KRIPTOGRAFIJA I KRIPTO VALUTE

BLOKCEJN I KRIPTOGRAFIJA!KRIPTO VALUTA!CEMU SLUZI MAJNOVANJE? OPET O HAKOVANJU! JER AKO NE BUDE NOVCA  I NE BUDE POTREBE ZA NJIM KRIMINAL MORA NACI NOVI 'SVETI GRAL"! ZASTO SE LIK IZ CRTACA ZOVE BAS NODY??? LJUDI TAMAN NABAVILI "LJUTE MASINE" ZA MANJNOVANJE A RUDE NESTAJE. ISKOPANO VEC 80%! MOZDA JE BILA FORA DA SE LJUDIMA NEKAKO PRODAJU BOLJI KOMPJUTERI RADI TESTIRANJA? ILI SU VANZEMALJCI RESILI DA NAS PRIKLJUCE NA "NEBESKI KOMPJUTER" ! STO VISE UMREZENIH JAKIH MASINA NJIMA VISE  I BRZE ZEMALJSKIH PODATAKA?! SAMO ZAMISLITE TU ENERGIJU!
Iako Bitkoin može da se smatra zaslužnim za uvođenje blokčejnova — neke vrste distribuiranog digitalnog knjigovodstva — u javni diskurs, on nije praotac ključnih svojstava ove opskurne tehnologije.Blockchain je tehnologija pomoću koje radi Bitcoin i sve druge kriptovalute. Najpribližnije rečeno, to je jedna finansijska knjiga u kojoj je beskonačno pouzdano zabeleženo ko ima koliko novca i ko je kome dao koliko novca u prošlosti.
Štaviše, najstariji blokčejn na svetu stariji je i od Bitkoina za čitavih 13 godina i krio se godinama svima pred nosom, štampan svake nedelje u rubrici s oglasima jednog od najtiražnijeg dnevnog lista na svetu: Njujork Tajmsa. U svojoj srži, blokčejn je samo baza podataka koju održava mreža korisnika i koja je osigurana uz pomoć kriptografije. Kad se nova informacija doda u bazu podataka ona se parceliše u “blokove”, koji se mogu smatrati držačima tih podataka. Svako malo nastane novi blok i uveže se u “lanac” prethodno nastalih blokova. Svaki blok ima jedinstveni ID koji se zove heš i koji nastane pokretanjem ID-a prethodnog bloka i pohranjivanjem podataka u aktuelni blok preko kriptografskog algoritma. To obezbeđuje integritet svih podataka pohranjenih u blokčejn, zato što bi promena podataka u bilo kom bloku proizvela potpuno drugačiji heš. Danas se “blokčejn” smatra skraćenicom za tehnologiju koja se krije iza većine kriptovaluta i digitalnih sistema tokena, kao što su Bitkoin ili Etereum. Iako blokčejnovi mogu da se koriste kao nepromenljiva evidencija finansijskih transakcija, to je daleko od njihove jedine svrhe. Štaviše, u blokčejn može da se doda bilo koji tip informacija, a u prošlosti se u distribuirane knjigovodstvene knjige pohranjivalo sve, od sorti vutre i virtuelnih mačića do sušija i retkih umetničkih dela .Blokčejnove su, ako ih smatramo hronološkim lancem hešovanih podataka, prvi izmislili kriptografi Stjuart Haber i Skot Stroneta 1991. godine i njihova zamišljena namena bila je mnogo manje ambiciozna. Oni su zamišljali ovu tehnologiju kao način da se udari vremenski žig na digitalne dokumente kako bi se verifikovala njihova autentičnost. Kao što su detaljno izložili u studiji objavljenoj u Časopisu za kriptologiju, sposobnost da se potvrdi kad je neki dokument nastao ili poslednji put izmenjen ključna je za rešavanje pitanja kao što su prava na intelektualnu svojinu. .
Kriptografija ili šifrovanje je nauka koja se bavi metodima očuvanja tajnosti informacija. Kada se lične, finansijske, vojne ili informacije državne bezbednosti prenose sa mesta na mesto, one postaju ranjive na prisluškivačke taktike. Ovakvi problemi se mogu izbeći kriptovanjem (šifrovanjem) informacija koje ih čini nedostupnim neželjenoj strani.
Šifra i digitalni potpis su kriptografske tehnike koje se koriste da bi se implementirali bezbednosni servisi. Osnovni element koji se koristi naziva se šifarski sistem ili algoritam šifrovanja. Svaki šifarski sistem obuhvata par transformacija podataka, koje se nazivaju šifrovanje i dešifrovanje. Šifrovanje je procedura koja transformiše originalnu informaciju u šifrovane podatke (šifrat). Obrnut proces, dešifrovanje, rekonstruiše otvoreni tekst na osnovu šifrata. Različite tehnike kriptoanalize ili hakovanje sifara nazivaju se napadi. E tu sad mogu da kazem sta su hakeri uslovno nazvano nove generacije uspeli da urade. Znamo da svet vodi grupica ljudi preko svojih korporacija i razlicitih centara moci. Razmislite sta bi se desilo ako bi se upotrebio novi sveti gral pomocu koga bi u toku noci nestali svi podaci sa svih baza najvece korporacije? Sta bi bilo strasnije? Sto vise ne moze da se prodaje, kupuje? Ili sto bi bio presecen sav lanac placanja, dugovanja ( kartice, cekovi, krediti)? Korporacije odavno ne vode knjigovodstvo "na papiru". A zatim ,oslanjaju se jedna na drugu te bi naravno najveca korporacija povela u propast sa sobom i manje. Necu da vam kazem ,znate vi koja je to korporacija koja u svojim rukama ima 70% svetske potrosnje. Jedan klik i .....
Ethereum pored toga omogućava i izvršavanje programskog koda bilo koje decentralizovane aplikacije.
Inovacija koja to omogućava je Ethereum Virtuelna Mašina (Ethereum Virtual Machine — EVM) koja predstavlja Tjuring kompletan softver koji radi na Ethereum mreži.
Ethereum je trenutno baziran na metodu Dokaza o radu (PoW) kao i Bitcoin, mada se najavljuje promena metoda u Dokaz o ulogu (PoS).Zahvaljujući Ethereumu ceo proces je programerima značajno olakšan uz pomoć alata koji se nude za pravljenje decentralizovanih aplikacija, odnosno pisanje pametnih ugovora. Bilo ko može da pokrene program, bez obzira na to koji programski jezik koristi. Potencijalno bilo koja usluga koja je centralizovana, može biti decentralizovana uz pomoć Ethereuma. Neki od ljudi u ovom svetu su dobrovoljno odlučili da učestvuju, i kompletan blockchain fajl stoji kod njih na kompjuteru. Oni se zovu nodovi.
Decentralizovane aplikacije koje funkcionišu na Ethereumu koriste i sve prednosti koje nosi i sam blockchain pa su nepromenljive, kriptografski sigurne, zaštićene od hakerskih napada, funkcionišu na osnovu konsenzusa i mogu da rade stalno (Zero Downti).Kada je pametan ugovor postavljen na blockchainu, svaki učesnik samim svojim učešćem u mreži pristaje na uslove koji su njime definisani. Uslovi više nisu pravno obavezujući, već su obavezujući algoritmom. Najjednostavnije rečeno, jednom “potpisan” ugovor od više strana će neupitno i automatski biti izvršen.Mada, ko jos moze da se zastiti od hakera?Kao što se suosnivač Etereuma Vitalik Buterin našalio na Tviteru, kad bi neko poželeo da ugrozi Suretyjev blokčejn, dovoljno bi bilo da “napravi lažne novine sa drugim lancem hešova i samo ih objavi u većem tiražu.” Imajući u vidu da Njujork Tajms ima prosečan dnevni tiraž od oko 570.000 primeraka, bila bi to verovatno operacija veka.Ali 14 godina pre nego što je izmišljen Bitkoin, Haber i Storneta su izmislili sopstvenu službu za udaranje vremenskih žigova po imenu Surety da bi svoju zamisao sproveli u delo.
Sada smo dosli i do majnovanja.
Ima istu funkciju kao Bitcoin, ali se koristi i za izvršavanje transakcija u okviru ovog blockchain sistema tj. za plaćanje provizije i za servise na Ethereumu. To znači da se Ether koristi i za sve decentralizovane aplikacije koje rade na platformi i provizije u okviru njih.
