TORNADO

 TORNADO JE NASILNA POJAVA ILI PRIRODNA KATASTROFA KOJOM MAJCICA PRIRODA KAZNJAVA LJUDSKU VRSTO. ZANIMLJIVO JE DA SE TORNADO NAJVISE POJAVLJUJE U AMERICI KOJA VAZI ZA NAJVECU SILU NA PLANETI  I KOJA JE VRLO SKLONA NASILJU. KO TU TACNO KOGA KAZNJAVA ( MISLIM NA AMERIKANCE) ,DA LI LJUDI PRIRODU ZAGADJUJUCI JE I OPTERECUJUCI JE TEHNOLOGIJOM ILI PRIRODA KOJA SE BRANI KAKO ZNA I UME TESKO JE PITANJE. A JOS TEZI ODGOVOR.

Za meteorologe, tornado je nasilna rotirajuća kolona vazduha, koja je povezana sa kumulusom na jednom kraju i sa zemljom na drugom. Obično su vidljivi kao levak.Tornado može iznenada da promeni pravac ili čak da se vrati istim putem, kada je pogođen odlivima vetra iz jezgra grmljavine. Međutim, uglavnom se kreće u istom pravcu, od jugozapada ka severoistoku ili od zapada ka istoku.Tornado može da se ispolji u različitim bojama. Neki su beli, dok su drugi crne ili sive, ili čak crveni. Izgledaju najtamnije kada gledate u njih prema severoistoku, kada se njihova silueta nalazi ispred izvora svetlosti, poput svetlog neba na zapadnoj strani oluje,U Sjedinjenim Državama tornada  mogu formirati grupe do 24, iako je normalna stvar da su od 6 do 10.

.Tornado je nasilna oluja, karakteristična po obrtanju oblaka u obliku levka. Reč „tornado” potiče od španskog ili portugalskog glagola tornar, što znači „obrtati se”. Tornada se formiraju u olujama širom sveta, najčešće uz obale američkog Srednjeg Zapada („Aleja tornada”), kao i na jugu. Brojeći incidente, SAD pogađaju ovakve oluje češće nego bilo koju drugu zemlju.ornado nastaje zbog različitih fizičkih procesa u atmosferi, a za nastanak tornada je potrebno nekoliko uslova: nestabilnost atmosfere, mehanizmi podizanja, i vlaga u srednjim i donjim delovima atmosfere. U blizini tla nestabilna vazdušna masa je topla i vlažna, i relativno je hladnija u gornjim delovima atmosfere. Topli i vlažni delovi vazduha dižu se i sastaju sa hladnim i suvljim. Povećanjem vlage započinje jače kondenzovanje u kapljice vode i tada se energija (toplota) otpušta u okolni vazduh, što je dovoljno da uzlazno strujanje nastavi da se penje. Ovo se sve događa u Kumulonimbusu, najnestabilnijem i najopasnijem od svih rodova oblaka. Strujanje toplog vazduha se u oblaku sudara sa ostalim strujanjem hladnijeg silaznog vazduha i tada oblak počinje pokazivati vidljive rotacije koje se zbog sile teže pružaju do tla.

Tornado nosi sve pred sobom, a u zavisnosti od oluja u kojima nastaje može imati nezamislivu jačinu i trajati do sat vremena. U tom kratkom vremenskom periodu može razoriti ceo grad, pa čak i region.

Jačine tornada označavaju se po dve lestvice, i to po Fujita lestvici i/ili TORO lestvici.


Tromba ili pijavica je vrsta slabih tornada. Nastaju na sličan način kao i veliki tornado. To je jak vazdušni vrtlog u obliku surle ili levka. Spušta se iz donjih delova oblaka do tla, sa skoro vertikalnom ili iskošenom osom. Pijavice obično nastaju pri jakoj konvekciji leti ili u jesen iznad tople vodene površine (najčešće na moru). Rečtromba vodi poreklo iz italijanskog jezika, a znači vodeni stub.
1.stadijum - stadijum kovitlaca prasine,kada prvi znaci cirkulacije postanu vidljivi kao vrtlog,ili kovitlanje vazduha iznad povrsine i tla,ili kao kratak vrtlog iz oblaka(funnel cloud),u ovom stadijumu stete u od vrlo malih do nikakvih.

2.stadijum - stadijum organizovanja,u ovom stadijumu levak se supsta iz oblaka i ubrzano rotira.

3.stadijum - stadijum zrelosti,tada levak dostize najvecu sirinu i uglavnom bude skoro vertikalan.U ovom stadijumu pricinjene stete su obicno velike.

4.stadijum - stadijum skupljanja ,u ovom stadijumu levak se skuplja a nagib mu se povecava.U ovom stadijumu stete su takodje velike ali samo u uskom pojasu.

5.stadijum - stadijum povlacenja,u ovom stadijumu levak je ravucen poput konopca,sve dok se ne raspadne.
Jaci tornado vetrovi prolaze kroz svih 5.faza zivota,dok slabiji tornado vetrovi(i pijavice) nekad prolaze kroz samo stadijume 1,2,5.

 Trajanje ove strašne radnje je 10 minuta, nakon čega se sve smiruje. Na površini zemlje, kao podsjetnik na bjesomučno bijesnu prirodu, ostaje traka od nekoliko kilometara, duž koje je izgleda prošao ogromni buldožer. Atmosferski vrtlog toliko je strašan po svojoj snazi ​​da može nositi teške predmete na velike udaljenosti. Brzina vjetra doseže 1000 km / h, drveće otrgnuto od zemlje i komadi metala kreću se zrakom istom brzinom, pretvarajući se u smrtonosno oružje. Oni koji su imali priliku iskusiti šta je tornado, rekli su da se na mjestu njegove akcije činilo da su ekseri zabijeni u stabla drveća. Vrlo nizak pritisak usred tornada može uzrokovati eksploziju kuće ako dno rotirajućeg lijevka dodirne zgradu. Meteorolozi, zahvaljujući savremenoj opremi, mogu predvidjeti tačan datum i vrijeme takve prirodne katastrofe. Trebali biste znati da je najsigurnije mjesto u kući njen sjeveroistočni ugao ili sredina ulazna vrata; na ulici je to jarak ili jarak. Tokom tornada, trebate se držati podalje od prozorskih otvora. Prozori i vrata sa strane elementa koji se približava moraju biti zatvoreni, a sa suprotne strane otvoreni i tako osigurani.

Najsmrtonosniji tornado u istoriji je ozloglašeni Tri state Tornado koji se dogodio 18. marta 1925. i pogodio Misuri, Ilinois i Indijanu prouzrokujući 695 žrtava.Grad u Sjedinjenim Američkim Državama koji je najskloniji tornadima je Oklahoma Siti, koji je bio žrtva tornada preko 100 puta. Najveći tornado u istoriji je bio Halam, Nebraska tornado, koji se dogodio 22. maja 2004. godine, a njegov vrhunac je bio širine od skoro 4.02 kilometra.Tornado sa najbržom brzinom vetra ikada zabeleženom se dogodio blizu grada Bridž Krik u Oklahomi 3. maja 1999. godine. Brzina vetra je bila 486 kilometara na čas. Jedna od najpopularnijih zabluda o tornadu jeste da on ne može da prođe preko doline, planine, jezera ili reka. Kada prođe iznad vode, postaje mlaz vode .Dva tornada mogu povremeno da se spoje. Ono što se uglavnom događa jeste da veći, snažniji tornado usisa i apsorbuje manji, pa tako udruženi nastavljaju da se kreću,Prema podacima Nacionalne administracije za okean i atmosferu, samo prošle godine Sjedinjene Američke Države je pogodilo 1.259 tornada.Sa prosečno 700 tornada godišnje, SAD se nalaze na prvom mestu po učestalosti tornada. Najviše tornada se dogodilo u Teksasu (228) i Kanzasu (178). Divlji zapad kako se Teksas zove u vesternima ume bas da bude divlji. Nije dzabe Kenedi ubijen bas u Teksasu. Da li su tornada izazvana HAARPOM? Sto me dovodi do Tesle i njegovih otkrica koji su Ameri maksimalno iskoristili ne dajuci ostalim nacijama mogucnost da i oni koriste te pronalaske. Sebicnjaci jedni. Al priroda ili vanzemaljci znaju da ih zaustave- jedino prirodnom katastrofom drugo tu ne pomaze.  A kad smo kod Tesle setimo se da je uvek govorio da postoji vise vrsta energije od onih koje covek poznaje. Da li je tornado jedna od njih i da li je zato bio "zaljubljen" u munje  i gromove? Kolika  energija vetra je tu u pitanju?

Tornada, oluje i uragani jedna su od najmoćnijih sila prirodnog elementa. Oni nanose značajnu štetu stanovništvu, uzrokuju značajne poteškoće i dovode do ljudskih žrtava. Uspoređeni su s poplavama i potresima u smislu njihovog razornog utjecaja. Razorni učinak tornada, oluja i uragana ovisi o velikom pritisku zračnih masa, koji ima pogonski učinak i određuje snagu dinamičkog udara.

Sta je jos fascinantno uragani koji takodje ostavljaju pustos za sobom. Pa ako mesate uragan i tornado evo vam razlke.

 Prva velika razlika je mjesto na kojem se počinju stvarati. U slučaju tornada, oni uvijek nastaju na kopnu ili u obalnim područjima vrlo blizu kopna. Naprotiv, uvijek će se stvarati uragani u oceanima i nemoguće je da se oni mogu stvoriti na zemlji. Još jedna značajna razlika između dva fenomena mora se uočiti u brzini njihovih vjetrova. Brzina je u tornadima mnogo veća nego u uraganima, a vjetar je može doseći u ekstremnim slučajevima los 500 km / h. U slučaju uragana, brzina vjetra rijetko prelazi 250 km / h.Što se tiče veličine, također postoje velike razlike jer normalan ili srednji tornado obično ima promjer oko 400 0 500 metara. Međutim, uragani su obično puno veći jer njihov promjer može doseći 1500 kilometara. Velike su razlike i u odnosu na životni vijek jednih i drugih. Tornadi obično traju kratko, a život im može trajati najviše nekoliko minuta. Suprotno tome, život uragana je mnogo dulji i traje do nekoliko tjedana. Kao nedavni primjer mogu navesti uragan Nadine koji je bio aktivan ne manje od 22 dana, ali imamo i mi Uragan Irma koja je bila najmoćnija u povijesti na Atlantiku.Posljednja razlika između njih dvoje odnosi se na pitanje predviđanja. Tornado je mnogo teže prognozirati nego u slučaju uragana, kojem je lakše predvidjeti put i mjesto nastanka.

Meteorolozi nemaju toliko mogućnosti za predviđanje tornada kao uragani. Međutim, poznavanjem meteoroloških varijabli koje određuju stvaranje tornada, stručnjaci mogu unaprijed upozoriti na prisutnost tornada kako bi spasili živote. Ovih dana vrijeme upozorenja za tornado je 13 minuta.

Tornade se mogu prepoznati i po nekim znakovima s neba, poput iznenadnog skretanja vrlo tamne i zelenkaste boje, velike oluje s tučom i snažnog huka poput lokomotive.

