TAFONOMIJA

 FOREZNIKA ME FASCINIRA. TEHNOLOGIJA JE FOREZNICARIMA OMOGUCILA POMOC, ALI I NJIHOVO ISKUSTVO I ZNANJE SU MOZDA I OD VECEG ZNACAJA. I POVEZIVANJE STVARI NARAVNO. STO SE TICE FOREZNICARA DOKTORA KOJI UTVRDJUJU VREME I NACIN SMRTI POMAKA IMA ZAISTA NA ZA MENE JEZIV NACIN. FOREZNICKA GROBLJA DAJU IM ODGOVORE O RASPADANJU LJUDSKIH TELA I UCE IH KAKO SE TO DOGADJA. OPET KAZEM JEZIVO ,ALI I IZUZETNO, KAO STO SU IZUZETNI  I LJUDI KOJI TO RADE. 

Forenzička antropološka laboratorija na otvorenom, koju vodi Univerzitet Južne Floride u ruralnom predelu blizu Tampe, nedaleko od okružnog zatvora. Ljudi koji rade ovaj posao inace su se skolovali na odseku paleontologije koji se zove tafonomija sto znaci pokopati.

Podaci koje prikupljaju stručnjaci za tafonomiju - koji proučavaju upravo način na koji trule organizmi - korisni su u forenzičkim i pravno-medicinskim istragama.

Detaljno poznavanje procesa raspadanja može da ukaže na to koliko dugo je telo mrtvo, koliko se dugo nalazi baš na tom određenom mestu, pa čak i da li je u bilo kom trenutku pomerano ili zakopavano.

Takođe može da iznedri važne dokaze o poreklu osobe. Zajedno sa genetički podacima i analizom kostiju, te informacije mogu da budu od koristi u kriminalističkim istragama i kod nerešenih ubistava.

Iako neki ova mesta nazivaju „farmama tela", naučnici više vole naziv „forenzičko groblje" ili čak „tafonomska laboratorija", pošto oni proučavaju šta se dešava s organizmom posle smrti. To je naučno mesto, mada ono to se tu dešava sa ljudskim ostacima krši većinu rituala obično povezanih sa smrću.

Ova konkretna „farma" - otvorena 2017. godine - u početku je trebalo da bude smeštena u obližnji Hilsboro, ali tamošnje stanovništvo se tome protivilo, plašeći se da će farma privući strvinare i doneti smrad, što bi oborilo cenu zemljišta.

A nisu komšije jedine koje imaju problem s time da naokolo leže mrtvaci.

Neki pripadnici naučne zajednice izrazili su sumnje u to koliko su farme tela korisne, pa čak postavili pitanje jesu li uopšte nužne.

Ova farma u posedu Univerziteta Južne Floride nije jedina, u SAD postoji još šest farmi - dok zemlje kao što su Australija, Kanada i Velika Britanija planiraju da otvore svoje kasnije ove godine.

Većinu tela koja se raspadaju na univerzitetskoj farmi dobrovoljno su u naučne svrhe donirali njihovi vlasnici za života ili, u nekim slučajevima, njihova rodbina.

Glavni cilj farmi tela jeste da pomognu shvatanju procesa truljenja ljudskog tela, kao i onoga što se pritom zbiva s neposrednom okolinom.

Naučnici se nadaju da će tako prikupiti važne podatke koji bi mogli da pomognu u rešavanju zločina, te da će poboljšati tehnike forenzičkog identifikovanja. Kad neko umre, mnogo toga se desi odjednom", izjavila je dr Erin Kimerl za BBC. „Od prirodnog procesa raspadanja tela, do prispeća određenih insekata i promena u okolnoj ekologiji."

Doktorka Kimerl - koja stoji na čelu Instituta za forenzičku antropologiju pri Univerzitetu Južne Floride - i njen tim veruju da je važno proučavati proces raspadanja pravih tela u realnom vremenu i stvarnom okruženju.

Kimerl tvrdi da se raspadanje ljudskog tela obično odvija u nekoliko faza:

1. Sveže telo: Nastaje onog trenutka kada srce prestane da kuca - telesna temperatura pada i krv prestaje da kruži telom, te počinje da se nakuplja u određenim mestima.

2. Naduto telo: Bakterije počinju da konzumiraju meko tkivo tela i promene boje kože postaju vidljive. Gasovi se nakupljaju, telo se nadima i dolazi do pucanja mekih tkiva.

3. Aktivno raspadanje: U ovoj fazi dolazi do najvećeg gubitka mase - najveći deo mekog tkiva pojeli su crvi ili se pretvorio u tečnost i okolni teren ga je upio.

4. Poodmaklo raspadanje: Veći deo mekog tkiva je nestao i količina bakterija, crva i insekata se smanjuje. Ako se leš nalazi na zemlji, okolna vegetacija odumire i uočljive su promene u kiselosti tla.

5. Suvi ostaci: Ono što ostane od tela počinje da izgleda kao skelet - prvi dokazi za to se obično zatiču na licu, šakama i stopalima. U vlažnim uslovima može doći do mumifikacije. Možda će biti podstaknut rast biljaka, usled priliva hranjivih materija u okolnom tlu.

Međutim, ove faze nisu fiksne i na njih okruženje uveliko može da utiče.

Zbog toga se dr Kimerl i drugi forenzički naučnici zanimaju za istraživanja koja se izvode na ovim farmama.

Kako bi mogao da se prouči širok raspon situacija, neka tela na ovoj univerzitetskoj farmi ostavljaju se da trule u metalnom kavezu, dok su druga izložena okolini.

Naučnici posmatraju šta se dešava sa svim telima u stanju raspada: crvi probijaju sebi put kroz meko tkivo i ostavljaju iza sebe kosti i kožu.

Ali nezaštićena tela privlače i strvinare kao što su ptice lešinari, kojoti, mali glodari i oposumi.

Ponekad te životinje pristižu u velikim grupama. Gladne zveri zubima probijaju rupe u koži leša, otkidaju mišiće i organe, pa čak i okreću tela kako bi nastavile da se hrane.

„Pokušavamo da prikupimo što više informacija od svakog pojedinca", kaže doktorka.

Tokom ovog procesa, forenzički naučnici svakodnevno obilaze farmu i prate napredak svakog od leševa: fotografišu ih, snimaju, posmatraju i prave detaljne beleške. Takođe beleže i položaj tela, njegovu lokaciju, blizinu vodi, to da li je na površini ili ispod površine tla, da li je u kavezu ili ne.

Stručnjaci iz geologije i geofizike rade zajedno s njima, analiziraju šta se dešava sa okolnim tlom, vodom, vazduhom i vegetacijom - kako supstance koje luče leševi utiču na njihovo okruženje.

Kada leševi postanu skeleti, budu premešteni u ono što forenzičari nazivaju „suva laboratorija". Tamo se kosti čiste i skladište, kako bi se potom njima služili studenti i istraživači. Foreznicari koji "citaju" iz kostiju - takodje fascinantno.

Neke ljude će ovakav posao šokirati: rad s leševima, smrću, beleženje najsitnijih detalja o tome šta se dešava tokom raspadanja ljudskog tela.

Ali dr Kimerl tvrdi da nju sam rad ne uznemirava - „kao profesionalac i naučnik, naučite da se distancirate", kaže ona, osvrćući se na tabue katkad povezane sa smrću.

„Najstrašnije je kada vidite šta je jedno ljudsko biće u stanju da učini drugom ljudskom biću."

Postoje situacije kada dr Kimerl i njene kolege moraju da razgovaraju s porodicama koje i dalje tragaju za ostacima dece nestale pre 20 ili 30 godina.

Ona kaže da njen posao ima smisla dokle god doprinosi rasvetljavanju nekog od 250.000 nerešenih ubistava počinjenih u SAD od osamdesetih godina prošlog veka naovamo.

Ova farma je od otvaranja u oktobru 2017. primila tela 50 donatora, a još 180 osoba su joj zaveštali tela nakon što umru.

Većina donatora su stariji ljudi koji planiraju poznu fazu života, ali oni sa zaraznim bolestima - koje bi mogle da inficiraju istraživače tela - budu odbijeni.

Farme tela mogu nauci da obezbede vredne podatke, ali postoji granica njihove upotrebljivosti.

„Postoje problemi sa ovakvim instalacijama na otvorenom", tvrdi Patrik Randolf-Kvini, stručnjak za biološku i forenzičku antropologiju sa Univerziteta Centralnog Lankašira u Velikoj Britaniji.

Iako načelno podržava istraživanja koja se preduzimaju na farmama tela, posredi je ipak nauka u povoju: „Postoji toliko varijabli koje se ne mogu kontrolisati, već se samo nadziru - zbog toga je dobijene podatke mnogo teže tumačiti."

Randolf-Kvini smatra da pravi izazov leži u iznalaženju načina da se sa prikupljanja nepouzdanih podataka pređe na prikupljanje podataka koji se mogu standardizovati i podeliti unutar naučne zajednice.

Su Blek, vodeći forenzički antropolog sa Univerziteta Lankaster u Velikoj Britaniji, ne podržava farme tela i dovodi u pitanje vrednost tih istraživanja, za koja tvrdi da karakterišu mali uzorci i visoko nepouzdani rezultati.

A prisutna su i etička pitanja: „Meni je taj koncept grozan i strašan", napisala je u svojoj knjizi iz 2018. Sve što ostaje, „a nelagoda samo raste kada me pozovu da obiđem neko od tih mesta kao da je posredi turistička atrakcija."

Ali Kimerl smatra da ovakve laboratorije na otvorenom čeka svetla budućnost, te da će se širom sveta otvarati nove ustanove.

„Svako onaj ko razume ovakvo istraživanje i uviđa njegovu praktičnu upotrebu će shvatiti koliko su [farme tela] neophodne."Telo pokojnika pomera se još najmanje godinu i po dana posle smrti, pokazalo je najnovije istraživanje australijskih stručnjaka s Univerziteta Centralni Kvinslend. Iako se vekovima umrlom upućuje poruka „počivaj u miru”, najnovija ispitivanja pokazuju da njegovo telo „ne nalazi” mir bar 17 meseci posle smrti. Na to upućuju snimci kamera na takozvanoj farmi leševa koje su instalirali stručnjaci za dekompozicione procese (procese raspadanja leša) s pomenutog australijskog univerziteta. Naime, kamere su svakih trideset minuta tokom dana čitavih 17 meseci beležile dešavanja na telima umrlih koja se koriste u eksperimentalne svrhe.

Snimci su pokazali da se ekstremiteti pokojnika drastično pomeraju. Na njima je vidljivo pomeranje ruku: kod tela kod kojih su ruke bile pored trupa, one su u dužem vremenskom periodu menjale položaj, „razdvajale se” od tela, da bi se kasnije vratile ponovo do trupa, objašnjava naučnica Alison Vilson s pomenutog univerziteta, koja je vodeći stručnjak u pomenutom istraživanju. Ona objašnjava da su pomeranja tela moguća odmah posle smrti, praktično u prvim fazama raspadanja, ali pomenuto otkriće pokazuje da se ovaj proces nastavlja tokom mnogo dužeg perioda, jer posmrtni ostaci praćeni duže od godinu i po dana i dalje „prave pokrete”.

„Mislimo da su ovi pokreti povezani s procesom dekompozicije, tokom kojeg se telo mumificira i ligamenti suše. Ovo otkriće moglo bi da bude veoma značajno kod nasilnih smrti i istraživanja ubistava”, napominje Vilsonova, a prenosi AFP.

