NEZELJENA DEJSTVA LEKOVA

 VELIKO  JE NEPOVERENJE LJUDI  PREMA LEKOVIMA. FARMACEUTSKE INDUSTRIJE VISE NAM IZGLEDAJU KAO FABRIKE PROFITA NEGO FABRIKE ZDRAVLJA. A NISMO MI KRIVI. KOJI GOD LEK UZIMAMO DEO SA NEZELJENIM DEJSTVIMA BUDE VRLO DUGACAK. I PO NEKOLIKO PUTA DUZI OD DELA GDE SE OPISUJE DESJSTVO LEKA KOJE NAM POMAZE KOD NASE BOLESTI. TAKO DA UZ POMOC UVEK DOBIJEMO I NESTO STO NISMO TRAZILI. ALI SVI SMO OGUGLALI NA TO PA U OVOM BRZOM VREMENU NI NE CITAMO SLOVA KOJA SU SITNA DA SITNIJA NE MOGU BITI NEGO SAMO POPIJEMO LEK I NASTAVLJAMO SA NASOM DNEVNOM RUTINOM. I SAD DOBRO JE AKO TE NE STREFI BAS NESTO MNOGO LOSE. STA UMOR,GLAVOBOLJA MUCNINA, TREMOR, MA NEMA VEZE BOLJE TO NEGO DA MI BOLEST NIJE POD KONTROLOM. KONTROLOM?

KNJIGA PAVLA ZELICA GORKA PILULA

Mračno naličje farmacije

Ko su pravi gospodari našeg zdravlja? Farmaceuti i lekari ili neko mnogo moćniji, skriven iza korporativnih fasada, čija ruka oblikuje sudbinu čovečanstva? Pavle Zelić, magistar farmacije, vodi nas kroz tajne hodnike farmaceutske industrije, razotkrivajući zločine koji su ostavili neizbrisiv trag u istoriji, ali i u našim životima.

Užas nacističkih laboratorija, gde su stvorene sintetičke droge poput pervitina koje su vojnike Trećeg rajha pretvarale u neljudske mašine za ubijanje, nije stao s krajem rata. Preobrazio se u tiho zlo mirnodopske kapitalističke ekonomije, gde pohlepa ponekad nadvlada etiku.

Pravi organizovani kriminal u sferi falsifikovanja lekova, obmanjivanje pacijenata, industrijska proizvodnja novih sintetičkih droga – sve to zaslužuje naziv „farmaceutska mafija“, kojim se lakonski žigoše cela struka. Ali tu su i pojedinci na samom vrhu farmaceutskih kompanija koji su zloupotrebili nauku za sopstveni profit. Opioidna epidemija u Americi, globalni skandal s kancerogenim implantima za grudi, a posebno talidomidska katastrofa, kada su hiljade beba širom sveta rođene bez ruku i nogu zbog leka protiv mučnine kod trudnica, pokazuju koliko je tanka linija između leka i otrova. Ipak, možda najviše zabrinjavaju informacije koje Zelić iznosi o zapanjujućim posledicama farmaceutskog otpada po opstanak svih živih bića na planeti.

Gorka pilula nije samo knjiga već upozorenje: kad je jednom „progutate“, više nema povratka u blaženo ali opasno neznanje. Da li imate hrabrosti da otkrijete istinu?

„Svet je danas oštro podeljen na ljude koji veruju da će nam nauka pomoći da imamo bolji svet i na one koji ne veruju u to. Gorka pilula je svetionik koji nam Pavle Zelić ostavlja kako se ne bismo zagubili u ova komplikovana vremena."

NUS POJAVE  LEKOVA

 Jedan od rizika uzimanja bilo kog leka su moguće nuspojave. Čini se da je to neizbežan deo jer nema efikasnog leka koji je lišen nuspojava. Koliko je to tačno? I da i ne, kaže Korina Šefer, koja vodi odeljenje za smernice i pružanje informacija pacijentima nemačke Agencije za kvalitet medicinskih sredstava (AeZQ).

„Svaki efikasan lek može da ima nuspojave, ali to ne znači da će se one i ostvariti. Ipak, takva mogućnost uvek postoji“, rekla je.

Ursula Selerberg iz Saveza nemačkih lekara misli isto. „Ako se nešto reklamira kao proizvod bez ikakvih nuspojava, prema tome bi trebalo da budemo krajnje skeptični“.

Koje su najčešće nuspojave? 

Uopšteno govoreći, umor, vrtoglavica, mučnina, glavobolja i želudačno-crevni problemi najčešće su nuspojave, tvrdi Selerberg.

Ozbiljna nuspojava je ona koja ugrožava život, prouzrokuje invalidnost, zahteva bolničko liječenje ili medicinsku intervenciju.

Šta učiniti ako primetite nuspojave? 

Idealno bi bilo da vas lekar, kad prepisuje lek upozori na moguće nuspojave. U najboljem slučaju, reći će vam na koje nuspojave da obratite pažnju i odmah ih prijavite, a koje su „u redu“, kaže Šefer.

Nuspojave koje nisu navedene u uputstvu koje lek sadrži odmah bi trebalo prijaviti lekaru ili farmaceutu.

Pacijenti u takvim situacijama ne bi smeli sami da smanjuju dozu leka, prestanu da ga uzimaju na svoju ruku ili počnu da uzimaju neki drugi lek, a da se prethodno nisu posavetovali sa lekarom, dodaje Šefer.

Zašto regulatorna tela odobravaju lekove ako imaju nuspojave?

Iza svake odluke o odobrenju nekog leka ocenjuju se koristi i moguća šteta. Pre nego što dospeju na tržište, lekovi se testiraju u nekoliko faza.

Ozbiljnije nuspojave očekivane su i „dopuštaju se“ za lekove kojima se leče teže bolesti, poput karcinoma, a manje ozbiljne nuspojave očekuju se kod, na primer medikamenata kojima se ublažava glavobolja, objasnila je Šefer.

Da li se nuspojave mogu izbeći?

Ne uvek. Ali ponekad ih je moguće ublažiti. U slučaju kad je neželjeni efekat leka umor, trebalo bi ga, ako je moguće, uzimati uveče pre spavanja.

Pri uzimanju nekih lekova nuspojave se javljaju samo na početku lečenja i kasnije nestaju same od sebe.

Oprez se savetuje pre uzimanja drugog leka kojim se ublažavaju posledice prvog. O tomu bi pre početka uzimanja određene terapije trebalo razgovarati sa lečkarom jer možda postoji drugi medikament koji ćete bolje podneti i tako izbeći potencijalno uzimanje leka za lek.

 

Problemi sa probavom

Neki neželjeni efekti na probavu mogu iscrpeti vaše telo. Obratite pažnju na probleme kao što su dijareja, mučnina, bol u stomaku, povraćanje i nedostatak apetita.

Neželjeni efekti lekova i vrtoglavica

Osjećaj vrtoglavice nije opasan po život, ali može povećati rizik od padova koji uzrokuju povrede na telu.

Nuspojava je i pospanost

Pospanost koja je nus pojava uzimanja pojedinih lekova može učiniti vožnju opasnom, uticati na radni učinak i otežati obavljanje svakodnevnih zadataka. Može vam se dogoditi da gubite koncentraciju i fokus.

Suva usta

Pljuvačka je važna za oralno zdravlje, a kada  lek koji pijemo  isušuje usta, povećavaju se  šanse za dobijanje plaka, karijesa i bolesti desni. Takođe mogu da se pojave rane u ustima, gljivične infekcije u ustima, kao i ispucala usta.

Neželjeni efekti lekova i halucinacije

Neki lekovi mogu uzrokovati da vidite stvari koje ne postoje, a šansa da se to dogodi je još veća ako uzimate više lekova istovremeno. Ove vizije mogu biti zastrašujuće i  izazvati ponašanja opasna po okolinu.

Glavobolja kao nuspojava

Uobičajeno je da se nosite sa bolom u glavi kada uzimate lekove, ali glavobolju je potrebno pratiti. Prekomerna upotreba lekova ili  glavobolje koje traju i vraćaju se često mogu se javiti kada uzimate lekove protiv glavobolje tokom dužeg vremenskog perioda.

Srčani problemi

Neki lekovi izazivaju preskakanje otkucaja srca ili ubrzan rad. Takođe možete osećati bol u grudima. Proverite uzroke bola, jer oni mogu biti različiti, a u nekim situacijama su i pokazatelj infarkta. Ezofagitis izazvan tabletama je redak uzrok akutnog bola u grudima.

Neželjeni efekti lekova i nesanica

Kad lekovi otežavaju spavanje, vremenom se fizičko i mentalno zdravlje može pogoršati. U toj situaciji rizik je povećan od dijabetesa, visokog krvnog pritiska, poremećaja raspoloženja, povećanja telesne težine, nesreća u vožnji, povreda i padova.

I žutica može biti posledica nuspojave nekih lekova

Iako je retko, veće količine nekih lekova mogu izazvati hepatitis ili upalu jetre. Pored požutele kože (žutice), možete se manifestovati bol u stomaku, umor i probleme sa GI, a možda ćete imati i temperaturu. Hepatitis koji se ne leči može oštetiti jetru, a u retkim slučajevima može čak biti potrebna i transplantacija jetre.

Neželjeni efekti lekova i osip

Otprilike pet do 10 odsto nuspojava na lekove su alergijske reakcije. Najčešće se manifestuju kao osip ili koprivnjača na koži. Ozbiljne alergijske reakcije mogu otežati disanje i biti opasne po život. Plikovi na usnama, očima i genitalijama mogu biti znak ozbiljne reakcije na lek zvane Stevens-Johnsonov sindrom i toksična epidermalna nekroliza (TEN).

Tinitus kao nuspojava

Tinitus je stanje koje izaziva zujanje, škljocanje, šištanje u ušima. Može imati negativan uticaj na nas, otežavajući koncentraciju, utiče na raspoloženje i sprečava dobar san.

Neželejni efekti lekova i anksioznost

Anksioznost izazvana supstancama je stanje uzrokovano uzimanjem određenih lekova, ponekad čak i medikamenata namenjenih lečenju same anksioznosti. Anksioznost vam može ometati san, uticati na koncentraciju, izazvati bol u grudima i učiniti da izgubite apetit.

Kratak dah

Loše reakcije na lekove ponekad mogu uticati na pluća, dovesti do krvarenja u vazdušnim kesama, autoimunih bolesti koje napadaju ćelije pluća i utiču na nakupljanje tečnosti u plućima. Odmah potražite medicinsku pomoć ako osećate bol u grudima zbog otežanog disanja ili kašljete dok pokušavate da udišete.

POVECANJE TELESNE TEZINE

 Ako lek koji uzimate čini da vaše telo zadrži višak tečnosti, možda ćete primetiti da imate otečene ruke i noge. Otok koji dolazi sa kratkim dahom, otežanim disanjem ili bolom u grudima može biti znak skupljanja tečnosti u plućima.

 

 

Da li se nuspojave mogu izbeći?

Iako se nuspojave ne mogu uvek izbeći, ponekad ih je moguće ublažiti. Na primer, ako je neželjeni efekat leka umor, trebalo bi ga, ukoliko je moguće, uzimati uveče pre spavanja.

Prilikom uzimanja nekih lijekova nuspojave se javljaju samo na početku liječenja te kasnije nestaju same od sebe.

No, oprez se savetuje pre uzimanja drugog leka kojim se ublažavaju posledice prvog. O tome bi svakako pre početka uzimanja određene terapije trebalo razgovarati sa lekarom, jer možda postoji drugi medikament koji ćete bolje podneti i tako izbeći potencijalno uzimanje leka za lek.

ISKUSTVA

 

„Pacijent 5" je bio u kasnim pedesetim kada mu je odlazak kod lekara promenio život.

Imao je dijabetes i prijavio se za studiju da vidi da li bi uzimanje „statina" - neke vrste leka za snižavanje holesterola - moglo pomoći. Do sada, sasvim normalno.

Ali ubrzo pošto je započeo lečenje, njegova žena je počela da primećuje zlokobnu transformaciju.

Ranije razuman čovek, postao je eksplozivno ljut i - niotkuda - razvio sklonost ka besu na putu.

Tokom jedne nezaboravne epizode, upozorio je vlastitu porodicu da se drži podalje, kako ih ne bi smestio u bolnicu.

Iz straha šta bi moglo da se desi, pacijent 5 je prestao da vozi.

Čak i kao putnik, njegovi ispadi su često primoravali suprugu da napusti putovanja i vrati se nazad.

Posle bi ga ostavila samog da gleda TV i smiri se. Sve više se plašila za sopstvenu bezbednost.

• Superbakterije otporne na antibiotike: Novi neprijatelj beba
• Otkriće penicilina - od gljive do leka za milione ljudi
• Koje ćelije mogu da vam podare superimunitet

Onda je jednog dana pacijent 5 imao prosvetljenje.

„On je rekao: 'Vau, izgleda da su ovi problemi počeli kada sam pristupio ovom istraživanju'," kaže Beatris Golomb, koja vodi istraživačku grupu na Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu.

Uznemiren, par se obratio organizatorima studije.

„Bili su veoma neprijateljski raspoloženi. Rekli su da njih dvoje ne mogu biti u srodstvu, da treba da nastavi da uzima lekove i da treba da ostane deo istraživanja", kaže Golomb.

