ZELANDIJA

ODUVEK JA PRICAM KAKO SU MORSKE DUBINE NE I SPITANE I KAKO SE U NJIMA KRIJU MNOGE TAJNE SVEMIRA. COVEK PA SAMO NA NEBO GLEDA TRAZECI TAMO TAJNE SVEMIRA.ZELANDIJA KAO ATLANTIDA.

Može li naše razumevanje dubina okeana da pomogne u otključavanju misterija svemira? Okeani pokrivaju više od 70 procenata Zemljine površine, ali preko 80 posto njih je neistraženo. U stvari, često se tvrdi da znamo više o površini Marsa i Meseca nego o dnu okeana na našoj planeti. NASA je na misiji da to promeni. Američka svemirska agencija istražuje okeanske dubine kako bi shvatila kako bi okeani na drugim planetama mogli da izgledaju i pomerila granice nauke i tehnologije u jednom od najekstremnijih okruženja na našoj planeti. To je misija puna čuda, opasnosti i ne beznačajnog rizika od implozije. Nadaju se će podvodna otkrića pomoći u rešavanju nekih od misterija u svemiru, a istovremeno će testirati neku od opreme i eksperimenata potrebnih za misije na drugim mestima u Sunčevom sistemu. Dubine okeana su iznenađujuće slične nekim od uslova koje NASA očekuje da pronađe na drugim svetovima u Sunčevom sistemu. Čak bi mogli da daju naznake o tome gde naučnici treba da traže vanzemaljski život. Najdublji delovi Zemljinih okeana poznati su kao hadova zona ili hadal. Nazvano po Hadu, grčkom bogu podzemnog sveta, to je zastrašujuće mesto dostojno svog imena. Sastoji se od dubokih rovova i korita, proteže se 11 km ispod površine svetskih okeana. Kumulativno ti delovi pokrivaju površinu veličine Australije. Ipak, retko koja podmornica može da preživi uranjanje u ovaj mračni ponor. Tu naučnici Nase, u partnerstvu sa Okeanografskim institutom Vuds Hol iz Masačusetsa, pokušavaju da istraže i ispitaju granice života na Zemlji. Čak i jezik koji naučnici koriste za svoje misije u ovoj oblasti deli pojmove sa istraživanjem svemira – poslednjih godina morski biolozi su poslali više "lendera“ opremljenih senzorima i kamerama da "slete“ na dno hadske zone. Ali inženjeri iz Nasine Laboratorije za mlazni pogon u južnoj Kaliforniji grade novo autonomno podvodno vozilo pod nazivom Orfej, po drevnom grčkom heroju koji je putovao u podzemni svet i nazad, kako bi mapirali nepristupačne dubine. Koristeći sličnu tehnologiju vizuelne navigacije kao Nasin rover Perseverance, Orfej koristi veoma osetljive kamere da identifikuje formacije stena, školjki i drugih karakteristika na dnu okeana i tako napravi trodimenzionalne mape prošarane orijentirima (ili možda oznakama na morskom dnu). Ovo omogućava robotu da pronađe svoj put i prepozna mesta na kojima je već bio, ali bi takođe trebalo da mu pomogne da baci novo svetlo na biodiverzitet ovog surovog okruženja. "Orfej je prolazno vozilo“, kaže Tim Šenk, dubokomorski biolog koji vodi program istraživanja hadala. "Ako uspe, nema mesta u okeanu gde ne možete da odete". Nije prvi put da Šank pokušava da dopre do mračnih dubina hadske zone. Godine 2014. Orfejev prethodnik Nerej je poslat u ​​Kermadečki rov, koji se nalazi severoistočno od Novog Zelanda. Podvodno vozilo je eksplodiralo oko 10 km dubine, najverovatnije zbog ogromnog pritiska. "Posle 12 sati videli smo da se pojavljuje u komadićima“, rekao je Šank i dodao da ih je gubitak Nereja naterao da preispitaju kako istražuju duboko more. Orfej je veličine kvada i težak oko 250 kilograma. Dizajniran je da bude lakši, manji i jeftiniji od prethodnih podvodnih vozila. Takođe bi trebalo da bude okretniji i tako dospe do rovova i otvora na morskom dnu koji nikada ranije nisu istraženi.

Naučnicima je trebalo 375 godina da otkriju osmi kontinent sveta, koji se sve vreme skrivao pred njihovim očima. Ali brojne misterije još uvek muče naučnike.

Bilo je to 1642. godine i Abel Tasman je bio na novoj misiji. Iskusni holandski moreplovac bio je uveren u postojanje ogromnog kontinenta na južnoj hemisferi i odlučan da ga nađe.

