OZBILJNO PITANJE

OZBILJNO I VELIKO PITANJE JE SVAKAKO OVO: DA LI BEZIS OD NECEGA UKU TRAZIS NESTO? ODGOVOR JE VRLO KOMPLRKSAN I POKUSACU DA GA NADJEM. ZATO VALJDA I KAZU DA TI NE VREDI NI DA ODES NA KRAJ SVETA JER OD SEBE POBECI NE MOZES,

To su potpuno dva tipa ljudi.Jedni koji uporno beze od neceg i drugi koji stalno nesto traze,Obzirom da su bezanje i potraga obicno istih stvari i zelja onda se opet sve stopi u odgovor da od sebe ne mozes pobeci  niti ti neko drugi mozr dati to sto trazis, Da pojasnim. LJudi uglavnom u zivotu traze ljubav i novac(posao,stam i ostalo). LJudi najvise beze od ljubavi i novca,Zvuci vam nelogicno. Zapravo nije razmislite malo.Sad je pitanje koji ljudi uspevaju da rese ovu glavolomku - oni koji beze ili oni koji traze,Da bi se doslo do konacnog odgovora koji mozda i nije tacan jer ovaj tekst je zasnovan na licnom misljenju i iskustvu moramo dobro da razjasnimo eipove obe grpe ljudi.

PRVI koji beze su ljudi koji nemaju hrabrosti za promene, Drze se rutine bezuslovno, Od skole do posla, braka,dece. Neki se uklope i odzive svoj zivot ni previse srecni ni previse nesrecni, Znavi prosecno kao vecina ljudi. U nekom momentu nemajuci hrabrost da nesto promene "puknu" i naprave ili drasticne promene ili cak dignu ruku na sebe. DRUGI imaju mnogo hrabrosti pa ih smatraju neozbiljnim i cak ludim ne zive zivot "klise" nego stalno tragaju za novim mogucnostima. Ine kazem da je to laksi nacin zivota.Naprotiv.

Kada odlučimo da se menjamo sve ono od čega bežimo naglo će nam se zabiti u lice. Sve ono što nismo želeli da vidimo, što smo godinama gurali pod tepih i mislili “ma nije to za mene” ili za šta smo onako ponosno i neprikosnoveno bili u fazonu “ja to nikada neću tako”, ja nikada ne bih mogla to i to…da uradim, da razmišljam i postanem.

Sve ono za šta sam tvrdoglavo tvrdila da nikada neću biti sve to mi se kao bumerang vratilo nazad i pljesnulo me u lice. Sve ono što sam mislila da se ne odnosi na mene već na sve druge, sve ono čime sam izbegavala da se bavim našlo je svoj put do mene.

I baš danas sve to me direktno gleda u oči sa prećutnim izrazom i skrivenim podsmehom: ” A gde ti misliš da si pošla?”

 

Volela bih da je život jednostavniji. Volela bih da nam život ne vraća iznova i iznova neke lekcije upakovane u druge situacije, odnose i ljude, sve sa rečenicom “evo nas opet.”

Kada ste mladi ( a neke pak to verovanje prati i pod stare dane) mislite da neke stvari za vas ne važe, da neke odluke i izbore vi nikada nećete morati da napravite I dugo tako možete živeti u nekoj samoobmani i igri mačke i miša. Ja sam npr bili ekspert u begu. Kako pobeći od onoga što ne želimo da vidimo. Kako da u sto u jednoj kombinaciji probamo da prevarimo život, druge i na kraju krajeva i sami sebe. Kako izvrdati sve i svakog, ali ponajviše sebe. JA – ekspert u asertivno-intelektualnoj debati u kojoj je glavni protivnik ona sama. Niko vas ne laže kao vi sami. Niko vas ne vređa, ne vara i ne manipuliše sa vama u životu kao vi sami. Što pre to shvatite život će vam biti lakši.

