MOC RECI I MISLI

 MOC RECI JE CITAVA JEDNA MAGIJA. JER MOC RECI JE NEVEROVATNA. NE  KAZU ZA DZABE REC UBIJE VISE LJUDI NEKO PUSKA. NE ,SAD NECEMO DA PRICAMO O TOME KAKO SMO UBILI NAS SRPSKI JEZIK. OVA PRICA SE ODNOSI NA SVE JEZIKE NA SVETU . SVAKI COVEK  U SEBI IMA TU MOC RECI, ALI RETKO KO ZNA DA JE PRAVILNO KORISTI.

Reč je čista magija. To je moć koja potiče od samog Boga, a vera je snaga koja usmerava tu moć. Možemo reći da sve što postoji u našoj virtuelnoj stvarnosti nastaje uz pomoć reči, jer reči koristimo u stvaranju priče. Ljudi imaju čudesnu maštu. Pomoću reči smo stvorili jezik. Uz pomoć jezika, pokušavamo da objasnimo sve što doživljavamo.

Najpre smo se sporazumeli o zvuku i značenju svake reči. Zatim, pamteći zvuk reči, počinjemo da komuniciramo o svojoj virtuelnoj stvarnosti sa ostalim snevačima. Dajemo imena svemu što opažamo; biramo reči kao simbole, a ti simboli imaju moć da reprodukuju san u našoj glavi.

Na primer, čim čujemo reč konj, u glavi nam se stvara određena slika. Tako funkcionišu simboli. Ali reč može biti još moćnija od toga. Dovoljno je da izgovorimo reč „Kum“, i u našoj svesti se pojavljuje čitav film. Ta reč, kao simbol, poseduje moć i snagu stvaranja, jer može da reprodukuje predstavu, ideju, ili čitavu situaciju u našoj mašti.

Moć reči je neverovatna. Reč u našem umu stvara predstave predmeta. Reč stvara složene koncepte. Reč izaziva osećanja. Reč stvara sva uverenja koja čuvamo u svesti. Struktura našeg jezika oblikuje opažanje čitave naše virtuelne stvarnosti.

Igra života kroz nevidljive sile je put kojim prolazite koristeći vašu moć izgovorenih reči. Umetnost govora je vrlo važna, ali ono na šta većina, nažalost, danas ne obraća pažnju jeste težina izgovorenih reči.zgovorena reč ima ogromnu moć, a mnogi od vas toga nisu svesni. Ako posmatrate reči kao temelj onoga što iskušavate u životu, zapazićete da se, zapravo, velika većina stvari u vašim životima bazira na tome što svakodnevno izgovarate. Vodeći konverzaciju sa sobom i drugima, igrate se rečima, izgovarate i ono što mislite, a i ono što ne mislite.

Svesnost o izgovorenim rečima je u suštini jako mala. Često u monologu sa sobom znate da budete samokritični, da o sebi govorite u negaciji, sarkastično i sa dozom nepoštovanja kako prema sebi, tako i drugima. Vaša podsvest ne zna za realnost, ona osluškuje vaše reči i ispunjava naređenja koja joj damo.

Volela bih da me je neko na osnovnom nivou obrazovanja naučio da svaka izgovorena reč ima svoju težinu i svoju energetsku vibraciju. Univerzum to čuje i vraća vam istom merom. Primera radi, kada izgovorite: ,,Ja to ne mogu, to je preteško za mene­­”, univerzum to razume kao vašu zapovest i trudi se da vam usliši želju.

Pošalje vam izazov kroz neku tešku životnu situaciju iz koje ne vidite izlaz i sve to pripisujete sudbini, višim silama, ne shvatajući da ste sami tvorci te situacije.

Kada izgovorite da niste vredni ljubavi, niste svesni da automatski osuđujete sebe na samoću.