NAUCILI SMO NESTO O PRIRODNOJ KATASTROFI KOJA JE OBELEZJE  AMERIKE. MIJE BAS DA SE NIGDE DRUGO NE JAVLJA ALI REALNO NIGDE NIJE TOLIKOG INTEZITETA. I DODALA BIH DA  ZAISTA ZELIM DA JE TORNADO  PRIRODNA POJAVA A NE IZAZVANA KATASTROFA OD STRANE LJUDI ILI VANZEMALJACA. MNOGO NAVIJAM ZA PRIRODU I ZA NJEN NACIN REGULISANJA ZIVOTA NA ZEMLJI. A POST O ENERGIJAMA MORA BITI POSEBAN KAO STO JE I TESLA BIO POSEBAN.

 

ANTISTRES IGRACKA ZA BEBE

 AL JE LEP OVAJ SVET TAMO STRES OVDE STRES!  U PARKU GDE SE OKUPLJAJU BEBE MAJKE SU ODUSEVLJENE NOVOM IGRACKOM. SVAKA BEBA DRZI U RUCI ANTI STRES IGRACKU U OBLIKU KOJI ZELE. BEBE UPORNO 'BOCKAJU' LOPTICE I UDUBLJENJA , SEDE U KOLICIMA DOK RODITELJI DISKUTUJU O 'LEPOTAMA' SVAKODNEVNOG ZIVOTA. DOBRO , BEBE SU TO, PUSTAJU IH MAME DA TRCKAJU I PADAJU, ALI AKO POSTANE NAPORNO, KOLICA I ANTI STRES ZA BEBE.  CIME SE RODITELJI ANTISTRESIRAJU? TIK-TOKOM REKLA BIH JER GA PREPOZNAJEM NA TELEFONIMA OKO SEBE AL JE LEP OVAJ SVET!

Jeste li i vi uživali u pucketanju zaštitnih vazdušnih mehurića kad god bi ste ih pronašli u novom pakovanju? Sada to možete učiniti bez trošenja. Senzorna igračka AntiStress pomoćiće u ublažavanju stresa i nervoze, jer pucketanje daje osećaj olakšanja i vraća vam raspoloženje. Da li ste jedva cekali da otvorite kutije koje su imale nesto lomljivo u sebi? Bile su u folijama koje su imale vazdusne mehurice. Sada ne treba da se ceka tu je nova  anti stres igracka. Vrlo domisljato. I to bi bilo u redu. Igracke su i potrebne i korisne. Meni samo smeta rec antistres. Nije normalno da i bebe treba da se antistresiraju. O tone pricam.

Cinjenica je i da :

Bebe plaču iz fizioloških razloga (gladne su, mokre, spava im se, nešto ih boli), ali i emotivnih razloga (usamljene su, frustrirane, nesigurne, uplašene, pod stresom). Sigurno vam se desilo da vaša beba neutešno plače, a da vi ništa ne možete da uradite povodom toga – nije gladna, nije mokra, ništa je ne boli, vi ste tu, tešite je. Ponekad se desi da pomislite da ste loša mama, ali istina je potpuno drugačija.

 

Bebe ponekad plaču jer se oslobađaju stresa i tenzije. Plakanje je za bebe važno, to je njihov način da se cele, njihovo sredstvo komunikacije. Kada plače, beba priča sa vama – slušajte je. Ne brinite, nije neophodno da smirite svoju bebu i da ona prestane da plače, važno je da budete tu za nju. Nije dobro da ućutkate bebin plač, jer emocije su njen prijatelj. Važno je da joj pružite utehu. Velika je razlika kada dozvolite svom detetu da plače dok ga s puno ljubavi držite u naručju, slušajući ga, i kada ga ostavite da plače samo, bez utehe. Osetljivost na stres počinje još u fazi fetusa. Na njega utiče mamin stres i njen nivo kortizola.

 Bebe bez odraslih ne bi preživele. Pošto nisu sposobne da same sebe održe u životu, svaki stres i odlaganje za njih predstavljaju opasnost po život. To je samo po sebi trauma za bebu, jer čak i kratko odvajanje kod sisara proizvodi hormone straha. Bebe imaju nizak nivo kortizola u prvih nekoliko meseci života ukoliko odgovaramo na njihove potrebe. Međutim, isto tako, njihov nervni sistem je veoma nestabilan i nivo kortizola se naglo povećava ako niko ne odgovara na njihove potrebe, jer one same nisu sposobne da regulišu nivo tog hormona.

Bebe se postepeno navikavaju na stresne situacije kada su sigurne da su roditelji za njih tu, da će doći i odgovoriti na njihove potrebe. Tada se kortizol teže okida. Beba kojoj roditelji pružaju utehu i puno nežnosti mogu mnogo bolje i lakše da se nose sa stresom. Stres je jako opasan u najranijem periodu života bebe jer kortizol preplavi njen nervni sistem, a visok nivo kortizola blokira veze u mozgu koje se tek formiraju, pri čemu blokira i imuni sistem.

Vaša beba će na kraju prestati da plače, ali ne zato što je nešto naučila, već zato što je iznemogla ili je premorena i zaspaće, međutim vaša veza sa njom se tako trajno narušava. Beba gubi poverenje u vas i uči da na vas ne može da se osloni. Rana briga o bebi formira nervni sistem i određuje kako će se dete nositi sa stresom. Taj rani period života je veoma otvoren, pa je zbog toga i veoma osetljiv i promene sedesavaju veoma brzo.

Naš odgovor na stres formira se u periodu odojčeta i isključivo zavisi od kvaliteta veze sa roditeljima. Od toga da li su bebe sigurno ili nesigurno povezane sa svojim roditeljima zavisi kako će one formirati svoj odgovor na stres, ali i svoje emocionalno zdravlje kao odraslih osoba.

 

Kod dece koja su nesigurno povezana sa svojim roditeljima dolazi do visokog nivoa kortizola. To su deca koja dramatizuju, bojažljiva su i preuveličavaju svoja osećanja da bi roditelji na njih obratili pažnju. Kod njih svaka nepredvidiva situacija izaziva stres, jer su ona u stalnoj tenziji pokušavajući da pročitaju osećanja svojih roditelja, ne mogu na njih da se oslone i tako se trajno narušava poverenje. Sve to može dovesti do mnogih emocionalnih poremećaja.

Takođe, visok nivo kortizola narušava i telesne funkcije: oštećuje imuni sistem, smanjuje mogućnost pamćenja, pa čak može dovesti i do dijabetesa, hipertenzije itd.

 

Postoji još jedan fenomen koji se javlja kao odgovor na stres, a to je nizak nivo kortizola. Pod stalnim uticajem stresa organizam nekada odgovara tako što prestane da proizvodi kortizol da bi preživeo. Da bi se odbranio, organizam shvati da je bolje da ne oseća ništa nego da živi u stalnom bolnom iskustvu. Beba shvati da njen plač nema vrednost, da niko neće doći (zbog toga u sirotištima u sobi punoj beba možete da čujete muvu). Ova strategija proizvodi emocionalnu otupelost i osećaj praznine, kao i negativan stav prema životu. Ovakva deca su veoma zavisna od drugih, a potiskivanje osećanja dovodi i do loših osećanja. Spolja su pozitivna, a iznutra besna i ljuta; agresija se čuva u sebi dok ne pukne, a zatim ta deca postaju veoma nasilna i destruktivna. Taj fenomen niskog nivoa kortizola povezuje se sa ranim zanemarivanjem.

Znaci, razumem taj deo da je beba kao mala podlozna stresu iz prostog razloga sto jos nije razvila svest  o okolini nego je usmerena na roditelje i bavi se iskljucivo svojim prezivljavanjem. Ali kad beba malo odraste i krene na druzenje u park, pa kasnije u jaslice, vrtic, skolu stres vise nije takve vrste. Taj stres prerasta u onaj pravi s kojim se borimo svi bez obzira na godine. Zato se i pitam da li treba uciti dete koje pokusava da nadje svoje mesto u svetu koji ga okruzuje na postpalice. Na antistres igracke koje ce kasnije zameniti pilulama. To je po meni veliki problem ovog drustva. Jer, ako  od pocetka zivota zive  u stresnoj situaciji ( roditelji su sve vise pod stresom), pa izadju napolje gde su svi ljudi pod stresom nista im drugo i ne preostaje. Narocito u urbanim sredinama. Zato sad mnogo ljudi odlazi u ruralna podrucja, gde je tisina zamenila buku, a pesma ptica zvuk mobilnog. Naravno, ne mozemo pobeci od urbane sredine jer nam je ona opstanak u potrosackom drustvu,ali makar moramo da probamo da smanjujemo stres u porodicnom okruzenju.

ZNAM DA SADA RODITELJI GURAJU DETETU U RUCICE ANTISTRES IGRACKE, MOBILNE TELEFONE,  DECIJE SADRZAJE NA KOMPJUTERU ILI TV-U  U ZAMENU ZA DODIRE, POLJUPCE, PRICANJE,POSVECIVANJE KVALITETNOG VREMENA. I ZNAM DA DANAS RODITELJI NISU SUPER LJUDI IDA NE MOGU ZAISTA DA IZDVOJE DOSTA VREMENA I  PAZNJE ZA DECU ( A NARAVNO DA IH VOLE NAJVISE NA SVETU KAO STO SE I VOLE DECA) PA ZATO PONAVLJAM PROBAJTE DA SVOJE PRISUSTVO NE ZAMENJUJETE ANTISTRESNIM POMAGALIMA KAD GOD TO MOZETE JER KAD PORASTE DETE CE VAM VRATITI NA ISTI NACIN!

 

OD HAMLETA DO KOVIDA

DANSKA  JE NAJSRECNIJA DRZAVA NA SVETU VEC GODINAMA. POSLE HAMLETA NISTA VISE NIJE TRULO U DRZAVI DANSKOJ. DA, DANSKA JE RESILA DA ZIVI SA KOVIDOM BEZ IKAKVIH MERA ILI OGRANICENJA. RAZLOG ZA SRECU JE OCIGLEDAN - SLOBODA!

 U Severnoj Evropi naići ćete na malo kraljevstvo, poznato po svojoj jakoj državi blagostanja, kapitalističkoj privredi sa jakim javnim i privatnim sektorom i društvu sa jednakim pravima za sve. Takođe, Danska je proglašena za najsrećniju zemlju na svetu više godina za redom prema nekoliko međunarodnih istraživanja. Osim što je poznata po odličnom sistemu države blagostanja i opštem nivou sreće među stanovništvom, Danska takođe ima dugo iskustvo sa stvaranjem energetski efikasne privrede koja je samim tim povoljna za klimu. Stvaranje ekološkog i održivog društva u kom sva energija potiče iz obnovljivih izvora je ključni cilj Danske kako bi se umanjila emisija gasova staklene bašte u svetu.

Danska je 10. septembra ukinula preostale mere uvedene radi sprečavanja širenja koronavirusa, što je potez koji se objašnjava visokim obuhvatom stanovništva vakcinacijom.

