TREBA IMATI SVOJE 'JA'. TO JE U REDU. ALI IMATI VELIKU KOLICINU EGA SVAKAKO NIJE DOBRO KAO I SVE CEGA JE VISE. TO NANOSI STETU OKOLINI ALI I SAMOJ OSOBI. EGO MOZE DA BUDE KORISTAN,MEDJUTIM NJEGOVA ULOGA U MNOGIM SEGMENTIMA ZIVOTA NANOSI MNOGO VISE STETE NEGO KORISTI.
Reč “Ja” u sebi sadrži najveću grešku i najdublju istinu. Zavisi od upotrebe. U svakodnevnoj upotrebi “Ja” predstavlja pogrešnu percepciju onoga što vi jeste. Iluzorni doživljaj identiteta. To je naš ego.
U svom delu “Uvod u psihoanalizu”, Sigmund Frojd je isticao troslojni aspekt čovekove ličnosti, kao ID-EGO-SUPEREGO. Id
(“ono”) je prisutan u svakom od nas, od samog rodjenja. Lišen logike,
obuzet primitivnim ponašanjima i instiktima. Podleže uticaju seksualnih
impulsa i agresije. Id je deo ličnosti koji se ne obazire na norme i
propise, jedini cilj jeste, postići zadovoljstvo.
Ego (“ja”) jeste svesni deo ličnosti, koji spoznaje svet putem mišljenja, pamćenja, opažanja. Ego se rukovodi principom realnosti i posreduje izmedju ida i superega.
Superego (“nad-ja”) predstavlja savest i moral. On je proizvod življenja u odredjenoj društvenoj sredini. Id, ego i superego predstavljaju funkcionalne komponente koje se nalaze u medjusobno dinamičkom odnosu. Nego, da se dublje posvetimo Egu.
Ego predstavlja neopaženi deo uma, glas u glavi koji se pretvara da smo mi.
Ego prikazuje sliku koju imamo o samom sebi. Pored toga, on je i prizma kroz koju posmatramo ljude oko sebe i naše okruženje. Medjutim, ego su i neopažene emocije, koje su odgovor tela na taj glas. Glas u glavi prezentuje priču u koju telo veruje. Emocije se razlikuju od osobe do osobe, naše telo odgovara na um emocijom, a emocija se pretvara u reakciju.
Negativna emocija je toksična po telo. Tuga, strah, mržnja, zavist… Jer ego je skup negativnih energija i skup svih negativnih aspekata naše ličnosti. Sva ta stanja i osećanja utiču i na naš imuno sistem, varenje, rad srca. Što ukazuje na povezanost emocionalnog stanja i fizičke bolesti.
Pitanje je, da li onda pozitivne emocije imaju suprotan efekat? Da li one jačaju imunitet i leče telo?
Ovde se pravi razlika izmedju pozitivnih emocija koje stvara ego i emocija koje izviru iz našeg prirodnog stanja. Prve u sebi sadrže suprotne emocije već u samom startu. Na primer, ono što ego naziva ljubavlju jeste posesivnost, koja se lako moze pretvoriti u mržnju. Vezano za dublje emocije, one su stanje bića. One se iskazuju kroz ljubav, radost i mir kao dela naše prave prirode.
Svaki ego nešto želi. Vodjen tom potrebom on se prihvata raznih uloga kako bi dobio to što smatra potrebnim. Bilo da se radi o psihološkoj ili fizičkoj potvrdi, osećaju moći, superiornosti, materijalnoj dobiti… Neke uloge su jedva primetne dok su druge više nego očigledne. Ego traga za pažnjom koja ima odredjeni oblik. Poput pohvale i divljenja. Pojedina ega ako ne mogu dobiti pohvalu ili divljenje, zadovoljiće se drugim oblicima pažnje, i tumačiće uloge kako bi došli do njih. Pozitivnu pažnju zameniće negativnom. Posegnuće za ponašanjem koje će izazvati osudu. Sve u smislu sopstvene potvrde, “molim te, reci mi da postojim, da nisam beznačajan.”