Novootkrivena činjenica da se telo pomera mesecima posle smrti zaista bi mogla da utiče na čitavu forenzičku nauku i ispitivanje leševa žrtava zločina, naročito ukoliko su posmrtni ostaci žrtve pronađeni posle izvesnog vremena. Do sada su forenzički eksperti polazili od pretpostavke da je, ukoliko ubica, ali i životinje nisu pomerali telo posle smrti, što se može utvrditi, položaj leša onaj koji je nastao u vreme smrti. Sada, međutim, istraživanje Vilsonove i njenih kolega o pomeranju tela posle smrti, u kojem se prvi put koriste kamere za snimanje u određenim vremenskim periodima, postaje dokaz da utvrđivanje položaja žrtve u toku smrti ne mora da bude potpuno tačno.

„Ovo istraživanje može baciti novo svetlo na istrage ubistava i možda pomoći njihovom rešavanju, što je posebno važno za porodice žrtava”, smatra Vilsonova.

Studija eksperata sa Univerziteta Centralni Kvinslend još nije objavljena, ali nadovezuje se na neka ranija istraživanja koja su takođe ukazivala da tela ne „miruju” posle smrti. Inače, u Australiji je pre tri godine stvorena takozvana farma leševa, na kojoj stručnjaci prate procese u vezi s raspadanjem tela donatora, koji bi mogli dovesti do značajnih naučnih otkrića.

Ova tema je jos jedan dokaz koliko je vreme vazno. Vreme za zivot, vreme smrti i vreme posle smrti.

DVOUMILA SAM SE  DA LI UOPSTE DA PISEM  O FARMI LESEVA, O TAFONOMIJI I LJUDIMA KOJI RADE OVAJ POSAO. A ONDA SAM BAS ZBOG NJIH TO I URADILA. NOVA NAUKA NOVI POSAO ,IZUZETAN POSAO I ZASLUZILI SU DA SE PRICA O NJIMA  JER NJIHOV JE POSAO VRLO ZNACAJAN I VRLO POTREBAN.

SVAKA CAST LJUDI!

PLATI MI DA CUTIM I SLUSAM

 DOTLE SMO DOSLI REALNO. SVIMA NAM ZATREBA NEKO KO CE NAS 'UZIVO' SASLUSATI I KO CE BITI UZ NAS KAD NAM TREBA BEZ DA NAS 'SMARA'.  U OVO DOBA TEHNOLOGIJE I OTUDJENJA PROSTO VAPIMO ZA OVAKVIM LJUDIMA - DO TE MERE DA AKO TREBA I PLATIMO USLUGU. ZVUCI STRASNO, ALI FUNKCIONISE KAZU LJUDI.

Jedan čovek iz Japana, Šoji Morimoto, našao je posao iz snova, koji mu je omogućio da zarađuje novac, ali da ne radi ništa.

Naime, on svoj posao opisuje kao vreme kada treba da ćuti, sluša, večera i eventualno odgovori na pitanje, a koliko god zvučalo kao da je nešto što nikome ne treba, Šoji zarađuje velike količine novca.

Naime, ovaj 37-godišnjak skače u ekipe gejmera kada im nedostaje jedan igrač, pravi društvo osobama koje predaju papire za razvod ili pozdravlja one koji su se preselili u novi dom.

- Pratim svoje mušterije gde god oni to žele. Odgovaram na njihova pitanja, slušam ih, klimam glavom kada treba. Bilo mi je neprijatno u početku, ali navikao sam se vremenom - ispričao je Morimoto za "Vice".

Marimoto je u početku svoje usluge delio besplatno, a onda je shvatio da od toga može lepo da se zaradi, te je počeo da ih naplaćuje. U jako kratkom vremenskom periodu postao je popularan, te sada po klijentu uzme 80 evra, što je negde oko 9400 dinara. Soji je ispričao kako ga je jedna 36-godišnjakinja angažovala najmanje 10 puta, a pravio joj je društvo kad je išla na sastanke ili u seks šop, a ona je objasnila kako je on fantastično društvo.

- Slušao me je bez osuđivanja i bez problema sa mnom išao u seks šop. Osećala sam se kao da imam podršku dok je uz mene, a pritom mi nije nametao svoje mišljenje - otkrila je ova klijentkinja.

Naravno dapostoje iagencije koje "iznajmljuju" momka ili devojku koju cete predsaviti rodbini kad vas vec previse smara sto nemate nekog. 

 Profesionalne djeveruše imaju zadatak pomaganja mladoj na njen važan dan. Jen Glanc, osnivač kompanije ,,Bridesmaid for Hire”, ističe da oni nude usluge iznajmljivanja djeveruša na tajnom zadatku i usluge ličnih asistenata za mlade na njihovim vjenčanjima, a cijene se kreću od 300 do 2.000 dolara.Uz  svadbe najstresnije su i sahrane.

Ovde na scenu stupa organizator sahrane. To je osoba koja će pomoći porodici pokojnika da organizuje sve što je neophodno za sahranu. Neke od aktivnosti organizatora sahrana uključuju prevoz pokojnika, nadgledanje samog čina sahrane ili kremacije, poštovanje formalnih procedura i običaja, posluženje za ljude koji su došli da izjave saučešće… Na taj način menadžer znatno olakšava čitavu situaciju ožalošćenima, što ovo zanimanje čini sve traženijim.Profesionalne ,,narikače” posjećuju sahrane i oplakuju preminule. Kompanija u Engleskoj nazvana ,,Rent A Mourner” specijalizovana je u toj industriji, i nudi usluge ,,narikače” u trajanju od dva sata za otprilike 70 dolara.

Kasnite na posao i ne možete da uđete u prepun voz? Ako živite u Japanu, možete zaboraviti na ovaj problem, zahvaljujući profesionalnim guračima. Iako ovo zanimanje zvuči kao da je izašlo iz rubrike “Verovali ili ne”, ipak postoje ljudi čija je radna obaveza da guraju ljude u vozove kako bi uspeli da uđu i stinu do posla na vreme. Kakva karijera  – što više ljudi ugurate u voz dok se vrata ne zatvore to ste veći profesionalac!

A kad smo kod vozova i uopste putovanje mozete da iznajmite nekog ko ce vas ispratiti. zagrljajima ( mozda i poljupcima ) i stajati i mahati do god se ne izgubite iz vida.

 Ko još voli da čeka – u pošti, banci, u dugačkom redu ispred omiljene prodavnice koja lansira neki novi proizvod? Ako nemate dovoljno vremena ili jednostavno ne volite redove, postoje ljudi kojima je to glavno zanimanje. Profesionalni čekač u redu čekaće umesto vas – i 15 sati ako je potrebno – i tu uslugu će dobro naplatiti. Dosadan i naporan ili ne, ovaj posao postoji. Građani Poljske, koji nastoje da izbjegnu da saopšte nešto nekome u neprijatnim životnim situacijama, kao što je razvod braka ili raskid od dečka ili djevojke, sada više ne moraju da brinu, jer to umjesto njih može da uslužna agencija “Umjesto tebe”, po cijeni od 10 eura.

Profesionalne maze zarađuju do 80 dolara na sat, a sve što treba raditi je maziti se sa strancima. I nemojte da pokvarite ovo. Zaista je u pitanju samo mazenje ako vam treba uteha tu su maze.

 Četrnaestogodišnji dječak Kim Sun-Jin iz Južne Koreje zarađuje hiljadu funti dnevno tako što jede brzu hranu i za to vrijeme se snima i komunicira sa hiljadama ljudi.Treba odgledati neki snimak jer decko tako jede da ne postoji sasa da u njegovom drustvu i vi ne pocnete da jedete.

Treba vam ime za dete, a rodbina i prijatelji ne zadovoljavaju vase zelje evo:Tim od 13 stručnjaka za odabir imena, koji stoje iza švajcarske kompanije Erfolgswelle, ima zadatak da osmisli originalno ime za dijete, jedinstveno i bez dvostrukog značenja na drugom jeziku.

 Dok su kod nas nekad čistači cipela na ulicama bili česta pojava, u Indiji su to čistači ušiju. Očistiti uši na pravi način u Indiji se smatra umjetnošću, pa se znanje o tome doslovno prenosi s koljena na koljeno. ovo mi je super. Hajde drugar ocisti mi usi. Mozda je i previse privatno, a opet "profesionalno " ciscenje.

Luckasti Britanci u nekim hotelima unajmljuju ljude koji se valjaju po krevetu do dolaska gosta, a sve sa ciljem da onog ko je sobu unajmio sačeka topao krevet. Koji bi ti prijatelj to uradio ,a da ne pozeli da spava s tobom?

Trenutno postoji samo u Beogradu, ali nadamo se (ili možda ipak ne) i ostalim gradovima. Safe Driver je firma koja obezbeđuje prevoz vozačima koji su popili koju čašicu više, slučajno ili namerno. U velikim gradovima, često je preskupo ići na svetkovinu taksijem i radije pođete svojim kolima. Međutim, po završetku iste, ako niste u stanju da vozite, morate ostaviti svoje vozilo i zvati taksi. Safe Driver servis šalje vozača na adresu koju želite. Vaše je samo da predate ključeve i čekate da bezbedno stignete kući. Da ne smaras rodbinu i prijatelje.

Po meni su i zumba instruktori i lajfkouci iz ove price jer s njima provodis vreme koje ti bas znaci ,a moras da platis.

 Pošto su tranzicija i kriza desetkovale srpsku radničku klasu, mnogi su bili prinuđeni da promene zanimanje i samozaposle se. Tako se Zemunac Marko Car oglasima ubačenim u poštanske sandučiće reklamira sa "pevam po kućama". Kad je proglašen tehnološkim viškom, Marko se naoružao sintisajzerom, glasom i bogatim folk i zabavnim repertoarom i za '100 evra peva do zore".vet su danas prosto preplavila neobična zanimanja. Internet sajt rentafriend.com nudi iznajmljivanje prijatelja. Profesionalni drugovi počinju da rade za samo 10 dolara na sat, ali skoro svi su spremni da pregovaraju oko cene.

Prave društvo u restoranu, na koncertu ili na kursu plesa. Sajt naglašava da je reč o platonskom prijateljstvu, a iznajmljeni drug nakon isteka roka najma mora da ode. Njihove usluge su prvo koristili Amerikanci, Kanađani, zatim Britanci, a danas ceo svet.

Otvaranjem skoro bizarnih radnih mesta gradske vlasti su odlučile da se suprotstave recesiji i zbrinule veliki broj ljudi koji su ostali bez posla. U Americi su pravi biznis napravili trgovci snovima ili brokeri za fantazije, koji maštu pretvaraju u javu. Za samo 150 dolara znatiželjnik može da provoza teretni voz ili ima sastanke sa 20 devojaka iz 20 zemalja.

Dve Šveđanke su nedavno ponudile za 9,95 dolara godišnje posmrtno brinu o profilima na internetu. Liza Granberg i Elin Tajbring su osnovale firmu "Vebvil" (veb testament). Firma nudi mogućnost da se ljudi i posle smrti "druže" na Fejsbuku i sličnim mrežama. "Vebvil" ima kancelariju u jednoj staroj industrijskog zgradi nedaleko od centra Stokholma, odakle se "upravlja posmrtnim životom".

Sajt se reklamira kao "mesto gde odlazite posle ovozemaljskog života". Tako je čovečanstvo dobilo za sitne pare neku vrstu raja - večni digitalni život.

Dodala bi obavezno i hakera za najboljeg druga.Ni da zamislite koliko bi vam znacio. Svakako vise od okretaca jastuka. Mada ni jedan "njuskas" nije  na odmet kao drugar, ili pisac tekstova za kolacic srece.

STA JE POENTA OVOG TEKSTA. USTVARI IMA DVE POENTE OBE JEDNAKO VAZNE JER U DRUZENJU UCESTVUJU DVE ILI VISE OSOBA. U OVIM SLUCAJEVIMA UGLAVNOM DVE. NEKO KOME TREBA PAZNJA,MAZENJE ILI OBAVLJANJE NEKIH BESMISLENIH RADNJI,A IMAJU NOVAC DA TO SEBI PRIUSTE. I DRUGA STRANA LJUDI KOJIMA JE NOVAC NEOPHODAN PA SU PUSTILI SVOJU KREATIVNOST NA SLOBODU. IMAJU IZUZETAN DUH JER RADE ZAISTA NEOBICNE STVARI A PRITOM I ZARADJUJU. I VALJDA JE LEPO I DOBRO I JEDNIMA I DRUGIMA.

