JOS PRICA O BEOGRADU

 RODJENA SAM BEOGRADJANKA I ODUVEK SAM BILA PONOSNA NA DUSU KOJU IMA MOJ RODNI GRAD. A ONDA SU DOSLI OVI ZLI LJUDI I IUNISTILI SVE ONO STO CINI DUSU JEDNOG GRADA. NE KUKAM STALNO,MEDJUTIM, OVO STO SE DOGADJA ZADNJIH MESECI JE I VISE NEGO STO MOGU DA PODNESEM, REC JE O BEOGRADU NA VODI KOJI TREBA DA SE SIRI DO TERAZIJA. DA POSTOJI TEHNOLOGIJA SAD BI CULI KAKO OVAJ POST VRISTI!!!!

 

 

Setnja uz Savu, završava  u "Beogradu na vodi" i tu  doživim napad panike.

Ne da ostanem bez vazduha, više duboki nemir i gubitak smisla pred onim što nas čeka.

Estetski to može nekome da se svidja, a najviše onima koji nemaju veze sa Beogradom, međutim, radi se o nečemu drugom.

Većina nas drugačije zamišlja Beograd, ne kao Dubai, ili Peking.

To nije Beograd sa puno parkova, kulture i istorije.

To nije Beograd našeg detinjstva, koji ima identitet.

Ovo je stvoreno na silu.

Kao preslikano iz neke budućnosti, i svega ima — i prodavnica, i apoteka, i kockarnica, i džinovskih nebodera — samo nema duše.

Niko ne gleda nikoga, kao u nekoj simulaciji, a ne stvarnosti.

Nema onog — šta ima, komšija?

Nema komšija, samo slučajni stranci koji su se našli tu.

Ne čovek kao društveno biće, nego kao socijalna mašina.

Kao da i oni što su to pravili, ne znaju ništa o nama.

Beton, staklo, klima uređaji, uz malo veštačke trave, da imitira život.

Hodao sam između zgrada, prepadnut ne onim što vidim, nego onim što dolazi.

A to je potpuno brisanje prošlosti, gde se ređaju zgrade, jedna na drugu, i sve je urbanizovano na način da se tu čovek ništa ne pita.

Tehnički sve doterano, a na polju duše sterilno do maksimuma.

Nigde se u Beogradu ne osećam otuđeno kao tamo, svuda je istorija, tamo je budućnost.

Nema grafita, nema murala, nema pobune, nema bakica koje prodaju cveće ili neko voće, nema siromašnih, nema Roma, nema tamburaša i boema, nema pasa lutalica, nema gubitnika.

Samo elita, koja je, pitaj Boga, kako to postala, niti ih je neko pitao odakle vam novac.

Samo daj, samo dođi, svi su dobrodošli koji imaju da plate, ostali - što dalje.

Beograd je bio istovremeno i ružan, i lep, ali naš. Ovo je samo prazno, na neki drugi način.

To nisu radničke zgrade, kao na Novom Beogradu, gde su besplatno deljeni stanovi.

To nije učiteljska kolonija, to nije umetničko naselje, ili nešto slično.

Nego novi svet, ono što nas sve čeka, pre ili kasnije.

Koji će da nas pregazi, kao kakav tehnički tiranosaurus.

To me je uplašilo, ne sterilne zgrade i beton, nego predosećaj budućnosti.

Skupi automobili i sve zaključano, uključujući i osećanja.

Nema ničeg starog, osim mene samog, iako sam po godinama relativno mlad.

To me je možda i najviše pregazilo.

Što nisam video sebe u takvoj budućnosti.

Osećao sam se kao neki čudak koji razgleda, a neka nevidljiva sila me terala odatle.

Osećao sam se pregaženo, iako me niko nije ni pogledao popreko.

Gde je sve megalomanski, samo su ljudi minijaturni.

Nema ničega što nije dizajnirano, što se našlo, eto, slučajno tu.

Sve izgleda kao da ne smeš da ga isprljaš.

Kao da se tu ne šeta, već se konzumira prostor.

Kao da je ceo kvart jedan veliki izlog.

Ima svetla, ali nema topline.

Ima ljudi, ali nema duše.

Svaka ulica liči na prethodnu, nema razlika, sve je jednolično.

Nema nikoga da ti kaže: “Tu sam živeo kao dete.”

Ili - "Tu sam je prvi put poljubio..."

Sve je savršeno, a ničega se ne sećaš, kao da si u tuđem svetu.

Beograd nikad nije bio u zgradama, nego u onome između njih.

Beograd nikad nije bio u visini, nego u susretima.

Sve izgleda kao katalog, ali u katalogu se ne živi.

Sve izgleda kao mesto koje čeka investitora, ne tebe.

Sve liči na mesto gde si višak ako si bez kartice, ili para.

Sve je napravljeno da se diviš, a ne da pripadaš.

Sve je napravljeno da kupiš, a ne da deliš.

Sve je napravljeno da misliš kako si srećan.

A zapravo, osećaš da si negde pogrešio.

I ako ima dosta mesta za sedenje, nigde ti se ne sedi, samo bi išao,

što dalje, i bilo gde,

samo ne tu.

Takve se budućnosti plašim, gde će sve biti savršeno,

osim ljudi, a samo me oni zanimaju.

Tamo gde nema mesta za ljudsko, neće biti ni mene.

Šta god da stvoriš, sve će biti zaboravljeno.

Važno je da automati rade, važno da je sve funkcionalno, udobno, po meri.

Pitam se samo — po čijoj?

Srećom, Beograd nije samo Beograd na vodi, ali kako su krenuli,

poplaviće nas sve — ne vodom, nego besmislom.

 

U  toku je rani javni uvid u izmene i dopune Prostornog plana područja posebne namene uređenja dela priobalja Grada Beograda – područje priobalja reke Save za projekat ‘Beograd na vodi’, čiji je cilj da se javnost upozna sa narednom fazom razvoja projekta – proširenjem na delove katastarskih opština Savski venac, Stari Grad, Novi Beograd i Čukarica“, piše u saopštenju kompanije Beograd na vodi (Belgrade Waterfront)  sprovodi taj projekat.ored već najavljene obnove Svetonikolskog parka kod nekadašnjeg hotela „Bristol“, biće uređeni delovi Parka Republike Srpske, parka kod Gazele i Topčiderskog parka i rekonstruisani Terazijska terasa i Park Luke Ćelovića.

Jutros u Mentalnom razgibavanju kazu ljudi povodom ovog nelegalnog zagradjivanja ljudi u bloku IV na Novom Beogradu, da kako su krenuli, srusice i Terazijsku cesmu i postojece hotele inabiti na sred Terazija neku groznu gradjevinu tipa Kula u sadasnjem Beogradu na vodi. 

Strasno. Svaki dan se brise istorija Beograda. Zarad skaradnih gradjevina koje se bukvalno grade gde god kome padne na pamet.  

TUZNA SUDBINA NAJLEPSEG GRADA NA SVETU. NEOPROSTIVO UBIJANJE DUSE I ISTORIJE JEDNOG PONOSITOG GRADA. MOZEMO LI DA GA NEKAKO SPASEMO. RUSENJE STAROG SAVSKOG MOSTA JE USPELO IAKO SU  GA LJUDI MESEC IMA BRANILI. SRUSEN JE I HOTEL 'JUGOSLAVIJA' A NA METI IM JE I GENERAL STAB, PA TERAZIJE- KALEMEGDANU SPREMI SE!!!!