Ironično, do tog trenutka pacijent je bio toliko mrzovoljan da je potpuno ignorisao savete lekara.

„Okrutno je opsovao, izjurio iz kancelarije i odmah prestao da uzima lekove", kaže ona. Dve nedelje kasnije vratila mu se ličnost.

Drugi nisu imali te sreće.

Tokom godina, Golomb je prikupljala izveštaje pacijenata širom Sjedinjenih Država - priče o raspadnutim brakovima, uništenim karijerama i iznenađujućem broju muškaraca koji su se uznemirujuće približili ubistvu svojih žena.

U skoro svakom slučaju, simptomi su počeli kada su počeli da uzimaju statine, a zatim su se brzo vratili u normalu kada su prestali.

Jedan čovek je ponovio ovaj ciklus pet puta pre nego što je shvatio šta se dešava.

Prema Golomb, ovo je tipično - prema njenom iskustvu, većina pacijenata teško prepoznaje vlastite promene u ponašanju, a još manje povezuje sa lekovima.

U nekim slučajevima, spoznaja dolazi prekasno: istraživačicu su kontaktirale porodice više ljudi, uključujući međunarodno poznatog naučnika i bivšeg urednika jedne pravne publikacije, koji su sebi oduzeli život.

Svi smo upoznati sa zadivljujućim svojstvima psihodeličnih lekova - ali ispostavilo se da obični lekovi mogu biti jednako moćni.

Od paracetamola (poznatog kao acetaminofen u SAD-u) do antihistamina, statina, lekova za astmu i antidepresiva, pojavljuju se dokazi da nas mogu učiniti impulsivnim, ljutim ili nemirnim, umanjiti empatiju prema strancima, pa čak i manipulisati osnovnim aspektima naše ličnosti, kao na primer koliko smo neurotični.

Kod većine ljudi, ove promene su izuzetno suptilne.

Ali u nekima mogu biti i dramatične.

Još 2011, otac dvoje dece iz Francuske tužio je farmaceutsku kompaniju GlaxoSmithKline, tvrdeći da ga je lek koji je uzimao za Parkinsonovu bolest pretvorio u kockara i zavisnika od gej seksa i da je odgovoran za rizična ponašanja koja su dovela do toga da je silovan.

Zatim je 2015. mukarac koji je ciljao mlade devojke na internetu upotrebio argument da ga je lek protiv gojaznosti Duromin naterao na to - rekao je da mu to smanjuje sposobnost da kontroliše vlastite impulse.

S vremena na vreme, ubice pokušavaju da okrive sedative ili antidepresive za njegova dela.

Ako su te tvrdnje tačne, implikacije su duboke.

Lista potencijalnih krivaca uključuje neke od lekova koje se najčešće konzumiraju na planeti, što znači da čak i ako su efekti mali na individualnom nivou, oni mogu oblikovati ličnosti miliona ljudi.

Istraživanje ovih efekata nije moglo doći u bolje vreme.

Svet je usred krize prekomerne upotrebe lekova, a samo SAD kupuju 49.000 tona paracetamola svake godine - što je ekvivalentno oko 298 tableta paracetamola po osobi - a prosečni Amerikanac konzumira lekove na recept u vrednosti od 1.200 dolara u istom periodu.

Kako globalna populacija stari, naša požuda za lekom će još više izmicati kontroli.

U Velikoj Britaniji jedna od 10 osoba starijih od 65 godina već uzima osam lekova svake nedelje.

Kako svi ovi lekovi utiču na naš mozak? I da li treba da postoje upozorenja na pakovanjima?

Naravno, niko ne sugeriše da ljudi treba da prestanu da uzimaju lekove, što može biti spasonosno - ako imate bilo kakve nedoumice, najbolji način delovanja je da razgovarate sa lekarom.

Ipak, raste svest o značaju istraživanja u ovoj oblasti, što može dovesti do boljih farmaceutskih lekova ili nijansiranije analize njihovih rizika i koristi.

Golomb je prvi put posumnjala na vezu između statina i promena ličnosti pre skoro dve decenije, posle niza misterioznih otkrića, kao što je da ljudi sa nižim nivoom holesterola imaju veće šanse da umru nasilnom smrću.

Onda je jednog dana razgovarala sa stručnjakom za holesterol o potencijalnoj vezi u hodniku na poslu, kada je on to odbacio kao očiglednu besmislicu.

„A ja sam rekla 'kako to znamo?'", kaže ona.

Ispunjena novom odlučnošću, Golomb je pretraživala naučnu i medicinsku literaturu u potrazi za tragovima.

„Bilo je šokantno više dokaza nego što sam zamišljala", kaže ona.

Kao prvo, otkrila je otkriće da ako primate stavite na dijetu sa niskim sadržajem holesterola, oni postaju agresivniji.

Postojao je čak i potencijalni mehanizam: činilo se da snižavanje holesterola kod životinja utiče na njihov nivo serotonina, važne hemikalije u mozgu za koje se smatralo da su uključene u regulisanje raspoloženja i društvenog ponašanja kod životinja.

Čak i vinske mušice počinju da se svađaju ako im poremetite nivo serotonina, ali to takođe ima neke neprijatne efekte na ljude - studije su to povezale sa nasiljem, impulsivnošću, samoubistvom i ubistvom.

Ako statini utiču na mozak ljudi, to je verovatno bila direktna posledica sposobnosti da snize holesterol.

Od tada su se pojavili direktniji dokazi.

Nekoliko studija je podržalo potencijalnu vezu između razdražljivosti i statina, uključujući nasumično kontrolisano ispitivanje - zlatni standard naučnih istraživanja - koje je vodila Golomb, a koje je uključivalo više od 1.000 ljudi.

Utvrđeno je da je lek povećao agresiju kod žena u postmenopauzi, mada, čudno, ne i kod muškaraca.

U 2018. studija je otkrila isti efekat kod riba.

Davanje statina nilskoj tilapiji učinilo ih je spremnijim na sukobe i - što je najvažnije - promenilo nivo serotonina u njihovom mozgu.

Ovo sugeriše da je mehanizam koji povezuje holesterol i nasilje možda postojao milionima godina.

• Lekovi protiv Kovida-19 u Srbiji: „U decembru stiže molnupiravir, a zatim i Fajzerov novi proizvod"
• Koji lekovi najbolje funkcionišu protiv kovida

Golomb je i dalje ubeđena da niži holesterol, a time i statini, mogu izazvati promene u ponašanju i kod muškaraca i kod žena, iako jačina efekta drastično varira od osobe do osobe.

„Postoje nizovi dokaza koji se slažu", kaže ona, citirajući studiju koju je sprovela u Švedskoj, a koja je obuhvatala upoređivanje baze podataka nivoa holesterola kod 250.000 ljudi sa lokalnim kriminalnim dosijeima.

„Čak i ako se prilagodi zbunjujućim faktorima, i dalje je bio slučaj da su ljudi sa nižim holesterolom na početku imali znatno veću verovatnoću da budu uhapšeni zbog nasilnih zločina."Vinske mušice postaju agresivnije kada im se nivo serotonina pomeša, pokazalo je istraživanje

Ali najuznemirujuće otkriće Golombove nije toliko uticaj koji obični lekovi mogu da imaju na to ko smo, već nedostatak interesovanja da se to otkrije.

„Mnogo je veći naglasak na stvarima koje lekari mogu lako da izmere", kaže ona, objašnjavajući da su dugo vremena istraživanja nuspojava statina bila fokusirana na mišiće i jetru, jer bilo kakvi problemi u ovim organima mogu se otkriti korišćenjem standardnih testova krvi.

To je nešto što je primetio i Dominik Miškovski, istraživač bola sa Univerziteta u Ohaju.

„Postoji izuzetan jaz u istraživanju kada je reč o efektima lekova na ličnost i ponašanje", kaže on.

„Znamo mnogo o fiziološkim efektima ovih lekova - da li imaju fizičke nuspojave ili ne, znate. Ali ne razumemo kako oni utiču na ljudsko ponašanje."

Sopstveno istraživanje Miškovskog otkrilo je zlokobni neželjeni efekat paracetamola.

Naučnici već duže vreme znaju da lek otupljuje fizički bol smanjujući aktivnost u određenim delovima mozga, kao što je ostrvski korteks, koji igra važnu ulogu u našim emocijama.

Ove oblasti su takođe uključene u naše iskustvo socijalnog bola - a intrigantno, paracetamol može učiniti da se osećamo bolje posle odbijanja.

Nedavna istraživanja su otkrila da je ovaj deo cerebralne nekretnine gušći nego što je iko ranije mislio, jer se ispostavilo da centri za bol u mozgu takođe dele dom sa empatijom.

Na primer, skeniranje fMRI (funkcionalna magnetna rezonanca) pokazalo je da ista područja našeg mozga postaju aktivna kada doživljavamo „pozitivnu empatiju" - zadovoljstvo u ime drugih ljudi - kao i kada doživljavamo bol.

S obzirom na ove činjenice, Miškovski se zapitao da li lekovi protiv bolova možda otežavaju doživljavanje empatije.

Ranije ove godine, zajedno sa kolegama sa Univerziteta Ohajo i Državnog univerziteta Ohajo, regrutovao je neke studente i podelio ih u dve grupe.

Jedna je primila standardnu dozu od 1.000 mg paracetamola, dok je druga dobila placebo.

Zatim ih je zamolio da pročitaju scenarije o uzbudljivim iskustvima koja su se desila drugim ljudima, kao što je sreća „Aleksa", koji je konačno smogao hrabrost da pozove devojku na sastanak (ona je rekla da).

Rezultati su otkrili da paracetamol značajno smanjuje našu sposobnost da osećamo pozitivnu empatiju - rezultat sa implikacijama na to kako lek svakodnevno oblikuje društvene odnose miliona ljudi.

Iako eksperiment nije razmatrao negativnu empatiju - gde doživljavamo bol drugih ljudi i povezujemo se sa njim - Miškovski sumnja da bi to takođe bilo teže prizvati nakon uzimanja leka.

„Nisam više sasvim mlad kao istraživač, i da budem iskren, ova linija istraživanja je zaista najzabrinjavajuća koju sam ikada sproveo", kaže on.

„Pogotovo zato što sam dobro svestan broja (ljudi) koji su uključeni. Kada nekome date lek, ne dajete je samo osobi - dajete je društvenom sistemu.

„I mi zaista ne razumemo efekte ovih lekova u širem kontekstu."

Empatija ne određuje samo da li ste „fina" osoba ili da li plačete dok gledate tužne filmove.

Emocija dolazi sa mnogim praktičnim prednostima, uključujući stabilnije romantične veze, bolje prilagođenu decu i uspešnije karijere - neki naučnici su čak sugerisali da je odgovorna za trijumf naše vrste.

U stvari, brz pogled na brojne prednosti otkriva da opušteno smanjivanje sposobnosti osobe da saoseća nije trivijalna stvar.

Ponekad su ove veze očiglednije.

Još 2009. godine tim psihologa sa Univerziteta Nortvestern, Ilinoj, odlučio je da proveri da li antidepresivi utiču na našu ličnost.

Posebno, tim je bio zainteresovan za neurotizam.

Ova osobina ličnosti „velike petorke" oličena je anksioznim osećanjima, kao što su strah, ljubomora, zavist i krivica.

Za istraživanje, tim je regrutovao odrasle koji su imali umerenu do tešku depresiju.

Oni su jednoj trećini učesnika studije dali antidepresiv paroksetin (neku vrstu selektivnog inhibitora ponovnog preuzimanja serotonina (SSRI)), jednoj trećini placebo i jednoj trećini terapiju za razgovor.

Zatim su proverili kako se njihovo raspoloženje i ličnosti menjaju od početka do kraja šesnaestonedeljnog tretmana.

„Otkrili smo da su masivne promene u neuroticizmu izazvane lekovima, a ne baš mnogo placebom (ili terapijom)", kaže Robert Derubis, koji je učestvovao u istraživanju.

„Bilo je prilično upečatljivo."

Veliko iznenađenje je bilo da, iako su antidepresivi učinili da se učesnici osećaju manje depresivno, smanjenje neuroticizma je bilo mnogo snažnije - a njihov uticaj na neuroticizam je bio nezavisan od njihovog uticaja na depresiju.

Pacijenti na antidepresivima takođe su počeli da dobijaju više rezultata za ekstrovertnost.

Važno je napomenuti da je to bila relativno mala studija i da niko još nije pokušao da ponovi rezultate, tako da možda nisu potpuno pouzdani.

Ali ideja da antidepresivi direktno utiču na neuroticizam je intrigantna.

Jedna ideja je da je ta osobina povezana sa nivoom serotonina u mozgu, koji se menja od strane SSRI.

Iako bi manja neurotičnost mogla zvučati kao privlačna nuspojava, to nisu nužno dobre vesti.

To je zato što je ovaj aspekt naše ličnosti nešto kao mač sa dve oštrice.

Da, to je povezano sa svim vrstama neprijatnih ishoda, kao što je ranija smrt, ali se takođe smatra da bi uznemireno preterano razmišljanje moglo biti od pomoći.

Na primer, neurotični pojedinci su skloniji riziku, a u određenim situacijama zabrinutost može poboljšati performanse osobe.

„Ono na šta nas je američki psihijatar Piter Kramer upozorio jeste da kada su neki ljudi na antidepresivima, ono što se može desiti jeste da počnu da ne brinu o stvarima do kojih je ljudima stalo", kaže Derubis.

