HODOCASCE

 ZAINTERESOVALA ME JE OVA TEMA DANAS ZATO STO SE PITAM DA LI BI HODOCASCE POMOGLO U OVOJ TESKOJ SITUACIJI ZA LJUDSKI ROD? NA HODOCASCE IDU HRISCANI I MUSLIMANI I NARAVNO SVI U JERUSALIM.TO MI JE ODUVEK BILO FASCINATNO. SVE TRI NAJVECE VERE NASTALE SU NA ISTOM MESTU. SADA BIH PRVO OBJASNILASTA JE ZAPRAVO HODOCASCE I DA LI IMA ISTI ZNACAJ U RAZLICITIM VERAMA

.Hodočašće (ili hadžiluk) je dugačko putovanje na određeno mesto koje ima svoj značaj iz specifično verskih razloga ("sveto mesto"). Osoba koja vrši hodočašće naziva se hodočasnik (ili hadžija).

 Danas ispada da sa hiljadu – dve dolara polako i mi zalazimo u neku vrstu indulgencije – otkupljivanja naših grehova. Naravno da danas bogatijem nije teško da ode do svetog rada Jerusalima pa se sa pravom pitamo kako bi to bilo neko automatsko spasenje? Znate, hadžiluk nije samo prisustvo i poklanjanje svetinjama nego je više priprema za to. Danas hadžiluk nema isti smisao kao onaj pre jedno 100 ili više godina. Hodočašće sadrži smisao u samom značenju te reči – hodati i klanjati se svetim mestima. U Sveti grad se išlo peške, oraganizovano ili individualno, gde je ovo drugo bio mnogo veći izazazov a često i do velikog podviga. Hodočasnik je išao u Sveti grad mesecima, čak i godinama, i za to vreme on je polagao svu svoju nadu na Boga (Mt. 6, 22 – 30) , da će ga nahraniti, odenut i, ogrejati, i to sve u hrišćanskom smislu milostinje primanja putnika namernika. Ovaj putnik a ništa manje ni okolina kroz koju on prolazi imaju obostranu mogućnost da se upražnjavaju u osnovnim evangelskim vrlinama. Hadžiluk nije obično putovanje nego ta „priprema“ – ta duhovna sposobnost koja je zapečaćena čvrstom nadom na Boga, da će On da se pobrine za sve što je potrebno na takom teškom i neizvesnom putu, a ponekad i fatalnom jer su razni razbojnici i ubijali (istrumeniti volje sila tame) . Smrt na takvom putu je sigurno automatski ulazak u carstvo Boga Slave. Treba da se izdvoji glavna misao da je visina svega Pričešće Svetim Tajnama Hristovim kako za vreme putavanja tako i na svetim mestima.
Nažalost današnja titula „hadžije“ često služi za neko „pokazivanje“ i pothranjivanje neke lične sujete. Radi izbegavanja izvrtanja pravog smisla podvižničko-pokloničkog putovanja danas se većina putnika u Svetu zemlju ne služi tom sasvim nezasluženom titulom, nego se smiruje pred tim faktom da su u najvećoj udobnosti doleteli (u većini slučajeva) u zemlju ovaploćenja i stradanja Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista. Doleteli uz izobilje hrane i pića a ništa manje ni dobrog dremanja u roku od samo nekoliko sati. To nije hadžulik! Dakle, takav „hadžiluk“ automatski ne oprašta grehe niti uvodi u Carstvo Nebesko nego samo podvig koji mora da ga prati, koji je uvek i jedino sama suština tog putovanja.

Prema istorijskom poreklu reč “palomnik” (hodočasnik) je izvedena od latinske reči palma “palma” i označava “nosioca palmi”, ili drugim rečima govoreći, putnika ka Grobu Gospodnjem, noseći svojim stranstvovanjem palminu grančicu, kao uspomenu na one palmine grančice kojima je narod dočekivao Gospoda pri ulasku u Jerusalim [28]. Hodoćašće “palomničestvo” se u svakidašnjem narodnom govoru često zamenjivalo drugom razumljivijom rečju - “bogomoljstvo”.

