POSLEDNJA SANSA

 TAKO SAM ZAVRSILA PRETHODNI BLOG - DATA NAM JE TA POSLEDNJA SANSA. DA LI CEMO JE ISKORISTITI ILI NE ZAVISI OD CELOKUPNOG DRUSTVA. U OVAKVOM DRUSTVU POJEDINAC MOZE MALO DA UCINI. VECINA BI POMOGLA ALI JE NEMOGUCE UJEDINITI VECINU ZA BILO KOJI CILJ. NAZALOST. ETO ODE I 'POSLEDNJA SANSA' POSLE SVIH ONIH KAFANA KOJE SU BILE DUSA BEOGRADA. 

ISTORIJAT

Srbija je dugo bila pod okovima Turske vlasti i upravo se tim povodom važan događaj odigrao 11. decembra 1830. godine. Tog dana je na mestu današnje kafane 'Šansa' pročitan Drugi hatišerif. Ovim aktom turskog sultana, koji je tog dana pročitan na srpskom jeziku i obelodanjen pred narodom, Srbija je postala autonomna kneževina, čime je konačno dobila slobodu. Zbog lokacije na kojoj je pročitan i naravno zbog njegove važnosti, u ovoj kafani, na istaknutom mestu stoji spomen ploča kao podsetnik na izuzetno važan događaj za našu zemlju. Ujedno, to je u Beogradu i njegovo jedino obeležje.

 

"Poslednja šansa" je decenijama mesto za ispijanje kafe u mirnim jutarnjim ili popodnevnim časovima, kutak za skrivanje kada se pobegne sa časa, šansa za one koji noću ne mogu da spavaju ili im ne daju da spavaju, kao i za svakog ko je poželeo da popije piće baš tu.

U ovu kafanu, na obodu Tašmajdanskog parka dolazilo se non stop. Kao jedina kafana u Beogradu koja je 60-ih godina radila celu noću, upisala je mnogo toga u svoju istoriju. Danas se, pod malo drugačijim imenom, nalazi  i dalje na istom mestu i domaćin je svima koji su ostali verni ovom delu grada.

Sve je počelo šezdesetih godina, od beogradskog kafea "Taš", smeštenog u Tašmajdanskom parku, u blizini Crkve Svetog Marka. Iako priličnog skromnog i ne baš reprezentativnog izgleda, već je u to doba bilo mesto gde su se stalno okupljale beogradske face.

Kasnijih godina, kako su se vremena i uslovi menjali, kafe "Taš" doživljava potpunu transformaciju. Kafe postaje kafana i menja ime u "Poslednja šansa" i dobija, za to doba, potpuno inovativno radno vreme. Odluka je pala - kafana će raditi ceo dan i celu noć.

Noseći u svom imenu reč "poslednja", nesumnjivo je nagoveštavala da je to jedino mesto u Beogradu gde je moglo da se ode kada se svi lokali u gradu zatvore. Upravo zbog takvog  radnog vremena, ispisala je deo istorije noćnog života Beograda.

Prvobitni izgled mesta odgovarao je kafanama toga doba. Velika bašta bila je ispunjena drvenim stolovima i stolicamasa metalnim okvirima, a stolove su prekrivali neizbežni karirani stolnjaci. Najviše se ispijala kafa, koja se služila se u bakarnim fildžanima koje su konobari donosili na srebrnim poslužavnicima. Bez nadstrešnice, gosti su u sunčanim danima direktno bili izloženi suncu i upijali svaki njegov zrak. Jeste da su morali mršteći se od sunca da čitaju najnoviji broj Politike, ali to gotovo nikome nije smetalo.

Kasnijih godina, kafana dobija nadstrešnicu od trske, a hlad su takođe pravili i reklamni Pepsi suncobrani. Njen prepoznatljivi izgled činila je boja zidova između zelene i tirkizne, dok je cenovnik bio  izložen u izlogu kafane, pa su gosti koji nisu znali šta da poruče, morali po ideju da prošetaju do samog izloga. U kafani se pazilo na svaki detalj, pa tako i na odevanje konobara. Konobari  su uvek morali da budu doterani što je podrazumevalo crne pantalone "na peglu", bele košulje, sa leptir mašnom oko vrata i da sa osmehom srdačno dočekuju svakog gosta.

"Poslednja šansa" je sedamdesetih godina širom otvorila vrata za sve stanovnike Beograda. Glavni gosti  ove kafane tokom dana su bili đaci Pete beogradske gimanzije, koju od "Šanse" deli čuveni Tašmajdanski stadion. Bežeći sa časova, đaci su se krili u prijatnom ambijentu kafane i krišom, sa bezbedne daljine, gledali kako profesor ulazi u polupraznu učionicu. 

Hit među srednjoškolcima tih godina bio je "Vitasok" u staklenoj ambalaži, koji su polako ispijali, jer je za njega bio utrošen ceo džeparac. Trebalo je taktički potrošiti celih 45 minuta, jer se pravilo dobro znalo - čim se sok popije, namršteni upravnik razbarušene kose, iz ugla kafane odmah viče "Diži se".

Pored srednjoškolaca, "Šansa" je bila i redovno sastajalište studenata Pravnog fakulteta,kako da se preslišaju pred ispit uz kratki espreso, tako i u večernjim časovima, da isti proslave. Duško Radović je kroz duhovitu opasku dočarao to vreme: "Ono đaka što pretekne srednjim školama i fakultetima, upisaće kafane Šumatovac i Sunce. Poslednja šansa otvara večernju školu".

Kako je sunce polako zalazilo i gosti su se smenjivali. U predvečernjim satima najviše su  dolazila poznata lica Radio Televizije Beograd, smeštene u samom komšiluku. Nakon pročitanih vesti i završenih emisija, voleli su da se opuste u domaćem ambijentu. 

Kasno po noći, znali su da svrate i čuvena imena mračne strane Beograda poput Giške, Belog i Ljube Zemunca, ali nikada se nije desilo da se dogodi neki problem. Upravo je to ono što je davalo čar tadašnjem Beogradu.

Bilo je i onih koji 1980. godine nisu imali svoje matursko veče zbog smrti doživotnog predsednika Jugoslavije - Josipa Broza Tita. Očajni zbog toga što im se neće održati veče o kojem su maštali četiri godine, maturanti su odlučili da stvar ne prepuste slučaju. Uspeli su ipak da izbore proslavu mature u Domu Vojske. Ali,  kako je to bilo samo do 11 sati uveče, organizovano su nastavili u svojim svečanim odelima i dugim haljinama, gde drugo nego u omiljenu "Poslednju šansu", gde su slavili završetak škole sve do jutra.

Nekada se među onima koji slave, našao poneki budući vojnik. Nakon neprospavane noći, ispijajući kratko piće, pravo iz "Poslednje šanse" odlazilo se u vojsku, jer je jedino tako taj odlazak i mogao da se podnese.

Mnogi tužni i srećni trenutci su se odigrali noću, za stolovima "Poslednje šanse". Ali kako ništa ne traje večno, noćna gradska idila bližila se svome kraju.

"Poslednja šansa" je je dugo bila jedina kafana koja je radila non-stop. Međutim, 1982. godine su i druge kafane u Beogradu proširile svoje radno i počele da rade celu noć. Tako se te 1982. godine desila prekretnica - doneta je odluka da "Poslednja šansa" zatvori svoja vrata noću. Postavši dnevna kafana, ona iz svog naziva briše reč poslednja i postaje kafana "Šansa".

Kafana sa novim imenom dobija i novi način grejanja. Ušuškani ambijent je u prvim godinama grejala peć na naftu, potom je peć zamenila furuna, da bi te iste godine nova "Šansa'"konačno dobila radijatore i ponovo promenila svoj ambijent.

 

Zidovi kafane pamte brojna recitovanja, koja su trajala satima. Takođe, svedoci su snimanja naše čuvene domaće serije 'Grlom u jagode'. Kada je muzika u pitanju, bend 'Riblja čorba' je odabrao "Šansu" da u njoj snimi spot za pesmu "Ovo je poslednja pesma o tebi".

Istaknuti gost i svakodnevni posetilac ove omiljene gradske kafane u godinama kada je bila najpopularnija, bio je naš poznati pesnik Vasko Popa. Stanovao je prekoputa Tašmajanskog parka i svakodnevno je dolazio u šansu da provede svoje vreme. Priče govore da nije postojao dan da Vasko ne dođe u Poslednju šansu na piće. Momo Kapor je takođe voleo i često dolazio u Poslednju šansu, da se sastane sa prijateljima, kao i mnoga velika imena Beograda.

Danas se "Šansa" nalazi na istom mestu, na Tašmajdanskom parku i dalje je među omiljenim restoranima u tom delu grada. Poznata je po svojoj velikoj bašti koja se prostire celom dužinom restorana, u mesecima kada je lepo vreme, idealna je da roditelji popiju svoju podnevnu kafu, dok bebe mirno spavaju u svojim kolicima.

Mnogi su se ovde sastajali, a mnogi su se i rastajali, nekada i ranom zorom. Nekima je "Šansa" bila druga kuća, beg od stvarnosti i slamka spasa u kritičnim trenutcima. Utočište mnogih poznatih gradskih imena i boema i mesto gde je u svakom kamenu urezano vreme koje je iza nas i zbog koga ova kafana ima posebnu težinu. Mnogi je nazivaju zaštitnikom bezbrižnih vremena i najboljom kafanom u ovom delu grada, a ona je u godinama koje su dolazile to i opravdala.

DANAS 

 U poseti je bila i komunalna inspekcija. Zanimala ih je bašta. Jedna od najpoznatijih kafanskih bašta Beograda, koja je nekome naprasno postala sumnjiva, i za koju Vukadinović ima saglasnost relevantnih institucija. A kada tu baštu već pominjemo, SRC „Tašmajdan“ je u saopštenju obećao da će – kada sudski spor bude gotov – u njoj biti podignut spomenik Vasku Popi, još jednom znamenitom Beograđaninu koji navodno nije propuštao „Poslednju šansu“.

„Taj su spomenik najavili pre godinu dana. Bio sam spreman čak i da dam donaciju. Ima smisla, čovek je dolazio ovde i u moje vreme; lepa ideja na lepom mestu. Uopšte mi nije jasno šta ih je do sada sprečavalo da je realizuju. To je javna površina. Ne bih mogao da ih blokiram čak ni kada bih hteo“, kaže Vukadinović.

Na stranu pravni aspekt ove priče, ispisane su biblioteke o tome kako se kultne kafane povlače, a konfekcijski kafići neumoljivo napreduju. Vreme koje je proslavilo „Poslednju šansu“ ne može se vratiti, uobičajen je zaključak. No tvrdile su mnoge umne glave da se neće vratiti ni vreme diktatora, pa eno Hejdara Alijeva bronzanog i zdravog nad Tašmajdanom. Kada mogu da se vrate diktatori, valjda mogu i recitatori.