Ako se rezultati izdrže, da li pacijente treba upozoriti na to kako bi njihovo lečenje moglo da ih promeni?

„Ako bih savetovao prijatelje, sigurno bih želeo da pripaze na te vrste neželjenih efekata, baš kao što bi prirodno pazili na druge nuspojave, na primer da li dobijaju na težini, itd", kaže Derubis.

U ovom trenutku vredi istaći da niko ne tvrdi da ljudi treba da prestanu da uzimaju lekove.

Uprkos suptilnim efektima na mozak, pokazalo se da antidepresivi pomažu u sprečavanju samoubistava, lekovi za snižavanje holesterola spasavaju desetine hiljada života svake godine, a paracetamol je na listi esencijalnih lekova Svetske zdravstvene organizacije zbog sposobnosti da ublaži bol.

Ali važno je da ljudi budu informisani o svim potencijalnim psihološkim nuspojavama.

Stvar poprima potpuno novu hitnost, kada uzmete u obzir da neke promene ličnosti mogu biti dramatične.

Postoje čvrsti dokazi da lek L-dopa, koji se koristi za lečenje Parkinsonove bolesti, povećava rizik od poremećaja kontrole impulsa (ICD) - grupe problema koji otežavaju odupiranje iskušenjima i nagonima.

Shodno tome, lek može imati posledice koje uništavaju život, jer neki pacijenti odjednom počinju da preuzimaju više rizika, postajući patološki kockari, preterani kupci i seksualne štetočine.

Godine 2009, lek sa sličnim svojstvima dospeo je na naslovne strane, nakon što je čovek sa Parkinsonovom bolešću počinio prevaru od 55.000 evra.

Za to je okrivio lekove, tvrdeći da je to potpuno promenilo njegovu ličnost.

Povezivanje sa impulsivnim ponašanjem ima smisla, jer L-dopa u suštini obezbeđuje mozgu dozu dodatnog dopamina - kod Parkinsonove bolesti deo mozga koji ga proizvodi se progresivno uništava - a hormon je uključen u pružanje osećaja zadovoljstvo i nagrada.

Stručnjaci se slažu da je L-dopa najefikasniji tretman za mnoge simptome Parkinsonove bolesti i da se propisuje hiljadama ljudi u SAD-u svake godine.

Ovo je uprkos dugačkoj listi mogućih nuspojava koja prati lek, u kojoj se eksplicitno pominje rizik od neobično jakih nagona, kao što su kockanje ili seks.

U stvari, Derubis, Golomb i Miškovski su svi mišljenja da će lekovi koje proučavaju nastaviti da se koriste, bez obzira na njihove potencijalne psihološke nuspojave.

„Mi smo ljudska bića, znate", kaže Miškovski.

„Uzimamo mnogo stvari koje nisu nužno uvek dobre u svim okolnostima. Uvek koristim primer alkohola, jer je i lek protiv bolova, poput paracetamola.

„Uzimamo ga jer osećamo da ima koristi za nas, a to je OK sve dok ga uzimate u pravim okolnostima i ne konzumirate previše."

Ali da bismo sveli neželjene efekte na minimum i izvukli maksimum iz zapanjujućih količina lekova koje svi uzimamo svaki dan, Miškovski ponavlja da moramo znati više.

Jer trenutno je, kaže, kako oni utiču na ponašanje pojedinaca - pa čak i čitavih društava - u velikoj meri misterija.

OVAJ TEKST PROSTO MORATE DA PROCITATE. MNOGO NAS JE SVOJIM OCIMA VIDELO U KUTIJI ANTIPSIHOTIKA ILI ANTIDEPRESIVA ,NUS POJAVA JE RAZDRAZLJIVOST, ANKSIOZNOST NEMIR. A ONDA KOJA SU MU POZITIVNA DEJSTVA. ZNACI SVAKAKO CITAJTE PAZLJIVO I NAJSITNIJA SLOVA NA UPUTSTVU SVAKOG LEKA. INE MORA DA ZNACI DA CE VAMA DA BUDE LOSE OD TOG LEKA. OVAJ TEKST NIJE HTEO DA POTPUNO UBIJE POVERENJE U FARMACEUTSKU INDUSTRIJU. ALI OPREZ JE KOD UPOTREBE LEKOVA APSOLUTNO POTREBAN.

BEOGRADSKE ULICE OVIH DANA

APOTEKA, KLADIONICA, PEKARA, APOTEKA, KLADIONICA, PEKARA I SVE TAKO.  DODUSE JOS POKUSAVAM DA NADJEM POTPUNU POVEZANOST IZMEDJU STAVLJANJA SAMO TRI VRSTE OBJEKTA U SVAKOJ ULICI ( NE RACUNAM BANKE KOJE SU KAO CETVRTI TEMELJ SVAKE ULICE)  MADA AKO SI KOCKAR I IZGUBIS NOVAC U KLADIONICI PRE NEGO STO PODIGNES SLEDECI NOVAC AKO IMAS POJEDES NESTO DA SE SMIRIS POPIJES NEKU TABLETICU DA SE SMIRIS I ONDA OPET JOVO NANOVO. ZNAJU LJUDI KOJI SU OSMISLILI OVAKAV RASPORED.ZNAJU!

Tehnički, paracetamol ne menja našu ličnost, jer efekti traju samo nekoliko sati i malo nas ga uzima neprekidno.

Ali Miškovski naglašava da moramo da budemo informisani o načinima na koji to utiče na nas, kako bismo mogli da koristimo svoj zdrav razum.

„Kao što bi trebalo da budemo svesni da ne treba da stanete pred volan ako ste pod dejstvom alkohola, ne želite da uzmete paracetamol i da se onda dovedete u situaciju koja zahteva da budete emocionalno osetljivi - poput ozbiljnog razgovora sa partnerom ili kolegom."

Jedan od razloga zašto lekovi mogu da imaju takav psihološki uticaj je taj što telo nije samo kesa odvojenih organa, preplavljena hemikalijama sa dobro definisanim ulogama - umesto toga, to je mreža u kojoj su povezani mnogi različiti procesi.

Na primer, naučnici već neko vreme znaju da su lekovi koji se koriste za lečenje astme ponekad povezani sa promenama u ponašanju, kao što je povećanje hiperaktivnosti i razvoj simptoma ADHD-a.

Zatim, nedavno, istraživanje je otkrilo misterioznu vezu između ta dva poremećaja.

Posedovanje jednog povećava rizik od drugog za 45-53 odsto.

Niko ne zna zašto, ali jedna ideja je da lekovi za astmu izazivaju simptome ADHD-a menjanjem nivoa ili serotonina ili inflamatornih hemikalija, za koje se smatra da su uključene u razvoj oba stanja.

 

O BOGU , VODOINSTALATERU SASI I GAZDI

 GAZDA  JE UMISLIO DA JE BOG I ZATO SAM GA CAK I U NASLOV STAVILA. IMA IH JOS TAKVIH ,AL POCELI NEKAKO DA SE KRIJU . SHVATILI DA TO STO RADE NE VALJA, AL NE MOGU DA PRESTANU STA CETE ONO NASE  - OVO JE BALKAN - I JA SAM OVDE BOG I BATINA. TAKO DA IMAMO DVE PRICE. JEDNU PREDIVNU KOJA OBJASNJAVA POSTOJANJE BOGA , I DRUGU NIMALO LEPU KOJA OBJASNJAVA OVE NASE 'BOGOVE'.

Ово је вероватно најбољи одговор који сам икада чуо на питање: "Зашто је Бог створио зло? "

Зашто је Бог створио зло? Одговор ме је погодио до сржи душе!

Професор на универзитету поставио је својим студентима следеће питање:

- Све што постоји је створио Бог?

Један ученик је храбро одговорио:

- Да, створен од Бога.

Да ли је Бог све створио? - pitao je jedan profesor.

"Да, господине", одговори студент.

Професор је питао :

- Ако је Бог све створио, онда је Бог створио зло, пошто оно постоји. И по принципу да наша дела сами себе одређују, онда је Бог зло.

Студент је заћутао након што је чуо такав одговор. Професор је био веома задовољан собом. Похвалио се студентима што су још једном доказали да је вера у Бога мит.

Други ученик је подигао руку и рекао:

Могу ли да вас питам нешто, професоре?

"Наравно", одговори професор.

Устао је студент и питао:

- Професоре, да ли је хладноћа ствар?

Kakvo pitanje? Наравно да постоји. Да ли вам је икад било хладно?

Ученици се смејали питању младића. Младић одговори:

- Заправо, господине, хладноћа не постоји.

Према законима физике, оно што ми сматрамо хладном је заправо одсуство топлоте. Особа или предмет се може проучавати да ли има или преноси енергију.

Апсолутна нула (-460 stepeni

Фаренхајт) је потпуно одсуство топлоте. Сва материја постаје инертна и не може да реагује на овој температури.

Хладноћа не постоји. Створили смо ову реч да опишемо оно што осећамо у недостатку топлоте.

Студент је наставио:

Професоре, да ли постоји тама?

— Наравно да постоји.

Opet grešite, gospodine. Тама такође не постоји. Тама је заправо одсуство светлости. Можемо да проучавамо светлост али не и таму.

Можемо користити Њутнову призму да ширимо белу светлост преко више боја и истражимо различите таласне дужине сва Таму се не може мерити. Једноставан зрак светлости може пробити у свет таме и осветлити га. Како можеш да кажеш колико је таман одређени простор? Мериш колико је светлости представљено. Zar nije tako? Тама је термин који човек користи да опише оно што се дешава у одсуству светлости.

На крају, младић упита професора:

Gospodine, postoji li zlo?

Овога пута је било неизвесно, професор је одговорио:

- Наравно, као што сам већ рекао. Виђамо га сваки дан. Суровост, бројни злочини и насиље широм света. Ови примери нису ништа друго него манифестација зла.

На ово, ученик је одговорио:

- Зло не постоји, господине, или бар не постоји само за себе. Зло је једноставно одсуство Бога. То је као тама и хладноћа - реч коју је човек створио да опише одсуство Бога. Бог није створио зло Зло није вера или љубав, које постоје као светлост и топлина. Зло је резултат одсуства Божанске љубави у људском срцу. То је она врста хладноће која долази када нема врућине, или она врста таме која долази када нема светлости.

Студент се звао Алберт Ајнштајн.

 

 Saša je vodoinstalater koji na svojim društvenim mrežama često podeli svoja razmišljanja, stavove, a odnedavno i iskustva sa posla.Kako kaže u snimku, sve je teklo i bolje nego inače - posao je ugovoren brzo, a čovek koji ga je pozvao nije imao tračka sumnje u njegov rad, zbog čega nije ni pitao koja je cena. No, sve je krenulo nizbrdo kada ga je porodica pozvala da ujutru zajedno doručkuju, pa da nakon jela nastave sa radom.

- Desilo se par puta da sam napustio posao i da nisam završio. Ali ima jedan slučaj koji je onako, jako težak bio za mene i koji mi je ostao urezan u sećanju - opisao je u samom početku Saša.

Naime, ušao je u trpezariju koja je imala ogroman sto, na čelu kog je sedeo gazda. Do njega su sedela njegova dva sina, dva unuka, a sa druge strane su seli Saša i njegov kolega. U uglu, kako dalje opisuje vodoinstalater, stajala je gazdina supruga sa dve snaje i naslonjena na sto stoji njegova mala unuka. 

- Ja kažem devojčici: "Sine, ajde dođi sa nama da doručkuješ". Ona prvo ćuti. Ja joj ponovo isto kažem, a ona odgovara: "Neka, ja ću posle. Mi ćemo posle da jedemo" - prepirčava Saša.

Na to, devojčici je rekao da su joj braća već sela i ponovo je ljubazno pozvao da im se pridruži. No, u tom momentu, gazda koji je sedeo do njega, odgovara na Sašine pozive i navodi sledeće:

- Slušaj majstore, u ovoj kući sam ja gazda, ja se pitam i ja donosim pravila. Žene ne sede i ne jedu zajedno sa muškarcima za stolom - navodi Saša.

Majstor mu nije prećutao i počeo je raspravu:

- Rekao sam mu: "Kao prvo, ona nije žena, ovo je devojčica od šest-sedam godina. Kao drugo, šta želiš da kažeš? Da žene nisu dostojne da sede sa muškarcima da jedu, je l' to želiš da mi kažeš?", na šta mi je on rekao da upravo to želi da mi kaže.

"Prijatelju, tvoja žena, ova koja je ovde i koja ti je rodila ova dva sina koji su kao od brega odvaljeni, lepi momci, ona nije dostojna da sedi sa tobom i jede za stolom? Ni tvoje dve snaje nisu, što su ti unuke podarile, ni one nisu dostojne?" - na sve je dobio odgovor "ne", te je gazda nastavio sa svojim uverenjem i naveo: 

- Žene su uvek ispod nas, zapamti to. 

Saša je odlučio da ovaj neugodan razgovor privede kraju dostojanstveno i pošteno. Gazdi je rekao sledeće:

- Prijatelju, ako one nisu dostojne da sede za stolom sa nama, onda ni ja ni moj kolega nismo dostojni. To je sve što imam da ti kažem - rekao je vodoinstalater i ustao od stola sa kolegom. Spakovali su alat, vratili u automobil, ostavili sve i otišli.