Nažalost kada to shvatite sledi vam ljutnja, očaj, neverica i na kraju gorko prihvatanje da neprijatelj je baš onaj kog svakog jutra gledate u ogledalu.

Sa vremena na vreme potrebno je suočiti se sa onim delovima nas samih od kojih uporno bežimo. Postoji razlog zašto bežimo od nekih odnosa, odluka, izbora…postoji razlog zašto nam je lakše da se nečemu tvrdoglavo protivimo ili pak da od nečega bežimo glavom bez obzira.

Postoji razlog zašto ste sebe sami štitili od nekih stvari, bola, tuge, razočarenja…postoji razlog zašto su neki mehanizmi odbrane, neka uverenja nekada davno imala svoju svrhu. Nažalost njihova svrha i zaštita se sa vremenom troši i vi postajete taoci sopstvenog skirvenog bola. Nesvesni, nekada čak i ponosni kako se vešto “štitite”, snalazite, razmišljate…život čeka i čeka...

Čeka da vas vrati na sve ono od čega štitite sebe sami. Što duže “čeka”, ili pak što ste vi veštiji da bežite od njega, to će vaše “otrežnjenje” biti surovije.

Život u stvari čeka da vas oslobodi od vas samih.

Život vam iznova i iznova daje šanse da otpustite taj bol, da oprostite, naučite, savladate i dokažete sebi samima, onom neprijatelju u ogledalu da možete. Možete preživeti, naučiti, ponovno zavoleti, pasti pa se ponovo podići, razočarati se pa ponovo verovati, izgubiti se, pa se ponovo pronaći.

Prosto je, možemo, jer smo ljudi. A ja i dalje, često duboko skriveno u sebi, verujem u ljude, jer je to jedna od lekcija koju život neprestano vraća pred mene. Uporno testira moju veru u ljude, koju ja često gubim i život mi ponovo ukazuje na to da moram verovati, jer pre svega i ja sama sam čovek. Verom u ljude, njihovu snagu, moć da se podignu nakon pada, moć da oproste i ponovo zavole, da se izgube i ponovo vrate, da greše i oproste, ja vraćam veru u samu sebe.

A ljudi mogu da pate, da prođu kroz neopisive tragedije i horore. I da, nećemo se lagati, te rane će nas verovatno večno pratiti i možda će zauvek biti naši okidači, ali ako se ohrabrimo da krenemo putem isceljenja, rada, strpljivo, saosećajno sami ili pak uz nekog drugog, život nam može ponovo dati nadu, veru i ljubav, da neke rane mogu drugačije da se gledaju ili jednostavno prihvate kao deo nas samih i naše životne putanje.

Možda ćemo se probuditi jednog dana i u ogledalu neće biti neprijatelj, već neko ko ima svoje boli, traume, uspomene, gorka iskustva i teške životne lekcije i mi ćemo najzad imati hrabrosti da ne bežimo više od sebe, onoga ko smo i šta smo i sopstvenog života.

 Poznajem ljude koji su, nezadovoljni dosadašnjim životom presekli, napustili posao/zemlju/partnera i krenuli nepoznatim stazama

Nisu vođeni željom da samo promene nešto, da budu srećniji, uspešniji… više svoji. Ovde je reč je o spasavanju života, srca ili duše… svejedno.

Verujem da je taj prekid najteži deo celog procesa, jer prosto znaš da nema natrag – baciš se u bujicu, pokušavaš da plivaš i preživiš dok ne stigneš do mirnih voda. Nekada je potrebno samo nekoliko meseci, a nekada se „plovidba“ otegne na godine dok ne uploviš u mirnu luku. Teško je, ali znaš da nema nazad…

Ili ima?

Ima i onih koji posle početne energije, vere u sebe i ispravnost odluke pokleknu… posumnjaju.

Dobro, i to je nekako normalno. Posebno kad se nagutamo previše vode ili su pred nama virovi za koje nismo sigurni kako ćemo preživeti.

