KSENOBOTI

 KSENOBOTI SU ZIVI ROBOTI I PRICACEMO O TOME. MEDJUTIM, PONOVO KATASROFALNA PREDVIDJANJA NAUCNIKA O NESTANKU MNOGO VRSTA BILJAKA  I ZIVOTINJA POD UTICAJEM COVEKA NARAVNO. VRLO CUDNA RABOTA. TEHNOLOGIJA TOLIKO NAPREDNA, A NE MOZEMO DA UCINIMO NISTA DA SPASEMO SVET OKO SEBE. STA CE NAM ROBOTI AKO NEMAMO PCELE?

Smatramo da je Šesto masovno izumiranje verovatno počelo i navodimo argumente kako bismo se suprotstavili onima koji bi ovu tvrdnju porekli“, rekao je tim, koji uključuje i biologe Filipa Bušea i Benou Fontena iz Muséum National d'Histoire Naturelle u Parizu, Francuskoj, u navedenom članku.

„Poricanje je jednostavno nalik pokušaju borbe protiv planine podataka koji se brzo gomilaju. Više nema mesta za skepsu, ili za postavljanje pitanja da li se ovo zaista dešava“, dodali su autori.

Kaui i njegove kolege upućuju na mnoštvo studija sa katalogizacijom izumiranja vrsta u različitim kladama, ali su članak prvenstveno izgradili oko sopstvenih istraživanja mekušaca, porodice beskičmenjaka koja uključuje puževe, školjke i puževe golaće. Ovakav fokus studije stoji nasuprot nesrazmernoj pažnji koju kičmenjaci, kao što su ptice i sisari, dobijaju na Crvenoj listi ugroženih vrsta Međunarodne unije za zaštitu prirode (MUZP), između ostalih napora za očuvanje.

„Informacije MUZP-a o izumiranju ptica i sisara su verovatno prilično tačne“, rekao je Kaui na pozivu. „Međutim, nisu procenili ništa osim malenog, sićušnog dela populacije beskičmenjaka poput insekata i puževa, pauka i ljuskara, koji čine 95 odsto životinjskog diverziteta“.

Kao rezultat toga, beskičmenjaci daju „više nasumični uzorak biodiverziteta“, primetio je.

Prethodne studije su koristile podatke MUZP-a da opovrgnu mišljenje da ulazimo u Šesto masovno izumiranje. Kaui i njegove kolege su izrazili neslaganje sa ovom pretpostavkom tako što su sakupili stope izumiranja kopnenih puževa i golaća. Na osnovu proračuna tih podataka, tim je zaključio da je od 1500. godine možda izumrlo od 7,5 do 13 procenata vrsta, što je cifra koja se slaže sa mnogim drugim procenama koje ukazuju na katastrofalne gubitke biodiverziteta usled ljudskih pritisak.

"Suština je u tome da sve ove procene ukazuju na mnogo veću stopu izumiranja sada nego u prošlosti", rekao je Kaui.

Ovo masovno izumiranje daleko je primetnije na kopnu nego u okeanima, navodi se u članku, iako su mnoge morske i okeanske vrste takođe ugrožene kao rezultat ljudskih aktivnosti. Izumiranja se takođe opšte uzev dešavaju mnogo brže u ostrvskim ekosistemima, kao što su Havaji, u poređenju sa kontinentalnim biomima.

Pored podizanja svesti o mogućem masovnom izumiranju, Kaui i njegove kolege se bave osporavanjem niza kontraargumenata za koje kažu da umanjuju ozbiljnost pritiska koji ljudska bića vrše na svetske vrste, ili čak predlažu da bi ljudi trebalo da iskoriste ove ekološke promene u sopstvenu korist.

Tim tvrdi da je ovakav „laissez-faire stav prema trenutnoj krizi izumiranja moralno pogrešan“, prema članku, i zalaže se za hitnije mere rešavanja gubitka vrsta usled ljudske aktivnosti.

„Osećam se obaveznim da izrazim mišljenja o tome šta smatramo da treba da se uradi s obzirom na ovu kriznu situaciju“, rekao je Kaui. „Neću samo da iznesem podatke i kažem da smo završili. Reći ću šta treba da uradimo kako bismo rešili ovo pitanje, jer je pitanje važno”.

Na kraju, tim priznaje da napori za očuvanje mogu delovati uzaludno pred ovim ogromnim problemom, i predlaže da bi trebalo potrošiti više energije na napore da prikupimo primerke vrsta koje nestaju pre nego što se zauvek izgube.

„Mislimo da nema pozitivnog ishoda ovde; mislimo da se radi o nekoj vrsti katastrofe“, zaključio je Kaui. „Smatramo da je nešto najvažnije što možemo da uradimo za budućnost da očuvamo što više ovih vrsta u muzejima, kako bi 200, 300 ili 500 godina u budućnosti ljudi i dalje mogli da kažu da je Zemlja ovo nekada imala. Čvrsto verujem u to”.

Američki naučnici koji su stvorili prve žive robote, objavili su da su ovi oblici života, nazvani ksenoboti, počeli da se razmnožavaju i to na način nepoznat kod biljaka i životinja. Napravljeni od matičnih ćelija afričke vrste žabe (Xenopus laevis) po kojoj su dobili ime, ksenoboti su manji od milimetra.

Ovi neobični robotski živi organizmi predstavljeni su prvi put 2020. godine pošto su eksperimenti pokazali da se kreću, formiraju grupe i samoregenerišu. Sada su naučnici sa Univerziteta Vermont, Taft i Instituta Vajs za biološko inženjerstvo Univerziteta Harvard, objavili su da su otkrili potpuno nov oblik biološke reprodukcije koji se razlikuje od bilo kog poznatog u nauci, prenosi Si-En-En.

„Bio sam zapanjen“, priznaje Majkl Levin profesor biologije i direktor istraživačkog centra Univerziteta Taft, koji je bio jedan od rukovodilaca projekta.

„Žabe imaju svoj način razmnožavanja, ali kada odvojite ćelije od ostatka embriona i date im priliku da nauče kako da opstanu u novom okruženju, ne samo da su pronašle novi način kretanja, već i novi način razmnožavanja“, kaže profesor.

Matične ćelije su nespecijalizovane ćelije koje mogu da se razviju u bilo koju drugu ćeliju. Kako bi napravili ksenobote, istraživači su izdvojili žive matične ćelije sa embriona žabe i ostavili ih da se razviju. Znači, nisu manipulisali genima.

„Ljudi misle da se roboti proizvode od metala i drugih veštačkih materijala, ali nije od suštinske važnosti od čega je robot napravljen, već šta radi, odnosno donosi li neku korist ljudima. U tom smislu, ksenoboti jesu roboti, ali su očigledno i živi organizmi napravljeni od genetski nemodifikovane ćelije žabe“, objašnjava Džoš Bongard, profesor informatike i robotike na Univerzitetu u Vermontu i glavni autor studije.

Bongard navodi i da su otkrili kako se ksenoboti, koji su prvo imali okrugao oblik i bili sačinjeni od oko 3.000 ćelija, mogu da se umnožavaju. To se dešavalo retko i samo pod određenim okolnostima. Ksenoboti su koristili „kinetičku replikaciju“, proces za koji je poznato da se odvija na molekularnom nivou, ali nikada do sada nije primećen na nivou celih ćelija ili organizama.

Uz pomoć veštačke inteligencije, istraživači su zatim testirali milijarde oblika tela kako bi ksenoboti bili efikasniji u ovoj vrsti replikacije. Superkompjuter je smislio Ce-oblik koji je ličio na video-igru iz osamdesetih, Pak-men. Otkrili su da su ksenoboti u stanju da pronađu sićušne matične ćelije u petrijevoj posudi, sakupe ih na stotine u svojim ustima, a nekoliko dana kasnije snop ćelija bi postao novi ksenobot.

„Veštačka inteligencija nije programirala ove jedinke na način kako obično zamišljamo, kodiranjem. Oblikovala je i osmislila ovaj Pek-men oblik. Taj oblik je u suštini program. Oblik utiče na to kako se ksenoboti ponašaju da bi pojačali ovaj neverovatan proces koji nas je sve iznenadio“, dodaje Bongard u izjavi za Si-En.

Ksenoboti su tehnologija koja je u samom začetku, nešto slično prvim računarima iz prve polovine 20. veka i nemaju nikakvu praktičnu primenu.

Međutim, ova kombinacija molekularne biologije i veštačke inteligencije bi potencijalno mogla da se koristi za niz drugih zadataka u telu ili prirodnoj sredini, tvrde naučnici. To može biti i način za sakupljanje mikroplastike u okeanima, istaživanje korenskog sistema biljaka i regenerativnu medicinu.

Uprkos tome što bi mogućnost biotehnologije koja se samoumnožava mogla da izazove zabrinutost u javnosti, istraživači naglašavaju da su ovakvi živi organizmi u potpunosti laboratorijski eksperimenti i da se lako uništavaju, budući da su biorazgradivi, a i proizvode se u skladu sa etičkim kodeksima.

Ovo istraživanje je delimično finansirala i Agencija za napredne odbrambene istraživačke projekte, američke Agencije za nadzor razvoja tehnologije za vojne svrhe.

„Postoji više načina i oblasti na koje je moguće primenitu ovu vrstu plastičnosti i sposobnosti ćelija da rešavaju probleme“, zaključuje profesor Bongar.