Ipak, ponašanja i navike ljudi se menjaju, te je danas poseban izazov za one koji vode mesta koja imaju tradiciju kako da tu tradiciju očuvaju, a da se istovremeno prilagode novim zahtevima gostiju.

„Stari gosti se smenjuju, a dolaze novi. Nekada je kafana bila jeftina, ponuda je bila jednostavna – dnevna jela i ponešto sa roštilja, vina i, generalno, alkohol iz lokalne ponude. Sada je drugačija ponuda, pa mnogi ne mogu toliko često da priušte sebi kafanu ili restoran. Naravno, uz to postoji i mnoštvo drugih mesta koja nude zabavu i druženje mladim ljudima”.

07 JUN POSLEDNJI RADNI DAN NASE 'SANSE' 

U čuvenoj beogradskoj kafani "Poslednja šansa", koja skoro 60 godina radi na obodu Tašmajdanskog parka, nedaleko od Crkve Svetog Marka, danas je poslednji radni dan.

 

Još jedan simbol Beograda odlazi u zaborav... Kultna kafana "Poslednja šansa" juče je prestala sa radom

I KAO STO SMO JUCE ZAKLJUCILI, NOVI TRENDOVI, NOVE GENERACIJE.

STARE KAFANE, DUSA, KOCKASTI STOLJNACI I KONOBAR KOJI ZNA KAD UDJETE KAKO STE  ODLAZE U ISTORIJU. E PA ZAO MI JESTVARNO!

 

 

NOVI TRENDOVI

 KRECE SE VALJDA OD RODJENJA, VRTICA, OSNOVNE SKOLE PA NADALJE. NOVI TRENDOVI SU BESMISLENI I OPASNI JER VODE KA VRSNJACKOM NASILJU. I ONDA DOLAZIMO DO TRENDA GDE SE DOBRI I NORMALNI LJUDI KLASIFIKUJU KAO LUDI! JESTE ODUVEK POSTOJALO ONO DOBAR I LUD SU BRACA RODJENA ALI NOVI TRENDOVI SU TO PODIGLI NA MNOGO VISI NIVO! 

POCNIMO OD RODJENDANA

I dok princeza i njene drugarice ispijaju dečiji penušavi šampanjac sa krastavcem na očima, njihove kozmetičarke sređuju im noktiće, prave raskošne frizure i šminkaju ih

Proslava dečijih rođendana danas je toliko evoluirala da predstavlja pravi atak na roditeljskii džep. Sendviči sa šunkom i krastavčićima, mamina domaća torta i muzičke stolice uveliko su zamenjeni skoro pa gala proslavama. I taman kad smo pomislili da više ništa ne može da nas iznenadi pojavi se najnoviji trend - proslava rođendana u spa centrima. Ponuda je takva da dečicu obara sa nogu, a roditelji moraju da izdvoje i više od cele plate da svojoj devojčici ne bi slomili srce.

Zamišljeno je da sve izgleda krajnje glamurozno, slavljenica, koja je ulozi princeze u tih dva ipo sata koliko proslava traje, zajedno sa svojim drugaricama dobija bade mantil, papuče, haljina za princeze, cipelice na štiklu, kruna, šminka, frizura, manikir i pedikir, slavljenička torta na više spratova za slikanje i duvanje svećica, a za drugare koji dođu obezbeđena je soba sa igricama.

Za ovakav užitak roditelji mogu da izaberu par lokacija širom Srbije, a cene po paketima se kreću od 25 do 30 evra po osobi. Paketi su raspoređeni po broju zvanica, pa je tako najslabiji paket sa najmanje 10 dece i 10 odraslih, a najveći onaj sa 25 dece i 25 odraslih. To znači da bi roditelji morali da izdvoje najmanje 500 evra. 

Kod nekih piće je besplatno, međutim ketering i poslastice svuda se doplaćuju. Ponegde postoji mogućnost da se poruči i suši, gde nestaje i poslednji trag na nekadašnje, dobro poznate, dečije rođendane u Srbiji.

Ovaj trend naišao je, blago rečeno, na sukob mišljenja među mnogim roditeljima. I dok neki ne mogu da odole, a da svojim princezama ne ispune svaku želju, drugi smatraju da ovakva proslava može loše uticati na razvoj njihovog deteta.

"Ne mogu da zamislim svoje dete da na proslavi svog 10. rođendana izigrava neku primadonu od 30 plus godina. Uošte mi nisu jasni pojedini roditelji kojima je potpuno normalno da teraju svoje dete da odraste pre vremena. Stvarno ne znam šta fali igraonici gde će se deca igrati i biti sva podjednaka", rekla je jedna mama vidno izrevoltirana za Telegraf.rs.

Mnogim roditeljima je ovakva proslava i preskupa investicija u koju bi minimum morali da ulože 500 evra, pa ne znaju kako da saopšte deci da ipak ne mogu da im omoguće "rođendan iz snova".

"Jedan tata nam je ispred škole pričao da je danima u stresu jer ne zna kako da kaže ćerki da ove godine ipak neće moći da slavi rođendan u spa centru. Prosto ljudi nemaju novca za to, a mala samo o tome priča", priča žena.

Šta vi mislite o ovakvoj prolsavi rođendana?

IDEMO SAD DO OSNOVNE SKOLE I MORAM DA KAZEM DA OVO NIJE POLITICKI TEKST JER JA POLITIKU NE RAZUMEM I NJE NEMA UPREKO 2000 BLOGOVA KOJE SAM DOSAD NAPISALA. MEDJUTIM OVDE MORAM DA UPOTREBIM NESTO I POLITIKE DA OBJASNILA STA OSNOVCI MISLE O DANASNJEM DRUSTVU

Ponovo obaramo crne rekorde i konstatujemo da je u Srbiji u 2023. godini 26 maloletnih lica starosti od 14 do 17 godina ubilo nekog, a da u tu crnu brojku ne ide masovno ubistvo u OŠ „Vladislav Ribnikar“. Svaki dan upozoravamo na broj ubijenih žena, dok nam na decu pucaju iz vazdušne puške. Agresivni ispadi na ulici oko banalnih stvari su postali sastavni deo života.

Da li se vladajuće elite, kao donosioci odluka i kreatori dominantne klime u društvu, nekada uplaše za sebe i za svoje bližnje? Kako se ne plaše da će tuča u kafiću ili pucnjava u školi ili na ulici pogoditi i njihovo dete? Pa čak iako su stariju decu sklonili u inostranstvo, imaju porodicu i prijatelje do kojih im je valjda stalo, imaju nekoga koga vole. Da li zaista misle da ih skupa odela, automobili i stotine stanova mogu zaštititi i spasiti od nepredvidivog nasilja?

Kada dete ubije drugu decu, zlo ne pita kog su političkog opredeljenja roditelji ubijene dece, da li imaju partijsku knjižicu (i čiju) ili samo katatonično ponavljaju da ih politika ne interesuje.

Kada su politički moćnici oslepeli od bahatosti i samozadovoljstva pomislili da su zaštićeni od zla, pa i zla koje šire?

Pre neki dan mlađa ćerka mi objašnjava da su drugari iz škole hteli da na majicama u kojima slave završetak osnovne škole napišu: „Džaba vam vaše škode, mi imamo lambordžini“. Rekla sam joj da ne razumem šta su hteli tom porukom da kažu, a ona mi je objasnila: „Pa znaš, mama, policija vozi škode, i oni u tim škodama ne mogu da stignu Paniće“. Naravno, sledi moje logoreično siktanje: pa sa kim se vi poistovećujete, za koga vi i zašto navijate, za klince bez škole koji voze automobile koje retko koji čovek može da priušti od svog rada, pa vi se vozite autobusom, kao i ja, a oni jurcaju lambordžinijima, znaš li ko je njihov otac… Odmah je prekinula rečima: ma znam mama, ja sam im sve to isto rekla.

Taj bumerang koji nam se vratio s idolima nalik na one iz ratnih devedesetih me je podsetio na jedan događaj. Petar Panić (otac čuvene braće), tada Šešeljev telohranitelj, postavljao je kioske po Zemunu. Kada je otkopao temelje za još jedan, na uglu ulica Šilerove i Ugrinovačke u Zemunu, tik ispred kuće našeg porodičnog prijatelja, moj tata je došao da pomogne da se temelji zatrpaju. U jednom trenutku začula se škripa guma i iz skupocenog automobila je istrčao Petar Panić i bez reči udario M.B. pištoljem u glavu i napravio mu veliku posekotinu.

Pošto je moj otac bio jedini očevidac događaja, ubrzo je njemu i oštećenom na ulici neobavezno prišao radnik DB-a s predlogom da svi treba da spuste loptu, da oni svoje probleme rešavaju unutar kuće, da ljudi koji rade za DB imaju preko 300 godina robije i da nema toga šta nisu spremni da urade… Vodio se postupak pred bivšim Četvrtim opštinskim sudom, okrivljeni Petar Panić je postao naglo bolešljiv i nije dolazio na suđenja, ona su se beskrajno odlagala, a kao svedok odbrane pojavio se u jednom trenutku i Mile Luković zvani Kum (iz zemunskog klana). Moj otac je dosledno, u punoj sudnici nabildovanih i istetoviranih posmatrača, ponavljao šta je video tog dana ali slučaj nije dobio sudski epilog.

Očevi vođa zemunskog klana (Spasojevića i Lukovića) javno su se odrekli svojih sinova. Spasojevićev otac je, kažu, na samrtničkoj postelji prokleo sina, poručio mu da se ne pojavljuje na očevom grobu, dok se Lukovićev otac ubio zbog sramote. Izgleda da su deca preživelih „heroja“ devedesetih, sada, 30 godina kasnije, postala idoli novih generacija. Braća Panić imaju lepe automobile, mnogo pratilaca na društvenim mrežama, objavljuju slike iz noćnog provoda, a manje je važno ili je potpuno nevažno ko su oni zaista i šta su radili njihovi roditelji. A izgleda da je najmanje važno što je protiv njih u toku postupak za trgovinu ljudima.

Naši roditelji se nisu obračunali sa demonima devedesetih, a mi smo odavno pustili demone današnjice da narastu i ojačaju. Iako smo platili i na Drini, platićemo i na ćupriji jer izgleda da iz dosadašnjih skupih plaćanja nismo ništa naučili.

DOBAR I LUD

Što je još gore, današnje društvo često olako prihvata manipulaciju. Čini se da je većina ljudi spremna slijepo povjerovati tuđim mišljenjima, bez vlastitog kritičkog razmišljanja ili analize situacije. Ova povodljivost, često proizašla iz straha, pruža plodno tlo za manipulatore i dominantne ličnosti da ostvare svoje ciljeve na račun drugih.