- Ja nisam mogao da dođem sebi. Nisam mogao da verujem da čovek tako nešto pomisli, a ne da kaže u 21. veku. Ne radi se ni o kakvoj ravnopravnosti polova, ovde je reč o jednom degradiranju, ponižavanju, omalovažavanju, ne znam ni ja kako bih rekao - za kraj je izgovorio Saša.

Možda Saša za kraj "ne zna kako bi rekao" ili opisao, ali to je učinio baš kako treba i jeste - omalovažavajuće, degradirajuće i ponižavajuce.

CISTO ZLO JE RAZMISLJANJE OVOG GAZDE. ZLO JE ODSUSTVO BOZANSKE LJUBAVI U SRCU.  ZLO CINI  DA NEKI LJUDI VERUJU DA SU BOLJI OD DRUGIH.  AJNSTAJN JE FENOMENALNO OBJASNIO POJMOVE SUPROTNE OD SVETLOSTI TAME, ZLA, DOBRA, TAKO SE MOGU OBJASNITI SKORO I SVI OSTALI POJMOVI . I TO JE FENOMENALNO.

POLISI,KASABE, JUG, ZAPAD,BUMERI I ZUMERI

 ZIVOT NAM U MNOGOME ODREDJUJE OKOLINA, VASPITANJE, OBRAZOVANJE, DRUSTVO  U KOME ZIVIMO I JOS MNOGO TOGA. ZNACI POSTOJI   MNOGO UTICAJA NA NAS ZIVOT. DA NE BI ZIVELI MIMO SVETA UGLAVNOM SE PRIKLANJAMO VECINI. A TOLIKO MOGUCNOSTI IMA. NICIM SE ZAPRAVO NE NAGRADJUJE NASA PROSECNOST, NASE NE STRCANJE IZNAD OSTALIH. I ZATO NAM JE IZIVOT, PROSECAN, SUVOPARAN, U VECINI SLUCAJEVA NESRECAN. I NE NE KRIVIM NIKOG STO JE TAKO. PA REKOSMO DA MORAMO DA ZIVIMO KAO SAV OSTALI SVET, AKO HOCEMO DA BUDEMO SPOKOJNI U TOM SVETU. MOMO KAPOR JE TAKO DAO PRIKAZ JUGA I ZAPADA DA ZAISTA NE TREBA KVARITI NIKAKVIM OBJASNJENJIMA.

“Postoji nekoliko nedelja u svakoj godini, kada se siromašni Jug sveti bogatom Severu za sva vekovna poniženja.

Jer, ma koliko bila velika razlika između Istoka i Zapada, još je veća između Severa i Juga. Istok i Zapad se razlikuju ideološki – Sever i Jug, suštinski.

Na Severu kiša, na Jugu sunce.

Tamo pivo i kobasice, ovde masline i vino.

Tamo zimski kaputi, ovde majice bez rukava.

Gore bledunjave plavuše, dole – temperamentne crnke.

Na Severu, narod smrznutih pilića – na Jugu fjaka na gradele. Jug ne zna da radi – Sever ne ume da živi.

Lukavi Sever je nabio naivnom Jugu komplekse, izmislivši mit Centralne Evrope.

Frojd, Kafka, Musil, kapuciner, novine na trski, mermerni stočići, valceri Johana Štrausa, Šenberg i viršle u pecivu…

Zbunjeni Jug nije mogao da se seti Aristotela, Platona, Sokrata, Grka Zorbe, pečene jaretine, Aja Sofije, peščanih plaža i manastira u dolinama…

Mada me niko ništa ne pita, ja, lično, više volim kozji sir i crno vino, kamen i oštru senku, od gnjecavih srednjoevropskih štrudli i šufnudli; poslednja konoba pokrivena kamenim pločama, lepša mi je od bečkog „Sachera”, koji izgleda kao istoimena torta iznutra.

Ipak, da bi nekako preživeo, siromašni Jug odlazi da jedanaest meseci dirinči na Severu, najprljavije i najteže poslove. Sever ga je nabio u najdublje kanale, u najsmrdljivije kanalizacije, živog ga zakopao u temelje svoga blagostanja; podigao ga visoko nebu pod oblake na kranove i skele budućih palata, pretvorio ga u poslugu, u sudoperu…

Ali, kad jedanput godišnje bedni đubretar dođe kući na rodni Jug, istog časa se pretvara u plemića, u koga se zaljubljuju severnjakinje na letovanju.“

Momo Kapor, Istok Zapad

 JOS MALO TIH RAZLIKA

 

Holivud nije - kako se pogrešno smatra - fabrika ružičastih snova. Holivud je fabrika ružne jave.

Ako ste pročitali moju jučerašnju recenziju filma „Megalopolis“ - pa još ako ste pogledali i film - i ako malo mućnete glavom, biće vam jasno da je glavni junak Cezar Katalina (Adam Drajver) arhetip tipova poput Ilona Maska, a lako ćete u ostalim (listom negativnim junacima) prepoznati demagoge koji su od svetske istorije napravili porodični biznis i koji jebu pa rasturaju globalnu sirotinju raju.
Stvar sa civilizacijama vam je kao s letnjim solsticijem. Znate kako to ide, dani bivaju sve duži, prvog dana leta dan je najduži, već sutra obdanice počinju da kraćaju, slično i „pik“ civilizacije potraje kratko (jedva malo duže od jednog dana) i onda počinje najpre lagano opadanja i - na kraju - sunovrat.

To je najjezgrovitije postavio stari obešenjak Alfred Žari, napisavši: „Moramo što više da rušimo da bismo posle imali više da gradimo.“
U tom će smislu (najverovatniji) pobednik u aktuelnom ratu za kraj civilizacije (a možda i sveta) biti „kolektivni Zapad“. A evo i zašto, što reko Blic. Zato što Rusija, obuzeta imperijalnim sanjarijama, traći oružje, sredstva i ljudstvo da bi nešto sagradila - u datom slučaju Ruski svet - dočim „kolektivni Zapad“ (čitaj Amerika) čini to isto da bi - namlatio pare. Pa i to smo saznali iz jednog filma - konkretno JFK - ne iz mrsomuđenja teoretičara i analitičara. Setite se scene u kojoj insajder iz „tamo gde treba“ objašnjava Džimu Garisonu (Kevin Kostner) zašto džaba kreči, zašto neće otkriti političke pozadince atentata na Kenedija i zašto rat neće biti završen dok se ne naredi „odozgo“.
„Vidi“, kaže insajder Kostneru, „godišnje se u Vijetnamu polupa 3.500 helikoptera ‘bel’ po ceni od 2,5 miliona dolara, da ne pominjem ostalu ranu i džebanu, pa ko je lud da se odrekne tog profita, džaba krečiš, druže, no chance.“

Jbg, jedna je stvar Megalopolis, sasvim je druga stvar Megakasaba. Tek sad dolazimo in medias res. Kraj civilizacije, ali „đe smo mi tune“. Kao što je i pokvaren sat jednom dnevno tačan u sekund, tako će se i Ćosićev luping „o zaostalosti kao našoj komparativnoj prednosti“ uskoro pokazati tačnim.
Stvar je jednostavna. Budući da smo jedva - i to protiv volje - zakoračili u civilizacije, imaćemo najmanje štete od njenog kraja.

UBEDJENI SMO DA JE NAMA BILO BOLJE (SRECNIJA VREMENA?)

Mi smo tako formatirani da smo činjenicu progresa oduvijek uzimali zdravo za gotovo, kao nešto normalno i neizbježno.

Ne postoji ništa normalnije od toga da stari ljudi zavide mladima. Da sam izlupana Lada Niva prve generacije ilitiga VAZ 2121, bio bih ljubomoran na ganc novog Range Rovera L460. Dotrajao, ružan, nagrižen hrđom, tehnološki prevaziđen i bez ikakve dodatne opreme, htio bih biti netom sklopljeni automobil neodoljiva dizajna i blistavih performansi. Tako nekako stoje stvari i s ljudima.

Ne morate biti sociopat, barem ne preveliki, da biste osjećali zavist prema mladićima i djevojkama čiji su unutrašnji organi na tvorničkim postavkama, naročito ako vaš medicinski dosje ima opseg klasičnog, dakle, debelog ruskog romana. Oni se ujutro katapultiraju iz kreveta, a vi, pak, ustajete kao u usporenom snimku. Dok vi dogmižete do zahoda, oni su se već odjenuli, oprali zube, stigli do bašte omiljenog lokala i naručili prvi espresso. Mladi jure kao da sutra nikada neće svanuti, a vi se iznemogli vučete iako niste sigurni da ćete dočekati zoru sljedećega dana. I kako im ne zavidjeti?

Tako stoje stvari otkada je svijeta i vijeka. Pardon, tako su stvari stajale, jer u zadnje vrijeme primjećujem neobičan fenomen koji se iz dana u dan sve više širi. Puno dama i gospode mojih godina, mrvicu starijih ili mlađih, ali tu negdje, nadomak dobi koja se obično opisuje kao zrela – iako je, ruku na srce, i malo više od toga, naime, prezrela – govore mi da se nikada i nipošto ne bi htjeli naći u koži klinaca. Je li stvar u tome da su se naprosto umorili od života i ne bi htjeli iznova prolaziti kroz sve teškoće koje su ostavili iza sebe?

Ne bih rekao, jer nitko od njih nema iza sebe strašnu, traumatičnu prošlost, a godine im nisu zatukle umijeće radovanja, i dalje pronalaze dovoljno novih razloga za veselje. U čemu je onda stvar? Zašto moja generacija koja je pregrmjela i slom jednog poretka, i grozan rat, i predatorsku tranziciju, dakle, nagledala se koječega, vjeruje kako je nama bilo bolje nego što će našoj djeci ikada biti?

ZNATE LI DA TRENUTNO ZIVI 10 GENERACIJA LJUDI I SVAKA IMA SVOJU KLASIFIKACIJU. I NIJEDNA NIJE RESILA ONE PROBLEME SA POCETKA PRICE. SVAKA GENERACIJA DRZI SE ISTOG SABLONA ZA ZIVOT I TO JE TO.

 Međugeneracijski jaz nije stvar 21. veka, ali jeste tema o kojoj se poslednjih godina naročito raspravlja, budući da je ubrzan tehnološki razvoj, kao jedan od bitnih faktora, doveo do primetnijih i većih razlika nego što je to ranije bio slučaj. Od privatnih pa sve do poslovnih okruženja, vreme rođenja postalo je predmet savremene stereotipizacije generacija na globalnom nivou. Svaka poseduje određeno ime, ograničena je istorijskim periodom i opštedruštvenom klimom u kojoj njeni pripadnici odrastaju i obuhvata niz osobina koje postaju sastavni deo lične karte pojedinca.

Američki istraživački centar Pju ističe da ne postoji nijedna zvanična komisija niti grupa nadležna za donošenje odluke o tome kako će se koja generacija zvati, niti koji će vremenski period obuhvatiti, već se na osnovu različitih predloga, a kroz pomalo nasumičan proces s vremenom gradi konsenzus u javnosti i ustaljenom govoru. Tako su izgubljena generacija (1883-1900), najveća generacija (1901-1927) i tiha generacija (1928-1945), samo deo čitavog spektra od kraja 19. veka pa sve do današnjih bumera, zumera, milenijalaca i njihovih daljih naslednika.

Bumeri

Kao što joj ime kaže, bebi-bum generacija određena je istoimenim fenomenom - periodom nakon Drugog svetskog rata koji su obeležili nagli skok nataliteta širom sveta, prosperitet i porast konzumerizma. Pripadnici grupe rođeni su između 1946. i 1964. godine, a danas čine oko 26 odsto celokupne populacije, zbog čega su po brojnosti na drugom mestu, odmah ispod milenijalaca. Trenutno imaju između 60 i 78 godina.

Stasali su u periodu ekonomske stabilnosti i višeg društvenog standarda. Uglavnom su konzervativni, sa izraženim antiratnim sentimentom, idejom pravde i slobodom kao glavnim karakteristikama. Govoreći o Srbiji i regionu, ova generacija je prolazila kroz rat, inflaciju i slom društva upravo u momentu kada su njeni pripadnici gradili porodice.

Već je kod bebi-bumera uočen znatan tehnološki napredak, zbog čega važe za najveće konzumente tradicionalnih medija, poput radija i televizije. Ali oni su napravili kompjutere i mobilne telefone. Poznato je i da poseduju najveće materijalno bogatstvo ukupno gledano, mada će uvek pre plaćati gotovinom nego platnim karticama i kupovati fizički u radnjama nego u onlajn prodavnicama. Iako zaostaju za mlađim generacijama, podaci globalne platforme Statista pokazuju da njih 78 odsto koristi Fejsbuk, a 67 odsto Jutjub. Njihova deca označena su kao naredna, generacija iks (X).

Generacija iks

Predstavljaju manje brojnu generaciju u poređenju sa prethodnom i onom koja će ih naslediti, sa ljudima rođenim od 1965. do 1980. godine. Imajući u vidu veličinu i uticaj bebi-bumera i predstojećih milenijalaca, ponekad je nazivaju i „zaboravljenim srednjim detetom“. Danas imaju između 44 i 59 godina. Slovo „iks“ po sebi označava nepoznat, promenljivi faktor, ali i nedostatak konkretnog pravca u odnosu na druge generacije. Imali su želju da naprave distancu od očekivanja prethodnika i u određenom smislu izgrade individualistički identitet.