 

Procenjuje se da je za poslednjih 100 godina nestalo oko 75 odsto starih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta, sorti i rasa, kao i da svake godine prestane da postoji oko dva odsto starih autohtonih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta.

Danas u svetu postoji preko 1.700 banki semena starih biljnih i životinjskih vrsta u preko 100 država. U očuvanju starih semena biljaka i životinja, sada imamo lokalne, nacionalne, regionalne i svetske banke semena. Prošle godine je Ekološki pokret „Okvir života“, u selu Paštrić kod Mionice, osnovao prvu banku starih semena voća i povrća u Srbiji pod imenom „Zrno“, za Кolubarski okrug.

Početkom 2020. godine Ekološko društvo „Dragačevo“ iz Guče osnovalo je Banku semena starih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta u Dragačevu za Moravički okrug, sa ciljem pronalaženja, popisivanja, očuvanja i umnožavanja starih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta, sorti i rasa, koje su gajene na ovim prostorima.

Na osnovu saradnje sa navedenim organizacijama, Centar za razvoj poljoprivrede Organsko selo iz Gorjana kod Užica je početkom aprila 2020. godine, osnovao Banku semena starih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta Zlatiborskog okruga, sa istim ciljem.

Značaj starih sorti u borbi protiv klimatskih promena

Predsednik tog centra Borko Pavić kaže da su Banke semena starih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta, doživele značajan razvoj u poslednjih 40 godina, prvenstveno zbog prepoznavanja značaja starih sorti u borbi protiv klimatskih promena, ali i nemogućnosti poljoprivrednika da obezbede kvalitetan sadni materijal za organsku, biodinamičku i permakulturnu proizvodnju hrane.“Stare povrtarske, ratarske, voćarske i životinjske vrste, sorte i rase nestaju velikom brzinom iz više razloga: ratovi i sukobi, klimatske promene, ekološke katastrofe, razne bolesti i štetočine, nestanak malih proizvođača hrane, loše upravljanje poljoprivredom, prelazak sa domaćinske na industrijsku proizvodnju – umesto da svi imaju svoje lokalno seme i seju ga, čime bi bila očuvana raznovrsnost, ljudi su počeli da kupuju i seju jedno isto seme, proizvedeno od semenskih firmi“, kaže Pavić i dodaje da se procenjuje da je za poslednjih 100 godina nestalo oko 75 odsto starih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta, sorti i rasa, kao i da svake godine prestane da postoji oko dva odsto starih autohtonih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta.

Očuvanje starih sorti obaveza svakog naroda

Sagovornik Agrokluba smatra da očuvanje starih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta, predstavlja obavezu i odgovornost svakog naroda, države, lokalne zajednice, porodice i pojedinca, te su stoga mnoge zemlje prepoznale značaj svog biljnog i životinjskog prirodnog i kulturnog nasleđa i razvile strategije njihovog očuvanja i razvoja.

„U Zlatiborskom okrugu, ljudi su od davnina gajili starinske sorte povrtarskih i ratarskih biljaka: krompir mesečar, kukuruz osmak, pšenicu, speltu, stare sorte ječma, zobi i raži, heljdu, tikve, razne sorte pasulja, boranije i pasuljica, bob, crni i beli luk, vlašac i praza luk, paradajz (jabučar, volovsko srce i šljivar), zatim stare sorte krastavaca, kupusa golubara i drugih biljnih vrsta i sorti.“ Кod starinskih sorti voća, dodaje da se sećamo šljiva; ranke, berosavke, dragačevke, crnošljive, madžarke, belošljive, dženarike, trnošljive. Od jabuka; budimke, dunjovače, šećerlije, kolačare, lepocvetke, petrovače, ilinjače, kožare, od krušaka: lubeničarke, mednik, kaluđerke, takiše, karamanke, ali poznate su i druge vrste voća: dunja, trešanja, višanja, mušmula, oskoruša, crni i beli dud, orasi.

Među starinskim životinjskim vrstama mnogima su još poznate rase goveda buša, bivolica i podolsko goveče; domaći brdski konj, pramenka i sjenička ovca, balkanska koza, svinje mangulice, moravke i resavke, domaće kokoške, ćurke i druge vrste i rase domaćih životinja.

„Banke i Biblioteke starih semena osnivaju se baš zbog toga, da se očuvaju semana različitih vrsta biljaka, voća i životinja, kako bi se sačuvale od nestanka iz brojnih razloga. Кada jednom stara sorta biljke ili rasa životinje nestane, ne možemo je vratiti!“, upozorava Pavić.

Aktivnosti na radu Banke semena starih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta Zlatiborskog okruga, podeljene su u dve grupe poslova.

„Prva grupa poslova, realizovala se u perodu april – maj – jun ove godine i obuhvatala je aktivnosti na pronalaženju, sadnji i gajenju starih povrtarskih i ratarskih biljaka na više poljoprivrednih gazdinstava u dragačevskim selima, kako bi sačuvali i umnožili ova semena, jer povrće i ratarske biljke, nestaju mnogo brže nego voće, pošto se radi o jednogodišnjim biljkama. Ako se jedne godine ne sačuva i umnoži seme, praktično se ta vrsta ili sorta gubi. Druga grupa poslova realizuje se u perodu april – decembar 2020. godine i odnosi se na pronalaženje, popisivanje i sakupljanje podataka o postojanju starih voćnih i životinjskih vrsta, sorti i rasa, kako bi znali šta je sačuvano, sa čim se raspolaže i kako bi se mogao planirati dalji rad Banke satrih semena“, rekao je Pavić. Sagovornik za Agroklub dodaje da je na razvoju Banke semena starih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta Zlatiborskog okruga, dogovorena saradnja sa Nacionalnom Bankom biljnih gena Srbije, Nacionalnom Bankom biljnih gena Slovenije i Nacionalnom Mrežom za biodiverzitet, ekologiju i poljoprivredu Grčke, kao i drugim brojnim pojedincima i organizacijama iz Srbije i inostranstva.

Pavić je pozvao poljoprivrednike, zainteresovane pojedince i organizacije na saradnju kroz sejanje i razmenu starih povrtarskih i ratarskih biljaka, i sakupljanje informacija o postojanju starih voćnih i životinjskih vrsta, sorti i rasa na području Zlatiborskog okruga.

Velika je ovo prica. I vrlo vazna. Moramo da ucinimo sve da zastitimo svet oko nas. Super su svi ti roboti i vestacka inteligencija. I super je ako ce to pomoci ljudima da poboljsaju svoje zivote. Medjutim, skepticna sam vrlo kad vidim kako sve manje "prirode' ostaje, a sve vise tehnologije nastaje.

ZAISTA TEKST O ZELANDIJI OD JUCE I OVAJ O KSENOBOTIMA OD DANAS IMAJU MNOGO TOGA ZAJEDNICKOG. SVET NIJE SAMO ONO STO VIDIMO I STO POKUSAVAMO DA UNISTIMO SVOJIM NACINOM ZIVOTA. SVET JE U MORIMA, OKEANIMA, SVET SU PCELE I INSEKTI I SITNA BICA BEZ KOJIH KRUPNA NE BI MOGLA. VODECI RAZUNA O SITNICAMA I SITNIM  ZIVIM ORGANIZMIMA VODIMO RACUNA I OSLONOVIMA KOJI TAKODJE POLAKO NESTAJU. RAZMISLJAJMO MALO O  OVOJ TEMI.  MOZDA IPAK JOS NIJE  TOLIKO KASNO DA SACUVAMO NASU PLANETU DA NE BI MORALI DA TRAZIMO DRUGU NA KOJU CE LJUDSKA VRSTA MORATI DA POBEGNE!

ZELANDIJA

ODUVEK JA PRICAM KAKO SU MORSKE DUBINE NE I SPITANE I KAKO SE U NJIMA KRIJU MNOGE TAJNE SVEMIRA. COVEK PA SAMO NA NEBO GLEDA TRAZECI TAMO TAJNE SVEMIRA.ZELANDIJA KAO ATLANTIDA.