U današnje vrijeme, često se susrećemo s paradoksalnom situacijom gdje zli pojedinci mogu transformirati nekoga do juče smatranog za najboljeg čovjeka u najgoru verziju sebe. Kroz uvredljive riječi i poniženja, ti manipulatori uništavaju integritet i dostojanstvo svojih žrtava. Još gore, ova dehumanizacija često prolazi nekažnjeno u društvu

Odatle potiče i poznata izreka: “Danas se dobar čovjek posmatra kao da nije normalan.” Biti dobar u svijetu gdje se čini da dobroćudnost prolazi neprimijećeno ili se čak kažnjava, postaje izazov koji mnogi ne žele prihvatiti. Kako bi se zaštitili od potencijalnih zloupotreba, mnogi su prisiljeni izgraditi zid oko sebe, odbijajući pristup čak i onima koji bi možda imali dobre namjere.

Ova distanca služi kao mjera opreza, jer inteligentna osoba shvata koliko je teško razlikovati iskrenost od dvoličnosti u današnjem svijetu. Savjetujem vam da budete temeljiti u procjeni ljudi prije nego što im dopustite pristup vašem životu. Mnogi se prikrivaju iza maske lažne dobrote ili prijateljstva, ali se istina često otkrije tek kada je već prekasno.

Budite oprezni kome dajete svoje povjerenje, jer izdaja često dolazi iz najneočekivanijih izvora. U ovom svijetu, gdje se dobroćudnost često smatra znakom slabosti, važno je pronaći ravnotežu između otvorenosti prema drugima i zaštite vlastitog integriteta.

NIJE LAKO DANAS BITI RODITELJ. ILI CETE VI I VASE DETE PRATITI TRENDOVE ILI CETE BITI IZOPSTENI IZ DRUSTVA. JER TAKVO JE SADA OVO DRUSTVO NE SMES DA STRCIS JER SU KAZNE PREVELIKE.IPAK JOS POSTOJI TRACAK NADE . MOZDA SE JOS MOZE NESTO POPRAVITI. DATA NAM JE POSLEDNJA SANSA.

 

 

MOC RECI I MISLI

 MOC RECI JE CITAVA JEDNA MAGIJA. JER MOC RECI JE NEVEROVATNA. NE  KAZU ZA DZABE REC UBIJE VISE LJUDI NEKO PUSKA. NE ,SAD NECEMO DA PRICAMO O TOME KAKO SMO UBILI NAS SRPSKI JEZIK. OVA PRICA SE ODNOSI NA SVE JEZIKE NA SVETU . SVAKI COVEK  U SEBI IMA TU MOC RECI, ALI RETKO KO ZNA DA JE PRAVILNO KORISTI.

Reč je čista magija. To je moć koja potiče od samog Boga, a vera je snaga koja usmerava tu moć. Možemo reći da sve što postoji u našoj virtuelnoj stvarnosti nastaje uz pomoć reči, jer reči koristimo u stvaranju priče. Ljudi imaju čudesnu maštu. Pomoću reči smo stvorili jezik. Uz pomoć jezika, pokušavamo da objasnimo sve što doživljavamo.

Najpre smo se sporazumeli o zvuku i značenju svake reči. Zatim, pamteći zvuk reči, počinjemo da komuniciramo o svojoj virtuelnoj stvarnosti sa ostalim snevačima. Dajemo imena svemu što opažamo; biramo reči kao simbole, a ti simboli imaju moć da reprodukuju san u našoj glavi.

Na primer, čim čujemo reč konj, u glavi nam se stvara određena slika. Tako funkcionišu simboli. Ali reč može biti još moćnija od toga. Dovoljno je da izgovorimo reč „Kum“, i u našoj svesti se pojavljuje čitav film. Ta reč, kao simbol, poseduje moć i snagu stvaranja, jer može da reprodukuje predstavu, ideju, ili čitavu situaciju u našoj mašti.

Moć reči je neverovatna. Reč u našem umu stvara predstave predmeta. Reč stvara složene koncepte. Reč izaziva osećanja. Reč stvara sva uverenja koja čuvamo u svesti. Struktura našeg jezika oblikuje opažanje čitave naše virtuelne stvarnosti.

Igra života kroz nevidljive sile je put kojim prolazite koristeći vašu moć izgovorenih reči. Umetnost govora je vrlo važna, ali ono na šta većina, nažalost, danas ne obraća pažnju jeste težina izgovorenih reči.zgovorena reč ima ogromnu moć, a mnogi od vas toga nisu svesni. Ako posmatrate reči kao temelj onoga što iskušavate u životu, zapazićete da se, zapravo, velika većina stvari u vašim životima bazira na tome što svakodnevno izgovarate. Vodeći konverzaciju sa sobom i drugima, igrate se rečima, izgovarate i ono što mislite, a i ono što ne mislite.

Svesnost o izgovorenim rečima je u suštini jako mala. Često u monologu sa sobom znate da budete samokritični, da o sebi govorite u negaciji, sarkastično i sa dozom nepoštovanja kako prema sebi, tako i drugima. Vaša podsvest ne zna za realnost, ona osluškuje vaše reči i ispunjava naređenja koja joj damo.

Volela bih da me je neko na osnovnom nivou obrazovanja naučio da svaka izgovorena reč ima svoju težinu i svoju energetsku vibraciju. Univerzum to čuje i vraća vam istom merom. Primera radi, kada izgovorite: ,,Ja to ne mogu, to je preteško za mene­­”, univerzum to razume kao vašu zapovest i trudi se da vam usliši želju.

Pošalje vam izazov kroz neku tešku životnu situaciju iz koje ne vidite izlaz i sve to pripisujete sudbini, višim silama, ne shvatajući da ste sami tvorci te situacije.

Kada izgovorite da niste vredni ljubavi, niste svesni da automatski osuđujete sebe na samoću.

Vi ste čvrsto identifikovani sa svim što izgovarate, samim tim, vi apsolutno verujete u to što govorite i to je upravo dokaz kako se lako izgradi jedno uverenje. Vi kasnije funkcionišete kroz to isto uverenje. Čest primer toga da se konstantno vrti jedan te isti obrazac izgovorenih reči jeste nemanje novca. Osoba koja to stalno izgovara i smatra ga kao prekretnicu za svoj celokupan život, nažalost, ništa drugo i ne može da iskušava, osim nemanje istog.

Trajno iz svog vokabulara izbacite sledeće rečenice i reči:

• ,,Jao, strašno!”;
• ,,Katastrofa!”;
• ,,Užas!”;
• ,,Ne mogu ja to!”;
• ,,Nikada to neću ostvariti!”;
• ,,Nadam se…” (nada poslednja umire i možete da se nadate do kraja svog života, bez promene).

Jasno vam je šta ćete da manifestujete izgovaranjem ovih rečenica i reči. Umesto toga, možete da kažete:

• ,,Dobro, nije lako, ali rešiće se …”;
• ,,Verujem da će se stvari rešiti u moju korist…”

Zna se gde se upotrebljavalju termini strašno, katastrofa, užas… Nemojte da budu deo vaše svakodnevnice, reda radi i navike. Neka ovo budu termini za situacije u kojima jeste prikladno da ih upotrebite.

Zapitajte se šta to stalno sebi govorite, beležite sve negacije, sve što izgovorite više puta u jednom danu. Ne dozvolite da ono što izgovarate ima iskrivljenu projekciju vaše budućnosti. Pažljivo birajte šta ćete reći, jer bez prestanka vi ubirate plodove svojih reči.

Ono čemu poklanjate pažnju, to raste. Isto je i sa ovom situacijom. Pošto osvestite šta izgovarate,  nađite bolju, suptilniju reč. Daću vam i jedan mali savet. Kada kažete nešto loše, toksično, nešto što vas plaši…kažite – Poništavam!

Izgovarajte ove reči u sebi i kada neko drugi priča nešto loše.

Ne plašite se, strah je fiksacija uma. Strah se javlja kao produkt onoga što smatrate ispravnim, pa ako ne ide po planu, evo gospodina straha. Strahom privlačite još veći strah. Prepuštanje intuiciji je ključ, samim tim prihvatate da vas univerzum odvede tamo gde treba. Nekada uporno priželjkujete neke stvari koje smatrate jako bitnim u tom momentu, međutim Bog ima više i bolje planove za vas, pa je samim tim bolje samo se prepustiti i reći sebi da je sve baš onako kako treba biti.

Šaljete u etar reči ljutnje, ogorčenosti i samosažaljenja, a onda se čudite zašto je život težak.

Ovo sam naučila od mentora na mom putu samorazvoja i trudila se da praktikujem. Vremenom sam sve više počela da obraćam pažnju na to šta govorim, davala sebi malo više vremena za pronalaženje adekvatne reči i zaista sam osetila veliku promenu, koja mi je mnogo donela.

Naučićete vremenom kroz ovu vežbicu osvešćivanja da ne prenosite tužne vesti samo da biste ih preneli, jer što ih više prenosite, energija tuge raste i kolektivna svest je u programu tuge, a vi se nećete osetiti bolje, naprotiv.

Ovo primenjujte isključivo na stvari koje se ne tiču lično vas.

Nemojte svoje otrove da sejete po okruženju, već se se fokusirajte na sopstveno preobraženje. Svaki put kada izgovorite strah, briga, strepnja…vaše telo aktivira energiju straha, brige i strepnje i vaše energetsko polje odašilje i samim tim privlači isto i imate ga sve više.Zapamtite: iza svake izgovorene reči stoji misao, a iza misli neispoljena emocija, a iza emocije stoji neka situacija iz prošlosti ili nasleđena memorija, tako da je važno da pronađete uzrok toksičnih reči koje izgovarate. Kada to osvestite, primetićete veliki pomak u svom životu.

U dualnom svetu svako od vas može da utiče na ono što izgovara. Strah je vaš najgori neprijatelj jer privlačite ono čega se bojite. Stalan i neprekidan strah utiče na rad žlezda – ometa varenje i obično se povezuje sa simptomima nervne uznemirenosti. To telu uskraćuje zdravlje i primarno stanje – mir. Promenite svoje reči i promenićete svet, jer vaša reč je vaš svet!

Šetajte sto je više moguće, boravite u prirodi i sakupljajte negativne jone koji vrlo pozitivno utiču na vaše zdravlje, a kada ste zdravi, tada su vam um i telo u harmoničnom balansu.

Samo jedna vaša reč može nekome popraviti dan, isto tako i uništiti, zato budite uvek oni koji će ga popraviti, jer ovo drugo može svako. Zato ne budite svako!

Danas ste osvestili moć sopstvenih reči i zato birajte da vi budete začetnik bolje komunikacije u odnosu sa ljudima. Svaku svoju lepu misao pretočite u reč. Nemojte da se ljubav i lepa reč podrazumevaju, izrecite ih!

Promena kreće od pojedinca!