AKO VAM POSLE OVOG TEKSTA PADNE NAPEMET KOJU BI USLUGU MOGLI DA PRUZATE - NARAVNO  U SKLADU SA DUHOM  KREATIVNOSCU I ZAKONOM NAPISITE.

.

LAZAR

 LAZAR JE IME RUMUNSKOG HAKERA. LAZAR JE IME NASEG CARA. LAZARUS EFEKT OZIVLJAVA MRTVE. LAZAREVA SUBOTA PRETHODI USKRSU. UOPSTE JE FASCINANTNO IME LAZAR, ZAR NE?

Ali da se mi vratimo na rumunskog Lazara, i uopste ti Rumuni pored vestica, vampira i vila imaju i druge misterije. Ovog puta misterije novog doba. E da vidimo po cemu je ovaj Lazar poznat.

Ovaj svet vodi grupa zaverenika pod nazivom Savet Iluminata, koju čine veoma bogati ljudi, plemićke porodice, bankari i industrijalisti iz 19. i 20. veka, rekao je Lazar

On je otkrio tajne članova porodice Buš, Kolina L. Pauela, ali i drugih istaknutih Amerikanaca, zatim da je nadmudrio FBI i Tajne službe, osujetivši njihove napore da otkriju i njegovu nacionalnost, a kamoli identitet.

Međutim, ranije ove godine, nedostižni onlajn kriminalac, poznat kao Gučifer, izgubio je svoju staloženost i počeo da paniči.Razbio je svoj hard disk i mobilni telefon sekirom u osećaju da su mu za petama i da samo što nisu došli po njega.Ova akcija predostrožnog uništenja u njegovom domu u rumunskom regionu Transilvaniji, nije mu pomogla mnogo – pogotovo zato što su u blatu ostali komadići kao dokaz o njegovom činu.Dve nedelje kasnije, 22. januara, globalni lov na slavnog i misterioznog hakera, koji je prvo otkrio autoportrete Džordža V. Buša i pokrao silne lične imejlove političara, vojnih lica i poznatih ličnosti, završio se jutarnjom racijom njegovog doma."Očekivao sam ih, ali to je ipak bio ogroman šok za mene“, rekao je haker, koji sada služi kaznu od sedam godina. On je u svom intervjuu rekao: "Teško je biti haker, a još teže obrisati tragove“.Međutim, njegov dvogodišnji teror kroz imejlove bogatih i moćnih Amerikanaca pokazao je kako je lako napraviti haos na internetu, čak i sa ograničenim veštinama, a da se, bar na kratko, eskivira zakon.Ispostavilo se da se haker koji se potpisivao kao Gučifer – pseudonim koji je nastao kao kombinacija „stila Gučija i svetla Lucifera“ – zapravo zove Marsel-Lehel Lazar i da je u pitanju besposleni četrdesettrogodišnji bivši vozač taksija. Nije imao skupu opremu, samo stari NEC kompjuter i Samsung mobilni telefon, sve što je znao naučio je sa interneta.Viorel Badea, rumunski tužilac koji je vodio slučaj, izrazio je zaprepašćenje zbog činjenice da je Lazar uspeo da učini tako puno sa tako malo opreme. „On u stvari nije bio haker već samo pametan čovek sa puno strpljenja i upornosti“, rekao je tužilac Badea.Umesto da pozajmljuje imejl naloge svojih žrtava putem kompjuterskih crva i drugih alata za hakovanje, tužilac je rekao da je Lazar pecao internetom tražeći informacije o svojim metama, a zatim je prosto pogađao odgovore na sigurnosna pitanja. "On je jedan siroti Rumun koji je želeo da postane slavan“, rekao je tužilac.Bilo je potrebno šest meseci kako bi Lazar pogodio odgovore i ostvario pristup imejlovima Korine Kretu, četrdesetsedmogodišnje rumunske političarke, koja je slala svoje slike u bikiniju i flertujuće poruke Pauelu, bivšem sekretaru SAD. Pauel, koji je porekao da je imao aferu sa gospođom Kretu, zamolio ju je da obriše sve njihove poruke kada je otkrio da mu je imejl nalog hakovan.Lazar, koji je polu-Mađar, priznao je da se oslanjao uglavnom na pogađanje. Rekao je da nije prošao nikakav kurs za kompjutere, mada je radio dve nedelje u fabrici kompjutera.Kako bi pokrio svoje tragove, većinu svojih racija vršio je preko proksi servera u Rusiji. On je pomislio da će tako prikriti tragove koji vode ka Rumuniji, gde već ima krivični dosije. On se 2011. uhakovao u imejl naloge rumunskih starleta i drugih slavnih ličnosti pod imenom Mikul Fum iliti Mali dim.Lazar je bio toliko samouveren u svoju sposobnost da izbegne detekciju da je, krajem prošle godine, počeo da se hvali o svojim podvizima na američkom veb sajtu The Smoking Gun, gde je 6. januara objavljen prkosni imejl napisan lošim engleskim od tada neidentifikovanog Gučifera u kojem on insistira da nije uopšte zabrinut.Lazar je bio u šoku kada je, dan kasnije, Džordž Major, šef rumunske obaveštajne agencije objavio da će vlasti uskoro uhvatiti američkog najtraženijeg hakera, što je značilo da znaju da je u Rumuniji.On je u panici iskoristio vreme da uništi dokaze o svom hakovanju uništivši kompjuter i mobilni telefon sekirom u svom dvorištu u selu Sambateni, oko 15 kilometara od Arada, gde se sada nalazi u zatvoru. „Znao sam da dolaze po mene, osetio sam to i osetio sam da gubim kontrolu nad situacijom“, priseća se on.Zapravo, vlasti još uvek nisu imale pojma ko je Gučifer. Major je rekao da u trenutku kada je davao izjavu nisu čak znali ni da je Gučifer Rumun. Ipak, posumnjali su da jeste, kada je u septembru Gučifer hakovao lični imejl nalog Majora, šefa bezbednosti, šaljući zatim poruke na rumunskom jeziku Rumunskoj obaveštajnoj službi.Major je odmah naredio pokretanje istrage. „Bilo je jasno da je hakovao moj nalog“, rekao je gospodin Major. „Hteo je nešto da dokaže, a ja sam to uzeo za ozbiljno“.Uz pomoć američkih istražitelja, koji su mesecima lovili Gučifera, Rumuni su ubrzo pronašli Lazara koji je ostavio trapav set tragova."Napravio je mnogo grešaka“, rekao je tužilac Badea.Lazar je rekao da bi bolje zataškao svoje tragove da je imao više novca – recimo, za moćniji kompjuter."Naravno, mogao sam ukrasti novac od njih“, rekao je. „Ali nisam, niti jedan dolar“.Američka optužnica protiv Lazara u Virdžiniji u junu optužila ga je za pokušaj iznude „novca i vlasništva lažnim prevarama, pretvaranjima i obećanjima“ od američkih žrtava, iako su rumunski istraživači rekli da ne postoje dokazi o ucenjivanju.Rumunski zvaničnici kažu da SAD nisu pitale Rumuniju za izručenje gospodina Lazara, ali su poslale istraživače kako bi saznali kako je uspeo da napadne tako bogate Amerikance.Pre nego što je pristao da odgovori na pitanja The New York Times-a, pročitao je dugu pisanu izjavu u kojoj je objasnio svrhu svog hakovanja.

U ovoj izjavi, punoj teorija zavere o napadu 11. septembra, smrti princeze Dajane 1997. godine i planovima za nuklearni napad u Čikagu 2015. godine, pisalo je: „Ovaj svet vodi grupa zaverenika pod nazivom Savet Iluminata, koju čine veoma bogati ljudi, plemićke porodice, bankari i industrijalisti iz 19. i 20. veka“.Badea, rumunski tužilac, rugao se izmišljotini Lazara o tzv. Iluminatiima. Hakerski podvizi koji su doveli do njegove presude 2011. godine nisu uključivali „Iluminate, već samo slavne i lepe devojke“, rekao je tužilac.Lazar je porekao bilo kakav interes za javne ličnosti, tvrdeći da se usredsredio samo na ljude koje je hakovao kao Gučifer, a u koje spadaju glumica Marijel Hemingvej, autorka „Seks i grad“ Kendis Bušnel, urednica Tina Braun, komičar Stiv Martin, autorka Kiti Keli i mnogi drugi.Bez pristupa kompjuteru u zatvoru, on sada svoje fobije i teorije zavere zapisuje u beležnicama sa malim urednim rukopisom. „Znam, prekršio sam zakon, ali 7 godina u zatvoru maksimalne bezbednosti? Nisam ubica niti lopov“, rekao je on. „Ja sam radio ono što je trebalo uraditi“.

Sad malo da razmisljamo. Jedan Lazar uz oskudno znanje i tehnologiju prokljuvio je vise misterija,a onda zamislite Snoudena sa onolikim znanjem i tehnologijom, pa Asanza, pa  Anonimusi.Hakerska grupa "Anonimusi" nastala je 2003. na forumu portala 4chan. U pitanju je decentralizovana zajednica pojedinaca okupljenih oko ideje slobodnog interneta, ukidanja cenzure i restriktivnih zakona o autorskim pravima. Grupa se zalaže za princip direktne/neposredne demokratije. Grupa skreće pažnju na sebe 2008. akcijama usmerenim protiv zakona o zaštiti intelektualne svojine i internet piraterije. Izveli su nekoliko zapaženih hakerskih napada, kao što je onaj na Sajentološku crkvu i na Donalda Trampa tokom kampanje 2016.

Podržali su Vikiliks u ratu protiv američke vlade zbog objavljivanja poverljivih diplomatskih depeša. Poznati su po tome što nose masku Gaja Foksa, koji je bio zaverenik protiv britanskog kralja Džejmsa, a koji je stradao kada je zavera otkrivena. Najveštiji hakeri su osnovali svoju grupu pod imenom "LulzSec". Lider ove grupe imao je nadimak Sabu. FBI je uspeo da ga razotkrije i ispostavilo se da se radi o Hektoru Ksavijeru Monseguru iz Njujorka. On je postigao sporazum sa FBI i neuspešno je pokušao da "namesti" hapšenje Džulijanu Asanžu, osnivaču Vikiliksa.

I ONDA JA NEKAKO VERUJEM U LAZARA. VERUJEM ANONIMUSIMA, SNOUDENU I ASANZU. NISU BAS SVE TEORIJE ZAVERE. U DVEHILJADITOM BLOGU BICE JOS TOGA.

HODOCASCE

 ZAINTERESOVALA ME JE OVA TEMA DANAS ZATO STO SE PITAM DA LI BI HODOCASCE POMOGLO U OVOJ TESKOJ SITUACIJI ZA LJUDSKI ROD? NA HODOCASCE IDU HRISCANI I MUSLIMANI I NARAVNO SVI U JERUSALIM.TO MI JE ODUVEK BILO FASCINATNO. SVE TRI NAJVECE VERE NASTALE SU NA ISTOM MESTU. SADA BIH PRVO OBJASNILASTA JE ZAPRAVO HODOCASCE I DA LI IMA ISTI ZNACAJ U RAZLICITIM VERAMA

.Hodočašće (ili hadžiluk) je dugačko putovanje na određeno mesto koje ima svoj značaj iz specifično verskih razloga ("sveto mesto"). Osoba koja vrši hodočašće naziva se hodočasnik (ili hadžija).