Može li naše razumevanje dubina okeana da pomogne u otključavanju misterija svemira? Okeani pokrivaju više od 70 procenata Zemljine površine, ali preko 80 posto njih je neistraženo. U stvari, često se tvrdi da znamo više o površini Marsa i Meseca nego o dnu okeana na našoj planeti. NASA je na misiji da to promeni. Američka svemirska agencija istražuje okeanske dubine kako bi shvatila kako bi okeani na drugim planetama mogli da izgledaju i pomerila granice nauke i tehnologije u jednom od najekstremnijih okruženja na našoj planeti. To je misija puna čuda, opasnosti i ne beznačajnog rizika od implozije. Nadaju se će podvodna otkrića pomoći u rešavanju nekih od misterija u svemiru, a istovremeno će testirati neku od opreme i eksperimenata potrebnih za misije na drugim mestima u Sunčevom sistemu. Dubine okeana su iznenađujuće slične nekim od uslova koje NASA očekuje da pronađe na drugim svetovima u Sunčevom sistemu. Čak bi mogli da daju naznake o tome gde naučnici treba da traže vanzemaljski život. Najdublji delovi Zemljinih okeana poznati su kao hadova zona ili hadal. Nazvano po Hadu, grčkom bogu podzemnog sveta, to je zastrašujuće mesto dostojno svog imena. Sastoji se od dubokih rovova i korita, proteže se 11 km ispod površine svetskih okeana. Kumulativno ti delovi pokrivaju površinu veličine Australije. Ipak, retko koja podmornica može da preživi uranjanje u ovaj mračni ponor. Tu naučnici Nase, u partnerstvu sa Okeanografskim institutom Vuds Hol iz Masačusetsa, pokušavaju da istraže i ispitaju granice života na Zemlji. Čak i jezik koji naučnici koriste za svoje misije u ovoj oblasti deli pojmove sa istraživanjem svemira – poslednjih godina morski biolozi su poslali više "lendera“ opremljenih senzorima i kamerama da "slete“ na dno hadske zone. Ali inženjeri iz Nasine Laboratorije za mlazni pogon u južnoj Kaliforniji grade novo autonomno podvodno vozilo pod nazivom Orfej, po drevnom grčkom heroju koji je putovao u podzemni svet i nazad, kako bi mapirali nepristupačne dubine. Koristeći sličnu tehnologiju vizuelne navigacije kao Nasin rover Perseverance, Orfej koristi veoma osetljive kamere da identifikuje formacije stena, školjki i drugih karakteristika na dnu okeana i tako napravi trodimenzionalne mape prošarane orijentirima (ili možda oznakama na morskom dnu). Ovo omogućava robotu da pronađe svoj put i prepozna mesta na kojima je već bio, ali bi takođe trebalo da mu pomogne da baci novo svetlo na biodiverzitet ovog surovog okruženja. "Orfej je prolazno vozilo“, kaže Tim Šenk, dubokomorski biolog koji vodi program istraživanja hadala. "Ako uspe, nema mesta u okeanu gde ne možete da odete". Nije prvi put da Šank pokušava da dopre do mračnih dubina hadske zone. Godine 2014. Orfejev prethodnik Nerej je poslat u ​​Kermadečki rov, koji se nalazi severoistočno od Novog Zelanda. Podvodno vozilo je eksplodiralo oko 10 km dubine, najverovatnije zbog ogromnog pritiska. "Posle 12 sati videli smo da se pojavljuje u komadićima“, rekao je Šank i dodao da ih je gubitak Nereja naterao da preispitaju kako istražuju duboko more. Orfej je veličine kvada i težak oko 250 kilograma. Dizajniran je da bude lakši, manji i jeftiniji od prethodnih podvodnih vozila. Takođe bi trebalo da bude okretniji i tako dospe do rovova i otvora na morskom dnu koji nikada ranije nisu istraženi.

Naučnicima je trebalo 375 godina da otkriju osmi kontinent sveta, koji se sve vreme skrivao pred njihovim očima. Ali brojne misterije još uvek muče naučnike.

Bilo je to 1642. godine i Abel Tasman je bio na novoj misiji. Iskusni holandski moreplovac bio je uveren u postojanje ogromnog kontinenta na južnoj hemisferi i odlučan da ga nađe.

U to vreme, ovaj deo sveta je još uvek bio prilično misteriozan za Evropljane, ali su oni imali nepokolebljivo uverenje da tamo mora postojati velika kopnena masa – nazvana Tera Australis. Ovo uverenje datira još iz vremena starog Rima, ali tek polovinom 17. veka je mogla da bude proverena.

I tako, 14. avgusta, Tasman je isplovio iz baze svoje kompanije u Džakarti, Indonezija, sa dva mala broda i krenuo na zapad, zatim na jug, pa na istok, da bi na kraju završio na Južnom ostrvu Novog Zelanda.

Njegov prvi susret sa lokalnim narodom, Maorima, (za koji se smatra da su se tamo naselili nekoliko vekova ranije) nije prošao dobro. Posle par dana žustrih obračuna, Tasman je otplovio nazad, a da nije ni kročio na ovu novu zemlju, iako je verovao da je zaista otkrio veliki južni kontinent.

U to vreme za Australiju se već znalo, ali Evropljani su mislili da to nije legendarni kontinent koji su tražili. Kada su se predomislili ipak su ga nazvali Tera Australis.

Tasman nije znao da je sve vreme bio u pravu

Godine 2017. grupa geologa dospela je na naslovne strane kada su objavili da su otkrili Zelandiju – Te Riu-a-Maui na jeziku Maori. Ogroman kontinent od 4,9 miliona kvadratnih kilometara, oko šest puta veći od Madagaskara.

Iako su svetske enciklopedije, mape i pretraživači već neko vreme bili nepokolebljivi da postoji samo sedam kontinenata, tim je samouvereno obavestio svet da je to pogrešno. Ipak ih ima osam – a on je najmanji, najtanji i najmlađi na svetu.

Kvaka je u tome što se 94 odsto njegove površine nalazi pod vodom, sa samo nekoliko ostrva, kao što je Novi Zeland, koji izviru iz okeanskih dubina. Sve vreme se skrivao pred našim očima.

„Ovo je primer koliko može da potraje da otkrijete nešto tako očigledno“, kaže Endi Tulok, geolog sa Novozelandskog kraljevskog istraživačkog instituta "GNS Science", koji je bio deo tima koji je otkrio Zelandiju.

Mukotrpno otkriće

Više od jednog veka nakon što je Tasman otkrio Novi Zeland, britanski moreplovac Džejms Kuk poslat je u istraživačku misiju na južnu hemisferu. Njegova zvanična uputstva su bila da posmatra prolazak Venere između Zemlje i Sunca, kako bi izračunao koliko je Sunce udaljeno.

Ali sa sobom je nosio i zapečaćenu kovertu, koju je trebalo da otvori kada izvrši prvi zadatak. Koverat je sadržao tajnu misiju da otkrije južni kontinent – preko koga je verovatno plovio, pre nego što je stigao do Novog Zelanda.

Prve prave tragove o postojanju Zelandije prikupio je škotski prirodnjak ser Džejms Hektor, koji je bio deo istraživačog pohoda koji je plovio oko južne obale Novog Zelanda 1895. godine. Nakon proučavanja njihove geologije, zaključio je da je Novi Zeland „ostatak planinskog lanca koji je činio greben velike kontinentalne oblasti koja se prostirala daleko na jug i istok, a koja je sada potopljena...“.

Uprkos ovom ranom pomaku, saznanje o mogućoj Zelandiji ostalo je nejasno i vrlo malo se bilo ko time bavio sve do šezdesetih godina.

U to vreme geolozi su se konačno složili oko definicije šta je kontinent – generalno, geološka oblast sa velikom nadmorskom visinom, širokim spektrom stena i debelom korom. Takođe mora biti velika. Ovo je geolozima dalo nešto sa čime bi mogli da rade – ako bi mogli da prikupe dokaze, mogli bi da dokažu da osmi kontinent postoji.

Ipak, misija je zaustavljena – otkrivanje kontinenta je komplikovano i skupo. Zatim je 1995. američki geofizičar Brus Lujendik ponovo opisao region kao kontinent i predložio da se nazove Zelandija.

Otprilike u isto vreme, „Konvencija Ujedinjenih nacija o pomorskom pravu“ stupila je na snagu i konačno dala ozbiljnu motivaciju za istraživanje. U njoj se navodi da zemlje mogu da prošire svoje teritorije izvan svoje ekskluzivne ekonomske zone, koja se proteže na 200 nautičkih milja (370 kilometara) od njihovih obala, da bi zatražile svoj „prošireni kontinentalni pojas“ – sa svim mineralnim bogatstvima i naftom koje ovo obuhvata.

Ako bi Novi Zeland mogao da dokaže da je deo većeg kontinenta, mogao bi povećati svoju teritoriju za šest puta. Odjednom je došlo do obilja sredstava za putovanja da se istraži područje, a dokazi su se postepeno prikupljali. Sa svakim prikupljenim uzorkom stene, slučaj Zelandije je napredovao.

Konačni procvat došao je od satelitskih snimaka, koji se mogu koristiti za praćenje malih varijacija u Zemljinoj gravitaciji u različitim delovima kore za mapiranje morskog dna. Sa ovom tehnologijom, Zelandija je jasno vidljiva kao deformisana masa velika skoro kao Australija.

Misteriozno istezanje

Zelandija je prvobitno bila deo drevnog južnog superkontinenta Gondvane, koji je nastao pre oko 550 miliona godina i koji je u suštini sakupio svu zemlju na južnoj hemisferi. Zauzimao je ugao na istočnoj strani, gde se graničio sa nekoliko drugih, uključujući polovinu Zapadnog Antarktika i celu istočnu Australiju.

Onda je pre oko 105 miliona godina, „zbog procesa koji još uvek ne razumemo u potpunosti, Zelandija počela da se povlači“, kaže Tulok.

Kontinentalna kora je obično oko 40 kilometara – znatno deblja od okeanske kore, koja obično iznosi oko 10 kilometara. Pošto je bila napregnuta, Zelandija je na kraju toliko rastegla da se njena kora sada proteže na samo 20 kilometara. Konačno, kontinent tanak kao talasi potonuo je – iako ne sasvim do nivoa normalne okeanske kore – i nestao pod morem.

Uprkos tome što je tanka i potopljena, geolozi znaju da je Zelandija kontinent zbog vrsta stena koje se tamo nalaze. Kontinentalna kora obično se sastoji od magmatskih, metamorfnih i sedimentnih stena – poput granita, škriljaca i krečnjaka, dok je dno okeana obično samo od magmatskih, kao što je bazalt.