U to vreme, ovaj deo sveta je još uvek bio prilično misteriozan za Evropljane, ali su oni imali nepokolebljivo uverenje da tamo mora postojati velika kopnena masa – nazvana Tera Australis. Ovo uverenje datira još iz vremena starog Rima, ali tek polovinom 17. veka je mogla da bude proverena.

I tako, 14. avgusta, Tasman je isplovio iz baze svoje kompanije u Džakarti, Indonezija, sa dva mala broda i krenuo na zapad, zatim na jug, pa na istok, da bi na kraju završio na Južnom ostrvu Novog Zelanda.

Njegov prvi susret sa lokalnim narodom, Maorima, (za koji se smatra da su se tamo naselili nekoliko vekova ranije) nije prošao dobro. Posle par dana žustrih obračuna, Tasman je otplovio nazad, a da nije ni kročio na ovu novu zemlju, iako je verovao da je zaista otkrio veliki južni kontinent.

U to vreme za Australiju se već znalo, ali Evropljani su mislili da to nije legendarni kontinent koji su tražili. Kada su se predomislili ipak su ga nazvali Tera Australis.

Tasman nije znao da je sve vreme bio u pravu

Godine 2017. grupa geologa dospela je na naslovne strane kada su objavili da su otkrili Zelandiju – Te Riu-a-Maui na jeziku Maori. Ogroman kontinent od 4,9 miliona kvadratnih kilometara, oko šest puta veći od Madagaskara.

Iako su svetske enciklopedije, mape i pretraživači već neko vreme bili nepokolebljivi da postoji samo sedam kontinenata, tim je samouvereno obavestio svet da je to pogrešno. Ipak ih ima osam – a on je najmanji, najtanji i najmlađi na svetu.

Kvaka je u tome što se 94 odsto njegove površine nalazi pod vodom, sa samo nekoliko ostrva, kao što je Novi Zeland, koji izviru iz okeanskih dubina. Sve vreme se skrivao pred našim očima.

„Ovo je primer koliko može da potraje da otkrijete nešto tako očigledno“, kaže Endi Tulok, geolog sa Novozelandskog kraljevskog istraživačkog instituta "GNS Science", koji je bio deo tima koji je otkrio Zelandiju.

Mukotrpno otkriće

Više od jednog veka nakon što je Tasman otkrio Novi Zeland, britanski moreplovac Džejms Kuk poslat je u istraživačku misiju na južnu hemisferu. Njegova zvanična uputstva su bila da posmatra prolazak Venere između Zemlje i Sunca, kako bi izračunao koliko je Sunce udaljeno.

Ali sa sobom je nosio i zapečaćenu kovertu, koju je trebalo da otvori kada izvrši prvi zadatak. Koverat je sadržao tajnu misiju da otkrije južni kontinent – preko koga je verovatno plovio, pre nego što je stigao do Novog Zelanda.

Prve prave tragove o postojanju Zelandije prikupio je škotski prirodnjak ser Džejms Hektor, koji je bio deo istraživačog pohoda koji je plovio oko južne obale Novog Zelanda 1895. godine. Nakon proučavanja njihove geologije, zaključio je da je Novi Zeland „ostatak planinskog lanca koji je činio greben velike kontinentalne oblasti koja se prostirala daleko na jug i istok, a koja je sada potopljena...“.

Uprkos ovom ranom pomaku, saznanje o mogućoj Zelandiji ostalo je nejasno i vrlo malo se bilo ko time bavio sve do šezdesetih godina.

U to vreme geolozi su se konačno složili oko definicije šta je kontinent – generalno, geološka oblast sa velikom nadmorskom visinom, širokim spektrom stena i debelom korom. Takođe mora biti velika. Ovo je geolozima dalo nešto sa čime bi mogli da rade – ako bi mogli da prikupe dokaze, mogli bi da dokažu da osmi kontinent postoji.

Ipak, misija je zaustavljena – otkrivanje kontinenta je komplikovano i skupo. Zatim je 1995. američki geofizičar Brus Lujendik ponovo opisao region kao kontinent i predložio da se nazove Zelandija.

Otprilike u isto vreme, „Konvencija Ujedinjenih nacija o pomorskom pravu“ stupila je na snagu i konačno dala ozbiljnu motivaciju za istraživanje. U njoj se navodi da zemlje mogu da prošire svoje teritorije izvan svoje ekskluzivne ekonomske zone, koja se proteže na 200 nautičkih milja (370 kilometara) od njihovih obala, da bi zatražile svoj „prošireni kontinentalni pojas“ – sa svim mineralnim bogatstvima i naftom koje ovo obuhvata.

