PRINC TAME

 PRINC TAME JE NAZIV SIMONIDINE KNJIGE. SIMONIDA KOJA NEVEROVATNO IME IMA I NEVEROVATAN DAR DA VIDI SUSTINU. KAO NOVINAR I TO  ONAJ 'STARE SKOLE" (CITAJ PRAVI I DOBAR NOVINAR)PA SADA KAO PISAC PISALA JE O STVARIMA O KOJIMA SE UGLAVNOM CUTI. NJEN PRVENAC 'GRABLJIVICA' ISTINITA JE PRICA O "KRALJICAMA NOCI"

,Simonida Milojković, jedan od najčitanijih savremenih srpskih pisaca, član je Udruženja književnika Srbije.

Književnošću se bavi od 2007. godine, kada je izašla njena prva knjiga Grabljivica, najprodavaniji roman na Balkanu u poslednje tri decenije, čiji je tiraž dosegao neverovatnih 210.000 primeraka. Britanska izdavačka kuća Pegasus, jedna od najuglednijih na svetu, proglasila je Grabljivicu vrhunskim delom savremene svetske književnosti i objavljuje ga za celo englesko govorno područje kao The Lady Predator.

Roman Ljubav u doba kokaina odmah po obja­vljivanju postaje bestseler i dospeva do vrha liste najprodavanijih knjiga u regionu.

Simonida Milojković u saradnji sa produkcijom „Prizor“ postavlja na scenu dramu Ljubav u doba kokaina, a širom regiona počinje da drži predavanja i organizuje tribine u cilju prevencije narkomanije kod mladih.

Romanom Žena, osim vrhova čitanosti, dosegnula je i prvog pisca koji je u našoj književnosti literarizovao istinitu priču iz malo poznatog sveta transrodnih osoba.

U romanu Dijagnoza: ljubav, vrhunskom ljubavnom psihotrileru, bavi se pitanjem da li je zaljubljenost vrsta psihoze i stvara li zavisnost poput narkotika.

Roman U zagrljaju princa tame donosi uzbudljiv i zastrašujući ljubavni triler. To je istinita priča devojke koju njen mladić uvodi u satanističku sektu.

Autorka je šesnaest godina bila novinar u dnevnom listu Blic.

Piše otkako se rodila. Pisala je poeziju, bila je tekstopisac, pa novinar, a danas drži tribine na kojima odvlači mlade od narkomanije i kandži sekti. Kaže da bi ponovila svoj život, sa svim lepim i ružnim što joj se dogodilo

Da se ponovo rodim, išla bih istim putem. Opet bih koračala i asfaltom i trnjem. Jer i ti bulevari, magistrale i auto-putevi, ali i sokaci, kaljave uličice i neosvetljene staze doveli su me do ove tačke na kojoj sam danas, a koja mi se veoma dopada. Da se ponovo rodim, izbegla bih samo one situacije u kojima sam, nenamerno, nekog povredila. Jer ništa nas toliko ne osakati kao bol koju smo drugom naneli.

Ako bih u jednoj reči trebalo da opišem svoje detinjstvo, bila bi to reč - sama. Nisam išla u obdanište, čuvala me je nana dok je mama bila na poslu. Deda je bio taksista, a tata je i taksirao i radio automehaniku, često i po šesnaest sati dnevno. Nisam imala s kim da se družim, jer su u mojoj ulici sve kuće osim naše bile srušene i niklo je ogromno gradilište. Nana je imala puno obaveza u kući i nije imala vremena da se igra sa mnom. Morala sam samu sebe da razonodim sa jedinim partnerom za igru kojeg sam imala - svojom maštom. Široki panj bio je moja pozornica, a mamine i nanine suknje i dedini šeširi postali su odlični kostimi. Falila je samo publika. Smišljala sam pesmice i priče i po ceo dan uvežbavala predstavu. Sećam se da sam stalno vucarala neku svesku i olovku i nešto zapisivala nekim samo meni znanim znacima jer slova nisam znala. Pričala sam da ću kad porastem biti pisac.