Ljudi više ne moraju pokazivati COVID sertifikat koji pokazuje da su vakcinisani, da su preboleli COVID ili da su imali negativan test, čak ni na velikim događajima poput fudbalskih utakmica ili u noćnim klubovima koji su se tek otvorili..Danska više ne klasifikuje covid-19 kao „društveno kritičnu“ bolest. Noćni život ponovo je dozvoljen početkom meseca, nakon godinu i po dana kada je zatvoren. U početku su ljudi morali pokazivati potvrde virusa. Ovaj zahtev je takođe ukinut za barove, teretane i druge aktivnosti. Posle godinu  i po dana danci su shvatili da je stanje BITI ILI NE BITI! I odlucili se za biti - pametno! Kraljevic, bajke, istine i lazi. Sta li to znaju Danci sto ostali ljudi ne znaju? Kakva se misterija krije u njihovom uspehu i sreci - ma pravom blagostanju

.Danci, muškarci, se u proseku žene u 32. godini, što je najveći broj godina u Evropi u tom pogledu.Zato?Zemlja koja je prva legalizovala istopolnu zajednicu još 1989, a tek 2012. godine legalizovan je brak između istih polova.

– Danska ima najveći stepen zaposlenosti u Evropi, čak 75 procenata. Mozda zato?

Kraljevska porodica je najstarija u Evropi. Njihovo poreklo datira iz 10. veka. Ili zato sto zive  ubajci?

– Prema istraživanjima, Danci su  od 2012. godine bili najsrećnija nacija na svetu, a po indeksu kvaliteta života su u samom vrhu: 183 od 200 maksimalnih poena. Trend traje  i dalje...

Najbogatiji Danac, a 158. na svetu, je Kjeld Kirk Kristiansen. Vlasnik je kompanije „Lego“. Po Forbsu njegovo bogatstvo je procenjeno na 10 milijardi dolara. Lego kocke svet za sebe, dokaz da masta moze svasta. Mozda zato?

Pokušaj bjekstva iz zatvora u ovoj skandinavskoj zemlji se ne smatra prekršajem. Zatvorenici nakon toga služe istu kaznu kao i ranije. Danska je bila prva zemlja u kojoj su otisci prstiju korišćeni kao dokaz na sudu. To se dogodilo 1902. godine.

Danci rade od 8 ujutru do 4 popodne. Većina radnji se zatvara u 5 ili 6 popodne, zbog čega ljudi uglavnom kupuju najviše stvari vikendom. Mnogi smatraju da su porezi glavni krivac ovakvkog radnog vremena prodajnih objekata.

I pored veoma visokog životnog standarda, mnogi Danci biraju da ne voze kola. Glavni razlog toga je činjenica da je registracija vozila papreno skupa. Ona nekad dostiže i više od 100% cijene samog automobila

.Mnogi stranci smatraju da im u danskom jeziku nedostaje rijec koju bi koristili umjesto engleskog “please”.

 Ljudi se medjusobno ne persiraju, osim ako se ne obracaju kraljici ili sto je rijetko nekoj jako staroj dami. Sa svima drugima su na “ti”.

Kada se u skoli trazi rijec, dize se jedan prst, kaziprst, a ne dva.

 Danska djeca u osnovnim skolama ne dobijaju ocjene do zavrsnih razreda. U Danskoj su i zene svestena lica.

Prilikom vjencanja zena moze ako zeli uzeti prezime i od muza, a isto tako i muz cesto uzima zenino prezime. Djeca mogu nositi prezime oba roditelja.

Svi zaposleni ljudi u Danskoj veliki dio svoje plate daju za porez, a zauzvrat im drzava omogucava pristojan zivot od rodjenja do kraja zivota sa mnogim olaksicama i povoljnostima u jednom od najboljih socijalnih sistema u svijetu.

U restoranu ili kaficu svako placa za sebe ono sto je narucio, a konobarima se ne ostavlja napojnica.

Mladi Danci se rano sele od kuce. Samo trecina mladih izmedju 18 i 24 godine zivi sa roditeljima u cemu su na prvom mjestu u Evropi. A zene se tek sa 32?

Danska je zemlja koja voli bicikle. Rangira na drugom mjestu s najvećim brojem bicikala po glavi stanovnika na svijetu, nakon Nizozemske. U Danskoj se 18% svih putovanja napravi biciklom. Biciklizam se općenito smatra zdravijim, jeftinijim, ekološki prihvatljivijim i često bržim načinom putovanja po gradovima od automobila ili javnog prijevoza.Danska je najmanje korumpirana zemlja na svijetu. U indeksu percepcije korupcije, Danska je prvo rangirana od 178 zemalja s rezultatom 91 u 2016. godini.

 Prosječno je svaki drugi dan u Danskoj – kišan. Danska ima prosječno 179 dana godišnje s padalinama, u prosjeku prima ukupno 765 milimetara godišnje; jesen je vlažna sezona i proljeće najsušnija. Položaj između kontinenta i oceana znači da se vrijeme često mijenja. Sad ovo sa kisom mi bas i nije jasno ali ples na kisi je privilegija. Danci imaju zdrav i dug životni vijek, ljudi su vrlo velikodušni i ljudi u Danskoj imaju više slobode da donose životne izbore. Mozda je to?

 Danci vole klubove. U zemlji postoji više od 80.000 klubova, udruga i hobijskih društava, a više od 90% Danaca pripadaju barem jednom od njih.

Jedan od razloga sreće za Dance je osećaj bliskosti što je u vezi sa njihovim “hyngge-om”, koji nema direktan prevod, a znači između ostalog: udobnost, toplinu, intimnost, sreću i ... bliskost. Evo šta Danci misle o osećaju bliskosti.

Danci kažu da se njihovi društveni odnosi bogate poverenjem jednih u druge, negovanjem zajednice i osećajem zahvalnosti. Ispunjeni osećajem bliskosti oni brinu jedni o drugima i paze na zdravlje ljudi.

Sreća može da se definiše na više načina, za njih je sreća više u vezi sa socijalnom jednakošću i duhom zajednice, nego time koliko novca zarađuju ili koliki auto voze.

Posvećuju dosta vremena u razgovoru sa svojim prijateljima. Predlažu da se sa prijateljima ne ćaska usput, u toku nameštanja kreveta ili gledanja filma, nego da se tome posveti puna pažnja.

Provođenje vremena sa porodicom i voljenim ljudima je centralno za sreću Danaca. Ideja je da porodice imaju vremena za druženje i zajedničke obroke na kraju dana. Prosečna danska porodica počne veče tako što ode po svoje dete u obdanište, što se najkasnije, u Danskoj, može uraditi do 16.30. Zatim poštuju svakodnevni običaj - doći kući i u okrilju porodice, posle zajedničkog obroka, napraviti čajanku. To su ti momenti "hygge-a" u Danskoj. Koncept bliskosti, takođe, uključuje i koncept deljenja. Sve ovo su divne stvari kojima oni uče svoju decu. Ovaj "hyngge" ne zahteva ništa od njih, to je nešto neverovatno darežljivo, to je upravo ono što privlači ljude. Zapravo, studije pokazuju da je provođenje vremena sa prijateljima i porodicom ključ za to da ostanete srećni i normalni.E ovo je stvarno to!

Zamalo da zaboravim Andersena i "Malu sirenu" - eto jos bajke! Tu je i Holgar Danski - mitski junak tipa Marka Kraljevica.

PRICA O SRECI JE UVEK I PRICA O SLOBODI I LJUBAVI. DANCI PREPOZNAJU I JEDNU I DRUGU I ZATO SU TOLIKO SRECNI. ZIVE U BAJCI U SVOM KRALJEVSTVU. TREBALI BI DA NAUCIMO OD NJIH DA ZIVIMO TAKO. NIJE TESKO I VREDI PROBATI!

ZBOG CEGA SE NOCU NE SPAVA

 OVO BI MOGAO DA BUDE TRECI DEO - NISAM NI ZNALA DA TOLIKO VOLIM TRILOGIJE! PA ZATO OVAJ BLOG POSMATRAJMO KAO LOGICNI NASTAVAK PRETHODNA DVA ( ZALJENJE I TUGA), NA SRECU NOCNO NE SPAVANJE MOZE DA BUDE I  IZ SASVIM DIVNIH I RADOSNIH DESAVANJA. TAKO CE SE KAO I U ZIVOTU SMENJIVATI I JEDNI I DRUGI JER PROSTO ZIVOT JE TAKAV..

Nocu se izlazi, druzi, provodi, nocu se vodi ljubav najopustenije, noc je romanticna, misteriozna pa i opasna. Dok vecina ljudi spava nocobdije rade stvari koje im najbolje "leze" nocu ,ali ima i rada koji nije bas zanimljiv - treca smena zna da unisti bioritam skroz. Dakle, nocni zivot bio dobrovoljan ili nametnut nekako nije svojstven nasem nacinu zivota. Sema je : dan za obavljanje poslova, noc za spavanje. Naravno, sve malopre spomenute aktivnosti nisu bas svaku noc.

I sad dolazimo do sustine.Sta nam to tera san? Izuzimam  i majke dece svih uzrasta njihovo bdenje je najcudesnija pojava na svetu.Koliko moze da ne spava majka ne moze ni jedno ljudsko bice.Izuzimam i zaljubljenost. Ako nas noć odvaja od voljene osobe, jedva čekamo da prođe i toliko smo nestrpljivi i uzbuđeni zbog predstojećeg susreta, da ne možemo da zaspimo

Nego da se vratimo na pitanje sa pocetka, zasto nesanica? Zbog briga, problema, tuge, zaljenja i kajanja. Da ipak vidimo uopstene razloge za nesanicu.

Dok polako tonemo u san, mišićni tonus se smanjuje i naši udovi počinju sa opuštanjem. Iako se u toj fazi osećamo pospano, naš mozak je i dalje aktivan, te svaki šum može da učini da otežano zaspimo.

Kao što svetlo „poručuje" našem telu da ne treba da spavamo, isto tako na san deluju i zvuci, koji sprečavaju naš mozak da se opusti i na neki način „blokira" protok informacija.

Nakon otprilike pola sata, većina nas ulazi u dubok san. Tada se dešavaju uobičajene promene u mozgu koje otežavaju buđenje. Ipak, glasno dozivanje našeg imena naći će svoj put i najverovatnije nas‒ brzo probuditi.

Svi mi imamo ugrađen „lični časovnik" koji nam govori kada smo umorni, i koji ima važnu ulogu u sinhronizovanju rada ćelija u našem organizmu.

Svetlost ima jednu od najvažnijih uloga u „sinhronizovanju" našeg tela. Naše oči reaguju na svetlost u tami i prepoznaju je čak i kada su nam kapci zatvoreni. Dnevno svetlo podstiče mozak da smanji proizvodnju melatonina ‒ hormona zaduženog za san, pa se tako polako budimo.

Međutim, ako prekasno odemo na spavanje (u zoru) ili se prerano probudimo (pre svitanja), poremetićemo bioritam, i teško da ćemo spavati dovoljno dubokim snom (koji nam je neophodan za odmor), a ostaćemo uskraćeni i za REM fazu spavanja kada sanjamo.

Kofein je stimulans koji se dugo zadržava u našem organizmu. Pića bogata kofeinom otežavaju da zaspimo i mogu da dovedu do toga da ostanemo samo u „plitkoj fazi" spavanja, a manjak dubokog sna znači ‒ izostanak neophodnog odmora. Konzumiranje alkohola često čini da više hrčimo, teže dišemo u snu i „nemirno" spavamo.

Iako nekim ljudima pomažu da brže utonu u san, alkoholna pića mogu mnogo toga i da poremete. Preterano konzumiranje utiče na to da prebrzo ulazimo u fazu dubokog sna, a tako propuštamo sve neophodne cikluse spavanja. Inače, kada dejstvo alkohola pod kojim smo se brže uspavali prestane, ulazimo u REM fazu iz koje se lakše probudimo.