SAD MUDRE RECI VLADETE JEROTICA A ONDA PRICA O VERICI

I još jednom isto pitanje: Kako se razboljevamo? Nismo li ipak “glavni krivci” mi sami? Savremena psihosomatska medicina, nastala u Americi početkom XX veka, ali dobro poznata i najstarijim lekarima – od kineskog nepoznatog lekara dve hiljade pre Hrista koji je ostavio zapis: Tuga i briga razboljevaju čoveka, i Hipokrata u Grčkoj do naših dana – mnogostruko potvrđuje davnašnje naslućivanje, ne samo lekara, već i značajnih filosofa i, naročito, religioznih mislilaca svih religija sveta (monoteističke naročito) da su “greh, bolest i smrt sablasti koje je čovek sam stvorio”. O tome danas istinski brine psiho-neuro-endokrino-imunologija.

A ozdravljenje od bolesti, i onih najtežih, tzv. neizlečivih? Duh je uvek bio i ostao onaj moćni činilac koji čini “čuda”, poznata i danas, naročito u onkologiji. Američki onkolog Berni Zigel, u svojoj knjizi Medicina, ljubav i čudo saopštava o potpunom izlečenju slučajeva raka sa metastazama. Kako je to moguće, svako će se upitati. Samo istinskom metanojom (preumljenjem).

O još uvek zagonetnom procesu samolečenja (u psihoterapiji samoanalize) nije mnogo pisano. Izlečenja teških bolesti Duhom, ne mora da znače odbacivanje svakog drugog lečenja (medikamenti, zračenje, alternativa i tradicionalna medicina), ali naglasak je na duhovnom izlečenju, bez koga i najsavremenija druga terapija nema uspeha. Zato je zanimljivije samolečenje, bez ikakvih drugih uticaja spolja, do onog jedinog, unutarnjeg, duhovnog. Ovaj spontani proces lečenja često se odigrava nesvesno, što ne znači da Duh i tada nije blagotvorno prisutan. Postoji mišljenje, a i uverenje lekara da je mnogo bolesti u našem organizmu (ostajemo pri tome da je čovek bolesno biće) koje nastaju i nestaju spontano, a da mi o njima nikada ništa ne saznamo. Ali i u takvim slučajevima spontanog razboljevanja i spontanog ozdravljenja nije nevažno da li smo svesno il nesvesno (bolje svesno) negovali i odnegovali “religioznog čoveka” u sebi (kao stalnog arhetipa svih ljudi na zemlji).

Vladeta Jerotić

 

Верица је била потпуно узорна жена. Скромна, тиха, постојана, чак стидљива у првом контакту, што је давало посебан шарм њеној појави. На послу је била ревносна и напредовала је полако, али постојано, и то није изазивало никакву завист, нити је она, као руководећа, имала отпора или проблема са људима. Успон је био природан и сви су били сложни у оцени како њој то припада. Блага реч и меки наступ решавали су све. Није била духовита, али њена збуњеност и лагано црвенило у шаљивим ситуацијама, у подгрејаној атмосфери масних вицева, још више су се свиђали околини.

Верица се сваког сећала, сваког тешила и слушала. Неговала је и оне које сви забораве. Знала је обичаје и нигде се није обрукала. Њена деца су била за пример и кућа јој је била за пример. Увек је била поносна на свој живот, отмено је знала да представи све успехе свог мужа и деце, без хвалисања и претеривања.

Верицу су сви волели.

Али, кад Верица уђе у своју кућу, почиње да се дешава чудо. Њен израз се из благости претвори у индијанску посмртну маску, углови усана се спусте и лавина најгорих речи потече из ње. Још у ходнику почиње да њушка и грди, да тражи повод за свађу, да вређа за све што не ваља, а ништа јој није ваљало. Она пажљиво одложи своју пословну гардеробу и као фурија се обруши на све што постоји.

Муж јој никад није ваљао, она је била жртва и најгора мученица којој никад није дато довољно. Оптуживала га је за све, и знано и незнано, а тај муж, иначе добар и успешан, повлачио се и ћутао, чекајући да узбуна прође. Али није пролазила. Најцрње псовке су га стизале и он се питао како их само смисли и где спавају све те гадне речи. Покушавао је да ћути, није вредело. Да је подмити поклонима, испуњава њене жеље и пре него што их пожели, ни то није вредело. Да је хвали, да се свађа, да одлази, да прети, да буде нежан… Узалуд. У њеним речима он је био најгори. До даха је долазио само кад изађу негде, што је било ретко, или кад им неко дође у кућу, али пакао се настављао оног момента када поново остану сами.

Није Верица ни децу штедела. Осим кад су била болесна. Здраве их је ислеђивала, вребала, понижавала, тукла. Нису били дозвољени ни неуспеси, ни заборављене обавезе, ни најмањи прекршаји. Све је морало бити под конац, али лествица тог конца је била недостижна. Њу је било немогуће досегнути. А онда увреде, вика, скандал. Или тешке казне, маштовито понижавајуће. И деца су стално покушавала да умире кућну фурију на свој начин, али без успеха. У њих се уселио страх, тишина и неки осећај да су стално дужни, да никако не ваљају, да су ружни, криви, сувишни. Смејали су се ретко и крадом, говорили само када их неко пита и стално се освртали.

Ова кућна мука је била нерешива клопка. Недоказива. Јер коме се пожалити! Коме било шта рећи, кад је Верица оличење доброте. Ко би веровао?

Испребијани речима, њени укућани су слушали похвале за своју жену и мајку, и уверавања колико су срећни што су њени, осећајући се све бедније и бесмисленије. Ишли су по свету поливени најгаднијим речима и што је Веричин успех напољу био већи, они су се све више смањивали.

Онда је отац приметио да су деца сасвим престала да се смеју. Престали су и да причају у кући. Затварали су се у своје собе и излазили само кришом и по наређењу. Ћутећи. Бледи и уплашени.

Узео је тада једно дрво, једну облицу и ставио је у дно врата. И чекао.

Убрзо су се чули енергични кораци. Верица је стизала. Отворила је врата, запела за облицу и псовка јој је запела у грлу. Једва се повратила од шока и још дуго је кашљуцала јер су је оштре ивице грубих речи резале по грлу. Али нису излазиле напоље. И никад више нису изашле напоље. Остале су заробљене као врели печат, пекле и гушиле сваки наговештај гадости.

Тако је настао кућни праг. Јер и други људи су имали сличне скривене муке. Сви су га почели уметати, за сваки случај, за злу не требало. Да се испред њега застане, да се олуја заустави, да се удахне пре него што се уђе у кућу. Јер кућа није свратиште, ни крчма, ни сметлиште.

Да би ушао у дом, мораш да прекорачиш.Немарни се загрцну.

ZNALI STE I DO SAD KOLIKA JE MOC RECI IAKO TOME NE PRIDAJETE VAZNOST. TAKODJE ZNATE DA POZITIVNIM MISLIMA PRIVLACITE DOBRE STVARI KOJE VAM SE DESAVAJU. PA SHVATITE ONDA VEC JEDNOM; SVE JE ZAPRAVO DO VAS!

 

CUTI BABA

 ZNATE ONO PROKLETSTVO ZENA. DOK SI DEVOJCICA - CUTI STA TI ZNAS, KAD SE UDAS -CUTI STA TI ZNAS, KAD OSTARIS - CUTI STA TI ZNAS.E PA OVO JE BLOG O TOME KAKO JE TESKO BITI MAJKA, A I BABA 

.Kada bih mogla da proživim život iz početka, evo šta bih promijenila:

Svom sinu bih govorila: “Dragi, ne moraš postati inženjer, ne moraš čak biti ni advokat. Nije važno šta ćeš biti kad odrasteš. Želiš biti fudbalski komentator – super! Klaun u tržnom centru? Bravo!”

I kada taj moj sin napuni trideset godina, doći će kod mene sav znojav, ćelav i sa razmazanom klaunovskom šminkom na licu i reći će:

“Mama, imam trideset godina i radim kao klaun u tržnom centru! Da li je to život koji si htjela za mene? Šta si mislila, pobogu? Zašto si mi dozvolila da se igram umjesto da učim matematiku? Zašto mi nisi rekla koliko je važno obrazovanje?”

Ja ću ga tada pomilovati po ćelavoj glavi i reći:

“Dušo, ali ja sam te samo podržavala u svemu što si htio da radiš! Nisam vršila pritisak na tebe. Nisam te tjerala da vježbaš matematiku kad si htio da se igraš sa drugarima.”

A onda će on reći osuđujuće: “Nisam znao do čega će me to dovesti, bio sam dijete, nisam mogao da odlučim, ali ti si to mogla umjesto mene da uradiš. Mogla si da me usmjeriš!”

Ja ću tada da ustanem, pažljivo ću ga pogledati i reći mu: “To je to. Na svedijetetu postoje dve vrste ljudi: jedni žive, a drugi traže krivca. A ako ovo ne razumiješ, onda si ti, sine moj, idiot.”

Reći će samo “ah” i onesvijestiće se! Njegova psihoterapija će trajati pet godina.

Ili ipak ne?

U danasnje vreme je jako tesko biti majka. Bilo da si sa partnerom ili sama. Stresno vreme donelo je totalno stresno roditeljstvo.

ALI MAJKO ISKULIRAJ! STA GOD DA URADIS BICE POGRESNO!

E TU SU SAD I BABE!

 

Baba. Babetina. “Šta ‘oće ova baba?” “Gle, babe, obukla minić!” Često čujem to: “Baba”. Pogrdno i podsmešljivo. U tom kontekstu koriste ga i žene i muškarci, ravnopravno. Nit stida, nit mozga! Samo u našem mentalitetu “baba” je opis za ženu koja ima više od četrdeset i pedeset godina, a i dalje se trudi da bude žena. Svaka onako kako najbolje ume. Al to joj se slabo prašta.

Pa, majku mu, “baba” je titula žene koja ima unuče a mi smo uspeli da i ovaj termin nagrdimo. Žena može da bude starija, al nije baba, bivole! Bar ne tvoja! Važno je da si ti na mestu, a “baba” se šminka, “baba” se uteže, “baba” je smešna, “baba” izgubila kompas. A gde je tvoj, ako nemaš druga posla nego proučavaš babologiju? Što ih gledaš ako te iritiraju, šta te boli uvo? Niko ti ne traži sa vodiš “babu” kući. To nisu babe, to su žene u cvetanju, što, naravno, tebi, bivolu, nije jasno. Zar nije bolje da se sređuje nego da postane strašilova sestra? Što te toliko iritira žena kojoj dobro stoje i godine i minić? Je l ti omekša stolica i očisti pesak iz bubrega kad izgovoriš to uvredljivo “baba”? Pa, “baba” te i ne vidi, slepče, osim ako baš to nije problem.

Te “babe” umeju da budu fatalnije od nekih u ranim dvadesetim koje ne znaju gde je levo. Pored godina i samopouzdanja imaju i iskustvo. Skrati jezik i produži dalje. Žena je žena, bez obzira na broj godina, baba je titula, a bivo je bivo.