Ali ima još mnogo nepoznanica. Neobično poreklo osmog kontinenta čini ga posebno intrigantnim za geologe i više nego zbunjujućim. Na primer, još uvek nije jasno kako je Zelandija uspela da ostane zajedno kada je tako tanka i da se ne raspadne na male mikro-kontinente.

Još jedna misterija je i to kada je tačno Zelandija završila pod vodom – i da li je ikada, u stvari, bila iznad mora. Delovi koji su trenutno iznad nivoa mora su grebeni koji su nastali kada su se pacifička i australijska tektonska ploča zgužvale zajedno. Tulok kaže da su podeljena mišljenja o tome da li je uvek bila potopljena osim nekoliko malih ostrva ili je nekada bila potpuno suva.

Postavlja se pitanje šta je tu živelo

Sa svojom blagom klimom i rasponom od 101 milion kvadratnih kilometara, drevni super-kontinent Gondvana je bio prekriven bujnom florom i faunom, uključujući prve četvoronožne kopnene životinje, a kasnije i stanište titanosaurusa. Dakle, da li u stenama Zelandije ima njihovih fosilnih ostataka?

Fosili kopnenih životinja su veoma retko otkrivani na južnoj hemisferi, ali nekolicina ostataka je pronađena na Novom Zelandu devedesetih, uključujući rebro džinovskog dugorepa, dugovratog dinosaurusa (sauropoda), kljunastog biljojeda (hipsilofodonta) i dinosaurusa sa oklopom (ankilosaurusa). Zatim je 2006. na ostrvima Čatam, oko 800 kilometara istočno od Južnog ostrva, otkrivena kost stopala velikog mesoždera, verovatno neke vrste alosaurusa. Ono što je najvažnije, svi fosili datiraju iz perioda pošto se kontinent Zelandija odvojio od Gondvane.

Međutim, to ne znači nužno da su dinosaurusi lutali celom Zelandijom – ova ostrva su možda bila utočišta dok je ostatak bio potopljen, kao što je i sada.

-Već dugo traje debata na ovu temu da li je moguće da neko područje nastanjuju kopnene životinje, a da nema neprekinute kopnene veze – i da li bi bez toga one izumrle, navodi Rupert Saterlend, profesor geofizike i tektonike na Univerzitetu Viktorija u Velingtonu.

Debata postaje još komplikovanije kada se u celu priču ubaci jedan od najčudnijih i najomiljenijih stanovnika Novog Zelanda – kivi – neobična ptica koja ne leti, ima brkove i perje nalik na kosu. Čudno, smatra se da njegov najbliži srodnik nije moa, koji je deo istog roda – ratita – i koji je živeo na istom ostrvu do svog izumiranja pre 500 godina, već još džinovskija ptica slon, koja je vrebala po šumama Madagaskara do pre skoro 800 godina.

Ovo otkriće navelo je naučnike da veruju da su obe ptice evoluirale od zajedničkog pretka koji je živeo na Gondvani. Bilo je potrebno 130 miliona godina da se superkontinent potpuno raspadne, ali kada se to dogodilo, delovi su se rasuli širom sveta, formirajući Južnu Ameriku, Afriku, Madagaskar, Antarktik, Australiju, Arabijsko poluostrvo, Indijski potkontinent i Zelandiju.

Da li je Zelandija uvek bila pod vodom

Ovo, zauzvrat, sugeriše da je barem deo sada potopljene Zelandije bio iznad nivoa mora sve vreme. Osim pre oko 25 miliona godina, smatra se da je ceo kontinent – čak i ceo Novi Zeland – bio potopljen.

Iako nije moguće sakupiti fosile sa morskog dna Zelandije direktno, naučnici su istraživali njegove dubine bušenjem.

-Zapravo najkorisniji i najizrazitiji fosili su oni koji se formiraju u veoma plitkim morima, kaže Saterlend.

-Zato što ostavljaju zapis - postoji bezbroj i zilioni sićušnih, sićušnih malih fosila koji su veoma karakteristični, dodao je.

U 2017. godini, tim je preduzeo najopsežnija istraživanja u regionu do sada i izbušio više od 1.250 metara u morsko dno na šest različitih lokacija. Jezgra koja su sakupili sadržavala su polen kopnenih biljaka, kao i spore i školjke organizama koji su živeli u toplim, plitkim morima.

„Ako imate vodu, koju samo vi znate, duboku 10 metara ili nešto slično, onda postoji velika šansa da je bilo i zemlje u blizini", kaže Saterlend, koji objašnjava da polen i spore takođe nagoveštavaju mogućnost da Zelandija nije bila toliko potopljena kao što se mislilo.

I doslovno uvrnut kontinent

Još jedna misterija leži i u obliku Zelandije.

„Ako pogledate geološku kartu Novog Zelanda, postoje dve stvari koje zaista upadaju u oči“, kaže Saterlend. „Jedan od njih je Alpski rased, granica ploče koja se proteže duž Južnog ostrva i toliko je uočljiva da se može videti iz svemira“.

Drugi je da je geologija Novog Zelanda – kao i šireg kontinenta – neobično uvijena. Obe su podeljene na dva dela horizontalnom linijom, gde se susreću pacifička i australijska tektonska ploča. Tačno na ovom mestu, izgleda kao da je neko uzeo donju polovinu i izokrenuo je, tako da ne samo da se prethodno neprekinute trake stene više ne slažu, već su gotovo pod pravim uglom.

Jednostavno objašnjenje za ovo je da su se tektonske ploče pomerile i nekako ih deformisale. Ali kako se to tačno i kada dogodilo, još uvek je potpuno nejasno.

-Postoje različita tumačenja, ali ovo je prilično velika nepoznanica, tvrdi profesor Tulok.

Saterlend objašnjava da je malo verovatno da će kontinent uskoro odati sve svoje tajne.

-Prilično je teško praviti otkrića, kada je sve dva kilometra ispod vode, a slojevi koje treba da uzorkujete su i 500 metara ispod morskog dna, napominje profesor.

Zaista je izazovno izaći i istražiti takav kontinent. Dakle, jednostavno je potrebno mnogo vremena, novca i truda, dodaje.

Ako ništa drugo, osmi kontinent sveta sigurno pokazuje da – skoro 400 godina nakon Tasmanovog potrage – još uvek mnogo toga skriva.

Budimo realni. Sta mi znamo o 90% morskih dubina? Nista! A sta znamo o Svemiru? Skoro nista. Onda svakako treba prvo ispitati nasu planetu pa krenuti u istrazivanje Svemira.

FASCINANTNE SU TE MORSKE DUBINE. KOLIKO TAJNI KRIJU. I ZANIMLJIVIJE SU SIGURNO NEGO TAJ SVEMIR JR JE NA NEBU! SAMO NARAVNO DA NEMA NACINA ISPITATI TAJNI SVET ISPOD MORA I OKEANA. AKO TO NEKAD USPEMO RESICEMO MNOGE TAJNE!

FRANSIN HJUZ

 PRICA O NASILJU NIKAD NE PRESTAJE. NAJPRE ZATO STO NEMA ADEKVATNE KAZNE ZA NASILJE KOJE DOZIVLJAVAJU ZENE I DECA. JEDNA SE ZENA SUPROSTAVILA. I DANAS SE DESAVA DA SE ZENA SUPROSTAVI TAKO STO I SAMA POCINI ZLOCIN. EVO PRICE O JEDNOJ HRABROJ ZENI. 

Njena tragična priča počela je trinaest godina ranije, kada se udala za Džejmsa Majkija Hjuza. Nakon više od decenije fizičkog, verbalnog i emocionalnog zlostavljanja, brak je okončan - ali zlostavljanje nije. U noći ubistva, 1977. godine, Majki je pred decom pretukao Fransinu, iscepao udžbenike za kurs za sekretarice na koji je krenula, a zatim je prisilio na seks uz pretnju da će je ubiti.

U američkoj popularnoj kulturi Fransin se danas smatra inspiracijom za nastanak Ženskog pokreta koji je kasnije radio na skretanju pažnje na žene zlostavljane od strane muževa - a koje pravosudni sistem nije prepoznavao.

Fransinin slučaj skrenuo je pažnju i na mnoge druge, slične, tragične slučajeve i pokrenuo pitanje zaštite tih žena. Ženski pokret tada napravio sistem skloništa - neke vrste prvih sigurnih kuća - tako budeći kolektivnu svest o nasilju u porodici.

Potresna životna priča Fransine Hjuz inspirisala je američku autorku Fejt Maknatli, da napiše knjigu "The Burning Bed". Ova knjiga praktično je horor priča, ali ono što je važnije, to je bila jedna od prvih reportaži o zločinu nad ženom.

Kao dete, Fransin je posmatrala kako joj otac alkoholičar zlostavlja majku. Napustila je srednju školu da bi se udala, a onda je i sama postala žrtva zlostavljanja.

Majki je počeo da je zlostavlja ubrzo nakon što su stupili u brak. "Kada bih kupila novu odeću, on bi je pocepao sa mene", prisećala se Fransin za intervju za People magazin. "Ne znam da li sam izgledala previše lepo ili je nešto drugo bio problem, ali on nije želeo da izgledam tako". Majki je u početku pokazivao kajanje nakon zlostavljanja, a vrlo ubrzo, to je postao šablon. Nasilnički ispad, pa kajanje.