 Danas ispada da sa hiljadu – dve dolara polako i mi zalazimo u neku vrstu indulgencije – otkupljivanja naših grehova. Naravno da danas bogatijem nije teško da ode do svetog rada Jerusalima pa se sa pravom pitamo kako bi to bilo neko automatsko spasenje? Znate, hadžiluk nije samo prisustvo i poklanjanje svetinjama nego je više priprema za to. Danas hadžiluk nema isti smisao kao onaj pre jedno 100 ili više godina. Hodočašće sadrži smisao u samom značenju te reči – hodati i klanjati se svetim mestima. U Sveti grad se išlo peške, oraganizovano ili individualno, gde je ovo drugo bio mnogo veći izazazov a često i do velikog podviga. Hodočasnik je išao u Sveti grad mesecima, čak i godinama, i za to vreme on je polagao svu svoju nadu na Boga (Mt. 6, 22 – 30) , da će ga nahraniti, odenut i, ogrejati, i to sve u hrišćanskom smislu milostinje primanja putnika namernika. Ovaj putnik a ništa manje ni okolina kroz koju on prolazi imaju obostranu mogućnost da se upražnjavaju u osnovnim evangelskim vrlinama. Hadžiluk nije obično putovanje nego ta „priprema“ – ta duhovna sposobnost koja je zapečaćena čvrstom nadom na Boga, da će On da se pobrine za sve što je potrebno na takom teškom i neizvesnom putu, a ponekad i fatalnom jer su razni razbojnici i ubijali (istrumeniti volje sila tame) . Smrt na takvom putu je sigurno automatski ulazak u carstvo Boga Slave. Treba da se izdvoji glavna misao da je visina svega Pričešće Svetim Tajnama Hristovim kako za vreme putavanja tako i na svetim mestima.
Nažalost današnja titula „hadžije“ često služi za neko „pokazivanje“ i pothranjivanje neke lične sujete. Radi izbegavanja izvrtanja pravog smisla podvižničko-pokloničkog putovanja danas se većina putnika u Svetu zemlju ne služi tom sasvim nezasluženom titulom, nego se smiruje pred tim faktom da su u najvećoj udobnosti doleteli (u većini slučajeva) u zemlju ovaploćenja i stradanja Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista. Doleteli uz izobilje hrane i pića a ništa manje ni dobrog dremanja u roku od samo nekoliko sati. To nije hadžulik! Dakle, takav „hadžiluk“ automatski ne oprašta grehe niti uvodi u Carstvo Nebesko nego samo podvig koji mora da ga prati, koji je uvek i jedino sama suština tog putovanja.

Prema istorijskom poreklu reč “palomnik” (hodočasnik) je izvedena od latinske reči palma “palma” i označava “nosioca palmi”, ili drugim rečima govoreći, putnika ka Grobu Gospodnjem, noseći svojim stranstvovanjem palminu grančicu, kao uspomenu na one palmine grančice kojima je narod dočekivao Gospoda pri ulasku u Jerusalim [28]. Hodoćašće “palomničestvo” se u svakidašnjem narodnom govoru često zamenjivalo drugom razumljivijom rečju - “bogomoljstvo”.

Hodočašće je prema rečima savremenog istraživača, “specijalno ostvareno putovanje radi potpunijeg i dubljeg doživljaja svetinje, nego što je to moguće ostvariti u svakodnevnom životu” [29]. Odredjeni duhovno-mora;ni uzrok pokreće čoveka da se upusti u nimalo lak i dalek put radi poklonjenja svetinji i zadobijanja blagodati. Putnika vuče želja da se približi izvoru svetosti, ali to približavanje nije moguće bez napornog putovanja, stranstvovanja. Pre ostvarenja samog cilja, predstoji nimalo lako iskušenje putovanja. Za hodočasnika putovanje nije toliko važno u pogledu samih fizičkih lišavanja, kao što i crkveni post nalaže u prvom redu duhovne a ne fiziološke ciljeve. Putovanje hodočasnika ka svetinji je sličan duhovnoj borbi podvižnika. On kao duhovni vojnik kreće na put, pun odučnosti i nade u Gospoda. Na kraju puta ga čeka susret sa svetom relikvijom, čudotvornom ikonom, moštima Božijeg Ugodnika. Ali izmedju svetinje i duhovnog stranca je samo stranstvovanje, prepuno truda i lišavanja, trpljenja i nevolja, opasnosti i nezgoda. Put bogomoljca geografski krivuda izmedju gradova i sela, ali u duhovnom smislu predstavlja uspinjanje na planinu, uvis, ka nebu - u savladjivanju sopstvenih nemoći i mirskih iskušenja, u sticanju smirenja, u iskušenjima i čistoti vere.

Cilj hodočasnika je svetinja, ili drukčije govoreći, neki objekat duhovnog poklonjenja. Pod opštim pojmom “svetinja” se podrazumeva sve čemu se u Pravoslavlju odaje dužno poštovanje: svete relikvije - čestica Gospodnjeg hitona, ili Životvornog Krsta; predmeti povezani sa poštovanjem Majke Božije; svete i čudotvorne ikone; mošti svetih ugodnika; mesta na kojima su živeli i podvizavali se sveti ljudi, njihove lične stvari; sveti izvori; manastiri; grobovi svetih ljudi koje Crkva poštuje ... Svi najrazličitiji predmeti, koji se odnose na svetinju i koji su osvećeni tom pripadnošću, posedujući blagodat, a koji se nalaze u mnogim mestima naše zemlje predstavljaju cilj za hodočasnika. Tako je čitava teritorija Rusije početkom XX veka bila ukrašena mrežom hodočasničkih maršruta. Verujući ljudi, bogomoljci išli su na duga stranstvovanja, prelazeći mnoge gubernije kako bi se poklonili straim i novim svetinjama; odlazili su u ove ili one poznate manastire; posećivali su Božije ljude, starce i podvižnike blagočestivosti ...

Vidovi hodočašća se mogu klasifikovati kao 1) jednodnevni; 2) bliži i 3) daleki [30].

Jednodnevno hodočašće može biti ka bilo kom objektu u blizini - obližnjem manastiru, Crkvi, svetom izvoru itd. S tim vidom hodočašća je povezana neprekinuta tradicija, koja postoji u datom mestu. Takvo hodočašće po pravilu ne traje više od jednog dana.

Obližnja hodočašća se mogu organizovati u okviru jedne ili nekoliko najbližih eparhija. “Ako se govori o manastirima kao cilju takvih hodočašća, onda treba primetiti da po pravilu u eparhijama postoje manastiri koji su više posećeni od strane hodočasnika, kao i oni manje posećeniji. Bogomoljce najčešće privlači prisutnost svetinje za koju se zna u toj eparhiji kao i van nje (ikona, mošti, sveti izvor itd.), kao i prisustvo nekog uvaženog čoveka u manastiru, koji vodi visoki duhovni život. Važan je takodje i pristupačan položaj manastira, kao i njegova proslavljenost koja je u vezi sa religiozno-istorijskom uspomenom kod stanovništva datog mesta. Takvo hodočašće može da traje dva i više dana, u zavisnosti od cilja, koje bogomoljac sebi postavi kao i od rastojanja” [31].

Daleki hodočasnički putevi se organizuju ka svetinjama ili podvižnicima, koji su poznati u celoj Rusiji i koji se nalaze van oblasti date eparhije. Upućujući se u najpoznatije manastire ili u inostranstvo, ruski hodočasnici su usput svraćali i u druge manastire, a ponekad su svesno birali ne i najbližu maršrutu. Danas, kao i pre mnogo vekova, daleka bogomoljačka putovanja se organizuju u Svetu Zemlju, na Svetu Goru, moštima Svetitelja Nikolaja Ugodnika u grad Bari, u Trojice-Sergejevu Lavru, manastire Kijevo-Pečerske Lavre, u Optina Pustinju, u Sarov i mnoga druga sveta mesta.

Hodočasničko putovanje se razlikuje ne samo po rastojanju, već i po uzroku ili cilju. Čovek koji je odlazio na put je bio pokrenut željom da razreši neko pitanje koje se tiče izbora daljeg života, da dobije pouku od nekog podvižnika, savet, urazumljenje, i ukrepljenje u veri. Na hodočašće je moglo da ga pokrene i od otpadništvo od Boga i Crkva nekoga od njegovih bližnjih i želja da njemu izmoli veru. Teški gresi i greške u mladosti su takodje bile uzrok hodočašća. Znamo za veliki broj primera kada je cilj hodočašća bila molitva za sosptveno zdravlje i isceljenje ili zdravlje i isceljenje svojih bližnjih. Bilo je i takozvanih zavetnih (po zavetu) hodočašća, kada je čovek u smrtnoj bolesti ili opasnosti, naprimer u ratu davao Gospodu obećanje u slučaju da mu je sudjeno da ostane živ da će otići na daleko hodočasničko stranstvovanje.

Obično su monasi bili ti koji su prvi preduzimali hodočašća u daleke zemlje i sveta mesta. U slučajevima, kada stari ruski podvižnik nije napuštao predele svoje zemlje, on bi se udaljavao na usamljeno mesto, “pustinju”, radi duhovnih podviga i “zamišljao bi sveti grad Jerusalim i Grob Gospodnji, i sva sveta mesta, i pustinje prepodobnih Otaca, gde su se podvizavali”, kako svedoči Žitije prep. Avramija Smolenskog [32]. Ali i za mirjane je hodočašće uvek predstavljalo mogućnost da se privremeno zaborave svakodnevne brige i da na neko vreme postanu slični monasima. Duhovno stranstvovanje je u svojoj osnovi podrazumevalo privremeno prisajedinjenje angelskom činu, prvo zbog odricanja od zemaljskih životnih dobara i uteha; a drugo, u duhovnoj borbi i savladavanju iskušenja koja su neizostvano pratila hodočasnika na njegovom putu. Ponekad stranstvenici i hodočasnici u Rusiji pre revolucije, krenuvši na hodočašće, nisu imali snage da se vrate na predjašnji način života. Neki su hodočašće zamenjivali zanatom, a zanat zaradom. Drugi su se uspinjali na duhovnu visinu i zadobijali svetost. Mnogi stranstvenici su postajali straci i rukovodioci, često pod vidom prostodušnosti i jurodstva.

Zapravo ”hadži” dolazi od grčkog ”hagios” što znači ”sveti”. Na starogrčkom ”Hagion Oros” znači Sveta Gora. Dakle to ”hagion” ili ”hadži” u svoje ime su dodavali oni koji su posetili Svetu Goru. Nekada je bio običaj i preporučivalo se da svaki Srbin barem jednom za života poseti Svetu Goru i manastir Hilandar.

Prefiks Hadži se može dobiti i kada posetite Jerusalim. Dakle ako je neko posetio Svetu goru stavljao je ”hadži” ispred prezimena, a ako je neko posetio Jerusalim stavljao je Hadži ispred imena. Stavljanje prefiksa nije bila obaveza već je poneko menjao svoje zvanično ime jer mu je ta poseta mnogo značila u životu.

• Miloš hadži-Stanić – jer sam bio na Svetoj Gori
• Hadži Miloš Stanić – bi bilo da sam išao u Jerusalim.

Dakle turski hadžiluk je kasnijeg datuma i kada vidite nekog Srbina sa prezimenom ”hadži” da znate od koga su. Nije od Meke, već od Svete Gore.

Kod muslimana hodocasce je cvrsto utkano u religiju i zivot.

Hadžiluk u Meki je jedan od pet stubova islama. Svaki musliman, po verskom zakonu, dužan je da bar jednom u životu ode na hadžiluk.