Do kreiranja Ethereuma bilo je potrebno značajno znanje matematike, kriptografije, programiranja i velika količina resursa kako bi neko napravio blockchain sistem.
Zahvaljujući Ethereumu ceo proces je programerima značajno olakšan uz pomoć alata koji se nude za pravljenje decentralizovanih aplikacija, odnosno pisanje pametnih ugovora. Bilo ko može da pokrene program, bez obzira na to koji programski jezik koristi. Potencijalno bilo koja usluga koja je centralizovana, može biti decentralizovana uz pomoć Ethereuma.
Decentralizovane aplikacije koje funkcionišu na Ethereumu koriste i sve prednosti koje nosi i sam blockchain pa su nepromenljive, kriptografski sigurne, zaštićene od hakerskih napada, funkcionišu na osnovu konsenzusa i mogu da rade stalno (Zero Downti.
Svako od nas verovatno ima “onog drugara koji je kupio kompjutere da majnuje bitkoine”. Sada ćete konačno razumeti o čemu se tu radi. Majneri (rudari, kopači) služe da potvrđuju i validiraju transakcije. Svaki nod može da se prijavi da bude “majner”.
Stara i nova transakcija sada zajedno formiraju jednu strukturu, kriptografski kod, i tom kodu fali još samo jedan delić da bi bio validan. Taj delić je jedan broj (zove se “nonce”, ako nekog zanima). Tek kada se nađe taj broj, nova transakcija može da se odobri i “sklopi” u lanac.
Ne postoji način da se ovaj broj izračuna. Jedini način da se nađe ovaj broj jeste da kompjuter redom nagađa, generiše slučajne brojeve i da proba da li “pasuju”.
Potrebno je probati mnogo brojeva pre nego što se nađe pravi. Kad kažem mnogo, kako vam zvuči 700,000,000,000,000 pokušaja? Dakle, jedini način da se ovaj broj nađe je da istovremeno na ovome rade hiljade kompjutera širom sveta – dok neko ne pogodi.
U proseku je potrebno oko deset minuta. Toliko se danas čeka na vašu bitcoin transakciju, samo zbog ovoga.
Prvi majner na svetu koji pogodi ovaj broj momentalno šalje svim drugim majnerima poruku: “Našao sam broj, on glasi tako i tako”. Tog trenutka, svi ostali majneri prestaju traganje, jer mogu pomoću tog broja da dodaju novu transakciju u svoju kopiju blockchaina. Na ovaj način, registar je uvek sinhronizovan i isti kod svih.
Prvi majner na svetu koji uspe da validira transakciju biva nagrađen – u kripto novcu. Dobija bitcoine. Ovo je dakle nešto kao lutrija. Zato ljudi kupuju skupe kompjutere – povećavaju sebi šansu da prvi na svetu validiraju transakciju, i zarade tako više novca. Što više kompjutera imate, veća je šansa, a samim tim i zarada.Naravno, ovi moćni kompjuteri troše ogromnu količinu struje, pa majner na tu svoju zaradu mora da plati solidan račun za struju. Trenutno, svi majneri bitcoina na svetu troše struju kao dve Srbije.Sam sistem bitcoina je od prvog dana projektovan tako da se novi bitcoini stvaraju isključivo na ovaj način – majnovanjem. Svi bitcoini u opticaju su zapravo nastali ovako.
Kreator Bitcoina, Japanac Satoshi Nakamoto, je postavio sva pravila algoritma i započeo sistem u januaru 2009. Tada je napravio prvi blok u lancu. Sve nakon toga je bilo majnovano. U početku je majnovao samo on, tako da Satoshi danas ima oko 5 milijardi dolara u bitcoinima. Inače, niko ne zna ko je Satoshi, on nikada nije otkrio svoj identitet. Ali to je nebitno – sam sistem je projektovan tako da Satoshi nije “vlasnik” valute i ne može nikako danas da utiče na bilo šta.
Sada vam je jasno zašto se to zove “rudarenje” – majneri zapravo kopaju i tragaju za “zlatom”.
Prvo, Satoshi je isprojektovao sistem tako da je ova nagrada za majnere uvek poznata unapred, i ona se prepolovljava na svake 4 godine. Kasnije ću vam reći kolika je ta nagrada, jer će vas sada to zbuniti.
Drugo, u startu je ograničio algoritam tako da ukupan broj bitcoina koji mogu da se stvore bude 21 milion. Do danas je generisano oko 80% od ove projektovane sume bitcoina, oko 17 miliona. Što je više bitkoina, nagrada je sve manja i manja, pa se tako dodatno sprečava inflacija. Kada majneri budu stvorili 21 milion bitcoina, ova nagrada će biti nula, i majneri će zarađivati samo od transakcija.
I treća, najbitnija stvar koja sprečava inflaciju, je sama popularnost bitcoina. Njegova vrednost raste, jer za 20 bitkoina pre 5 godina niste mogli da kupite ni Koka-Kolu, a danas možete stan u Beogradu.Stotine hiljada ljudi širom sveta su “majneri”, i oni će zauvek imati koristi od toga što rade. Zauzvrat, ceo bitcoin sistem dobija beskonačnu sigurnost, jer je njihov ogroman broj garancija da će informacije zauvek biti zaštićene. To je moć decentralizacije.Dakle, nemoguće je izmeniti informaciju u blockchainu, ikada.
Trenutna nagrada iznosi 12.5 bitkoina. To je 70.000 evra po današnjem kursu.
Znači, ako baš vaš kompjuter “zabode” rešenje, tog trenutka ste zaradili 70.000 evra. Oni će uredno biti prebačeni na vaš bitcoin novčanik. Svaki majner ima onu “adresu”, kao i ljudi koji vrše transakcije.
Šansa da pogodim blok je više od jedan u milion! Kaže da će mi trebati 30 godina, u proseku. Za to vreme moram da plaćam i ogroman račun za struju.
Kako se onda ovo ikome isplati da radi????
Fora je u tome što već odavno niko normalan ne majnuje bitcoine samostalno. Suludo je očekivati da će nešto da se desi, kao što vidite.
Umesto toga, vi se sa ovim svojim kompjuterom uključite u grupu kompjutera koji rade zajedno – takozvani pool za majnovanje.
Da, ovo sve vise lici na loto i bingo.
Nakon uspeha bitcoina, ljudi su počeli da razmišljaju za šta sve može da se upotrebi blockchain tehnologija. Brzo su shvatili da je ovo mnogo šire od novca.
Bilo koje vlasništvo, vlasništvo stana, kuće, zemlje, auta, informacije o poreklu nekretnina, automobila, medicinski podaci… Sve je ovo idealno za blockchain i neke države već rade na tome da ga integrišu.
Bilo koje oblasti u kojima je visok rizik od prevara, malverzacija, mita i korupcije.
Korupcija, kao što znamo, često služi da se neke informacije zataškaju – da se promene, zaborave, stave pod tepih, obrišu zauvek. Ako društvo pređe na blockchain, smatra se da će to drastično smanjiti korupciju u državama u kojima je ona danas izražena. Bilo koje poreklo novca, stana, automobila, postaće informacija koja ne može da se zataška, nikada. Koliko god para i moći da ima neko, ne može da izmeni matematički nepromenljive unose u blockchain, ikada.
IZ SVEGA OVOGA LAKO SE MOZE ZAKLJUCTI DA NOVAC ZAISTA NECE BITI POTREBAN. RADICEMO PO SISTEMU CIP U GLAVU I NA RUKU , PRIKACENI NA KOMPJUTER. U REDU - KIBORZI! MENE BRINE SAMO BRZINA KOJOM SE TEHNOLOGIJA "PRIMA" ZADNJIH 40-TAK GODINA. NEKADA JE NEKOM IZUMU TREBALO I HILJADU GODINA, A SADA NE VISE OD GODINU DVE. ZASTRASUJUCE!
MENI KAO NEKADASNJEM KNJIGOVODJI KOJI JE VODIO KNJIGOVODSTVO U 10 RAZLICITIH DNEVNIKA, KNJIGA, BILANSA, SVEZAKA DELUJE KAO MAGIJA OVO UPISIVANJE TRANSAKCIJE JEDNIM KLIKOM!
ALI, KAO STO REKOH VISE PUTA PAPIR JE NEPROCENJIV, A HAKERI SU I VISE OD MAGIJE I CAROBNJASTVA. PA ZATO....

