KAD LAZETE DA CITATE

CUNDOKU I KNJIGE ZA KOJE SVI TVRDE DA SU IH PROCITALI, A NISU. GOMILANJE KNJIGA NIJE NISTA NOVO. KAO NI LAGANJE O PROCITANIM KNJIGAMA. PA EVO POCELA JE NOVA SKOLSKA GODINA. MALO DA SE PODSETIMO STA TO BESE KNJIGA I CITANJE.

Mnogi ljudi gomilaju knjige koje unapred znaju da neće pročitati. Cundoku je japanska reč koja opisuje tu strast,Kovanica cundoku je nastala od više reči – “cunde“ (što znači “gomilati“), “oku“ (što znači “ostaviti da odleži“) i “doku“ (“čitati“). Kad bolje razmislimo, mnogi od nas kod kuće imaju gomilu knjiga koje nismo pročitali.

Moderno digitalno doba olakšalo je čitanje literature, da li putem mobilnog telefona, tableta pa kod nekih i putem TV-a. Ušteda prostora je evidentna kao i sam pristup virtuelnoj biblioteci, rekli bi smo, na jedan klik od Vas. Međutim, nešto nedostaje!

Lična biblioteka pravo je blago, a miris papira i šuškanje hartije pod prstima, nezamenjiv je osećaj. U stvari, većina ljubitelja književnosti je ponosna na to, istrajni su u svojoj želji da napune police do maksimuma. Ne trude se da se zaustave sa gomilanjem, jer je rastanak sa komadima pažljivo kreiranih gomila težak, a zaustavljanje sebe od kupovine sledeće knjige je još teze,

Želja za kupovinom više knjiga nego što možete fizički da pročitate za vreme ljudskog života je prilično univerzalna, postoji i određena reč za to: cundoku.
I dok je većina koji su pisali na temu o cundoku, koristila tu reč da opiše stanje gomilanja knjiga, „LA Tajms“ je koristio termin kao imenicu koja opisuje osobu koja pati od sindroma gomilanja knjiga, ili „osoba koja kupuje knjige i ne čita ih i onda ih pušta da se gomilaju na podu, policama i ostalim komadima nameštaja.“

Za cundoku ne postoji sinonim u engleskom jeziku, Oksfordski rečnici su na blogu  definisali ovu reč kao „čin nečitanja knjige nakon što ste je kupili, tipično gomilajući je sa drugim nepročitanim knjigama“. Infromativni sabredit daje nam još konteksta, objašnjavajući da „cundoku skala“ ide od jedne nepročitane knjige do ozbiljne gomile. Upozaravaju da „Svako može patiti od cundoku ’kletve’ na ovaj ili onaj način.“



Prema sajtu „Quartz“ cundoku ima popriličnu istoriju. Pojavio se kao igra reči krajem devetnaestog veka, tokom Meiji ere u Japanu. Na početku se „oku“ u „tsunde oku“ transformisalo u „doku“, što znači „čitati“, ali zato što je „tsunde doku“ malo teško za izgovaranje, fraza se na kraju svela na „tsundoku“. I tako se rodila reč za zavisnike od čitanja.

Kada govorimo o zavisnostima – termin „bibliomanija“ se pojavio skoro u isto vreme kao i „cundoku“.  Tomas Fronal Dibdin, engleski sveštenik i bibliograf, napisao je „Bibliomania“ ili „Book Madness: A Bibliographical Romance“ u devetnaestom veku,  naglašavajući fiktivnu „neurozu“ koja tera one koji pate od nje da opsesivno sakupljaju knjige svih vrsta.