NARAVOUCENIJE

STVARNO SE OPUSTITE ZENSKE OSOBE OD 7 DO 77 GODINA (A I SIRE). STO GOD RADILE NACICE TE SE PRED OSTRIM MUSKIM SUDOM. I ZENSKIM NARAVNO. ALI NEDAJTE SE.SLEDITE SVOJE SRCE I SVOJE SNOVE. MOZETE VI TO JER STE JACI POL  VERUJTE MI!

Jednog dana ću dobiti sina i uradiću suprotno. Od treće godine ću mu ponavljati: “Ne budi idiot, Vladimire, razmišljaj o budućnosti. Nauči matematiku, Vladimire, ako ne želiš da čitav život budeš operater u kol centru.”

I kad napuni trideset godina, doći će kod mene, znojav, ćelav programer sa dubokim borama i reći će: “Mama, imam trideset godina i radim u Guglu. Radim dvadeset sati dnevno, mama. Nemam porodicu. Šta si mislila kada si mi rekla da će me dobar posao usrećiti? Što si me tjerala da učim matematiku?”

I reći ću: “Dragi, ali željela sam da stekneš dobro obrazovanje! Željela sam da imaš priliku!”

A on će meni: “Zašto će mi, dođavola, prilike kada sam nesretan, mama? Prolazim pored klauna u tržnom centu i zavidim mu. On je sretan! Ja sam mogao biti sretan čovjek, ali ti si mi uništila život!”

A onda ću ja ustati, pažljivo ga pogledati i reći ću mu: “Dragi moj, postoje dve vrste ljudi: jedni žive, a drugi se stalno žale. Ako ovo ne razumiješ, onda si ti, sine moj, idiot!”

Rekao je “ah”, pao u nesvijest i završio 5 godina na psihoterapiji.

Ovaj tekst je za sve one mame koje ovih dana jedva izdržavaju rješavajući domaće zadaće sa djecom. Boreći se sa bjesnim tinejdžerima, sa nezadovoljnom djecom. Opustite se! Bez obzira šta radile, vaša djeca će sutra imati šta da kažu na psihoterapiji!

Autor: Svetlana Khmel, prijevod Stil.kurir.rs

novipocetak

Prethodni članakŠTA SE DOGAĐA KADA SE ZALJUBITE U 50-IM GODINAMA: Ljubav može doći kada je niste očekivali – novo iskustvo u životu

Naredni članakNeka vam Bog pokaže put kojim treba ići

POVEZANI ČLANCIVIŠE OD AUTORA

Ostalo

Treba da budeš lijepa za sebe ne za muškarca – Sreća počinje kad izbaciš 3 stvari iz glave

Ostalo

Nije poenta izgledati sjajno, već se osjećati sjajno: 4 načina kako se žene mijenjaju sa godinama

Ostalo

Ljubavnice budu zamjenjene ljubavnicama – Kako karma uzvraća za preljubu: Bolje da znate

Mudrosti

Postalo mi je sasvim svejedno voli li me neko ili ne – Da li neko vodi računa o meni ili ne.

Ostalo

Ni novac ne pomaže ženi koja se ne zna obući – 8 modnih savjeta kraljice stila

Ostalo

“Eto vidiš da sreća izgrađena na tuđoj patnji nikad ne traje dugo” – Poruka ljubavnici moga bivšeg muža koju je on zamjenuo novom ljubavnicom

NAJGORI DAN U ZIVOTU

 ZANIMLJIVO JE TO STO IMA PUNO TIH NAJGORIH DANA U ZIVOTU. MADA... KAD GOD IMAMO TAJ LOS DAN MISLIMO DA JE ON ZAPRAVO NAJGORI DAN U NASEM ZIVOTU. E PA NIJE. NAZALOST UVEK IMA I GORI. NAJSTRASNIJE JE U ZIVOTU AKO SHVATIS DA SVE MOZES SAM

Kad ti je najgore, obično osećaš da si sama u tome – jer tako i jeste. Svako mora sam da prođe kroz situacije koje ga najviše bole, obeshrabruju, izazivaju očajanje i beznađe. Koliku god podršku, razumevanje i ljubav dobijali, ono što se dešava nama ne može niko da preuzme i ublaži. Kad se desi nešto strašno, bolest, gubitak, kriza, mi podnosimo udarce i ne možemo da se izmaknemo. Ono što možemo jeste da u svojoj ranjivosti, bespomoćnosti i tuzi, razvijemo filozofiju prihvatanja. Možemo da razmišljamo o tome da ćemo proći kroz to, da ćemo ugledati svetlo na kraju tunela, iako nam to sada izgleda nemoguće – sada je tako, dok ne bude drugačije, a biće, jer to je dinamika života. Od naše mentalne stabilnosti zavisi da li ćemo se od nekih životnih udaraca oporaviti i stati na noge, ili ćemo dozvoliti da nas obore i trajno savladaju.

U beznadežnim trenucima teško je zapitati se “zašto je to dobro” ili čak i razmišljati o tome da nešto grozno što nam se dešava ima svojih dobrih strana, iako smo se u prethodnim iskustvima uverili da to jeste tako. Krize su lekcije, a ljudski put je učenje kroz bol. Možda nečim lošim “plaćamo” nešto još gore, od čega nas je Univerzum sačuvao, šaljući nam ono što ćemo preživeti i podneti. Možda je dobro što smo se razboleli, jer nam je bolest skrenula pažnju i preusmerila nas da se fokusiramo na sebe, da promenimo prioritete i da shvatimo šta nam je važno (da ne uzimamo život i zdravlje zdravo za gotovo, već da naučimo da ga cenimo). Možda smo doživeli tešku nesreću i oporavljamo se potpuno “izbačeni iz stroja”, jer je put u stroju vodio u sigurnu smrt, koju smo izbegli na ovaj način (a to ne možemo da znamo). Postoji još hiljadu mogućih scenarija, zbog kojih je nešto loše bolje od nečeg još goreg, ali mi ne treba da tražimo odgovor – dovoljno je da se setimo pitanja “ko zna zašto je to dobro” i da svoj duh podesimo na tu frekvenciju. To je teško ako smo besni, ogorčeni i slomljeni, ali je moguće. Sve se događa sa razlogom – jeste kliše, ali je istina.

Bol ne možemo da izbegnemo, ali od nas zavisi koliko dugo ćemo patiti, da li ćemo prihvatiti bol, ili ćemo pokušavati da se odupremo. Otpor će produžiti vreme patnje i stvoriti u nama čvorove ogorčenja, koji će nam suziti perspektivu, zatrovati duh i zamagliti razum.

Zato je lekcija kojoj nas uči bol, prihvatanje svojih osećanja, svoje ranjivosti, nemoći, besmisla. Boravak na strašnom mestu u nama, na onom u kome nikako nismo hteli da se nađemo, ali ne možemo da se izmaknemo, jer se dešava u sadašnjem trenutku, jer je naša realnost. Disati i živeti kroz bol, dopuštati sebi patnju koja nam kida srce i rastapa mozak, hrabro je i autentično ponašanje, koje bol zahteva od nas. To nije prkos, to nije borba, to je prihvatanje da je sada baš tako kako jeste – strašno i nepodnošljivo – i da će tako biti još neko vreme, a naše je da preživimo.

Kad nam se dešava nešto što nas užasava, remeti nas, plaši i destabilizuje i kad to ne možemo da promenimo – ono što možemo, jeste da preispitamo i promenimo svoj stav, svoje mišljenje o tome. Misli su povezane sa osećanjima i kad razjasnimo stvari u svojoj glavi, onda prihvatamo odgovornost za svoja osećanja i – osećamo se drugačije. Možda se ne osećamo objektivno bolje, ali ako promenom stava dođemo do toga da nismo ničija žrtva, da nam niko nije kriv i da ni sami nismo krivi (do prihvatanja), tada smo već na zdravijem tlu, kojim možemo lagano da bauljamo, ako baš ne možemo da koračamo – a možemo i da mirujemo, dok ne skupimo snagu da krenemo.

MOZDA JE NAJGORE TO STO U GLAVI ZAMISLJAE STA TO NAJGORE MOZE DA VAM SE DESI

 

Čovek se oseti loše, postidi se, izduva se kao balon i oseti kako mu entuzijazam napušta telo. Snovi izleću iz glave i kao da se još rugaju. A najgore što se desi je što

posumnja u sebe.

I stane… Zakopa se. Uproseči se. Ne ističe se.
Pomisli „Možda stvarno tražim previše od života…“ ili „Možda stvarno idem prebrzo…“, „Možda stvarno treba i neko drugi da….“
I tako se povuče zamišljena granica, postave se zidovi, napravi svoje malo dvorištance i tu se kreće. Tu je sigurno, tu svi kažu da je najbolje. Tu je dovoljno…

A u stvari….

Niste sebični ako brinete o sebi.
Niste pohlepni ako želite više.
Niste uobraženi ako verujete u sebe.
Niste drski ako imate velike ciljeve.
Niste nezahvalni ako želite više od onoga što vam je dato i borite se za to.

Ponekad su to naši najbliži koji nam žele najbolje. Problem je što je to njihovo najbolje, a ne naše. Ko najbolje zna šta je za mene najbolje? Ko se u stvari boji, ja ili moja mama? Ko se plaši šta će sa mnom biti ako ne uspem? Treba li meni takva zaštita, zbog koje neću ni da probam ili neću probati više puta i biti uporna dok ne uspem?

Podeliću sa vama moj primer… Promena posla iz državne firme u korporaciju, a onda iz korporacije u sopstveni biznis dočekana je sa ogromnim strahom mojih najbližih.

„Jao što sada hleba preko pogače…“

Počela su sva ona “šta ako” pitanja i programiranja raznoraznih loših posledica takve odluke. Zaista, svašta bi moglo poći naopako. Sve bi moglo propasti. Mogla bih ostati bez novca. Bez sigurnosti.
Ljudi su reagovali strahom. Strahom od neuspeha. Međutim taj strah – nije bio moj.

Kada sam to spoznala mogla sam da imam drugačiji odgovor na to – a šta ako uspem?

I uspela sam. Tu sam gde želim da budem. Moj uspeh nisu milioni, nego sreća što radim posao koji volim i od kojeg mogu lepo da živim, a upoznajem divne, kvalitetne ljude čiji uspesi me pune pozitivnom energijom.

Bilo je tu i onih zluradih koji su nastavili da svojim pitanjima izazovu sumnju u meni, koji su se držali svog straha toliko jako da nisu mogli da se raduju zbog uspeha nekog drugog. Oni sada nisu deo moje priče. I to je u redu.
Ljudi se menjaju, život se dešava i ponekad se udaljimo. Ne mislimo više isto, ne delimo iste vrednosti, imamo drugačije stavove. I to je u redu. Svaka ptica svome jatu i nek požive svi zdravo i veselo. Živela različitost.