Vi ste čvrsto identifikovani sa svim što izgovarate, samim tim, vi apsolutno verujete u to što govorite i to je upravo dokaz kako se lako izgradi jedno uverenje. Vi kasnije funkcionišete kroz to isto uverenje. Čest primer toga da se konstantno vrti jedan te isti obrazac izgovorenih reči jeste nemanje novca. Osoba koja to stalno izgovara i smatra ga kao prekretnicu za svoj celokupan život, nažalost, ništa drugo i ne može da iskušava, osim nemanje istog.

Trajno iz svog vokabulara izbacite sledeće rečenice i reči:

• ,,Jao, strašno!”;
• ,,Katastrofa!”;
• ,,Užas!”;
• ,,Ne mogu ja to!”;
• ,,Nikada to neću ostvariti!”;
• ,,Nadam se…” (nada poslednja umire i možete da se nadate do kraja svog života, bez promene).

Jasno vam je šta ćete da manifestujete izgovaranjem ovih rečenica i reči. Umesto toga, možete da kažete:

• ,,Dobro, nije lako, ali rešiće se …”;
• ,,Verujem da će se stvari rešiti u moju korist…”

Zna se gde se upotrebljavalju termini strašno, katastrofa, užas… Nemojte da budu deo vaše svakodnevnice, reda radi i navike. Neka ovo budu termini za situacije u kojima jeste prikladno da ih upotrebite.

Zapitajte se šta to stalno sebi govorite, beležite sve negacije, sve što izgovorite više puta u jednom danu. Ne dozvolite da ono što izgovarate ima iskrivljenu projekciju vaše budućnosti. Pažljivo birajte šta ćete reći, jer bez prestanka vi ubirate plodove svojih reči.

Ono čemu poklanjate pažnju, to raste. Isto je i sa ovom situacijom. Pošto osvestite šta izgovarate,  nađite bolju, suptilniju reč. Daću vam i jedan mali savet. Kada kažete nešto loše, toksično, nešto što vas plaši…kažite – Poništavam!

Izgovarajte ove reči u sebi i kada neko drugi priča nešto loše.

Ne plašite se, strah je fiksacija uma. Strah se javlja kao produkt onoga što smatrate ispravnim, pa ako ne ide po planu, evo gospodina straha. Strahom privlačite još veći strah. Prepuštanje intuiciji je ključ, samim tim prihvatate da vas univerzum odvede tamo gde treba. Nekada uporno priželjkujete neke stvari koje smatrate jako bitnim u tom momentu, međutim Bog ima više i bolje planove za vas, pa je samim tim bolje samo se prepustiti i reći sebi da je sve baš onako kako treba biti.

Šaljete u etar reči ljutnje, ogorčenosti i samosažaljenja, a onda se čudite zašto je život težak.

Ovo sam naučila od mentora na mom putu samorazvoja i trudila se da praktikujem. Vremenom sam sve više počela da obraćam pažnju na to šta govorim, davala sebi malo više vremena za pronalaženje adekvatne reči i zaista sam osetila veliku promenu, koja mi je mnogo donela.

Naučićete vremenom kroz ovu vežbicu osvešćivanja da ne prenosite tužne vesti samo da biste ih preneli, jer što ih više prenosite, energija tuge raste i kolektivna svest je u programu tuge, a vi se nećete osetiti bolje, naprotiv.

Ovo primenjujte isključivo na stvari koje se ne tiču lično vas.

Nemojte svoje otrove da sejete po okruženju, već se se fokusirajte na sopstveno preobraženje. Svaki put kada izgovorite strah, briga, strepnja…vaše telo aktivira energiju straha, brige i strepnje i vaše energetsko polje odašilje i samim tim privlači isto i imate ga sve više.Zapamtite: iza svake izgovorene reči stoji misao, a iza misli neispoljena emocija, a iza emocije stoji neka situacija iz prošlosti ili nasleđena memorija, tako da je važno da pronađete uzrok toksičnih reči koje izgovarate. Kada to osvestite, primetićete veliki pomak u svom životu.

U dualnom svetu svako od vas može da utiče na ono što izgovara. Strah je vaš najgori neprijatelj jer privlačite ono čega se bojite. Stalan i neprekidan strah utiče na rad žlezda – ometa varenje i obično se povezuje sa simptomima nervne uznemirenosti. To telu uskraćuje zdravlje i primarno stanje – mir. Promenite svoje reči i promenićete svet, jer vaša reč je vaš svet!