Hodočašće se sastoji od puta u Meku, dolaska u Meku i svetkovine hadžiluka, koji obuhvata devet osnovnih obreda.Arapska riječ hadž znači hodočašće. U islamu je to obred kojeg je musliman dužan obaviti, ako je u mogućnosti, jednom u toku života, posjetom svetom hramu Kabi u Mekki. Hadž je bio poznat i prije islama u tzv. dobu idolopoklonstva (ar. džahilijjet), a tadašnji arapski pagani su imali konvencije svetog ambijenta. Za vrijeme mjeseci hodočašća zabranjivano je ratovanje i svaki oblik narušavanja svete okoline, bilo da se radilo o ugrožavanju ljudskih ili pak životinjskih života ili okoliša. Čak je i trganje grana drveća ili ubijanje insekata smatrano činom narušavanja svetog prostora i vremena.

Ako globalizam posmatram kao globus, kao jedinstvo celog sveta a ne od reči globa, takav globalizam podržavam, reči su jednog mudrog čoveka.

Većina različitih vera ima u sebi taj pacifistički momenat, norme u svojim verskim knjigama koje upućuju na poštovanje svog stvoritelja i samim tim učenje istog preko nekog od svojih izaslanika a sve u cilju promovisanja međusobnog mira i ljubavi, kako sa samim sobom, među pojedincima, tako i u raznim prirodnim pa i u političkim zajednicama. Naravno uvek će se naći neko ko će verovanje pokušati da iskoristi zarad ličnih interesa. Tako je bilo godinama, vekovima. Širenje neke vere kroz vekove nije bilo samo širenje učenja koje je moglo biti prihvaćeno ili ne, već je na taj način neko pokušao pa i uspeo da pojača svoju neduhovnu moć. Korišćenje vere u te svrhe je uglavnom duboko sakriveno i maltene nevidljivo a nuspojave se ogledaju u brojnim sukobima koji stignu mnogo kasnije. Ko stoji iza svega ovoga i ovakvog načina upravljanja svetom nikada ne može biti zvanično dokazano.

Po verovanju muslimana, Islam kao religija traje od sedmog veka, tačnije 622. godine, prelaskom Muhameda iz Meke u Medinu. Da li je i ovo bio uticaj nekog iza, što možemo reći i za ostale religije koje su nastajale, da se novim verovanjem, novim interesima domogne nečeg materijalnog ne znamo, niti ćemo ovog puta ulaziti u to. Svakako vera dobija novu religiju, novo monoteističko verovanje.

Danas u svetu živi blizu dve milijarde muslimana i oko 50 muslimanskih nacija. Procene su da će do 2070. godine islam nadvladati nad hrišćanstvom i time postati najrasprostranjenija religija u svetu. Istraživanja religija pokazuju  da je efektivna religioznost izraženija kod muslimana. Ritual molitve od pet puta dnevno čini odnos čoveka sa bogom češćim a ne onda kad se obraćanje bogu svodi samo na tradiciju i običaj. Religija na taj način ima veliki uticaj na svakodnevni život.

Kada bi muslimane i „one druge“ posmatrali kao dve odvojene civilizacije videli bi samo površinske razlike ali suštinu u tumačenju vrednosti ne bi mogli razlikovati. Zajednički je respekt prema znanju, pravdi i drugim „normalnim“ stvarima i osećanjima. Predrasude prema muslimanskom stanovništvu bilo gde proizilaze iz marketinga koji je pa napravio onaj koji se krije iza. Iako crkva dominira islamom, oni koji kritikuju moraju poći od sebe i shvatiti, kroz svoju istoriju, da su i oni isto bili pod ogromnim  uticajem crkve . Kroz istoriju, ova dva sveta su bila geografski podeljena, ali u današnje vreme to više nije slučaj. Svet se povezao, pa na primer muslimani žive na zapadnoj hemisferi a hrišćani odlaze da rade u musllimanske zemlje. To je taj potreban balans ovom svetu. Kada zajednički interesi preovladavaju ne praveći razliku ko je koje vere.

Islam se bazira na 5 osnovnih obaveza takozvanih stubova islama I svaki musliman je dužan da ih se pridržava. Prvi stub čini javno ispovedanje vere. Salat kao obavezna molitva je drugi stub i odvija se pet puta dnevno. Obavezu deljenja sa manje bogatom ili siromašnom verskom braćom predstavlja treći stub koji se naziva Zekat. Četvrti stub je post tokom meseca ramadana a peti i poslednji stub je hodočašće u Meki takozvani hadžiluk.

Muslimanska godina traje 354 ili 355 dana i zasniva se na ciklusima meseca a ne sunca kao kod gregorijanskog Ili julijanskog kalendara. Sve arapske zemlje su prešle na gregorijanski kalendar, poslednja je to uradila Saudijska Arabija 2016. godine a islamski kalendar je ostao da se koristi isključivo u religijske svrhe.

Hodočašće odnosno hadžiluk se odvija prvih deset dana poslednjeg meseca u godini (zulhidža) po muslimanskom kalendaru. 2020. godine hodočašće počinje 29 jula.

Za muslimane hadžiluk je možda i najvažnija stvar u njihovim životima. Odlazak u grad Meku, mesta u Saudijskoj Arabiji gde je Islam i nastao, je obaveza svakog muslimana bar jednom u životu osim ako zdravstveno ili finansijski nije u mogućnosti da to ispuni.

Poboljšanjem uslova koje je stvorilo moderno doba, omogućava ogromnom broju muslimana da to i učine. Uzimajući u obzir da se na početku dvadesetog veka broj hadžija merio hiljadama u današnje vreme broj hadžija koji dolaze na hodočašće premašuje dva miliona ljudi.

Ovoliki broj vernika sa svih strana sveta  donosi privredi Saudijske Arabije profit koji se meri milijardama dolara godišnje.  Novac koji se troši u Saudijskoj Arabiji za vreme haždiluka omogućava privatnom i državnom sektoru da se razvija. Za vreme hadžiluka privatni sektor prihoduje a država kroz porez uzima svoj isto tako nemali deo.

Ove godine, zbog pandemije Korona virusa, privreda Saudijske Arabije će svakako osetiti ogroman finansijski pad zbog profita koji je hadžiluk donosio. Na ovogodišnjem hodočašću biće omogućeno da samo 1000 ljudi obavi svoj versku dužnost i to većinom stanovnicima Meke. Ovo će biti prva godina kada se “zabranjuje” vernicima da dođu da obiđu sveto mesto, a sve u cilju poštovanje preventivnih mera kako se virus ne bi širio.

Međutim postojale su i druge zabrane ali te zabrane nisu imale zdravstvenu situaciju kao razlog nedolaska. Zbog međudržavnih sukoba proteklih godina, prevashodno političkih nije bilo moguće stanovnicima Irana I Katara da ispune svoje hodočašće. Iran, čije stanovništvo čine većinom Šiiti ( vernici muslimanske veroispovesti podeljeni su na šiite I sunite ) je 2015. I 2016. optuživao  Saudijsku Arabiju da je direktno odgovorna za smrt 2300 hodočasnika među kojima su poginula 464 Iranca jer nije osigurala bezbednost vernika. Naravno, to je situaciju podiglo na viši nivo gde je Iran pozivao druge muslimanske zemlje da oduzmu Saudijskoj Arabiji pravo da vode organizaciju hadžiluka. Usledio je odgovor predstavnika arapskih država Persijskog zaliva koji su ocenili da Iran politizuje hadžiluk. Svakako rezultat ovih sukoba je bio prekid diplomatskih odnosa Saudijske Arabije i Irana, kao i nedolazak iranskih vernika na hadžiluk. Situacija sa Katarom je takođe bila ispolitizovana jer je arapski blok na čelu sa Saudijskom Arabijom optuživao Katar da finansira i podržava islamske ekstremiste međutim iako su bili prekinuti diplomatski odnosi ove dve države, državljanima Katara bilo je omogućeno da, postupajući po procedurama, odu na hodočašće.

Hadžiluk, hodočašće ili na arapskom al-hajj počinje dolaskom u Meku. Prva tri dana su najznačajnija u hadžu. U tim danima hodočasnici iz Meke odlaze u Arafat I onda se preko mesta Mine vraćaju u Meku.

U Meki, se nakon dolaska, hodočasnici upućuju ka glavnoj džamiji Masdžid al Haram, gde se obavlja cirkularno kretanje sedam puta oko Kabe. Kaba je napoštovanija islamska svetinja. To je kamena građevina u obliku kocke koja se nalazi u sredini džamije. Na njenim stranama se nalaze takozvani stubovi Iraka, Sirije, Jemena i Crni stub. U crnom stubu se nalazi sveti Crni kamen koji je i pre dolaska Muhameda bio kultno središte arapskih plemena. Za taj ritual koji se na arapskom naziva tavaf, hodočasnici moraju biti ritualno čisti - posebna odeća za tu priliku, kao i posebno stanje svesti i čistih neisprljanih osećanja.

Iz Meke hodočasnici odlaze u Arafat. Smatra se da je tu Muhamed održao svoju poslednju propoved. Arafat je pravo iskušenje za vernika. Po velikim vrućinama, naporan put prazni čoveka fizički, emocionalno i psihički. Arafat je cilj svakog muslimana i tu je došao da uspostavi komunikaciju sa svojim bogom. Vernici su nakon penjanja na malu stenu, na uzvišenju ( odakle je Muhamed poslednji put pripovedao) obavili ono zbog čega su došli.

Posle Arafata vernici se vraćaju u Meku gde će još jednom obaviti tavaf. Na povratku se ponovo svraća u Minu, seoce udaljeno sedam kilometara od Kabe i Arafata. Na putu do Mine, obilazi se Muzdelifa, mestašce, gde se može prikupiti sitno kamenje kojim će vernici kamenovati tri stuba pored Mine. Tim riutalom, koji nije inače zapisan u Kuranu, nego u hadisima (naslednim običajima, izrekama..) gađaju - teraju šejtana to jest đavola i dodatno se oslobađaju negativne energije i čuvaju sebe od đavoljeg iskušenja.

Nakon kamenovanja stubova počinje period Kurban-bajrama, ramazanski i hadžijski bajram.

Nakon hodočašća neki vernici odlaze u Medinu a neki u Jerusalim. Muslimani smatraju Jerusalim trećim glavnim muslimanskim gradom. Po verovanju, u Jerusalimu se Muhamed uzdigao na nebo.

Jerusalim tako postaje grad koji svojataju tri religije, Islam, Judaizam i Hrišćanstvo, jer je Jerusalim sveto mesto gde je svaki od propovednika ostavio svoj trag. Jerusalim ume biti i središte raznih sukoba zasnovanih na religijskom ubeđenju. Međutim, da li je opet vera, koja se bazično svodi na iste vrednosti mir, toleranciju, ljubav, poštovanje  itd. kod većine religija, razlog tih sukoba ili opet neko stoji duboko iza?

HODOCASCESE KAO STO VIDIMO PRTEVORILO U TURIZAM I PRESTIZ PA SIGURNO NE BI POMOGLO OPORAVKU NASE CIVILIZACIJE BILO KOJE VERE. ZAGLIBILI SMO DUBOKO  I ZAISTA NE ZNAM DA LI SE MOZEMO IZVUCI. TAMAN SMO POSLE DVE GODINE  'POBEDILI' PANDEMIJU KOVIDA, A SADA SMO U STRAHU OD TRECEG SVETSKOG RATA. SVE VISE LICI NA KRAJ SVETA ONAKVOG KAKAV JE BIO DO SAD.A HODOCASCE VISE NEMA ONU SVRHU  KOJU JE NEKAD IMALO TAKO DA NAM NI TO NE MOZE POMOCI. OSTAJE SAMO BOG KOJI POSTOJI ILI NE POSTOJI I NJEGOVA VOLJA DA NAS IZBRISE IZ NEBESKOG KOMPJUTERA

 

---

MAJKL DZEKSON I ILON MASK

 MISLITE DA IH NISTA NE POVEZUJE? NAPROTIV. NJIHOV ODNOS PREMA RADJANJU DECE I ZENAMA, I VRLO CUDNIM IMENIMA KOJE DAJU DECI POVEZUJE IH ITEKAKO. I NE ZNAM DA LI JE CUDNIJA PRICA MAJKLA DZEKSONA ILI ILONA MASKA.