Alkohol tako izaziva poremećaj ciklusa, pa se zbog toga ujutru osećamo iscrpljeno.
Težak obrok pre spavanja takođe može ometati san. Jako začinjena i masna hrana izaziva neretko gorušicu, koja ugrožava san.

Hrana koja sadrži tiramin (slanina, sir, jaja i crveno vino) može dovesti do toga da se češće budimo. Tiramin oslobađa noradrenalin, koji podstiče rad mozga.

S druge strane, ugljeni hidrati, kao što su hleb ili testenina, imaju suprotan efekat: pokreću oslobađanje serotonina, hormona koji nas uspavljuje. Ipak, to ne znači da te namirnice treba jesti u neograničenim količinama, posebno ne pred odlazak u krevet.

Naša telesna temperatura opada dok spavamo. To je proces koji je pod kontrolom bioritma. Naši krvni sudovi se šire; kako se bliži vreme spavanja, ruke i noge polako gube toplotu.

Međutim, ako boravimo u pretoploj prostoriji, naše telo neće moći da uđe u važan „proces gubljenja toplote", pa će se javiti osećaj uznemirenosti i nelagodnosti, što naravno, negativno utiče na san. Takođe, i kada je previše hladno, san neće biti dovoljno okrepljujuć.

Poznato je da je stres neprijatelj sna. Osećaj uznemirenosti i strepnje u krevetu postaje još intenzivniji, a opterećenost time da nećemo moći da zaspimo i da se nećemo dovoljno odmoriti za novi radni dan ‒ samo oteževaju uspavljivanje.

U takvom stanju često gubimo osećaj o vremenu, pa imamo utisak da uopšte nismo spavali. Ipak, istina je da tada najčešće spavamo „rascepkano", tačnije, da smo malo u fazi dremanja, a potom u fazi kada ne spavamo. Takav san skoro da i nema svoje duboke faze, što uslovljava razdražljivost i sve druge posledice neispavanosti.Uzrok nesanice nisu samo negativne brige, nego i one pozitivne poput planiranog putovanja ili nekog važnog događaja za koji morate upamtiti puno stvari – pojašnjava on. Zato odvojite vrijeme tijekom dana ili navečer kako biste se u miru pozabavili tim brigama. To bi moglo pomoći, a ukoliko je već prekasno za takva razmišljanja, psiholog savjetuje da zapišete što vas muči i tom se listom pozabavite sutradan.Nedavna studija je pokazala da zapisivanje lista s budućim zadacima pomaže ljudima na usnu devet minuta brže od onih koji su zapisivale zadatke koje su već obavili tog dana. Iako se čini kontraproduktivno fokusirati se na sutrašnje dužnosti, znanstvenici vjeruju kako zapisivanje budućih zadataka pomaže raščistiti um i makar privremeno prekinuti promišljanja. To pomaže bržem usnivanju.Ostati u krevetu i prisiliti se da zaspite je jednostavno loša ideja jer ćete naučiti mozak da povezuje spavaću sobu s brigama i nesanicom, a to će problem s vremenom produbiti – tvrdi dr. Cormac O'Donovan, profesor neurologije u Wake Forest Baptist Medical Center. Savjetuje da ukoliko ne možete zaspati više od pola sata, ustanete i radite nešto drugo. – Ako pokušavate zaspati i mozak vam to ne dopušta, možda ste jednostavno prerano legli spavati. Konvencionalno vam treba do osam sati sna, no svi smo različiti i nekim ljudima je dovoljno šest ili sedam sati. Ukoliko ostajete budni dok se ne umorite pomoći će vam otkriti koliko sati sna vam doista treba da biste se probudili odmorni – kaže O'Donovan.Ako mozak ne može prestati razmišljati, pokušajte ga preusmjeriti i fokusirati na nešto neutralnije – kaže Findley. Ekrani ometaju normalan san, pa on savjetuje klasičniji oblik zabave, poput čitanja obične knjige.

– Pomaže ako čitate nešto što će vas nagnati da prestanete razmišljati o svojim problemima, no štivo bi trebalo biti manje stimulativno da vas ne uzbudi oko neke druge teme – kazao je.Ako inače nemate problema sa spavanjem, oko pola sata čitanja prije spavanja u krevetu ne predstavlja nikakav problem. No ako ste i nakon toga budni, izađite iz kreveta i čitajte negdje drugdje dok ne postanete pospani.Podcast ili audioknjiga mogu vas rasteretiti i osloboditi briga, a istovremeno su dobra alternativa čitanju ako ne želite uključiti svjetlo ili opteretiti umorne oči. Možete koristiti slušalice kako ne biste ometali partnera. No pravilo za podcast ili audioknjigu isto je kao i kod klasičnih knjiga. Pronađite temu koja nije previše stimulativna, izbjegavajte vruće političke debate ili misterije, a ukoliko ne zaspite kroz pola sata, slušajte omiljeni sadržaj negdje drugdje. Nema mnogo dobrih istraživanja o terapiji zvukom, no neki ljudi bi je svakako trebali iskušati. Imao sam pacijente koji su živjeli uz plažu i kad su se odselili u grad, nedostajali su im zvukovi oceana koji su ih uspavljivali – kazao je on.

Pronađite aplikaciju ili kupite aparat za bijeli šum koji će vam pomoći.

– Zvukovi mogu stvoriti ugođaj koji olakšava usnivanje, a ujedno mogu potaknuti sjećanja na opuštenija vremena. To će vam pomoći da se otarasite briga – savjetuje on.

Stručnjaci u takvim situacijama preporučuju da ustanemo iz kreveta i počnemo neku aktivnost koja će odvući naše misli od briga koje nas more. Pre nego što se vratimo u krevet i ponovo pokušamo da zaspimo ‒ savetuju da rešavamo ukrštene reči ili neku vrstu slagalica.Ne proveravajte društvene mreže i imejlove pred spavanje, jer to može da uzrokuje duži ostanak u budnom stanju i kasniju nesanicu. Recimo ja pisem blogove. Nekad me opuste, a nekad dodatno stresiraju zavisno od teme.Totalno je istina za tehnologiju .Deca i ja pred spavanje vrtimo mobilne telefone,ja i kompjuter da bi pronasla temu. Strasno.Istraživanje Sleep Advisore (2019) pokazuje da jedna od tri odrasle osobe pati od različitih problema sna koji su često grupisani pod nazivom insomnija. Uzrok problema sa spavanjem može biti višestruk, poput biološkog disbalansa, svakodnevnih životnih stresora, emotivnih trauma, pa čak i jednostavno loših navika koje nam brz tempo života nameće.Opet ne mogu da zaspim, 3 ujutru ko sova sam… padnem oko 5 ujutru i budim se u 7.” Ovo zvuči poznato svakom desetom odraslom stanovniku planete koji pati od hronične nesanice, dok svaki treći odrastao čovek bar nekoliko puta godišnje iskusi ove simptome.

Resenje?

Pokušaj sa tehnikama relaksacije. Pokušaj dada meditacijom, jogom, dubokim, koncentrisanim disanjem... "oteraš" nesanicu.

Dr Valia takođe preporučuje da svaku grupu mišića, od onih na stopalima, pa redom do glave, stegneš na nekoliko sekundi, a zatim da ih opustiš. Vizuelizacija je još jedna od tehnika koje se često koriste, a funkcioniše tako što zamisliš sebe na nekom prijatnom i mirnom mestu.

U vezi sa najpoznatijim "lekom" protiv nesanice, brojanjem ovaca, dr Olson kaže da je to "tehnika odvraćanja pažnje", slično kao i vizuelizacija. "Problem sa snom je taj što, sve što više razmišljate o tome da bi trebalo da spavate, teže ćete zaspati. Zato je bilo šta što vam odvraća pažnju od tog razmišljanja, od pomoći", objasnio je Olson.

Reši se anksioznosti. Ponekad je razlog za nesanicu razmišljanje o brigama, pritisak na poslu, kod kuće... Zbog svega toga, mozak se premori, a dr Olson preporučuje onima koji imaju ovakve ili slične probleme, da naviknu mozak da o tim problemima razmišlja u doba dana koje je prikladno za to. Znamo, to je lakše reći nego uraditi, ali jedan od načina da olakšaš muku je da svakog dana pišeš o tome što te muči. Pisanjem o problemima preko dana, manje ćeš razmišljati o njima tokom noći.

Kada si budan do tri, četiri sata ujutro, nikako ne pomaže razmišljanje o tome da bi trebalo da sada već spavaš. Doktori Olson i Valia slažu se da bi trebalo da zaboraviš na časovnik, pa savetuju i da ga skloniš kako te ne bi "opominjao" da je već jutro i da bi trebalo da spavaš.

1. Zatvorite oči i duboko udahnite vazduh kroz nos. Udisaj punim plućima treba da traje pune 4 sekunde.

2. Nakon toga zadržite vazduh, odnosno dah u plućima, punih 7 sekundi.

3. Nakon toga počnite lagano da ispuštate vazduh iz pluća kroz usta u trajanju punih 8 sekundi.

4. Zatim ponovite celu proceduru 4-7-8.

Dok ovo radite možete brojati sekunde u sebi i pratiti postupke disanja.

Tako je sve jednostavno. Ova disajna vežba usporava naš srčani ritam, i smiruje. Pritom, sve se to dešava veoma brzo - samo nekoliko ponavljanja.

DOBRA VEST JE AKO STE ZASPALI TOKOM CITANJA TEKSTA. LOSA VEST JE AKO STE I DALJE BUDNI I NISTA,BAS NISTA VAM NE MOZE PROMENITI MISLI ZBOG KOJIH I NE SPAVATE. NOCAS MI SE MNOGO PRIJATELJA PRIKLJUCILO DA POMOGNE U OBRADI TEME. I SAMO DA KAZEM DA SVI ZNAMO ZASTO NE SPAVAMO I SVI ZNAMO BRDO SAVETA KAKO DA ZASPIMO ALI NIKAKO NE USPEVA . I ONDA SE JA S PUNIM PRAVOM PITAM - ZASTO NE MOGU DA SPAVAM?

 

TUGA

 TUGA SE NADOVEZUJE NA ZALJENJE. TUGA JE VRLO TESKO OSECANJE KOJE BAS UME DA NAS ONESPOSOBI ZA NORMALNO FUNKCIONISANJE.

Tuga predstavlja jednu od osnovnih emocija u koje spadaju još i sreća, bes, strah i gađenje. Iako je tuga negativna emocija koju uglavnom nastojimo da izbegnemo, to i dalje jeste emocija koja se javlja kao normalna reakcija na različite događaje i pomaže u prevazilaženju onoga što se dogodilo.

Jedna od najtežih stvari u životu je prihvatiti život kakav jeste. To je čudno, jer izgleda kao vrlo jednostavna stvar. Nešto jeste i treba računati sa tim, kako bi se efikasno kretali kroz život. Ako je na našem putu slon ili ogroman krater, mi ne možemo biti efikasni ako ga ignorišemo i uporno pokušavamo da preko njega pređemo. Ljudi koji se stalno žale u životu: „Zašto se to uvek meni dešava, zašto ja nemam sreće…“ ignorišu slona na svom putu. To što nešto ne vidimo, ne znači da ono nije tu i da ne deluje na nas.