IZVINJENJE NIKOLI, MIHAILU I MILUTINU

MIHAILO PUPIN JE UCESTVOVAO U STVARANJU NASE! NIKOLA TESLA JE HTEO DA DA SVETU BESPLATNU STRUJU ! MILUTIN MILANKOVIC JE URADIO NAJTACNIJI KALENDAR NA SVETU! IZVOZILI SMO UMOVE I U PROSLOM VEKU -A SAD KAO NESTO SE NOVO DESAVA.  KAO STO SAM NAPISALA I U CLANKU O GASTARBAJTERIMA - MIGRACIJA STANOVNSITVA JE CUDO. LJUDI ODLAZE MISLECI DA JE TAMO NEGDE BOLJE. ALI STA JE SA UMOVIMA - ONI ZNAJU DA TAMO NIJE BOLJE ,A IPAK ODLAZE - MOZDA ZATO STO OVDE NIKO NECE SHVATITI NJIHOVU GENIJALNOST I PODRZATI JE I TO NE SAMO MATERIJALNO! TAKO DA TREBA DA SE STIDIMO. IZVINITE GOSPODO MIHAILO, NIKOLA I MILUTINE !
Mihajlo Pupin - izumitelj, profesor Univerziteta Kolumbija i počasni konzul Srbije u Sjedinjenim Američkim Državama.Tokom svog dugog života, on je čovečanstvu i nauci učinio više neprocenljivih usluga - pronašao je: Pupinove kaleme, električni prenos pomoću rezonantnih strujnih kola, višestruku telegrafiju, višestruku antenu za prenošenje električnih talasa, aparat za telegrafske i telefonske prenose i još mnogo toga.
I pored svih ovih dostignuća, čini se da je Pupin uvek na našim prostorima ostajao donekle u senci Nikole Tesle, pa malo ljudi zna zanimljive detalje o njegovom životu. ZANIMLJIVO JE DA SU PUPIN I TESLA BILI U SVADJI ZBOG TOGA STO PUPIN NIJE PRIZNAO TESLIN IZUM, REKAVSI DA GA JE PRVI REGISTROVAO MARKONI. PUPIN GA JE ZVAO PRED SMRT DA SE POMIRE.
Malo je poznato da je Pupin učestvovao stvaranju velikih institucija u Americi, a jedna od njih je i NASA.Mihajlo Pupin bio je član Nacionalnog savetodavnog odbora za aeronautiku, navodi se u arhivama Nase, koja je nastala od ovog tela. Ponosan na svoj zavičaj i kako bi istakao mesto svog porekla, Pupin je svom imenu dodao i nadimak "IDVORSKI" po kojem ga je zapamtila i istorija.
Mihajlo Pupin je prvi Srbin koji je dobio Pulicerovu nagradu, za autobiografiju "S pašnjaka do naučenjaka". On je njom Amerikancima pokazao svet daleke balkanske zemlje u kojoj je odrastao, rodnog Idvora, srpski narod i svoju majku.
"Amerikancima, Nemcima i Francuzima mnogo se dopada opis moje srpske majke i srpskih običaja. To mi je naročito milo, jer sam svoju autobiografiju zato pisao da u njoj predstavim svetu srpski narod i srpsku majku. Izvanredna popularnost te autobiografije dokazuje da mi je želja potpuno ispunjena", rekao je svojevremeno Pupin, koji je 1913. godine pri SANU osnovao "Fond Olimpijade Pupin" za pomaganje školovanje siromašnih mališana u Staroj Srbiji i Makedoniji.
Tokom njegovog života, u Americi je čak izvođena i predstava u kojoj je glavni lik bila - majka Olimpijada Pupin. Slavni naučnik je rane školske dane proveo u društvu Uroša Predića, a s ovim slikarom je ostao blizak prijatelj čitavog života. Koliko je držao do umetnosti, pokazuje to što je kupovao značajne slike i nosio ih u SAD, gde ih je brižljivo čuvao dok se u našoj zemlji ne stvore uslovi za čuvanje važnih umetničkih dela, a potom ih vraćao u Srbiju. U Narodnom muzeju u Beogradu još uvek postoji Pupinov umetnički legat, a upravo mu je Predić pomagao da ga stvori.
O Tesli sam pisala mnogo puta, i u pravu su da sam zbog njega zanemarila ostalu dvojicu genija. Izvinite opet! Zato cu sad da se ne ponavljam ili samo cu ovo da ponovim :koliko bi svet bio lepse mesto da su ljudi (bilo gde na planeti ) svatili njegovu genijalnost i da nisu bili toliko pohlepni!
Toranj je bio visok 57 metara. Osnova je uramljena drvetom, a džinovska kugla na vrhu, prečnika 20 metara, je napravljena od čelika. U zemlji ispod, rečeno je da su se nalazili tuneli i "sistem gvozdenog korena" koji je prodirao duboko u zemlju. Nikola Tesla je verovao da je toranj samo početak čitavog sistema koji bi mogao isporučivati struju, bez žica, čitavom svetu.
Početkom 20. veka, Tesla je postao poznat po svom radu na neizmeničnoj struji, ali je imao i druge velike ideje. U svojoj laboratoriji u Koloradu radio je na eksperimentu za bežični prenos, pokušavajući da pošalje struju kroz zemlju. Iz njegovih beleški o ovom radu je teško izvući zaključke. Ali čini se da je najmanje u jednoj situaciji imao uspeha. Na kraju, on se vratio na istok uveren da može pretočiti ovu ideju u stvarnost, u mnogo većoj meri.
Tesla je obezbedio podršku od 150.000 dolara od Dž. P. Morgana. Investitora je najviše interesovala ideja o bežičnoj komunikaciji. Guljelmo Markoni, italijanski pronalazač, je u to vreme predstavio sistem bežične telegrafije, slanjem poruka sa brodova nazad na kopno. Ali Tesla je imao veće ideje.
Izgradnja je počela 1901. godine na Long Ajlendu na onome što će postati poznato kao Vardenklif toranj. Tesla je zamišljao da će to biti početak mreže kula, od najmanje 30 kula širom sveta. Verovao je da će mu te kule omogućiti da šalje struju kroz atmosferu, u koju bi se mogao uključiti svako sa ispavnom opremom. Električna energija bi bila sveprisutna. Učinio bi čitav ovaj svet svetlim.
Ipak, ova ideja nikada ne bi uspela: naučne teorije koje su podupirale Teslin san su kasnije razdvojene. Električna energija se može preneti kroz vazduh, ali količina snage koja je potrebna za slanje bilo kog značajnog iznosa čini ovo nepraktičnim sistemom. Čak i da je pokušao, Tesli je bilo potrebno više novca, što Morgan nije želeo da obezbedi. Bilo je izveštaja o varnicama koje su letele iz tornja, ali metalna sfera je i dalje stajala tamo iz misterioznih razloga.
Pošto su finansije presušile, Tesla je založio imovinu i na kraju, kako su se finansijski problemi povećavali, izgubio je sve u celosti. Novi vlasnik je 1917. godine rešio da uništi toranj dinamitom i pretvori ga u metalni otpad. Posle prve eksplozije kula se nakrivila prema tlu, a potom su je radnici srušili.
Milanković je tvorac dosad najpreciznijeg kalendara, u kojem je kalendarska godina svega 2 sekunde duža od sadašnje godine. Na Vaseljenskom saboru u Carigradu 1923. njegov kalendar će biti prihvaćen, ali ne i u potpunosti primenjen. Milankovićev kalendar je najtačniji pošto, za razliku od julijanskog i gregorijanskog računanja vremena, kasni po jedan dan tek na svakih 28.800 godina.Nakon obimnog istraživanja, čuveni srpski naučnik utvrdio je da julijanski kalendar od kako je uspostavljen 325. godine u Nikeji kasni po dan na svakih 128 godina. Zbog toga je na taj kalendar dodao 13 dana. Takođe, po Milankoviću svi meseci imaju po 30 dana osim februara sa 28 u prostoj odnosno 29 dana u prestupnoj godini. Milankovićev kalendar tačniji je i od gregorijanskog računanja vremena koji kasni dan na svakih 3.280 godina. Poznati astronom napravio je kalendar na inicijativu vaseljenskog patrijarha Milentija IV koji je 1923. godine smatrao da je potrebno uspostaviti novo računanje vremena zbog velikog raskoraka u kalendarima hrišćanskih crkvi.Jerusalimska pravoslavna crkva nikako nije htela da svi hrišćani slave praznik istog dana jer ne bi mogli da izdrže toliki priliv vernika iz celog sveta. S druge strane, ruska crkva je u to vreme odbijala sve reforme patrijarha Milentija, dok u srpskoj crkvi nije bilo konsenzusa. Takođe, kongres nije bio legalna ustanova crkvenog odlučivanja nego sabor .
S jedne strane imamo stav da kalendar treba da bude građanski, a ne crkveni dok, s druge, postoji zazor da će istovetnost datuma dovesti do potpune dominacije zapadne nad istočnom crkvom odnosno pokatoličenja velikog broja pravoslavnih hrišćana. Zapadna crkva je i ovako trenutno finansijski moćnija i brojnija. Zbog toga pravoslavne crkve brane Julijanski kalendar iako je pogrešan.
Napravio je najtačniji kalendar do sada. Dužina tropske godine iznosi 365 dana, 5 časova, 48 minuta i 46 sekundi, dok je Milanković postigao tačnost od 365 dana, 5 časova, 48 minuta i 48 sekundi. Samo 2 sekunde duže traje godina po najtačnijem kalendaru. Milanković nikada nije prihvatio Ajnštajnovu teoriju relativnosti, ali je to tada bio slučaj i sa mnogim drugim naučnicima tog vremena..Dobio je krater sa svojim imenom  na daljoj strani Meseca veličine 34 km, zatim krater na marsu prečnika 118 km i asteroid pod nazivom 1605 Milanković. NASA ga je uvrstila u 10 najvećih naučnika koji su se bavili proučavanjem Zemlje. Za razliku od Nikole Tesle ili Mihajla Pupina, svetsku slavu nije stekao u najvećim svetskim centrima, već se svojim naučnim teorijama bavio u sobici u Kapetan Mišinom zdanju, na Beogradskom univerzitetu, koristeći samo papir, olovku, šiber i logaritamske tablice. Milanković je glavni “krivac” koji je dokazao da na Marsu ne može postojati civilizovan život, jer je svojim proračunima pokazao da su tamo temperature previše niske da bi život u takvom obliku postojao. Evropsko geofizičko društvo je 1993. godine ustanovilo medalju Milutin Milanković. Bio je jedan od najboljih poznavalaca istorije astronomije i nauke uopšte, a to dokazuje u nekoliko svojih dela.  Najcitiraniji je srpski naučnik svih vremena.
SVAKAKO SU OVO SAMO 'NABACANI' PODACI O GENIJALNOSTI NASIH NAUCNIKA, NEMA TU PRICA O NJIMA KOA LICNOSTIMA, O POTESKOCAMA SA KOJIMA SU SE BORILI. ALI ZAMISLITE KOLIKI BI TO TEKST BIO.  OVO SAMO TREBA DA BUDE PODSETNIK KOLIKO SMO "MALI" ,A KOLIKO SU ONI "VELIKI"!
HVALA!
 