Ubrzo, Fransin je imala četvoro dece i muža koji je veći deo novca trošio na alkohol. Iako je 1971. godine uspela da se razvede, on odluku suda nije poštovao. Dolazio je kada god je želeo i tukao je. Kada je Majki iste godine doživeo tešku saobraćajnu nesreću, Fransin ga je primila nazad u kuću kako bi ga negovala. Tada se zlostavljanje pogoršalo.

Uz pomoć svoje majke, Fransin je pokušala da se upiše u školu za sekretarice. Majki je 9. marta 1977. godine, zapalio knjige koje je kupila za kurs, tražio joj je da se ispiše iz škole i pretio joj da će joj uništiti život. Fransin je pozvala policiju, ali su oni odbili da uhapse Majkija jer nisu bili svedoci zlostavljanja iako je pretio i njima. Kada je policija otišla, Majki je nastavio da tuče Fransin, silovao ju je i zaspao.Stajala sam mirno i prisećala se svakog trenutka kada me je povredio... kada je povredio decu", ispričala je Fransin. "Neko vreme sam oklevala, ali neki glas kao da mi je šaputao ‘uradi to!’, ’uradi to!’". Spakovala je decu u auto, prosula je benzin oko Majkijevog kreveta i zapalila šibicu. Zatim se odvezla do zatvora Ingham i predala se. Kada su vatrogasci stigli do kuće, Majki je već bio mrtav.

Iako sa najgorim ishodom, slučaj Fransine Hjuz pomogao je u skretanju pažnje javnosti na problem. Usledile su godine borbi Ženskog pokreta kako bi pravni sistem prepoznao ovaj problem. Žene su vekovima bile stigmatizovane. Smatralo se da muževi, kao glave porodice, imaju pravo da ih tuku. Čak i kada je zakon donet, početkom sedamdesetih godina, sudovi su zatvarali oči pred nasiljem i prikrivale nasilje supružnika. Sve do slučaja Fransine Hjuz.

Nakon što je oslobođena optužbi zbog privremenog ludila takozvanog "sindroma kreveta u plamenu" koji je kasnije izučavan u akademskim krugovima, i korišćen u odbranama drugih žena koje su ubile svoje zlostavljače.

Ogromna pažnja ponovo je usmerena na ovaj problem 1984. godine, kada je po knizi "The Burning Bed" snimljen i istoimeni film sa Farom Fosit u glavnoj ulozi. Film je osvojio brojne nagrade, a problem nasilja nad ženama je ponovo bio u centru pažnje.Frensina Hjuz umrla je 2017. godine. Do godine njene smrti nasilje je prepoznato kao važno pitanje, ali i dalje nije rešeno.

Najstarija među njima je Stana Dovedan (79)  koja je 2010. muža koji je zlostavljao svakog dana za 45 godina braka, ubila sekirom na spavanju.pak, posle šest godina provedenih u zatvoru Stana kaže da joj je žao, da se kaje. Svesna je da je počinila zločin. Ostalo joj je još devet godina, ali ako dočeka tu 2025. neće imati gde da ode.

Stariji sin, koji je sa njom nastavio kontakt posle zločina je umro pre dve godine. Mlađi ne želi da je vidi, a nije je čak obavestio da mu je brat umro. Na poziv socijalnog radnika rekao je da nema sredstava da izdržava majku.Vesna Stanojević, koordinarka Sigurne kuće tokom svoje karijere susrela se sa desetak žena, koje su posle dugogodišnjeg nasilja, ubile svoje muževe. Kako kaže, sve se one kaju, svesne su šta su učinile, ali po izlasku iz zatvora nemaju gde da odu.Većina tih žena su jako dugo, godinama trpele nasilje. I većina je počinila ono što se pravnim rečnikom naziva ubistvo na mah, što podrazumeva znatno manju zatvorsku kaznu. Mi smo u zatvoru razgovarali sa tim ženama. Žao im je što su ubile drugo ljudsko biće, ali nijedna od njih prosto nije imala drugi izbor. One nisu imale izlaz. Trpele su stalno psihičko i fizičko nasilje. Beznađe ih je dovelo u situaciju da počine zločin. To je bio jedini način da prežive.  Jedan od najupečatljivijih slučajeva bio je kada je žena, starija od 50 godina iz Pančeva ubila svog muža nožem kojim je krenula da iseče lubenicu. Sve vreme braka je trpela nasilje. Kobnog dana je uzela lubenicu. Držala je nož u ruci. Muž je išao za njom. Pretio joj. Ona se okrenula i zabola nož u njega - kaže Stanojevićeva.

Advokat Miro Bojić branio je nekoliko žena koje su ubile muževe i većini se sudilo za ubistvo na mah.

- Kada žena izvrši ubistvo u trenutku napada muža, znači u nužnoj odbrani jer je njen život ugrožen, sudska praksa je takva da žena bude oslobođena. Ukoliko se utvrdi da je prekoračila nužnu odbranu, sudovi uglavnom izriču kaznu od šest meseci do pet godina zatvora. Ista sudska praksa primenjuje su i kada žena počini ubistvo posle napada muža, kada je ona, bez svoje krivice, dovedena u stranje posebne razdražljivosti. Tada se sudi za ubistvo na mah, i to je privilegovani oblik ubistva, za koji se u sudskoj praksi izriče kazna znatno ispod minimuma - kaže advokat Bojić.

Vesna Stanojević za "Blic" kaže da većina žena koje služe zatvorske kazne zbog ubistva muža, nemaju gde da odu, po izlasku na slobodu, niti mogućnost da ostvare zakonska prava koja imaju ostali građani.

- Žena je u zatvoru provela 12 godina jer je podstrekla na prebijanje njenog muža, koje su otelo kontroli, pa je ubijen. Muž je bio nasilnik, koji je ženi pretio da će ubiti i nju i dete, koje je tada imalo tri godine.  Po izlasku iz zatvora, ona se našla na ulici, bez ikakvih prava. Njeno dete je po odlasku u zatvor uzeo njen dever i odveo ga u Crnu Goru, i ona nije imala nikakvo pravo ni da vidi dete. I to je ono što najviše boli žene koje zbog ubistva muža završe u zatvoru. Što prosto gube pravo na svoju decu, što na njihove probleme niko ne obraća pažnju. U ženski zatvor dolaze razne organizacije, nude i obećavaju pomoć zatvorenicama, ali se to nikada ne desi. Prepušene su same sebi - kaže Stanojevićeva.

U evidencijama srpske "crne hronike" zabeleženo je nekoliko slučajeva kada su žene, nakon što su ubile muža pokušale da se ubiju, čak iako su imale decu. Jedna od njih je Sabin Marić, državljanka Obale Slonovače koja je 2014. u Beogradu, posle svađe sa mužem, uzela bušilicu i ubila ga sa dva udarca. Zatim je pomešala tablete i alkohol i popila ih u nameri da se ubije. Zločin je otkrila bebisiterka, koja je čuvala njihovo dvoje dece. Sabin je osuđena na 15 godina zatvora jer je ubistvo počinila na "podmukao način i to u situaciji kad Branko nije mogao da se brani".

Najsvežiji primer je Snežana Pahla (53) iz Starog Kostolca, koja je u Višem sudu u Požarevcu osuđena na dve i po godine zatvora zbog ubistva supruga Božidara (58).

Kako je ona u pritvoru provela godinu dana, odnosno dve trećine kazne, uputila je molbu da bude uslovno puštena na slobodu jer ispunjava uslove. Ukoliko njena molba bude odbijena Snežana će biti upućena u Kazneno popravni zavod za žene u Požarevcu na izdržavanje preostalog dela kazne. Ubistvo se desilo sredinom 2014. godine, oko ponoći, u kući u Starom Kostolcu kada je njen suprug došavši pijan počeo da je tuče i maltretira.

Podsetimo, Rada S. J. je uhapšena krajem oktobra zbog sumnje da je ubila nepokretnog supruga Đorđa u stanu na Banovom brdu i to tako što ga je ubadala i klala staklenom flašom. U nedelju je u Surčinu Miroslav B. ubijen nožem, a uhapšena je njegovažena Jasmina.

Teško maltretiranje

Penzionisani inspektor i nekadašnji načelnik Trećeg odeljenja MUP, Žarko Popović kaže da je u svojoj dugogodišnjoj praksi sretao samo žene žrtve nasilja, koje su kasnije presudile partnerima.- Iz mog iskustva, ubijaju samo žene koje su bile podvrgnute teškom psiho-fizičkom maltretiranju, drugih pobuda nije bilo. To su žene mučenice, žrtve pijanih, bahatih muškaraca koji misle da su njihovi vlasnici. One nikada nemaju umišljaj, uvek ubijaju u afektu, te zbog toga muža ubadaju sa 30 uboda, ili u njega isprazne ceo šaržer pištolja, ako umeju da pucaju - objašnjava Popović: - Sve te žene posle zločina pokazivale su kajanje, jer u njihovoj prirodi nije da ubiju čoveka kog vole. Ubijaju samo jer su strašno povređene.

DALEKO OD TOGA DA TREBA ODUZETI ZIVOT DRUGOM LJUDSKOM BICU. ZNAM KAKAV PAKAO PROLAZE ZENE I ZASTO NE MOGU DA IZADJU IZ TOG PAKLA. A OPET NI UBISTVO NIKAKO NIJE RESENJE, ZENE SMOGNITE SNAGE I BEZITE DOK VAS NE SAVLADA ZELJA DA NAPLATITE SVE GODINE MALTRETIRANJA I ZLOSTAVLJANJA.