Ne mislim na njih, već na one koji požele da se vrate, da plivaju uzvodno…

Pomireni sa sudbinom onoga koji ne može da se menja nikako da shvate da ne možeš doći na staro, ma koliko dobro ili loše nekada bilo. Ako i uspeš da se približiš, zateći ćeš nešto još gore – dosadniji posao, lošije ljude, tužniju zemlju… Ali tada će biti teže da se ponovo otisneš.

Neprestano traženje sreće može dovesti do štetnog i nezdravog ponašanja kao što su zavisnosti, opsesija, teskoba i pritisak. Drugim rečima, u težnji da zadržimo status kvo (osećaj sreće), mi tražimo sve više i više i na kraju nikada nismo zadovoljni. To bi takođe moglo objasniti zašto ljudi osećaju tako dramatičan pad raspoloženja ako iznenada izgube sve. Ako su se navikli na određeni način života, koji ih je činio srećnima, misliće da opet treba da love ono što su imali kako bi opet bili srećni.

Ali ako smo svi, bez obzira na to koliko imamo, u opasnosti da poželimo više, postoji li način da se prekine ovaj ciklus ako zaista želimo biti srećni i zadovoljni s onim što imamo.

Di savetuje da prestanemo da postavljamo sebi uslove za ono što će nas usrećiti (posao, kuća, partner, gubitak kilograma).

– Gledajte na sreću kao na iskustvo, a ne cilj. Pokušajte se usredsrediti i pronaći sreću u onome što trenutno imate, čak i na svakodnevne, male stvari koje često uzimate zdravo za gotovo. Prestanite ili barem pokušajte smanjiti negativni unutrašnji dijalog jer negativnost rađa negativnost. Dopustite sebi proživljavanje ludih, loših i tužnih vremena, normalno je osećati bes, povređenost i tugu, treba ih obraditi na zdrav način kako biste cenili dobre stvari u svom životu – pojasnila je.

Ključan je i izlazak iz ciklusa poređenja. Savetnica Kerol En Rajs kaže da treba da se sklonimo iz kulture upoređivanja i očajavanja na društvenim mrežama,

– Pronađite radost u jednostavnim stvarima, vašoj prvoj kafi, ručku, šetnji parkom i slično. Zahvalnost znači da je vaša šoljica uvek puna, a ne poluprazna. Ono na što se usredsredimo se širi, pa se koncentrišite na dobro, a ne na nedostatke – savetovala je.

Moramo prestati razmišljati o sreći kao o krajnjoj tački, jer čak i ako postignemo X ili kupimo Y, s vremenom će ta naša sreća izbledeti i vratićemo se na početak, loviti sledeću stvar za koju mislimo da će nas usrećiti. Moramo se ​​i prestati upoređivati s drugima, jer kad vidimo ljude da su srećni s onim što mi želimo, zaboravimo na ono što već imamo. Takođe, moramo dopustiti da se dogode negativne emocije, jer samo s njima možemo ceniti pozitivne. I trebamo biti zahvalni na jednostavnim užicima.

Ne treba nam mnogo da bismo bili srećni, a svi koji teže nečem većem (boljem poslu, privlačnijem partneru, većoj kući, bržem automobilu…) vode izgubljenu bitku. Trebamo se prestati zadržavati na onome što nas je u prošlosti činilo srećnima i početi živeti u sadašnjosti, te ceniti ono što imamo ovde i sada. Samo tako ćemo napredovati.

SHVARILI STE     POENTU, NADAM SE DA SAM VAM RAZJASNILA KOLIKO SMO SAMI ODGOVORNI ZA  SVE STO NAM SE DESAVA. I DA. NE MOZEMO POBECI OD SEBE, SRECNA SAM SAM STO POSTOJI TA RAZLICITOST MEDJU LJUDIMA. I SVI SU NA NEKI NACIN U PRAVU. ZAR NE?