Hodočašće je prema rečima savremenog istraživača, “specijalno ostvareno putovanje radi potpunijeg i dubljeg doživljaja svetinje, nego što je to moguće ostvariti u svakodnevnom životu” [29]. Odredjeni duhovno-mora;ni uzrok pokreće čoveka da se upusti u nimalo lak i dalek put radi poklonjenja svetinji i zadobijanja blagodati. Putnika vuče želja da se približi izvoru svetosti, ali to približavanje nije moguće bez napornog putovanja, stranstvovanja. Pre ostvarenja samog cilja, predstoji nimalo lako iskušenje putovanja. Za hodočasnika putovanje nije toliko važno u pogledu samih fizičkih lišavanja, kao što i crkveni post nalaže u prvom redu duhovne a ne fiziološke ciljeve. Putovanje hodočasnika ka svetinji je sličan duhovnoj borbi podvižnika. On kao duhovni vojnik kreće na put, pun odučnosti i nade u Gospoda. Na kraju puta ga čeka susret sa svetom relikvijom, čudotvornom ikonom, moštima Božijeg Ugodnika. Ali izmedju svetinje i duhovnog stranca je samo stranstvovanje, prepuno truda i lišavanja, trpljenja i nevolja, opasnosti i nezgoda. Put bogomoljca geografski krivuda izmedju gradova i sela, ali u duhovnom smislu predstavlja uspinjanje na planinu, uvis, ka nebu - u savladjivanju sopstvenih nemoći i mirskih iskušenja, u sticanju smirenja, u iskušenjima i čistoti vere.

Cilj hodočasnika je svetinja, ili drukčije govoreći, neki objekat duhovnog poklonjenja. Pod opštim pojmom “svetinja” se podrazumeva sve čemu se u Pravoslavlju odaje dužno poštovanje: svete relikvije - čestica Gospodnjeg hitona, ili Životvornog Krsta; predmeti povezani sa poštovanjem Majke Božije; svete i čudotvorne ikone; mošti svetih ugodnika; mesta na kojima su živeli i podvizavali se sveti ljudi, njihove lične stvari; sveti izvori; manastiri; grobovi svetih ljudi koje Crkva poštuje ... Svi najrazličitiji predmeti, koji se odnose na svetinju i koji su osvećeni tom pripadnošću, posedujući blagodat, a koji se nalaze u mnogim mestima naše zemlje predstavljaju cilj za hodočasnika. Tako je čitava teritorija Rusije početkom XX veka bila ukrašena mrežom hodočasničkih maršruta. Verujući ljudi, bogomoljci išli su na duga stranstvovanja, prelazeći mnoge gubernije kako bi se poklonili straim i novim svetinjama; odlazili su u ove ili one poznate manastire; posećivali su Božije ljude, starce i podvižnike blagočestivosti ...

Vidovi hodočašća se mogu klasifikovati kao 1) jednodnevni; 2) bliži i 3) daleki [30].

Jednodnevno hodočašće može biti ka bilo kom objektu u blizini - obližnjem manastiru, Crkvi, svetom izvoru itd. S tim vidom hodočašća je povezana neprekinuta tradicija, koja postoji u datom mestu. Takvo hodočašće po pravilu ne traje više od jednog dana.

Obližnja hodočašća se mogu organizovati u okviru jedne ili nekoliko najbližih eparhija. “Ako se govori o manastirima kao cilju takvih hodočašća, onda treba primetiti da po pravilu u eparhijama postoje manastiri koji su više posećeni od strane hodočasnika, kao i oni manje posećeniji. Bogomoljce najčešće privlači prisutnost svetinje za koju se zna u toj eparhiji kao i van nje (ikona, mošti, sveti izvor itd.), kao i prisustvo nekog uvaženog čoveka u manastiru, koji vodi visoki duhovni život. Važan je takodje i pristupačan položaj manastira, kao i njegova proslavljenost koja je u vezi sa religiozno-istorijskom uspomenom kod stanovništva datog mesta. Takvo hodočašće može da traje dva i više dana, u zavisnosti od cilja, koje bogomoljac sebi postavi kao i od rastojanja” [31].