“Ego se hrani pažnjom koju dobija od drugih.”
Ukoliko je neko moćniji od nas, u smislu da ima više znanja, više novca, više posla, prijatelja… Ego se u tom slučaju oseća ugroženim. Iz razloga što taj osećaj “manjeg” unižava njegov imaginarni doživljaj sebe, u odnosu na druge. Tada osoba pokušava da vrati svoju moć tako što oštro kritikuje ili umanjuje vrednost onoga što drugi poseduju, znaju, mogu.
Može se desiti i sledeće.
Umesto takmičenja sa osobom koja ga čini inferiornim, daće sebi na važnosti udruživanjem sa istom. Kretaće se u krugovima u kojima tu osobu veličaju i uzdižu, smatrajući se tada jednako bitnim i važnim. Ruku pod ruku, samim njenim prisustvom, biće zadovoljen vapaj za superiornošću.
Mnogi ljudi uskraćuju drugima pomoć u poslu, potcenjuju ih, pokušavaju da ih sabotiraju na razne načine. Sve zarad cilja “oni ne mogu biti bolji od mene”. Ego ne zna za saradnju. Ego ne zna da će se posao bolje obaviti i lakše odvijati u saradnji sa drugima. On ne shvata da njegovo nezadovoljstvo povodom tudjeg uspeha umanjuje šansu za sopstveni uspeh.
Najznačajniji savet bi bio: Merite se jedino sa sobom. Budite sebi jedini prekor i jedina pohvala.
Svako ima svoju percepciju sveta. Svoje navike, shvatanja i verovanja. S toga, ne shvataj ništa lično. Neslaganje nije uvek i namerno suprostavljanje.
- Ne stvaraj idole. Ne idealizuj i ne uzdiži druge. Njihove živote. Uspehe. Postojanje. Poštuj sve što su postigli ali se usmeri samo na sopstveni put i imaj svoj cilj.
- Ne dokazuj se pred drugima onda kada se uplašiš da su bitniji od tebe. Sopstvenim potvrdjivanjem u tom trenutku nećeš umanjiti njihovu moć ili nemoć. Nego baš suprotno. Zato “tri put meri jednom seci”
- Budi svoj, drugačiji, budi autentičan. Ne tuguj što nisi kao neko drugi. Jer ti si to što jesi.
- Nemoj da se žališ, kukaš i ogovaraš. Prestani da juriš savršenstvo.
- ZAHVALNOST. Bez nje nema genijalnosti. Bez nje nema kontrole. Zahvalnost je jedini put da dobiješ i više od onoga što trebaš.
Ego onemogućava jasnu viziju i treba ga odstraniti ukoliko želimo da budemo kompletni. Kompletni smo samo onda kada smo povezani sa svojim višim “Ja”. Jedina ljubav i potvrda dolazi iznutra. Kada je pronadjemo u sebi imaćemo je i spolja.
“Ono što čovek stvarno voli u sebi i kod drugoga je njegov idealni Ego čije je poreklo duboko, sa korenima i u prošlosti čovečanstva. Najviši cilj razvoja svake osobe treba da bude ne samo uzimanje i zadovoljavanje fizičke napetosti. Već i radosno davanje i predavanje sebe drugome.” Vladeta Jerotic.a
Samopoštovanje i samopouzdanje su, naravno, poželjne osobine, koje nisu stečene već se s vremenom grade. I to što ste ponosni na sebe i svaki svoj uspeh, afirmativno je i lepo. Ali ako ste duboko ubeđeni u to da baš sve što radite u životu radite najbolje, da su vaši stavovi ispravniji od tuđih, i ako ne dozvoljavate da vam neko sugeriše da postoji i drugačije mišljenje, to nije pohvalno. Trener ličnog razvoja Kerol En Rajs kaže da bi ovi parametri mogli da ukažu na to da ste narcis. A od njih ljudi beže glavom bez obzira.