Istraživanje svemira, pad Berlinskog zida i razvoj moderne tehnologije samo su neki od važnih događaja i procesa koji su na globalnom nivou obeležili period njihovog odrastanja. Možda ono najvažnije što će ostati iza ove generacije su društvene mreže, jer su većina njihovih tvoraca, barem onih prvih pa samim tim i najvažnijih, pripadnici iks generacije, osim izuzetka Marka Zakerberga, koji je milenijalac.

U Srbiji je ova generacija prošla bombardovanje i hiperinflaciju 90-ih, kao i veliku tranziciju - krah Jugoslavije i socijalizma i prelazak na sadašnji kapitalizam. Karakteriše ih nezavisnost, viši stepen obrazovanja u odnosu na bumere i generacije pre njih, ali i fleksibilnost, budući da su svedočili i jednoj tehnološkoj tranziciji, te prelasku iz analognog u digitalno doba u već zrelim godinama. Njih nasleđuju čuveni milenijalci.

Generacija ipsilon (Y) - milenijalci

Period od 1981. do 1996. rezervisan je za milenijalce, koji u ovom trenutku imaju između 28 i 42 godine. Naziv su dobili po tome što su rođeni pred sam kraj prošlog milenijuma. Detinjstvo ove generacije obeležio je tehnološki napredak, koji je doneo potpunu transformaciju do tada poznatog sveta.

Upravo je to jedan od glavnih razloga zašto im se pripisuju dobro prihvatanje promena, radoznalost i timski rad. U Srbiji je ovo generacija koju su dočekali nesigurnost, siromaštvo i neizvesna budućnost, pa se možda i zbog uticaja takve klime smatraju najbrojnijom grupom na različitim protestima u zemlji poslednjih godina.

Internet revolucija i kasnija pojava društvenih medija, napadi 11. septembra, svetska ekonomska kriza 2008. godine, pa i pandemija korona virusa, neki su od ključnih događaja koji su obeležili odrastanje milenijalaca u svetu. Nekima od njih svedočila je i generacija zed (Z).

Generacija zed (Z) - zumeri

Mada su milenijalci bili praktično prva generacija koja je stasala u digitalnom svetu, zumeri, iGeneracija ili postmilenijalci su, s druge strane, prvi koji su u takvom svetu i rođeni. Reč je o generacijama između 1997. i 2012. godine, koji sada imaju od 12 do 27 godina.

Generacija rođena sa mobilnim telefonima, koja je postala punoletna tokom pandemije korona virusa, prema nekim istraživačima, smatra se da poseduje iste karakteristike kao i milenijalci, samo što su one sada ekstremnije - oni su visokoobrazovani, digitalno pismeni, ali su i dobri preduzetnici. Zbog hiperpovezanosti u kojoj žive, dosta su sličniji vršnjacima u svetu u odnosu na pripadnike generacija koje su im u Srbiji prethodile. Ističu inkluzivnost, socijalnu pravdu i stavljaju veliki akcenat na svest o mentalnom zdravlju. Posmatrajući prethodne generacije i njihova iskustva, oprezniji su i teže finansijskoj sigurnosti i većoj hrabrosti na poslovnom planu.

Ono što sledi nakon generacije zed jeste alfa. I mada mnogi stručnjaci navode da je još rano da govorimo o njihovim opštim karakteristikama, ono što je sigurno jeste da digitalni svet za njih postaje nova stvarnost. Pretpostavlja se da će biti rasno i etnički raznovrsniji, ali i obrazovaniji u odnosu na sve generacije koje su im prethodile.

 Velike promene do kojih je došlo su pre svega kulturne, i kao takve doprinele su sadašnjim generacijskim podelama.

„Razvoj audio-vizuelne i tehnologije komunikacije, po mom mišljenju, mnogo je odvojio mlade od starijih i srednjih generacija. To je kod nas povezano i sa uvođenjem sistema kapitalizma. Ne samo da postoji tržište robe – od tehničke, modne, do prehrambene, već postoji i tržište informacija. Važna karakteristika društva je da se danas segmentira tržište namena sadržaja tako što se planira po potrebama određenih generacija. Zapravo se predviđa kakav senzibilitet i kakve potrebe ima koja generacija. Mislim da je to, zajedno sa sveopštim ubrzanjem, jedan od glavnih razloga sve većih razlika među generacijama“, . U 20. veku, a pogotovo nakon Drugog svetskog rata, taj se generacijski jaz produbljuje, zato što nova saznanja i nove tehnologije donose i drugačiju vrstu svesti, epohalne svesti koja se menja, ali i duh vremena koji zahteva odbacivanje starih načina mišljenja i starih vrednosti, koji su prethodno bili uzdignuti na tron neupitnosti“,

Međutim, u pogledu oštrih podela između generacija, on objašnjava da je činjenica da su ljudi skloni uopštavanju, stereotipizacijama i etiketiranju „zato što nam je tako lakše“, a ne zato što je zaista tako.

„Sve te podele među generacijama treba uzeti samo kao jedan generalni okvir, kao situaciju koja do izvesne mere oblikuje početne koordinate naših života. Razvoj društvenih odnosa i protivrečnosti u okviru njih, razvoj tehnologije koji je u osnovi toga, odnosno način proizvodnje, umnogome definišu šta će biti generacijski okvir. Svakako se ne može na osnovu godine rođenja, kao krvna slika određivati osobina svakog pripadnika generacije. One su i unutar sebe protivrečne i nisu toliko homogene. Postoje opšta kretanja i pravila i treba stvari posmatrati u odnosu na njih, ali generalizacije su po definiciji uvek netačne, koliko god nama bilo lako, a nekada i neizbežno da se njima služimo

„Društveni odnosi, ekonomski i istorijski momenat - to je ono što jednu generaciju određuje. Nema oštrih granica. Mlađi milenijalci će sigurno više ličiti na zumere i obrnuto - stariji zumeri će više ličiti na milenijalce. Nisu granice ni jasne, ni čvrste, mada su demografi, da bi ih podelili, postavili model koji je manje-više univerzalno prihvaćen. Gledati sve samo u kontekstu determinizma generacije, kao i gena koji isto nisu naša sudbina, predstavlja svođenje na faktore koji nisu jedini“,„Definišu se na osnovu određenih tehnoloških dostignuća, društvenih konteksta, mada se može reći da predstavljaju izvesni stereotip. Bebi-bum obuhvata period od 1946. do 1964, ali se, recimo, kod nas zna da je već 50-ih godina ta generacija bila gotova. Već od 1955. pa nadalje, generacije su bile sve manje brojne i potpuno se razlikuju od onoga što se dešavalo na Zapadu. To je najbolji primer da se generacije generalno ne poklapaju u svetu. Negde to jeste trajalo do 1964, ali negde je, kao kod nas, trajalo do sredine 50-ih“

 Uprkos tome što su potonje generacije određene prvenstveno prema tehnološkim dostignućima, nije moguće tvrditi da se svi pripadnici rođeni u nekim godinama mogu tim okvirom i identifikovati.

„Generacije se određuju i na osnovu stavova, kao i njihovog odnosa prema drugim generacijama. One nisu svuda iste. Pre bih vratila da se određuju na osnovu godine, odnosno perioda rođenja, ali u samim porodicama. Imate dve ili tri generacije zavisno od sastava porodice pa na osnovu toga možemo i da definišemo. Ova podela na generacije ima smisla ako gledamo dokle su na globalnom nivou stigli nauka i tehnika, komunikacije, kako se odvija društveni život, ali gledano po strogom odvajanju da neko mora da pripada baš toj generaciji koju određuje specifičan društveno-tehnološki koncept, ali ne možemo reći da treba generalizovati bukvalno na sve“, 

SVE SE MENJA I TO JE U REDU. ZUMERI CE POBEDITI BUMERE, JUG CE POBEDITI ZAPAD, BOLIVUD CE POBEDITI HOLIVUD .... BICE TIH PROMENA SIGURNO.

REALNOST ILI ILUZIJA

 KOLIKO SAM TEKSTOVA NA OVU TEMU NAPISALA NE ZNA SE BROJA. ODGOVORA NEMA, A PRICA JE TOTALNO INTRIGANTNA I UVEK NEKAKO NOVA, SVEZA. IAKO SE PONAVLJA VEKOVIMA ,MILENIJUMIMA, KOD MENE GODINAMA ( 10 GODINA BLOGOVANJA) UVEK ISKOCE NEKI NOVI ZANIMLJIVI DETALJI. PA EVO TEME ZA RAZMISLJANJE. OPET!

Iako su vizuelne halucinacije nešto što se najčešće vezuje za psihoaktivne supstance, vaš mozak vam ih priređuje sve vreme a da toga niste svesni. Pogledajte oko sebe. Oslušnite. Osetite svoju okolinu. A sada zapitajte sebe šta je sve od toga “stvarno”? Ako pitate fizičare, reći će vam – ništa. Sve oko nas je sastavljeno od atoma a atomi su sastavljeni od jezgra (protoni i neutroni) i elektronskog omotača. Kada bismo jezgro atoma uvećali do veličine Zemlje, najbliži elektroni bi bili na udaljenosti ekvivalentnoj dve trećine rastojanja Zemlja–Sunce.

Sve je sastavljeno od atoma a atom je, skoro potpuno, prazan prostor. Pa opet, kada se pogledate u ogledalo, tamo vas čeka poznato lice, vaše ruke i telo nisu prozirni niti je sve što vidite oko sebe praznina. Kako je to moguće? Za početak, ta praznina samo tako izgleda. Zapravo je ispunjena elektromagnetnim interakcijama (često koristimo izraz “sila”) koje se javljaju svaki put kada imate čestice različitih naelektrisanja.

Ove elektromagnetne interakcije su odgovorne za dalju (komplikovanu) interakciju atoma koje, na kraju, obrazuju sve oko nas. Pored toga što sve neće biti prozirno, ove interakcije takođe sprečavaju da vi ikada stvarno dodirnete nešto. Ono što će se desiti jeste da će se atomi vaše ruke približiti vrlo, vrlo blizu nekoj površini ali nikada potpuno.

Ipak, zahvaljujući navedenim interakcijama lančana reakcija će stići do receptora koji su zaduženi za dodir koji će dalje preneti poruku mozgu da smo sa nečim u kontaktu. Ovo bi bio jedan primer mnogih iluzija koje mi doživljavamo kao “realnost”, ali njih je mnogo i na svakom koraku.

Kada se susretnemo sa ovakvim naslovom, čini mi se, da svaki čovek prvo pomisli: “evo još jedan udaren“. Međutim, verujem da je pre nekih stotinak godina skoro svaki čovek tako reagovao na tvrdnju, da je zemlja okrugla.
Nismo uvek spremni da prihvatimo – da spoznamo, da čovekova spoznaja raste iz dana u dan i da naša realna ali i sveukupna stvarnost biva sve difuznija. Danas, sve što mogu naša čula da registruju u svojoj okolini (uglavnom čulo vida i čulo sluha) postaje sve uži isečak iz sveukupno poznatog svetlosnog i akustičnog sveta. Danas bi moglo da se kaže, da sve ono što mislimo da smo do sada spoznali, več to je mnogo, mnogo više od našeg vidljivog - realnog - fizičko-materijalnog sveta.
U takvoj situaciji, svakog ozbiljnijeg tražitelja kad tad obuhvate razmišljanja o bitnosti tog našeg realnog sveta. Tako sam i ja, prvo možda sasvim slučajno naleteo na ovakva razmišljanja. U takvoj situaciji sasvim je normalno da se svaki od nas upita, da li je ovaj svet oko nas zaista baš sve što postoji, ili toga i još koječega, ima mnogo više?
Bez razmišljanja skloni smo da tvrdimo da je svet realan zato što ga opažamo putem naših čula, u njemu se krećemo, živimo, radimo i za većinu ljudi, van takve ''realnosti'' ne postoji ništa drugo. Možemo da kažemo, da za naše svakodnevno razumevanje ovakvog sveta ta realnost je nešto što nam je veoma poznato, što nam uliva poverenje jer nekako... sve ima svog smisla... danju smo budni i radni, noću se odmaramo, drveća rastu uspravno, voda teče nizvodno, vazduha imamo u izobilju, možemo da se krećemo – da se pomeramo u našem trodimenzionom prostoru kako hoćemo itd. itd.

Međutim, danas čak i mi laici sve više primećujemo, da smo okruženi i jednim svetom koji uglavnom našim čulima, uglavnom čulu vida i sluha, ostaje neotkriven. Medijski svet nam poručuje, da su traženja o bitnosti našeg realnog postojanja dovela naučnike do granice onoga što svet zna odnosno, do crnih rupa, tamne materije i osnovnih struktura vremena i prostora…
Pored toga sve je očiglednije koliko je čoveka lako manipulisati pogotovo kada je u grupi – kada postaje masa. Mnogo toga se šalje u naš mozak štampom, filmovima, vestima, reklamama, Internetom, Facebook-om… No kako god, u svakom slučaju naše laičko shvatanje realnosti za današnjeg fizičara sa lakoćom može da se stavi pod znak pitanja. Evo jedan od mnogih primera, koji sam pozajmio sa interneta:
Spektar danas poznatih elektromagnetnih talasa obuhvata jedno široko područje, počev od ekstremno kratkotalasnog zračenja dužine 10^-15 m. pa sve do ekstremno dugotalasnog zračenja dužine 10⁷ m.
Na tom ogromnom području, za naše oči vidljiv je samo jedan skoro beznačajni delić, koji se nalazi u području između ultravioletnog i infracrvenog zračenja, odnosno na dužini između 400 i 700 nanometra. Van tog za naše oči vidljivog područja nalaze se razna elektro polja, radio i TV talasi, mikrotalasi, zračenja infra crvena, ultra ljubičasta, rentgenska, gama, kosmička, sunčeva, zemljina (vodena, geopatogena, geomagnetna), itd...
Očigledno je, da postoji ogromno toga što ne vidimo, i da nam naše oči mogu registrovati samo mali, veoma mali isečak iz naše realnosti.