Bibliomanija ima mračnu prošlost, dokumentovana je uglavnom kao pseudobolest koja je inspirisala stvaran strah, a ne kao bezopasna veština nabavke više knjiga nego što imamo vremena da ih pročitamo. „Neki kolekcionari su trošili čitava bogatstva da naprave lične biblioteke“, napisala je Loren Jong za Atlas Obscura. „I dok nikada nije medicinski klasifikovana, ljudi u devetnaestom veku su se stvarno plašili bibliomanije.“



Izgleda da cundoku bolje objašnjava svetliju stranu kompulzivne kupovine knjiga, reč koja budi slike precizno naslaganih tomova, na dašak daleko od rušenja. Iako u našem jeziku ne postoji podjednako lep ekvivalent, niko vas ne sprečava da koristite ovu japansku reč u svakodnevnom rečniku.

„Kao i sa drugim japanskim rečima poput karaoke, cunami i otaku, smatram da je vreme da cundoku uđe u engleski jezik. Još kad bismo mogli da pronađemo i reč koja opisuje nepročitane knjige na vašem Kindlu. E-cundoku? Cundokindl?“, piše Open Culture.

Znate o čemu se radi, poznati su vam likovi, gledali ste film… to je isto kao i da ste pročitali knjigu, zar ne? Pa, čini se da mnogi tako misle, jer je BBC-jeva anketa od pre nekoliko godina pokazala da se veliki deo ljudi pretvara da su pročitali određenu knjigu iako je u stvarnosti nisu ni pipnuli.U onlajn anketi se dalje navodi da je četvrtina ljudi spremna da laže o određenim knjigama za koje misle da je trebalo da ih pročitaju da bi izgledali pametnije, privlačnije i kako bi se uklopili u društvo. Čak 40 odsto ljudi je tvrdilo da je njihov najvažniji razlog za laganje bio da spreče da budu izostavljeni iz razgovora, a nešto manje od jedne trećine je reklo da su slagali kako bi izgledali inteligentnije. Istraživanje, koje je obuhvatilo 2.000 ispitanika u Britaniji, koristilo je informacije da rangira naslove o kojima većina ljudi laže po redosledu. Verovatno očekivano, na listi su se našli Tolstoj, Čarls Dikens (čak tri puta), ali ima i nekoliko "modernih" iznenađenja poput "Pedeset nijansi sive" ili serijala o Hariju Poteru. Ljudi su spremniji da slažu da su čitali klasične romane, jer tako u društvu deluju inteligentnije. Međutim, čak 42 odsto njih svoja znanja o klasicima zasniva na TV adaptacijama i filmovima, ili sižeima koje pronađe na internetu", stoji u izveštaju.

Evo kompletne liste, pa i sami možete da prebrojite koliko puta ste slagali.

1. "Alisa u zemlji čuda", Luis Kerol

2. "1984", Džordž Orvel

3. "Gospodar prstenova" trilogija, Dž. R. R. Tolkin

4. "Rat i mir", Lav Tolstoj

5. "Ana Karenjina", Lav Tolstoj

6. "Avanture Šerloka Holmsa", Artur Konan Dojl

7. "Ubiti pticu rugalicu", Harper Li

8. "Dejvid Koperfild", Čarls Dikens

9. "Zločin i kazna", Fjodor Dostojevski

10 ."Ponos i predrasude", Džejn Ostin

11. "Sumorna kuća", Čarls Dikens

12. "Hari Poter", Dž. K. Rouling

13. "Velika očekivanja", Čarls Dikens

14. "Dnevnik Ane Frank", Ana Frank

15. "Oliver Tvist", Čarls Dikens

 1 6."Pedeset nijansi" (trilogija), E. L. Džejms

17. "Deset malih crnaca", Agata Kristi

18. "Veliki Getsbi", F. Skot Ficdžerald

19 ."Kvaka 22", Džozef Heler

20. "Lovac u žitu", Dž. D. Selindžer

Mobi Dik (1851) Herman Melvil

- Budimo iskreni, verovatno ste pročitali samo dečiju verziju koja je skraćena i koja se usmerava samo na avanture Ahaba i njegovu bitku sa belim kitom. Iako su avanture i anegdote prisutne u originalnom tekstu, one uključuju i mnoge stvari koje mogu biti dosadne i teške mnogim ljudima.