NE VERUJTE OGLEDALU

OGLEDALO NAM POKAZUJE NASU OBRNUTU STRANU, A IPAK SU OCI OGLEDALO DUSE! ZIVOT IZA OGLEDALA ILI ZIVOT U ODRAZU OGLEDALA!
Zapanjujuće je koliko su ljudi spremni da prihvate život bez radosti, tovareći sebi na vrat težak, često nepodnošljivi teret koji pokorno vuku kroz sivilo dana.
JETeret neumoljivih ambicija, satirućih obaveza, nemilosrdnih zahteva, neostvarivih ciljeva.
Ljudi teturaju kroz život, posrćući pod tovarom koji su sami sebi natovarili, potišteni, satrveni, sumorni, turobni i nesrećni, umesto da se životu raduju. Životna radost je, međutim prirodna i čoveku prirođena. To se najbolje vidi po deci koja su u stanju da se raduju bilo čemu. Čak i naizgled ničemu. Prosto činjenici da u osebi osećaju moćno strujanje života. Ta radost je izraz iskonske životne snage koja se naprosto preliva. Gušenje životne radosti je veštačko i spolja nametnuto.Zašto LJUDI Život postaje neshvatljiv jer je neuhvatljiv. Ljudi su sve izgubljeniji, samim tim, sve uplašeniji i otuda sve nasilniji. Rastuće nasilje proizvod je rastuće izgubljenosti i rastućeg straha.
Nesposoban da se na bilo čemu zadrži, u bilo šta udubi, bilo čemu posveti, čovek današnjice je sve nestrpljiviji. Sve bi hteo odmah, bez uslova, prepreka i odlaganja. Zato tako lako puca. I figurativno i doslovno.
U svetu lišenom smisla, brzina je proglašena najvišom vrednošću. Rekord je magijska reč koja opčinjava. Umesto nekadašnjih deset, na snazi su samo dve zapovesti:
– brže, brže, brže;
– više, više, više.
I sve brže i brže i sve više i više.
Umesto suštine, nametnuli su nam količinu. Štoperica je zauzela mesto vrednosnih sistema. Broj je božanstvo kome se svi klanjaju.
Veštačko je ubrzanje kome smo podvrgnuti i koje su mnogi prihvatili bez zazora i bez otpora. To je ubrzanje podla podvala koja ima samo jedan cilj – da nas izbezumi i tako izbezumljene lakše i beznadežnije porobi.
Nekada su se robovi barem vukli. Njihova je sporost bila izraz odbijanja da se poistovete sa robovanjem koje im je nametnuto. Rob današnjice prosto leti, ponoseći se svojim lancima. Žalosnog li prizora.
Uostalom, brzanje je oduvek bilo nespojivo sa ljudskim dostojanstvom sebe pretvaraju u automate koji odrađuju život i u aveti koje hodaju? Čine to u pustoj nadi da će tako ovladati sudbinom. Da će se, izdigavši se iznad životne radosti, istovremeno izdići i iznad nevolja koje život sobom nužno nosi. Odricanje od radovanjai životu doživljavaju kao neku vrstu zasluge koja će im negde biti upisana i kao žrtvu koju će sudbina umeti da ceni, poštedevši ih pogibelji.
Od toga, naravno, nema ništa. Sudbina pogađa svakog. Pa i onog koji se ne usuđuje da se životu obraduje.
Život sobom nosi i radost i bol. Zatrevši radost nećemo se izbaviti mogućeg bola. Ovim se odricanjem ništa ne postiže. Besmileno je opirati se životnoj radosti, besmisleno je zatirati njen žar.
Ma šta nam se dogodilo, svaki je novi dan novi dobitak.Posvetimo se kako valja svom životu, umesto da ga živimo usput, u prolazu.
 Razvojni psiholozi su davno primetili da se ne rađamo sa shvatanjem da je lik u ogledalu povezana sa nama samima, već postoji momenat u razvoju kad se takvo saznanje desi. Ukratko, mirror neuroni predstavljaju efikasan sistem koji nam omogućava da “pročitamo” akcije drugih koristeći reprezentaciju sopstvenog tela i sopstvenih akcija. Ovako shvaćene akcije se porede sa sopstvenim motivima i intencijama pri identičnim akcijama da bi se razumeli motivi i namere drugih. Na ovaj način se prostim posmatranjem ponašanja drugih dobijaju informacije koje, povezane na pravilan način, daju uvide koje omogućavaju bogati socijalni život.je javlja. Ovo je jednostavno testirati tako što se bebi, tokom igre, da ne primeti, namaže malo karmina na nos. Kada se ovako “nakarminisana” beba prinese ogledalu ona će da posegne za crvenom mrljom karmina. Ali gde: na svom licu ili u ogledalu? Većina dece počinje da poseže za mrljom na svom licu tek nakon 21. meseca starosti (1). Mlađa deca ne prepoznaju sebe u ogledalu i ne shvataju da je to njihov odraz. Stoga oni crvenu mrlju vide na licu deteta u ogledalu. Italijanski tim neuronaučnika sa Univerziteta u Parmi, predvođen Đakomom Ricolatijem prvi je otkrio mirror neurone ranih 1990. Oni su snimali rad pojedinačnih ćelija kore velikog mozga makaki majmuna kada su primetili da postoji grupa neurona koja se aktivira i kad majmun posegne za hranom i kad gleda nekog drugog (majmuna ili čoveka) kako izvodi tu istu akciju. Kada su snimani parovi majmuna od kojih jedan uzima h.ranu, a drugi to posmatra, izgledalao je kao da ćelije u mozgu majmuna koji posmatra odražavaju stanje ćelija u mozgu majmuna koji je akter. Zona koja se ekscitirala je poznata kao zona F5 premotornog korteksa .A sad o ocima. Jasan, uporan pogled imaju iskrene, dobronamerne i sigurne osobe koje ulivaju poverenje.Bistar, sjajan pogled imaju oštroumni, veseli i radoznali ljudi koji vode zdrav i uspešan život. Uglavnom su poletni, puni optimizma i drugi uživaju u njihovom društvu.Dug, topao pogled otkriva smirenu, nežnu osobu koja nam je naklonjena, voli nas i želi nam dobro. Tako nas najčešće gledaju otac i majka, kao i osobe koje nam veruju.Veseo, vragolast pogled najčešće upućuju mladi ljudi, ali i lakomislene, nepromišljene osobe sklone šali. Ponekad vam se može učiniti da su površni i previše opušteni, da lako praštaju i da za njih ništa nije problem. Njih ponekad treba blago sputavati i usmeravati, ali pritom paziti da ne gušite njihov polet.Živahan, nestalan pogled imaju radoznali, ekstrovertni, nestrpljivi, brzi ljudi. Oni vide sve što se događa, brzo reaguju i misle, ponekad ishitreno i nepromišljeno. Imaju mnogo energije i retko kada su bezvoljni.Umiljate, krupne oči, nežnog pogleda krase blage, otvorene osobe, spremne na ustupke i davanja. Međutim, one isto očekuju i zauzvrat, pa pazite da ih ne razočarate.Pitom pogled imaju ljudi filantropi, spremni da pomognu svima kojima je to potrebno. Oni imaju veliko srce, milostivi su, dragi, privrženi.
Vatren pogled koji stvara utisak da će svakog trenutka iz očiju suknuti iskre odaje strastvenu, osećajnu osobu, zaljubljive prirode, sklonu napadima besa i ljubomore. Takav pogled imaju i nestabilne ličnosti sklone čestim promenama raspoloženja.Oštar, siguran pogled, koji dostojanstveno “šara” po sagovornicima imaju hrabre, energične osobe, koje su dobre vođe i kojima ljudi veruju. Izražava bogato životno iskustvo, duhovnu zrelost, ali ponekad i hladno srce.
IZ SVEGA PRILOZENOG ZAKLJUCUJEMO ; OGLEDALO ISKRIVLJUJE STVARNOST I ZATO MU NE TREBA VEROVATI. U TUDJIM SE OCIMA NAJBOLJE OGLEDAMO. VERUJTE SVOJIM I TUDJIM OCIMA!