Naučili smo da poričemo činjenice života i da se pravimo da ih nema. Kada neko nama blizak ima problem najčešće kažemo: “Ne brini, biće sve ok“ ili „Nije to tako strašno“, „Moraš sad da budeš jak“ itd. Ove prazne reči nemaju moć da uteše. Ono što je mnogo teže uraditi, ali bi mnogo više značilo osobi koja se suočava sa stvarima koje su za nju strašne je samo biti tu i ostati u zagrljaju tuge. Ljudi se plaše tuge i trude se da pobegnu od nje. Na taj način lišavaju sebe unutrašnje zrelosti i duboke radosti življenja.

Možemo da zamrznemo jedan kadar iz svakodnevnog života roditelja, kada dete trči i padne, nekoliko milisekundi nastaje muk, a čim roditelji savladaju šok, brže bolje upućuju bujicu reči „Ništa! Ništa strašno! Skočilo dete! Super! Prošlo…“. Ovakva reakcija roditelja je sasvim prirodna u našem društvu, ali uči dete da je strašno osećati bol i da se on po svu cenu mora izbeći. Tako imamo čitave generacije mladih ljudi koji su potpuno nespremni da se nose sa životnim nedaćama, netolerantni na frustracije svakodnevnog života i duboko nesrećni što osećaju i najmanju nelagodnost.

Istraživanja su pokazala da veština našeg uma da neke emocije otkloni iz svesti je neselektivna, tako da potiskivanje tuge dovodi do potiskivanja i svih drugih emocija, naručito radosti života i uživanja te na taj način dolazi do bezvoljnosti, manjka energije i razvoja depresije. Iako tuga može biti za nekog neprijatna, tuga je zdrava emocija koja se javlja u situacijama gubitka. Gubitak može biti stvaran ili fantaziran. Rad tuge je dragocen za zdrav psihički život i bez njega nema razvoja, ni zrelosti. Kroz rad tuge mi prihvatamo realnost kakva jeste, priznajemo gubitak i dozvoljavamo sebi da taj gubitak otplačemo. Tek kada je gubitak otplakan, postiže se nova zrelost i ličnost postaje snažnija, otpornija i više integrisana. Zato sledeći put kada se vaše dete bude susrelo sa situacijom gubitka, umesto da kažete „Ništa strašno“, recite „Da, to je tako tužno, razumem“ i pustite dete da se isplače u vašem zagrljaju.

Muškarci mogu misliti da je plač „samo za devojčice“, da je tuga znak slabosti, a neki ljudi mogu izbegavati tugu iz straha da će ona onda večno trajati i da nikada neće iz nje izaći ako joj se prepuste. Ovo naravno nije tačno, tuga je proces koji ima svoj vrlo jasan početak, razvoj i na kraju čak i srećan završetak. Nasuprot tome, potiskivanje tuge traje beskrajno, jer se sprečava psihološko razrešenje. Postoji poremećaj koji se zove produženo tugovanje, u čijem slučaju treba uključiti i stručnjake, ali se rad opet usmerava na prolazak kroz tugu, a ne njeno negiranje.

Kada se sprečava tugovanje stvaraju se veliki problemi u psihičkom funkcionisanju. Potisnuta i neprepoznata tuga pretvara se u simptome anksioznosti, depresije, napetosti, strahova i ponašanja kao što su različite destruktivne i agresivne impulsivne reakcije, a zatim rizična ponašanja i bolesti zavisnosti. Odbrambena ponašanja koja služe da se osećaj tuge zamaskira su nešto što često imamo prilike da vidimo kod ljudi, na primer euforičnost, neautentična veselost, preglasan smeh, preterana akcija, izlaženje, promiskuitetno ponašanje, različita rizična ponašanja, kao i korišćenje alkohola i psihoaktivnih supstanci. Kada sprečavamo sebe i svoju decu da budu tužna mi se udaljavamo od realnosti, odcepljujemo naša osećanja, a sa umrtvljavanjem tuge uspavljujemo i sve druge emocije, te ostajemo prazni, beživotni, ravnodušni, iscrpljeni i bez sposobnosti za ljubav, rad i radost svakodnevnog življenja. Bez tuge nema ni ličnog sazrevanja i napretka, što je razlog zašto su mnogi odrasli ljudi emotivno nezreli i ne mogu ostvariti kvalitetne odnose sa drugim ljudima.

ZNATE FAZE TUGE? Na pocetku neverica, pa onda bes  i ljutnja, faza preispitivanja odluka i izbora cesto i osecaj krivice, pad u depresiju,prihvatanje cinjenica.  Iz cetvrte u petu fazu tugovanja nije lako preci. Ljudi se tu najlakse "zaglave" i ne mogu da krenu dalje. 

Posvećivanje vremena tuzi i boli koju ste već davno trebali ostaviti za sobom, retko donosi neku korist. U današnjem potrošačkom društvu, tuga se čini luksuzom koji ne možemo priuštiti sebi u našoj neprestanoj trci za više stvari, više sreće, više trošenja, uzrokujući tako samo veći stres. Ne znajući da je to pogrešno, svi učimo da zadržavamo osećanje istinske tuge u sebi.Ipak, istina je da je tuga filter za dubinu i složenost života koja se ne može spoznati jasnije nego za vreme tugovanja. Ako upitate najpoznatije komičare kako su otkrili korene svog humora, gotovo jednoglasno, njihov odgovor je- u žalosti.uga je jedinstvena u tome da izvuče naš unutrašnji svet na svetlo spoljašnjosti. Čak i ako naši prijatelji i porodica nemaju sposobnost da se naviknu kada smo duboko ožalošćeni, često nalazimo razumevanje u prirodi i životinjama, koje se često u periodima tugovanja znaju priviti uz nas, saosećajući sa nama i želeći da nam pruže utehu. Za razliku od većine ljudi, priroda dobro odgovara na potpuno izraženu žalost.

Često naše male patnje odražavaju veće probleme – nepravde, brutalne gubitke i bolne činjenice koje ograničavaju čitav život. Često usled toga delujemo bespomoćno, čekajući bilo koga da sasluša i razume našu duboku emociju.

Kada smo tužni, kao da vapimo za nečijom pomoći, ali kada ona dođe prerano, prekida naše duboko razotkrivanje tuge. Uteha koja dođe prekasno, izgubi svu vrednost. Tada već možemo biti u dubokoj depresiji. Nekada smo previše usmereni da tugu sakrijemo ili iskontrolišemo da na taj način ne uviđamo istinu koja, uz pomoć tuge, pokušava da dopre do nas.

Svaka naša emocija nas povezuje sa osećajima na podsvesnom nivou. Tuga je emocija koja obično dopire dublje od ostalih. Kada uronite u dubine svoje tuge, učestvujete u dubokoj razmeni osećanja  na višim nivoima. Naša tuga započinje tugom drugih ljudi koje nismo nikad sreli. Tugu koju osećamo kao svoju, pripada mnogo većoj celini- celokupnom čovečanstvu.

judi se često iznenade kada čuju da je zdravo osjećati i iskazivati tugu. Najčešći razlog za ovakvo ponašanje je što mnoge osobe imaju nerealno uvjerenje da je osjećanje i pokazivanje tuge znak slabosti.

Tako možemo vjerovati da će nas osjećanje tuge dovesti do depresije ili smrti. Sjetite se poruka koje često možemo čuti u našoj kulturi i od roditeljskih figura: „Što plačeš tu, nisi slabić“, „Ubila ga tuga“, „Tuga ga je uhvatila i ne pušta“, „Potonuo je od tuge“.

Kada ovako složimo stvari u svojoj glavi, razumljivo je zašto ljudi zabranjuju sebi da osjećaju neugodno osjećanje tuge i zašto zaziru od nje.

Niko od nas ne želi biti „slabić“ koji je potonuo, kojeg tuga ubija i ne pušta.

„Bježeći“ od doživljavanja i iskazivanja neugodnih osjećanja, kakvo je tuga, ljudi vjeruju da štite sebe, svoj život i svoje mentalno zdravlje. Paradoksalno, ali upravo otvorenim iskazivanjem i dopuštanjem sebi da osjetimo emociju, kao reakciju na nama važnu situaciju, stvaramo mogućnosti da živimo zdrav život.

Potiskivanje i negiranje neugodnih osjećanja može u značajnoj mjeri otežati svakodnevno funkcionisanje čovjeka i ugroziti mentalno zdravlje.

Tuga je emocija koja se javlja kao reakcija na gubitak nama važnog objekta. Gubitak može da se odnosi na osobu, odnos ili neki važan predmet. Važan objekat, pored toga što postoji u realnom, stvarnom svijetu,  postoji i kao predstava u našem unutrašnjem svijetu. Budući da tugu osjećamo samo kada je u pitanju važan objekat, znači da smo se za taj objekat morali „vezati“.

„Vezivanje“ se odnosi na spajanje ugodnih osjećanja ljubavi, sigurnosti i sreće sa predstavom objekta u našem unutrašnjem svijetu.

Nestankom (gubitkom) objekta u realnom svijetu, dolazi do disbalansa između unutrašnjeg i stvarnog svijeta. Uviđanjem ovog disbalansa, osoba ujedno uviđa da sada svoj unutrašnji svijet mora uskladiti sa realnim svijetom i na taj način odvojiti se od svih ugodnih osjećanja koja su vezana za objekat koji je izgubljen. Upravo ovo odvajanje od objekta vezivanja kod nas izaziva bolno osjećanje tuge i žalosti.

Tugovanjem stvaramo uslove da se „odvežemo“ od izgubljanog objekta i tako uskladimo unutrašnji i realni svijet.

Tugovanjem tj. „odvezivanjem“ od važnog objekta i povlačenjem osjećanja koja su za njega vezana, mi stvaramo uslove da ta ista osjećanja usmjerimo ka drugom objektu koji postoji u realnom svijetu. Praktično, to znači da osoba, na primjer, nakon raskida partnerskog odnosa, prvo treba da povuče svoju ljubav i odveže se od osobe sa kojom više nije u odnosu, kako bi tu ljubav mogla usmjeriti prema nekom drugome, ukoliko to želi.

Takođe, otvorenim pokazivanjem da tugujemo ostvarujemo priliku za socijalnom podrškom od osoba koje su nam bliske. Na ovaj način imamo priliku da uvidimo da postoji još odnosa za koje smo se vezali i koji mogu da prime i uzvrate prijatna osjećanja ljubavi, podrške, sigurnosti i sreće.

Tačan univerzalni recept za tugovanje, koji funkcioniše kod svih ljudi, ne postoji. Svaka osoba može da izgradi svoj način tugovanja. Ovo je naročito važno za osobe koje su dugo vremena sebi branile da osjećaju tugu.

Ukoliko vam je prihvatljivo da svoja osjećanja podjelite sa drugima, to će svakako biti olakšavajuće. Dopustite sebi da tražite ono što vam je potrebno. To može biti samo saslušanje, „rame za plakanje“ ili razgovor u kojem ćete željeti čuti i iskustva drugih ljudi.

Imate pravo da tražite ono što vam je potrebno.