Ako ste ovakva uverenja ikada izgovarila sami sebi, stanite! Od sebe se ne možemo udaljiti ili ignorisati, niti treba. Umesto toga, možete da probate da sebi postavljate drugačija pitanja.
Znate, postoji jedna skoro magična veza govora i onoga što se dešava u nama. Svaki put kada se nešto zapitamo naš um se postara da nam na to pitanje odgovori. Iako ne postoje glupa pitanja, itekako postoje ona nekorisna. I na takva pitanja možete dobiti samo još nekorisniji odgovor i lažnu potvrdu da vam taj san uopšte i ne treba i da je bolje da to neko drugi uradi.

Tako ako se zapitate šta sve može poći po zlu, ima li neko bolji od vas za to, da li je to za vas preveliko i zašto hoćete više ,a neko nema ni ovoliko – dobićete odgovor koji će tevas zaustaviti u tim suludim namerama.

Kad god kažete sebi “Pa dobro…ok je i ovako…ne možeš imati sve u životu…” možda vas to i umiri i uteši za trenutak. Možda vam i pomogne da prebrodite gorčinu zbog neuspeha. Možda se osetite skromno i mirno. Sigurno vam se to bar nekad dogodilo.

Koliko je to potrajalo?

Baš dobar izgovor da se ne pokuša ponovo, zar ne? A ono klupko u stomaku i dalje radi. Vrti i vrti i daje nam do znanja da ne treba da odustanemo, da nam je to što želimo ipak važno i da je možda baš za nas…

Zamislite da su veliki ljudi sebi postavljali ovako granice? Možete li da zamislite da Tesla kaže da ne može više da se bavi kojekakvim novotarijama. Ili Džordana koji poveruje treneru kad mu kaže da on nije talentovan za košarku. Ili Diznija koji nakon isključenja radi nedostatka kreativnosti postaje poštar?

Mi smo radoznala bića koja stalno uče nove stvari i pomeraju svoje granice. Samo mi znamo koliko je možemo pomeriti u nekom trenutku.
I ako misliš da možeš i ako misliš da ne možeš u pravu si. Ti stavljaš granice.

Evo jedne sjajne vežbe za vas koja vam može koristiti da spoznate svoje granice malo bolje i možda ih gurnete na razdaljinu koja vam više prija. Sa ovom vežbom možete da razmrdate to uverenje koje tevas koči tako što ćete otkriti da ono u stvari nikada nije bilo vaše. Za sebe možete da izaberete novo uverenje koje će vas podržati u vašim snovima – jer oni vrede. Kao i vi.
Bilo bi dobro da zapišete svoje odgovore onako kako vam dolaze.

 

Svaka promena počinje tako što osvestimo da je potrebna, šta je ono što treba da se promeni i kako. Osvestite svoja uverenja i zamenite ih ako vas ograničavaju onima koje će vas podržati na vašem putu promene. Zapišite svoja podržavajuća uverenja, zapamtite ih kao sliku, uramite i pogledajte u svom umu ili na papiriću ispred ekrana kad god se „zaglavite“. Osvestite osećaj koji u vama to uverenje izaziva, slika cilja koji postižete kada ovo uverenje „radi“. Uzmite energiju iz tog osećaja i dajte je sebi za još jedan korak napred.

Budite istrajni, verujući u sebe na tom putu!

NE TREBA KROZ ZIVOT DA IDETE VERUJUCI SAMO U DVE STVARI: STRAH OD NEPOZNATOG I KAKO UGODITI SEBI. STRAH JE NAJVECI NEPRIJATELJ NASIH ZIVOTA. NASE STALNO RAZMISLJANJE STA BI BILO KAD BI BILO NAS VRACA U ZACARANI KRUG. ZA ZIVOT JE POTREBNA VELIKA KOLICINA HRABROSTI I VELIKA KOLICINA ODRICANJA. A NAJGORIH DANA JE BILO IBICE. TO JE ZIVOT.

 

 

EGIPAT

 POZNATA JE MOJA LJUBAV PREMA MISTERIJI EGIPTA I PIRAMIDA. I NE ZNAM STA JOS NOVO MOGU DA NAPISEM, MADA REALNO U SUSTINI JE TO NEISCRPNA TEMA. PA DA PROBAM.

Ono što znamo o starom Egiptu uglavnom je iz naših školskih povijesnih knjiga i filmova. Vidimo velike piramide, nevjerojatne kraljeve i kraljice i raskoš njihovih grobnica. I te su stvari zanimljive, u to nema sumnje, ali postoje neke druge stvari za koje ne znaju svi.

PRE SVEGA MATRIJARHAT JER ONI SU SHVATALI SVU VELICINU ZENA! 

Žene u starom Egiptu imale su jednaka prava kao i muškarci. Mogli su posjedovati i upravljati imovinom – zemlja se nasljeđivala samo po majci. Egipćanke su se oblačile kako žele, same su birale muževe, imale su pravo razvesti se, pa čak i ponovno udati

Doilje .su bile posebno poštovane i uspoređivane s bogovima. Iako je medicina u to vrijeme bila relativno razvijena, porodu se nije posvećivalo onoliko pažnje koliko bi trebalo, a mnoge su žene umirale tijekom trudova. A zbog vruće klime, dojenje je bilo vrlo važno – mlijeko je moglo spriječiti dehidraciju kod beba. Zbog toga su bogate obitelji često sklapale ugovore s dojiljama, kako bi se one brinule o bebi u slučaju da majka umre.

Piramide nisu gradili robovi nego najamni radnici. To dokazuju grobnice pronađene u blizini kompleksa piramida u Gizi. Proučavanje tamo pronađenih kostura pokazalo je da su ljudi tamo radili teške fizičke poslove. Arheolozi se slažu da su oni izgradili piramide. A lokacija grobnice znači da pokojnici nisu mogli biti robovi jer su u blizini faraona mogli biti pokopani samo visoko cijenjeni ljudi

Još jedna činjenica koja dokazuje teoriju da graditelji nisu mogli biti robovi je da se većina stanovništva starog Egipta bavila poljoprivredom. A budući da je tamošnje tlo bilo dobro za poljoprivredu samo nekoliko mjeseci u godini, većinu vremena farmeri su bili slobodni i radili su za faraone.

U  starom Egiptu ljudi nisu slavili rođendane. To su činili samo faraoni, a ne kao mi sada. Vladari su slavili dan svoje krunidbe, a tada su bili jednaki bogovima.

Imena  ljudi držana su u tajnosti cijeli život. Ako je netko znao tuđe ime, prema praznovjerju, mogao je utjecati na osobu na magijski način, pa su Egipćani imali nadimke. Usput, iz istog razloga, kada su faraoni dolazili na prijestolje, uzimali su imena svojih velikih prethodnika kao jamstvo vlastite sigurnosti.

Egipćani su se bojali smrti u inozemstvu jer su vjerovali da će se tek tada moći ponovno roditi u zagrobnom životu ako budu pokopani u tamnoj zemlji delte rijeke Nil. Zbog toga Egipćani nisu puno putovali i nisu vidjeli druge zemlje toliko kao Grci, na primjer.

Zlatni mostovi s tuđim zubima pronađeni u nekim mumijama dokazuju da su Egipćani koristili zubnu protetiku. Ali teško je reći jesu li korišteni dok su ljudi još bili živi ili nakon, tijekom procesa balzamiranja.

Osobnoj higijeni pridavala se velika pozornost. Ljudi svih društvenih klasa prali su se svaki dan. U Nilu su se kupali najsiromašniji, a bogati su imali posebne kupaonice, a vodu su im donosile sluge. Umjesto sapuna koristili su natron, mješavinu 4 soli. Ovo se također koristilo za mumificiranje

Egipćani su bili jedni od prvih koji su koristili penicilin i vjerojatno toga nisu bili ni svjesni. Na rane stavljaju pljesnivi kruh. Kao što smo rekli, bili su prilično ozbiljni po pitanju svoje higijene. Zbog toga je postoperativna smrtnost u starom Egiptu bila niža nego u bilo kojoj Europskoj bolnici do sredine 20. stoljeća.

Kako bi izbjegli uši, i muškarci i žene brijali su glave i nosili perike, štiteći ih od sunca. Viši slojevi mogli su si priuštiti skupocjene perike od ljudske ili konjske dlake sa zlatnim i srebrnim nitima, a siromašni su morali koristiti perike koje su sami izradili od listova papirusa.

Nije si svatko mogao priuštiti cipele, a mnogi su Egipćani, čak i oni plemeniti, često hodali bosi, osobito kod kuće. Kako bi zaštitili noge od sunca i insekata, koristili su posebne masti. Najbogatiji su imali osobne stručnjake za manikuru. Nokte su uređivali noževima i turpijama, a taj je posao bio toliko cijenjen da im je nakon smrti zabilježen i na grobu.

Incestni brakovi  bili su popularni. U početku su to radile samo vladajuće dinastije kako bi sačuvale čistu krv i smanjile broj ljudi koji bi mogli naslijediti prijestolje. Faraoni su često ženili svoje sestre. Bilo je slučajeva da su muškarci ženili svoje nećake koje su bile kćeri njihove braće i sestara. Ti su odnosi postali normalni čak i za obične Egipćane.

Istraživanja su pokazala da su Tutankamonovi roditelji bili brat i sestra, a sam faraon oženio je njegovu polusestru. Imali su 2 kćeri, obje mrtvorođene. I Kleopatra je bila udata za svog brata Ptolomeja III 3 godine.

Vjeruje se da je Ramzes II jedan od najvećih faraona starog Egipta, uz Tutmozisa III. Živio je dugo, povjesničari imaju različite procjene, ali umro je u dobi od oko 90 ili 91 godine. Imao je više od 30 djece s različitim supružnicima, a poznato je da je bio oženjen s 4 vlastite kćeri

Kleopatra je, kao što znate, bila velika vladarica Egipta. Na čelu države bila je 22 godine. Navikli smo misliti da je lijepa, ali zapravo je njena ljepota bila preuveličana. Povjesničari vjeruju da nije bila mršava kao što se misli, imala je tanke usne i veliki orlovski nos..

 Riječ ,,Egipat” potiče od grčke riječi Aegyptos, koja je nastala od drevne egipatske riječi Hut-ka-Ptah, odnosno ,,Kuća Ptaovog ka (duha)”. Bog Ptah se u egipatskoj mitologiji povezivao sa starom prestonicom Memfisom i bio je zaštitnik zanatlija.

Uz rijeku, najdominantniji element egipatskog svijeta, bilo je sunce, ta narandžasta lopta koja pruža toplotu i svijetlost i koja se svake večeri spušta na zapad, da bi se potom svakoga dana ponovo rodila.