Daleki hodočasnički putevi se organizuju ka svetinjama ili podvižnicima, koji su poznati u celoj Rusiji i koji se nalaze van oblasti date eparhije. Upućujući se u najpoznatije manastire ili u inostranstvo, ruski hodočasnici su usput svraćali i u druge manastire, a ponekad su svesno birali ne i najbližu maršrutu. Danas, kao i pre mnogo vekova, daleka bogomoljačka putovanja se organizuju u Svetu Zemlju, na Svetu Goru, moštima Svetitelja Nikolaja Ugodnika u grad Bari, u Trojice-Sergejevu Lavru, manastire Kijevo-Pečerske Lavre, u Optina Pustinju, u Sarov i mnoga druga sveta mesta.

Hodočasničko putovanje se razlikuje ne samo po rastojanju, već i po uzroku ili cilju. Čovek koji je odlazio na put je bio pokrenut željom da razreši neko pitanje koje se tiče izbora daljeg života, da dobije pouku od nekog podvižnika, savet, urazumljenje, i ukrepljenje u veri. Na hodočašće je moglo da ga pokrene i od otpadništvo od Boga i Crkva nekoga od njegovih bližnjih i želja da njemu izmoli veru. Teški gresi i greške u mladosti su takodje bile uzrok hodočašća. Znamo za veliki broj primera kada je cilj hodočašća bila molitva za sosptveno zdravlje i isceljenje ili zdravlje i isceljenje svojih bližnjih. Bilo je i takozvanih zavetnih (po zavetu) hodočašća, kada je čovek u smrtnoj bolesti ili opasnosti, naprimer u ratu davao Gospodu obećanje u slučaju da mu je sudjeno da ostane živ da će otići na daleko hodočasničko stranstvovanje.

Obično su monasi bili ti koji su prvi preduzimali hodočašća u daleke zemlje i sveta mesta. U slučajevima, kada stari ruski podvižnik nije napuštao predele svoje zemlje, on bi se udaljavao na usamljeno mesto, “pustinju”, radi duhovnih podviga i “zamišljao bi sveti grad Jerusalim i Grob Gospodnji, i sva sveta mesta, i pustinje prepodobnih Otaca, gde su se podvizavali”, kako svedoči Žitije prep. Avramija Smolenskog [32]. Ali i za mirjane je hodočašće uvek predstavljalo mogućnost da se privremeno zaborave svakodnevne brige i da na neko vreme postanu slični monasima. Duhovno stranstvovanje je u svojoj osnovi podrazumevalo privremeno prisajedinjenje angelskom činu, prvo zbog odricanja od zemaljskih životnih dobara i uteha; a drugo, u duhovnoj borbi i savladavanju iskušenja koja su neizostvano pratila hodočasnika na njegovom putu. Ponekad stranstvenici i hodočasnici u Rusiji pre revolucije, krenuvši na hodočašće, nisu imali snage da se vrate na predjašnji način života. Neki su hodočašće zamenjivali zanatom, a zanat zaradom. Drugi su se uspinjali na duhovnu visinu i zadobijali svetost. Mnogi stranstvenici su postajali straci i rukovodioci, često pod vidom prostodušnosti i jurodstva.

Zapravo ”hadži” dolazi od grčkog ”hagios” što znači ”sveti”. Na starogrčkom ”Hagion Oros” znači Sveta Gora. Dakle to ”hagion” ili ”hadži” u svoje ime su dodavali oni koji su posetili Svetu Goru. Nekada je bio običaj i preporučivalo se da svaki Srbin barem jednom za života poseti Svetu Goru i manastir Hilandar.

Prefiks Hadži se može dobiti i kada posetite Jerusalim. Dakle ako je neko posetio Svetu goru stavljao je ”hadži” ispred prezimena, a ako je neko posetio Jerusalim stavljao je Hadži ispred imena. Stavljanje prefiksa nije bila obaveza već je poneko menjao svoje zvanično ime jer mu je ta poseta mnogo značila u životu.

• Miloš hadži-Stanić – jer sam bio na Svetoj Gori
• Hadži Miloš Stanić – bi bilo da sam išao u Jerusalim.

Dakle turski hadžiluk je kasnijeg datuma i kada vidite nekog Srbina sa prezimenom ”hadži” da znate od koga su. Nije od Meke, već od Svete Gore.