Ako bi Novi Zeland mogao da dokaže da je deo većeg kontinenta, mogao bi povećati svoju teritoriju za šest puta. Odjednom je došlo do obilja sredstava za putovanja da se istraži područje, a dokazi su se postepeno prikupljali. Sa svakim prikupljenim uzorkom stene, slučaj Zelandije je napredovao.

Konačni procvat došao je od satelitskih snimaka, koji se mogu koristiti za praćenje malih varijacija u Zemljinoj gravitaciji u različitim delovima kore za mapiranje morskog dna. Sa ovom tehnologijom, Zelandija je jasno vidljiva kao deformisana masa velika skoro kao Australija.

Misteriozno istezanje

Zelandija je prvobitno bila deo drevnog južnog superkontinenta Gondvane, koji je nastao pre oko 550 miliona godina i koji je u suštini sakupio svu zemlju na južnoj hemisferi. Zauzimao je ugao na istočnoj strani, gde se graničio sa nekoliko drugih, uključujući polovinu Zapadnog Antarktika i celu istočnu Australiju.

Onda je pre oko 105 miliona godina, „zbog procesa koji još uvek ne razumemo u potpunosti, Zelandija počela da se povlači“, kaže Tulok.

Kontinentalna kora je obično oko 40 kilometara – znatno deblja od okeanske kore, koja obično iznosi oko 10 kilometara. Pošto je bila napregnuta, Zelandija je na kraju toliko rastegla da se njena kora sada proteže na samo 20 kilometara. Konačno, kontinent tanak kao talasi potonuo je – iako ne sasvim do nivoa normalne okeanske kore – i nestao pod morem.

Uprkos tome što je tanka i potopljena, geolozi znaju da je Zelandija kontinent zbog vrsta stena koje se tamo nalaze. Kontinentalna kora obično se sastoji od magmatskih, metamorfnih i sedimentnih stena – poput granita, škriljaca i krečnjaka, dok je dno okeana obično samo od magmatskih, kao što je bazalt.

Ali ima još mnogo nepoznanica. Neobično poreklo osmog kontinenta čini ga posebno intrigantnim za geologe i više nego zbunjujućim. Na primer, još uvek nije jasno kako je Zelandija uspela da ostane zajedno kada je tako tanka i da se ne raspadne na male mikro-kontinente.

Još jedna misterija je i to kada je tačno Zelandija završila pod vodom – i da li je ikada, u stvari, bila iznad mora. Delovi koji su trenutno iznad nivoa mora su grebeni koji su nastali kada su se pacifička i australijska tektonska ploča zgužvale zajedno. Tulok kaže da su podeljena mišljenja o tome da li je uvek bila potopljena osim nekoliko malih ostrva ili je nekada bila potpuno suva.

Postavlja se pitanje šta je tu živelo

Sa svojom blagom klimom i rasponom od 101 milion kvadratnih kilometara, drevni super-kontinent Gondvana je bio prekriven bujnom florom i faunom, uključujući prve četvoronožne kopnene životinje, a kasnije i stanište titanosaurusa. Dakle, da li u stenama Zelandije ima njihovih fosilnih ostataka?

Fosili kopnenih životinja su veoma retko otkrivani na južnoj hemisferi, ali nekolicina ostataka je pronađena na Novom Zelandu devedesetih, uključujući rebro džinovskog dugorepa, dugovratog dinosaurusa (sauropoda), kljunastog biljojeda (hipsilofodonta) i dinosaurusa sa oklopom (ankilosaurusa). Zatim je 2006. na ostrvima Čatam, oko 800 kilometara istočno od Južnog ostrva, otkrivena kost stopala velikog mesoždera, verovatno neke vrste alosaurusa. Ono što je najvažnije, svi fosili datiraju iz perioda pošto se kontinent Zelandija odvojio od Gondvane.

Međutim, to ne znači nužno da su dinosaurusi lutali celom Zelandijom – ova ostrva su možda bila utočišta dok je ostatak bio potopljen, kao što je i sada.

-Već dugo traje debata na ovu temu da li je moguće da neko područje nastanjuju kopnene životinje, a da nema neprekinute kopnene veze – i da li bi bez toga one izumrle, navodi Rupert Saterlend, profesor geofizike i tektonike na Univerzitetu Viktorija u Velingtonu.

