvrdi da su prethodni antropolozi poput Trojanovića, Đorđevića i Čajkanovića pomešali mit sa stvarnošću i da je dobro poznata priča o unuku koji je sakrio svog dedu da bi ga zaštitio od lapota posle loše žetve, vraćajući ga potom u selo gde je mudrost starog čoveka pomogla da se preživi, služila upravo kao osnova za utemeljenje mišljenja da stari ljudi treba da budu poštovani zbog svog znanja i zbog mudrih saveta

 U DANASNJEM SVETU NE BI TREBALA DA POSTOJI RECENICA " STA CEMO SAD -JOS JEDNA GLADNA USTA". NA ZALOST SVE JE VISE GLADNIH USTA,  A ZIVOTNI VEK SVE DUZI. NA SKORO UNISTENOJ PLANETI ZIVI VISE OD 8 MILIJARDI LJUDI.SVE MI JE TO JASNO. GLAD VREBA CELOKUPNU LJUDSKU VRSTU. MEDJUTIM, DA LI MORAJU BAS STARI LJUDI DA PLATE ZIVOTOM NECIJI DRUGI ZIVOT? DA LI JE MOGUCE DA SMRT NA TAKO JEZIV NACIN DONOSI NECIJI SRECAN ZIVOT? UBITI RODITELJE ONDA KAD VISE NISU POTREBNI ZAISTA JE VELIKI GREH.  ZAR NE POSTOJI NEKAKVA ZAKONSKA ZASTITA KOJA BI STARE LJUDE STITILA KAO DELFINE IBELE MEDVEDE? A OPET STA STAR I NEMOCAN COVEK DA URADI KAD NEMA CIME DA ZADOVOLJI OSNOVNE POTREBE.?

SENOCID JESTE GENOCID. PO MENI ISTO JE NATERATI STARU  OSOBU DA SE UBIJE KAO DA JE LICNO UBIJES I TO ZATO STO TI VISE NE KORISTI! JEZIVO!

 

VESTACKA JAJA BILA GEJTSA

 ili

 NARAVNO UVEK SE SVE PODVEDE POD  TEORIJU ZAVERE DOK NAS ISTINA NE POGODI PRAVO U CENTAR MOZGA I SHVATIMO DA SE NAJVECI BROJ ZAVERA ZAVRSI POTPUNOM ISTINOM.TAKO I SVAKA PRICA SA BIL GEJTSOM KRENE KAO TEORIJA ZAVERE. MENI JE FASCINANTNO KAKO SE TAJ COVEK UVEK NADJE U CENTRU SVIH TEORIJA ZAVERE. AJDE PONEKE ALI ON JE U SVAKOJ ZAVERI MIRODJIJA. SHVATILI SMO PRICU SA VESTACKIM MESOM, VESTACKOM PECENICOM, VESTACKIM PIRINCEM PA STO NAM JE ONDA TOLIKO CUDNO DA I JAJA MOGU BITI VESTACKA?

Jeste tesko poverovati da je udareno bukvalno u zivot jer jaja su simbol zivota. A opet i nas zivot je neka vrsta vestackog bitisanja na ovoj planeti sa tacnim vremenom trajanja i tacno odigranim  i zavrsenim ciljem svakog od nas . Prica o vestackim jajima je dobila status teorije zavere jer su se mnogi naucnici oglasili  povodom te reklame na kojoj se vidi proizvodnja vestackih jaja (2017 godina) svrstavajuci je  u obican oglas za pravljanje igracaka za decu. Zasto je onda Bil Gejts tu reklamu pretocio u stvarnost u januaru 2023-ce?

Globalistički milijarder Bil Gejts, koji ima istoriju neverovatno dalekovidnih ulaganja neposredno pre katastrofe u svetu, investirao je u veštačka jaja pre nego što je cena jaja porasla.

Misterija oko nestašice jaja i skoka cena raste. Prema indeksu potrošačkih cena, cene jaja su porasle za 66 odsto od prošle godine. Kao odgovor na nedostatak jaja, mnogi potrošači su se okrenuli veštačkim jajima na biljnoj bazi.

Ljudi širom sveta plaćaju više za jaja u prodavnicama zbog preko 41 miliona koka nosilja koje su umrle od ptičijeg gripa. Poslednjih meseci došlo je i do niza misterioznih požara u fabrikama jaja širom SAD.Bill Gates ima istoriju ulaganja u sve što je veštačko, uključujući proteine insekata, Beyond Meat i vakcine. Stoga ne treba da čudi što je investirao u Hampton Creek , kompaniju koja dovodi veštačka jaja u mejnstrim.il Gejts je postao savetnik kompanije za proizvodnju veštačkih jaja i bio je jedan od njenih najglasnijih pristalica u svetu Silikonske doline gde je sedište Hampton Krika.

Ubrzo nakon ulaganja, Gejts bi hvalio veštačka jaja Hempton Krika u raznim blogovima i gostovanjima.

Dve godine nakon što je lansiran 2013. godine, epidemija ptičijeg gripa pogodila je svet, što je dovelo do toga da se neki potrošači zauvek okrenu veštačkim jajima, što je kompaniji omogućilo da se etablira u američkim i evropskim supermarketima.

Hampton Creek je od tada preimenovan u Eat Just i sada takođe prodaje biljno meso pod brendom Beyond Meat.

Bil Gejts je nastavio da podržava Eat Just i zagovarao je da više ljudi jede meso biljnog porekla kako bi se smanjio ugljenik metana (podrigivanje) koje proizvode krave.

Naime, veštačka jaja su stvorena tako da oponašaju ukus običnih, ali pošto ne dolaze iz životinjskog sveta, prihvatljiva su za ljude koji su izabrali ovakav način života.

Lažna jaja su se prvi put pojavila sredinom 90-ih godina, a njihova proizvodnja se širila po celoj Kini. Tada su troškovi proizvodnje lažnog jajeta činili polovinu od stvarnog ekvivalenta. Uz odgovarajuću opremu i materijale jedna osoba je mogla da proizvede 1.500 veštačkih jaja dnevno

Evo jos jedna prica iz 2013-te ili sta sve kinezi mogu da iskopiraju

 

Lažni orasi
Orasima se uklanja jezgra, a umesto njega se stavlja grumen betona pa se ljuska ponovo zalepi. Da bi pojačali "iluziju oraha", svaki grumen betona se pažljivo umota u papir da bi se izbjegla svaka sumnja.

Lažni med

Ispiranje meda je proces proizvodnje lažnog meda koji se lažno označava i izvozi u Indiju, a odatle u Ameriku.

(old_image)

Proizvodi se pravi od zašećerene vode, kukuruznog ili piričanog sirupa i jedne vrste nerafinisanog šećera, a tek mu se na kraju doda sasvim malo pravog meda.

Lažni pirinač

Singapurske vlasti su izjavile da neke firme prave imitaciju pirinča od plastičnih otpada i krompira.