Kod muslimana hodocasce je cvrsto utkano u religiju i zivot.

Hadžiluk u Meki je jedan od pet stubova islama. Svaki musliman, po verskom zakonu, dužan je da bar jednom u životu ode na hadžiluk.

Hodočašće se sastoji od puta u Meku, dolaska u Meku i svetkovine hadžiluka, koji obuhvata devet osnovnih obreda.Arapska riječ hadž znači hodočašće. U islamu je to obred kojeg je musliman dužan obaviti, ako je u mogućnosti, jednom u toku života, posjetom svetom hramu Kabi u Mekki. Hadž je bio poznat i prije islama u tzv. dobu idolopoklonstva (ar. džahilijjet), a tadašnji arapski pagani su imali konvencije svetog ambijenta. Za vrijeme mjeseci hodočašća zabranjivano je ratovanje i svaki oblik narušavanja svete okoline, bilo da se radilo o ugrožavanju ljudskih ili pak životinjskih života ili okoliša. Čak je i trganje grana drveća ili ubijanje insekata smatrano činom narušavanja svetog prostora i vremena.

Ako globalizam posmatram kao globus, kao jedinstvo celog sveta a ne od reči globa, takav globalizam podržavam, reči su jednog mudrog čoveka.

Većina različitih vera ima u sebi taj pacifistički momenat, norme u svojim verskim knjigama koje upućuju na poštovanje svog stvoritelja i samim tim učenje istog preko nekog od svojih izaslanika a sve u cilju promovisanja međusobnog mira i ljubavi, kako sa samim sobom, među pojedincima, tako i u raznim prirodnim pa i u političkim zajednicama. Naravno uvek će se naći neko ko će verovanje pokušati da iskoristi zarad ličnih interesa. Tako je bilo godinama, vekovima. Širenje neke vere kroz vekove nije bilo samo širenje učenja koje je moglo biti prihvaćeno ili ne, već je na taj način neko pokušao pa i uspeo da pojača svoju neduhovnu moć. Korišćenje vere u te svrhe je uglavnom duboko sakriveno i maltene nevidljivo a nuspojave se ogledaju u brojnim sukobima koji stignu mnogo kasnije. Ko stoji iza svega ovoga i ovakvog načina upravljanja svetom nikada ne može biti zvanično dokazano.

Po verovanju muslimana, Islam kao religija traje od sedmog veka, tačnije 622. godine, prelaskom Muhameda iz Meke u Medinu. Da li je i ovo bio uticaj nekog iza, što možemo reći i za ostale religije koje su nastajale, da se novim verovanjem, novim interesima domogne nečeg materijalnog ne znamo, niti ćemo ovog puta ulaziti u to. Svakako vera dobija novu religiju, novo monoteističko verovanje.

Danas u svetu živi blizu dve milijarde muslimana i oko 50 muslimanskih nacija. Procene su da će do 2070. godine islam nadvladati nad hrišćanstvom i time postati najrasprostranjenija religija u svetu. Istraživanja religija pokazuju  da je efektivna religioznost izraženija kod muslimana. Ritual molitve od pet puta dnevno čini odnos čoveka sa bogom češćim a ne onda kad se obraćanje bogu svodi samo na tradiciju i običaj. Religija na taj način ima veliki uticaj na svakodnevni život.

Kada bi muslimane i „one druge“ posmatrali kao dve odvojene civilizacije videli bi samo površinske razlike ali suštinu u tumačenju vrednosti ne bi mogli razlikovati. Zajednički je respekt prema znanju, pravdi i drugim „normalnim“ stvarima i osećanjima. Predrasude prema muslimanskom stanovništvu bilo gde proizilaze iz marketinga koji je pa napravio onaj koji se krije iza. Iako crkva dominira islamom, oni koji kritikuju moraju poći od sebe i shvatiti, kroz svoju istoriju, da su i oni isto bili pod ogromnim  uticajem crkve . Kroz istoriju, ova dva sveta su bila geografski podeljena, ali u današnje vreme to više nije slučaj. Svet se povezao, pa na primer muslimani žive na zapadnoj hemisferi a hrišćani odlaze da rade u musllimanske zemlje. To je taj potreban balans ovom svetu. Kada zajednički interesi preovladavaju ne praveći razliku ko je koje vere.