Debata postaje još komplikovanije kada se u celu priču ubaci jedan od najčudnijih i najomiljenijih stanovnika Novog Zelanda – kivi – neobična ptica koja ne leti, ima brkove i perje nalik na kosu. Čudno, smatra se da njegov najbliži srodnik nije moa, koji je deo istog roda – ratita – i koji je živeo na istom ostrvu do svog izumiranja pre 500 godina, već još džinovskija ptica slon, koja je vrebala po šumama Madagaskara do pre skoro 800 godina.

Ovo otkriće navelo je naučnike da veruju da su obe ptice evoluirale od zajedničkog pretka koji je živeo na Gondvani. Bilo je potrebno 130 miliona godina da se superkontinent potpuno raspadne, ali kada se to dogodilo, delovi su se rasuli širom sveta, formirajući Južnu Ameriku, Afriku, Madagaskar, Antarktik, Australiju, Arabijsko poluostrvo, Indijski potkontinent i Zelandiju.

Da li je Zelandija uvek bila pod vodom

Ovo, zauzvrat, sugeriše da je barem deo sada potopljene Zelandije bio iznad nivoa mora sve vreme. Osim pre oko 25 miliona godina, smatra se da je ceo kontinent – čak i ceo Novi Zeland – bio potopljen.

Iako nije moguće sakupiti fosile sa morskog dna Zelandije direktno, naučnici su istraživali njegove dubine bušenjem.

-Zapravo najkorisniji i najizrazitiji fosili su oni koji se formiraju u veoma plitkim morima, kaže Saterlend.

-Zato što ostavljaju zapis - postoji bezbroj i zilioni sićušnih, sićušnih malih fosila koji su veoma karakteristični, dodao je.

U 2017. godini, tim je preduzeo najopsežnija istraživanja u regionu do sada i izbušio više od 1.250 metara u morsko dno na šest različitih lokacija. Jezgra koja su sakupili sadržavala su polen kopnenih biljaka, kao i spore i školjke organizama koji su živeli u toplim, plitkim morima.

„Ako imate vodu, koju samo vi znate, duboku 10 metara ili nešto slično, onda postoji velika šansa da je bilo i zemlje u blizini", kaže Saterlend, koji objašnjava da polen i spore takođe nagoveštavaju mogućnost da Zelandija nije bila toliko potopljena kao što se mislilo.

I doslovno uvrnut kontinent

Još jedna misterija leži i u obliku Zelandije.

„Ako pogledate geološku kartu Novog Zelanda, postoje dve stvari koje zaista upadaju u oči“, kaže Saterlend. „Jedan od njih je Alpski rased, granica ploče koja se proteže duž Južnog ostrva i toliko je uočljiva da se može videti iz svemira“.

Drugi je da je geologija Novog Zelanda – kao i šireg kontinenta – neobično uvijena. Obe su podeljene na dva dela horizontalnom linijom, gde se susreću pacifička i australijska tektonska ploča. Tačno na ovom mestu, izgleda kao da je neko uzeo donju polovinu i izokrenuo je, tako da ne samo da se prethodno neprekinute trake stene više ne slažu, već su gotovo pod pravim uglom.

Jednostavno objašnjenje za ovo je da su se tektonske ploče pomerile i nekako ih deformisale. Ali kako se to tačno i kada dogodilo, još uvek je potpuno nejasno.

-Postoje različita tumačenja, ali ovo je prilično velika nepoznanica, tvrdi profesor Tulok.

Saterlend objašnjava da je malo verovatno da će kontinent uskoro odati sve svoje tajne.

-Prilično je teško praviti otkrića, kada je sve dva kilometra ispod vode, a slojevi koje treba da uzorkujete su i 500 metara ispod morskog dna, napominje profesor.

Zaista je izazovno izaći i istražiti takav kontinent. Dakle, jednostavno je potrebno mnogo vremena, novca i truda, dodaje.

Ako ništa drugo, osmi kontinent sveta sigurno pokazuje da – skoro 400 godina nakon Tasmanovog potrage – još uvek mnogo toga skriva.

Budimo realni. Sta mi znamo o 90% morskih dubina? Nista! A sta znamo o Svemiru? Skoro nista. Onda svakako treba prvo ispitati nasu planetu pa krenuti u istrazivanje Svemira.

FASCINANTNE SU TE MORSKE DUBINE. KOLIKO TAJNI KRIJU. I ZANIMLJIVIJE SU SIGURNO NEGO TAJ SVEMIR JR JE NA NEBU! SAMO NARAVNO DA NEMA NACINA ISPITATI TAJNI SVET ISPOD MORA I OKEANA. AKO TO NEKAD USPEMO RESICEMO MNOGE TAJNE!