Zamislimo, da imamo orlove oči ili pčelinje. Sa njima bi mogli da posmatramo jedan sasvim drugi talasni spektar i tada bi nam čitav svet sasvim drugačije izgledao, iako se baš ništa u njemu nije promenilo. To isto važi i za naše uši. Zamislimo se nad visokosenzibilnim slušnim organima slepog miša. On ''čuje'' visokofrekventne tonove, koje čovek ne može da čuje.
Znanjem kojim danas čovek raspolaže može se zaključiti, da je naš čulni svet izuzetno subjektivan no i pored toga, najčešće smo spremni da tvrdimo, da je naš svet objektivna realnost. Jedan od prvih koji se usudio da posumlja u realnost ovoga sveta bio je Albert Einstein tvrdeći: ''Realnost je iluzija, i to vrlo tvrdokorna.''
Interesantno je, pa hajde da se podsetimo, šta nam govori prvi zakon termodinmike: "Ukupna količina energije na ovom svetu ostaje uvek nepromenjena, bez obzira kakvi se procesi događaju." To znaći, naš život kao skup  energija i informacija, ne može da se uništi. Sve to može samo da pređe iz jednog stanja postojanja u neko drugo stanje postojanja. Znaći, u krajnjoj liniji stvoreni život u suštini su energije i informacije koje se ne mogu uništiti, ali koje mogu da pređu u neko drugo stanje - u drugo postojanje - u duhovni svet - u svet, iz koga je taj život i došao.

Hajde da zamislimo, kako bi to izgledalo, kada bi stvarno živeli u jednom prividno realnom svetu? Kada bi toga bili svesni, verovatno da bi odmah krenuli da o tome saznamo celu istinu. I upravo naših pet čula posreduju nam jednu prividnu realnost, koja sa našom fizičkom realnošću nema ama skoro ničeg zajedničkog. U duhovnim tradicijama to nije nikakva novost, jer one to uče več vekovima. 

U indijskoj mitologiji prividni svet se otelovljuje - oličava kroz boginju Maya, koja pretstavlja iluziju ograničenog, zaslepljuje prolazno Sopstvo, priznaje samo psihičnu i mentalnu realnost i ne poznaje istinito Sopstvo – Atman. Da bi se dostiglo iskupljenje – Moksha, mora da se savlada Maya, što se uči u Yoga učenju.

To što Indijci nazivaju Maya, stari Egipčani su označavali velom boginje Isis, koja prekriva – zatamnjuje istinu, koju će tražitelj naći samo ako otkrije veo boginje Isis.

U hriščanstvu, zavesa u solomonovom hramu skrivala je pogled na sveto mesto, gde se nalazio kovčeg saveza sa dva heruvima, no u trenutku Hristove smrti, ''... zavesa crkvena razdera se nadvoje od gornjeg kraja do donjeg...'' (Mat.27-51). Taj prikaz nam govori, da je Hristos svojim životom i svojim učenjem pokazao put svojim sledbenicima – onima koji Ga traže, kako da pokidaju zavesu iluzije i pronađu istinu.
Pogledajmo kakva su bila razmišljanja naučnika koje i danas slavimo kao velikane naučne misli: Deskartes nam je servirao svoj pojam o potpunoj odvojenosti tela i duha a Newton nam je servirao svoj pojam svemira kao mrtvog, mehanički izgrađenog mehanizma. Ako tome dodamo da je Darwin po svojoj teoriji evolucije zaključio da: "čovečiji život je slučajan, usamljen i besmislen, i da u prirodi ne postoji nikakva sklonost prema nekom cilju, već samo ponavljajuća borba za opstanak i da će preživeti samo najbolje rase i individue," tada je po rećima tih naučnika čovek na ovoj zemlji zaista jedan genetski terorist! Pri tome interesantno je, da smo mi - javnost, ipak širokogrudo prihvatili taj fatalni "pad" u materiju - u mehanističku naučnu misao o potpunoj odvojenosti tela od duha.
Eto tako je racionalizam izrodio mehanističku nauku, koja je suvereno vladala vekovima, koja je i danas još uvek vladajuća paradigma - odnosno hipoteza o našoj stvarnosti, ali isto tako kao misao, prenaglašeno vlada čak i u našem svakodnevnom životu.
Bio je to čisto objektivan svet, i posmatran sasvim odvojeno od čoveka. Pri tome prostor i vreme bili su nepromenljive veličine.

Danas, u traženju puta kako da se nađe ''prava'' istina o realnosti našeg postojanja, konačno su se uključili i kvantni fizičari. Još krajem 19 veka mislilo se, da su svi zakoni fizike pronađeni. Takozvana ''klasična fizika'' bila je slika mehanističkog sveta, sveta čvrste materije i njenih zakonomernosti. Taj svet, koga je ''otkrio'' Descartes početkom novog veka i koji je danas nažalost, posle više od 500 godina, još uvek zvaničan naučni stav vladajuće nauke, polako doživljava svoju metamorfozu.

Posle podosta vremena pojavio se  Einstein sa svojom teorijom relativnosti i uzdrmao tvrđavu klasične fizike. Odjednom, vreme i prostor više nisu bili konstantni, vreme je moglo da se izduži ili skrati a prostor da se iskrivi. Za fizičare stare škole to je bio šok! Za njih se srušio čitav do tada stabilan svet.
U međuvremenu, desilo se nešto još gore. Rodila se kvantna mehanika, koja je otkrila još mnogo više čudovitih osobina fizičko-materijalne realnosti.

Max Planck (1858-1947), nobelovac i otac kvantne fizike, u okviru jednog predavanja o prirodnim naukama između ostalog rekao je:
“Poštovana gospodo, kao fizičar koji je čitav svoj život posvetio trezvenoj nauci u istraživanju materije, siguran sam, da sam oslobodjen svake sumnje, da me ljudi smatraju za zanesenjaka – šarlatana. I tako eto, prema mom istraživanju atoma, kažem vam sledeće: Materija kao takva ne postoji. Sva materija nastaje i postoji samo kroz snagu, koja dovodi “čestice” atoma u treperenje te ih tako drži na okupu poput nekog sićušnog sunčevog sistema našeg kosmosa. Kako u čitavom kosmosu – vaseljeni, ne postoji niti inteligentna snaga još manje večita snaga a čoveku još nije uspelo da pronadje mnogoželjeni perpetum mobile, tako da iza te snage moramo da predpostavimo jedan svestan inteligentan duh. Taj duh je prauzrok sveukupne materije. Vidljiva i prolazna materija nije realna, nije istinita i nije stvarna – jer materija bez duha uopšte ne može da postoji – već istinit je samo duh koji je nevidljiv i besmrtan. No pošto i duh kao takav takodje ne može da postoji jer svaki duh pripada nekom biću, moramo neizbežno da predpostavimo jedno duhovno biće. Kako i duhovna bića ne mogu da postoje sami iz sebe, već moraju biti stvorena, ne stidim se, da tog tajanstvenog Stvoritelja nazovem isto tako kako su ga sve kulture naroda ove naše planete zemlje već hiljadama godina nazivale: Bog!
Eto na takav način ja, fizičar, koji se čitavog života bavio materijom, stižem iz carstva materije u carstvo duha. I time je naš zadatak (fizičara) doveden do kraja, a naša dalja istraživanja moramo da predamo u ruke filozofa.”(Izvor: Arhiv Max Planck instituta, Abt.Va, Rep. 11 Planck, Nr. 1797).

 I tako je pre nešto manje od jednog veka kvantna fizika počela da ruši bedeme sveta racionalne misli i sve više se razvijala u ''savremenu fiziku'', koja je klasićnu fiziku u mnogome relativirala, dopunila i mestimično do temelja porušila.

Prof. Hans Peter Dürr (1929-2014), kvantni fizičar, nobelovac i dugogodišnji direktor Max-Planck-instituta za fiziku i astrofiziku piše: '' Osnova sveta nije materijalna več duhovna.'' I tvrdi, da: ''Raznorazne krize sa kojima smo danas konfrontirani i preopterećeni, ustvari su odraz jedne duhovne krize odnosa nas ljudi, prema našem živom svetu. To se ogleda u tome, da samo formalno prihvatamo naukom najnovije otkriven i proširen karakter naše stvarnosti a praktično izbegavamo da ga akceptiramo, sa svim njegovim konsekvencama.''(www.gcn.de)

 Danas ima naučnika koji tvrde, da je naša realnost iluzija, drugi dopunjuju , pa tvrde da je ta iluzija uzrokovana nedostatkom droga(?) Neki nas ubeđuju, da je realnost nešto nedefinisano, što dozvoljava beskrajno mnogo interpretacija i da ustvari i nije iluzija, več jedna naša lična interpretacija – jedan proizvod našeg mozga. Postoje čak i mišljenja, da su ljudi samo jedna virtuelna realnost? Isto tako mnogi naučnici pokazuju nam, sa podosta primera, kako se na naše opažanje sveta – na našu individualnu realnost može veoma lako uticati pa kažu: A šta ako su naši doživljaji lična iluzija – film koji se odvija u našoj glavi? Ili, se naša slobodna volja nalazi negde između iluzije i realnosti? Ili… zaista ima mnogo toga što bi mogli staviti pod ili…

I sada pitam se, kako sve to možemo a i trebamo da razumemo mi – obični ljudi, kada nam savremena fizika tvrdi i dokazuje da sve ono što vidimo i što možemo da opipamo, da je sve to iluzija, i da materija kao takva ne postoji i još, da je osnova naše stvarnosti ne vidljiva i ne opipljiva !?

Godine 2011 u Engleskoj se okupila grupa poznatih naučnika iz celog sveta i na jednoj TV-sesiji (www.zdfneo.de) prikazano je njihovo izlaganje na temu ''iluzija objektivne stvarnosti''. Vrlo slikovito su prikazali neke osnovne spoznaje iz moderne fizike, o čemu bi svaki razmišljajući čovek trebao da bude informisanzna. Pogledajmo i pokušajmo da pratimo i razumemo njihova izlaganja i ako baš i nisu tako jednostavna ali su zato vrlo spektakularna:
Čudno je, da neznamo šta je vreme, ali i pored toga tvrdimo da je vreme relativno. Sve više fizičara ali i filozofa dolaze do zaključka, da vreme objektivno uopšte ne postoji! ''Ta spoznaja je možda najveći intelektualni izazov, sa kojim se čovećanstvo do danas konfrotiralo'', kaže filozof i fizičar Vesselin Petkov sa uni. Concordia iz kanadskog Montreala.

Anton Zeilinger, prof. Sa uni. u Beču objašnjava, kako se u eksperimentu sa dvostrukim prorezom, ispaljeni protoni ponašaju veoma čudno. Izgleda, da se jedan ispaljen foton u smeru dvostrukog proreza na magični način razdvoji i istovremeno prođu svaki kroz jedan prorez. Najčudnije jeste: Kada se stave detektori, da bi se registrovao taj fenomen, odjednom se fotoni opet ponašaju normalno – kao obične kuglice. Kako je moguće, da obično posmatranje procesa utiče na ponašanje realnosti? Fizičari ne mogu sebi da objasne takvo ponašanje ali svaki put kada taj eksperiment ponove, foton se tako ponaša.

Prof. Leonard Susskind sa uni. Stanford, postavio je jednu veoma ozbiljnu teoriju, po kojoj svi mi živimo u jednom hologramu, koji se projektuje – se šalje negde sa ruba našeg univerzuma (holografski princip). Ako je to tačno, a mnogo toga upućuje da jeste, tada je stvarno naša trodimenziona realnost iluzija. Nije dovoljno što nam naša čula dočaravaju prividnu realnost, več i fizikom obuhvaćena realnost nije ništa drugo do ''holografski Cyberspace''. Veoma je čudno, da moderna fizika dolazi do istog zaključka kao i hiljadama godina stara spiritualna tradicija, čiji pojmovi su samo drugačiji na primer: ''Maya'' ili ''veo boginje Isis.''

 Kosmolog Max Tegmark sa Massachusetts Inst. of Tech., prišao je rebusu realnosti matematičkim putem. Matematika je jezik fizike i sa njom fizičari opisuju stvarnost. Začuđujuće je, da što više fizičari prodiru u tajnu realnosti, sve više otkrivaju matematičke zakone. Kako je moguće, da matematika tako dobro opisuje našu fizičku realnost? Tegmark ide čak tako daleko, da tvrdi, da je ceo univerzum jedna matematička struktura – neka vrsta matrikse, koja je sadržana samo iz formula.