Robinson Kruso (1719) Danijel Defo

- Kao i sa "Mobi Dikom“, i sa Robinsonom Krusoom je stvar ista – ovo je dečiji klasik. Ona priča priču o čoveku koji je bio sam na pustom ostrvu 28 godina, ali ona je mnogo više od toga. Pitanja rase, robovlasništva su veoma teška i naporna i mnogi se odlučuju da preko ove knjige samo pretrče.

  Biblija

- Vrlo je verovatno da su vekovima ljudi najviše lagali da su pročitali ovu knjigu. Većinu njenog sadržaja znamo, ali umesto da je pročitamo, lakše nam je da citiramo pasuse koje smo napamet naučili. 

 Romeo i Julija“

Šekspirova priča o prokletim ljubavnicima koji pripadaju zaraćenim porodicama zasigurno nije podesno štivo za tinejdžersku čitalačku pubilku; Julija nema ni 14 godina kada izvrši samoubistvo zarad ljubavi prema dečaku koga je srela tek nekoliko puta. Ona nije krila svoje emocije. A ova priča nije ni roman, već pozorišna drama; najbolje je upiti je u pozorišnom izvođenju. Kada fenomenalni glumci izgovaraju Šekspirove sočne stihove, lako ćete preći preko zastarelih izraza, a priča će vam ganuti srce, kao i njeni prokleti junaci, koji nikada neće pasti u zaborav.

„Hari Poter i kamen mudrosti“Ako do sada niste pročitali prvu knjigu o Hariju Poteru, verovatno ne postoji ta sila koja će vas na to naterati. Međutim, kada jednom uronite u svet dečaka-čarobnjaka – nema vam povratka. Znate li da je serijal prodat u preko 500 miliona primeraka u poslednjih dvadesetak godina? Verovatno ste čuli da postoji tematski zabavni park, a sigurno ste naletali na razne proizvode, od magičnih štapića do navlaka za posteljinu. Možda ste čak i prisustvovali venčanju sa temom univerzuma Harija Potera. Sve je jasno kao dan. Neki ljudi zaista ne vole svet fantazije. Ali da li ste ikada zapitali da li toliko poštovalaca dela Dž. K. Rouling može da greši?

„Dnevnik Ane Frank“

Mnogi knjigoljupci neće prigrliti knjigu za koju znaju da nema srećan kraj. Ali Ana će vam zasigrno osvojiti srce svojim dnevnikom i naterati vas da zamrzite naciste zbog njene preuranjene smrti – ne zbog poznate floskule: „Uprkos svemu, i dalje verujem da su ljudi u dubini duše zaista dobri“, već zbog njenih brutalno iskrenih opisa kako je to biti tinejdžer koji je neprekidno zarobljen u tajnom skrovištu sa majkom i dečakom u koga više nije zaljubljena. Zapravo, Anina istančana iskrenost o detaljima svakodnevnog života u „tajnom ankesu“ možda će vas podstaći da isplanirate da jednog dana posetite  Amsterdam kako biste uživo videli mesto na kom se skrivala.

„Doživljaji Toma Sojera“

Danas bi tipični primer američkog dečaka iz pera Marka Tvena verovatno dobio dijagnozu ADHD poremećaja. Njegovo neverovatno vragolasto ponašanje počinje već na prvim stranicama kada zamajava tetku Poli, i gotovo da neće prestati sve do kraja knjige. Postoji valjani razlog zašto ova knjiga nije izašla iz štampe još od prvog objavljivanja 1876. godine. Međutim, ako zbog zastarelog slenga, dijalekta i dijaloga ne možete da „svarite“ ovu knjigu, pokušajte sa audio-knjigom ili da pogledate predstavu po motivima iz ove knjige. Kada vam neko drugi čita o Tomu Sojeru, oživeće vam ovog nestaška...