Detinjstvo zaista odredi čoveka. I danas je samoća moje prirodno stanje. Koliko god da volim ljude, povremeno moram da se osamim jer sam samo tada u kontaktu sa sobom. A i pisanje je usamljenički posao, tako da se sve lepo zaokružilo i dobilo smisao.

Školski sastav

Školu sam obožavala. Jedini problem mi je bio što ne radi i nedeljom. Upijala sam znanja i uživala u društvu svojih vršnjaka. Napokon sam imala s kim da se igram. Kada sam naučila slova, počela sam da zapisujem svoje rime, misli, iskustva. Pisala sam i režirala školske pozorišne predstave, a dnevnik sam vodila sve do treće-četvrte godine fakulteta.

Učiteljica Snežana Pavlović prepoznala je moj talenat za književnost i jedan školski sastav ocenila sa tri petice! Bio je to jedan od najsrećnijih trenutaka u mom životu, ali onaj prelomni odigrao se kada je umro drug Tito. Kao i svi pioniri, napisala sam sastav o njemu i desilo se čudo. Moj srceparajući tekst najviše se svideo komisiji i kao najbolji u celoj bivšoj Jugoslaviji bio je objavljen u dnevnom listu "Politika". Kada sam ugledala svoj sastav odštampan u novinama i ispod njega moje ime i prezime, nešto je kvrcnulo u glavi osmogodišnje devojčice. Donela sam odluku da postanem novinar.

Bicikl

Skakala sam padobranom, pilotirala helikopterom i avionom, ali bicikl nikada nisam naučila da vozim. Dok sam išla u školu, moja porodica je izuzetno skromno živela. Roditelji su puno radili, aliSrećom pa tih 70-ih i 80-ih godina prošlog veka vršnjacima nije bilo važno šta nosiš na sebi, već šta nosiš u sebi. Stvarno mislim da je to bilo veoma podsticajno da rano počnem da radim, da naučim da samostalno brinem o sebi i uzmem život u svoje ruke. Već od sedamnaeste godine počela sam da zarađujem. i mnogo štedeli da bi sagradili pravu kuću budući da smo stanovali u sobi i kujni. Još sam išla u Dvanaestu gimnaziju kada sam se tokom letnjeg raspusta zaposlila u kafiću "Buldog". Osladilo mi se da imam svoj novac i nastavila sam da radim i kada je počela školska godina. Mlad čovek i treba da radi. U mladosti dani duže traju, sve se stigne. A i rad spasava čoveka od raznih gluposti koje mu u dokolici padaju na pamet. Zaludan mozak đavolje je igralište.Spavala sam u krevetu pored frižidera, jela poparu i nosila odeću koju mi je nana isplela ili koju bi moja sestra od ujaka prerasla.

"Buldog" je bio velika škola života. Kafić je radio dvadeset četiri sata dnevno i stalno je bio pun. Bilo je tu i gospode i baraba. Sa svakim je trebalo znati. I sa pijanim, i sa drogiranim, i sa agresivnim, i sa ludim. Noću su dolazili kriminalci. Tih 90-ih znao se neki red, postojao je kodeks. Nas obične ljude nisu dirali, čak smo lepo pričali i družili se. Ali ubijali su jedni druge. Preživela sam desetak pucnjava tih devedesetih. Što u "Buldogu", što u popularnim diskotekama i splavovima gde sam izlazila. Toliko sam se vremenom izveštila da bih se, kada se zapuca, ko komandos bacala pod sto. Jednom je pucnjava u "Buldogu" trajala dvadesetak minuta. Mi zaposleni ležali smo iza šanka i u jednom trenutku sam od gazdarice zatražila da mi pruži cigaretu. Mrtva ladna sam pušila dok su meci rikošetirali o mermerne zidove! Čudo je čovek, na sve se navikne.