 Sunce je bilo bog Ra, koji je putovao nebom u čamcu sa ukrcanim ostalim bogovima, a prema jednoj teoriji ga je čak gurao džinovksi kosmički balegar poznat kao skarabej, ili se otiskivao u spori let uz pomoć nevidljivih krila božanskog sokola. Za tadašnje Egipćane, sve ovo je istovremeno moglo biti tačno.Za utvrđivanje trudnoće stari Egipćani su koristili svojevrstan test, mada mu je tačnost bila diskutabilna. Naime, u platnenu kesicu bi usuli pšenicu i ječam, pa bi žena koja smatra da je trudna, mokrila na kesicu svakoga dana. Ako proklija ječam, biće dječak, a ako proklije pšenica, djevojčica. A šta ako proklijaju i jedno i drugo? E pa to znači da je dijete na putu, ali da se pol još uvijek ne zna. Sa druge strane, ako ništa ne proklija, nije trudna.

Prosječan žitelj starog Egipta, ukoliko bi preživio djetinjstvo, doživio bi možda trideset do trideset pet godina. U tadašnje vrijeme, bilo je bezbroj načina da se umre, počev od teških bolesti, nesreća na poslu ili u borbi protiv neprijatelja. A ono što je posebno zanimljvo je da je na pojedinim mumijama, dokazano postojanje raznih vrsta raka.

Vladari Egipta su imali po nekoliko imena i titula, a poznati su bili naročito po dva imena, koja su se ispisivala u kartušima. Jedno ime se davalo po rođenju, a drugo bi bilo usvojeno po stupanju na presto. Danas ih savremni naučnici obično nazivaju po brojevima, pa tako imamo Ramseza I, II, III….

U starom Egiptu, mumifkacija je bila veoma česta pojava, a proces mumifikacije bi zavisio od toga koliko je osoba bila bogata. Oni imućniji, nakon smrti dobijali bi prave deluks mumifikacije od najboljih materijala koje su bile veoma skupe, jer su često uključivale drago kamenje. Oni siromašniji sa druge strane, imali bi prilično skroman proces odlaska na drugi svijet.Možda zvuči strašno, ali neki raniji faraoni, zakopavali su svoje žive sluge sa njima, kako bi mogli da nastave da im služe i u drugom žiovtu. Faraoni koji su kasnije ipak došli na vlast, bili su sahranjivani zajedno sa malim figurama koje su zvali šabti, koje su bile napravljene po želji njihovih sluga.

U mnogim egiptskim grobnicama, mogu se vidjeti zaista divne zidne slike koje prikazuju poljoprivredne djelatnosti, a na kojima se mogu vidjeti ljudi u svojoj naljepšoj platnenoj odjeći, zajedno sa svojim suprugama, kako bi se pokazala lakoća kojom su obrađivali njivu.

A da li ste znali da se egipatski kalendar sastojao od 12 mjeseci, a svaki mjesec od 30 dana? Svake godine se dodavalo još po pet dana, posvećenih rođendanima bogova, u pokušaju da se ispuni čitava solarna godina, za koju danas znamo da traje 365 (ili 366) dana. A kao društvo koje je bilo utemeljeno na poljoprivredi, Egipat je godinu dijeli na tri doba od po četiri mjeseca: doba poplave, rasta i žetve.

Kao jedan od najpoznatijih simbola starog Egipta, izdvaja se čuveni obelisk, a danas ih je u starom Egiptu, ostalo svega osam. Dvadeset dva su u drugim zemljama, uključujući Francusku, Tursku i Englesku, dok ih samo u Rimu ima osam. 

U Egiptu u staro vrijeme nije postojao kovan novac niti bilo kakva valuta, pa su kao sredstvo plaćanja služile osnovne namirnice – hljeb i pivo. Trampa je bila normalna pojava, a postojala je i jedinica razmijene zvana deben, zasnovana na vrijednosti ustaljene količine bakra od oko 90 grama.Kao jedan od najmoćnijih, ali i najstrašnijih simbola tadašnje zemlje, bila je kobra, koja se ponekad nalazila čak i na čelu carskog ukrasa za glavu i predstavljala zastrašujući autoritet vladara.

Hljeb je bio uobičajena ponuda u hramovima, a ponekad se služio u džinovskim količinama. Zapis sa jedne table u čast boga Amona Ra i faraona Ramseza III spominje “fini hljeb” u količini od 2 844 357 hljebova.

U egipatskoj umjetnosti, muškarci su se po pravili prikazivali sa crvenkastom kožom, dok je koža žene bila žućkasta. Vjeruje se da je ovo iz razloga što su muškarci pretežno radili vani, a žene u kući. Zanimljivo je i to da su pojedini bogovi poput Ozirisa, često prikazivani kao potpuno bijeli.

Postojalo je nekoliko kruna koje je vladar Egipta mogao da nosi. Crvena kruna koja se pozadi uzdiže u šiljak predstavljala je Donji Egipat, dok je bijela kruna simbolizovala Gornji Egipat. Kada se stave zajedno, zo znači da je osoba koja ih nosi vladar Obje zemlje.

A evo nešto zanimljivo i za egipatske bogove. Naime, bogovi nošeni u povorci, u to vrijeme služili su i kao proročišta, a ostalo je zabilježeno da su tokom jedne povorke, ljudi mogli da postavljaju pitanja Amonu Ra, koji je bio u svom olataru na barci. Ako bi se barka na ramenima sveštenika malo nagela unazad, odgovor je bio potvrdan, a ako bi se nagela naprijed, bio bi negativan.

Jako je teško tačno utvrditi ovaj broj, vjeruje se da je broj pismenih ljudi u starom Egiptu iznosio svega tri posto. Ovo i ne čudi ako se zna da se egipatski alfabet sastojao od oko 700 hijeroglifa!Veoma cijenjeno zanimanje u to doba bilo je lepezonoše. Ova osoba, bila je redovni pripadnik vladarove svite, a s obzirom na fizičku bliskost sa vladarom, morala je da bude i osoba od velikog povjerenja.

 Jedna od omiljenih životinja u starom Egiptu bila je mačka. Mačka je bila toliko voljena i obožavana, da su čak dva božanstva predstavljena u njenom obliku, Bastet i Sekmet. Uz to, vremenom su pronađene posebne mumije mačaka u drvenim kovčezima, od kojih su pojedine na svojim sanducima imale i drago kamenje.a izuzetkom carske porodice, egipatski brakovi su vjerovatno pretežno bili monogami. Iako je muškarac mogao imati više žena, obično nije imao više supruga odjednom, a bračna granica između srodnika obično nije išla bliže od braće i sestara od tetke, strica ili ujaka. Međutim, vladar Egipta moga je imati prvu carsku suprugu, sporedne žene, žene strankinje koje bi dobio iz političkih saveza, te naložnicu.

Žene su bile jedno od bogatsava starog Egipta, a ono drugo su bili zlato i srebro. Zlato se nazivalo mesom, a srebro kostimom bogova, a vrijedi znati da je srebro tada bilo cijenjenije nego zlato i vrlo se rijetko moglo naći u prirodi.

A kada govorimo o medicini, brojna nalazišta pokazala su nam da su u Egiptu nekada postojali ljekari specijalisti, baš kao što ih imamo danas. Tako smo imali stručnjake za oči, za ženske probleme, za poremećaje želuca, te posebne doktore za ujede zmija i škorpija, a imali smo čak i zubare. Bili su toliko vješti doktori da su napravili i prvu protezu ikada. Bilo je to 800 godine prije nove ere.

Stari Egipćani, izmislili su mnoge stvari koje danas svakodnevno koristimo, kao što su papir, olovke, brave i ključeve, pa čak i paste za zube.

A ako ste kojim slučajem u braku, da li ste znali da je vjenčani prsten koji nosite na ruci, nastao još kao tradicija u starom Egiptu? Naime, prsteni su tada sa svojim okruglim oblikom, simbolizovali vječnu ljubav između supružnika. Vjerovalo se da kroz prst na kojem se danas prsten nosi, prolazi vena koja ide direktno u srce, što je davalo dodatnu simboliku ljubavi. Vremenom je tradicija vjenčanih prstena prenešena na Grke, pa potom na Rimljane, te je ostala sačuvana do dan danas.

Iako su egipatskoj mitologiji često spominjemo nekoliko osnovnih bogova kao što su Ra, Oziris, Set i Anubis, broj egipatskih božanstava bio je oko 2000! Jedna od najvećih zabluda kada je Egipat u pitanju, vjerovatno je ona za Kleopatru. Iako često predstavljana kao kraljica Egipta i jedna od najmoćnijih osoba iz ove zemlje, Kleopatra uopšte nije bila Egipćanka, već Grkinja. Iako je rođena u Aleksandriji, Kleopatra potiče od stare grčke loze, te je potomak Ptolomeja I.Stari Egipćani su mnogo voljeli igre za tablom, a neke od najpoznatijih bile su ,,Mehen” ,,Psi i šakali” i ,,Senet”.

 Iako je Egipat bio zemlja kojom su vladali muškarci, žene u to doba imale su dosta prava. Prije svega, mogle su da kupuju i prodaju zemlju, sklapaju poslove, budu svjedoci na sudovima, a njihove plate bile su jednake platama muškaraca. Čak su postojali i predbračni ugovori koji su davali ženi za pravo da u slučaju razvoda, njoj bude nadoknađena sva imovina koju je uložila u brak

A osim toga što su izmislili mnoge stvari koje danas koristimo, Egipćani su prvi u istoriji koji su organizovali proteste. Najpoznatiji protesti u to doba, bili su bez dileme u 12. vijeku prije nove ere, za vrijeme vladavine Ramseza III, kada su radnici koji su radili na izgradnji nekrepople u Deir el-Medini, stupili u štrajk, jer nisu dobili svoje porcije žita. Način na koji su protestvovali bio je jednostavno da sjednu i odbijaju da rade i napuste hram, sve dok ne budu isplaćeni.

 A možda zvuči pomalo smješno, ali jeste li znali da su egipatski faraoni, nerijetko bili prilično debeljuškasti? Njihova hrana u to doba, sastojala se od dosta piva, vina, hljeba i meda, a brojna istraživanja koja su sprovedena na mumijama, pokazala su da su jeli malo više nego što bi trebalo, a poneki su čak imali i dijabetes. Vjerovatno najbolji primjer koji potkrepljuje ovu tezu je čuvena kraljica Hatšepsut koja je živjela u 15. vijeku prije nove ere. Iako je na sarkofazima pokazuju atletske građe i prilično vitalnu, vjeruje se da je realnost bila potpuno drugačija.

A kada smo čuli neke zanimljivosti o starom Egiptu, evo i par zanimljivosti o novom.

 U Egiptu kojeg poznajemo danas, živi oko 110 miliona ljudi, a glavni grad je Kairo u kojem živi oko 10 milona stanovnika.. Populacija zemlje je izrazito homonogena, pa tako 99% stanovnika čine baš Egipćani.Sa aspekta religije, 90% stanovnika čine Muslimani (većinski Suniti), a 10% čine pravoslavni Hrišćani ili Kopti.

