MOSTOVI

 MOSTOVI SPAJAJU LJUDE. NIJE TO SAMO NACIN DA PREDJES PREKO REKE. SVAKI JE MOST POSEBAN. JEDAN OD NJIH STAR 80 GODINA SRUSEN JE OVIH DANA. ZASTO?

Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić izjavio je u februaru 2023. da Beograd saobraćajno više ne može da funkcioniše sa Starim savskim mostom koji je, kako je naveo, kočnica razvoju grada.

Tako i bi. Mašine su se ostrvile na jednu istorijsku metalnu konstrukciju koja je postala sinonim otpora nacizmu u Drugom svetskom ratu. I kao što se često može čuti - nisu ga srušili Nemci, ali će zato naprednjaci.

Podsetimo, na osnovu odluke gradskih vlasti, most koji je izgrađen za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu trenutno je u procesu demontaže.

Uklanjanje Starog savskog mosta već je u odmakloj fazi.

Razmontiran je i deo mosta koji vodi ka starom delu grada i zasad je ostao još samo središnji deo.

Ono ubrzanje koje vozač svojom papučicom za gas proizvede, kad tramvaj krene da klizi preko metalnih, sada već zarđalih, šina koje proizvede najfiniji i namiliji zvuk škripanja, jedini koji ne izaziva jezu čitavog tela od neprijatnosti, kao i zveckavi zvuk sirene koji pritisne kao znak protesta vozaču ispred sebe, neće se više čuti sa mosta koji već 40 godina nosi šine koje su postalo njegovo obeležje, kao što je i on sam postao obeležje ovog grada.

Svaka popdnevna, dnevna ili predvečerska šetnja obalama Save biće uskraćena za tu divnu buku, koja bi nadjačavala svaki razgovor ljudi ukoliko bi vam se posrećilo da se baš u tom trenutku, kada tramvaj prolazi, nađete ispod ovog mosta i osetite blago podrhtavanje betonskih i čeličnih konstrukcija.

Tako će ovaj deo grad, odlukom nekih visoko pozicioniranih političara, ostati uskraćen za muziku još dve tramvajske linije.

A razglednica Beograda više nikada neće izgledati isto. Zelena,

metalna konstrukcija koja je povezivala stari i novi deo našeg grada – Stari savski most, odbrajava svoj poslednji dan u svojoj staroj funkciji na starom mestu. I, evo, nakon poslednjih atubousa sa iste adrese, tramvaj kreće, poslednji put preko šina koje su postavljene pre četiri decenije na jednom od monumentalnih simbola Beograda.

Pre ovog mosta, od koga se ovih dana opraštamo, u Beogradu postojao je jedan drugi most. Pet godina pre Drugog svetskog rata, tačnije 1934. godine, izgrađen je Most kralja Aleksandra, koji je povezivao stari deo Beograda sa Zemunom, otuda je bio poznat i Zemunski most. Ali kako je počeo rat, most je vrlo brzo srušen. Sedam godina nakon što ga je Pavle Karađorđević otvorio, zbog ratnih razaranja ovaj most doživeo je tragičan kraj 12. aprila 1941. godine. U cilju sprečavanja prelaska nemačkih oružanih snaga na drugu stranu, post je dignut u vazduh od strane vojske Kraljevine Jugoslavije u aprilskim borbama.

Razni su mitovi i priče kružile oko spomenutog mosta, da ga vuče neko prokletsvo. U tim pričama išla je u prilog činjenica da je most izgrađen na ostacima nekadašnje džamije, koja se nalazila tačno na mestu gde je danas noseći stub Brankovog mosta na desnoj obali Save.

Nakon što je srušen Most kralja Aleksandra, Nemcima je pod hitno bio potreban nov most, neophodan za prebacivanje trupa i opreme iz jugoistočne Evrope. Tada se rekonstrukcija mosta i popravka činila kao mnogo veći i zahtevniji posao, pa su Nemci rešenje pronašli u Žablju. Na tom mestu, s ciljem da premosti Tisu, su donešeni delovi novog mosta u proizvodnji nemačke firme „C. H. Jucho”. Međutim, Nemci su shvatili da je most u Beogradu daleko potrebniji pa je nesuđeni žabaljski most hitno prebačen u naš grad. Ubrzo sklopljen i montiran, već 1942. godine povezivao je dve strane Beograda i pušten je u saobraća. To je bio, danas pozanati, Stari savski most.