Ovaj lažni "proizvod" deluje stvarno u sirovom stanju, ali kad se skuva postaje tvrd i žilav.
"Onome ko pojede tri činije lažnog pirinča isto je kao kada bi pojeo celu plastičnu kesu", izjavio je jedan kineski funkcioner. Pravi se tako što se meša običan i slatki krompir pa se formira u oblik zrna riže i na kraju mu se dodaju sintetički industrijski ostaci. Ova riža se ne ponaša kao normalna riža, već ostaje tvrda čak i nakon kuhanja.

Lažna govedina

Pravljenje skupe govedine od jeftine piletine i svinjetine koja se onda prodaje po najvišoj mogućoj ceni je posebna vrsta. Nažalost, to se relativno lako može uraditi, potrebno je oko 90 minuta mariniranja u mešavini visokoprocentnom ekstraktu govedine i agensa za postizanje glazure.

Aditivi za "maskiranje" mesa su opasni. Neprestano konzumiranje može da prouzrokuje lagano trovanje ljudskih organa koje vodi do deformiteta, a čak su moguće i neke vrste raka.

Lažna jaja

Veštačka jaja se prave od hemikalija, alginske kiseline, kalijuma, kalcij-hlorida, želatina, parafina, veštačkih boja i vode i prodaju se kao da su prava. Kuvaju se u urinu dečaka, a ljuska se pravi od krede.

Da zlo bude veće, uputstava za pravljenje ovih lažnih jaja mogu se naći na brojnim veb-stranicama. Imitacija stvarno podseća na pravo jaje, ali samo dok se ne skuva, nakon čega žumanac postaje nalik loptici-skočici.

ZA VREME PANDEMIJE JOS JEDNA PRICA O VESTACKIM JAJIMA

 

Dve Francuskinje osmislile su revolucionarnu vegansku zamenu za jaja. Les Merveilloeufs su čudesna jaja koja nastaju pod nadzorom stručnjaka Pariske škole za industrijsku biologiju.

Veganska jaja, koja su osmislile Filipin Solije i Šerilin Tavazuk, uskoro – sredinom godine, najverovatnije – trebalo bi da budu u prodaji, prenosi Juro njuz. 

Umesto kokošijih, Les Merveilloeufs (kovanica nastala od reči merveilleux – čudesno i oeufs – jaja) moći će da konzumiraju oni koji žele da se hrane veganski. 

„Lista sastojaka i dalje se dopunjuje i uskoro će biti otkrivena. Za sada najveći deo čine mahunarke. Ispitujemo još pravi balans sastojaka koji bi činio konačnu formulu“

Veganska jaja će se koristiti potpuno isto kao i kokošija. Bez problema moći će da se prave kajgane, kuvana jaja, kolači sa jajima… Ipak, jedan od izazova su recepti sa penom od belanaca koja i dalje nije onakva kakva bi trebalo da bude.

„Spremne smo da se suočimo i sa tim izazovom“, poručuju kreatorke veganskih jaja. 

Kada je u pitanju „pakovanje“, to jest ljuska, stručnjaci rade na opcijama koje će biti u skladu sa ekološkim principima najvišeg standarda.

U odnosu na kokošija jaja, veganska sadrže oko 10 odsto proteina i masti manje, nisu toliko kalorična i, budući da su od mahunarki, imaju dijetalna vlakna. 

Za ono što će najviše interesovati konzumente – ukus – Solijeova i Tavazukova kažu da je teško opisati, ali ističu da ova jaja imaju „sumporastiji“ ukus od kokošijih.

„Kada smo počeli sa pravljenjem veganskih jaja, najteže je bilo kopirati to kako jaja reaguju pri kuvanju“, otkrile su naučnice i dodale da se jaja na koja smo navikli koriste na toliko različitih načina, što usložnjava proces repliciranja. 

NARAVNO DA VERUJEM DA SVE MOZE DA SE NAPRAVI. TEHNOLOGIJA JE TOLIKO MOCNA. SAD KOLIKO JE TO ZDRAVO ILI NIJE ZDRAVO NE MOGU DA KAZEM JER NISAM STRUCNJAK. ALI ZAR MI  I OVAKO SVAKI DAN JEDEMO HRANU KOJA JE 'PRAVA'  I 'ZDRAVA'  I NE ULAZIMO U ANALIZIRANJE SASTOJAKA. A KAD UDJEMO SHVATIMO KOLIKO U TOJ HRANI NISTA NIJE PRAVO IZDRAVO. TAKO DA PUSTIMO MI CIKA BILA GEJTSA NEK SE IGRA. NE IDE MU LOSE.

GONDVANA, PANGEA ...

 AKO MALO ISTRAZUJEMO ZAKLJUCUJEMO DA JE ATLANTIDA  BILA ZAPRAVO KAP U MORU ( CITAJ OKEANU). POSTOJALI SU CITAVI KONTINENTI KOJI SU NESTALI. DA LI TO ZNACI DA CE SE I DALJE TO NASTAVITI? NE ZNAM ODAKLE TACNO DA POCNEM? OD NAJNOVIJEG OTKRICA PA ONDA LAGANO UNAZAD. ZANIMLJIVO JE STVARNO.

ARGOLEND

Naučnici su dugo sumnjali da se pre oko 155 miliona godina dugačak komad kontinenta odlomio od Australije i pomerio ka severozapadu.

Teoriju navodno dokazuje praznina odnosno podvodna ravan Argo koju je ostavio za sobom, a koja se nalazi duboko ispod okeana na obali severozapadne Australije. Tamošnja struktura morskog dna ukazuje da je Argolend verovatno odlutao na severozapad završavajući tamo gde se danas nalaze ostrva jugoistočne Azije.

Argolend se navodno prostirao na oko 5.000 kilometara od zapadne Australije do područja severno od Papue Nove Gvineje. Istraživači su očekivali da će pronaći čvrst kontinent skriven ispod ostrva jugoistočne Azije, ali su u regionu nađeni samo mali fragmenti.

Sumnjalo se da ti fragmenti pripadaju Argolendu, ali su zapravo samo delić izgubljenog kontinenta. Sem toga fragmenti su okruženi ostacima okeanskih basena koji su stari 205 miliona godina odnosno znatno stariji od zapisa stena u okeanskoj kori abisalne ravnice Argo. To ukazuje da su ti fragmenti odlutali od Australije značajno ranije nego što se Argoland navodno odvojio pre oko 155 miliona godina.

Starije doba baca sumnju na verziju da su ti fragmenti uopšte deo Argolenda.

To zatim otvara pitanje da li je Argolend potpuno nestao u procesu poznatom kao subdukcija kad jedna tektonska ploča klizi ispod druge i tone u Zemljin plašt iliti geološki sloj koji leži tik ispod kore.

Da bi to utvrdili geolozi Dav fan Hinsbergen i Eldert Advokat sa Univerziteta Utreht rekonstruisali su istoriju izgubljenog kontinenta radi studije objavljene u žurnalu "Istraživanje Gondvane".

- Naša motivacija da obavimo istraživanje bila je da vidimo kako bismo mogli da pomirimo ove informacije. Zašto su ti fragmenti manji, kako smo izgubili takvu oblast kontinentalne kore bez ikakvog traga i zašto se čini da su fragmenti otišli ranije od onog što znamo iz zapisa u Australiji - rekli su geolozi.

