POKUSALA SAM NEKI DAN OBICNU KOMSIJSKU KONVERZACIJU. NI TOTALNO INTIMNU,ALI RECIMO BAS DOBRO SUSEDSKU STO PODRAZUMEVA VISE OD ONOG ; ZDRAVO ,KAKO SI I ODES BEZ ODGOVORA. I ONDA SE DESILO.
Pitam ja nju posle pozdrava-Jel na posao? Ma nista me ne pitaj.Pita ona mene - Kako su ti deca? Menjaj temu kazem ja. Pitam ja nju - Jeste li imali koronu posto hara ovih dana? Mani me vise te teme kaze ona. Kako ti je grejanje? - pita ona mene. Samo me to ne pitaj odgovaram vec prilicno iznervrana ovim razgovorom.Sto ne vozis kola? pitam je jer znam da voli da vozi kad i to corsokak - samo je uzdahnula. Cekala sam njeno sledece pitanje ,a vec sam unapred znala da ce biti tesko za odgovor. I da. Ne stigoh da te pitam sta ti je to sa muzem? Vise se nije moglo. Puknem, od nemoci i jada. To nije tema o kojoj mogu da pricam jos neko vreme rekoh i pogledah je pravo u oci. Gledamo se ,a na vrh jezika su nam pitanja, ona svakodnevna, obicna, ljudska. Zasto onda ne mozemo da razgovaramo o njima sa ljudima kojima inace delimo zivot jer smo prve komsije? Kakvo je to vreme doslo?
Mada. Kada vec razmisljam o ovoj temi jasno mi je da ni ukucani vise ne odgovaraju na mnoga pitanja izgovarajuci te iste recenice izbegavanja: nemoj tu temu, menjaj temu, nemas bolju temu i slicno. Kako odjednom sto god nekog pitam ispada pogresno pitanje? Zar su odgovori postali tako teski? Nista mi nije jasno?
Samo da pojasnim da pitanja ne postavljam iz radoznalosti ili iz neke pristojnosti nego iskreno me zanima. Verujem i da su ljudi s kojima komuniciram s takvim stavom prema postavljanju pitanja. Zato se i brinem sto vise ne dobijam odgovore.
Kako svaki dan dobijam sve manje odgovora a sve je vise pitanja pocinjem i da se plasim. Ovo se sad odnosi na celokupan svet oko mene. Toliko pitanja imam u vezi dogadjanja ,a dogadja se svasta, a odgovore ne nalazim.Kako je nekada sve bilo prosto i jednostavno. I pitanja i odgovori i svet i ljudi.
I sad ako prestanem da lupam glavu o ostatku sveta koji ce se snaci i bez mene, sta cu sa pitanjima i brigom oko meni bliskih ljudi? To ne mogu da pustim. Moram da brinem i da pitam (smaram kazu). Da razumem i komsije, tezak je zivot nastao ljudi sve manje imaju volje da pricaju s drugim ljudima. Svi su se ututkli u svoje brige. Ali, mi domaci unutar porodice. Sta nas je tako razbilo u paramparcad? I da li su i ostale porodice u ovakvom stanju? Da li je ovo finalni obracun zlih sila sa porodicom?Jer kad nestane komunikacije medju clanovima porodice kuca nije dom nego samo mesto za stanovanje. I ja sad lupam glavu kako da skupim krhotine i ponovo nas pretvorim u celinu? Da li cu uopste i uspeti? A to je od zivotne vaznosti za sve clanove porodice ma koliko oni to ne shvataju jer misle da mogu sami. A bez primarne porodice si samo tikva bez korena i lako te moze odneti i povetarac.
TAKO DA LJUDI MOJI PITAJTE SE. PROBAJTE. BICE TESKO PONEKAD. KAZEM NISMO BAS RASPOLOZENI ZA PRICU. NI JA. TESKA VREMENA BAS. AL OPET AKO NE BUDEMO PRICALI I PITALI SE, BRINULI JEDNI O DRUGIMA RASPASCEMO SE I PROPASCEMO I KAO PORODICA I KAO LJUDSKA VRSTA. SAD JE MOMENAT DA SE POKAZE SNAGA I SPASE COVECANSTVO - SAMO JEDNOSTAVNIM PITANJIMA KOJA IZGLEDAJU TESKO JER SMO IH MI TAKVIM NAPRAVILI!
Нема коментара :
Постави коментар