AMISI

AMISI! ZIVE U SVOM SVETU I ONOM VEKU KOJI NJIMA ODGOVARA. TEHNOLOGIJU NE POSEDUJU ( CAK NI TELEFONE) NE SLIKAJU SE JER BOG NE DOZOVLJAVA BILO CIJI LIK? NARAVNO ZATO NE GLEDAJU NI TV ( JER GA NEMAJU) NEMAJU INTERNET, ALI IMAJU JEDNI DRUGE !
AMISI IMAJU OPROST ZA UBICU KOJI JE UBIO 5 AMISKIH DEVOJCICA U PENSILVANIJI, ALI NEMAJU OPROST NI ZA KOGA KOJI ODE IZ ZAJEDNICE ZARAD "BOLJEG' cITAJ DRUGACIJEG ZIVOTA ILI NE DAJ BOZE LJUBAVI SA NEKIM KO NIJE AMIS!
Amiši su pripadnici konzervativne hrišćanske grupe u Severnoj Americi, poznate kao Stari red amiške menonitske crkve. Amiši su se pojavili u periodu 1693. do 1697. kao sledbenici menonitskog starešine Jakoba Amana, a nakon preseljenja u SAD više nema njihovih sledbenika u Evropi. Budući da su vrlo zatvorena zajednica, o njima se malo zna — da žive na tradicionalan način i odbacuju modernu tehnologiju, a upravo zbog toga su za mnoge ljude predmet fascinacije. Kako uspevaju da žive na taj način? Za sve je zaslužan njihov skup pravila koje svako u zajednici mora da poštuje, a poznata su pod nazivom „ordnung“. Ta pravila zadiru u svako područje života, govore o tome kako treba da se odnose prema Bogu i jedni prema drugima. Kazna za nepoštovanje je ekskomunikacija iz zajednice, a ne pomažu nikakva objašnjenja ni posebne okolnosti.  
 Deca se igraju lutkama bez lica
Mora se priznati kako ove lutke izgledaju prilično jezivo, iako po njima nije snimljen nijedan horor. Na lutkama se može videti tradicionalna odeća Amiša i modni dodaci, a razlog zbog kog lutke namerno nemaju lica jeste izbegavanje stvaranja taštine kod dece, piše „Ričest“. Ali umesto tastine ove lutke donose sasvim dobar prihod amisima jer ih ljudi kupuju po vrlo visokoj ceni!
Generalno, deca imaju vrlo malo igračaka i one se prenose s generacije na generaciju. Kad se odeća na nekoj lutki pocepa, lutka se ne baca, već je jednostavno operu i zašiju. Svako dete obično ima samo jednu lutku.Malo igracaka vise kreativnosti i igre napolju!
Nema mogućnosti za visoko obrazovanje
Uopšte, sistem obrazovanja kod Amiša je prilično primitivan — uče u malim privatnim školama u kojima im predaju isključivo Amiši, a posle osmog razreda njihova edukacija je gotova — u dobu od 13 godina. Za završetak učenja tako rano u životu imaju dva glavna razloga. Prvi je praktičan i odnosi se na to da oni više cene učenje kroz rad i praksu, većinom u zanatskim i poljoprivrednim zanimanjima. Drugi razlog oslanja se na to da se brojna znanja kose s njihovim shvatanjem života.
 Prilika za bekstvo
Poenta zajednice je da je u njoj svako svojevoljno, pa Amiši tinejdžerima daju priliku da „provere sami sebe“. To se naziva „rumspringa“ i podrazumeva da tinejdžer u uzrastu od 16 godina odlazi u spoljni svet kako bi ga iskusio. Tada oni smeju da nose modernu odeću, koriste tehnologiju, izlaze… Posle toga, tinejdžer mora da izabere između modernog i sveta Amiša — zauvek. Jezik koji Amisi govore podseca na nemacki, ali Nemci ih ne razumeju! I jeste nemacki, ali Pensilvanijski nemacki?
Bliskost se gradi kroz razgovor, a ne kroz seks
Amiši imaju stroga tradicionalna uverenja koja odbacuju ideju seksa pre braka. Međutim, i oni su svesni da su tinejdžeri pod žestokim udarom hormona i da imaju seksualne i ljubavne potrebe. Zato su osmislili neobičnu praksu — mladić može da prespava kod devojke, gde bi trebalo da celu noć razgovaraju i zbližavaju se — a da se slučajno ne dotaknu. Dodir sprečava daska zabijena na polovini kreveta.
 Život bez muzike
Jedan od glavnih razloga zbog kog Amiši preziru tehnologiju jeste njihovo verovanje da ona podstiče individualizam. Bez tehnologije, oni su prisiljeni da se oslanjaju jedni na druge za sve. U sklopu toga, i muzički instrumenti su strogo zabranjeni — uz izuzetak harmonike, koju sviraju na verskim obredima.Zivot bez muzike po meni je nepodnosljiv. Bez obzira sto ne vole tehnologiju (mada mozda za nesto i imaju prava) muziku nikako nisu smeli da izbace iz svojih zivota jer muzika oplemenjuje i budi osecanja i pomaze da ta osecanja izadju iz nas - sto je vrlo bitno. Zato su oni tako uzdrzani - ne pokazuju uopste osecanja.
Volite se i množite — sa brojnim genetskim defektima
Posle ulaska u brak, od para se očekuje da ima što više dece jer to pomaže širenju i održanju zajednice. Međutim, problem je u tome što njihova zajednica raste isključivo „iznutra“ — zbog čega nema protoka novih gena. Amiši se često rađaju s nekim oblicima urođenih defekata.Rostildi , Rokfeleri ,a nekad plemstvo radili su to zbog novca, amisi to rade zbog ocuvanja amisa. Ipak, radjanje defektne dece ni cemu ne koristi i veliki je greh jer to oni rade svesno! A ovamo pobozni su vise nego iko na svetu.
Zlostavljanje životinja je dozvoljeno
Zajednica Amiša poznata je po svojim pacifističkim stavovima i zato iz verskih razloga njeni pripadnici ne moraju da idu u vojsku. Međutim, dok su prema ljudima miroljubivi, prema životinjama su ekstremno okrutni. Oni životinje doživljavaju na isti način kao i mašine — one su nešto od čega mogu samo da imaju koristi. Zbog toga ih često ekstremno opterećuju, kolju čim se razbole, teraju na rad do iznemoglosti…
 Devojke i žene oblače se u skromne haljine s dugačkim rukavima, preko kojih nose ogrtače i kecelje. Nikada ne seku kosu i vezuju je u punđu. Na glavama imaju belu kapicu ako su udate, a crnu ako nisu. Ne nose nakit i ne koriste velika ogledala.

Muškarci nose tamna odela bez revera, crne čarape, cipele i crni ili slamnati šešir. Nemaju brkove, ali nakon venčanja obavezno puštaju bradu.Jednom kad odeća postane nenosiva, oni će je razrezati na manje komade i koristiti kao krpe, kaže Kraker i dodaje da će svakoj stvari pokušati da pronađu novo mesto pre nego je bace.Budući da većina amiških porodica prehranjuje šestoro do osmoro dece, oni su savladali veštinu kupovine na veliko.

S obzirom da porodice imaju mnogo dece, uobičajno je da kupuju u ‘seknd hend’ prodavanicama i na garažnim prodajama. „Postoji nešto što ja zovem štedljivom porodicom, a što Amiši poseduju“, kaže Kraker. Oni često poklanjaju proizvode koje su sami izradili ili kupili u prodavnicama korišćene robe, što postaje i sve rašireniji trend među drugima.

Ti izuzetno pobozni ljudi koji ne prezaju od incesta, silovanja, pedofilije  i kojima se deca radjaju  sa defektima nepoznatim u medicini istu kaznu- iskljucenje iz crkve na 6 nedelja  -imaju za pijanstvo i za silovanje. To im je isto?! I to im je najveca kazna sem izopstenja iz zajednice!

"Mi Amiši ne okrenemo se tom načinu života sve do 21. godine života kad donosimo odluku hoćemo li se odreći automobila, seksa i pridružiti se crkvi ili ćemo nastaviti da živimo u nemoralnom svetu engleskih demona" - rekao je jedan mladi Amis.
Amiši su protestanti švajcarskih korena, a poznati su po svom tradicionalnom životu.
Međutim, omladini dopuštaju izlazak iz zajednice kako bi definitivno prihvatili sve što život u amiškoj zajednici nosi sa sobom. Za te Amiše normalno je da se po ceo dan opijaju.Amisi su jedini ljudi koji ne oboljevaju od raka. Pa posle stres savremenog coveka u sprezi sa tehnologijom nema uticaj na nas organizam?Među ostalim ispitivanim faktorima je i količina fizičkog rada. Mnogi Amiši se bave poljoprivredom, građevinom i drugim poslovima koji zahtevaju ogromnu količinu fizičke aktivnosti koja ih čini zdravima.Još jedan važan faktor jeste činjenica da Amiši sami uzgajaju svoju hranu. Oni primenjuju organske metode kojima se dobija zdravo voće i povrće, zdravo mleko i meso i neobrađena hrana kakvu mnogi Amerikanci nikada neće probati.
Jedini Amiš u Srbiji Kristofer Petrović nedavno je dobio srpsko državljanstvo, nakon što se pre gotovo tri godine iz američke savezne države Virdžinije doselio u Nišku Banju. On vredno radi vodi poslovne knjige za jednu američku firmu, piše tekstove za biznis žurnal koji je namenjen uglavnom amiškim zajednicima i za magazin koji se bavi putovanjima, pošto je do sada obišao 65 zemalja. 
Dva puta godišnje piše istraživačke radove za istorijski magazin jer je diplomirao teologiju i istoriju.
Na pitanje da li je rođen u porodici Amiša, Kristofer je oprečno odgovorio i objasnio da je postao Amiš kada je imao 23 godine."Kršten sam u baptističkoj crkvi, ali mi je zasmetao snažan nacionalizam koji sam 2001. godine primetio u njoj. Smatram i da su moralni standardi i disciplina popustili kod hrišćana u Americi i zato sam otišao Amišima. Prihvatio sam sa uživanjem njihovo učenje i način života", kazao je Kristofer Petrović ( koji je inace  kao sto ste vec shvatili srpskog porekla).Procenjuje se da u SAD živi oko 300.000 Amiša, ali je samo 100 konvertita, odnosno ljudi iz drugih religija koje su Amiši prihvatili kao svoje, a Kristofer je jedan od njih.
SAD KAD BI UZELI ONO  STA JE DOBRO OD NJIH  ,A IMA TOGA DOSTA I IZBACILI SVAKAKO TU PRICU SA  RANIM BRAKOVIMA  MEDJU RODJACIMA VEROVATNO BI POPRAVILI  KVALITET NASIH ZIVOTA. ALI KOME SE SAD ZIVI BEZ TEHNOLOGIJE I   NAVIKLI SMO BRATE NA GMO HRANU, TEHNOLOGIJU, KOMPJUTER I MOBILNI. KAO BRINEMO SE ZA ZDRAVLJE A RADIMO SVE PROTIV NJEGA.
A STO SE TICE OPROSTA I TOLIKE BEZGRANICNE VERE U BOGA SAMO MOGU DA KAZEM DA NE BIH MOGLA DA OPROSTIM NEKOM DA MI SAMO POVREDI DETE BEZ RAZLOGA, A KAMOLI DA GA UBIJE!  