Ako je Argolend nestao u procesu subdukcije to bi, prema geolozima, bila loša vest jer bi predstavljalo veliki naučni problem. To bi ukazalo da su istraživači možda prevideli čitave "izgubljene kontinente" koji su prosto bili potopljeni u plašt.

- Ako kontinenti mogu da zarone u plašt i potpuno nestanu bez ostavljanja geoloških tragova na površini Zemlje ne bismo imali mnogo pojma o tome kako je Zemlja mogla da izgleda u geološkoj prošlosti. Bilo bi skoro nemoguće napraviti pouzdane rekonstrukcije bivših superkontinenata i Zemljine geografije u prošlim epohama - rekao je u saopštenju Hinsbergen.

Geolog je dodao da su te rekonstrukcije ključne za naše razumevanje procesa poput evolucije biodiverziteta i klime ili za pronalazak sirovina.

- Važne su na fundamentalnijem nivou i za razumevanje kako su formirane planine ili shvatanje pokretačkih sila iza tektonike ploča. Ta dva fenomena su blisko povezana - rekao je Hinsbergen.

U poslednjoj studiji naučnici su, međutim, utvrdili da je Argolend i dalje prisutan, iako u fragmentiranom obliku. Advokat i Hinsbergen su za svoje istraživanje upotrebili softver koji im je omogućio da rekonstrušu kretanje tektonskih ploča unazad stotina miliona godina.

Njihov rad otkriva da izgubljeni kontinent Argolend nije bio jedan čvrsti blok kad se odvojio od Australije pre 155 miliona godina već da se dotad verovatno razbio na svojevrsni "arhipelag" od više malih kontinenata i okeanskih basena.

Ovaj proces je sličan istoriji drugih "izgubljenih kontinenata" poput Zelandije kod obale istočne Australije i Velike Adrije u regionu Mediterana.

- Raspad Argolenda na "Argopelag" bio je proces koji je započeo pre više od 200 miliona godina - navode geolozi.

Kontinentalni fragmenti koji su nekad zajedno formirali Argolend sada se nalaze u Mjanmaru i na ostrvima Java, Sulavesi, Borneo i Timor. Svim tim ostrvima upravlja - bar delimično - Indonezija. U slučaju Bornea delovi teritorije takođe pripadaju Maleziji i Bruneju. Timor je podeljen između Indonezije i suverene države Istočni Timor.

Geolozi su takođe obavili terenski rad na nekoliko ostrva da ispitaju modele iz svoje studije.

- Glavna implikacija ovog istraživanja je da nismo izgubili kontinentalnu koru bez traga. Veliko područje Argolenda sastojalo se od okeanske kore čije ostatke smo takođe pronašli u jugoistočnoj Aziji. Ova studija time pomaže našem razumevanju procesa na Zemlji poput subdukcije. Najviše od svega to pokazuje da u našoj rekonstrukciji Zemljine geografije u prošlosti nisu propušteni veliki "izgubljeni kontinenti". Možda ćemo morati malo da potražimo, ali ostaci su i dalje prisutni u geološkom zapisu - dodali su geolozi.

GONDVANA

 Južni superkontinent Gondvana je uključivao veći deo kopna koje se danas nalazi na južnoj polulopti, uključujući Antarktik, Južnu Ameriku, Afriku, Madagaskar, Australiju-Novu Gvineju i Novi Zeland, kao i Arabiju i Indiju, koje su na severnoj polulopti. Stvaranje Gondvane je bio dugačak proces. Više različitih orogeneza su dovele do njenog konačnog spajanja tokom intervala od 550 do 500 Ma (kambrijum). Ove orogeneze uključuju brazilsku, istočnoafričku i kungan orogenezu. Poslednje faze spajanja Gondvane su se preklopile sa otvaranjem Japet okeana između Kanadskog štita i zapadne Gondvane. Tokom istog ovog vremenskog intervala desila se i kambrijumska eksplozija. Ostale velike kontinentalne mase, uključujući severnoameričku (Kanadski štit), evropsku (Baltički štit) i sibirsku (Sibirski štit), kasnije su dodate kako bi se formirao superkontinent Pangea za vreme perma. Raspadom Pangee (uglavnom za vreme jure), formirale su sve dve velike mase, Gondvana i Severnoatlantsko kopno.

Tokom kasnog paleozoika, Gondvana se protezala od tačke blizu južnog pola pa sve do blizu ekvatora. Na većem delu ovog superkontinenta, klima je bila blaga. Indija sadrži oko 3% svetskih rezervi uglja i dobar deo vađenog uglja je izveden iz sedimentnog dela Gondvane iz kasnog paleozoika. Tokom mezozoika, prosečne globalne temperature bile su znatno veće nego danas. Gondvana je tada posedovala veliku raznovrsnost biljnog i životinjskog sveta milionima godina. Ipak, postoje jaki dokazi o glacijaciji tokom karbona do perma, posebno u Južnoj Africi.

Ovaj superkontinet je počeo da se raspada sredinom, odnosno krajem jure (pre oko 167 miliona godina) kada je Istočna Gondvana, koja je sastojala od Antarktika, Madagaskara, Indije i Australija, počela da se odvaja od Afrike tokom srednje jure. Južna Amerika je počela polako da se udaljava zapadno od Afrike, dok se južni Atlantski okean otvarao, što se desilo pre oko 130 miliona godina (rana kreda). Sama Istočna Gondvana je počela da se raspada tako što je Indija počela da se kreće severno u ranoj kredi (pre oko 120 miliona godina).

Indija se dalje raspala na madagaskarski blok i uski ostatak mikrokontinenta koga trenutno predstavljaju Sejšelska ostrva; elementi ovog raspada se skoro poklapaju sa velikim izumiranjem u kredi i tercijaru koje je pre 65 miliona godina zbrisalo oko 50% svih živih vrsta na zemlji, od kojih su najpoznatiji dinosaurusi. Odvajanje Indija-Madagaskar-Sejšeli mase se izgleda poklapa sa erupcijom bazalta iz Dekana, što je možda započelo vruću tačku Reiniona. Australija je počela da se odvaja od Antarktika možda čak i pre 80 miliona godina (kasna kreda), ali je širenje morskog dna između njih postalo najaktivnije tek pre oko 40 miliona godina tokom epohe eocen u periodi tercijar. Novi Zeland se verovatno odvojio od Antarktika pre između 130 i 85 miliona godina.

Kada se Pangea rastavila, ponovno formiran kontinent Gondvana nije bio isti kao onaj koji je učestvovao u formiranju Pangee; na primer, stene koje su prvobitno bile deo Gondvane, ali su ostale vezane za Severnu Ameriku kada se Pangea raspala, nalaze se u osnovi većeg dela Floride i južne Džordžije i Alabame.

Kako je doba sisara uzelo zamah, kontinent Australija-Nova Gvineja je počeo polako da se razdvaja i pomera severno (pre 55 miliona godina), rotirajući oko svoje ose i tako zadržavajući neke veze sa ostatkom Gondvane.