Ako ne osjećate sigurnost da svoja osjećanja podjelite sa drugim bliskim osobama i generalno ne pokazujete tugu, imate mogućnost da tugujete sami, ako vam to odgovara. Možete napraviti plan i dogovoriti sa sobom u kojem periodu dana i koliko dugo ćete tugovati. U redu je da odredite i 5 minuta dnevno kada ćete sebi dopustiti da razmišljate o svom gubitku i osjetite neprijatnost i tugu zbog toga.

Za osobu koja je blokirala tugu i tako ostavila mnogo „neodvezanih“ odnosa, 5 minuta dnevno (150 minuta mjesečno) je značajno vrijeme koje će iskoristiti za svoju dobrobit.

Iako je tugovanje normalan i prirodan proces, ponekad moze da bude ometan raznim faktorima koji ga mogu zakomplikovati.

Osobe koje prolaze kroz komplikovano tugovanje često govore da se osjećaju „zaglavljenim“. To zapravo znači da se osoba ne uspijeva „odvezati“ od izgubljanog objekta, te dugo osjeća intezivna neugodna osjećanja, bijesa, straha, krivice i beznađa. Ovakvo stanje često prate problemi spavanja i ishrane i osoba ima velikih poteškoća da se vrati u neometano funkcionisanje. Ukoliko potraje, komplikovana tuga ima potencijal da pređe u depresiju.

Da bi se prevazišla komplikovana tuga, neophodna je stručna pomoć i psihoterapija. Psihoterapijom dobijate priliku da osvjestite faktore koji utiču na sprječavanje „odvezivanja“, pronađete svoj način tugovanja i podršku da pomognete sebi da se na zdrav način odvojite od izgubljenog objekta. Psihoterapija je veoma značajna jer vam pomaže da uočite štetne obrasce ponašanja i naučite funkcionalne sa kojim ćete povećati kvalitet svog života.

TUGA JE ODRAZ ZDRAVLJA, A DEPRESIJA BOLESTI. ZATO JE VAZNO DA DETE OD NAJRANIJEG UZRASTA UPOZNAMO SA TUGOM I ZALJENJEM. PREVISE ZASTITNICKI STAV JE KONTRAPRODUKTIVAN. STO SE TICE NAS ODRASLIH TUGA SVAKAKO OSTAVLJA TRAG U NAMA. I OPET PONAVLJAM KAO I JUCE VREME NE LECI SVE. NA ZALOST. TUGA OSLABI VREMENOM ALI OSTAJE U NAMA ZAUVEK. I TO MORAMO DA PRIHVATIMO!

ZALJENJE

 DODJE TO VREME KAD ZALIS ZA NECIM  ILI ZA NEKIM. ZALITI SE MOZE U BILO KOM PERIODU ZIVOTA. NAJVECA ZAL JE SVAKAKO NA SAMRTI. SVAKA OBLAST ZIVOTA TERA COVEKA DA ZALI ZBOG POGRESNIH IZBORA. STA GOD IZABERES  UZIVOTU MISLIS DA BI BILO BOLJE DA SI IZABRAO NESTO DRUGO. HAJDE MALO DA VIDIMO ZA CIM SVE COVEK ZALI.

 Žaljenje je neugodno kognitivno i emocionalno stanje koje nastaje kao posljedica pogrešaka u akciji ili zbog nepoduzimanja akcije na putu prema ostvarenju cilja. Filozofske, ekonomske i psihologijske teorije govore o prirodii uzrocima žaljenja, za koje je utvrđeno da je jedna od najčešćih negativnih emocija i da predstavlja univerzalno ljudsko iskustvo. Uspješno suočavanje sa žaljenjem poboljšava kognitivne procese, a neuspješno suočavanje loše utječe na motivaciju cilju usmjerenih aktivnosti i dovodi do životnoga žaljenja te oštećuje fizičko i mentalno zdravlje. Na osnovi uzroka i konteksta u kojem se doživljava, žaljenje je moguće (i potrebno) razlikovati od srodnih konstrukata, kao što su osjećaj krivnje, razočaranje i kajanje. U tome važnuulogu ima količina u akciju uloženoga napora i osjećaj odgovornosti za neuspjeh akcije. Deskriptivne studije pokazuju da se najveća žaljenja javljaju zbog obrazovanja,karijere, ljubavnih odnosa, roditeljstva i samopoimanja,posebice ako su u nekim od tih područja ispitanici vidjeli dobre prilike koje nisu iskoristili. Razina žaljenja ovisi ovažnosti životnih područja, ali i o socijalnim i temporalnim usporedbama. Kad u starijih osoba pregled života rezultira žaljenjem, njegov će intenzitet biti manji ako se uspoređuju sa sličnima sebi (lateralno) ili s lošijima od sebe (silazno). Pri samoregulaciji žaljenja uloga internalne kontrole razlikuje se s obzirom na dob. Ne znam da li da pricam o zalosti za nestankom dragih osoba ( smrt bliske osobe je posebna kategorija). Tako da i to spada u zaljenje ali u mnogo vece  i kompleksnije od vrsta koje sam navela.Brzina oporavka nakon gubitka zavisi od toga ko je bila osoba koju smo izgubili (njenog uzrasta i uloge, stepen bliskosti sa njom i sl.) i da li je taj gubitak bio očekivan ili ne. Oporavak zavisi i od osobina ličnosti, načina suočavanja sa stresom i krizama, podrškom koju osoba dobija od okoline, ranijih gubitaka i stresovima koji se dešavaju u isto vreme kada i gubitak. S obzirom da je kombinacija ovih faktora različita kod svake osobe i proces oporavka nakon gubitka odvija se i traje različito. Važno je da napomenemo da proces oporavka ne znači nužno i kraj tugovanja. Kod većine ljudi godišnjice smrti, bitni datumi, praznici i drugi podsetnici na osobu koju smo izgubili, oživljavaju doživljaj gubitka i godinama nakon njega.Istraživanja pokazuju da je posle razvoda potrebno najmanje dve godine da se porodica prilagodi novoj strukturi i krene u sledeću fazu životnog ciklusa. Neki istraživači smatraju da oporavak od razvoda može trajati i duže, odnosno da je potrebno između dve i četiri godine da neko pređe put od donošenja odluke o razvodu do psihičkog razvoda i pune stabilnosti na emocionalnom, roditeljskom, ekonomskom i socijalnom planu.Devedesetih godina, japanski naučnici su otkrili da „sindrom slomljenog srca“ zaista postoji. Dešava se da ljudi koji imaju zdravo srce, reaguju na iznenadan emocionalni stres sa simptomima sličnim srčanom udaru. I pored sličnih simptoma, tu se ipak, ne radi o srčanom udaru, već o privremenoj slabosti srčanog mišića, koja uz adekvatnu terapiju prolazi brzo i bez posledica. Postoje naravno i primeri da udovac ili udovica umru ubrzo nakon smrti svog dugogodišnjeg supružnika. Dešava se i da neočekivani događaji, poput iznenadne smrti bliske osobe, izazovu srčani udar ili aritmije opasne po život. Ovo se dešava, ali uglavnom kod ljudi koji su već imali neke srčane tegobe.Kada osoba umre, umire i nada da će odnos sa njom biti ponovo moguć, u tom smislu, svakako je teže kada osobe više nema. Ipak, nekim ljudima može biti teže da znaju da je osoba „živa, a tuđa“. Bračna i porodična psihoterapeutkinja Florens Kaslov kaže da je smrt bračnog druga, u mnogim pogledima lakše ožaliti nego razvod. Ona kaže da u smrti postoji konačnost koja se može proraditi kroz proces tugovanja, dok kod „smrti braka“ partneri ostaju u vezi preko dece(koja mogu čeznuti za ponovnim ujedinjavanjem porodice), preko finansija ili zajedničkih prijatelja. Ovakav, produženi kontakt može podgrevati fantaziju „da će biti kao što je nekada bilo“, ometati suočavanje sa gubitkom i završavanje procesa tugovanja. Iskustvo govori da porodice u kojima nisu razrešena emocionalna pitanja oko razvoda mogu ostati emocionalno „zaglavljene“ godinama, a nekada i generacijama.Istraživanje rađeno u našoj zemlji pokazuje da se na listi 72 najstresnija životna događaja, smrt bliskog prijatelja nalazi na 10. mestu. Razdvajanje od bliskog prijatelja zauzima 46.mesto, dok se nesporazumi sa drugovima i prijateljima nalaze na 64. mestu. Svi ovi događaji su rangirani po tome koliko oni generalno gledano, uznemiruju ljude i „izbacuju ih iz ravnoteže“. Sigurno je ipak da postoje i ljudi koje će gubitak prijatelja toliko uznemiriti, da će to za njih biti jedan od najstresnijih životnih događaja.Uglavnom se govori o četiri stadijuma i faze tugovanja: fazi obamrlosti, šoka i neverice; fazi čežnje i protesta; fazi očaja i fazi oporavka. Pošto se ovaj proces ne odigrava kod svih ljudi na isti način (stadijumi se preklapaju, izostaju ili idu drugim redosledom), danas se ređe govori o fazama, a više o zadacima u procesu tugovanja. Za razliku od faza koje impliciraju određenu pasivnost i nešto što „samo treba da prođe“, zadaci impliciraju da osoba može (i mora) i sama nešto da preduzme. To daje određeni osećaj nade i moći, što je značajan protivotrov za doživljaj gubitka kontrole i bespomoćnosti. Smatra se da postoje četiri zadatka, čije je izvršavanje preduslov za završavanje procesa tugovanje. Prvi zadatak je prihvatiti stvarnost, značenje i neopozivost gubitka na intelektualnom i emocionalnom nivou. Drugi je proraditi bol zbog gubitka dok je treći prilagođavanje životu bez te osobe. Poslednji zadatak se odnosi na preusmeravanje emocionalne energije u nove odnose i nastavljanje sa životom.vaki gubitak promeni i naš unutrašnji i spoljašnji svet. Kada nekoga izgubimo, moramo da se prilagodimo životu bez te osobe i da preuzmemo na sebe neke od njenih uloga. Na unutrašnjem planu, gubitak utiče na viđenje sebe jer otvara pitanje, „Ko sam ja sada i kako ću sada bez te osobe“. Često, gubitak provocira i doživljaj da nemamo kontrolu nad onim što se događa, pa samim tim i osećaj bespomoćnosti i neadekvatnosti. Ovakvi osećaji kao i doživljaj odnosno činjenica da smo napušteni može ugroziti i naše samopouzdanje i samopoštovanje. Pored toga što menja naš spoljašnji i unutrašnji život, gubitak utiče i na naša verovanja, životne vrednosti i pretpostavke o pravednosti, sudbini, Bogu i sl. Nakon gubitka, ljudi mogu prestati da veruju u Boga ili u to da život ima smisla. Neki ljudi, počnu da preispituju i sopstvenu vrednost pitajući se da li ih je zadesila neka kazna ili se loše stvari mogu događati i dobrim ljudima. Pošto su ova pitanja, uglavnom bez „pravog“ odgovora, problem postaje ne kako pronaći odgovor već kako živeti bez njega. Ne sme se ipak zaboraviti da gubitak, kao i svaka druga kriza, predstavlja ne samo opasnost već i šansu da nešto naučimo. Mnogi ljudi izlaze iz ovih situacija jači i spremniji da se izbore sa budućim izazovima.Na skali stresnih životnih događaja, najveći stres i životnu promenu izaziva smrt deteta. Slede smrt bračnog druga, pa smrt bliskog člana porodice. Odmah posle toga slede razvod i smrt bliskog prijatelja. Pored emocionalnih gubitaka, veoma visoko na ovoj skali nalaze se i događaji u vezi sa gubitkom imovine ili posla, kao gubitak zdravlja i fizičkog integriteta (bolest, invaliditet i sl.). Iako su ovo generalno gledano najstresniji životni događaji, to koje će tuge biti najveće, zavisiće od niza faktora, pa će se i razlikovati od osobe do osobe.Veoma je važno da se sa pažnjom, osetljivošću i osećajem za trenutak inicira otvoren razgovor o gubitku. Ukoliko toj osobi ne prija razgovor, može se tragati za drugim, neverbalnim ili manje direktnim načinima da se pokrenu sećanja i ispolji bol. U tom smislu pomažu i razne ceremonije, albumi ili slike sećanja, crtanje ili pisanje o tome i sl. Mnogim ljudima koristi da čuju da je to kroz šta prolaze normalna reakcija na jednu tešku, a često i „nenormalnu situaciju“. Treba im dati vremena i ne požurivati ih da se što pre oporave. Ono što uglavnom ne pomaže i što ljudima koji pate često i smeta jeste davanje saveta i fraze tipa: „Život ide dalje; „To će uskoro proći“; „Znam kako se osećate i sl.“. Umesto da ih skrećemo sa bola ili teme korisnije je dati neverbalnu podršku (kroz dodir ili zagrljaj), pa i priznati da ne znamo šta da kažemo. Ako osoba nastavi da se povlači u sebe i da izbegava suočavanje sa gubitkom, trebalo bi konsultovati stručnjaka, jer inhibirano ili odloženo tugovanje može predstavljati pretnju za fizičko i mentalno zdravlje.Preterano tugovanje je ono koje uključuje niz psihijatrijskih simptoma(kliničku depresiju,anksioznost, fobije, posttraumatski stresni poremećaj i sl.). Pored prevelikog intenziteta,tugovanje može biti preterano i u smislu trajanja. Ovo hronično tugovanje odlikuje ѕe time što se osoba koja tuguje ne vraća u normalno funkcionisanje, već ostaje fokusirana na gubitak koji kao da postaje „način života“. Važno je znati da postoje i oblici žalovanja koji su teško prepoznatljivi, a češće opasniji i od hroničnog i od preteranog tugovanja. U ove oblike spadaju inhibirano i prikriveno tugovanje, koji se odlikuju time da ni duže vreme nakon gubitka, nema znakova niti stadijuma normalnog tugovanja. Osoba se tako može ponašati kao da se gubitak nije ni desio ili može pokazivati neuobičajene fizičke simptome i ponašanja (npr. preterani rad, svadljivost i sl.), neprepoznajući da su ti problemi povezani sa gubitkom odnosno njegovim negiranjem. Pored toga što predstavljaju opasnost po zdravlje, negiranje gubitka i blokirano žalovanje onemogućavaju adaptaciju na gubitak pa ostavljaju osobu i njenu porodicu ranjivijom i na buduće gubitke i stresove.Važno je znati da je ovo dugotrajan i bolan proces, čiji vrhunac najčešće ne doseže stanje pre gubitka. Pored toga proces oporavka nikada nije linearan, što znači da su dobri i loši dani neizbežni i da često idemo po principu „dva koraka napred, jedan nazad“. Zato, ne treba osećati strah, bes ili krivicu kada primetimo da nam ne ide onako kako smi mi ili drugi zamislili da treba. Važno je dati sebi vremena i proći kroz sve segmente i zadatke i to bez požurivanja da sve „što pre zaboravimo ili ostavimo iza sebe“. Veoma je važno i da se pri tom održava nada i optimizam da će biti bolje. Ljude često uplaši trajnost i intenzitet emocija koje osećaju, pa brinu da li je to normalno ili besne na sebe što su „toliko slabi“. Iskustvo pokazuje da je u ovim situacijama jako korisno da se ljudi upoznaju sa uobičajenim reakcijama na gubitak i sa činjenicom da su teške situacije i raznolike emocije ne samo normalne već i očekivane. Treba da dozvolimo sebi da osetimo sve te emocije, ali i da napravimo neki balans između bolnih i pozitivnih odnosno opuštajućih sadržaja. Pored toga, veoma je važno i da osoba ne prolazi kroz sve to sama, već da pronađe adekvatnu podršku i nekoga sa kim će pričati, plakati, pa i nasmešiti se.rojne studije pokazuju da je s vremenom lakše i da je prilagođavanje gubitku bolje, srazmerno vremenu koje je prošlo. Ipak, teško da samo vreme može da bude lekovito. Ima dosta ljudi koji ni godinama kasnije, nisu uspeli da prežale gubitak i nastave sa životom, pa izgleda kao da je vreme stalo. Ima i ljudi koji misle da su prevazišli gubitak samo zato što su nastavili dalje (ušli u novi brak, ostali aktivni i sl.), iako su emotivno zapravo i dalje blokirani i vezani za momenat kada se gubitak desio. Suština je da ukoliko osoba ne završava zadatke iz procesa tugovanja, ona neće moći da prolazi kroz faze oporavka, pa će i proces prilagođavanja gubitku biti blokiran i nepotpun.

