STA UNISTAVA KORONA? NE MISLIM NA TO STO CINI VASEM TELU! MENE BRINE KAKO ONA POLAKO, ALI SIGURNO UNISTAVA SVE STO CINI NAS ZIVOT! PRVO NASE ZDRAVSTVENO STANJE, PA ONDA CELUKUPNO ZDRAVSTVO, ZATIM EKONOMIJU I NA KRAJU SOCIJALNI ZIVOT! NE ZNA SE KOJA JE STETA VECA!
Nikome normalnom nije važnije srkanje espresa u bašti kafića od života baka i deka. Ali niko normalan ne želi ni da kafedžijina deca nemaju šta da jedu, zar ne? Samo treba da pitate – koliko nas, kao društvo i pojedince, koštaju mere kojima se većina država bori protiv korona-virusa? I koliko možemo to da izdržimo? Kada posledice borbe protiv virusa postaju veće od posledica samog virusa? Sve je to odviše ljudski, tako se osećamo dok nas sve odvaljuje koktel straha i empatije, neizvesnosti i poricanja, međusobnog bodrenja i defetizma. Dok se na smenu sa terasa peva Bella Ciao, a onda, pred praznim rafovima u dućanima, tripuju scene iz filmova sa najezdom zombija u kojima većina ljudi gleda samo svoju guzicu. Doslovno.
Nemački psihijatar i istraživač straha Borvin Bandelov kaže da takav koktel, taj osećaj vanrednosti, obično traje četiri sedmice. U tom vremenu je gotovo nemoguće da društvo na novi rizik primeni merila koja primenjuje na ostale rizike. Znaci ljudi spremno preuzimaju rizik saobracajne nesrece kad god sedaju u auto, rizik od prehlade, gripa, stomacnih iostalih virusa.... Na to smo navikli (ogulali). Zato valjda moraju uvek da nas napadaju neka nova strasna"stvorenja", novi virusi, bakterije, bolesti vise ili manje smrtne. Cisto da ostanemo u kondiciji. Ali ni za jednu tu bolest od vec vise puta pomenute Variole vere i Spanske groznice nije bila proglasavana planetarna pandemija. A od 290-650.000 ljudi umre od sezonskog gripa godisnje. Od saobracajnih nesreca 1,35 miliona.
Precenjuje se statistička opasnost da se strada od ovog virusa, kada pomislite da 9.000 ljudi (u Nemačkoj) svake godine strada u nesrećama u svom domaćinstvu. Na to ne mislite kada ujutru sednete da ogulite krompir. Ljudi skijaju i svakog dana se voze auto-putem jer to drže za uračunljiv rizik, za razliku od virusa“, kaže Bandelov.
Ako ovo čitaš, sva je prilika da nisi neki usamljeni gorštak, te da životom u društvu pristaješ na razne rizike. Kad sedneš u automobil, ta vožnja te ne košta samo koliko koštaju benzin, amortizacija, putarina, nego si upravo otkucao karticu pristajući na maleni, ali postojeći rizik da u toj vožnji pogineš ili budeš osakaćen(a). Može li se onda reći da smo, kao društvo, spremni da brz transport od tačke A do tačke B platimo određenim brojem ljudskih života? Da, može se reći.
Šta je drukčije kod virusa? Esejisti i statističari Nasim Nikolas Taleb i Džozef Norman pišu da je kod virusa, za razliku od primera sa automobilom, pojedinačni rizik mali, ali je rizik po društvo veliki. „U takvim uslovima je sebično, čak psihopatski postupati u skladu sa onim što se naziva racionalnim ponašanjem" tvrde u svom zajedničkom radu. Drugim rečima, socijalno ponašanje je preko noći postalo asocijalno i iza svakog ćoška vrebaju moralne osude za one koji se ne pridržavaju teško shvatljivih, ponekad i protivrečnih uputstava.
Dakle cilj je da se , što više ljudi zarazi kako bi stekli imunitet, ali da se to dešava što sporije kako lekari ne bi morali da se bave trijažom poput one u filmu „Ja, robot“ gde se pomaže onima koji imaju solidne šanse, a drugi se puštaju da umru. Prema raznim računicama će to sabijanje trajati između šest meseci i dve godine.Sada se postavlja pitanje sta ce ljudi jesti za to vreme ako ne rade.