Stanu je suprug godinama tukao, ponižavao, terao da radi za dnevnicu, uzimao pare za sebe. Jednom je toliko jako istukao kukuruzom po glavi da su moraju da joj ušivaju usnu. Nije mogla kod lekara zbog nedostatka novca, a nije imala čak ni za hranu.

- Jednom me je naterao da idem da berem kukuruz, ali sam se vratila bez para jer nisam mogla da pronađem njivu. Onda je počeo da me bije. Udarao me je dok nisam pala na pod. Možda bi me i ubio da trogodišnji sin nije ustao i počeo njega da šutira - ispričala je prošle godine Stana u razgovoru za list "Alo".

Kobnog dana, njen suprug je izašao iz kuće po penziju. Vratio se sa novcem u džepu. Stana ga je pitala šta će tog dana da kuva. Rekao joj je:" Idi iz kuće, ne zanimaš me..." Onda je zaspao. Stana je uzela sekiru i udarila ga. Po glavi. Sudilo joj se za ubistvo i osuđena je na 15 godina zatvora.

Tri žene, koje su zbog dugododišnjeg nasilja u porodici, ubile svoje muževe trenutno su na izdržavanju kazne u ženskom zatvoru u Požarevcu.

NAMCOR

NAMCORI SE RADJAJU  VISE NEGO STO TO TOKOM ZIVOTA POSTAJU. MADA HOCE S GODINAMA DA SE PONAMCORI. NEMA OPRAVDANJA ZA NAMCORE. MOZDA JEDINO AKO IM SE TO POJAVI KAD SU STARI I BOLESNI I BESPOMOCNI PA IM JE TO NEKA ODBRANA.

Namćori obično od rane mladosti na čelu imaju boru baksuzluka, koja oslikava njihov karakter.

To je ona bora, vertikalna, iznad nosa, u predelu između očiju koja se javlja zbog stalne namrštenosti, onda kada se i lice pridruži negodovanju njegovog uma. Namćor je sklon zapovedanju, stalno nešto kritikuje, pridikuje, zvoca.  Onaj koji kaže berberu da nije zadovoljan frizurom kad mu ovaj stavi ogledalo izaviše potiljka i ponosito pita "je l' valja". Onaj koji kaže ciganinu koji prodaje lubenice da mu načne drugu, pošto ova nije dovoljno slatka. Onaj koji devojci za prvi ručak koji mu je napravila kaže da je mogao biti malo slanji. Onaj koji se razočarao kad je Andy Dufresne pobegao, kad je William Wallace zavapio "FREEDOM", onaj kom je život Forrest Gump-a bio prazan. Onaj kom je tudja sreća dosadna, a tudja nesreća još dosadnija. Onaj kom je život težak, jer ne želi da bude lakši!

Riječ namćor koristimo kada želimo da opišemo osobu koja je loše volje. U našem je govoru još od turskih vremena jer smo je upravo iz turskog jezika usvojili. Nastala je iz riječi nankör, i odnosi se na osobu koja ne zna da cijeni so i hljeb i koja je neblagodarna.

Po našem, označava svađalicu, zakeralo, zadrtog i mrzovoljnog čovjeka kojem nikada ništa nije dobro, i u svemu i svakom traži manu. Namćori obično od rane mladosti na čelu imaju boru baksuzluka, koja oslikava njihov karakter.

Namćor je sklon svađi, stalno nešto kritikuje, pridikuje, “zvoca”. Po pravilu nema prijatelja, jer ko bi volio da se druži sa takvom osobom? Ništa mu ne može izmamiti osmijeh i milinu srca i lica: ni malo dijete, ni ptičica, ni muzika. To su osobe koje do pode mrze cio svijet, a od podne i sebe.Kruševačko "Društvo ugursuza, baksuza i namćora" postoji skoro ceo vek. Kafedžije, trgovci i zanatlije udružili su se kako bi novčano pomagali siromašnu decu. I ove godine, uoči praznika darivali su najmlađe.
Pre 90 godina imućniji Kruševljani osnovali su "Društvo ugursuza, baksuza i namćora".

Imali su specifična pravila ponašanja, shodno svojim karakternim osobinama, ali su u suštini bili dobrotvori čiju su misiju nastavili njihovi potomci i drugi humani ljudi.
Sve je počelo u najstarijoj kruševačkoj kafani "Takovo" u periodu između dva rata.
Udružili su se se boemi, kafedžije, trgovci, zanatlije i rešili da svojim prilozima pomažu siromašnu čaršijsku decu.
Okupljali su se često, sedeli okrenuti leđima jedan drugome i malo pričali.
Njihova pravila ponašanja današnji članovi i prijatelji društva, prilikom druženja na najbaksuzniji dan – 9. utorak posle Božića, često prekrše, ali zadatak – da prikupe što više novca za najmlađe sugrađane uvek ispune.
I ove godine uoči praznika, od dobrovoljnih priloga kupljeni su i podeljeni pokloni.
Pored mališana koji su dobili poklone, baksuzi, ugursuzi i namćori od prikupljenih sredstava kupiće i maturantsku garderobu za dvoje srednjoškolaca, đaka generacije, a krajem godine obradovaće i decu u hraniteljskim porodicama.

Svakako, život će Vam biti ljepši i mirniji ako namćore izbjegavate u širokom luku i ako se okružite vedrim, nasmijanim i duhovitim ljudima.

Čangrizavi ljudi su mnogo bolji u donošenju odluka i retko su lakoverni, utvrdili su australijski naučnici. Napadi mrzovolje podstiču na jasnije razmišljanje, objašnjavaju istraživači.

Jedno nedavno istraživanje pokazalo je da mrzovolja, suprotno uvreženom mišljenju, povoljno utiče na zdravlje i da čangrizavi ljudi jasnije razmišljaju od večitih veseljaka.Loše raspoloženje pomaže ljudima da budu konkretniji i prilagodljiviji u ophođenju sa svetom, a time i uspešniji, zaključak je grupe australijskih istraživača sa Univerziteta Novog Južnog Velsa.

Napad mrzovolje nas zapravo podstiče da jasnije razmišljamo, istakao je vođa tima profesor Džo Frogas za Australijski naučni magazin.

Čangrizavi ljudi su mnogo bolji u donošenju odluka i retko su lakoverni.

Dok vedro raspoloženje podstiče kreativnost, fleksibilnost, saradnju i brzo povezivanje misli, depresivno pak izoštrava koncentraciju i pomaže nam da pažljivije posmatramo svet oko sebe, objasnio je Forgas, prenosi Bi-Bi-Si.

Istraživači su, takođe, ustanovili da se mrzovoljni ljudi lakše suočavaju sa više zahtevnih situacija zbog načina na koji mozak „prevodi informacije stvarajući strategije".

Profesor Forgas je od volontera tražio da pogledaju nekoliko filmova i povežu ih sa pozitivnim i negativnim događajima u njihovom životu kako bi ih doveo u različita raspoloženja. Zatim je od njih tražio da reše seriju psiholoških zadataka. Oni koji su bili loše raspoloženi napravili su manje grešaka i bolje su se sporazumevali od onih koji su bili vedro raspoloženi.

„Pokazalo se da srednje loše raspoloženje pomaže ljudima da budu konkretniji i prilagodljiviji u komunikaciji, a time i uspešniji", naveo je profesor Forgas.

Prethodna istraživanja pokazala su i da vremenske prilike slično deluju na ljude, pa tako sumorno, kišno vreme izoštrava pamćenje, dok vedri sunčani dan ljude čini zaboravnim.Kao mali, bežao sam od onih strašnih deda i baba, komšinica-usedelica, koji su mrzeli sve oko sebe. Oni su se budili sa kiselim osmehom, koji je jasno govorio… mrzim sve!
Bio sam mali, nisam to mogao da shvatim i razumem. Mislio sam da ih neko stalno nervira, da imaju svakodnevne probleme, da su možda bolesni…
Sećam se, imao sam jednog komšiju, advokata, koji nije imao dece. Njemu je sve smetalo. Decu nije podnosio, jurcao nas je vazda, gde god bi stigao. Sa komšijama nije govorio, uvek je imao neki razlog za svađu…
I dalje, kako sam odrastao i postajao punopravan član zajednice, sve se nastavilo po starom. Neke nove babe i dede, koji su iz redova za penzije, mrzeli sve ono što nije kao oni, što ne stoji u istom redu, ne čeka na jeftiniji hleb i mleko…
Ni tada, mada sam već bio dovoljno odrastao, nisam shvatao. Kako neko može samo da mrzi, sve i svakoga…
I tako, godine su prolazile, ništa se nije menjalo. Kao da su neki novi dolazili, sa još vežom energijom koja je, čini mi se, bila toliko negativna, da je i cveće pored njih prestajalo da cveta.
A danas… Dobili su svoj zvaničan naziv: HEJTERI. Mnogi iz te populacije se ponose time. Nekima je postalo i zanimanjePa aman ljudi, naši stari su oduvek za takve likove govorili NAMĆOR. Samo ovo sad HEJTER zvuči kao savremeno ovo ono…
Hejtovanje. Na engleskom jeziku reč „hate“ znači mržnja. Ipak, ovde je reč o jednoj drugoj pojavi koja ne označava golu mržnju, već način života, imidž, sredstvo za postizanje različitih ciljeva. Skoro da je postalo čudno ukoliko u svakodnevnoj konverzaciji ne čujete komentar nekog hejtera ili njegovog sagovornika koji pokušava da ga nadmaši još zlobnijim komentarom. Ispoljavanje hejta postalo uobičajeno ponašanje pa se zbog toga i pitam kako mu odoleti i kako izbeći slast dok naše razgovore „kitimo“ ovakvim komentarima? Sve je verovatno počelo od sarkazma, koji je vremenom začinjen savremenim oblicima ponašanja, slengovima i nekom novom mimikom. Pojedini hejteri napravili su imidž od toga pa njihove komentare u društvu uvek očekujemo kao nešto što će nas do suza nasmejati orginalnošću ili pak ostaviti bez teksta.