Mumsnet, mesto za mame na internetu koje vole da diskutuju o tome koje mleko ima najmanje kalorija ili štagod, sprovele su istraživanje u kojem su otkrile da 10 odsto roditelja žali zbog imena koje su dali svom detetu, što je, da budem iskren, zaprepašćujuće veliki procenat. Ukoliko su odgovorili sa Da, 32 odsto njih je reklo da je zažalilo u prvih šest nedelja, najverovatnije nakon što su zabrinuti baba i deda gledali kako majka i otac ispisuju "Sunašce" u izvod iz matične knjige rođenih.

Ono što je intrigantno, međutim, je da razlog zbog kog su ljudi najčešće zažalili što su dali neko ime detetu nije taj što su ga nazvali kao potpunog idiota, već zato što je ime previše obično. Previše Maja, Jelena, Sara, Luka, Nikola, a nedovoljno Leoparda, Espadrila, Kruški…

Iako je procenat žaljenja vrlo jak sa skoro 20 odsto roditelja, samo jedan odsto njih je otišao i promenio ime deteta, dok ostali sede u tišini i preziru ime svojih naslednika.

POZNATO? Mozda ste bas vi sa pogresnim imenom koje ste dobili od roditelja i koje vas ceo zivot tera da zalite sto se ne zovete drugacije. 

Skoro isto se ljudi osecaju kad nadju posao. Uvek im se cini da su pogresno izabrali i kukaju svaki dan da rade mnogo, da nisu adekvatno placeni, da je posao smor, da su kolege smor. Zaljenja i zalbi nikad dosta.

Da li se vaše kolege ikad umore od vašeg konstantnih pritužbi na posao? Da li vaše "negativne vibracije" u kancelariji utiču na druge?

E, pa žalim slučaj. Nauka je pokazala da je kuknjava zapravo dobra po kancelarijski moral. Novo istraživanje sa Univerziteta u Melburnu potkrepljuje ideju da žaljenje kolegama ne samo omogućuje osoblju da razreši probleme, već im pomaže i da se zbliže među sobom.

Međutim,  postoje važna pravila koja sprečavaju da produktivna kuknjava brzo preraste u prvo pravcato maltretiranje na poslu.

“Možete samo da se žalite na ljude koji nisu u prostoriji i svoje pritužbe morate da usmerite van kolektiva", objasnila je ona. "Meta kuknjave mora da bude nešto oko čega svi mogu da se slože, kao što je struktura prema kojoj tim radi ili zaposleni koji su teški za saradnju u nekim drugim službama. Nikad pojedinci iz samog tima." Eto neke koristi i od zaljenja.

Mada je zaljenje dobro i za proces razmisljanja i za emocije u svakom obliku. Zaljenje sto ste se "navukli" na pice, cigarete, drogu , kockanje moze da vas izvuce iz te zavisnosti ako  iskreno zalite sto ste izgubili kontrolu nad sobom.Iskreno zaljenje pomoci ce vam i kod resavanja problema sa komunikacijom sa prijateljima, porodicom, partnerom i kao sto rekoh sa kolegama. Zalimo se na buku  u stambenim objektima, na zagadjenost planete, na lose odnose medju ljudima, na pad morala, na mnogo , mnogo toga se zalimo, a sad veliko je pitanje da li nase iskreno zaljenje bas uvek moze pomoci, jer realno pa nije bas sve samo do nas.

STA SMO NAUCILI U VEZI ZALJENJA. ZALJENJE JE ZAISTA VRLO SLOZEN PROCES NAROCITO AKO ZALIMO ZA BLISKIM OSOBAMA. ALI MOZE SE ZALITI  I ZBOG POGRESNOG IMENA , POGRESNIH IZBORA U SVIM SFERAMA ZIVOTA. MOZE SE ZALITI ZA VREMENOM KOJE NAM SE CINI DA NISMO DOBRO ISKORISTILI. TOLIKO MNOGO RAZLOGA ZA ZALJENJE. PA DOBRO, SIGURNO MORAMO NEKAD DA PRETRPIMO TAJ TEZAK PROCES. NEKADA U MANJEM ILI VECEM OBIMU, NEKAD KRACE, NEKAD DUZE. ALI TO JE STAVKA ZIVOTA KOJA SE NE MOZE IZBECI. PA NISTA DRUGO NE PREOSTAJE NEGO DA U SVOM TOM HAOSU KOJI NESTANE PRONADJEMO MERU!

KAD MUSKARAC SUKNJU NOSI...

 KAD MUSKARAC SUKNJU NOSI A NIJE SKOTLANDJANIN NITI STARI RIMLJANIN ONDA ZAISTA TREBA POSVETITI CEO TEKST TOJ NEOBICNOJ POJAVI KOJA JE ZAZIVELA UPRAVO PREKO DRUSTVENIH MREZA, A PONAJVISE PREKO TIK-TOKA. SAD KAKO SE PRICE O RODNOJ PRIPADNOSTI SVE VISE ZAKUVAVAJU I SVE SE VISE OSOBA IZJASNJAVA DA NISU NI JEDNOG POLA ONDA I SUKNJA PRESTAJE DA BUDE RODNO OPREDELJENA ILITI NIJE SAMO ZA ZENE! ISKRENO AKO ZENE NOSE PANTALONE STO NE BI I MUSKARCI SUKNJE? MADA MENI TO NIKAKO NIJE OKEJ ALI EVO  PROSUDITE SAMI U CEMU JE FORA!

Jedno je sigurno — suknje više nisu samo za žene. Zapravo, oduvek su bile i za muškarce.

U antičkoj Grčkoj i Rimu, suknje na muškarcima povezivane su sa mladošću, muževnošću, pa čak i hiper-maskulinitetom. Bogati stanovnici starog Egipta nosili su don šenti, pravougaoni komad platna umotan oko kukova. Već decenijama, modni dizajneri slali su muškarce da po pisti hodaju u suknjama, a muškarci iz pokreta kao što su pank i grandž nosili su suknje kao simbole samoizražavanja. Jedan strejt i oženjen deka postao je viralan kada je upario svoje košulje i sakoe sa visokim štiklama i uskim suknjama. Ovih dana, kako sve više ljudi prihvata nebinarnu modu, i kada je poznate ličnosti i influenseri “guraju” u mejnstrim, čini se da muškarac u suknji više nije samo deo istorije ili neke subkulture - već je sada to običan lik koga srećete na ulici.