Kašikara sa ratišta

Jednom je pravo sa ratišta u uniformi došao rezervista. Iz pogleda sam shvatila da su se njegove oči nagledale užasa. Stao je za šank i naručio piće. Jedno, drugo, peto, dvanaesto... Bio je vikend, oko tri noću i kafić je bio prepun. Odjednom, stavio je na šank bombu kašikaru i izvukao osigurač! I danas se čudim koliko sam tada bila pribrana. Razgovarala sam s njim mirno, izgovarala sam prave reči koje nikako nisu mogle da potiču iz mog mladog mozga. Te reči kao da mi je sam Bog poslao. U školi smo imali odličnog profesora iz odbrane i zaštite i umela sam da koristim oružje. Dok sam govorila, samo sam gledala u šaku kojom je držao bombu plašeći se da ne popusti stisak i napravi masakr u kafiću. Uspela sam da ga ubedim da vrati osigurač. Ali jadni čovek je bio toliko pijan da nikako nije mogao da iglom potrefi rupicu. Da ga ne uplašim, nežno, a zatim snažno svojom šakom sam obuhvatila njegovu kojom je držao kašikaru. Čvrsto sam stegla, a drugom rukom vratila osigurač. Kada je sklonio bombu i izašao iz kafića, ruke su počele da mi se tresu, a srce snažno da lupa. Tek tada me je sve stiglo. Donela sam odluku da, uprkos velikoj plati i ogromnom bakšišu, više ne radim u kafiću.

Sva ta iskustva iz mračnih devedesetih prenela sam u scenario za televizijsku seriju "Grabljivica", po mom prvom romanu, koja će uskoro biti snimljena. I kasnije kroz život gledala sam da svako loše iskustvo pretočim u nešto dobro i korisno.

Kućna pomoćnica

Najduži raspust između srednje škole i fakulteta provela sam u Frankfurtu. Četiri meseca radila sam kod izuzetno bogatog starijeg bračnog para, frau Helme i her Bena. Bila sam kućna pomoćnica: kuvala, čistila, prala, peglala... Vodila sam domaćinstvo, učila nemački jezik, ali i bonton. Pravo sa beogradskih splavova upala sam u zapadnoevropsko visoko društvo. Kada sam nakon dva meseca dobro savladala nemački, koji sam pre toga učila u školi, hteli su da me zaposle kao agenta za nekretnine. Zahvalila sam im se i odbila. Već sam bila upisala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka i jedva sam čekala da počnu predavanja pa da savladam osnovne tajne zanata kojim ću se kasnije baviti šesnaest godina.

Ima nekih trenutaka koji ostaju zauvek upisani u sećanju. Jedan od tih je i onaj kada sam se vraćala za Beograd i stiskajući rukom svežanj nemačkih maraka u unutrašnjem džepu jakne, kroz prozor autobusa gledala zgrade i ulice grada na Majni. Tada sam hrabro i samouvereno, kako to samo mlad čovek ume, obećala sebi da ću sledeći put u Frankfurt doći kao gospođa, a ne kao sluškinja.

Frankfurt

Tako je i bilo. I to dva puta. Prvi sledeći put došla sam kao pisac bestselera "Grabljivica" da istražujem građu za nastavak romana. Beskrajno sam zahvalna divnom momku Milanu, sinu Ljube Zemunca, koji me je preko veze uvodio u sve javne kuće u kojima je moja junakinja radila. Družila sam se sa prostitutkama iz cele bivše Jugoslavije. Pričale smo i često zajedno plakale zbog muke koja ih je uterala u to strašno zanimanje. Mnogo puta sam pomislila da su te prostitutke bile moralnije od nekih kobajagi poštenih ljudi koji su prljave, pa i krvave ruke krili ispod belih rukavica.

Drugi put sam u Frankfurt došla sa svojom pozorišnom predstavom "Ljubav u doba kokaina", a održala sam i književno veče. Dok sam kroz zadnje staklo taksija gledala poznate ulice kvarta u kojem sam bila čistačica, ono dete u meni je sve vreme pevušilo i poskakivalo od radosti. Neko je rekao da život ispunjava želje hrabrima i ludima. Meni, izgleda, po oba osnova!