Augštajn kaže da tu nije reč o nekoj fiktivnoj recesiji ili padu vrednosti na berzi – reč je o ljudskim egzistencijama. Berlinski marksistički list Junge velt doneo je naslov: „Rizična grupa – radnici“.
Ko previše bleji na Tviteru ili sluša smatranja sa televizije mogao bi da nasedne na distorziju. Naime, mišljenja koja ćete tamo videti i čuti mahom dolaze od pripadnika home office kaste, onih koji o sebi ne misle kao prekarijatu mada to uglavnom jesu, a ovih dana rade i iz karantina. Oni bi poslednji osetili posledice ekonomskog sloma.
Već danas se u Srbiji desetine hiljada ljudi pita od čega će živeti kad ih krupni kapitalisti pošalju na prinudne odmore ili im podele otkaze, dok sitni preduzetnici, od vlasnika ćevabdžinica do taksista, mogu polako da zatvaraju radnju. Zaposleni na neodređeno vreme su prvi na udaru, bilo da je poslodavac privatni ili "javni".
Nemačko društvo epidemiologa, premda podržava ideju sabijanja krivulje, upozorava da izolacija nosi rizike po ekonomiju, socijalni život i zdravlje. Naročito se ističu psihičke tegobe, pogubne posledice po depresivne osobe zatvorene u četiri zida, posebno ako su same, posebno ako su stare.
U porodicama u vreme izolacije raste rizik od porodičnog nasilja. Škola ili vrtić, kao mesta gde deca iz disfunkcionalnih porodica makar deo dana imaju utočište, sada ne postoje. Nasilnici i žrtve na malom prostoru, cele dane, a živci su sve tanji. Neka istraživanja iz Kine kažu da je tokom izolacije utrostručen broj slučajeva porodičnog nasilja.
Koliko nedelja, meseci ili godina bez društvenog života može da prođe pre nego što taj život bude trajno mrtav? Hoćemo li kroz devet meseci videti demografsku rupu u broju novorođenih? Jer, teško da je ovo oko nas podsticajno okruženje za pravljenje beba.
To su pitanja bez kraja. Nema digitrona koji može da izračuna rizike od virusa i uporedi ih sa rizicima izolacije, ali se bez dvojbe može očekivati da, kako prva panika popušta, a ljudi u stanovima postanu sve više kao vukovi u kavezima, ova pitanja budu sve češće postavljana. „Raste svest da je i politika koja naizgled nema alternativu povezana sa ogromnim rizicima“, kaže Tomas Štraubhar, ekonomista sa Univerziteta u Hamburgu.
On kaže da će „korona-kriza prerasti u ekonomsku, a zatim u društvenu“. I postavlja još jedno pitanje – zar neće i te dodatne krize na kraju oslabiti zdravstveni sistem?
Džon Joanidis, profesor epidemiologije i statistike na Univerzitetu Stanford, doterao je pitanje do kraja: u najcrnjem scenariju korona-virus bi odneo 40 miliona života, slično kao i Španska groznica, s tim što bi ovde umirali „ljudi sa ograničenim očekivanim životnim vekom“ dok su pre sto godina masovno umirali i mladi. Samo bi nam ostala nada da će se život nastaviti, baš kao i 1918. Nasuprot tome, uz lockdown od nekoliko meseci ili godina, život u velikoj meri prestaje, kratkoročne i dugoročne posledice su potpuno nepoznate i mogle bi da ugroze ne milione, nego milijarde života“, piše Joanidis.
U toj jednačini sa previše nepoznatih javljaju se glasovi koji se zalažu za neku vrstu kompromisa između politike izolacije i sticanja imuniteta krda. Kažu da bi valjalo pozatvarati stare i bolesne u kuće dok se mi ostali lepo ne zarazimo i ne postanemo otporni, pa onda njih neće imati ko da zarazi. Usput, sačuvaćemo ekonomiju i, u velikoj meri, društveni život.
Među evropskim zemljama se na tom kursu drži još samo Holandija čijim vlastima kritičari prebacuju da sticanje kolektivnog imuniteta nije dokazano. Kinezi jesu testirali neka četiri majmuna i utvrdili da se ne može dvaput zaraziti korona-virusom, ali su isto tako imali ljude koji su se ipak dvaput zarazili.
Moć iza logike izolacije, koja sada prevladava, sastoji se u sledećem: možda ne znamo dovoljno, možda tapkamo u mraku, možda i preterujemo, ali ako su načelne pretpostavke o ponašanju virusa tačne – onda mora da se dela odmah po svaku cenu.