Međutim, za vreme rata, nacistički vojnici imali su drugačije ime za naš most. Kako je planirano da Beograd dobije ime „Prinz Eugen Stadt“, odnosno Princ Eugenov grad, koji je učestvovao u drugoj opsadi Hazburške monarhije Beograda 1717, godine, Savski most Nemci su tada zvali Most princa Eugena.

Pre 80 godina, te noći 20. oktobra 1944. godine, kada je Beograd oslobođen, spašen je i Stari most, čije su miniranje nemci planirali upravo za to veče. Postoji nekoliko priča o tome ko stoji iza herojstva spašavanja zeleno lučne saobraćajnice sa osam stubova.

Spašavanje mosta

Jedan od najpoznatinij priča o spašavanju mosta jeste mit o penzionisanom profesoru Miladinu Zariću. Kako legedna kaže, Zarić je živeo u Karađorđevoj ulici broj 69, kada je jedne noći sa prozora svoje kuće, dok je Beograd bio u piku borbe za oslobođenjem, video da nemački vojnici miniraju Stari savski most. On je odlučio da to spreči, pa se sa kutijom alata upitio ka tamo. Dalje priča ide, da je Zarić uspeo da dođe do mosta i preseče kablove koji su već goreli, što je učinio “pionirskim ašovčićem”. Iako postoje neisaglašene verzije i razne varijacije priče o Miladinu Zariću on je svakako ostao, zajedno sa Savskim most, simbol ovog grada.

U drugoj verziji o spasilačkoj misiji Savskog mosta glavne aktere čine Zemunci Nikola Milovančević i Krsta Vučić. Postoji teorija da je most mogao da se deminira samo sa zemunske strane, pa se tako veruje da je spomenuti dvojac podmitio nekog domobrana kako bi deminirali most. O njihovom herojstvu napisao rad je i Milorad Tončev koji je objavljen u Institutu za savremenu istoriju, kao i u svojoj knjizi „22. srpska kosmajska brigada”.

Treća verzija o spašavanju mosta našla se na stranicama Politike u članku iz 1964. godine. Pod naslovom “Kako je spasen Savski most”, u sećanjima Aleksandra Aleksejeviča Matuškina, člana vojnog saveta dunavske flote SSSR, dobili smo priču o spasavanju mosta od strane mornana Sovjetske Dunavske flote.

“Brodovi su došli u pravi čas. Jedinice Crvene Armije i Narodnooslobodilačke vojske lomile su poslednji otpor Nemaca u gradu. Bežeći prema Zemunu, neprijatelj je minirao savski most. Brodovi dunavske flotile koji su dejstvovali od ratnog ostrva dobili su zadatak da po svaku cenu spreče rušenje mosta, jer bi to imalo velike posledice za dalji razvoj operacija. Gađajući iz svih topova i neprestano zasipani kišom kuršuma, brodovi su smelo jurnuli ka mostu i prerezali sve kablove koji su vodili do eksploziva”, sećanja su Aleksandra Matiškina u članku starom 60 godina.

Zbog zasluga za spasavanje Savskog mosta i njegovo razminiranje kapetan druge klase Crvene armije Grigorij Ohrimenko postao je narodni heroj Jugoslavije, a kontraadmiral SSSR Aleksej Matuškin je odlikovan Ordenom zasluga za narod.

Rušenje Starog savskog mosta sprečeno je pre 80 godina. Uz most Ludendorf na Rajni, on je ostao jedini veliki most u Evropi koji Nemci u povlačenju nisu uspeli da sruše. Pošto se zbog velikih oštećenja Ludendorf srušio, samo deset dana nakon što ga je saveznička vojska zauzela, Stari savski most ostao je jedini veliki evropski most koji je izbegao rušenje prilikom nemačkog povlačenja.