- To što ste sami sebi najveći obožavalac nije dovoljno, jer i drugi ljudi treba da vas vole i poštuju - poručuje Kerol. - Ako stalno vodite glavnu reč i govorite isključivo o sebi, trebalo bi da shvatite da je drugima dosadno i da će, pre ili kasnije, prestati sa vama da se druže.
Jer, niko ne voli monologe. Za razgovor je potrebno najmanje dvoje, a ako se vi stalno namećete i svaku rečenicu počinjete sa "ja", tu prostora za dijalog nema. Kao što razgovor nije razgovor ukoliko neko stalno menja temu da bi pričao o sebi i sve svoje doživljaje
Rajsova kaže da je veliki problem sa narcisoidnošću to što ljudi misle da su zvezde.
- Zapravo većinu ne zanima ni ko ste, ni šta radite, ni kako ste, sve
dok nemaju konkretan razlog da to saznaju. Ako pretpostavljate da su svi
fascinirani vama i da su svi vaša publika, definitivno ste narcis -
oštra je Kerol.
RODJENA SESTRA EGA JE SUJETA
Sujetna osoba je:
1. preosetljiva na kritiku i odbacivanje
2. ima izraženu želju da dobije potvrdu od strane drugih ljudi
3. ima nisko samopoštovanje
4. čvrsto se identifikuje sa svojim egom i grčevito se drži te idenitifikacije
Sujetne osobe su preosetljive na kritiku. One svaku kritiku doživljavaju intenzivno, lično, kao znak odbacivanja. Ako kritikujete sujetnu osobu ona će postati ljuta i povređena i osećaće se odbačeno. Sujetna osoba žudi za prihvatanjem i odobravanjem od strane drugih. Sujetna osoba je osoba gladna ljubavi. Sujetna osoba se oseća nevoljeno a ne ume da voli sebe u zadovoljavajućoj meri. Zato ona traži potvrdu svoje vrednosti od strane drugih ljudi. Spolja može delovati arogantno, nadmeno i samouvereno. Dok iznutra se oseća nesigurno, povređeno, usamljeno, odbačeno, besno i prazno.
Zašto je sujeta “slast za ego”?
Kada sujetna osoba osvaja druge ljude, dobija njihove komplimente i divljenje, ona procveta. Oseća se kao da je na sedmom nebu. Ti uzbudljivi, ekstatički osećaji moći, lične vrednosti i prihvaćenosti dižu njen ego u nebesa. Osećaj ličnog trijumfa je jako uzbudljiv, prijatan i eksicitirajući kao droga. Osoba lako postaje zavisna od njega i teško ga se odriče. Problem je u tome što svi ti osećaji (kao i svi drugi) ne mogu da traju dugo. Za sujetu važi poznata narodna izreka: ko visoko leti, nisko pada. Kada prestanu aplauzi, divljenje i prihvatanje, sujetna osoba ostaje bez svoje duševne hrane i ponovo zapada u stanje apatije, umerene i hronične potištenosti (distimije), koja može biti praćena povremenim epizodama očaja.
Zašto je sujeta “otrov za dušu”?
Sujeta je “otrov za dušu” jer sprečava prirodan kapacitet osobe da se razvija i dostigne svoj krajnji cilj ličnog i spiritualnog razvoja a to je sloboda od ega. Sloboda od ega ne znači gubitak ega, jer je to nemoguće. Sloboda od ega znači distanciranje od ega, svest da ego postoji ali da je ego samo ego a ne suštinska odlika nečijeg identiteta. Ego je samo filter kroz koji posmatramo sebe, druge i svet. Iako imam ego ja sam mnogo više od njega.
Od čega se sastoji ego?