HOBOSI

AKO SI MANJINA MOZDA SI SA RAZLOGOM BAS TO!   HOBOSI - SKITNICE, NOMADI, BESKUCNICI - MANJINA!
Mi živimo u svetu gde je sve sređeno i homogenizovano. Gde god da odeš, možeš naći iste radnje, iste trendove, iste navike. Mene zanimaju ljudi koji se protive time, koji traže alternativne načine života, koji osećaju da ovaj sistem ne funkcioniše, ljudi koji putuju da bi pronašli sebe, opirali se kapitalističkoj kulturi ili pobegli iz nasilničkih porodica.
Znaci shvatili ste da ne govorim o onim manjima o kojima se govori ceo septembar (gej) ili o onima  o kojim se govori samo kad se desi nesreca ( Romi) ili manjinske nacije.... Mada i tu ima dosta da se kaze narocito  o onoj prvoj koja trazi prava vecinskog naroda koji su valjda u pravu kad su vecina? A oni su manjina jer su drugaciji, razliciti iz bilo kog razloga  i zato nikako ne mogu da budu vecina!
Pricamo o  ljudima koji su resili da budu  manjina jer zele slobodu  u svakom smislu te reci. U redu ima i ljudi koji su postali beskucnici iz finansijskih razloga ili nekih tragedija. Ni o njima necu.
Kina je najmnogoljudnija država na planeti,  a najverovatnije će to još dugo ostati, s obzirom na to da je nedavno ukinuta „politika jednog deteta“. Uprkos tome, ova zemlja je retko naseljena  –  većina stanovništva živi u velikim centrima poput Pekinga, Hong Konga i Šangaja. Manji deo, što u slučaju Kine znači čak 30 miliona ljudi, stanuje u pećinama , od kojih se većina nalazi na severu zemlje.Ovako neobičan smeštaj u Kini postoji već vekovima, a najviše takvih pećina ima u pokrajini Šansi, gde je tlo jako pogodno za kopanje. Ovakav način života je i više nego povoljan za budžet porodica jer je za iznajmljivanje stana u nekom od kineskih gradova potrebno izdvojiti mnogo novca.Rodio sam se u pećini i u njoj ću i umreti. Ceo život sam proveo u njoj i ne mogu da zamislim da je drugačije. Život je ovde lagan i udoban“, konstatovao je jednom prilikom Ljengšuej, jedan od stanovnika pećina južno od Jenana. „Ovde imam sve što mi je potrebno. Ne moram da se penjem uz stepenice jer mi je sve blizu. Posle kao  ne postoje paralelni svetovi i jedno sveukupno vreme u kome sve postoji????
Stanovnici Gvadiksa na jugu Španije već vekovima žive u kućama u pećinama, a iako na prvi pogled Gvadiks liči na većinu andaluzijskih sela, kad se popnete na okolno brdo možete da se uverite u neobičnu lepotu ovog naselja koje mnoge podseća na površinu Marsa.„Mnogi ljudi misle da su pećine prljava i mračna mesta, ali to nije slučaj kada je Gvadiks u pitanju“, ponosno je objasnio Hoze reporteru BBC-ja.
Hoze priznaje da ne bi mogao da zamisli život van pećine.
„Dopada mi se. Ne bih mogao da zamislim drugačiji život. Moja porodica živi ovde generacijama unazad. Ovde imam sve što mi treba. Ne bih mogao da zamislim život u normalnoj kući. Ovde je veoma toplo leti, a dole u pećinama smo zaštićeni od toplote. Pećine su kao prirodni klima uređaj. Ovde dole je takođe relativno toplo tokom hladnih zima“, kaže Hoze.
Ima jos ljudi koji zive u pecinama, najveci trend je trenutno u Francuskoj gde mnogi ljudi napustaju svoje domove i odlaze da zive u pecine!
Nomadski život povezuje mnogo različitih grupa ljudi - hobose, astronaute, hedoniste na muzičkim festivalima, eRVe - putnike, beduine, takozvane neprekidne turiste, cirkuzante i kamiondžije.
Svako od njih ima svoje razloge za nedostatak stalnog mesta prebivanja, ali za sve njih putovanje je način života.
Hobosi – odnosno lutajući beskućnici su to ime dobili tridesetih godina prošlog veka, za vreme američke Velike depresije.
Bez posla i perspektive kod kuće, mnogi su odlučili da potraže svoju sreću negde drugde i izabrali su život na putu.
Radi lakše komunikacije, hobosi su razvili sistem simbola koje su ispisivali po zidovima kuća, železničkih stanica i na ulazima u gradove. Londonski dizajner Mat Džons (Matt Jones), inspirisan hobo simbolima, predložio je sličnu stvar ali vezanu za internet i radio talase.
Njegov izum je warchalking, odnosno crtanje simbola na javnim mestima gde se može uhvatiti otvorena bežična internet mreža .
Korak dalje otišao je Džona Briker-Koen (Jonah Brucker-Cohen) sa svojim “wi-fi liberatorom” – uređajem koji STVARA otvorene bežične nodove i omogućuje besplatno korišćenje bežičnog interneta koji se na aerodromima obično naplaćuje, ali samo pod uslovom da se ta veza deli sa još nekim korisnikom.Tehnomad je nomad koji ostaje povezan sa medijima komunikacije tokom putovanja.
RV putnici su svi oni koji život provode putujući u svojim rekreativnim vozilima – mobilnim kućama popularnim još od pedesetih godina prošlog veka.
Ovaj polunomadski način života postao je popularan među novom generacijom frilensera koji zarađuju isključivo preko internet servisa.
U Njujorku, beskućnici su skvotovali ( zaposedanje prostora bez dozvole vlasnika) Tunel slobode gde sada žive takozvani ljudi krtice.
Urbana legenda kaže da tu živi oko 5 000 ljudi koji su grupisani u nekoliko plemena.
Umetnica Lusi Orta (Lucy Orta) ruši granicu između arhitekture i mode.
Njene nomadske kreacije se mogu definisati kao građevine koje se nose ili odeća u kojoj se živi.
Svoj rad započela je 1992.godine kao odgovor na ratove i prirodne katastrofe koje izazivaju velike migracije.
Ova odeća namenjena je nomadima, izbeglicama i beskućnicima i pruža zaštitu čak i protiv hemijskog oružja.
Vozilo za beskućnike je delo poljskog umetnika Krištofa Vodička (Krzysztof Wodiczko).
Predstavlja verziju kolica uličnih prodavaca samo sa posebnom pregradom za spavanje
Namenjeno je maloj grupi beskućnika iz Njujorka koja živi od sakupljanja flaša.
U posleratnoj rekonstrukciji Evrope, arhitektonski i urbanistički planovi bili su usmereni na pravljenje mašina za stanovanje namenjene milionima.
Niko nije pitao ljude kako žele da žive, ali na sreću, uloga arhitekata se promenila.
Nomadizam nije samo odlika siromašnih.
Bogati i moćni putuju iz zemlje u zemlju ne bi li izbegli poreze i sačuvali bogatstvo.
Of šor bankovni računi i globalna komunikaciona mreža omogućavaju ovu aktivnost, a nacionalne vlade su nemoćne da bilo šta preduzmu.
Na sajtu ptclub.com jasno se kaže da za nekih 30 000 € možete dobiti drugi pasoš, novi identitet, ofšor kompaniju, lažnu adresu i još mnogo toga.

Parazit ili para sajt skloništa Majkla Rakovica (Michael Rakowitz) se izrađuju od plastičnih torbi i traka koje koštaju manje od 5$, a nastali su u Njujorku kao odgovor na kampanju gradskih vlasti usmerenu protiv beskućnika.
Ova privremena skloništa se lako montiraju na izduvne ventilacione otvore na postojećim građevinama i inače neiskorišcenu energiju koriste istovremeno za naduvavanje i za grejanje
Call Earth je projekat iranca Nadera Khalilia (Nader Khalili).
Potrebno je dosta kopanja da bi se izradila ova skloništa koja se sastoje od platnenih vreća ispunjenih peskom.
Iz Irana potiče stari metod slaganja cigle, koji je ovde modifikovan i pojednostavljen.
Ovaj koncept je bio zanimljiv i NASA-i koja je tražila da otkupi patent za izgradnju staništa na Mesecu.
Vreće bi u ovom slučaju bile punjene mesečevom prašinom i povezivane čičak trakom.
Svemirski turizam je novi oblik putovanja.
Od 2007.godine dostupan je samo vrlo bogatim pojedincima i korporacijama, a ruski svemirski programo obezbeđuje transport.
Ideja je vrlo brzo postala toliko popularna medju milionerima - da su sva mesta popunjena do 2009. godine.
Po ceni od 200 000 $ za kartu, svemirska turistička agencija Virgin Galactic namerava da put u svemir omogući i pripadnicima više srednje klase.
Čovek 21. veka je nomad.
Njegova misija je osvajanje novih prostora.
Današnji nomad nikad više ne bi trebalo da pakuje svoje stvari, jer njegov kofer je ujedno i njegova kuća.
Bez obzira gde ide, moderni nomad svuda pronalazi svoj dom.
Hobosi  imaju svoje simbole, postoje emotikoni kao nekad hijeroglifi ,znaci li to da je vreme za novu  Kulu Vavilonsku ( jedan jezik na celoj planeti)?
I PUZ OSTAVI NEKAD KUCU. A MI SMO SE TOLIKO VEZALI ZA KUCU DA NIJEDAN DRUGI NACIN ZIVOTA ZA NAS VISE NIJE PRIHVATLJIV. NE MORA PECINA, NEMORA DZUNGLA, NE MORA ZABACENA KUCA NA PLANINI  ILI OAZA U NEPREGLEDNOJ PUSTINJI - MOZDA KAMPER ILI SEOSKA KUCICA??? I DA NE MORA NEPRESTANO PUTOVANJE, NEGO DOZIRANA KOMBINACIJA PUTOVANJA I ODMORA - PREDIVNO!