„Gospodar muva“

Evo još jednog primera kada knjiga pokvari čitalačko iskustvo zato što se predoči čitaocu previše rano, samo zato što su junaci deca. Istina je da su junaci Vilijema Goldinga engleski dečaci-školarci nasukani na ostrvu, ali potrebna je zrelost kako bi se razumela tama koju knjiga razotkriva. Ako ste ikada pomislili da odbacite moderan pristup siledžijama uz komentar: „Najbolje je da deca to reše među sobom“, ovaj roman će vas verovatno naterati da promenite mišljenje. Bilo kako bilo, „Gospodar muva“ će vas držati budnim duboko u noć, dok „gutate“ stranice sve do neverovatnog kraja.

„Skarletno slovo“

Ovo je prosto kao pasulj. Iskreno, učinite to sebi i nemojte ponovo da čitate ovu turobnu priču Natanijela Hotorna koja „crvenom slovu“ daje novo značenje. Umesto toga pogledajte film „Easy A“, kao glamurozniji primer rekapitulacije. Jadna mlada Jastira Prin nema muža i (avaj) ostaje trudna. Zbog ovog greha su ona i njena beba prognane iz puritanske kolonijalne zajednice. Ona povrh svega mora da nosi crveno slovo „A“ na svojoj odeći kako bi podsećala druge na svoj izgnanički status. Međutim, teško ju je sažaljevati pošto sve vreme krije identitet oca deteta, licemrenog oženjenog sveštenog lica. Ne postoji iskupljenje, niti srećan kraj, osim možda podsetnika koliko imamo sreće što ne živimo u 18. veku. Hvala Hotornu!

„O miševima i ljudima“

Nemojte da vas zavara broj stranica. Džon Stajnbek je upakovao štošta u ovaj kratki tragični vestern o tvrdoglavom kauboju koji nikako da napusti svog ogromnog, priglupog kompanjona koji ni sam nije svestan svoje snage... i stoga stalno upada u nevolje. Uprkos surovom i sirovom životnom stilu, dvojica prijatelja imaju zajednički san da vode farmu. Kladimo se da ćete na kraju plakati. Ovo je veoma važan  roman,

„Uliks“

Knjigoljupci mogu da dobiju mnogo poena čak i ako samo pokušaju da pročitaju ovaj obimni roman toka svesti Džejmsa Džojsa. Inspirisana grčkim mitom o Odiseju, knjiga prati jedan dan – 16. jun 1904. godine – u životu Leopolda Bluma. Roman je objavljen 1922. godine i pisan je jezikom koji je istovremeno besmislen i briljantan. Ne dozvolite da vam ovo bude jedan od onih romana za koji svi lažu da su ga pročitali: jeste izazov, ali pravi knjigoljupci moraju da ga savladaju. Za dodatni kredit, tu su još dva obimna dela – „Mobi Dik“ Hermana Melvila i „Rat i mir“ Lava Tolstoja.

'Voljena"

 oman Toni Morison je priča o nekadašnjoj robinji i njenim sećanjima, a istražuje teške teme ropstva, trauma i rasizma spajanjem užasnih događaja sa natprirodnim metaforama.

Težak je za čitanje, ali knjigoljupci moraju biti otvoreni za nove načine da razumemo sebe i našu istoriju – posebno kada je sve ispričano lirskom prozom za koju roman nagrađen Pulicerovom nagrado 1987. godine.

Za one koje zanimaju slične teme, tu je još jedno remek-delo: „Boja purpura“ Alis Voker.

 „Isijavanje“

Svaki knjigoljubac bi morao bar na kratko da zaroni u žanr horora, a ima li boljeg načina nego da pročitate delo majstora žanra – Stivena Kinga. „Isijavanje“ je roman koji zalazi u mračne kutke psihe i svako od nas bi barem jednom trebalo da zaplovi tim morem. Možda ste pogledali filmsku adaptaciju sa Džekom Nikolsonom, ali to se ne računa – pravi knjigoljubac mora uvek prvo da pročita knjigu.