Islam se bazira na 5 osnovnih obaveza takozvanih stubova islama I svaki musliman je dužan da ih se pridržava. Prvi stub čini javno ispovedanje vere. Salat kao obavezna molitva je drugi stub i odvija se pet puta dnevno. Obavezu deljenja sa manje bogatom ili siromašnom verskom braćom predstavlja treći stub koji se naziva Zekat. Četvrti stub je post tokom meseca ramadana a peti i poslednji stub je hodočašće u Meki takozvani hadžiluk.

Muslimanska godina traje 354 ili 355 dana i zasniva se na ciklusima meseca a ne sunca kao kod gregorijanskog Ili julijanskog kalendara. Sve arapske zemlje su prešle na gregorijanski kalendar, poslednja je to uradila Saudijska Arabija 2016. godine a islamski kalendar je ostao da se koristi isključivo u religijske svrhe.

Hodočašće odnosno hadžiluk se odvija prvih deset dana poslednjeg meseca u godini (zulhidža) po muslimanskom kalendaru. 2020. godine hodočašće počinje 29 jula.

Za muslimane hadžiluk je možda i najvažnija stvar u njihovim životima. Odlazak u grad Meku, mesta u Saudijskoj Arabiji gde je Islam i nastao, je obaveza svakog muslimana bar jednom u životu osim ako zdravstveno ili finansijski nije u mogućnosti da to ispuni.

Poboljšanjem uslova koje je stvorilo moderno doba, omogućava ogromnom broju muslimana da to i učine. Uzimajući u obzir da se na početku dvadesetog veka broj hadžija merio hiljadama u današnje vreme broj hadžija koji dolaze na hodočašće premašuje dva miliona ljudi.

Ovoliki broj vernika sa svih strana sveta  donosi privredi Saudijske Arabije profit koji se meri milijardama dolara godišnje.  Novac koji se troši u Saudijskoj Arabiji za vreme haždiluka omogućava privatnom i državnom sektoru da se razvija. Za vreme hadžiluka privatni sektor prihoduje a država kroz porez uzima svoj isto tako nemali deo.

Ove godine, zbog pandemije Korona virusa, privreda Saudijske Arabije će svakako osetiti ogroman finansijski pad zbog profita koji je hadžiluk donosio. Na ovogodišnjem hodočašću biće omogućeno da samo 1000 ljudi obavi svoj versku dužnost i to većinom stanovnicima Meke. Ovo će biti prva godina kada se “zabranjuje” vernicima da dođu da obiđu sveto mesto, a sve u cilju poštovanje preventivnih mera kako se virus ne bi širio.

Međutim postojale su i druge zabrane ali te zabrane nisu imale zdravstvenu situaciju kao razlog nedolaska. Zbog međudržavnih sukoba proteklih godina, prevashodno političkih nije bilo moguće stanovnicima Irana I Katara da ispune svoje hodočašće. Iran, čije stanovništvo čine većinom Šiiti ( vernici muslimanske veroispovesti podeljeni su na šiite I sunite ) je 2015. I 2016. optuživao  Saudijsku Arabiju da je direktno odgovorna za smrt 2300 hodočasnika među kojima su poginula 464 Iranca jer nije osigurala bezbednost vernika. Naravno, to je situaciju podiglo na viši nivo gde je Iran pozivao druge muslimanske zemlje da oduzmu Saudijskoj Arabiji pravo da vode organizaciju hadžiluka. Usledio je odgovor predstavnika arapskih država Persijskog zaliva koji su ocenili da Iran politizuje hadžiluk. Svakako rezultat ovih sukoba je bio prekid diplomatskih odnosa Saudijske Arabije i Irana, kao i nedolazak iranskih vernika na hadžiluk. Situacija sa Katarom je takođe bila ispolitizovana jer je arapski blok na čelu sa Saudijskom Arabijom optuživao Katar da finansira i podržava islamske ekstremiste međutim iako su bili prekinuti diplomatski odnosi ove dve države, državljanima Katara bilo je omogućeno da, postupajući po procedurama, odu na hodočašće.