ZIVOT SA DECOM

NEMOJTE ZIVETI ZA DECU NEGO SA DECOM! STO JE MNOGO LAKSE RECI NEGO UCINITI. NAS RODITELJSKI EGO NAM NE DOZVOLJAVA DA U DECI VIDIMO LJUDSKA BICA KOJA SU NESAVRSENA KAO I MI SAMI. NAPROTIV, IDEMO IZ KRAJNOSTI U KRAJNOST. ILI IH DIZEMO NA PIJEDESTAL PA TIME IZAZIVAMO RAZNE POREMECAJE LICNOSTI ILI MISLIMO DA NISTA NE ZNAJU I DA MORAMO DA IH MI VODIMO KROZ CITAV ZIVOT. ZLATNA SREDINA JE ONO STO JE NEOPHODNO ,ALI KAO STO REKOH RODITELJSKI EGO JE CUDO!
Pocnimo od prve recenice teksta. jasno vam je sta ona znaci? Stalno slusam roditelje u svojoj okolini ( a i meni se omakne vise puta) - Zivim za svoju decu! Sto je u redu, svi bi dali zivot za svoju decu. Medjutim, od nas roditelja se uglavnom ne ocekuje da bukvalno damo svoj zivot. naravno da smo mi ti koji smo samim tim sto postali roditelji uz svu ljubav i srecu dobili i obavezu. Dete cemo paziti, maziti, savetovati, podrzavati... Tako cemo davati svoj zivot svaki dan prenoseci na njih nasa iskustva. Ali jednog dana ta mala slatka bica vise nece cutke prihvatati nase nametanje i smaranje i iznece svoje misljenje. Tada nastaje pakao za nas roditelje jer nemamo poverenja u svoju decu. U fazonu, sta oni znaju, mi znamo sve. Poenta pomenute recenice je potpuno suprotna od ove posesivnosti gde se na silu namecemo deci pametujuci. A onda im "nabijaju na nos" da su im dali zivot a oni tako?!
Primer prvi: Roditelji narcisi naravno prave takvu decu. Trka roditelja  u roditeljstvu postala je nasa svakodnevnica.Narcisoidni roditelji svoju decu koriste kao sredstvo za napredovanje. Uspeh deteta je razlog da se oni osećaju dobro, pa takvo dete zapravo postaje njihov “trofej".Roditelji narcisi imaju visoka očekivanja od dece – pritiskaju ih da budu uspešna u sportovima, da pohađaju vrhunske fakultete i ostvare karijere koje obezbeđuju visoki status. Oni veruju da su njihova deca posebna i da zaslužuju vanredne prilike i privilegije. Ne prihvataju ništa osim savršenstva. Na decu gledaju kao na deo sebe, a kada im očekivanja ne budu ispunjena, uskraćuju pažnju i otuđuju se.Deca nisu u stanju da izađu na kraj sa hladnim i uzdržanim stavom roditelja. Potrebno im je da osete bezuslovnu ljubav kako bi se osećala sigurnom. Od toga zavisi da li će u životu moći da uspostavljaju zdrave odnose sa drugima, kako će gledati na sebe i reagovati na stres. Kada se u detinjstvu ne uspostavi vezanost između roditelja i deteta, posledice su doživotne. Deca narcisa pate od niza psiholoških problema. Sklonija su depresiji, anksioznosti, nedostatku samokontrole, poremećajima u ishrani, niskom samopouzdanju, poremećenom identitetu, zloupotrebi hemijskih supstanci i perfekcionizmu.
Budući da ne živimo u vakumu, narcizam drugih roditelja utiče i na način kako svi podižemo decu. Njihova opsednutost dečjim potignućima stvara takmičarski odnos i među decom i među roditeljima.
Većina ljudi koji upadnu u zamku takmičarskog roditeljstva nisu narcisi, već žrtve takmičarske kuture u kojoj se uspeh meri ocenama, ugledom škola, bogatstvom i statusom.
“Stvorili smo svet u kome je praktično nemoguće uspeti ako niste narcis ” .
Čak i najdobronamerniji roditelji bivaju uvučeni u ovu igru, a time izlažu svoju decu riziku da i sama postanu narcisi, jer od tolike jurnjave za uspehom ne ostaje vremena da se kod dece razviju osobine kao što su saosećajnost i briga za druge.
Roditelji narcisi podižu lestvicu za sve, kupujući svojoj deci skupe telefone i organizujući im raskošne rođendanske proslave, zbog čega i ostala deca počinju da žele iste stvari. Onda i ostali roditelji popuštaju pa društvo u celini postaje sve više materijalstičko i opsednuto statusom. Uskoro, postaje nenormalno da svako dete nema preskup telefon, pa narcisoidni roditelji moraju da traže neke još bizarnije načine da dokažu da su njihova čeda bolja od ostalih.
Narcizam nije od juče – naučnici njegove korene nalaze još u individualizmu 19. veka. Međutim, tehnologija je učinila da individualizam danas postane vladar. Sada, kupci očekuju da svaki proizvod bude prilagođen njihovom ukusu, a televizijski program njihovim interesovanjima. Svaki aspekt onlajn sveta je u znaku individualizma. Svako ima priliku da se oseća posebnim, a to je plodno tle za razvoj narcisoidnosti. Kada roditelj svojoj deci pridaje preveliku važnost, deca usvajaju isto gledište. I NA KRAJU USPRKOS SVOJ POPUSTLJIVOSTI I NEREALNOSTI OVAKAV RODITELJ PRVI KAZE: KAKAV SI BRE ISPAO A SVE SAM TI DAO ( I ZIVOT).
Zato i ne treba ziveti za decu i kroz decu nego ih prihvatiti kao licnosti sa svim manama i vrlinama i biti veoma oprezan na relaciji ljubav i disciplina. samo da znate deca  ustvari vole disciplinu jer ako im dopustate da rade sve sto hoce ona znaju da ste potpuno nezainteresovani za njih samim tim i da ih ne volite dovoljno. Takodje, ih ne smete gusiti disciplinom i ljubavlju  ,a odnos  pun poverenja i  postovanja sa obe strane je neprocenjiv!
Kada im ne iskazujemo poverenje i kada ih ne podrzavamo  stvaramo jaz koji nikada ne moze da se premosti usprkos ljubavi koja svakako postoji. Dete nikada nece doci kod vas i reci vam svoja miljenja, svoje strahove i zelje ako  zna da  ce umesto saveta dobiti kritiku. Deca uvek treba da dolaze kod vas i da vam pricaju sve svoje uspehe, neuspehe ,probleme cak i kad odrastu i stvore svoju porodicu jer ce onda tako vaspitati i svoje dete. Ovih dana je bila Gej parada i samo sam pomislila kako dete kad shvati da je gej kaze to roditelju?
Ovih meseci i u mojoj kuci ima problema sa roditeljskim egom moga supruga koji ne prihvata cerkinog partnera i samim tim je "tera" sve dalje od nas u svakom smislu. I garantujem da tu nije u pitanju zabrinutost sto njen partner ne odgovara njegovim kriterijumima nego je u pitanju bukvalno ego i zabrinutost sta ce drugi misliti o tome!
Tako smo dosli do dela - ziveti sa decom. Od najranijeg detinjstva prihvatiti da je dete osoba koja ima licnost bez obzira sto jos nema iskustva, i ne zna pravila. Dete ce to upamtiti!!!!
Ako uvazavate njegovo misljenje od malena kada poraste dolazice uvek kod vas da mu pomognete. Pricom se sve resava. Kaznom  u nekim situacijama ali uz objasnjenje zasto je u kazni. Batine nikad! Dopustite svom detetu da iskaze svoje sposobnosti i pohvalite ga kad uspe i podrzite kad ne uspe. Ne govorite mu da je bolje od drugih i da samim tim zasluzije sve bolje. Ali mu isto tako ne govorite da je smotano, povuceno, neuspesno...pa iako jeste pomognite mu da to prevazidje.
BITI RODITELJ U DANASNJE VREME JE IZUZETNO TESKA STVAR. ONAKVO DETE KAKVO ODGAJIMO BICE I KADA BUDE ODRASTAO COVEK, A I DALJE NASE DETE. 
I TAKO TREBA I  DA  SE PONASAMO. ZIVECI SA NJIM A NE ZA NJEGA. BITI TU ,SASLUSATI, POSAVETOVATI,ALI MU DOPUSTITI DA SVOJ ZIVOT ZIVI ONAKO KAKO ZELI. U SUPROTNOM RIZIKUJETE DA NASTAVI DA ZIVI BEZ VAS!!!!



 
 