Krenucemo od Majkla, kralja popa jer on je to i bio. O njegovoj muzickoj karijeri nema sta da kazem sem da i danas slusam neke njegove pesme. Sto se tice privatnog zivota to je prekriveno misterijom i neverovatnom pricom.CRNAC koji je postao belac, koji se toliko puta operisao da bi licio na DONU Samer, DECAK KOJI NIKADA NIJE ODRASTAO I KOJI JE ZIVEO U SVOJOJ NEDODJIJI, RANCU POTPUNO ISTOM  KAO U PETRU PANU, Optuzivan za zlostavljane decaka, umro prerano, potpuno izdeformisan( otpadao mu je nos) , ostavio je za sobom troje dece, Tu pocinje moja prica o PRINCU  MAJKLU ,PARIS I BLANKETU (CUVENO CEBE). Nikada nije imao kontakt sa majkama svoje dece, a pojavio se i njegov prijatelj koji tvrdi da je on zapravo otac jer je donirao spermu umesto MAJKLA, STO ZNACI DA ON NI NIJE OTAC IAKO SU PO DOKUMENTIMA  TO DECA MAJKLA DZEKSONA. I tako je MAJKL IMAO svoju decu koju je dobio na vrlo cudan nacin

Britanski glumac Mark Lester, koji je donirao spermu preminulom kralju popa Majklu Džeksonu pre nego što je rođeno prvo pevačevo dete, želi da vidi troje dece za koje tvrdi da su njegova.

Lester je pozvao na izradu DNK testova koji će, kako tvrdi, dokazati da je on otac troje Džeksonove dece. Lester, koji je bio kum pevačevoj deci, smatra da postoje ogromne šanse da je upravo on njihov biološki otac. Pedesetčetverogodišnji glumac je bio Džeksonov najbolji prijatelj punih 30 godina, a spermu je donirao pre rođenja prvog pevačevog djeteta. Lesteru nije dozvoljeno da vidi Princa Majkla (, Paris  i Blanketa  otkako je kralj popa umro u junu 2009. godine.

"Nakon što je Majkl tražio da doniram spermu, ja sam to učinio i potpuno zaboravio na to. On je bio sjajan otac deci i dobro ih je odgajio. Nije bilo potrebe da se mešam, ali postoji ogromna šansa da sam ja njihov biološki otac. Ne bih uradio DNK test bez dozvole dece, a kada ona budu punoletna, odlučiće da li žele da obavimo test ili ne. Do njih je. Ne želim da ih nagovaram, samo želim da budem u kontaktu i da im budem dobar kum", izjavio je Lester.

Pre četiri godine je Lester, otac četvoro dece, izjavio da njegova kćer Olivia liči na Džeksonovu kćerku Paris. Također, Princ Majkl veoma liči na Marka kada je glumac bio njegovih godina.

Prošlog meseca je Lestera iz Los Anđelesa pozvao Džeksonov bivši menadžer Diter Vajzner kako bi mu saopštio da i dalje ne može da vidi decu, koja će biti svedoci u tužbi protiv promotera Džeksonovih koncerata AEG Live. Džeksonovi tvrde da je kompanija organizovala 50 nastupa iako je tada pedesetogodišnji Majkl bio lošeg zdravlja.

Lester je rekao da će rado govoriti u korist kralja popa.

"Majkl mi je bio dobar prijatelj i braniću njegovo ime na sudu ako to bude potrebno", izjavio je Lester.

Lester i Džekson su se upoznali 1978. godine u Londonu. Tada im je bilo po 20 godina. Kada se Džekson vratio u SAD, nastavili su da održavaju kontakt. Nakon što je Mark dobio prvo dete 1991. godine, zatim drugo dve godine kasnije i treće dete 1995. godine, Džekson je zatražio neobičnu uslugu.

"Majkl me je pozvao i upitao da li imam problema sa plodnošću. Odgovorio sam da nemam i našalio se da moja supruga zatrudni čim je pogledam. Pitao je da mu pomognem, a ja sam odbio. Godinu dana kasnije je zatražio da mu doniram spermu i ja sam pristao. Učinio sam to nekoliko puta na klinici u Londonu i o tome nisam govorio. To je bio čudan zahtev, ali nisam razmišljao o tome dok je bio živ. Takođe, nisam donirao spermu da bih dobio nešto od toga", kazao je Lester.

U februaru 1997. godine Džekson je objavio rođenje svog sina Princa Majkla. Kćerka Paris je rođena 1998. a Princ Majkl II, poznatiji kao Blenket, rođen je 2002. godine. Kako su deca rasla, tako su se pojavile spekulacije da deca ne liče na Majkla.

"Dok je bio živ, nisam ni pomislio da deca nisu Majklova", rekao je Lester. Dodao je da su se njegova deca često družila sa Majklovom. Džekson je navodno dolazio najmanje šest puta godišnje u Veliku Britaniju, a i Lester je neretko putovao u SAD.

Kralj popa je umro 2009. godine zbog predoziranja lekovima. Zbog toga je dr Konrad Marej osuđen na četiri godine zatvora.

"Kada sam čuo da je Majkl umro, bio sam slomljen. Nikada ga nisam video da uzima lekove. Bio sam na sahrani i to je bio poslednji put da sam video decu", rekao je Lester.

Dva meseca nakon Džeksonove smrti, njegov prijatelj Uri Geler je rekao Lesteru da bi mogao biti otac dece kralja popa.

"Počeo sam da primećujem sličnosti,a nakon toga je porodica zabranila da viđam decu. Nisu odgovarali ni na telefonske pozive. Mislim da je okrutno tako prekinuti našu vezu. To Majkl nije želeo", kazao je Lester.

Džekson je napisao oko 500 pesama i sakrio ih je na ranču u Neverlandu pre nego je umro. Lester je rekao da je pevač pisao deset puta više pesama od onih koje objavi na albumu. Veruje se da su brojne pesme sakrivene u studiju na ranču.

Ranč Nedođija pokojnog pevača Majkla Džeksona prodat je za četvrtinu prvobitne cene, prema izveštaju medija.

Imanje koje se nalazi u Los Olivosu u Kaliforniji kupio je Džeksonov nekadašnji prijatelj, milijarder Ron Barkl, saopštio je njegov portparol.

On je za Nedođiju platio 22 miliona dolara, javlja Vol Strit Džurnal, pozivajući se na javne registre i tri izvora upućena u detalje ugovora. 

ILON MASK JE MNOGO TOGA ZBOG CEGA MISLIM DA SPADA U NOVU GENERACIJU GENIJA. O NJEGOVOM POSLOVANJU SVE ZNATE I ZASTO JE MILIJARDER S PUNIM PRAVOM, ALI PRIVATNI ZIVOT MU JE HAOS. 

Sve žene u životu Ilona Maska, bile su trofejne, a prvu suprugu je ostavio bez para sa petoro dece.vet je obišla vest da je Ilon Mask raskinuo vezu sa pevačicom Grajms nakon tri godine, a iz ove veze bivši par dobio je sina kome su dali veoma neobično ime X Æ A-Xiiju.

Bizmismen Ilon Mask i njegova izabranica Grejms, postali su roditelji u decembru prošle godigne sazhvaljujući surogat majčinstvu. Eto i on je pribegao surogat majcinstvu.

Grajms, čije je pravo ime Kler Baučer, otkrila je da ona i Mask (50) zovu dete I, te da je bebino puno ime je Eka Dark Sideræl Musk.

Znaci prvo petoro dece vestackom oplodnjom, drugo dvoje  je dobio zahvaljujuci surogat majkama. PA NEVEROVATNO. 

Njegova najduža veza bila je sa spisateljicom Žastin Vilson (49). Njihova ljubav počela je još u mladosti, nevinim Elonovim pozivom na sladoled.

Venčali su se u januaru 2000. godine i ubrzo dobili sina Nevadu koji je ubrzo preminuo. Ipak, par je želeo decu što pre. Žastin se podvrgla kroz ni malo jednostavan postupak i rodila blizance.

Potom su ponovili postupak veštačke oplodnje i dobili trojke. Za pet godina carskim rezom rodila je petoro dece.

Ipak, njihov prekid i nije bio previše iznenađujuć s obzirom da Ilon iza sebe ima popriličan broj propalih veza.

Zbog nepoznavanja pravne terminologije, Žastin je potpisala predbračni ugovor, kojim se odrekla prava koja joj pripadaju kao supruzi. Ostala je bez svega što je stekla u braku.

Jedino što joj je pripalo je vlasništvo porodične vile u Los Anđelesu, koju će dobiti njihova deca čim budu punoletna. Razveli su se 2008. godine.

Ona je dodala da je bila starter supruga, objasnivši i šta to zapravo znači. Naime, par se upoznao još dok je Ilon bio student, a ona ga je pratila kroz život i brojne uspone i padove, da bi je na kraju on zamenio "novijim modelom", kao da je telefon, a ne osoba.

Takođe, potpisala je i to da ništa što je izrečeno tokom braka, te nikakva scena ne smeju da se pominju u bilo kakvom sudskom procesu.

2010. godine Ilon se venčao sa britanskom glumicom Talulom Rajli, ali taj brak je potrajao samo dve godine.013. godine njih dvoje su popravili odnos pa su se ponovno venčali. Uspeli su nekako da "izdrže" u braku do 2016. godine kada su konačno raskinuli odnos. 

Iz braka sa Maskom izašla je bogatija za 16 milijardi dolara koje joj je uplatio na bankovni račun. Dovoljno da glumica više ne mora da radi išta do kraja života.

Ilon je ponovo bio slobodan, a ubrzo je "privukao" bivšu suprugu Džonija Depa, Amber Herd (35). Nisu trajali ni godinu dana, ali su često posećivali restorane, a bili su i često viđeni na naslovnicama novina i tabloida. Raskinuli su vezu, kako su tad rekli, zbog prepunih rasporeda, ali da su ostali u dobrim odnosima.

Dok je hitmejkerka GREJMS držala u tajnosti vesti o surogat majčinstvu, ona je objavila svoju fotografiju na Instagramu u podrezanom topu u decembru 2021. istog meseca kada je surogat rodila, na kojoj se vidi gola beba.

- Uostalom, možda i treba da bude okačena slika kakva i jeste. Osim toga, većina mojih prijatelja mi je rekla da ih ne objavljujem, pa sam tada bila pogođena obrnutom psihologijom. Ispitivala sam svoju sramotu zbog toga i odlučila sam da je čudna internalizovana mržnja prema meni dovodi do toga da se osećam neprijatno zbog svog tela.

Muzičarki i Masku ovo nije prvo dete. Naime, sredinom prošle godine oni su dobili i dečaka koga nazivaju X, da bi se u septembru razišli. Mask je tada otkrio da se oni nisu potpuno razišli, te da se viđaju kad god su u prilici.

VIDITE I SAMI KOLIKO SU NEOBICNA RAZMISLJANJA LJUDI . I KOLIKO SU  NJIH DVOJICA BILI SLICNI. USPESNI I BOGATI ,ALI SA ZENAMA NISU ZNALI. DECU IMAJU ,ALI KOLIKO SU IM BILI POSVECENI I KOLIKO CE SE TA DECA ISTRAUMIRATI KAD ODRASTU. STO ZBOG IMENA,STO ZBOG TOGA STO NISU SIGURNI KO SU IM BIOLOSKI RODITELJI. STRASNO.

 

MISTERIJA BLOKA 27

UPRAVO SE ENITUJE SERIJA BLOK 27 - HOROR. MENI MALO CUDNA. IPAK DA NIJE BILO SERIJE IAKO SAM RODJENA BEOGRADJANKA NISAM ZNALA KAKVA JE TO MISTERIJA SA NUMERISANJEM BLOKOVA NA NOVOM BEOGRADU. PRICA JE VRLO ZANIMLJIVA.