„Mostovi nisu samo obične građevine od kamena, betona ili željeza kojim se premošćuje neka reka… Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukršta najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo„… dok se u pozadini sve tiše i tiše čuje škripanje tamvajskih šina…

Zastanite nasred Starog savskog mosta i zagledajte se u mirnu reku. Najlepši je pogled kad sunce tek izađe i dobije svoju punu jutarnju snagu, a kroz izmaglicu se naziru konture starog grada. Pred vama su Gazela, Stari železnički most, Most na Adi… Sa strane niču soliteri, galebovi preleću reku, a čamci su još u svojim marinama.

A onda, nailazi tramvaj. Prigušeni zvuk metala koji podrhtava postaje sve jači i neprijatniji. Tlo se trese pod nogama, čelična konstrukcija počinje da pleše, a onda se ponovo sve smiruje. Tramvaj je već zašao u Savamalu, skrenuo u Karađorđevu i nastavio put ka Brankovom mostu.

Ova slika koju su mnogi bezbroj puta doživeli, vodi nas do ratne priče iz 1944. godine.

Tada je ovaj most imao sasvim drugačiju ulogu: njime nisu prolazili tramvaji, već tenkovi, topovi, vojni kamioni i užurbana pešadija u trku. A reka Sava nije bila toliko mirna u tom tragičnom vremenu Drugog svetskog rata.

Umesto galebova ovuda su leteli smrtonosni projektili. Krv se mešala sa rekom, a ka dnu su padali geleri nemačke artiljerije sa Bežanije.

Komadi vrelog čelika koji bi se nekoliko sekundi ranije rasprsli nad glavama jugoslovenskih i sovjetskih boraca, zahuktanih da preko sačuvanog mosta što pre pređu na drugu obalu Save i nastave gonjenje nacista.
Okupatora u bezglavom begu iz prestonice koju su prethodno držali u strahu, nasilju i teroru pune četiri godine.

Nije bilo nikakve mogućnosti da se u tim veličanstvenim i stradalničkim danima bitke za slobodu Beograda stane nasred ovog mosta i zagleda u veliku vodu ispod i grad na njenoj obali.

I ništa nije bilo tako jednostavno ni romantično kao što nam se danas čini kada slušamo storiju o spasavanju Starog savskog mosta.

Poslednjih godina najviše se raspreda mit o Miladinu Zariću, heroju koji je živeo u Karađorđevoj ulici i nije mogao da gleda kako će jedini beogradski most nacisti u povlačenju postavljenim minama da sruše u Savu kako ih oslobodioci ne bi lako stigli.

Popularna priča kaže da je smogao hrabrosti da na njega zakorači nekoliko minuta pred katastrofu i ašovom preseče upaljene fitilje postavljenih bombi.

I onda, kada su ratne operacije bile zauvek završene, mostom su ponovo krenuli civili: automobili, autobusi, biciklisti. Predat je Beograđanima da u nedostatku bilo kog drugog čitavog mosta njime prelaze Savu i odlaze ka Zemunu, Bežaniji i dalje.

Ali, nedavno otkriven članak iz „Politike“ objavljen na godišnjicu oslobođenja, 20. oktobra 1964. gde je detaljno bila opisana ozbiljno planirana i izvedena akcija sovjetske Crvene armije za kompletno i sigurno deminiranje mosta, daje potpuno drugačiji i tačniji uvid u ovu ratnu epizodu.
Takođe, nakon što je pre nekoliko godina skaska o Zariću naglo postala popularna javlili su se, najpre, i potomci dvojice Zemunaca koji su tvrdili da su i oni sami doprineli da most ostane čitav, što je u nedostatku preciznih istorijskih podataka u najburnijem ratnom trenutku dovelo do toga da se o Zariću priča s velikim poštovanjem, ali da se ipak sačeka sa tim da ovaj most ponese njegovo ime što su tada počele da predlažu grupe građana.

A situacija definitivno nije bila jednostavna. Priče o Zariću i spomenutim herojima iz Zemuna ipak imaju neočekivan momenat – članak iz „Politike“ objavljen na godišnjicu oslobođenja, 20. oktobra 1964. godine kao jedini koji daje detaljan i tačan opis ko je i kako spasao most.