Kako za magazin The Atlantic piše Jan Bogost: „Ovo radimo u nadi da ćemo kasnije, možda i uskoro, pogledati unazad i ismevati preteranost mera. Poenta preterane reakcije je upravo u preterivanju – reagovati preterano, ali sa razlogom. Ako se sada osećate makar malo budalasto, onda radite nešto kako treba.“ Budalasto? Osecam se kao totaln budala i to vise puta u danu. Krenem u prodavnicu regularno sivena platnena maska, rukavice koje se koriste za farbanje zatekla se neka zaliha, a oko mene ljudi lagodno bez maske i rukavica??? Gledaju oni mene, gledam ja njih! A tek kako reci cerki da nikako ne moze da ode da prespava kod decka. Kakvo izlazenje, ma ne moze ni da se vidi s njim. Zarazice dve porodice, prijatelje, komsije, poznanike! Budalosto?! Na ivici ludila!
Međutim sve je izvesnije da će društvene, ekonomske, možda i zdravstvene posledice izolacije biti ispostavljene dobrano pre nego što izolacija urodi plodom pa stignemo sve u miru da analiziramo. I pre nego što stigne vakcina. Ljudi koji donose odluke će morati da zapuše nos i na tasove stave zlo koje nosi virus i zlo koje nosi izolacija.
Nikome normalnom nije važnije srkanje espresa u bašti kafića od života baka i deka. Ali niko normalan ne želi ni da kafedžijina deca nemaju šta da jedu, zar ne?
SAD ZAISTA NECU VISE DA SE VRACAM NA OVU TEMU. SMORILA SAM ZNAM. NIJEDNU TEMU NISAM TOLIKO DUGO 'TROSILA". MADA OVA JE NEPOTROSIVA REALNO! ALI MEDIJI MI UNOSE VELIKI NEMIR. A PREDSEDNIK KAZE DA SE KRIZA TEK ZAHUKTAVA!
TAKO DA DANS BEZ OBZIRA STA GOD DA SE DESI NECU DA PISEM, DA NE BIH POTPALA I JA POD TAJ SISTEM UZBUNJIVANJA I SEJANJA STRAHA!
ZAVRSICE SE SIGURNO - NEKAD! A KAKVE CE POSLEDICE OSTAVITI VREME CE POKAZATI! NAZALOST PLASIM SE DA CE POSLEDICE BITI OGROMNE!
Nikome normalnom nije važnije srkanje espresa u bašti kafića od života baka i deka. Ali niko normalan ne želi ni da kafedžijina deca nemaju šta da jedu, zar ne? Samo treba da pitate – koliko nas, kao društvo i pojedince, koštaju mere kojima se većina država bori protiv korona-virusa? I koliko možemo to da izdržimo? Kada posledice borbe protiv virusa postaju veće od posledica samog virusa? Sve je to odviše ljudski, tako se osećamo dok nas sve odvaljuje koktel straha i empatije, neizvesnosti i poricanja, međusobnog bodrenja i defetizma. Dok se na smenu sa terasa peva Bella Ciao, a onda, pred praznim rafovima u dućanima, tripuju scene iz filmova sa najezdom zombija u kojima većina ljudi gleda samo svoju guzicu. Doslovno.
Nemački psihijatar i istraživač straha Borvin Bandelov kaže da takav koktel, taj osećaj vanrednosti, obično traje četiri sedmice. U tom vremenu je gotovo nemoguće da društvo na novi rizik primeni merila koja primenjuje na ostale rizike. Znaci ljudi spremno preuzimaju rizik saobracajne nesrece kad god sedaju u auto, rizik od prehlade, gripa, stomacnih iostalih virusa.... Na to smo navikli (ogulali). Zato valjda moraju uvek da nas napadaju neka nova strasna"stvorenja", novi virusi, bakterije, bolesti vise ili manje smrtne. Cisto da ostanemo u kondiciji. Ali ni za jednu tu bolest od vec vise puta pomenute Variole vere i Spanske groznice nije bila proglasavana planetarna pandemija. A od 290-650.000 ljudi umre od sezonskog gripa godisnje. Od saobracajnih nesreca 1,35 miliona.