CUNDOKU

HTELA SAM OVAJ TEKST DA OSTAVIM ZA OKTOBAR I ZA SAJAM KNJIGA, ALI ONDA SAM NASLA DVA TEKSTA: STA OSTAJE IZA PISCA I ZASTO LJUDI KUPIJU VISE KNJIGA NEGO STO IKAD MOGU DA PROCITAJU. A ONDA SAM SE SETILA  I KAKO SU KAD SU SE POJAVILI REGALI KNJIGE KUPOVANE NA METAR  U ODGOVARAJUCOJ  BOJI! TAKO DA SAM RESILA VECERAS DA PISEM O OVOME, A DO OKTOBRA BICE JOS TEKSTOVA O KNJIGAMA.
Znate li sta je CUNDOKU? Lici na SUDOKU ,ali  nema veze sa tim. Želja za kupovinom više knjiga nego što možete fizički da pročitate za vreme ljudskog života je prilično univerzalna, postoji i određena reč za to: cundoku. Definiše se kao gomilanje knjiga koje nikada nećete pročitati, termin je ustvari japanska kovanica, koja kombinuje reči „cunde“ (što znači „gomilati“), „oku“ (što znači „ostaviti da odleži“) i „doku“ („čitati“) .Cin nečitanja knjige nakon što ste je kupili, tipično gomilajući je sa drugim nepročitanim knjigama ili osoba koja kupuje knjige i ne čita ih i onda ih pušta da se gomilaju na podu, policama i ostalim komadima nameštaja.Iako u našem jeziku ne postoji podjednako lep ekvivalent, niko vas ne sprečava da koristite ovu japansku reč u svakodnevnom rečniku (kao karaoke i cunami - takodje japanske reci).
Prema sajtu „Quartz“ cundoku ima popriličnu istoriju. Pojavio se kao igra reči krajem devetnaestog veka, tokom Meiji ere u Japanu. Na početku se „oku“ u „tsunde oku“ transformisalo u „doku“, što znači „čitati“, ali zato što je „tsunde doku“ malo teško za izgovaranje, fraza se na kraju svela na „tsundoku“. I tako se rodila reč za zavisnike od čitanja.Kada govorimo o zavisnostima – termin „bibliomanija“ se pojavio skoro u isto vreme kao i „cundoku“.  Tomas Fronal Dibdin, engleski sveštenik i bibliograf, napisao je „Bibliomania“ ili „Book Madness: A Bibliographical Romance“ u devetnaestom veku,  naglašavajući fiktivnu „neurozu“ koja tera one koji pate od nje da opsesivno sakupljaju knjige svih vrsta.
Bibliomanija ima mračnu prošlost, dokumentovana je uglavnom kao pseudobolest koja je inspirisala stvaran strah, a ne kao bezopasna veština nabavke više knjiga nego što imamo vremena da ih pročitamo. „Neki kolekcionari su trošili čitava bogatstva da naprave lične biblioteke“, napisala je Loren Jong za Atlas Obscura. „I dok nikada nije medicinski klasifikovana, ljudi u devetnaestom veku su se stvarno plašili bibliomanije.“
 Kada se u jednoj porodici rodi pisac, izjavio je jednom prilikom poljski pesnik Česlav Miloš, ta porodica je u velikom problemu. Da, ali kada taj pisac umre, problemi te porodice su zapravo tek počeli. Testamenti su često protivrečni, a uputstva zaduženima za književnu zaostavštinu mogu biti zbunjujuća. Status dela ostavljenih na računaru ili u fiokama radnog stola je neizvestan: da li su bila predviđena za objavljivanje ili ne? A ukoliko je pisac bio iole poznat, pojaviće se i biografi: može li im se verovati da će oslikati veran portret? Za života pisci imaju kakvu-takvu kontrolu. Jednom kada odu sa ovoga sveta, na drugima je da brinu o njihovoj reputaciji. Opreznost mora biti na najvišem nivou, a imenovani staratelji (bilo da su to supružnici, deca, advokati, agenti, urednici ili prijatelji) više podsećaju na zmajeve zadužene za čuvanje pećine nego na čuvare nečijeg lika i dela. Nove generacije retko pokazuju razumevanje prema njima: šta god radili, biće optuženi da nisu dobro postupili. Ukoliko se ogluše o piščeve želje, kao što su, na primer, zastupnici francuskog filozofa Mišela Fukoa dozvolili objavljivanje knjige koja nije bila završena i koju Fuko nije želeo da objavi, proglasiće ih za izdajnike. A ukoliko su previše lojalni, pa unište delo kojeg se autor odrekao, a koje je trebalo sačuvati, proglasiće ih za neznalice i glupake. U svakom slučaju, ne mogu da izbegnu ulogu koja im je namenjena.  Na njima je da upravljaju imanjem: nepreglednim bogatstvom reči.Najgore upravljanje zaostavštinom u istoriji književnosti odnosi se na Bajronove neobjavljene memoare, koji su postali problem istog trenutka kad je vest o njegovoj smrti u Misolongiju stigla do Londona. Tri ključne ličnosti – zlikovca – bili su njegov prijatelj Džon Hobhaus (političar i pisac pamfleta), njegov izdavač Džon Murej (u čijoj su se kući u ulici Ejblmarl i okupljali) i irski pesnik Tomas Mur (kojem je Bajron poverio svoje memoare nekoliko godina ranije). Hobhaus je bio za to da se memoari odmah unište. Bio je veoma uvređen činjenicom da ih je Bajron poverio na čuvanje Muru, a ne njemu, i čuo je da su bili bestidni: da bi se sačuvala Bajronova reputacija, i poštedela osećanja njegove polusestre Avguste i otuđene supruge Anabele, memoari nikada ne bi trebalo da ugledaju svetlost dana. Mur se sa tim nije slagao. Ne samo da ih je pročitao, već je uredio da se napravi još jedan primerak (budući da je original bio dosta pohaban jer je išao iz ruke u ruku); bili su neuporedivo manje uvredljivi nego što se pričalo, rekao je. Murej je stao na Hobhausovu stranu: iako je bio dobro zaradio objavivši Bajronovu poeziju, to mu je donelo i dosta neprilika (pretnje, tužbe, reklamacije), stoga se pribojavao da bi mu memoari doneli još više problema. Raspravljali su o kompromisnom rešenju – da sačuvaju rukopis, ali da ga stave pod ključ do daljeg. Ali kada je to odbačeno, nadglasani Mur izgubio je hrabrost. A onda se pojavio i Murejev sin, sa kojim je ranije dogovoreno da pomogne prilikom spaljivanja rukopisa – Murovi protesti bili su uzaludni. Za samo nekoliko trenutaka, original, kao i nova, lepa kopija bili su pretvoreni u pepeo  Ako spaljivanje knjiga, kao jedan od najupečatljivijih vidova orkestrirane manipulacije, potiče iz besa, spaljivanje rukopisa je posledica straha. Bolje uništiti dokaze njego dozvoliti da dospeju u „pogrešne“ ruke. Čak i danas, u doba navodne otvorenosti, potencijal za opšte zgražavanje je ogroman; jedino što se promenilo je shvatanje toga šta je uvredljivo. Dok su nekada vanbračna deca, alkoholizam, nizak društveni status ili istorija duševnih bolesti bili razlozi za sramotu, danas su to rasizam, mizoginija, politički ekstremizam i seksualno zlostavljanje. Mnoge knjige mozda nikada  ne bi ugledale "svetlost dana" za zivota svojih autora. I zaista je potpuna i nemoguce teska misija naslednika pisca. kako god, meni je jedino papir sredstvo i nacin za ostavljanje poruka za buducnost, pisanje knjiga, dnevnika.... Sva ova sad tehnologija nije postojala pre samo 100 godina, a i danas imamo knjige stare i milenijum. Zato, naslednici dobro promislite pre nego sto raspremite sto na kome su nastale neki tekstovi za buducnost. I samo  uslucaju da ce taj tekst potpuno osramotiti pisca ili cak celu porodicu - onda ga treba unistiti. Ili u slucaju da je pisac to pisao pod uticajem neke psihicke bolesti. A ako je pisao o nekim temama koje su i danas TABU u drustvu ( kao Nabokov- vidi blog o Loliti)  onda ih svakako treba objaviti.
Na kraju vratila bih se na srecna vremena kada smo dobijali stanove od drustva i drzave pa srecni isli da kupujemo regale  i ostali namestaj. I kako se neko prvi dosetio da police na regalu popuni knjigama,a ne nekim kicerajem to je postalo opste pravilo. I to bi bilo super knjige protiv kiceraja da se nisu desile realne okolnosti. Vecina dobitnika stana i regala bili su ljudi koji nisu u zivotu procitali ni jednu knjigu. Tako da kopiranje modnog trenda ( koji to nije bio) ipak ode u kiceraj jer su se knjige bukvalno kupovale na metar u boji koji se slaze ili sa regalom ili sa tepihom!. Uzas. Vecina nas ipak koji smo ostali u starim kucama sa ormanima od hrastovine i bez vidljivih polica cuvali smo knjige  kao neprocenjivo blago prenoseci sa generacije na generaciju knjige za koje smo bili sigurni da svako treba da ih procita. Jesu se one nalazile na cudnim mestima ( u spajizu, podrumu, tavanu, i tim ormanima) daleko od ociju posetioca, ali to nikako nije bilo lose u smislu ne pracenja "trendinga'  nego cak i dobro jer se slican ,slicnome raduje. Pa, su u nas dom dolazili ljudi koji su knjizevne veceri pod rukovodstvom moje bake dozivljavali kao oazu duhovnosti i kulture. I tako su ljudi napunili regale i ostale police kao da ih je pogodio cundoku jer su te knjige ostale zauvek neprocitane, skupljajuci paucinu i prasinu.
NA SVAKI SAJAM KNJIGA VODIM SVE MANJE DECE ( PRVO SU ISLI SVO CETVORO) NEGDE DO LUDILA SA HARI POTEROM. ONDA SMO ISLI STARIJI SIN I NAJMLADJA CERKA I JA,  TRAGAJUCI ZA PISCIMA POPUT DENA BRAUNA. SADA SAMO SIN I JA PONEKAD ODEMO (ZADNJIH DVE -TRI GODINE) VRACAJUCI SE SVE VISE KLASICIMA.
ELEKTRONSKE KNJIGE KOJE CITAJU MILENIJALCI SU ZAMORNE, A KAKO NE CITAJU LEKTIRU ,PA CAK NI NA KOMPJUTERU ILI MOBILNOM SASTAVE PISU IZ SKRACENIH VERZIJA SA SAJTOVA.
ETO DOKLE SMO STIGLI. OD NASTANKA PAPIRA LJUDI SU SE TRUDILI DA OSTAVE PISANI TRAG SVOG VREMENA, DA NAM KAZU SVOJE MISLI I DOGADJAJE.  I SVE JE TO FUNKCIONISALO DOK TEHNOLOGIJA NIJE DOSLA I SVE OBESMISLILA. KAO I ONE "CITACE" SA REGALA. I DA ODMAH BUDE JASNO JA SAM 100% ZA CUNDOKU. OD VISKA GLAVA NE BOLI - POGOTOVU KAD SU KNJIGE U PITANJU.
A PISCI AKO NISU OSTAVILI STRIKTNA UPUTSTVA NEMOJTE DA DOZVOLITE DA SE "PREVRCU U GROBU" ZBOG VASIH ODLUKA! ONI TO NIKAKO NISU ZASLUZILI!
HAJDE SVI-KNJIGU U RUKE I NA CITANJE!