Kockanje

Tih 90-ih u Srbiji su bili veoma popularni poker-aparati. Nalazili su se u skoro svim kafićima. Naravno da sam probala (smeh)! I, naravno da sam se navukla. Prvo na aparate, a posle i na rulet. Iako sam u početku kao i svi dobijala, nije mi bio važan novac, već sama igra koja je izazivala neopisivu radost i euforiju. Malo po malo, došla sam do faze kada mi nijedna druga zabava nije pričinjavala zadovoljstvo. Tokom dana odrađivala sam obaveze čekajući veče da odem da se kockam. Posle nekoliko meseci stavila sam prst na čelo, trgla se i rešila da prestanem. Mnogo je bilo teško odoleti iskušenju. Mučila sam se, ali sam istrajala. To iskustvo zavisnosti dobro mi je došlo kasnije kada sam razgovarala sa narkomanima i istraživala građu za knjigu i predstavu "Ljubav u doba kokaina". Razumela sam te unesrećene duše i njihovu ogromnu čežnju za narkotikom. Isto tako nesrećne viđala sam za stolom za rulet. I oni su došli po svoju dozu hormona sreće koji se tokom kocke luči u ogromnim količinama. Gubili su desetine hiljada maraka za noć. Ispijenih lica, praznih džepova i još praznije duše ujutro su žickali za taksi do kuće. Nikada manjak novca ne unesreći čoveka niti rasturi porodicu kao što to može da učini višak novca. U životu sam upoznala mnogo srećnih porodica koje skromno žive, ali i nekoliko veoma nesrećnih milionera. Nema ništa nesrećnije od čoveka koji nema neispunjenih želja.

Fakultet

Fakultet mi je dobro išao. Lako sam spremala ispite i imala visok prosek, skoro devet. Čak sam se nosila mišlju da završim postdiplomske studije i ostanem kao asistent na fakultetu. Ali život je napisao potpuno drugačiji scenario. Već sam bila apsolvent kada me je u kabinetu jedan profesor napao i na silu poljubio. Lupila sam mu šamar, otrgla se, istrčala i lupala na vrata svih profesora koji su tog dana bili na fakultetu. Ispričala sam im šta mi se desilo. Osim što je bio veoma moćan jer je bio u tadašnjoj partiji na vlasti, bio je i jedini na toj katedri. U sledećem ispitnom roku, polagalo se u amfiteatru i ja sam došla toliko spremna da mislim da sam knjigu znala napamet. Izvukla sam laka pitanja i počela da pišem koncept kada me je pogledao i tiho, ali odlučno rekao: "Nikada nećeš završiti fakultet." Ne znam ni kako sam ustala, ni kako sam izašla... Dok sam koračala, ljudi i predmeti okretali su se oko mene kao na ringišpilu. Zarivala sam nokte u dlanove da se ne bih rasplakala. Žao mi je danas te male Simonide. Da je moguće, zagrlila bih je i rekla joj da se ne sekira, da će sve biti dobro i da, nakon četrdesetak položenih, ta tri nepoložena ispita neće ni najmanje uticati na njen posao i karijeru.

Trauma Dugo sam o tom iskustvu ćutala. Nedavno sam počela da pričam da bih poslala poruku ženama: nemojte da dozvolite da vas profesor, poslodavac ili neko ko koristi svoju poziciju moći, siluje. Imate ruke, imate noge, udarajte ga, branite se, vičite, bežite. Učinite sve da ne budete silovane. Ja sam ga udarila i odbranila se. Koštalo me je. Ali cena bi bila neuporedivo veća da se nisam odbranila, ta cena se plaća traumom koja ostaje za ceo život.

Radila sam po šesnaest sati dnevno i zatrpavala urednike tekstovima. Kada su istekle dve nedelje, rekla sam: "Molim vas, ostavite me da radim, sve znam, sve hoću, a što ne znam, naučiću." Svideo im se taj entuzijazam i počela sam da radim na kulturnoj rubrici. Divne trenutke sam doživela kao novinar, puno sam putovala i po bivšoj Jugoslaviji i po inostranstvu, bila na muzičkim i filmskim festivalima, radila intervjue sa mnogim svetskim zvezdama iz sveta filma i muzike. I dobro je što sam u novinarstvu radila te lepe rubrike jer sam sačuvala živce za romane u kojima se bavim istinitim, ali veoma teškim temama: prostitucija, narkomanija, kriminal, porodično i svako drugo nasilje, sekte... Ukazujem na velike društvene probleme tako što puštam junake da ispričaju svoju životnu priču. Cilj je da onaj ko pročita nikada ne poželi da pođe tim putem. Izgleda da me ona mladalačka želja da popravim svet još ne napušta.