Pre oko 45 miliona godina, indijski potkontinent sudario se sa Azijom, što je izazvalo nabiranje kore i formiranje Himalaja. U otprilike isto vreme, najjužniji deo Australije (moderna Tasmanija) konačno se odvojio od onog što je danas Antarktik, što je dozvolilo okeanskim strujama da teku između ova dva kontinenta po prvi put. Ovo je za uzvrat prouzrokovalo hladnije i suvlje klime na ovim kontinentima.

Još jedan bitni svetski klimatski događaj bilo je konačno odvajanje Južne Amerike od Zapadnog Antarktika negde tokom oligocena, moguće pre 30 miliona godina. Sa otvaranjem Drejkovog prolaza, sada više nije postojala barijera koja bi terala hladne vode Južnog okeana severno da se mešaju sa toplijim tropskim vodama. Umesto toga, razvila se hladna cirkumpolarna struja, a Antarktik je postao ono što je danas: hladan kontinent koji zatvara dobar deo svetske sveže vode u vidu leda. Temperature mora su pale skoro 10 stepeni, a globalna klima je postala dosta hladnija. Treba napomenuti da glavne kontinentalne mase Južne Amerike i Istočnog Antarktika nisu bile povezane direktno, ali su mnoge mikroploče antarktičkog poluostrva ostale blizu severnog dela Južne Amerike - možda dovoljno blizu da dozvole biološku razmenu i da stvore barijeru okeanskom kruženju spomenutom gore.

Pre oko 15 miliona godina, Nova Gvineja je počela da se sudara sa južnom Azijom, još jednom stvarajući visoke planine, a još skorije, Južna Amerika se spojila sa Severnom Amerikom preko Panamskog zemljouza. Ovo je imalo za posledicu prekidanje kruženja tople vode, što je prouzrokovalo stvaranje Arktika.

Crveno more i istočnoafrički rov su moderni izrazi za nastavak raščlanjivanja Gondvane.

Kontinentu je ime dao Edvard Sus po Gondvani u Indiji, što bukvalno znači "Zemlja Gondova". 

PANGEA

 Pangea (grčki - “sva zemlja”) je naziv za superkontinent koji je nastao pre 290 miliona godina, okružen ogromnim okeanom nazvanim Pantalasa (grčki - “sva voda”).Prije otprilike 250 miliona godina došlo je do sudaranja tektonskih ploča, što je izazvalo zemljotrese na kopnu i na okeanskom dnu. Prakontinent je napukao, a zatim je more Tetis polako razdvojilo Pangeu na dva kontinenta – Lauraziju (današnja Azija) i Gondvanu. Zatim se, prije oko 163 miliona godina, Gondvana podijelila na Afriku, Antarktidu, Australiju i Južnu Ameriku. Ti kontinenti su se vremenom međusobno udaljili, čime su stvoreni južni deo Atlantskog okeana i Indijski okean. Na kraju, prije oko 60 miliona godina sjeverni dio Atlantskog okeana polako se odvojio, čime su konačno stvorene Evropa i Sjeverna Amerika. 

Pangea je bila kopnena masa u obliku slova C koja se prostirala preko ekvatora. Vodeno tijelo koje se nalazilo zatvoreno unutar tog polumjeseca nazvano je more Tetis. Zbog Pangeine masivne veličine unutrašnje regije vjerovatno su bile vrlo sušne zbog nedostatka padavina. Veliki superkontinent je naposletku životinjama omogućio slobodnu migraciju cijelim putem od Južnog do Sjevernog pola. 

Ime Pangea je skovao Alfred Vegener, vodeći promoter ideje pomicanja kontinenata iz 1915. godine. Sigruno vam je palo u oči ispupčenje Južne Amerike koje dosta dobro odgovara obliku obala zapadne Afrike. To je vjerovatno i navelo geologe da stvore pretpostavku o nekada jedinstvenom kopnu ova dva kontinenta. Od toga je zatim nastala teorija pomjeranja kontinenata koja se zove "tektonika ploča". 

Kako bi Pangea izgledala danas sa modernim granicama? Masimo Pietrobon je odlučio da napravi novu mapu Pangee uzimajući u obzir granice koje nas danas razdvajaju. On je priznao da je sebi dozvolio malo umjetničke slobode s obzirom na to da je tačan izgled Pangee i dalje predmet određenih debata. 
 S obzirom da se tektonske ploče, na kojima kontinenti leže, konstantno pomjeraju i do 7,5 cm godišnje, postavlja se pitanje kako će Zemlja izgledati u budućnosti kroz 65 miliona godina.

Najvjerovatniji scenario je da će Atlantski okean i dalje širiti dok će se Pacifik smanjivati. Australija će se i dalje pomjerati ka sjeveru i sudariće se sa jugoistočnom Azijom i Japanom, usljed čega će tu nastati novi planinski lanac. U skoro isto vrijeme Azija će se početi razdvajati kroz Kinu na dva dijela, šireći se dalje u pravcu istok-zapad. Kao rezultat toga sjeverni Atlantik će početi da se smanjuje i zatvara. Razdvajanje Kine će ubrzati sudar Sjeverne Amerike i Austalija-jugoistočna Azija mase što će kao rezultat imati stvaranje od Aljaske i Sibira najvišeg planinskog masiva na svijetu.

LAURAZIJA

 Laurazija je konačno postala nezavisna kontinentalna masa kada se Pangea raspala na Gondvanu i Lauraziju.Laurazija je naziv severnog mezozojskog superkontinenta nastalog cepanjem Pangee u vreme trijasa, kada je započelo i stvaranje i oblikovanje Atlantskog okeana. Ova tektonska aktivnost je takođe rezultirala permsko-trijaskim izumiranjem. Laurazija je bila izgrađena iz budućih kontinenata Severne Amerike, Evrope i većeg dela Azije.^[1] Jedinstvo ovog kopna uzrokovalo je i jedinstvo flore i faune današnjih kontinenata, koje se često ujedinjuju u biogeografsko carstvo Holarktik.

Njeno postojanje je utvrdio južnoafrički geolog, Aleksandar Di Tot u njegovoj knjizi pod nazivom „Naši lutajući kontinenti” iz 1937. godine.^[2] U ovoj knjizi je reformulisana teorija o kretanju kontinenata, koju je predstavio nemački meteorolog Alfred Vegener. On je tvrdio da postoji jedan super kontinent Pangea, dok je Di Tot smatrao da su postojale dve takve velike kopnene mase: Laurazija na severu i Gondvana na jugu, koje su razdvojene okeanom Tetis.^[3]

^RODINIJA

 

U geologiji, Rodinija (rus. Родиния, od rus. родина – rodina – "domovina", "postojbina" ili родить – rodit – "roditi"), je naziv za najstarijiji poznati superkontinent, koji je nastao i raspao se u Neoproterozoiku. Za Rodiniju se smatra da se stvorila prije otprilike 1 milijardu godina te da je sadržavala svu Zemljinu kontinentalna kora. Smatra se da se raspala na osam kontinenata prije 750 miliona godina.