Ego je dečija i kulturna tvorevina sa kojom smo se identifikovali
tokom razvoja. Ego se sastoji od niza kulturnih i porodično uslovljenih
vrednosti, uloga i identiteta. Ego ne možemo razoriti niti izbrisati iz
našeg uma, ali ga možemo prevaziđi. Možemo se izdići iznad njega, tako
što ćemo uvideti da ego nije suština našeg bića. Svako ima ego ali niko
od nas nije ego.
Sujetna osoba je osoba koja je centrirana na svoj ego. Ona ne vidi da
ona može da postoji izvan svog ega. Zato je tako fragilna i
preosetljiva. Dokle god osoba veruje da je ona ego, ona neće biti u
stanju da sebe prihvati bezuslovno i oslobodi sebe ropstva sujete.
Kada osoba bezuslovno prihvati sebe ona oseća duševni mir, spokoj, celovitost, radost i iskrenu ljubav prema sebi, drugima i svetu. To je ljubav bez očekivanja i interesa. Volim zato što postojim a ne zato što želim da posedujem nešto ili nekoga. Kada osoba shvati i doživi da nije svoj ego ona više ne žudi za prihvatanjem od strane drugih. Više ne teži savršenstvu. Može slobodno i udobno da živi u svojoj koži jer se više ne identifikuje čvrsto sa svojim ego programima, stečenim identitetima i uverenjima. Takva osoba je svesna sebe, ali je i dalje nesavršena. Ali to više nije problem. Nesavršenost joj ne smeta, jer se više ne vezuje za ego.
Osnovni ego program je: vrediš onoliko koliko te značajni drugi prihvate i potvrde. Kada postanemo svesni tog programa i prestanemo da ga sledimo, postajemo slobodni od ropstva sujete. Ego program je onaj u koji veruju deca. To je program kome smo naučeni i trenirani od rođenja pa sve do odraslog doba. Ego program kaže: budi ono što drugi kažu da ti jesi, oni bolje znaju od tebe kakav si i koliko vrediš. To je naravno iluzija. Ko može da vas bolje zna od vas samih? Ne može niko.
Kako možemo prevazići ego i sujetu?
Tako što ćemo zaviriti u sebe i potražiti odgovore iznutra. Koje odgovore tražimo? Tražimo da odbacimo iluzije o tome ko verujemo da jesmo. Kada odbacimo te iluzije ostaje ono to stvarno jesmo. To se ne može opisati rečima jer to nije koncept već doživljaj. Doživljaj da nismo ego oslobađa i uvodi nas u svet prave samospoznaje i unutrašnjeg mira.
Sujeta, taština, slavoljublje… Ova ljudska osobina je od davnina predmet interesovanja mnogih filozofa, psihologa, pisaca, dramaturga, reditelja, umetnika uopšte, kao i svi drugih koji su težili da zavire u ljudsku psihu.
Iza sujete se krije nesigurnost, slabost, nemoć osobe da svoje samopoštovanje crpi iznutra. Sujeta je itekako prisutna kod savremenog čoveka, ali je vekovima unazad takođe imala svoje oblike i neizostavno je determinisana socijalnim okruženjem.
Za razvoj sujete i njen opstanak neophodni su ljudi iz okruženja. Danas je, čini se, usled sistema vrednosti koje nam nameće moderno društvo, više nego ikad pogodna klima za razvoj sujete. Ljudi se uglavnom vrednuju po imetku i poziciji moći, a ne po duhovnim vrlinama i moralnim vrednostima.
Sujeta je deo ljudske prirode, različito izražena kod različitih ljudi. Većina ljudi smatra sujetu negativnom osobinom. Kritike i sugestije na račun svojih postupaka i odluka, sujetna osoba doživljava intenzivno, povređujuće, biva uvređena ili čak kritiku procenjuje kao napad na njenu ličnost.
Zato se osećanje sujete svrstava u infantilna osećanja. Sujetni ljudi, baš kao i mala deca, nisu u stanju da razdvoje svoje postupke od svoje ličnosti. Uvek kada su joj poljuljani slika i mišljenje o sopstvenoj veličini i vrednosti, sujetna osoba svojim ponašanjem pokušava da obezbedi pohvale i priznanja od strane ljudi iz okruženja, kako bi potvrdila osećanje sopstvene vrednosti.