Svojim šokantnim izlaganjem i sasvim radikalnim interpretacijama realnosti nastupili su i prof. Jacobo Konigsberg i njegov kolega Frank Wilczek nobelovac. Njihovo izlaganje odnosilo se na istraživanje ''bombardovanje'' protona i antiprotona pri čijem raspadanju nastaju B-mezoni kao i mnoge druge subatomske ćestice. Ova istraživanja vrše na ''Collider Detector at Fermilab'' (CDF), to je na svetu najveći akcelerator čestica...

Kada kažemo da su kvantni fizičari ozbiljno uzdrmali temelje mehanističke paradigme sveta, tada je to posledica dugugodišnjeg istraživačkog rada. Na primer, kada se istražuju elementi vremena, dešavaju se paradoksalne situacije. Pogledajmo kako nam to moj omiljeni pisac, von Däniken, objašnjava: ''Različita stanja energije, na primer elementrne čestice koje se mogu pretvoriti jedna u drugu: neutron u proton ili elektron u neutrino – imaju sasvim različita ’vremena života’. Neka od njih imaju tako kratak život, da ne bi smeli niti da postoje. Životni vek jednog pozitrona ili sigma-čestice iznosi trilijunti deo sekunde, a to je milion x milion x milion (to je broj 10 sa 18 nula). Neutralni pion ’živi’ tek 10^-15 (deset na minus petnajst) sekundi, dok kobni neutrino nema u stanju mirovanja više nikakvo trajanje života (masa mirovanja = 0). No ako se takav neutrino ubrza, onda ponovo ’oživi’. I uprkos tom gotovo besmisleno sićušnom trajanju postojanja, elementarne čestice mogu imati i do 10²² (to je broj 10 sa 22 nule) elektronvolti; probijaju se iz svemira sunca i planeta i pretvaraju se u mione i neutrine – u stohiljaditoj sekundi.

Pre odprlike 50 godina fizika je bila ubeđena, da je u atomu otkrila najmanju osnovnu česticu. Danas fizičari znaju da postoji subatomski svet, koji je sićušniji od atomskog jezgra i bogatiji energijom od svega što se dosada moglo zamisliti pod ’oslobađajućom energijom’.
U tom čudesnom svetu postaju pojmovi o vremenu nepodesni. Fizičari više ne znaju kako i gde da uvrste elektron – osnovni delić atomskog omotača. Pri matematički utvrđenim česticama koje imaju brzinu veću od brzine svetlosti – kao što su tahioni, tardioni i luksioni, koje je izračunao Gerland Feinberg – konačno se ruše svi pojmovi o vremenu: oni se ponašaju sasvim obratno od naših ’normalnih’ elementarnih čestica.

Umesto da pri brzini svetlosti pokažu beskonačnu masu i time beskonačnu energiju – kao što je izračunao Einstein – te čestice, što su brže, gube masu i energiju. Pogledajmo nešto, što se uopšte ne može predvideti: Brzina svetlosti je donja granica njihovog ubrzanja, a iznad nje mogle bi postićii trilion puta veću brzinu od brzine svetlosti. Naši pojmovi o vremenu su potpuno uzdrmani već sa budućim međuzvezdanim svemirskim putovanjem, a pri bavljenju česticama koje su brže od svetlosti nastaje među tim pojmovima prava zbrka. Svaki normalan čovek uveren je – dosada opravdano – da pre svake posledice mora postojati uzrok, koji izaziva tu posledicu. Međutim, sada se sve okreće naglavačke naime: kod čestica bržih od svetlosti može nastati prvo posledica a zatim uzrok. Nešto se dešava, ali niko ne zna pouzdano šta.

Kao što danas fizika priznaje postojanje antimaterije ( to je materija koja se sastoji samo od antičestica, a u prisutnosti normalne materije ne može postojati), moglo bi se za skorašnju budučnost očekivati pronalazak antivremena, u kojem uporedo sa svakim ''normalnim vremenom'' teče ''protivvreme''… ali tada nebi više postojala prošlost, sadašnjst ni budućnost… međutim, kako to da shvati naš razum?''

Sva ova izlaganja snažno potsećaju na film ''Matrix'' ili ''The 13th Floor'' (ti si to što misliš da si'') u kojima se tvrdi, da je naš svet ustvari gigantska Computer simulacija. U svakom slučaju svet u kome živimo je jedan ogroman rebus, koji treba rešiti. A šta ako je sve to izmislila neka mnogo viša inteligencija?
Ovakvo razmišljanje dovodi nas do odlučujućeg pitanja: Kakve konsekvence imaju ove spoznaje i teorije moderne fizike na razvoj svesti jednog prosečnog čoveka?
Prvo možemo zaključiti, da mnogo toga postoji, o čemu nam ne govore naša čula. Drugo, ako stvarno živimo u nekom svetu virtuelne realnosti – u nekom ''Cyberspace'', onda je očigladno da smo svi u njemu. Zašto onda ne bi odmah jednostavno prihvatili, da je taj ''Cyberspace'' naša realnost, jer u svakom slučaju on nije naša trajna domovina. I tada bi opet sve teklo kao što to i sada teče: kod rođenja bi ulazili u tu virtuelnu realnost a kada umremo, tada je opet napuštamo odnosno, i u toj stvarnosti mi bi bili samo posetioci u ograničenom trajanju.

Da li to znači, da su istraživači u fizici konačno došli do istog zaključka, do koga su došli duhovni istraživači još pre više hiljada godina?
Da, upravo to znači to!
To bi značilo, da bi za celokupnu racionalnu - mehanističku istraživačku delatnost mogli da kažemo: ''tresla se gora rodio se miš''!?
Ne, ne i opet ne! To je bila, još uvek jeste i uvek će biti naša životna škola - naše najdragocenije iskustvo.
Bili smo opijeni slobodnom voljom i uvek smo radili šta god smo hteli... ludovali smo a to i još uvek činimo... čak i Boga smo razapeli... pa i danas na najsavremeniji način još uvek uporno, i naoružani najsavremenijom tehnologijom, sečemo granu na kojoj se svi nalazimo... i eto gde nas odvede naša slobodna volja i mehanistička nauka.

I danas, baš kao i pre nekoliko hiljadu godina, svaki duhovni tražitelj – istraživač, svesan je činjenice, da je on u ovom svetu samo na prolazu i da se samo nalazi u školi života. On je o tome godinama razmišljao i time se intenzivno bavio. Za njega je to samo još jedna potvrda, da se nalazi na pravom putu i preusmerio je svoju pažnju sa materijalnog na duhovno. On je več naučio da se srž – bitnost nalazi u duhu (u Polju). Jer, ''Duh je ono što oživljava; telo (materija) ne pomaže ništa, a reči koje vam rekoh duh su i život su." (Jov.6/63). I zato svaki tragaoc za istinom redovno meditira, jer u meditaciji on napušta fizički svet i utone u beskrajni svet duha, i tamo nalazi svoje istinito ispunjenje i istinitu sreću.

Često se kaže, da pravi - istinit čovek doduše živi u svetu ali nije od sveta. To znači, da u svetu on živi kao i svaki drugi čovek. Brine o svojim svakodnevnim potrebama i ispunjava sve svoje zemaljske obaveze. No, pri tome nikada ne zaboravlja, da je on ustvarnosti besmrtan duh. Sa takvim unutrašnjim stavom lakše uspeva da prebrodi sve teške trenutke fizičkog postojanja. Za njega nije teško da nađe radost i ispunjenje, jer on živi u duhu ne u materiji. A kada bude došlo vreme da ode iz ovog postojanja, tada će se vratiti odakle je i došao – kući – Ocu nebeskom – ''na rub našeg univerzuma'' - u duhovno postojanje. Srećno! 

Bas sam naletela slucajno na neki clanak gde se govori o tome kako je ceo svet mozda nestvaran. Kao naucnici dokazuju da zivimo nesto kao u Matrixu,hologramu,kompjuterskoj simulaciji itd.. da smo propgramirani,neki kazu i obmanjeni i da ne postojimo zapravo,vec samo imamo utisak da je sve ovo stvarno,da je sve to iluzija naseg uma ?

,,Mislim da se ukusi, mirisi, boje i tako dalje, nalaze u svesti. Dakle, ako bi živo biće bilo uklonjeno, sve ove osobine bi bile uništene. Naučnici nam govore da u stvarnom vremenu stvaramo sve oblike, objekte, boje i pokrete koje vidimo.”rekao je Galileo.

Svet oko nas je iluzija. Realnost u kojoj živimo je imaginarna, a stvarnost koju vidimo ne postoji.

To naivno verovanje ,,postoji ono što vidim”, pobila su nova istraživanja stručnjaka i naučnika. Donald Hofman, stručnjak sa Univerziteta u Kaliforniji, opisao je to na primeru paradajza. Ako gledamo otvorenih očiju možemo verovati da se ispred nas nalazi paradajz udaljen metar od nas, ali kada zatvorimo oči iskustvo nam se promeni u crno polje. Stručnjaci danas potvrđuju ove teorije jer se u našem mozgu nalazi centar vizije kojim vidimo sve oko sebe.

Postojimo li mi onda uopšte?

Hofman je istakao da je sve što vidimo oko nas fasada ispod koje se nalazi ,,dobro skrivena matrica”. Ta fasada nam omogućava da se krećemo kroz složenu matricu. Svet u kome živimo je previše težak za razumevanje, a mi smo prevareni od strane masovnog sistema kome pripadamo i od koga prihvatamo sva nametnuta znanja. Vladajući nam ispiraju mozak da bi verovali u hrpu besmislica, a oni imali moć nad nama.

Naučnici su istakli da je naša percepcija sveta nastala evolucijom osobina, koje su omogućile precima da u svakom trenutku donesu brze odluke sa jako malo informacija. Hofman to negira, smatrajući da mi ne bismo mogli da opišemo neki predmet, da je naš pogled bio ograničen samo na radnu površinu.

Fizičar Četan Prakaš predstavio je svoju teoriju prema evoluciji prirodnom selekcijom, kojom ističe da, stvarnost koju vidi neki organizam nije tačnija od percepcije prilagođenog organizma, koju stvarnost ne vidi.

Šta nas to zapravo čini ljudima i šta svet oko nas čini vrednim?

Živimo u svetu kojeg samo posmatramo, a on ne postoji. Sve što vidimo sami oblikujemo. Granica između spoljnog sveta i subjektivne percepcije je zamagljena.

Istina je puno veća.

NEMAM NIKAKVU DILEMU DA SMO MI SAMO IGRICA U NEBESKOM KOMPJUTERU, DA ZIVIMO U MATRIXU I DA POSTOJE PARALELNI SVETOVI. MOZDA JEDNO ISKLJUCUJE DRUGO. MOJA SANANJA NISU BAS TOLIKO DALEKOSEZNA. REALNOST ZA KOJU MISLIMO DA JE REALNOST ZAPRAVO TO I NIJE. A OPET LAKSE JE LJUDSKOJ VRSTIDA MISLI DA ZIVI U REALNOSTI. MLADJE GENERACIJE SVE CE MANJE IMATI PROBLEM SA TIM JER SE VIRTUALNA STVARNOST I REALNA STVARNOST SVE VISE PREKLAPAJU I UTAPAJU JEDNA U DRUGU. TAKO DA KAD NESTANE BUMER GENERACIJA I MOZDA X GENERACIJA NOVE GENERACIJE NECE UOPSTE IMATI PROBLEMA SA ILUZIJOM I REALNOSTI!

DNK ,GENETSKI INZINJERING

 MNOGO SMO NAPREDOVALI SA OVIM GENETSKIM INZINJERINGOM. ALI SVAKA PRICA UVEK IMA I DOBRE I LOSE STRANE. ZA NEKA ISPITIVANJA POSTAVLJAJU SE VELIKE MORALNE IETICKE DILEME USPRKOS NOBELOVOJ NAGRADI. EVO DVE PRICE KOJE NAM BUDE U ISTO VREME I STRAH I NADU.

Iako vam je, danas, dvostruki heliks („uvijene merdevine“) dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) dobro poznata stvar, koju ste sigurno zapamtili čak i ako niste pažljivo pratili na časovima biologije, verovatnoća da ste čuli za mikro-RNK, otkriće koje je svojim autorima ove godine donelo Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu, nije baš visoka. Zašto je onda ovo otkriće dovoljno značajno da bi zaslužilo tako veliko priznanje? Hajde da se podsetimo osnova.

Dezoksiribonukleinska kiselina je nosilac genetičkih informacija i predstavlja „građevinski plan“ na osnovu koga će biti izgrađen vaš celokupni organizam. Ovde se takođe nalaze informacije koje će u velikoj meri odrediti vaše ponašanje – većina preferenci koje imate u životu su genetski determinisane. Kod ljudi je celokupna DNK raspoređena na 46 hromozoma (23 od majke i 23 od oca) i kada bi se ova DNK razmotala, njena dužina bi bila oko dva metra (postoje razne procene kolika je dužina DNK u čitavom ljudskom telu ali je red veličine neosporan – milijarde kilometara, dovoljno da se razvuče preko čitavog Sunčevog sistema nekoliko puta).