Predmet hejtovanja mogu biti različite stvari ili ljudi: političari, ponedeljak na poslu, dosadni šef, devojka bivšeg frajera, Paris Hilton, nova jakna ili novi dečko, nečije noge, televizija…
I, šta dodati na kraju?
Nemojte se obazirati na postojanje istih, setite se baba i deda koji su bili mrgudi. Najveća kazna im je bila kada im se lepo javiš i produžiš dalje…

SVI POZNAJEMO NEKOG NAMCORA. JA ZIVIM S NJIM CEO ZIVOT, A ZADNJIH MESECI JE JOS GORE NEGO INACE. TESKO JE ZIVETI S NAMCOROM. HAJDE  OD DRUGIH POBEGNES OD OVOG NE MOZES JER ZIVIS S NJIM. PA LJUDI PAZITE SE NAMCORA. MA KAKO PONEKAD UME DA BUDE I 'SLATKO' NAMCORISANJE KAD TAD PRESTAJE TO DA BUDE I ONDA POSTAJE NOCNA MORA. 

.

 

NEMOJ TU TEMU

POKUSALA SAM NEKI DAN OBICNU KOMSIJSKU KONVERZACIJU. NI TOTALNO INTIMNU,ALI RECIMO BAS DOBRO SUSEDSKU STO PODRAZUMEVA VISE OD ONOG ; ZDRAVO ,KAKO SI I ODES BEZ ODGOVORA. I ONDA SE DESILO.

Pitam ja nju posle pozdrava-Jel na posao? Ma nista me ne pitaj.Pita ona mene - Kako su ti deca? Menjaj temu kazem ja. Pitam ja nju - Jeste li imali koronu posto hara ovih dana? Mani me vise te teme kaze ona. Kako ti je grejanje? - pita ona mene. Samo me to ne pitaj odgovaram vec prilicno iznervrana ovim razgovorom.Sto ne vozis kola? pitam je jer znam da voli da vozi kad i to corsokak - samo je uzdahnula. Cekala sam njeno sledece pitanje ,a vec sam unapred znala da ce biti tesko za odgovor. I da. Ne stigoh da te pitam sta ti je to sa muzem? Vise se nije moglo. Puknem, od nemoci i jada.  To nije tema o kojoj mogu da pricam jos neko vreme rekoh i pogledah  je pravo u oci. Gledamo se ,a na vrh jezika su nam pitanja, ona svakodnevna, obicna, ljudska. Zasto onda ne mozemo da razgovaramo  o njima sa ljudima kojima inace delimo zivot jer smo prve komsije? Kakvo je to vreme doslo?

Mada. Kada vec razmisljam o ovoj temi jasno mi je da ni ukucani vise ne odgovaraju na mnoga pitanja izgovarajuci te iste recenice izbegavanja: nemoj tu temu, menjaj temu, nemas bolju temu i slicno. Kako odjednom sto god nekog pitam ispada pogresno pitanje? Zar su odgovori postali tako teski? Nista mi nije jasno?

Samo da pojasnim da pitanja ne postavljam iz radoznalosti ili iz neke pristojnosti nego iskreno me zanima. Verujem i da su ljudi s kojima komuniciram s takvim stavom prema postavljanju pitanja. Zato se i brinem sto vise ne dobijam odgovore.

Kako svaki dan dobijam sve manje odgovora a sve je vise pitanja pocinjem i da se plasim. Ovo se sad odnosi na celokupan svet oko mene. Toliko pitanja imam u vezi dogadjanja ,a dogadja se svasta, a odgovore ne nalazim.Kako je nekada sve bilo prosto i jednostavno. I pitanja i odgovori i svet i ljudi.

I sad ako prestanem da lupam glavu o ostatku sveta koji ce se snaci i bez mene, sta cu sa pitanjima i brigom oko meni bliskih ljudi? To ne mogu da pustim. Moram da brinem i da pitam (smaram kazu). Da razumem i komsije, tezak je zivot nastao ljudi sve manje imaju volje da pricaju s drugim ljudima. Svi su se ututkli u svoje brige. Ali, mi domaci unutar porodice. Sta nas je tako razbilo u paramparcad? I da li su i ostale porodice u ovakvom stanju? Da li je ovo finalni obracun zlih sila sa porodicom?Jer kad nestane komunikacije medju clanovima porodice kuca nije dom nego samo mesto za stanovanje. I ja sad lupam glavu kako da skupim krhotine i ponovo nas pretvorim u celinu? Da li cu uopste i uspeti? A to je od zivotne vaznosti za sve clanove porodice ma koliko oni to ne shvataju jer misle da mogu sami. A bez primarne porodice si samo tikva bez korena i lako te moze odneti i povetarac.

TAKO DA LJUDI MOJI PITAJTE SE. PROBAJTE. BICE TESKO PONEKAD. KAZEM NISMO BAS RASPOLOZENI ZA PRICU. NI JA. TESKA VREMENA BAS. AL OPET AKO NE BUDEMO PRICALI I PITALI SE, BRINULI JEDNI O DRUGIMA RASPASCEMO SE I PROPASCEMO I KAO PORODICA I KAO LJUDSKA VRSTA. SAD JE MOMENAT DA SE POKAZE SNAGA  I SPASE COVECANSTVO - SAMO JEDNOSTAVNIM PITANJIMA KOJA IZGLEDAJU TESKO JER SMO IH MI TAKVIM NAPRAVILI!

ZIMA,RED I JEDNA VESNA

 VESNA ZNACI PROLECE,A PROLECE JE  BUDJENJE ZIVOTA. BILO BI DOBRO DA JE TAKO. NAZALOST OVO JE PRICA O JEDNOJ ( I KO ZNA KOLIKO) VESNI I OSTALIM SIROTIM LJUDIMA KOJI NA OVOJ ZIMI FORMIRAJU NAJTUZNIJI RED NA SVETU.

Fotografija ogromnog reda u Francuskoj ulici rastužila je sve one koji su shvatili šta zapravo ovi ljudi, mahom naši stariji sugrađani, čekaju - besplatnu hranu. Iako je korisnica Tvitera, koja je fotografiju i objavila, navela da se radi o "redu za kazan Narodne kuhinje", ispostavilo se da se ustanova ne zove baš tako, već da je to kuhinja Verskog dobrotvornog starateljstva, odnosno crkvena narodna kuhinja Srpske pravoslavne crkve.

Ali kakav god da joj je naziv, a i debata na tačnost naziva ustanove je ovde potpuno irelevantna, ono što je tužna činjenica jeste da ovoliko ljudi satima čeka na besplatan obrok, verovatno i jedini koji će dobiti tog dana.

Kako se navodi na sajtu Verskog dobrotvornog starateljstva (VDS), ovde se deli hrana za najsiromašnije građane.

"Crkvena kuhinja VDS-a podrazumeva pripremanje i posluživanje obroka siromašnim sugrađanima tokom cele radne nedelje, dok se podela hrane vrši i na još pet punktova u gradu (u sklopu parohijskih domova pojedinih hramova)", navodi se na sajtu.

Kako kažu, od ponedeljka do petka volonteri pripremaju i poslužuju kuvane obroke u prostorijama crkvene kuhinje VDS-a u Francuskoj ulici 31 u periodu od 10 do 12 časova, dok se nakon tog vremena kuvani obrok upakovan deli onima koji nisu blagovremeno stigli do trpezarije.

Kao što je naglašeno, kuvani obroci se ovde dele od ponedeljka do petka, ne možemo da se ne zapitamo kako ovi ljudi prežive vikend, kada je ova narodna kuhinja zatvorena...Nekadašnja filmska diva SFRJ Vesna Pećanac slikana je u narodnoj kuhinji, a niko, verovatno, ne bi ni bio svestan ove činjenice da patrijarh Porfirije nije posetio kuhinju Verskog dobrovoljnog starateljstva u Beogradu, pa je na fotografijama s tog događaja osvanula i čuvena glumica.

Tako se saznalo da je supruga kultnog reditelja Živka Nikolića, koja je tokom karijere ostvarila brojne uloge u najznačajnijim filmovima jugoslovenske kinematografije, danas došla u situaciju da se hrani u humanitarnoj menzi.

Mnogima koji su videli ove slike i ostavljali komentare na društvenim mrežama nije jasno kako je glumica dospela u ovako tešku egzistencijalnu situaciju.

Međutim, ovo je samo neka vrsta raspleta zle sudbine Vesne Pećanac, svojevremeno jedne od najlepših i najtalentovanijih glumica u Jugoslaviji.