Službena valuta u zemlji je egipatska funta, a u trenutku pisanja ovog teksta, za jedan evro, dobijete skoro 19 funti.

Oficijelni jezik je arapski, mada većina ljudi koja se bavi turizmom, zna osnove još nekoliko jezika, među kojima je često i naš.

Prosječni vijek muškarca iznosi svega 67 godina, a žena 73.Čak 99% stanovnika zemlje, živi na 5,5% površine. Ostatak pretežno čini pustinja. I jedna politička zanimljivost za kraj. Sve do 2015. godine, niti jedan predsjednik nije sišao sa vlasti bez da je umro ili bio uhapšen.

NIJE LI EGIPAT BAS VELIKA MISTERIJA. NAROCITO ONAJ DEO DA IMA 10% PRAVOSLAVNIH HRISCANA? PA TE PIRAMIDE KOJE SU TESLU FASCINIRALE I KOJE SU MU 'REKLE' DA POSTOJI TAKO MNOGO VRSTA ENERGIJE KOJE NE KORISTIMO. MISLIM SAMA TA POVEZANOST PRAVOSLAVLJE, TESLA, PIRAMIDE, EGIPAT. 

CARSKI REZ

SAMO IME KAZE DA JE TO NACIN KADA ZENA RADJA DETE KAO CARICA . BEZ NAPINJANJA, BOLOVA, STRAHA. KOLIKO JE TO TACNO MOGU DA POSVEDOCIM. IZ PRVE RUKE ZNAM KAKO IZGLEDA CARSKI REZ.  DETE JE IZVADJENO ODNETO MEDJU OSTALE BEBE, ZENA SE BUDI U SVOJOJ SOBI IMA BOLOVE ,ALI OD SRECE STO JE MAJKA TO PREVAZILAZI SA LAKOCOM.SVE LEPO IZGLEDA, KAO BAJKA. MEDJUTIM, POZADINA SVEGA TOGA NIKAKO NIJE BAJKA. I NE ZNAM ODAKLE PRE DA KRENEM. OD TOGA STO SMO POSTALE NESPOSOBNE DA IZNESEMO TRUDNOCU I RADJAMO KAO NEKAD PRIRODNO ILI STO DOK MAJKA SPAVA LAKSE MOGU DA UKRADU DETE, ILI STO MOGU DA URADE TOLIKO TOGA JER MAJKA SPAVA.

Što se tiče carskog reza, savremenih uslova života, razvoja devojaka i momaka, svi smo svesni da više nimalo ne liče na svoje pretke, dedove, pradedove, babe i prababe... Tu smo gde smo, i fizički i psihiloški svetlosnim godinama udaljeni od njih...

Ali....

Niko se od onih koji kukaju, a zapravo brane sebe i opravdavaju (a bez razloga) ne pita kako smo dospeli dovde da devojke više nisu sposobne, ni fizički a ni mentalno, da iznesu trudnoću onako kako je priroda to odredila...

Nesposobni i neobrazovani muškarci i nesposobne i neobrazovane devojke moraju, ponavljam moraju, da koriste usluge sistema jer ih je upravo isti taj sistem onesposobio za život.. Odatle i mora mnogima carski rez da se odradi inače ne bi preživele...

I nije poenta u tome, već u tome kako su od normalnih i sposobnih ljudi ove zemaljske civilizacije uspeli da naprave od njih nemoćne i nesposobne za ono za šta su prirodom predodređeni...

Sve kilavo, slabašno i neuko...

Pa kad mi neka mlada trudnica kaže da ne sme ništa da radi a potpuno je zdrava, volu rep da iščupa, jer joj je lekar tako rekao, zapitam se ima li ona grama mozga...

Poenta je dakle u tome šta je parazitski sistem učinio od ove civilizacije da ga ljudi pri tome još i brane braneći sebe i svoje nerazumevanje i neznanje o životu...

Što se mene tiče neka svako radi šta hoće, ali pobogu, neka makar pokuša da uključi one sive vijuge makar na tren . Pa ako uspe da ih uključi dobro je a ako ne šta da se radi, njegov problem samo neka ne kuka što je imao lične loše ili bolje izbore, odluke i shvatanja...

Zene su poceli sve vise da poradjaju carskim rezom I niko ne pokusava da objasni da se posle carskog reza dete radja sa uznemirenim nervnim sistemom. Vade ga iz materice odmah seku pupcanu vrpsu inedaju mu da se postepeno prilagodi situaciji u kojoj se naslo. Takav nacin radjanja ga odmah cini ranjivim i bolesti se 'lepe' za njega ,znaci vec je bolesno. Kasnije ga osteti sadasnji nacin zivota ,tako da svaka generacija sve teze moze na prirodan nacin da iznese trudnocu i prirodan nacin radjanja. Decu zatim ozracuju talasima visoke frekvencije toboze za dezinfekciju.Ali to je psihotronicni efekat da bi se konacno suzbilo delovanje desne hemisfere mozga.Desna hemisfera se naziva analogni mozak i kontroliše trodimenzionalni osećaj, kreativnost i umetnička čula. Ova hemisfera predstavlja našeg unutrašnjeg umetnika, koji se stalno poigrava u čudesnoj zemlji mašte, punoj boja i slika, oblika, snova, imaginacije i intuicije. Jer sistemu su potrebni bioroboti,a ne umetnici, filozofi i ljudi koji vide siru sliku sveta.

Prirodni porođaj, samo mu ime kaže je nešto što treba da se favorizuje, smatra dr Mirković. Ali poslednjih godina se sve više beleži porast broja carskih rezova, čak i na jugu Afrike, izuzev na severu Evrope gde se jako drži do preporuka Svetske zdravstvene organizacije, da 10 do 15 odsto carskih rezova smanjuje obolevanje majki i dece, dok je sve preko toga nepotrebno, osim što je i skupo.

„Mi trenutno imamo verovatno preko 30 odsto carskih rezova, tako da znači da nešto ipak ne radimo dobro ili radimo previše. Potrebno je da nemedikalizujemo toliko porođaj i da se vratimo jednom prirodnom toku porođaja u svim ovim dobrim uslovima koje imamo“, ističe gošća Jutarnjeg programa.

Indikacije za carski rez svakako postoje i to je hitna i neodložna intervencija koju treba uraditi jer nekad spasava život majke i deteta, ali o tome lekari moraju mnogo da vode računa i da se usavršavaju.

Kod carskog reza komplikacije koje se javljaju kod dece su pre svega autoimuna oboljenja, objašnjava profesorka. Pošto novorođenče ne prolazi kroz prirodni put majke i nemaju kontaminaciju mikrobiomom vagine i ne imunizuju se kako treba.

„Čak se i kognitivni poremećaji, uključujući i autizam, češće povezuje sa decom koja su rođena carskim rezom“, napominje profesorka dr Ljiljana Mirković.

 Reosle godine je  zabelezeno vise od 41 odsto carskih rezova. Razlozi su različiti - imamo povećan broj vantelesnik, povećan i broj blizanačkih trudnoća, to su trudnoće koje se ugalnom završavaju carskim rezom. Činjenica je i da sve veći broj žena iz različitzih razloga, ostaju trudne u kasnijem periodu, dakle posle 35. godine. A tu je i novi trend koji nam dolazi iz Evrope, a to je carski rez kao izbor pacijentkinje, pitanje je kada će doći do nas, i da li će da zaživi. Još uvek je veći broj žena koje su jako motivisane da se porode prirodno, od onih koje se plaše.

Carskim rezom se u svetu porađaj sve više trudnica, a u Srbiji - svaka treća

Carski rez je akušerski hirurški zahvat kojim se porođaj obavlja kroz rez na stomaku majke. Na ovaj način beba dolazi na svet - što je sve češće, kako kod nas tako i u svetu.Danas je carski rez jedna od 10 najčešćih operacija koje se izvode, a predstavlja jednu od najstarijih. A da li znate kako je dobila baš ovaj naziv?

 Carski rez se pominje još u doba antičke grčke, a prema nekim legendama na ovaj način rođeni su i mnogi grčki bogovi. Takođe, za jednu od "najpoznatijih" istorijskih ličnosti, Julija Cezara, veruje se da je rođen carskim rezom.

Ipak, naziv za ovu vrstu porođaja nešto je novijeg datuma, tačnije - spominje se u 17. veku. A kako je nastao naziv carski rez?ako zvuči kao da se može povezati sa carevima ili možda sa Julijem Cezarom, naziv carski rez zapravo predstavlja lingvističku grešku. Rimski pisac i istoričar, Plinije Stariji, smatrao je da je nadimak Cezar (koji nosi i veliki imperator Julije Cezar) vezan za one koji su rođeni ex utero matris exsecti, odnosno "rođeni izrezani iz materice", iako ova tvrdnja za Cezara nikada nije potvrđena.
Naime, na latinskom se operacija kojom se bebe rađaju "izrezane iz materice" naziva "sectio saesarea". Obe ove reči vode poreklo iz glagola seći ili rezati - sectio = rezanje i caesarea = izrezan. Ipak, ovi termini su pogrešno protumačeni, pa je druga reč povezana sa Caesar, odnosno "car" - te je tako i nastao naziv "carski rez".

NE ZNAM DA LI SE I CARSKI REZ MOZE URACUNATI U NAPREDAK TEHNOLOGIJE I MEDICINE JER SE I NJEGOVA EKSPANZIJA DESAVA U XX VEKU KADA JE KRENUO NAGLI NAPREDAK NAUCNIH DOSTIGNUCA KOJA SU NAM ZIVOT OLAKSALA, ULEPSALA, ALI I UBRZALA. NEMINOVNO JE DA SE SVE MENJA ALI OVOLIKO NAGLE PROMENE DOVELE SU DO POGORSANJA KLIME, ZAGADJENOSTI PLANETE, LJUDE SU TOLIKO UBRZALI DA SE SVE VISE RAZBOLJEVAJU. TAKO DA NASTAVAK NASE VRSTE KOJI JE TOLIKO DIVAN PRIRODNI PROCES SVE VISE POSTAJE PROCES VESTACKIH SITUACIJA KOJE DOVODE DO RADJANJA BEBE. VANTELESNA OPLODNJA PLUS CARSKI REZ. KAD BUDU PRONASLI VESTACKE MATERICE ZA KOJE ISKRENO MISLIM DA VEC POSTOJE MAJKA NECE IMATI NISTA  ZAJEDNICKO SA DETETOM SEM GENETSKI KOD. STRASNO! AKO NISTE ZNALI BEBA DOK JE U  MAJCINOM STOMAKU DELI SA MAJKOM KRV I  GENI BEBE OSTAJU ZAPISANI U MAJCI. OVAKO TO NECE BITI MOGUCE,
 

.