Novinarstvo je najbolji posao na svetu ako se na vreme napusti. To je odlično zanimanje za mlade ljude jer se stiču mnoge dobre osobine primenljive za svako naredno zanimanje: brzina, tačnost, preciznost, odgovornost, spretnost... I što je najvažnije - ne postoji nemoguće. U redakciju ne smeš da se vratiš neobavljenog zadatka. Kako ćeš se dovijati i šta ćeš sve preduzeti da dođeš do dobre priče, to je samo tvoja stvar. Često se ponašamo kao detektivi i to je izuzetno zabavno. Mnogo anegdota i danas prepričavam sa kolegama novinarima i slatko se smejemo neverovatnim situacijama u kojima smo se zbog dobre priče našli.

Knjiga o sekti

Nakon knjige "Ljubav u doba kokaina", uradila sam i istoimenu predstavu i počela da držim predavanja i organizujem tribine u cilju prevencije bolesti zavisnosti. Za potrebe najnovijeg romana "U zagrljaju princa tame" već skoro godinu dana volontiram u organizaciji "Zid" i sa predsednikom Dimitrijem Pastuovićem, kliničkim psiholozima i duhovnicima radim na spasavanju i rehabilitaciji žrtava sekti.

Kod života je najinteresantnije to što je neizvestan. Ne znam gde će me sve odvesti i o kojim temama ću pisati, ali se unapred radujem budućim iskustvima.

 

Slično kao kod postporođajne depresije, usled mnogobrojnih hormonskih injekcija, ali i traume zbog razvoda, obolela sam od depresije. To je strašna bolest, jeziva. Očaj koji izaziva je toliko neizdrživ da mnogi ljudi beg od tog užasa potraže u samoubistvu. Lečila sam se kod psihijatra i kliničkog psihologa u Domu zdravlja, pila lekove oko šest meseci i, hvala dragom Bogu, iščupala sam se. Spasli su me medicina i pravoslavlje. Dok smo u blagostanju, obično ne mislimo na Boga. Tek kada nas neka muka satera u ćošak, podignemo glavu ka nebu. Čitala sam Novi zavet i Svete Oce, njihova žitija i pouke i tu pronašla odgovore na sva pitanja.

Pravoslavlje

U početku sam mnogo patila što nemam decu i godinama sam se trudila da zatrudnim; toliko sam se hormona naprimala da sam i zdravlje narušila. Ali vremenom sam to prihvatila kao Božju promisao. Ko zna čega me je spasao. Jer, ne donose sva deca sreću svojim roditeljima, nažalost, mnoga unesreće svoje očeve i majke pa i dignu ruku na njih. Tako sam to prihvatila i danas nemam nikakvu žal zbog toga što nemam potomstvo. Verujem da mi Bog daje ono što je najbolje za mene. U Crkvi sam našla mir, radost, utehu i smisao. Pravoslavlje je zapravo vrhunska psihoterapija jer postajemo bolji ljudi. Danas sam zahvalna Bogu što mi je dao iskustvo depresije. Nakon tog pakla, mnogo više cenim i volim život i radujem se svakom danu. Postala sam tolerantnija prema ljudima i empatičnija. Razumem sve ljudske slabosti jer ih i sama imam.

Pomenula ga je u svojoj knjizi Princ Tame,SIMONIDA je znala o cemu pise - kao i uvek.Njene su knjige zato toliko dobre sto su istinite ljudske price.

Sektolog Dimitrije Pastuović objasnio je da u Srbiji postoji veliki broj sekti, ali i još veći broj pojedinaca koji vrbuju ljude za satanističke rituale i zluopotrebe raznih vrsta. On je detaljno objasnio kako izgleda jedan od rituala inicijacije u sektu, ali i predočio na koji način možemo da izbegnemo da postanemo žrtve ovih veoma manipulativnih i opasnih podzemnih organizacija.