Onda kada divljenje, priznanja i pohvale okoline izostanu, sujetna osoba je sklona da sebe predstavlja kao neshvaćenu i kao žrtvu. Ova odbrambena reakcija često je praćena osećanjima gneva, ljutnje, zavisti i mržnje.
Sujeta se uglavnom manifestuje tako što osoba svaku kritiku tumači kao zavist okoline, nameru da joj napakoste. Usled ovakvog doživljaja, dolazi do vidnih promena u ponašanju. Te promene se ogledaju u nastojanjima sujetne osobe da se preterano hvali, da ističe i naglašava svoje uspehe i postignuća, da se eksponira kako bi privukla pažnju okoline.
Takvo ponašanje je obično praćeno karakterističnim neverbalnim sadržajima, kao što su nadmeno držanje i specifičan izraz lica. Okolina uglavnom za vrlo kratko vreme primeti sujetnost kod osobe, dok je ona sama negira.
Sa druge strane, ima poznatih javnih ljudi, posebno iz sveta umetnosti, koji rado ističu ovu svoju osobinu kao pozitivnu. Oni je smatraju pokretačkom snagom da čine dobra dela i budu kreativni. Na kraju, to biva ovenčano priznanjem okoline. Onda kada sujetna osoba dobije divljenje i pohvale okoline, njeno samopouzdanje dobija ogromnu snagu. Ona postaje uzbuđena, prezadovoljna sobom, oseća se moćno, vredno i prihvaćeno.
Ovaj intenzivan i kompleksan doživljaj je toliko prijatan, skoro pa ekstazičan, te deluje poput droge. Osoba se teško odriče ovakvih osećanja, koja su obično kratkog daha. Tada nastaje problem, jer sa prestankom pohvala dolazi do pada, sledi potištenost, bezvoljnost, apatija i ponekad očaj.
Sujeta je kamen spoticanja na putu ličnog rasta i razvoja. Ona ometa kapacitete ličnosti da raste, razvija se i da se oslobodi svog ega. Sloboda od ega podrazumeva jačanje svesti da ego postoji, ali da on kao takav nije ličnost, već samo neka vrsta prizme kroz koju posmatramo svet i ljude oko sebe. Ego nije odlika nečijeg identiteta, osoba je mnogo više od ega.
Zrela ličnost shvata da je veća od ega.
Sa pozicije ega funkcionišu deca, ali i sujetne osobe koje su identifikovane sa njim, i ne vide da mogu da postoje izvan sopstvenog ega. U korenu ovakvog funkcionisanja je osećanje da vrediš onoliko koliko te druge, tebi važne osobe prihvate i „potvrde“.
Sve dok se ne oslobodi ovakvog funkcionisanja i ne sagleda sebe kao nekog ko je iznad svog ega, osoba ne može da prevlada svoju sujetu.Prevladavanje sujete je put ka bezuslovnom prihvatanju sebe kao osobe sa sopstvenim vrednostima. Vrednostima koje zavise isključivo od vas, a ne od okoline. Kada počnete da volite bez interesa i želje da posedujete nekog i nešto, onda možete reći da ste pobedili sujetu.
Važno u prevazilaženju sujete je nastojanje da se cene vrednosti koje nisu materijalne. Da obogaćujete svoj unutrašnji duhovni svet, a ne da sakupljate materijalna dobra zarad divljenja drugih.
Čovek ne treba da teži savršenstvu, već da zavoli sebe sa svim svojim manama i vrlinama. Da gleda na sebe kao na neponovljivu ličnost koja temeljno otkriva svoje unutrašnje lepote na putu ka svom samoostvarenju.
SADA JEDNA POUCNA PRICA.
Нема коментара :
Постави коментар