Sećanja su tada još bila i te kako sveža, prošlo je tek dve decenije od dramatičnih ratnih zbivanja, i detaljno je bila opisana ozbiljno planirana i izvedena vojna akcija sovjetske Crvene armije za kompletno i sigurno deminiranje mosta.

Jer, taj očuvani prelaz preko Save, most, bio je od izuzetne vojne važnosti zbog čega se u komandi Crvene armije SSSR za beogradsku operaciju njegovom očuvanju posvetila izuzetna pažnja.

U intervjuu sa Aleksejom Aleksejevičem Matuškinom, članom vojnog saveta Dunavske flote SSSR pomenuta je i velika priča o spasavanju Starog savskog mosta.

Sećanja počinju još u Prahovu, gde su vođene žestoke rečne borbe, potom, spominje Đerdap, Smederevo i konačno – narator stiže do Beograda.

“Brodovi su došli u pravi čas. Jedinice Crvene Armije i Narodnooslobodilačke vojske lomile su poslednji otpor Nemaca u gradu. Bežeći prema Zemunu, neprijatelj je minirao savski most. Brodovi dunavske flotile koji su dejstvovali od ratnog ostrva dobili su zadatak da po svaku cenu spreče rušenje mosta, jer bi to imalo velike posledice za dalji razvoj operacija. Gađajući iz svih topova i neprestano zasipani kišom kuršuma, brodovi su smelo jurnuli ka mostu i prerezali sve kablove koji su vodili do eksploziva”, navodi se u tekstu.
Dodaje se i da su zbog svog herojskog čina mnogi sovjetski mornari odlikovani našim visokim odlikovanjima.

Zbog zasluga za spasavanje Savskog mosta i njegovo razminiranje kapetan druge klase Crvene armije Grigorij Ohrimenko postao je narodni heroj Jugoslavije, a kontraadmiral SSSR Aleksej Matuškin je odlikovan Ordenom zasluga za narod.

 

Sada se tako ispostavlja da je dosadašnja popularna priča o Miladinu Zariću kao usamljenom heroju, ustvari, tek delić složenog i velikog ratnog mozaika o tome kako je zaista sačuvan Stari savski most.

Jer, samo jedan ašov koji seče jednu žicu, mogao je da bude samo parče mozaika krvave borbe i herojstva koje je Beograd pokazao tokom oslobođenja: teško da je iole bio dovoljan da sačuva konstrukciju koju su Nemci po svaku cenu hteli da razruše, a Sovjeti i partizani da spasu.

Umesto toga, jugoslovenskim najvišim odlikovanjima još u toku rata bili su nagrađeni ruski oficiri koji su sa svojom posadom iskusnih deminera prišli mostu sa same reke, popeli se na konstrukciju i na isti način na koji su od Staljingrada i Moskve do Beograda već bezbroj puta onesposobili eksplozivna punjenja koje su nacisti ostavljali za sobom u rušilačkom besu, demontirali postavljene bombe po stubovima i nosećoj konstrukciji savskog mosta.
Njihova sećanja objavljena na jubilej velike bitke u „Politici“ pre 58 godina uverljivo svedoče o tom podvigu.

MNOGO MI JE ZAO STAROG MOSTA,A NAZALOST ZADNJIH GODINA U BEOGRADU SU SE DESILE VELIKE PROMENE NA GORE. SRUSEN JE I HOTEL JUGOSLAVIJA I TOLIKO STARIH KAFANICA I SVE ONO STO CINI 'DUSU' BEOGRADA. BEOGRAD JE IZGUBIO SVOJU DUSU, A OVI STO SU TO URADILI NIKAD NISU NI IMALI DUSU. MNOGO SAM TUZNA I ZATO OVAJ TEKST ZAVRSAVAM NE NUDECI UTEHU ILI RESENJE KAKO VOLIM DA ZAVRSIM TEKSTOVE. 

OVO JE SVE JEDNA OGROMNA TUGA I NISTA VISE.