Ono što je još impresivnije jeste da su ta dva metra DNK u svakoj ćeliji smeštena u njenoj centralnoj organeli koja se naziva jedro i čiji je prečnik svega 5-10 mikrometara (milioniti deo metra). Da bi ovo bilo moguće, DNK mora da bude vrlo gusto spakovana (sklupčana) ali tako da omogućava pristup ćelijskoj „mašineriji“ koja vrši kopiranje informacija (DNK-DNK) koje je neophodno za ćelijsku deobu kao i prepisivanje informacija na RNK (drugu osnovnu vrstu ribonukleinskih kiselina u ćeliji) što je od fundamentalnog značaja (između ostalog) za sintezu proteina koji su osnovni gradivni blokovi svake ćelije (RNK takođe može da bude osnovna genetička informacija kod nekih virusa, svakako su vam najpoznatiji koronavirusi i grip).

Ono što je dugo zbunjivalo molekularne biologe jeste sastav DNK. Recimo da građevinske blokove DNK, ono što nazivamo baznim parovima (koje čine „prečage merdevina“), obeležimo početnim slovima njihovog naziva – A/adenin, G/guanin, T/timin, C/citozin. Ovako poređana slova (npr. ATAGCGTACTGAGC…) mogu predstavljati različite informacije na isti način kao što nam slova u azbuci u zavisnosti od rasporeda i dužine daju različite reči a te reči dalje obrazuju rečenice. Pa opet, ono što je zajedničko da bi slova u rečima i „slova“ u DNK imala „smisao“ (prenosila informaciju) jeste njihova raznolikost. Kao što nemamo reč šćšćšćšćšćšćšć… (ili bilo koja dva-tri slova koja se kontinuirano ponavljaju veliki broj puta), tako i kad naiđemo na region DNK koji sadrži samo par „slova“ ( npr. GCGCGCGCGCGCGCGCGCG… i tako milion puta), vrlo je mala verovatnoća da takva sekvenca sadrži neku informaciju kao što je „recept“ za sintezu proteina.

Jedan od najpopularnijih „model sistema“ u nauci je valjkasti crv Caenorhabditis elegans koji nam je dao nebrojeno mnogo odgovora pogotovo kada je razviće u pitanju. I upravo je istraživanje razvića kod ovog crva ukazalo na postojanje mikro-RNK

Počeci molekularne biologije bili su fokusirani na delove DNK zadužene za sintezu proteina pa se ostatak DNK obično označavao kao „đubre“ (junk DNA), a rezultati su pokazivali da se čak 98% DNK u ćeliji može svrstati u ovu kategoriju. Postojao je, ipak, ozbiljan problem sa ovakvim brojem – kopiranje, „motanje“… ovako duge DNK koja se skoro potpuno sastoji od „đubreta“ nije baš imalo mnogo evolucionog smisla. Mnogo, mnogo jeftinije za ćeliju bilo bi da je (evolucijom) tu DNK znatno skratila (kao firma koja otpušta tehnološki višak) a ostavila samo ono što joj je stvarno neophodno. Bilo je očigledno da u tom „đubretu“ mora biti dosta toga značajnog za ćeliju ali je naš tadašnji nivo znanja bio nedovoljan da otkrijemo šta je to. S vremenom je „đubre“ iznedrilo mnogo toga (lista je poduža i ovde nemamo prostora da ulazimo u detalje) a jedan od „bisera“ je upravo mikro-RNK.

Bez obzira na to što svaka ćelija u organizmu ima identičnu DNK, same ćelije su različite ko „Bog i šeširdžija“. Recimo keratinocita (ćelija kože), hepatocita (ćelija jetre) i neuron imaju istu DNK ali i morfološki (po građi i izgledu) i fiziološki (po funkciji) ne mogu biti različitiji. Kako je to moguće? Zamislite da je DNK pun špajz sa mlekom, šećerom, brašnom, jajima, mesom, voćem, povrćem i svim začinima koji su vam potrebni da napravite koje god jelo vam padne na pamet. U tortu idu mleko, šećer, jaja i brašno a u musaku idu meso i krompir.

Tako je i sa različitim vrstama ćelije. Iako je ceo špajz na raspolaganju, samo će one „namirnice“ koje su neophodne za datu ćeliju biti upotrebljene. Da bi se to desilo, na primer, DNK ima sistem „prekidača“ koji će različite gene podesiti na „ON/OFF“ što će na kraju voditi do neurona ili mišićne ćelije (sve ovo je super pojednostavljeno, za detaljno objašnjenje postoje knjige). Ovakvi mehanizmi se nazivaju „regulatorni mehanizmi ekspresije gena“ a mikro-RNK predstavljaju jedan od alata koji su ćeliji na raspolaganju za ovu svrhu.

Kako smo došli do ovog odgovora? Kada u biologiji pokušavamo da rešimo neki problem, oslanjamo se na ono što nazivamo „model sistem“ – organizam koji poseduje „ponašanje“ (bilo koji biološki mehanizam) koje želimo da odgonetnemo ali, po mogućstvu, ništa više od toga. Ako je nešto u biologiji moguće istražiti na jednoćelijskim organizmima – fenomenalno, nema svih dodatnih komplikacija (misterija) koje se javljaju sa povećanjem kompleksnosti organizma. Ako nije moguće na jednoćelijskom – uzećemo što je jednostavniji višećelijski organizam.

Očigledan kandidat za primenu mikro-RNK bile su razne vrste kancera s obzirom na to da je kontrola regulacije ekspresije (aktivnosti) gena ono što dovodi do njegovog nastanka

Jedan od najpopularnijih „model sistema“ u nauci je valjkasti crv Caenorhabditis elegans koji nam je dao nebrojeno mnogo odgovora pogotovo kada je razviće u pitanju. I upravo je istraživanje razvića kod ovog crva ukazalo na postojanje mikro-RNK. C. elegans ima četiri, strogo regulisane, larvalne faze razvića (L1-L4) što je omogućilo istraživačima da otkriju razne mutacije koje blokiraju ovaj proces – većina njih u genima za proteine, ali i određeni broj u delovima koji nisu kodirali proteine. Ovaj drugi deo su predstavljale kratke sekvence (oko 20) „slova“ na kraju „recepta“ za protein koje bi, kada su prisutne, dovodile do drastičnog smanjenja sinteze tog proteina. To je bio jasan pokazatelj da postoje, do tada još nepoznati, regulatorni mehanizmi bazirani na ovim vrlo kratkim (mikro) RNK sekvencama. Na početku se mislilo da je ovo nešto što je karakteristično samo za valjkaste crve ali su dalja istraživanja pronašla homologne sekvence i kod sledećeg omiljenog „model sistema“ molekularnih biologa – vinske mušice (Drosophila melanogaster). Na kraju će se ispostaviti da su mikro-RNK „visoko evoluciono konzervirane“ (prisutne u skoro neizmenjenom obliku u većini vrsta) i da utiču koliko do sada znamo na oko 60% gena u ćeliji.

Čim se otkrije nešto ovako značajno, kada su molekularni mehanizmi u pitanju, istog trenutka se postavlja pitanje na koji način to može biti primenjeno u praksi, pre svega kada je lečenje bolesti u pitanju. Očigledan kandidat za primenu mikro-RNK bile su razne vrste kancera s obzirom na to da je kontrola regulacije ekspresije (aktivnosti) gena ono što dovodi do njegovog nastanka. Ali teorija je jedno a praksa je drugo i odmah se pokazalo zašto je razlika između jednostavnog „model sistema“ i komplikovanog organizma kao što je ljudski „nebo i zemlja“. Pošto nisu imali precizan mehanizam dostavljanja mikro-RNK do željenih tkiva, istraživači su morali da ubrizgavaju visoke količine u krvotok što je rezultovalo vrlo jakim imunskim reakcijama pa čak i smrću nekoliko ispitanika. Ovo je dovelo do obustavljanja ispitivanja.

Danas je mehanizam dostavljanja mikro-RNK drastično poboljšan i imunski odgovor je sveden na minimum ali još uvek ne postoje odobreni tretmani. Kako je DNK centralna komponenta našeg organizma, svaki efektivni mehanizam regulacije koji nam je na raspolaganju postavlja potencijalni „magični štapić“ pomoću koga bismo mogli da izlečimo čitave grupe bolesti – kardiovaskularne, endokrine, autoimune itd. Glavni problem je što svaki organizam poseduje veliki broj sopstvenih mikro-RNK (od kojih su najveći broj nama još uvek nepoznate) koje potencijalno mogu da interaguju sa onim mikro-RNK koje smo mi spolja uneli u organizam (bilo je čak i predloga da je ovo mehanizam kojim ishrana reguliše ekspresiju gena). Ovako nešto može da ima katastrofalne posledice blokirajući regularne procese koji se dešavaju u ćeliji na taj način praveći veću štetu nego korist.

Kakva je budućnost za mikro-RNK? Ako pogledamo količinu novca koju industrija ulaže u ova istraživanja, čini se, poprilično svetla. Nedavno je Novo Nordisk (najpoznatiji kao proizvođač ozempika) platio čitavih milijardu evra za nemačku firmu Cardior Pharmaceuticals koja je trenutno u fazi II kliničkih ispitivanja svog tretmana za srčanu insuficijenciju baziranog na mikro-RNK.

Ono što je sigurno, to je da će posle dodeljivanja Nobelove nagrade dosta pažnje biti skrenuto na ovo polje istraživanja, a to uvek znači mnogo više državnih para i akademskih istraživanja. Ostalo je još mnogo posla da se uradi, držimo im palčeve.

 Modifikacija DNK koda otvara revoluciju u medicini, sa potencijalom za eliminaciju genetskih bolesti, ali izaziva etičke i sigurnosne dileme.

Dostignuće koje se smatralo nemogućim konačno je ostvareno – DNK sada može biti izmenjen. Jedan od glavnih ciljeva ove revolucionarne tehnologije jeste mogućnost uklanjanja genetskih bolesti. Ovaj napredak u genomici otvara nove perspektive za rešavanje kritičnih zdravstvenih problema i daje nadu da bolesti koje su se ranije smatrale neizlečivima, mogu postati izlečive.

Šta znači DNK editovanje i šta obuhvata? 

MedlinePlus definiše DNK editovanje kao skup alata poznat kao uređivanje genoma ili gena, koji omogućava istraživačima da izmene DNK organizma. Ove tehnologije omogućavaju dodavanje, brisanje ili modifikaciju genetskog materijala na određenim genomskim regijama. Kroz uređivanje gena moguće je korigovati greške u DNK koje uzrokuju bolesti.

CRISPR-Cas9, skraćenica za CRISPR-associated protein 9 i clustered regularly interspaced short palindromic repeats, jedan je od poznatih pristupa koje su naučnici razvili za editovanje DNK. Naučna zajednica je oduševljena CRISPR-Cas9 sistemom zbog njegove tačnosti, efikasnosti, brzine i nižih troškova u odnosu na postojeće tehnike editovanja genoma.

Ono što su naučnici smatrali nedostižnim sada je postalo stvarnost i može se koristiti za lečenje ljudi. Proces DNK editovanja je složen. Uz pomoć molekularnih alata, naučnici pronalaze specifične segmente DNK koje je potrebno precizno iseći kako bi se izvršila promena. Kada se proces završi, prirodni mehanizmi organizma popravljaju DNK lanac, čime se genetski kod menja.

Ovaj imunološki mehanizam su istraživači modifikovali kako bi menjali DNK. Slično kao i RNK segmenti koje bakterije proizvode iz CRISPR niza, stvara se mali deo RNK sa “vodič” sekvencom koja se vezuje za određenu ciljnu oblast DNK u ćeliji.

Kako DNK editovanje može omogućiti lečenje genetskih bolesti 

MedlinePlus u svom izveštaju ističe da su prevencija i terapija ljudskih bolesti glavne oblasti interesovanja za uređivanje genoma. Istraživački instituti koriste DNK editovanje u životinjskim modelima i ćelijama kako bi bolje razumeli bolesti. Naučnici još uvek istražuju sigurnost i efikasnost ovog metoda za ljudsku upotrebu. Mnoge bolesti, uključujući monogenske poremećaje kao što su bolest srpastih ćelija, hemofilija i cistična fibroza, trenutno su u fokusu istraživanja.

SVAKAKO DA SVAKO DOSTIGNUCE U NAUCI PODIZE VELIKU PRASINU. TRAZE SE ODGOVORI JER STVAR JE NEPOZNATA, A NEPOZNATO JE UVEK RAZLOG ZA STRAH. MNOGO TOGA STO JE DO SADA OTKRIVENO UNAUCI I MEDICINI PREDSTAVLJA VELIKO PITANJE SIGURNOSTI I MORALNOSTI UPOTREBE. VISE NEGO IKAD BAS ZBOG OGROMNOG RAZVOJA TEHNOLOGIJE I VESTACKE INTELIGENCIJE U MOGUCNOSTI SMO DA PRISUSTVUJEMO SVAKAVIM CUDIMA. I UPRAVO SE NI   NE MOZE NAZVATI DRUGACIJE NEGO CUDO. SVE TO STO SE DANAS OTKRIVA IPRIMENJUJE NA LJUDIMA.

MOZDA SAM PREVISE SKEPTICNA ALI ZAR LJUDSKA VRSTA DANAS NIJE NAJBOLESNIJA IKAD . BOLESTI SE NE MOGU NI POBROJATI. A TOLIKI VELIKI NAPREDAK ,TOLIKO NOVIH DOSTIGNUCA. 

APSURD?