Hadžiluk, hodočašće ili na arapskom al-hajj počinje dolaskom u Meku. Prva tri dana su najznačajnija u hadžu. U tim danima hodočasnici iz Meke odlaze u Arafat I onda se preko mesta Mine vraćaju u Meku.

U Meki, se nakon dolaska, hodočasnici upućuju ka glavnoj džamiji Masdžid al Haram, gde se obavlja cirkularno kretanje sedam puta oko Kabe. Kaba je napoštovanija islamska svetinja. To je kamena građevina u obliku kocke koja se nalazi u sredini džamije. Na njenim stranama se nalaze takozvani stubovi Iraka, Sirije, Jemena i Crni stub. U crnom stubu se nalazi sveti Crni kamen koji je i pre dolaska Muhameda bio kultno središte arapskih plemena. Za taj ritual koji se na arapskom naziva tavaf, hodočasnici moraju biti ritualno čisti - posebna odeća za tu priliku, kao i posebno stanje svesti i čistih neisprljanih osećanja.

Iz Meke hodočasnici odlaze u Arafat. Smatra se da je tu Muhamed održao svoju poslednju propoved. Arafat je pravo iskušenje za vernika. Po velikim vrućinama, naporan put prazni čoveka fizički, emocionalno i psihički. Arafat je cilj svakog muslimana i tu je došao da uspostavi komunikaciju sa svojim bogom. Vernici su nakon penjanja na malu stenu, na uzvišenju ( odakle je Muhamed poslednji put pripovedao) obavili ono zbog čega su došli.

Posle Arafata vernici se vraćaju u Meku gde će još jednom obaviti tavaf. Na povratku se ponovo svraća u Minu, seoce udaljeno sedam kilometara od Kabe i Arafata. Na putu do Mine, obilazi se Muzdelifa, mestašce, gde se može prikupiti sitno kamenje kojim će vernici kamenovati tri stuba pored Mine. Tim riutalom, koji nije inače zapisan u Kuranu, nego u hadisima (naslednim običajima, izrekama..) gađaju - teraju šejtana to jest đavola i dodatno se oslobađaju negativne energije i čuvaju sebe od đavoljeg iskušenja.

Nakon kamenovanja stubova počinje period Kurban-bajrama, ramazanski i hadžijski bajram.

Nakon hodočašća neki vernici odlaze u Medinu a neki u Jerusalim. Muslimani smatraju Jerusalim trećim glavnim muslimanskim gradom. Po verovanju, u Jerusalimu se Muhamed uzdigao na nebo.

Jerusalim tako postaje grad koji svojataju tri religije, Islam, Judaizam i Hrišćanstvo, jer je Jerusalim sveto mesto gde je svaki od propovednika ostavio svoj trag. Jerusalim ume biti i središte raznih sukoba zasnovanih na religijskom ubeđenju. Međutim, da li je opet vera, koja se bazično svodi na iste vrednosti mir, toleranciju, ljubav, poštovanje  itd. kod većine religija, razlog tih sukoba ili opet neko stoji duboko iza?

HODOCASCESE KAO STO VIDIMO PRTEVORILO U TURIZAM I PRESTIZ PA SIGURNO NE BI POMOGLO OPORAVKU NASE CIVILIZACIJE BILO KOJE VERE. ZAGLIBILI SMO DUBOKO  I ZAISTA NE ZNAM DA LI SE MOZEMO IZVUCI. TAMAN SMO POSLE DVE GODINE  'POBEDILI' PANDEMIJU KOVIDA, A SADA SMO U STRAHU OD TRECEG SVETSKOG RATA. SVE VISE LICI NA KRAJ SVETA ONAKVOG KAKAV JE BIO DO SAD.A HODOCASCE VISE NEMA ONU SVRHU  KOJU JE NEKAD IMALO TAKO DA NAM NI TO NE MOZE POMOCI. OSTAJE SAMO BOG KOJI POSTOJI ILI NE POSTOJI I NJEGOVA VOLJA DA NAS IZBRISE IZ NEBESKOG KOMPJUTERA

 

---