Iako o detaljima ne postoji bitni konsenzus među paleogeografima, kontinentalni kratoni koji su stvorili Rodiniju su se izgleda okupili oko Laurentije (preteče današnje Sjeverne Amerike) u srži Rodinije. Izgleda da je istočna obala Laurentije ležala uz zapadnu obalu Južne Amerike. Australija se spojila s Antarktikom i obje su sležale uz zapadnu obalu drevne Sjeverne Amerike.

Ne postoje pouzdani podaci o pomicanju kontinenata prije stvaranja Rodinije. Međutim, pokreti kontinentalnih masa nakon raspada Rodinije su prilično poznati i nastavljaju biti predmetom istraživanja. Osam kontinenata koji su stvorili Rodiniju su se kasnije ponovno spojili u još jedan superkontinent zvan Panotija, a nakon toga još jedan zvan Pangea

PANOTIJA

Panotija je hipotetički neoproterozojski superkontinent koji je postojao kao pan-afrički orogen pre 600 miliona godina do kraja prekambrijuma pre oko 540 miliona godina. Takođe je poznat pod imenom superkontinent Vendijan. Panotiju je prvi put opisao Ijan V. D. Delzijel (engl. Ian W. D. Dalziel) 1997. godine.

Formiranje Panotije počelo je tokom panafričke orogeneze kada se kontinent Kongo našao između severne i južne polovine prethodnog superkontinenta Rodinije. Formiranje Patonije bio je rezultat okretanja superkontinenta Rodinije naopako. Kada se Panotija formirala, Afrika se nalazila u centru, okružena ostatkom Gondvane, dok je Laurentija zadržala relativno istu poziciju koju je imala tokom postojanja Rodinije.

Panotija je formirana subdukcijom spoljašnjih okeana preko geoidnog niskog nivoa, dok je Pangea nastala subdukcijom unutrašnjih okeana preko geoidnog visokog nivoa.^[1]

^VAALBARA

 Vaalbara bio arhaički superkontinent sastoji od kratona Kaapvaal (sada u istočnoj Južnoj Africi) i kratona Pilbare (sada u sjeverozapadnoj Zapadne Australije ). E.S. Cheney izveo je ime iz posljednja četiri slova imena svakog kratona. Dva kratona sastoje se od kore čija se starost kreće od 2,7 do 3,6 milijardi godina, što bi Vaalbaru učinilo jednim od najranijih Zemljinih superkontinenata. Postojanje Vaalbare potvrđuju neke paleomagnetske rekonstrukcije, ali ne postoje konkretni i materijalni dokazi koji bi svjedočili o njegovoj strukturi ili položaju.^[1]

Nije sigurno kada se Vaalbara počela raspadati, ali geokronološke i paleomagnetske studije pokazuju da su dva kratona pokazivala rotacijsko gibanje u širini od 30° između 2,78 Ga i 2,77 Ga, što dovodi do zaključka da već nisu bili spojeni 2,8 Ga.^[2]

Kratoni Pilbara i Kaapvaal spadaju u najstarije stijene na svijetu i sadrže dobro očuvane arhaične mikrofosile. Otkriveni su tragovi mikrobiološkog života i fotosinteze koji potječu iz arhaika u Africi i Australiji.^[3][4] Najstariji široko prihvaćeni dokazi o ranim životnim oblicima s fotosintezom daju molekularni fosili pronađeni prije 2.7. milijarde godina u kratonu Pilbara. Ti su fosili protumačeni kao tragovi eukariota i cijanobakterija, iako neki znanstvenici tvrde da su ti biomarkeri možda kasnije ušli u ove stijene i datiraju fosile na 2,15–1,68. Ga.^[5]Ovaj potonji vremenski interval u skladu je s procjenama na temelju molekularnog sata koji datira posljednjeg zajedničkog eukariotskog pretka na 1.866 - 1.679 milijarda godina. Ako su fosili s Pilbare tragovi drevnih eukariota, mogli bi predstavljati izumrle skupine prije nego što su se pojavile moderne skupine.^[6]

^KENORLAND

 Kенорланд је био један од најранијих познатих суперконтинената на Земљи. Сматра се да је настао током неоархејске ере ц. пре 2,72 милијарде година акрецијом неоархејских кратона и формирањем нове континенталне коре. Обухватала је оно што је касније постало Лаурентија, Балтика, Западна Аустралија и Калахарија. 

ZELANDIJA

Naučnicima je trebalo 375 godina da otkriju osmi kontinent sveta, koji se sve vreme skrivao pred njihovim očima. Ali brojne misterije i dalje muče naučnike,. ilo je to 1642. godine i Abel Tasman je bio na novoj misiji. Iskusni holandski moreplovac bio je uveren u postojanje ogromnog kontinenta na južnoj hemisferi i odlučan da ga nađe.

U to vreme, ovaj deo sveta je još bio prilično misteriozan za Evropljane, ali su oni imali nepokolebljivo uverenje da tamo mora postojati velika kopnena masa – nazvana Tera Australis. Ovo uverenje datira još iz vremena starog Rima, ali tek polovinom 17. veka je mogla da bude proverena.

I tako, 14. avgusta, Tasman je isplovio iz baze svoje kompanije u Džakarti (Indonezija), sa dva mala broda i krenuo na zapad, zatim na jug, pa na istok, da bi na kraju završio na Južnom ostrvu Novog Zelanda, piše RTS.

Njegov prvi susret sa lokalnim narodom, Maorima, (za koji se smatra da su se tamo naselili nekoliko vekova ranije) nije prošao dobro. Posle nekoliko dana žustrih obračuna, Tasman je otplovio nazad, a da nije ni kročio na ovu novu zemlju, iako je verovao da je zaista otkrio veliki južni kontinent.

U to vreme za Australiju se već znalo, ali Evropljani su mislili da to nije legendarni kontinent koji su tražili. Kada su se predomislili ipak su ga nazvali Tera Australis.

Godine 2017. grupa geologa dospela je na naslovne strane kada su objavili da su otkrili Zelandiju – Te Riu-a-Maui na jeziku Maori. Ogroman kontinent od 4,9 miliona kvadratnih kilometara, oko šest puta veći od Madagaskara.

Iako su svetske enciklopedije, mape i pretraživači već neko vreme bili nepokolebljivi da postoji samo sedam kontinenata, tim je samouvereno obavestio svet da je to pogrešno. Ipak ih ima osam – a on je najmanji, najtanji i najmlađi na svetu.

Kvaka je u tome što se 94 odsto njegove površine nalazi pod vodom, sa samo nekoliko ostrva, kao što je Novi Zeland, koja izviru iz okeanskih dubina. Sve vreme se skrivao pred našim očima.

„Ovo je primer koliko može da potraje da otkrijete nešto tako očigledno“, kaže Endi Tulok, geolog sa Novozelandskog kraljevskog istraživačkog instituta „GNS Science“, koji je bio deo tima koji je otkrio Zelandiju.

Više od jednog veka nakon što je Tasman otkrio Novi Zeland, britanski moreplovac Džejms Kuk poslat je u istraživačku misiju na južnu hemisferu. Njegova zvanična uputstva su bila da posmatra prolazak Venere između Zemlje i Sunca, kako bi izračunao koliko je Sunce udaljeno.