„Sto godina samoće“

Kolumbijski autor Gabrijel Garsija Markes je u ovom romanu iz 1967. godine pisao o sedam generacija jedne porodice i stvorio jedno od najznačajnijih dela Latinske Amerike. Istovremeno melodramatičan i besprekorno napisan, ovaj roman mora da se nađe na svakoj polici zbog svoje simbolike, širine i osećaja za istoriju. Ako želite da pročitate još neko Markesovo delo, preporučujemo „Ljubav u doba kolere“.

„Sluškinjina priča“

Jedna od predivnih čarolija romana jeste mogućnost prelaska u potpuno novi svet. Međutim, to mesto  ponekad ume da bude mnogo strašnije nego što bismo očekivali. Takav je slučaj sa distopijskom verzijom Sjedinjenih Američkih Država u bliskoj budućnosti koju je kreairala Margaret Atvud u svom romanu iz 1985. godine. „Sluškinjina priča“ je doživela renesansu u današnjem vremenu zbog Huluove serije koja je adaptacija romana, a prošle godine autorka nam je podarila nastavak koji je osvojio Bukerovu nagradu. Nakon što pročitate i „Svedočanstva“, tu su i drugi distopijski romani koje svaki knjigoljubac treba da pročita: „1984“ Džordža Orvela, „Put“ Kormaka Mekartija i „Vrli novi svet“ Oldusa Hakslija.

„Da Vinčijev kod“

O književnom talentu Dena Brauna se može diskutovati, ali je neporeciva istina da se njegovi romani ne ispuštaju iz ruku. Ovaj roman iz 2003. godine postao je fenomen pop kulture i stvorio potpuno novi žanr: istorijska misterija. Čitaoce priča vodi od jednog traga do drugog kroz uverljiv, ali izmišljen, istorijski ram u kom su se stopili ljudi, mesta, religije i teorije zavere.

„Stubovi zemlje“

Osim što gledaju u budućnost, knjigoljupci vole i da putuju unazad. Jedno od najgrandioznijih dela istorijske fikcije je roman „Stubovi zemlje“ Kena Foleta koji govori o izgradnji srednjovekovne katedrale u Engleskoj. Sa bogato oslikanim likovima i neverovatnom postavkom, ovaj roman iz 1989. godine je istovremeno sveobuhvatan i uzbudljiv – ništa što biste očekivali od romana o izgradnji crkve. Za sve koji vole ovakav tip romana, tu su „Devojka sa bisernom minđušom“ Trejsi Ševalije, serijal „Tuđinka“ Dajane Gabaldon i „Hladna planina“ Čarlsa Frejzera.

Hari Poter

Svaki knjigoljubac mora da pročita serijal koji je deo današnje pop kulture – bez obzira što su ovi romani Dž. K. Rouling tehnički klasifikovani kao književnost za tinejdžere, priča o odrastanju smeštena u fantastičan svet nezaboravnih likova, očaravajućih priča i čarobnjaka toliko je očaravajuća da svako od nas poželi da bude deo tog sveta. Još jedan tinejdžerski serijal koji je očarao planetu i koji treba da pročitate su „Igre gladi“ Suzan Kolins.

„Velika očekivanja“

Siroče koje nalazi svoj put – ne, ne govorimo i dalje o Hariju Poteru, već o Pipu iz „Velikih očekivanja“. Koji god roman Čarlsa Dikensa da odaberete, ovaj ili „Priču o dva grada“ ili „Olivera Tvista“, svaki knjigoljubac mora da se upozna sa autorovim prikazima klasnih odnosa, neprilika siromašnih i dobrih stvari koje ljudi čine. Ako želite nešto savremeniji „dikensovski roman“, tu je Pulicerom nagrađena knjiga „The Goldfinch“ Done Tart.

„Kradljivica knjiga“

Iako smo ovom listom pokrili istorijske romane, Drugi svetski rat je na neki način poseban žanr.

Knjigoljupci obavezno moraju da pročitaju „Svu svetlost koju ne vidimo“ Entonija Dora, ali ako ćete da pročitate samo jednu knjigu koja za temu ima ovaj rat, onda to mora da bude remek-delo Markusa Zusaka iz 2005. godine „Kradljivica knjiga“.