"Virus sekte je virus koji mutira. U početku, do pre nekih deset, petnaest godina, crne mise su se održavale na grobljima. Sada se održavaju i po stanovima, kućama, vikendicama… To je kao "Bratstvo tule" - to su žurke i `proslave` zatvorenog tipa na kojima se dešavaju inicijacije. Recimo, oltar u satanizmu je golo žensko telo, po potrebi virgo in takta – netaknuta. Na tom oltaru okrenutom prema istoku se vrše rituali. Novi član, inicijant, treba da razdeviči tu žensku osobu i da spava sa njom istovremeno izgovarajući `Oče naš` naopačke, koji ne bih sad da izgovaram, užasno zvuči i blasfemično mi je da govorim o tome. Tu se jede, tu se pije, pričešćuju se, jer je reč o `crnoj misi`. Kao što se mi hrišćani pričešćujemo hlebom i vinom, oni se pričešćuju hlebom i krvlju. Nije bitno da li je krv ljudska. U nedostatku ljudske krvi, zakolje se neki pas, neka mačka, i uz taj obrnuti `Oče naš` oni se pričešćuju s time i rade šta se dalje radi", objasnio je Pastuović.

Stručnjak za sekte je, govoreći o ovoj temi u TV gostovanju, upozorio građane od koga im sve preti opasnosti, objašnjavajući na koje se sve načine članovi sekti predstavljaju.

"Naši ljudi sumnjaju u postojanje sekti na ovim prostorima, sve dok im ne pokucaju na vrata. Sekta nije nešto što je vidno golim okom. Često je teško primetiti određene stvari. Danas imamo ljude koji se predstavljaju kao dobročinitelji ili pisci. Kad kažem pisci, mislim na razne publiciste, ljude koji ukoričavaju razne gluposti kroz koje se provlače subliminalne poruke koje truju ljudski mozak sa tim pričama. Predstavljaju se kao neki gurui ili kao hrišćani sa blagoslovom, što uopšte nije istina, a onda kreću da promovišu kabalu, razne oblike magijanja, hermetizam… Imamo tu onda razne profesore, zapravo ljude koji se predstavljaju kao profesori nepostojećih nauka… Recimo, šta je to hermetička astrologija? Na kojem se to fakultetu studira? Ovaj narod je u velikom deficitu sa duhovnošću. Zato lako nasedaju. U borbi su za golu egzistenciju i žele da pribegnu brzom rešenju, pa smatraju da će im neke sile pomoći da dođu do onoga što im fali", kaže stručnjak, dodatno objasnivši da svaka sekta ima ciljnu grupu.Sekte su čak ostavile prostor manipulativnim pojedincima, koji su takođe jedan oblik sekte jer iza njih stoje velike organizacije mada oni nastupaju samostalno. Svaka sekta ima svoju ciljnu grupu. Postoje grupe koje vrbuju tinejdžere, klince u adolescentskom periodu, da bi za njih obavljali prljave poslove: prostituciju, prodavanje narkotika, likvidacije… Postoje pseudohrišćanske sekte kojima su cilj penzioneri. Zatim, tu su grupe koje ciljaju zapostavljene žene preko četrdeset godina. To su žene zapostavljene od svojih muževa, nesigurne u sebe, a pred njima se pojavi slatkorečivi pajac sa komplimentima koji će da je zavede i iskoristi u svakom pogledu. Fizički izlazak iz sekte je lakši od psihološkog dela. Treba dekodirati čoveka, a za to je potrebna pomoć duhovnika, neuropsihijatra i kliničkog psihologa", zaključio je Pastuović.

OVAJ TEKST BIO BI SVOJEVRSNA ODA GENIJALNOJ SIMONIDI I HRABROSTI DA PISE O SVIM TIM TEMAMA KOJE UNISTAVAJU LJUDE NA OVAJ ILI ONAJ NACIN PROCITAJTE NJENE KNJIGE, ALI OBRATITE PAZNJU I NA SVOJE UKUCANE, KOMSIJE, PRIJATELJE, KOLEGE. AKO PRIMETITE BILO KOJI ZNAK OD TOLIKO MOGUCIH ZNAKOVA KOJE JE SIMONIDA OPISIVALA KROZ SVOJE KNJIGE LAKO CETE PREPOZNATI SVE POROKE KOJE UGROZAVAJU MLADE I OSTALE LJUDE. HVALA SIMONIDA!