Ali sa sobom je nosio i zapečaćenu kovertu, koju je trebalo da otvori kada izvrši prvi zadatak. Koverat je sadržao tajnu misiju da otkrije južni kontinent – preko koga je verovatno plovio, pre nego što je stigao do Novog Zelanda.

Prve prave tragove o postojanju Zelandije prikupio je škotski prirodnjak ser Džejms Hektor, koji je bio deo istraživačkog pohoda koji je plovio oko južne obale Novog Zelanda 1895. godine. Nakon proučavanja njihove geologije, zaključio je da je Novi Zeland „ostatak planinskog lanca koji je činio greben velike kontinentalne oblasti koja se prostirala daleko na jug i istok, a koja je sada potopljena…“.

Uprkos ovom ranom pomaku, saznanje o mogućoj Zelandiji ostalo je nejasno i vrlo malo se bilo ko time bavio sve do šezdesetih godina.

U to vreme geolozi su se konačno složili oko definicije šta je kontinent – generalno, geološka oblast sa velikom nadmorskom visinom, širokim spektrom stena i debelom korom. Takođe mora biti velika. Ovo je geolozima dalo nešto sa čime bi mogli da rade – ako bi mogli da prikupe dokaze, mogli bi da dokažu da osmi kontinent postoji.

Ipak, misija je zaustavljena – otkrivanje kontinenta je komplikovano i skupo. Zatim je 1995. američki geofizičar Brus Lujendik ponovo opisao region kao kontinent i predložio da se nazove Zelandija.

Otprilike u isto vreme, „Konvencija Ujedinjenih nacija o pomorskom pravu“ stupila je na snagu i konačno dala ozbiljnu motivaciju za istraživanje. U njoj se navodi da zemlje mogu da prošire svoje teritorije izvan svoje ekskluzivne ekonomske zone, koja se proteže na 200 nautičkih milja (370 kilometara) od njihovih obala, da bi zatražile svoj „prošireni kontinentalni pojas“ – sa svim mineralnim bogatstvima i naftom koje ovo obuhvata.

Ako bi Novi Zeland mogao da dokaže da je deo većeg kontinenta, mogao bi povećati svoju teritoriju šest puta. Odjednom je došlo do obilja sredstava za putovanja da se istraži područje, a dokazi su se postepeno prikupljali. Sa svakim prikupljenim uzorkom stene, slučaj Zelandije je napredovao.

Konačni procvat došao je od satelitskih snimaka, koji se mogu koristiti za praćenje malih varijacija u Zemljinoj gravitaciji u različitim delovima kore za mapiranje morskog dna. Sa ovom tehnologijom, Zelandija je jasno vidljiva kao deformisana masa velika skoro kao Australija.

Zelandija je prvobitno bila deo drevnog južnog superkontinenta Gondvane, koji je nastao pre oko 550 miliona godina i koji je u suštini sakupio svu zemlju na južnoj hemisferi. Zauzimao je ugao na istočnoj strani, gde se graničio sa nekoliko drugih, uključujući polovinu Zapadnog Antarktika i celu istočnu Australiju.

Onda je pre oko 105 miliona godina, „zbog procesa koji još ne razumemo u potpunosti, Zelandija počela da se povlači“, kaže Tulok.

Kontinentalna kora je obično oko 40 kilometara – znatno deblja od okeanske kore, koja obično iznosi oko 10 kilometara. Pošto je bila napregnuta, Zelandija je na kraju toliko rastegla da se njena kora sada proteže na samo 20 kilometara. Konačno, kontinent tanak kao talasi potonuo je – iako ne sasvim do nivoa normalne okeanske kore – i nestao pod morem.

Uprkos tome što je tanka i potopljena, geolozi znaju da je Zelandija kontinent zbog vrsta stena koje se tamo nalaze. Kontinentalna kora obično se sastoji od magmatskih, metamorfnih i sedimentnih stena – poput granita, škriljaca i krečnjaka, dok je dno okeana obično samo od magmatskih, kao što je bazalt.

Ali ima još mnogo nepoznanica. Neobično poreklo osmog kontinenta čini ga posebno intrigantnim za geologe i više nego zbunjujućim. Na primer, još nije jasno kako je Zelandija uspela da ostane zajedno kada je tako tanka i da se ne raspadne na male mikrokontinente.

Još jedna misterija je i to kada je tačno Zelandija završila pod vodom – i da li je ikada, u stvari, bila iznad mora. Delovi koji su trenutno iznad nivoa mora su grebeni koji su nastali kada su se pacifička i australijska tektonska ploča zgužvale zajedno. Tulok kaže da su podeljena mišljenja o tome da li je uvek bila potopljena osim nekoliko malih ostrva ili je nekada bila potpuno suva.

Sa svojom blagom klimom i rasponom od 101 milion kvadratnih kilometara, drevni superkontinent Gondvana je bio prekriven bujnom florom i faunom, uključujući prve četvoronožne kopnene životinje, a kasnije i stanište titanosaurusa. Dakle, da li u stenama Zelandije ima njihovih fosilnih ostataka?

Fosili kopnenih životinja su veoma retko otkrivani na južnoj hemisferi, ali nekolicina ostataka je pronađena na Novom Zelandu devedesetih, uključujući rebro džinovskog dugorepa, dugovratog dinosaurusa (sauropoda), kljunastog biljojeda (hipsilofodonta) i dinosaurusa sa oklopom (ankilosaurusa). Zatim je 2006. na ostrvima Čatam, oko 800 kilometara istočno od Južnog ostrva, otkrivena kost stopala velikog mesoždera, verovatno neke vrste alosaurusa.
Ono što je najvažnije, svi fosili datiraju iz perioda pošto se kontinent Zelandija odvojio od Gondvane.

Međutim, to ne znači nužno da su dinosaurusi lutali celom Zelandijom – ova ostrva su možda bila utočište dok je ostatak bio potopljen, kao što je i sada.

„Već dugo traje debata na ovu temu da li je moguće da neko područje nastanjuju kopnene životinje, a da nema neprekinute kopnene veze – i da li bi bez toga one izumrle“, navodi Rupert Saterlend, profesor geofizike i tektonike na Univerzitetu Viktorija u Velingtonu.

Debata postaje još komplikovanija kada se u celu priču ubaci jedan od najčudnijih i najomiljenijih stanovnika Novog Zelanda – kivi – neobična ptica koja ne leti, ima brkove i perje nalik na kosu. Čudno, smatra se da njegov najbliži srodnik nije moa, koji je deo istog roda – ratita – i koji je živeo na istom ostrvu do svog izumiranja pre 500 godina, već još džinovskija ptica-slon, koja je vrebala po šumama Madagaskara do pre skoro 800 godina.

Ovo otkriće navelo je naučnike da veruju da su obe ptice evoluirale od zajedničkog pretka koji je živeo na Gondvani. Bilo je potrebno 130 miliona godina da se superkontinent potpuno raspadne, ali kada se to dogodilo, delovi su se rasuli širom sveta, formirajući Južnu Ameriku, Afriku, Madagaskar, Antarktik, Australiju, Arabijsko poluostrvo, Indijski potkontinent i Zelandiju.