Mlada devojka u nacističkoj Nemačkoj nalazi se u priči koja je istovremeno pravo nadahnuće i potpuna tragedija.

„Iščezla“

Knjigoljupci ne mogu da odole dobroj misteriji, a ovo je verovatno najbolja koja se pojavila prethodnih godina.

Adaptirana je u odličan film čiji je scenario napisala sama autorka, ali je neophodno da je prvo pročitate sa stranica knjige. Naravno, uvek se možete vratiti misterijama poput „Rebeke“ ili bilo kom romanu Agate Kristi, ali je neophodno da se na vašoj čitalačkoj listi nađe ovaj hit Džilijen Flin iz 2012. godine.

Savet: izdvojite određeno vreme za ovaj roman jer nećete moći da ga ispustite iz ruku.

„Lovac na zmajeve“

Roman Haleda Hoseinija iz 2003. godine izaziva knjigoljupce da razmisle o jednom od najvećih problema modernog sveta: konfliktu u Avganistanu.

Ispripovedan kroz priču o dva avganistanska dečaka, roman govori o tome šta se dogodi kada rat stigne u neku zemlju, a jedan dečak izda drugog.

Osnovne teme romana su krivica i iskupljenje, a svaki knjigoljubac mora da pročita ovu moćnu priču.

„Autostoperski vodič kroz galaksiju“

Naučna fantastika nije omiljeni žanr mnogim knjigoljupcima, ali komični roman Daglasa Adamsa iz 1979. godine toliko je zabavan da ga jednostavno morate pročitati. Plus, čita se jako brzo! Ukoliko vam se dopadne, tu su i nastavci – ukupno pet knjiga čini ovaj serijal. Za sve koji žele da dodatno istraže naučnofantastični svet knjiga, tu su „Vremeplov“ H. Dž. Velsa, „Dina“ Frenka Herberta i „Marsovac“ Endija Vira.

1. Demijan, Herman Hese

Hesea smo stavili na prvo mesto, jer smatramo da je on pisac čije romane bi trebalo čitati već u veoma mladom uzrastu. Demijan je, kao i Sidarta, zapravo bildungsroman, odnosno roman o razvoju mlade ličnosti, koji prate specifične zgode i nezgode, spoljne i psihološke, kroz koje prolaze mladi ljudi i izazove sa kojima se suočavaju.

 

Bele noći, Dostojevski

Nepotrebno je napomenuti da Dostojevski važi za jednog od najvećih poznavalaca ljudske duše. A ko onda može bolje i lepše da opiše ljudsku dobrotu, nesebičnost, moralnu čistotu, jake i iskrene emocije od njega. Bele noći, šezdesetak stranica duga novela, savršen je uvod u čitanje ovog velikog ruskog pisca.

 

  Džejn Ejr, Šarlot Bronte

Džejn Ejr jedna je od najuticajnijih književnih heroina svih vremena. Ona je jaka, nesalomiva žena, jača od svih nedaća koje su joj se dešavale od najranijeg detinjstva. Knjiga za sve one koje zanima kako je to izgledalo biti feministkinja (pre nego što je feminizam uopšte bio u modi) u krutom viktorijanskom društvu. 

Majstor i Margarita, Mihail Bulgakov

Osim što je ovaj roman izuzetno teško klasifikovati, jer je u isto vreme i parabola, i satira, i roman ideje, i roman tajne, i roman moderne fantastike, i roman demonizma, takođe je teško i opisati ga u par reči. Možda je najbolje reći da je ovo jedan roman koji menja život, tvoj, vaš, naš, ljudski. Pomera granice, preispituje i postavlja pitanja kojih se bojimo, i da pomislimo, a kamoli naglas izgovorimo.