Šetajte sto je više moguće, boravite u prirodi i sakupljajte negativne jone koji vrlo pozitivno utiču na vaše zdravlje, a kada ste zdravi, tada su vam um i telo u harmoničnom balansu.

Samo jedna vaša reč može nekome popraviti dan, isto tako i uništiti, zato budite uvek oni koji će ga popraviti, jer ovo drugo može svako. Zato ne budite svako!

Danas ste osvestili moć sopstvenih reči i zato birajte da vi budete začetnik bolje komunikacije u odnosu sa ljudima. Svaku svoju lepu misao pretočite u reč. Nemojte da se ljubav i lepa reč podrazumevaju, izrecite ih!

Promena kreće od pojedinca!

SAD MUDRE RECI VLADETE JEROTICA A ONDA PRICA O VERICI

I još jednom isto pitanje: Kako se razboljevamo? Nismo li ipak “glavni krivci” mi sami? Savremena psihosomatska medicina, nastala u Americi početkom XX veka, ali dobro poznata i najstarijim lekarima – od kineskog nepoznatog lekara dve hiljade pre Hrista koji je ostavio zapis: Tuga i briga razboljevaju čoveka, i Hipokrata u Grčkoj do naših dana – mnogostruko potvrđuje davnašnje naslućivanje, ne samo lekara, već i značajnih filosofa i, naročito, religioznih mislilaca svih religija sveta (monoteističke naročito) da su “greh, bolest i smrt sablasti koje je čovek sam stvorio”. O tome danas istinski brine psiho-neuro-endokrino-imunologija.

A ozdravljenje od bolesti, i onih najtežih, tzv. neizlečivih? Duh je uvek bio i ostao onaj moćni činilac koji čini “čuda”, poznata i danas, naročito u onkologiji. Američki onkolog Berni Zigel, u svojoj knjizi Medicina, ljubav i čudo saopštava o potpunom izlečenju slučajeva raka sa metastazama. Kako je to moguće, svako će se upitati. Samo istinskom metanojom (preumljenjem).

O još uvek zagonetnom procesu samolečenja (u psihoterapiji samoanalize) nije mnogo pisano. Izlečenja teških bolesti Duhom, ne mora da znače odbacivanje svakog drugog lečenja (medikamenti, zračenje, alternativa i tradicionalna medicina), ali naglasak je na duhovnom izlečenju, bez koga i najsavremenija druga terapija nema uspeha. Zato je zanimljivije samolečenje, bez ikakvih drugih uticaja spolja, do onog jedinog, unutarnjeg, duhovnog. Ovaj spontani proces lečenja često se odigrava nesvesno, što ne znači da Duh i tada nije blagotvorno prisutan. Postoji mišljenje, a i uverenje lekara da je mnogo bolesti u našem organizmu (ostajemo pri tome da je čovek bolesno biće) koje nastaju i nestaju spontano, a da mi o njima nikada ništa ne saznamo. Ali i u takvim slučajevima spontanog razboljevanja i spontanog ozdravljenja nije nevažno da li smo svesno il nesvesno (bolje svesno) negovali i odnegovali “religioznog čoveka” u sebi (kao stalnog arhetipa svih ljudi na zemlji).

Vladeta Jerotić

 

Верица је била потпуно узорна жена. Скромна, тиха, постојана, чак стидљива у првом контакту, што је давало посебан шарм њеној појави. На послу је била ревносна и напредовала је полако, али постојано, и то није изазивало никакву завист, нити је она, као руководећа, имала отпора или проблема са људима. Успон је био природан и сви су били сложни у оцени како њој то припада. Блага реч и меки наступ решавали су све. Није била духовита, али њена збуњеност и лагано црвенило у шаљивим ситуацијама, у подгрејаној атмосфери масних вицева, још више су се свиђали околини.