Vesna Pećanac je imala težak život, o kom je i govorila za domaće medije.

"U vreme bombardovanja Živko je iščileo. Osetila sam ogroman bol, preveliku tugu. Jedan sin otišao je da se monaši. Rekao je: 'Meni su svi bedemi srušeni'. Ostala sam da zurim u zid, pala u depresiju. Nekada smo bili velika, vedra, složna i mnogoradna porodica... Nisam mogla da igram, zatražila sam penziju. Posao komičara je da daruje radost ljudima, a ja nisam više imala radosti. Penzija – sedam hiljada dinara. Bili smo gladni. Mislila sam da sam zbog toga potpuno izgubila memoriju. Jedna milosrdna šefica u samousluzi u blizini kuće godinama nam je hranu davala na kredit, volela je Živkove filmove. Još je bio živ. Sećam se da sam jednom dobila neki novac, i mogla da biram da li da odem na pijacu ili njoj vratim deo duga. Odem, ipak, na pijacu. Iz kese mi je virio mladi luk i ja sam kružila po celom kvartu da me ona ne bi videla. Ispričam Živku, a on mi kaže: Odigraj to na sceni. I to je život", ispričala je Vesna svojevremeno za "Novosti". Takav je tegoban život filmske dive, koja je igrala u kultnim filmovima "Lepota poroka", "Smrt gospodina Goluže", "Iskušavanje đavola", "Čudo neviđeno" i serije "Đekna".

Mnogo je ljudskih sudbina utkano u ovaj tuzni red. Mnogo bola, patnje  u pogledima ovih ljudi. I stvarno se pitam kako dospevamo u takvu situaciju. Splet okolnosti, nemogucnost podizanja posle pada, bolest, ako ostanes sam ...Ne znam. zadnji put kad sam pisala o sirotim ljudima koje nazivaju beskucnici brojka registrovanih  u Beogradu bila je oko 5000. Znate li koliko je 5000 ljudskih zivota unistenih iz ko zna kakvog razloga? Mnogo je to. I nemojte da filozofirate kako su mogli da preduzmu nesto da  do toga ne dodje. Ne znaju ljudi. Ko nije dotakao dno ne veruje onome ko jeste. Znala sam coveka gospodina beskucnika koji je spavao na klupi  na  Zemunskom keju blizu Venecije ( umro je letos na zalost) koji je na klupu dospeo jer su ga dugovi ostavili  bez igde icega. A do dugova je stigao zbog sina narkomana, kockara i price o zelenasima. On se trudio da uvek izgleda pristojno i ne znam kako je to uspevao obzirom da je ziveo na ulici,ali suga i novinari zapazili te sam tako isaznala da je umro. Iz novina. Novinari su sad sticajem okolnosti otkrili i tuzni zivot Vesne Pecanac. Mozda novinari ipak treba malo pre da reaguju,ako vec imaju moc da obaveste  milione ljude o tim nesrecnim zivotima.

U Beogradu se nalazi 53 distributivna punkta narodnih kuhinja, u svih 17 gradskih opština. Korisnici prava na besplatan obrok radnim danima dobijaju topli obrok, dok se četvrtkom i petkom uz topli obrok distribuiraju suvi obroci za subotu i nedelju, takozvani lanč paketi. Lanč paketi se dele i za dane praznika.

Pravo na besplatan obrok koriste pojedinici ili porodice koje su ujedno i korisnici prava na novčanu socijalnu pomoć, ili lica čiji prihodi po članu domaćinstva ne prelazi 50 odsto minimalne zarade za mesec koji prethodi mesecu u kome je podnet zahtev, a koja su stara i iznemogla i čiji srodnici ne mogu ovu pomoć da im pruže. Takođe, pravo na besplatan obrok imaju i porodice, čiji član ostvaruje pravo na tuđu negu i pomoć .

Ovo pravo može da se dobije i u Prihvatilištu za odrasla i stara lica.

DUGA I HLADNA ZIMA CE PROCI. POSLE NJE DOLAZI PROLECE ( VESNA) ,A GLAD I SIROMASTVO OSTAJU I DALJE I NE PROLAZE - NIKAD!

KATABAZA

 PA DA POVEZEMO SELDONA, SRBIJU I VREME U KOME ZIVIMO. SADA JE SVE BLIZE  ONAJ TRECI PONEDELJAK U JANUARU KADA SVI POZELE DA SE UBIJU. PA DOBRO I JESTE DEPRESIVNO VREME ZA MLADE POGOTOVU . U SRBIJI SVAKI TRECI MLADI COVEK OD 16 DO 30 JE U DEPRESIJI. PA AJDE DA MALO KATABAZU GLEDAMO SA VEDRIJE STRANE. I DA CELU OVU PRICU MALO 'ZACINIMO' HUMOROM!

„Katabasis“ ili „katabaza“ dolazi iz starogrčkog jezika, i u slobodnom prevodu označavala bi kretanje nadole. Ili pad.Možda i sunovrat, potonuće, silazak, propadanje…Termin je poznat u poeziji, psihologiji, mitologiji i religiji, a obično označava silazak u podzemni svet.S druge strane, značenje koje je za „katabazu“ dao Oksfordski rečnik engleskog jezika podrazumeva „spuštanje“ ili „vojno povlačenje“, suprotno u odnosu na „anabazu“ koja bi označavala „uzdizanje“, „pomeranje na gore“.Za neke je „katabaza“ prikladna reč i za osećaj „kad u ponedeljak ujutru kreneš na posao“ ili „prelazak bilo kog mosta tokom špica u pet popodne“, za mnoge „ovo što živimo već decenijama“;  „reč koja savršeno opisuje Srbiju“ i „vreme u kojem živimo“.

Silazak u podzemlje (katabaza, starogrčki: κατάβασις, od κατὰ "dole” i βαίνω "ići”) , komparativnomitološki mitem prisutan u različitim religijama diljem svijeta, uključujući hrišćanstvo. Heroj ili božanstvo gornjeg svijeta putuje u donji ili podzemni svijet odnosno u zemlju umrlih te se vraća, često s traženim predmetom ili voljenom osobom ili uzvišenim znanjem. Sposobnost da još za života uđe u carstvo umrlih te se odande vrati, dokaz je da klasični heroj posjeduje izniman status veći od smrtnika. Božanstvo koje se vraća iz podzemlja, demonstrira eshatološke teme poput cikličke naravi vremena i egzistencije ili pobjede nad smrću i mogućnosti besmrtnosti.U drevnom svetu, silaženje u potrazi za razumevanjem bilo je poznato kao katabaza dajući tako mitskim i poetskim izveštajima o katabazisu simbolički značaj.

U savremenoj psihologiji, termin katabaza se ponekad koristi da opiše depresiju koju doživljavaju uglavnom mlade osobe.

Putovanje u podzemni svet je mit komparativne mitologije koji se nalazi u različitim religijama širom sveta.

Heroj ili božanstvo gornjeg sveta putuje u podzemni svet ili u zemlju mrtvih i vraća se, često sa predmetom potrage ili voljenom osobom, ili sa povećanim znanjem. Sposobnost da junak još živ uđe u carstvo mrtvih i da se vrati, dokaz je izuzetnog statusa klasičnog heroja. 

Katabasis je epska konvencija herojevog putovanja u podzemni svet. U grčkoj mitologiji, na primer, Orfej ulazi u podzemni svet kako bi Euridiku vratio u svet živih.

Većina katabaza odvija se u natprirodnom podzemnom svetu, kao što je Had ili Pakao — kao u Nekiji, 11. knjizi Odiseje, koja opisuje Odisejev silazak u podzemni svet. 

Katabaza kad je rec o Seldonu iz serije Streberi znaci da ne moze da veruje koliko ljudi oko njega nista ne razumeju. Da se usudim da kazem da ne moze da veruje koliko su ljudi oko njega glupi. Kada nekome pokusava da objasni nesto i taj neko iz ko zna kog puta ne shvata on samo kaze katabaza i kraj. Odustaje

Obzirom da mladi ljudi u Srbiji bespomocno tragaju za boljim zivotom ,a nisu svi genijalci kao Seldon, ipak cesto izgovaraju rec katabaza kad je u pitanju pronalazenje posla ili  partnera ili bilo koje stavke za kakv takav zivot. Sto ne znaci da su lenji i nesposobni, naprotiv. Najpre ce biti da uopste nisu motivisani, a to je zaista strasno.

Sto se tice ove price sa podzemnim svetom to meni lici na pricu o paralelnim svetovima jer jasno vam je da mi zivimo u paralelnim svetovima. Steta sto toga nismo svesni, a opet sigurno da postoji razlog za to.

Kako se izvuci iz katabaze? Vrlo tesko, sve vise propadamo kao drustvo. I povratka nema.

NEMOJTE DA STE NA KRAJ SRCA. POSLE JANUARA IDE FEBRUAR, MESEC LJUBAVI, PA MART  PROLECE I  STA GOD BUDE BICE. NEMA TU STA DA SE URADI. .ZA MENE JE KATABAZA  STO SE SMO PRICA O BOLESTIMA I PSIHICKIM I FIZICKIM, BOLEST JE U RAZGOVORIMA I RAZMISLJANJIMA I MLADIH I STARIH , I DA. MOZDA I JESMO SVI GLUPI KAD NE MOZEMO DA SHVATIMO OVU KATABAZU.