Precenjuje se statistička opasnost da se strada od ovog virusa, kada pomislite da 9.000 ljudi (u Nemačkoj) svake godine strada u nesrećama u svom domaćinstvu. Na to ne mislite kada ujutru sednete da ogulite krompir. Ljudi skijaju i svakog dana se voze auto-putem jer to drže za uračunljiv rizik, za razliku od virusa“, kaže Bandelov.
Ako ovo čitaš, sva je prilika da nisi neki usamljeni gorštak, te da životom u društvu pristaješ na razne rizike. Kad sedneš u automobil, ta vožnja te ne košta samo koliko koštaju benzin, amortizacija, putarina, nego si upravo otkucao karticu pristajući na maleni, ali postojeći rizik da u toj vožnji pogineš ili budeš osakaćen(a). Može li se onda reći da smo, kao društvo, spremni da brz transport od tačke A do tačke B platimo određenim brojem ljudskih života? Da, može se reći.
Šta je drukčije kod virusa? Esejisti i statističari Nasim Nikolas Taleb i Džozef Norman pišu da je kod virusa, za razliku od primera sa automobilom, pojedinačni rizik mali, ali je rizik po društvo veliki. „U takvim uslovima je sebično, čak psihopatski postupati u skladu sa onim što se naziva racionalnim ponašanjem" tvrde u svom zajedničkom radu. Drugim rečima, socijalno ponašanje je preko noći postalo asocijalno i iza svakog ćoška vrebaju moralne osude za one koji se ne pridržavaju teško shvatljivih, ponekad i protivrečnih uputstava.
Dakle cilj je da se , što više ljudi zarazi kako bi stekli imunitet, ali da se to dešava što sporije kako lekari ne bi morali da se bave trijažom poput one u filmu „Ja, robot“ gde se pomaže onima koji imaju solidne šanse, a drugi se puštaju da umru. Prema raznim računicama će to sabijanje trajati između šest meseci i dve godine.Sada se postavlja pitanje sta ce ljudi jesti za to vreme ako ne rade.
Augštajn kaže da tu nije reč o nekoj fiktivnoj recesiji ili padu vrednosti na berzi – reč je o ljudskim egzistencijama. Berlinski marksistički list Junge velt doneo je naslov: „Rizična grupa – radnici“.
Ko previše bleji na Tviteru ili sluša smatranja sa televizije mogao bi da nasedne na distorziju. Naime, mišljenja koja ćete tamo videti i čuti mahom dolaze od pripadnika home office kaste, onih koji o sebi ne misle kao prekarijatu mada to uglavnom jesu, a ovih dana rade i iz karantina. Oni bi poslednji osetili posledice ekonomskog sloma.
Već danas se u Srbiji desetine hiljada ljudi pita od čega će živeti kad ih krupni kapitalisti pošalju na prinudne odmore ili im podele otkaze, dok sitni preduzetnici, od vlasnika ćevabdžinica do taksista, mogu polako da zatvaraju radnju. Zaposleni na neodređeno vreme su prvi na udaru, bilo da je poslodavac privatni ili "javni".
Nemačko društvo epidemiologa, premda podržava ideju sabijanja krivulje, upozorava da izolacija nosi rizike po ekonomiju, socijalni život i zdravlje. Naročito se ističu psihičke tegobe, pogubne posledice po depresivne osobe zatvorene u četiri zida, posebno ako su same, posebno ako su stare.
U porodicama u vreme izolacije raste rizik od porodičnog nasilja. Škola ili vrtić, kao mesta gde deca iz disfunkcionalnih porodica makar deo dana imaju utočište, sada ne postoje. Nasilnici i žrtve na malom prostoru, cele dane, a živci su sve tanji. Neka istraživanja iz Kine kažu da je tokom izolacije utrostručen broj slučajeva porodičnog nasilja.
Koliko nedelja, meseci ili godina bez društvenog života može da prođe pre nego što taj život bude trajno mrtav? Hoćemo li kroz devet meseci videti demografsku rupu u broju novorođenih? Jer, teško da je ovo oko nas podsticajno okruženje za pravljenje beba.
To su pitanja bez kraja. Nema digitrona koji može da izračuna rizike od virusa i uporedi ih sa rizicima izolacije, ali se bez dvojbe može očekivati da, kako prva panika popušta, a ljudi u stanovima postanu sve više kao vukovi u kavezima, ova pitanja budu sve češće postavljana. „Raste svest da je i politika koja naizgled nema alternativu povezana sa ogromnim rizicima“, kaže Tomas Štraubhar, ekonomista sa Univerziteta u Hamburgu.