Ovo, zauzvrat, sugeriše da je barem deo sada potopljene Zelandije bio iznad nivoa mora sve vreme. Osim pre oko 25 miliona godina, smatra se da je ceo kontinent – čak i ceo Novi Zeland – bio potopljen.

Iako nije moguće sakupiti fosile sa morskog dna Zelandije direktno, naučnici su istraživali njegove dubine bušenjem.

„Zapravo najkorisniji i najizrazitiji fosili su oni koji se formiraju u veoma plitkim morima“, kaže Saterlend. „Zato što ostavljaju zapis “ postoji bezbroj, zilioni sićušnih, sićušnih fosila koji su veoma karakteristični.

U 2017. godini, tim je preduzeo najopsežnija istraživanja u regionu do sada i izbušio više od 1.250 metara morsko dno na šest različitih lokacija. Jezgra koja su sakupili sadržavala su polen kopnenih biljaka, kao i spore i školjke organizama koji su živeli u toplim, plitkim morima.

„Ako imate vodu, koju samo vi znate, duboku 10 metara ili nešto slično, onda postoji velika šansa da je bilo i zemlje u blizini“, kaže Saterlend, koji objašnjava da polen i spore takođe nagoveštavaju mogućnost da Zelandija nije bila toliko potopljena kao što se mislilo.oš jedna misterija leži i u obliku Zelandije.

„Ako pogledate geološku kartu Novog Zelanda, postoje dve stvari koje zaista upadaju u oči“, kaže Saterlend. „Jedan od njih je Alpski rased, granica ploče koja se proteže duž Južnog ostrva i toliko je uočljiva da se može videti iz svemira“.

Drugi je da je geologija Novog Zelanda – kao i šireg kontinenta – neobično uvijena. Obe su podeljene na dva dela horizontalnom linijom, gde se susreću pacifička i australijska tektonska ploča. Tačno na ovom mestu, izgleda kao da je neko uzeo donju polovinu i izokrenuo je, tako da ne samo da se prethodno neprekinute trake stene više ne slažu, već su gotovo pod pravim uglom.

Jednostavno objašnjenje za ovo je da su se tektonske ploče pomerile i nekako ih deformisale. Ali kako se to tačno i kada dogodilo, i dalje je potpuno nejasno.

„Postoje različita tumačenja, ali ovo je prilično velika nepoznanica“, tvrdi profesor Tulok.

Saterlend objašnjava da je malo verovatno da će kontinent uskoro odati sve svoje tajne.

„Prilično je teško praviti otkrića, kada je sve dva kilometra ispod vode, a slojevi koje treba da uzorkujete su i 500 metara ispod morskog dna“, napominje profesor. „Zaista je izazovno izaći i istražiti takav kontinent. Dakle, jednostavno je potrebno mnogo vremena, novca i truda.“

Ako ništa drugo, osmi kontinent sveta sigurno pokazuje da – skoro 400 godina nakon Tasmanovog potrage – i dalje mnogo toga skriva.oš jedna misterija leži i u obliku Zelandije.

„Ako pogledate geološku kartu Novog Zelanda, postoje dve stvari koje zaista upadaju u oči“, kaže Saterlend. „Jedan od njih je Alpski rased, granica ploče koja se proteže duž Južnog ostrva i toliko je uočljiva da se može videti iz svemira“.

Drugi je da je geologija Novog Zelanda – kao i šireg kontinenta – neobično uvijena. Obe su podeljene na dva dela horizontalnom linijom, gde se susreću pacifička i australijska tektonska ploča. Tačno na ovom mestu, izgleda kao da je neko uzeo donju polovinu i izokrenuo je, tako da ne samo da se prethodno neprekinute trake stene više ne slažu, već su gotovo pod pravim uglom.

Jednostavno objašnjenje za ovo je da su se tektonske ploče pomerile i nekako ih deformisale. Ali kako se to tačno i kada dogodilo, i dalje je potpuno nejasno.

„Postoje različita tumačenja, ali ovo je prilično velika nepoznanica“, tvrdi profesor Tulok.

Saterlend objašnjava da je malo verovatno da će kontinent uskoro odati sve svoje tajne.

„Prilično je teško praviti otkrića, kada je sve dva kilometra ispod vode, a slojevi koje treba da uzorkujete su i 500 metara ispod morskog dna“, napominje profesor. „Zaista je izazovno izaći i istražiti takav kontinent. Dakle, jednostavno je potrebno mnogo vremena, novca i truda.“

Ako ništa drugo, osmi kontinent sveta sigurno pokazuje da – skoro 400 godina nakon Tasmanovog potrage – i dalje mnogo toga skriva.

ATLANTIDA

 

Ipak, nikada se o Atlantidi nije mislilo široko. To je bilo zamišljeno mesto pomenuto u priči drevnog grčkog filozofa. Ideja o tome da je Atlantida zapravo postojala je tekovina novijeg doba.

Mnogi naučnici pokušavali su da dokažu da li je misterija vezana za izgubljeni grad stvarana ili je samo plod mašte. Ima onih koji su u njeno postojanje sigurni, ali i onih koji smatraju da je potonula civilizacija samo urbana legenda.

Mi smo se "bacili" u istraživanje, uključili kefalo iiii... Pronašli Atlantidu!

Espreso je dokučio ono što ni ultra mega giga pametni naučnici nisu! Samo smo povezali neke stvari i pronašli izgubljni grad!

Evo i kako.

Naime, Mapa Atlantide Atanasijusa Kiršera iz 17. veka pokazaje Ameriku i Afriku na pogrešnim stranama. Atlantida je na toj mapi ucrtana između njih u Atlantskom okeanu. Međutim, kada mapu okrenete naopačke, Afrika i Amerika se nalaze na stranama na kojima i jesu, a izgubljni grad između. Naime, na mapi Google Earth na sred Atlantskog okena nalazi se ispupčenje koje neverovatno podseća na Atlantidu!

Novi snimak drevnog izgubljenog grada usred Pacifika podstakla je još jednom teorije da bi mitološka Atlantida mogla da bude stvarna.

Zahvaljujući tehnološkom napretku, arheolozi će u potpunosti moći da istraže uništeni grad Nan Madol, piše Jutarnji list. Poslednja epizoda serije "Šta na Zemlji?" (What on Earth), koja se prikazuje na Naučnom kanalu, prikazuje snimke iz vazduha otkrivenog područja.rad je prošaran kanalima pod uticajem plime i oseke i smatra se "Venecijom Tihog okeana".

- Čini se da Nan Madol predstavlja prvo naselje u ostrvskoj istoriji Pacifika. Ako mene pitate, Nan Madol je na vrhuncu moći bio glavni grad, sedište političke moći, centar najvažnijih verskih običaja i mesto gde su se pokapali najvažniji vođe - rekao je vođa istraživanja Mark Mekoj.