 Mansarda, Danilo Kiš

Ovo je prvi roman Danila Kiša, koji nas uvodi u kišovsku poetiku, bez koje domaća književnost nikad ne bi bila ovakva kakva jeste danas. Ova knjiga predstavlja izlet u turbulencije mladosti, sažetak „gorućih“ pitanja koja mladalačka dob stavlja pred još nesazrelog čoveka.

Kiša mora da čita svako, a ovo je savršena knjiga za početi.

 

Strana Albert Kami 

Ovaj roman je napisan 1941. u Alžiru, i pre nego što je objavljen, morao je da prođe cenzuru. Od tada, milioni ljudi podigli su ovu knjigu da je pročitaju i sa sigurnošću tvrdimo da se niko nije razočarao.

Ako i vi spadate među one koji odbijaju da se po svaku cenu uklapaju u društvene norme, lako ćete se povezati sa glavnim likom – Mersoom. U svakom slučaju, Stranac je knjiga koja će vas zasigurno naterati da preispitati sve u šta verujete.

 

O Andriću i njegovom najpoznatijem romanu zaista nema mnogo čega novog da se kaže. Na Drini ćuprija je knjiga koju je svako od nas u obavezi da pročita barem jednom u životu i zato je stavljamo i na naš spisak.

Nepoznati identitet tajanstvenog Godoa kojeg Vladimir i Estragon tako uporno očekuju, tema nesigurnog i neodređenog čekanja, nedorečenost u smislu da sam pisac unutar svog komada ne pruža ključ za njegovo tumačenje, otvoreni kraj, sugestivnost arhetipskih slika koje ovo delo priziva, doprineli su tome da Čekajući Godoa postane jedno od najviše tumačenih književnih dela u 20. veku.

Ova drama apsurda esencijalno je štivo za čitanje pre 30te, jer će vam pomoći da shvatite da čitav život stane u razgovor ispod drveta i da je na kraju krajeva to i njegova suština.

 Ana Karenjina, L.N. Tolstoj

Ko je nije čitao, nije ni živeo.

  Farejnhajt 451, Rej Bredberi

Zamislite da živite u svetu u kome je čitanje apsolutno zabranjeno i u kome je potpuno normalna stvar da se knjige spaljuju. Kako preživeti u svetu koji potire slobodnu volju i radoznalost? Saznajte u ovoj genijalnoj knjizi!

 Slika Dorijana Greja, Oskar Vajld

Sudbina mladog Dorijana Greja, ispisana rukom pisca Oskara Vajlda 1890. godine, i danas se smatra jednim od najvećih umetničkih dela u istoriji svetske književnosti. Mladost i lepota, kao tradicionalni motivi u književnim delima, prikazani su u ovom romanu na veoma teatralan način, a koliko su teme vrednovanja površnog estetskog doživljaja aktuelne u današnjem svetu socijalnih mreža – ostavljamo vam da zaključite…

SAD SVAKAKO IMA JOS TIH KNJIGA KOJE SU KAO SVI NA SVETU PROCITALI ! IMA I KNJIGA NASIH PISACA KOJA SE ISTO KAO 'CITAJU'. ZASTO SE TO DOGADJA - JASNO VAM JE. TEHNOLOGIJA NAM JE UZELA ONO NAJLEPSE STO SMO POSEDOVALI. CITANJE KNJIGA OD PAPIRA. I DA NIJE ONIH STO IH GOMILAJU KNJIGE BI POTPUNO ISCEZLE. A I STO BI CITALI KAD POSTOJI INTERNET, TV, BIOSKOP, PA CAK I MOBILNI TELFENO ZA 'CITANJE KLASIKA' ILI POPULARNIH KNJIGA. MADA NE OPRAVDAVAM I CUNDOKU  U POTPUNOSTI OPET GA VISE VOLIM OD PRAZNE TEHNOLOGIJE KOJA NAS TERA DA SA SAZETIM SADRZAJIMA VREDNIH KNJIGA RAVNOPRAVNO UCESTUJEMO U RASPRAVI SA LJUDIMA KOJI SU TE KNJIGE CITALI VISE PUTA. DA LI CITATE  ISTE KNJIGE VISE  PUTA? JA DA!