Geometrija, integralni račun i viša matematika padaju ničice, i nevoljno priznaju poraz pred pitanjem kako su blokovi na Novom Beogradu numerisani. Gde leži veza između Bloka 50 i onog označenog cifrom 6, i zašto su jedan pored drugog? Otkud 44 i 45 naspram 70 i 71, gde je nestao Blok 27 i ko ih je uopšte nazvao blokovima?

Fakta iz bloka

- Jednocifreni blokovi su najstariji.

- Brojevi blokova su sve veći kako se kreće ka Zemunu.

- Na Tošin bunar izbija Blok 4.

- Paviljoni su 7 i 8, Retenzija Blok 9.

- Od Starog merkatora ka Ušću počinju dvocifreni brojevi: 11, 12, pa 10, zatim 13, 14, 15, 16.

- Staro sajmište su Blokovi 17 i 18, Sava centar je u Bloku 19, a preko puta su: 21, 22, 23... redom do 32 (nedostaje blok 27).

- Blok 31 je tačno preko puta Opštine, a zatim se ka Tošinom bunaru uz jednocifrene dalje, bez nekog jasnog reda, ređaju: 33, 34 i 37, 38. Preko pruge su Blokovi 41, 42, 43...

- Na Bežanijskoj kosi su 57 i 57A, a nekadašnja Svinjska plaža isparcelisana je redom: 61, 62, 63, 64, 65, 66, 67, 68. Međutim, tu „uskače” i 58, a onda kreću: 70A, 70, pa najednom 44 i 45, a zatim 71 i 72

Pravu istinu i logiku koja stoji iza naziva novobeogradskih blokova nije mogao da rasvetli u potpunosti ni Jovan Mišković, koautor Regulacionog plana Novog Beograda s početka šezdesetih., koji je blokove i krstio.

Kako je svojevremeno naveo, "radilo se tako da se urbanisti i ljudi na terenu bolje razumeju". Brojevi su se često dodavali i preskakali, kako je ispričao, jer se teritorija Novog Beograda naknadno širilia. Mišković je sa svojim kolegom Milutinom Glavičkim tušem pisao brojeve na kopiji plana. Urbanisti nisu imali pravo da daju imena ulicama i blokovima, pa su se služili brojevima koji su se zadržali i danas.

BRUTALIZAM

Blokovi su zgradjeni u stilu brutalizma. Zgrade koje danas uglavnom doživljavamo neobičnim u svoje vreme su bile revolucija arhitekture u Beogradu. Većina njih je nastala u pravcu koji se nazivao „brutalizam“, po francuskom izrazu „beton brut“ koji označava „grub“ beton. Zanimljivo je da zgrade u ovom stilu širom sveta liče jedna na drugu, čak u različitim gradovima postoje identične zgrade-bliznakinje. Ovaj stil karakterišu čist beton, hladnoća u oblikovanju i sivilo. Tako je izgrađen veliki broj prevashodno stambenih blokova na Novom Beogradu. Shvatanje betona kao „iskrenog“ materijala stajalo je nasuprot buržoaskim težnjama u modernizmu. Nakon Drugog svetskog rata mnogi su ostali bez krova nad glavom. Velika razaranja su donela novu i jaču želju za životom i budućnošću, što se odrazilo i na gradnju – arhitekte su se okretale drugačijim materijalima i formama.

Velika Britanija se u posleratnim godinama suočila s ozbiljnom krizom, a jedan od većih problema bio je nedostatak prostora za stanovanje. Situacija je tražila hitno rešenje, te se počelo s gradnjom masivnih zgrada u kojima je bilo prostora za veliki broj stanara. Usput je pravljeno mnogo grešaka, ali su novi objekti bili daleko bolji od stanova u kojima se pre toga živelo.

Građani ipak nisu bili oduševljeni novim stilom. Bilo je zamišljeno da betonske zgrade predstavljaju trijumf pobednika u Drugom svetskom ratu, te volju za životom, ali mnoge nisu odmakle dalje od simbola periferije i prosečnosti, posebno nakon što su počele da se raspadaju. Neke su tako prepuštene na milost i nemilost zubu vremena, budući da niko nije želeo da ih održava, a rušenje koštaBrutalizam je danas ponovo popularan, najviše zahvaljujući društvenim mrežama. Monumentalne zgrade od grubog betona su zahvalne za fotografisanje, pa je mnogo Instagram profila i Facebook stranica koje okupljaju one koji dele ljubav prema ovom arhitektonskom stilu.

Novo shvatanje betona je donekle zaslužno za povratak brutalizma. Šezdesetih godina prošlog veka ovaj materijal je simbolizovao utopiju i napredak, ali su građani ubrzo počeli da ga dovode u vezu sa socijalnim problemima u prigradskim naseljima. „Loš imidž betona se sada menja”, tvrdi Oliver Elser. Nije građevinski materijal kriv za urbanističke i političke greške, već ljudi, koji su u brzini grešili.

---

Brutalizam nije zaobišao ni Srbiju. U Beogradu je cvetao tek sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, te je u tom periodu podignut veliki broj građevina u ovom stilu. Mnoge od njih i danas dominiraju svojim okruženjem.

Prvi  objekat koji je doveden u vezu sa estetikom brutalizma jeste Vojnogeografski institut (1950-1954) u Beogradu arhitekte Milorada Macure. Eksperti smatraju da  je zgrada „značajan rani primer brutalizma u srpskoj arhitekturi” i ističu da je „izvedena od armiranog betona skeletne konstrukcije, koji je neskriven kao fasadni materijal”, što je jedna od osnovnih odlika stila.

Drugi pak tvrde da je ova zgrada poslednji odjek modernističkog manira, budući da završna obrada uključuje i veštački kamen, čime se krše osnovna načela brutalizma.Prvi jasni nagoveštaji brutalističke estetike javljaju se kod zgrade Opštine Novi Beograd. Projektovale su je arhitekte Stojan Maksimović i Branislav Jovin u periodu između 1962. i 1964. godine. Smatra se da su prilikom planiranja zgrade bili inspirisani brazilskom i japanskom arhitekturom, budući da su tokom šezdesetih godina bile posebno aktuelne kod arhitekata u Srbiji.

Urbanistički zavod Beograd

Smatra se da je ova zgrada najznačajnije ostvarenje arhitekte Branislava Jovina, te jedan od istaknutijih primera brutalizma u Srbiji. Tokom projektovanja je dominirala želja za funkcionalnošću, te za primenom materijala u prirodnom obliku.

Jovin je kasnije tvrdio da je za brutalizam čuo tek 2000. godine, što znači da je instinktivno postao deo jednog pravca, verovatno zbog toga što se ugledao na kolege koje su dobro znale kako se koristi „grubi beton“.

Geneks kula, poznata i kao Zapadna kapija Beograda, zgrada je od 35 spratova. Nalazi se na Novom Beogradu – u Bloku 33, a mnogi je smatraju ikonom brutalističke arhitekture.

Soliter je 1977. godine projektovao arhitekta Mihajlo Mitrović, a čine ga dve betonske kule povezane mostovnom strukturom koja se nalazi na 26. spratu. Zgrada je visoka 135 metara i trenutno je druga po visini u Beogradu – od nje je viši PC Ušće, koji ide 141 metar u visinNa 35. spratu se nalazi restoran sa kojeg se prostire pogled na Novi Beograd i ostatak grada, a meri 250 kvadratnih metara, te ima prostora za 45 mesta za sedenje. Renoviran je 1988, a ne radi od 1999. godine.

Kuća cveća je deo Muzeja istorije Jugoslavije, a i danas jedna od omiljenih turističkih atrakcija u Beogradu. Objekat je projektovao arhitekta Stjepan Kralj, a sagrađen je 1975. godine, kao zimska bašta za potrebe tadašnjeg predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita. Još tada je nazivan "Cvećara".

Zauzima površinu od 902 metra kvadratna, a pored centralnog dela u kojem se nalazila fontana, okolo su bile prostorije za rad i odmor – radna i spavaća soba, salon, gostinjska soba, biblioteka.

Nalazi se na Novom Beogradu, između Bulevara Mihaila Pupina i Bulevara Nikole Tesle. Izgradnja ovog zdanja, koje je među prvim objektima u ovom delu grada, počela je oko 1947/1948. godine.

Na nasutom i peskovitom prostoru gradile su je omladinske radne brigade iz čitave nekadašnje Jugoslavije. U početku je služila kao sedište vlade socijalističke Jugoslavije, zbog čega je i danas često nazivaju Zgrada SIV-a (Saveznog izvršnog veća).

Zgrada Muzeja savremene umetnosti predstavlja jedno od najznačajnijih ostvarenja posleratnog jugoslovenskog graditeljstva i najznačajniji primer muzejskih objekata na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Projektovali su je Ivan Antić i Ivanka Raspopović 1965. godine.

Svrstava se i među zanimljive primere muzejske arhitekture u svetu. Proglašena je za kulturno dobro 1987. godine i podleže odgovarajućoj zaštiti Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda.

Kada su sportski objekti u pitanju, značajno brutalističko ostvarenje je sportsko-rekreativni centar „25. maj” u Beogradu.

Projektovao ga je Ivan Antić u periodu od 1971. do 1973. godine, a želja mu je bila da „kompozicijom kompleksa asocira na rogljaste forme Kalemegdanske tvrđave ili jedrilice na vodi“.

Izgradnja blokova 22 i 23 počela je krajem šezdesetih godina prošlog veka, a projektovali su ih arhitekti Božidar Janković, Branislav Karadžić i Aleksandar Stepanović. Oba bloka se po svojim karakteristikama dovode u vezu sa idejama brutalizma – zbog primene grubog betona u formiranju fasadnih površina, ali i zbog jasnog isticanja strukture objekata.Najduža zgrada u Beogradu nalazi se u bloku 21, u opštini Novi Beograd. Ide skoro hiljadu metara u dužinu. Izgradnja je, zajedno sa projektovanjem,  potrajala od 1960. do 1966. godine.

I danas se gradi, posebno u Beogradu. Niču novi kompleksi – između trošnih udžerica rastu moderne zgrade, koje nisu deo nekog novog pravca u arhitekturi. Gradnja se od umetnosti udaljila onog trenutka kada su investitori postali važniji od arhitekata, pa je sve više građana koji žale za starom arhitekturom.

Tihi, betonski džinovi dremaju na obodima grada. Sirovi beton se dobro uklapa i u sadašnjost, budući da je sve više onih koji se među grubim zidovima osećaju kao kod kuće. Turisti im prilaze kao hodočasnici, stidljivo ka njima usmeravaju kamere svojih telefona, kako bi sa sobom poneli dokaze da je čovek jednom gradio.

Mnogo je onih koji plodove brutalizma i danas doživljavaju kao anti-ljudske – zbog veličine građevina, sivila, te rasporeda prostorija, i tvrde da betonski zidovi s ožiljcima koji su nastajali tokom gradnje čine da se osećaju kao ne-ljudi.

U drugima, pak,  ove betonske kule evociraju osećaj moći, budući da ih podsećaju na futurističke tvrđave koje u sebi spajaju najbolje iz istorije čovečanstva.

MNOGO ME REC BRUTALIZAM PODSECA NA NESTO BRUTALNO STO I ZNACI - GRUBI BETON.  MENI JE UOPSTE NEZAMISLI ZIVOT U BLOKOVIMA. DOBRO MOJA GENERACIJA JE ZIVELA KAKO IH NAZIVAJU U  UDZERICAMA - I JOS ZIVIM, MEDJUTIM I MOJ KRAJ SU ZAHVATILI BRUTALNO BLOKOVI I SADA JE NEMOGUCE IZACI U BASTU ILI SPAVATI NOCU. SHVATAM DA SU U PITANJU REALNE POTREBE DA SE SMESTI  MNOGO LJUDI NA MALO MESTA,ALI PO MENI JE TO BRUTALNO,

ZATO JE I NASTALA URBANA LEGENDA O NOVOM BEOGRADU - DA  DOSLJAK TRAZECI NEKI BLOK OSTANE TU I NASELI SE JER JE IZ NOVOBEOGRADSKOF LAVIRINRA NEMOGUCE IZACI. 