Nan Madol je bio glavni grad ostrvske dinastije Saudeleur koja je kroz nekoliko vekova izgradila kamene strukture i zidove. Nan Madol bio je sedište dinastije Saudeleur sve do 1628. godine te se smatra građevinskim i arhitektonskim čudom.

Ime grada doslovce znači "prostor između", a odnosi se na kanale kojima su prošarane koralne platforme. Kako piše na stranicama Smitsonijana, građevine sadrže oko 750.000 tona crnog kamena te je potpuni misterija kako su pomerali tolike komade.

Grad je otkriven 1928. godine i uveliko je uticao na književnika H. P. Lavkrafta koji je priznao da je svoj fiktivni grad R'lyeh iz priče "Zov Ktulua" temeljio na njemu.

 Iako čak 70 odsto površine Zemlje čine okeani, koji utiču na vreme, temperaturu i održavaju život svih organizama na planeti, oni su još uvek velika misterija za naučnike.

Za razliku od mapiranja kopna, piše  dr Džon Kopli, profesor pomorske biologije na Univerzitetu u Sautemptonu i prvi Britanac koji je zaronio dublje od pet kilometara, za Scientific American, ne možemo proceniti karakteristike dna okeana pomoću satelita i radara jer voda blokira radio-talase. Međutim, radari su se pokazali kao veoma precizni u merenju nivoa mora, a ako postoje alati dovoljni da se utvrde efekti talasa, plime i oseke, onda bi sateliti mogli da izmere ispupčenja i udubljenja u površini okeana koji su rezultat neravnog pejzaža dna okeana.

Recimo, na mestu na kom postoji podvodna planina ili planinski venac gravitacija je malo jača, a vode je više iznad ovog ispupčenja. S druge strane, na mestu ispod kojeg je okeanski rov gravitacija je slabija, pa  se na površini vidi blago udupljenje, piše dr Kopli. Ovi podaci su, u kombinaciji s naprednim satelitima, veoma korisni: najnovija mapa, napravljena na osnovu podataka satelita Kriosat-2 i Jason-1, pokazuje karakteristike okeana koje nismo imali priliku da vidimo na nekim ranijim mapama. Iz toga dr Džon Kopli izvlači zaključak da smo, zapravo, mapirali 100 odsto Zemlje.

Ipak, pitanje o tome koliko smo okeana istražili zavisi od toga šta, zapravo, podrazumevamo pod time. Ukoliko pitanje glasi „Kako dno okeana na svakoj tački Zemlje izgleda?“ ili „Šta se tamo dole događa?“, onda nam je poznato i manje od pet odsto okeana. Zato ostaje činjenica da je dno okeana nešto  što nam je veća misterija nego, recimo, površina Marsa, Meseca i Venere. Razlog je jednostavan: sva ta voda.

Dr Kopli postavlja pitanje kako, kada je reč o istraživanju našeg dinamičnog sveta, znamo da je nešto istraženo. Da li se nešto smatra istraženim kada vidimo tu lokaciju? On napominje da to ne možee biti slučaj jer, recimo, šuma u njegovom komšiluku u različito doba godine izgleda drugačije i u njoj cvetaju različite vrste. Treba li da je smatra istraženom nakon što ju je posetio tokom samo jednog godišnjeg doba, pita se on.

„Istraživanje našeg sveta počinje mapiranje, ali možda ne mora tako i da se završi“, zaključuje dr Kopli.

Ambiciozni projekat japanske kompanije Nippon Foundation u saradnji sa neprofitnom organizacijom GEBCO pod nazivom Seabed 2030 ima za cilj mapiranje dna svih svetskih okeana do 2030. godine. Lansiran je 2017. godine i od tada je ispitana gotovo petina ukupnog dna.

Prema vođama projekta, celokupna mapa svetskih okeana treba da doprinese boljem razumevanju osnovnih procesa koji se odvijaju ispod površine. Tu spadaju okeanske struje, porast nivoa, širenje cunamija, plima i oseka, ali i uticaj klimatskih promena. Takođe bi moglo pomoći u postizanju ciljeva održivog razvoja koje su postavile Ujedinjene nacije, a koji takođe uključuju zaštitu i održivu upotrebu okeana. Porast podataka o mapiranju okeanskog dna omogućiće morskom dnu 2030. da igra ključnu ulogu u pružanju merodavnih informacija koje su slobodno dostupne svima“, rekao je u isto vreme Džejmi Mekmikel-Filips, direktor projekta Seabed 2030, da podstakne glavne političke odluke o upotrebi i održivosti okeana, kao i za pomoć u naučnim istraživanjima “.

Prema Euronevs-u, Helen Govans, glasnogovornica Trusta za zaštitu okeana, rekla je: „Vest da je petina dna okeana već mapirana je fantastična. Kako okeani pokrivaju 71% Zemljine površine, vrlo je važno saznati kako izgledaju na dnu. Ove nove mape mogu nam pomoći da shvatimo kako, na primer, na morske struje često utiču podmorski vulkani i kanjoni.“

Morske struje su takođe usko povezane sa vremenom i klimom.

„Mapiranje dna okeana je mnogo komplikovanije od mapiranja kopna, jer se ne može koristiti uobičajeni satelit. Takođe je vrlo teško doći do nekih mesta samog dna. Ne samo zato što su izuzetno mračni, već i zbog visokog pritiska koji zahteva posebnu podmornicu. Srećom, pojavila se posebna tehnologija koja je olakšala mapiranje dna, ali proći će mnogo vremena pre nego što bude moguće zabeležiti u celosti “, dodaje Govans.

Okeani značajno utiču na Zemljinu klimu, proizvode više od polovine kiseonika, hvataju većinu toplote koju je stvorio čovek i najveći su ponor ugljenika. Razumevanje kako izgleda ispod površine okeana i koji se procesi odvijaju ispod njega takođe nam može pomoći da bolje razumemo procese na kopnu. A da se i ne spominje da još uvek nismo otkrili većinu od procenjenih do deset miliona vrsta organizama koji žive u svetskim okeanima. 

ETO KAKVA JE SITUACIJA MAPIRANO JE 100% KOPNA MADA I TO NE VERUJEM STO CINI TEK 30% NASE PLANETE. ONIH 70% STO CINE OKEANI OSTACE ZEMLJANIMA ZAUVEK MISTERIJA. KAKVA 2030. DA LI TO IMA VEZE SA AGENDOM 2030 KADA CE NESTATI ZIVOT NA NASOJ PLANETI? KAKO GOD BILO ZAR VAM NIJE CUDNO DA NE MOZEMO DA ISPITAMO I SVE DELOVE NASE PLANETE A KAO ISPITUJEMO SVEMIR. KOLIKA JE MISTERIJA UOPSTE ZIVOT NA NASOJ PLANETI. DA LI JE RAVNA ILI OKRUGLA? KAKO SU SE RASCEPALI KONTINENTI PA OPET SPOJILI? STA SE NALAZI U OKEANIMA ( VANZEMALJCI SVAKAKO) I AKO VEC ZIVIMO U TOM MATRIXU ODAKLE NAM ONDA SAMO TAKO MALI UVID U SVET OKO NAS?