Верица се сваког сећала, сваког тешила и слушала. Неговала је и оне које сви забораве. Знала је обичаје и нигде се није обрукала. Њена деца су била за пример и кућа јој је била за пример. Увек је била поносна на свој живот, отмено је знала да представи све успехе свог мужа и деце, без хвалисања и претеривања.

Верицу су сви волели.

Али, кад Верица уђе у своју кућу, почиње да се дешава чудо. Њен израз се из благости претвори у индијанску посмртну маску, углови усана се спусте и лавина најгорих речи потече из ње. Још у ходнику почиње да њушка и грди, да тражи повод за свађу, да вређа за све што не ваља, а ништа јој није ваљало. Она пажљиво одложи своју пословну гардеробу и као фурија се обруши на све што постоји.

Муж јој никад није ваљао, она је била жртва и најгора мученица којој никад није дато довољно. Оптуживала га је за све, и знано и незнано, а тај муж, иначе добар и успешан, повлачио се и ћутао, чекајући да узбуна прође. Али није пролазила. Најцрње псовке су га стизале и он се питао како их само смисли и где спавају све те гадне речи. Покушавао је да ћути, није вредело. Да је подмити поклонима, испуњава њене жеље и пре него што их пожели, ни то није вредело. Да је хвали, да се свађа, да одлази, да прети, да буде нежан… Узалуд. У њеним речима он је био најгори. До даха је долазио само кад изађу негде, што је било ретко, или кад им неко дође у кућу, али пакао се настављао оног момента када поново остану сами.

Није Верица ни децу штедела. Осим кад су била болесна. Здраве их је ислеђивала, вребала, понижавала, тукла. Нису били дозвољени ни неуспеси, ни заборављене обавезе, ни најмањи прекршаји. Све је морало бити под конац, али лествица тог конца је била недостижна. Њу је било немогуће досегнути. А онда увреде, вика, скандал. Или тешке казне, маштовито понижавајуће. И деца су стално покушавала да умире кућну фурију на свој начин, али без успеха. У њих се уселио страх, тишина и неки осећај да су стално дужни, да никако не ваљају, да су ружни, криви, сувишни. Смејали су се ретко и крадом, говорили само када их неко пита и стално се освртали.

Ова кућна мука је била нерешива клопка. Недоказива. Јер коме се пожалити! Коме било шта рећи, кад је Верица оличење доброте. Ко би веровао?

Испребијани речима, њени укућани су слушали похвале за своју жену и мајку, и уверавања колико су срећни што су њени, осећајући се све бедније и бесмисленије. Ишли су по свету поливени најгаднијим речима и што је Веричин успех напољу био већи, они су се све више смањивали.

Онда је отац приметио да су деца сасвим престала да се смеју. Престали су и да причају у кући. Затварали су се у своје собе и излазили само кришом и по наређењу. Ћутећи. Бледи и уплашени.

Узео је тада једно дрво, једну облицу и ставио је у дно врата. И чекао.

Убрзо су се чули енергични кораци. Верица је стизала. Отворила је врата, запела за облицу и псовка јој је запела у грлу. Једва се повратила од шока и још дуго је кашљуцала јер су је оштре ивице грубих речи резале по грлу. Али нису излазиле напоље. И никад више нису изашле напоље. Остале су заробљене као врели печат, пекле и гушиле сваки наговештај гадости.

Тако је настао кућни праг. Јер и други људи су имали сличне скривене муке. Сви су га почели уметати, за сваки случај, за злу не требало. Да се испред њега застане, да се олуја заустави, да се удахне пре него што се уђе у кућу. Јер кућа није свратиште, ни крчма, ни сметлиште.

Да би ушао у дом, мораш да прекорачиш.Немарни се загрцну.

ZNALI STE I DO SAD KOLIKA JE MOC RECI IAKO TOME NE PRIDAJETE VAZNOST. TAKODJE ZNATE DA POZITIVNIM MISLIMA PRIVLACITE DOBRE STVARI KOJE VAM SE DESAVAJU. PA SHVATITE ONDA VEC JEDNOM; SVE JE ZAPRAVO DO VAS!