U BLOKOVIMA NESTAJE MNOGO TOGA, PA I CEO BLOK - NEMOJTE SE CUDITI, TAKAV JE ZIVOT U BLOKOVIMA. POTPUNO DRUGACIJI I MISTERIOZAN.

.

PRAVDA

PRAVDA I NEPRAVDA. KO JE UOPSTE DEFINISAO KODOVE PONASANJA? TESKO JE PRAVDI KAO I ISTINI DA NADJE SVOJE MESTO U OVOM DRUSTVU KOJE  JE KRITERIUME SROZALO NA NAJNIZI NIVO DO SADA . NEPRAVDA CARUJE ZAHVALJUJUCI TOME I CINI ZIVOT LJUDI UZASNIM - NEDOSTOJNIM COVEKA. A OPET PRAVDU JE TESKO ISTERATI IZ  PANDORINE KUTIJE U KOJOJ SE SCUCURILA KAO I NADA.

Još je Aristotel dao podelu pravde. Po njemu, postoje dve vrste pravde - komutativna (ili korektivna) i distributivna.

Korektivna počiva na principu aritmetičke jednakosti - za izvršenu radnju, sledi odgovarajuće protivčinjenje; dok se distributivna oslanja na geometrijsku jednakost - postoji jedan viši subjekt (npr. država) koji potčinjenim subjektima, prema unapred utvrđenim kriterijumima, raspodeljuje prava i obaveze. Pravednost je idealno, moralno ispravno stanje stvari ili ličnosti.

Distributivna pravda

Temelji se na pravednoj raspodjeli bogatstva ili resursa, na način da svi građani imaju koristi.

To je način provođenja pravde koji dolazi od aristotelovske misli i čija je primjena u praksi bila kontroverzna, s obzirom na to da ne postoji jednoglasnost u pogledu kriterija koji se moraju smatrati takvom distribucijom od koristi svima koji su uključeni.Nekim autorima se mora oduzeti pravednost (da svaka osoba stekne bogatstvo koje zaslužuje svojim trudom). U ostalim slučajevima prevladava koncept jednakosti (svi ljudi moraju dobiti jednaku količinu), dok drugi autori smatraju da se bogatstvo treba distribuirati više u slučajevima većih potreba.

Restorativna pravda

Ova vrsta pravde fokusira se na dobrobiti žrtve, a ne na kažnjavanju žrtve. U tom smislu, traži se materijalno ili simbolično popravljanje nastale štete.

Pravda je skup osnovnih vrijednosti na kojima se moraju temeljiti društvo i država. Te vrijednosti su poštovanje, jednakost, jednakost i sloboda.

U formalnom smislu pravda je skup kodificiranih normi koje država, putem nadležnih organizama, diktira, provodi i sankcionira kada ih se ne poštuje, suzbijajući radnju ili neaktivnost koja su stvorila utjecaj na opće dobro.

Prema ovom pristupu, žrtva i žrtva moraju biti uključeni u potragu za pravdom. Da bi to učinio, žrtva mora razumjeti i prepoznati štetu koju je uzrokovao.

Primjer restorativne pravde su programi pomirenja žrtava i počinitelji kaznenih djela , uspostavljeni u zajednicama u Sjedinjenim Državama i Kanadi gdje se sudionici sastaju, razgovaraju o tome što se dogodilo i kako je to utjecalo na njih. , i dogovorite se kako obnoviti nastalu štetu.

 

Proceduralna pravda

Ova vrsta pravde uspostavlja norme i pravila koja se moraju jednako poštivati ​​svi ljudi i uspostavlja razne sankcije u slučaju da građani izvrše krivnju.

Za izvršavanje ove vrste pravde potrebno je imati nepristrani kriterij, dok za njegovo procesuiranje potrebno je zastupanje stručnjaka u tom slučaju, odnosno odvjetnika.

Provođenje procesne pravde provodi se na sudovima i u tijelima koja je država stvorila u tu svrhu.

 

Retributivna pravda

Revolucionarna pravda uspostavlja da se prema svakoj osobi mora postupati na isti način na koji postupa s drugima, stoga, kada je počinio krivnju, mora biti kažnjen. Ono što se očekuje od ove vrste pravde je da će retroaktivni učinak uvjeriti druge ljude u počinjenje zločina.

Primjer represivne pravde bi bila kršenja ljudskih prava u kojima, iako počinitelji ne budu uvijek odmah kažnjeni, na kraju ih kažnjava lokalna pravda ili međunarodne organizacije.

Socijalna pravda

Izraz "socijalna pravednost" nema jasno podrijetlo, ali poznato je da se počeo primjenjivati ​​u 18. stoljeću u Europi kako bi se odnosio na pravila koja je trebalo poštovati kako bi se održao društveni poredak.

U tom smislu, dio obveza monarha bio je osigurati ono što će biti zakoni ili pravila koja dopuštaju suživot i njihove sankcije u slučaju kršenja.

No, pojam je krajem 19. stoljeća stekao nove konotacije s nastankom industrijske revolucije, posljedičnim kapitalizmom i novom ekonomskom i socijalnom dinamikom. Tada je britanski socijalistički pokret bio zadužen za usvajanje koncepta za predlaganje uravnotežene raspodjele dobara unutar društva, što podsjeća na aristotelsku viziju distributivne pravde.

Na kraju prvog svjetskog rata 1919. godine, Svjetska organizacija rada uključila je ovaj pojam u prvi članak svog ustava, izražavajući da je trajni mir moguć samo ako se temelji na socijalnoj pravdi.

Dok 1931. Katolička crkva prvi put spominje taj izraz u svojoj Socijalnoj doktrini, koju koristi papa Pio XI, koji je izrazio da se socijalna pravednost treba primijeniti na način da se smanji jaz između bogatih i najsiromašnijih.

Pravda kao vrijednost moralno je načelo svakog pojedinca koji se odluči živjeti, dajući svakoj osobi ono što mu pripada ili pripada. Pravda je dio društvenih, moralnih i demokratskih vrijednosti, odatle proizlazi njena važnost.

Pravda je vrlina koju svi pojedinci moraju dosljedno primjenjivati ​​u praksi i u potrazi i za vlastitim dobrima i za dobro društva.

Ono što se očekuje je da svaki pojedinac poštuje utvrđene društvene norme i doprinosi održavanju skladnog okruženja. A u situaciji nepravde ideal je da svaka osoba postupa korektno i nepristrano.

Da bi se to postiglo, potrebno je da pravda bude vrijednost koju obitelj nameće, ojačavaju obrazovne institucije, poštuju i štite država i njezine institucije, a društvo provodi u praksi.

Božanska pravda

Božanska pravda je ona koju primjenjuje Bog, ovisno o ispunjenju određenih normi ili doktrina. U kršćanstvu su ta pravila uključena u Deset zapovijedi, svojevrsni dekalog u kojem se diktiraju smjernice ponašanja koje ljudska bića moraju slijediti da bi uskladile suživot.

Nepoštivanje zapovijedi s kršćanskog stajališta donosi sa sobom božansku sankciju ili kaznu, dok njezino ispunjenje zaslužuje spasenje i zaštitu Božju.

Najviši izraz božanske pravde je Posljednji sud koji se odnosi na događaj u kojem će se sva ljudska bića suditi za djela koja su počinili na Zemlji i odakle će biti poslani da trpe vječnu kaznu ili će biti primljeni u nebesko kraljevstvo, ovisno o njihovom ponašanju.

Sa svoje strane, u hinduizmu je božanska pravda povezana s pojmom karme, zakonom koji se kod svakog čovjeka izvršava u skladu s njegovim postupcima. To je vrsta odmazne pravde u kojoj svaka radnja ima posljedicu, pa je ideal tražiti dobro djelovanje prema načelima ove vjerske doktrine, kako bi se izbjeglo da posljedice budu negativne i utječu na sadašnji ili budući život, predstavljen u koncept reinkarnacije.

Pravda u filozofiji

Kroz povijest su se mnogi filozofi bavili definiranjem koncepta pravde. Već iz drevne Grčke Platon je rekao da pojedinac treba izaći iz tame, iz špilje neznanja, jer osoba postaje upravo u istoj mjeri u kojoj posjeduje znanje.

U tom smislu, pojedinac s više znanja može biti pošteniji, što prevodi ideju da vladari moraju imati široko znanje kako bi znali vladati i stvarno praviti.

Filozof Aristotel definirao je pravdu kao da svakom građaninu daje ono što mu odgovara prema njegovim potrebama i doprinosu u društvu, odakle je polazilo načelo distributivne pravde.

Dok za prosvjetljenog filozofa Inmauela Kant-a, pravda države mora paziti na tri temeljna načela: slobodu pojedinaca, jednakost među njima i neovisnost svakog člana zajednice.

Sa svoje strane, Hans Kelsen, austrijski pravnik i filozof od velike važnosti u 20. stoljeću, naznačio je da je pravda prirodno pravo koje prevladava nad pozitivnim pravom, jer ako to ide protiv temeljnih ljudskih prava, to ne može razgovarati o pravdi.

Simbol pravde

Pravda je predstavljena likom žene koja ima zavezane oči, vaga u jednoj ruci i mač u drugoj.

Slijepo se naglašava da pravda ne gleda na ljude i ista je za sve. Vaga uključuje presudu koja će se utvrditi postavljanjem argumenata i dokaza predstavljenih sa svake strane ravnoteže. Mač izražava da će pravda teškom rukom kazniti krivce.

 Pravednost  najviša vrlina koja se sastoji u međusobnom skladu ostalih - mudrosti, hrabrosti i ostalih i od svakog građanina u državi traži da ispunjava onu dužnost koja mu pripada, smatra Platon, a Ciceron taj princip kasnije prevodi kao 'svakome svoje' .

Gledajuci pravdu kao nesto sto nam je nametnuto tesko je sprovoditi svoju pravdu na  koju kao ljudska bica imamo pravo. Svi smo toliko puta bili suoceni sa nepravdom koja nam je ucinjena.I mnogo puta nismo mogli dobiti pravdu. A opet covek se zapita kako je to moguce? Mislim da znam odgovor.PRAVDA FUNKCIONISE SAMO AKO JE OSLOBODJENA. Pod bilo kakvim okovima i pritiscima ona  ustupa mesta nepravdi.Sto nikako ne znaci da sam ja za anarhiju.ZAKON MORA DA POSTOJI, ALI ZA SVAKOG ISTI.

TESKO JE SPROVODITI PRAVDU. PRAVEDNOST, PRAVDA I PRAVO NISU  JEDNO ISTO. TAKO DA ZAKONI FUNKCIONISU PO PRAVU, A LJUDSKI ZAKONI PO PRAVEDNOSTI. NEKAKO SMO TU NESTO POMESALI DODALI MITO I KORUPCIJU I IPAK DOBILI ANARHIJU. ARISTOTEL I PLATON SIGURNO NISU MISLILI NA OVAKO NESTO KAD SU DALI SVOJE DEFINICIJE. NAZALOST.

DANAS  JE TEZE NACI PRAVDU NEGO IKAD. PA IPAK NE SMEMO GUBITI NADU NJENU DRUGARICU. SAMO UPORNOST POMAZE ,PA I DIOGEN JE NOSIO LAMPU I PO DANU NE BI LI NASAO COVEKA , MOZEMO I MI TAKO DA NADJEMO PRAVDU!