On kaže da će „korona-kriza prerasti u ekonomsku, a zatim u društvenu“. I postavlja još jedno pitanje – zar neće i te dodatne krize na kraju oslabiti zdravstveni sistem?
Džon Joanidis, profesor epidemiologije i statistike na Univerzitetu Stanford, doterao je pitanje do kraja: u najcrnjem scenariju korona-virus bi odneo 40 miliona života, slično kao i Španska groznica, s tim što bi ovde umirali „ljudi sa ograničenim očekivanim životnim vekom“ dok su pre sto godina masovno umirali i mladi. Samo bi nam ostala nada da će se život nastaviti, baš kao i 1918. Nasuprot tome, uz lockdown od nekoliko meseci ili godina, život u velikoj meri prestaje, kratkoročne i dugoročne posledice su potpuno nepoznate i mogle bi da ugroze ne milione, nego milijarde života“, piše Joanidis.
U toj jednačini sa previše nepoznatih javljaju se glasovi koji se zalažu za neku vrstu kompromisa između politike izolacije i sticanja imuniteta krda. Kažu da bi valjalo pozatvarati stare i bolesne u kuće dok se mi ostali lepo ne zarazimo i ne postanemo otporni, pa onda njih neće imati ko da zarazi. Usput, sačuvaćemo ekonomiju i, u velikoj meri, društveni život.
Među evropskim zemljama se na tom kursu drži još samo Holandija čijim vlastima kritičari prebacuju da sticanje kolektivnog imuniteta nije dokazano. Kinezi jesu testirali neka četiri majmuna i utvrdili da se ne može dvaput zaraziti korona-virusom, ali su isto tako imali ljude koji su se ipak dvaput zarazili.
Moć iza logike izolacije, koja sada prevladava, sastoji se u sledećem: možda ne znamo dovoljno, možda tapkamo u mraku, možda i preterujemo, ali ako su načelne pretpostavke o ponašanju virusa tačne – onda mora da se dela odmah po svaku cenu.
Kako za magazin The Atlantic piše Jan Bogost: „Ovo radimo u nadi da ćemo kasnije, možda i uskoro, pogledati unazad i ismevati preteranost mera. Poenta preterane reakcije je upravo u preterivanju – reagovati preterano, ali sa razlogom. Ako se sada osećate makar malo budalasto, onda radite nešto kako treba.“ Budalasto? Osecam se kao totaln budala i to vise puta u danu. Krenem u prodavnicu regularno sivena platnena maska, rukavice koje se koriste za farbanje zatekla se neka zaliha, a oko mene ljudi lagodno bez maske i rukavica??? Gledaju oni mene, gledam ja njih! A tek kako reci cerki da nikako ne moze da ode da prespava kod decka. Kakvo izlazenje, ma ne moze ni da se vidi s njim. Zarazice dve porodice, prijatelje, komsije, poznanike! Budalosto?! Na ivici ludila!
Međutim sve je izvesnije da će društvene, ekonomske, možda i zdravstvene posledice izolacije biti ispostavljene dobrano pre nego što izolacija urodi plodom pa stignemo sve u miru da analiziramo. I pre nego što stigne vakcina. Ljudi koji donose odluke će morati da zapuše nos i na tasove stave zlo koje nosi virus i zlo koje nosi izolacija.
Nikome normalnom nije važnije srkanje espresa u bašti kafića od života baka i deka. Ali niko normalan ne želi ni da kafedžijina deca nemaju šta da jedu, zar ne?
SAD ZAISTA NECU VISE DA SE VRACAM NA OVU TEMU. SMORILA SAM ZNAM. NIJEDNU TEMU NISAM TOLIKO DUGO 'TROSILA". MADA OVA JE NEPOTROSIVA REALNO! ALI MEDIJI MI UNOSE VELIKI NEMIR. A PREDSEDNIK KAZE DA SE KRIZA TEK ZAHUKTAVA!
TAKO DA DANS BEZ OBZIRA STA GOD DA SE DESI NECU DA PISEM, DA NE BIH POTPALA I JA POD TAJ SISTEM UZBUNJIVANJA I SEJANJA STRAHA!
ZAVRSICE SE SIGURNO - NEKAD! A KAKVE CE POSLEDICE OSTAVITI VREME CE POKAZATI! NAZALOST PLASIM SE DA CE POSLEDICE BITI OGROMNE!
Нема коментара :
Постави коментар