“Većina prodavnica ima odeljak za muškarce i odeljak za žene. Ipak, u muškom odeljku možete da pronađete sve ono što postoji i u ženskom odeljku. To nije slučaj u suprotnom smeru”, rekao je Kalhagen.

On ukazuje na to da su farmerke obično uniseks, ali da se suknje i haljine obično prave samo za žene.

“U svetu muške mode postoji značajno manje artikala nego u što se pravi za žene. Zbog čega se suknje i haljine specifično dizajnirane za muško telo ne prodaju u svakodnevnim prodavnicama? To mi nema smisla.”

Za Kalhagena, oblačenje suknje je odgovor na ta ograničenja, ali i izazov za stilizovanje ostatka autfita.

“Želeo sam da mogu da ih nosim”, kaže on i dodaje da ljudi sve manje osuđuju ovu ideju, čemu su doprinele društvene mreže.

Na TikTok-u, video snimci s heštegom #boysinskirts imaju ukupno oko 168.5 miliona pregleda, dok oni s heštegom #meninskirts imaju ukupno 52.4 miliona pregleda.

Kalhagenov video na TikToku gde je u suknji ima oko 1.2 miliona pregleda i više od 396,000 lajkova, uz komentare kao što su, “Izgledaš sjajno” i “Ovo je tako moćno”.

Brajan Betsi, 22, glumac i influenser iz Masačusetsa, kaže da je razlog za to što želi da nosi suknje jednostavan.

“Obožavam kako izgledaju”, kaže Betsi. “U njima moje noge izgledaju odlično.”

On kaže da se oseća buntovnički kada nosi suknju, zato što je to stejtment protiv “dosadnih” društvenih normi.

Ovakav stav ima i Kasian Mur, 27, analitičar za sajberbezbednost iz Kalifornije, koji kaže da to što nosi nema nikakve veze sa njegovom seksualnošću. 

“Problem je što većina ljudi pretpostavlja da se prezentacija roda poklapa sa seksualnošću”, rekao je on.

To ipak ne znači da se u razgovoru o muškarcima u suknjama ne treba govoriti i o rodu i seksualnosti. Treba, i to su važne teme.

“Ljudi su zlostavljani, prebijani i ubijani zbog njihove prezentacije sopstvenog roda”, rekao je on. “Jedini razlog zbog kog ja danas mogu da nosim suknju u javnosti je zbog žrtvi koje su načinili ljudi u okviru kvir zajednice.”

Mur se identifikuje kao cisrodni heteroseksualni muškarac, i kaže da iako voli da nosi suknje zbog stila i udobnosti, nosi ih i iz solidarnosti sa zajednicom koja je učinila mogućim da muškarac poput njega nosi suknje i bude prihvaćen.

“Zločini iz mržnje protiv trans žena i drugih članova LGBTQ zajednice su redovna pojava. Ipak, nove generacije normalizuju rodno fluidnu modu, tako da se nadam da će ovo pomoći članovima LGBTQ zajednice da se osećaju prijatnije dok predstavljaju svoj preferirani rod u javnosti.”Kako ljudi postaju sve slobodniji u istraživanju svog roda i seksualnosti, sve su slobodniji i da istražuju načine u izražavanju sebe, što uključuje i modu.

“Smatram da je rod barijera koja je počela da se urušava, i nadam se da ćemo uskoro videti još više stvari koje se tradicionalno posmatraju kao maskuline ili feminine kako postaju fluidnije i dostupne svima, nezavisno od rodnog identiteta”, rekao je Kalhagen. “Ukoliko uspemo da uklonimo ove društvene norme povezane sa odećom, muškarci će biti slobodni da se kroz odeću izražavaju kako god žele.”

Mur kaže da su mu prolaznici prilazili i hvalili njegov autfit kada nosi suknje, kao i da i dalje s vremena na vreme biva na meti “šta to nosiš” pogleda.

Kalhagen je imao slična iskustva, i dodaje da ga ne pogađaju reakcije ljudi kada ga vide u suknji.

“Znam da me ljudi osuđuju, ali to je samo sporedni efekat koji dobijam kada se trudim da promenim društvene norme koje okružuju muškarce i modu”, rekao je on. 

 Žene znaju koliko suknje mogu da budu udobne i oslobađajuće, a čini se da ih sada sve više otkrivaju i muškarci.

Suknje su bile deo novih kolekcija Stefana Kuka, Ludovika de Sent Sernina, Barberija i Džejdena Smita, dok su ih nosili i reperi Post Malone i Bed Bani.

Ali, Heri Stajls, koji je modna ikona našeg doba, na stranicama američkog Vogue-a zacementirao je ovaj trend. Pre njega, u suknjama su se pojavljivali i Dejvid Bouvi i Mik Džeger.Čini se da pandemija konačno oslobađa muškarce širom sveta od ustaljenih društvenih normi kada je reč o odeći.

“Želim da slavim slobodu izražavanja”, rekao je kreativni direktor Barberija Rikardo Tisci u februaru, kada je predstavio svoju kolekciju usredsređenu na mušku odeću, koja je uključivala plisirane suknje.

“Volim ideju o muškarcima u suknjama, smatram da je to vrlo oslobađajuće”, smatra i dizajner Ludovik de Sent Sernin.

Mark Brajan, influenser koji obožava da nosi potpetice i suknje, kaže da mu takva odeća nudi mi više od tradicionalnih muških pantalona.

Rekao je da dobija vrlo malo negativnih komentara o svojoj odeći kada izlazi u njoj. Većina je pozitivna.

“Nekoliko žena mi prilazi i kažu da izgledam lepo. Obično me pitaju gde sam kupio cipele. Ako mi muškarac priđe, pita me nešto poput: ‘kako možeš da hodaš u štiklama'”, rekao je.

Verovatno će proći još neko vreme pre nego što nam bude normalno da vidimo muškarca u suknji, ali ovo su svakako prvi koraci ka tome. Kako se vama čine?Suknje polako postaju univerzalni modni komad, pa nas ne čudi što sve više muškaraca bira suknje! One više nisu rezervisane samo za žene, i mnogi su se mačo muškarci usudili da ih isprobaju. Vin Diesel je svoju suknju prosetao na crvenom tepihu.Jared Leto je par puta nosio suknje u javnosti, a na Twitteru je tada kružila parola "Pravi muškarci nose suknje!" Gerard Butler je sa kožnom braon suknjom iskobinovao roze džemper. Billy Porter je otišao korak dalje, pa je pozirao u svečanim haljinama.„Za 5 godina, kada dete krene u školu noseći suknju, neće ga pretući i deca se neće ljutiti na njega. Jednostavno nije važno. Ja preuzimam glavni teret tako da će kasnije moja deca i sledeće generacije dece pomisliti da su neke stvari normalne koje se nisu očekivale pre mog vremena. “ izjavio je Jaden Smith kada su ga pitali zašto nosi suknje. Keiynan Lonsdale je svojim stilom izazvao buru komentara u javnosti!Poznati dizajner Marc Jacobs je izjavio: „Otkrio sam kako se suknje lepo nose. Udobne su, a njihovo nošenje me raduje, pa sam kupio još. A sada jednostavno ne mogu da prestanem da ih nosim. "Ewan McGregor je dokazao da može sjajno izgledati i u suknjama!Jonathan Van Ness podigao je mušku modu na novi nivo!

Muške suknje su jedan od najpoželjnijih odevnih komada za 2021. godinu prema istraživanju kompanije „Lyst“, a modne kolekcije za sezonu jesen/zima ispunjene su različitim modelima upravo ovog komada odeće.

Iako muške suknje nisu nikakva novost, čini se da je postpandemijsko vreme uzrokovalo da modni trendovi budu fokusirani na udobnost i slobodu što je delimično razlog zašto sve više muškaraca nosi i kupuje suknje.

Prema britanskom „Guardianu“, iznenađujući novi trend odražava kako je život pandemije „oslobodio muškarce standardnih pravila odevanja“.

Suknje se pojavljuju kao novi trend u muškoj modi jer i sami dizajneri u svojim novim kolekcijama odražavaju „novu stvarnost“.

Pevač Hari Stajls predvodnik je ovog trenda koji je dodatno učvrstio pojavivši se na naslovnici američkog „Voguea“ u pletenoj suknji , a ranije su se u suknjama pojavili i Dejvid Bouvi na naslovnici „The Man Who Sold the World“, Mik Džeger, ali i Kanje Vest u kožnoj suknji brenda „Givenchy“.

• 
  

Muške suknje su jedan od najpoželjnijih odevnih komada za 2021. godinu prema istraživanju kompanije „Lyst“, a modne kolekcije za sezonu jesen/zima ispunjene su različitim modelima upravo ovog komada odeće.

Iako muške suknje nisu nikakva novost, čini se da je postpandemijsko vreme uzrokovalo da modni trendovi budu fokusirani na udobnost i slobodu što je delimično razlog zašto sve više muškaraca nosi i kupuje suknje, piše RTCG.

Prema britanskom „Guardianu“, iznenađujući novi trend odražava kako je život pandemije „oslobodio muškarce standardnih pravila odevanja“.

Suknje se pojavljuju kao novi trend u muškoj modi jer i sami dizajneri u svojim novim kolekcijama odražavaju „novu stvarnost“.

Pevač Hari Stajls predvodnik je ovog trenda koji je dodatno učvrstio pojavivši se na naslovnici američkog „Voguea“ u pletenoj suknji , a ranije su se u suknjama pojavili i Dejvid Bouvi na naslovnici „The Man Who Sold the World“, Mik Džeger, ali i Kanje Vest u kožnoj suknji brenda „Givenchy“.

Dizajneri uključuju suknje ili haljine u svoje nadolazeće kolekcije, pa čak i čuveni brend „Burberry“.

Iako su u prošlosti muškarci u suknjama bili sporadična pojava, čini se da se taj trend značajno menja.

NA KRAJU STA DA KAZEM? ZA MENE JE 'VISOKA MODA' UVEK BILA NESTO DALEKO I POTPUNO NESHVATLJIVO. NE ZNAM U STA BIH SVRSTALA MODU  MUSKIH SUKNJI?  TRENUTNI HIR, TREND KOJI PRETI DA POSTANE NESTO UOBICAJENO ILI STO DA NE PRAVO SVAKE OSOBE NA SHVATANJE MODE. STA KO OBLACI NA SEBE NAJBOLJE OBJASNJAVA SEKSPIR KOJI JE REKAO DA SU ODELA KOSTIMI ZA ZIVOT. PA AKO JE DOSLO VREME DA POSTANEMO BESPOLNI STO PISEM EVO VEC SEDAM GODINA I SA UZASAVANJEM ZELIM DA NE DOZIVIM TO ONDA SU SUKNJE NA MUSKARCIMA DOKAZALE DA NEMA VISE DEFINISANOG MUSKOG I ZENSKOG POLA. ZA MENE TO NIJE PRIHVATLJIVO JER MENI SE CEO ZIVOT LJUDI DELE NA ZENE I MUSKARCE I ZNA SE KO KOSI A KO VODU NOSU,ALI OPET KAKO SU ZENAMA DOPUSTENE PANTALONE?