PALIJATIVNA NEGA I MOC TRENUTKA

 NE ZELIM DA BUDEM DOSADNA I MORBIDNA, ALI DVE TEME SE UVEK IZDVAJAJU  JER TO NS KAO LJUDE OBELEZAVA. RODJENJE I SMRT. RODJENJE JE U REDU AKO VAM NE UKRADU BEBU. SMRT JE U SRBIJI UKRALA DOSTOJANSTVO LJUDIMA KOJI UMIRU OD RAKA. GRCKA MONAHINJA NAM JE POTVRDILA ONO STO  I SAMI ZNAMO ,ALI STALNO ZABORAVLJAMO.

Ne znam za koga su te njene poslednje nedelje bile gore. Trudila sam se da sklonim dete iz kuće, da ne bi gledao raspadanje nekog koga je voleo najviše na svetu, više čak i od mene. Čini mi se da se situacija menjala iz sata u sat, mama je menjala fizionomiju, sve teže je disala, noću sam ostajala s njome, jer joj je tada bilo najteže. Nisam znala kako da je namestim, nijedan položaj nije bio dobar. Potom bi me nakratko uhvatio san, trgla bih se i onda bih je videla. U sred noći, kako sedi na ivici kreveta.

"Što me nisi probudila?", upitala bih je. "Ne znam, umorna si", odgovorila bi mi.

Kada je počela da gubi dah i da se guši, postavljala mi je čudna pitanja o nekim lekovima za koje nisam ni znala šta su niti kada ih je dobila.

- Gde su oni lekovi za spavanje?

- Ne znam o kojim lekovima pričaš.

- Daj mi ih, znam da si ih sakrila negde.

- Mama, nisam ih sakrila, ne znam uopšte ni da ih imaš.

Tada je bila pokretna, ali slaba, nije imala snage da počne sama potragu po kući. Nekoliko dana me je molila da joj nađem te lekove, a onda bi se naljutila, "što sam ih sakrila da se ne bi ubila". Nisam ih sakrila, ali tada sam shvatila da želja za krajem nije tu, jer ne želi više da živi, već zatio što želi da me oslobodi muke.

 

Tako sam je smestila u auto i krenula po bolnicama da potražim bilo kakvo olakšanje. Obišle šest bolnica tog dana. Svuda sam molila da je prime, da joj urade punkciju pluća, daju morfijum, urade bilo šta. Nisu hteli. "Vratite se kući, ona nije slučaj za nas, ne možemo ništa." Pa ko može? Gde se vode ljudi koji umiru u mukama?

Uveče joj je dodatno pozlilo, terminalne bolesnike ne primaju ni u urgentni. Jedna komšinica koja je medicinska sestra je krenula s nama, mamu smo nosili i uneli je u urgentnu službu u Zemunu koja je bila dežurna. Čekali smo tri sata, rekoše da imaju palijativno odeljenje u drugom objektu na Kalvariji gde ujedno borave i stara lica i da tu mogu da je smeste, da joj vade tu vodu iz pluća.

Ušli smo noću u užas koji moj mozak ni dan danas ne sme da obradi. Pre nego što sam je ostavila, pitala sam je da li se predomislila, hoće li da pobegnemo. "Ne brini", rekla je "samo da prodišem, pa ćemo kući." Jedna njena drugarica mi je javila da ima lekara u Zemunskoj i da je obećao da će mama imati adekvatnu negu ako mu platim mito, između 90 i 130 evra i flašu viskija za koji je naznačio koji mora da bude. Odnela sam mu. Pričao je da će se postarati da joj vodu iz pluća izvade što pre, da će je sestre stalno obilaziti, davati infuziju da malo ojača, pomagati do toaleta, da neće biti krvava, da će imati pristojnu negu. Na kraju je prebrojao pare koje sam mu dala, 100 evra, toliko sam imala. Rekao je: "Treba još." Otišla sam da pozajmim novac i odnela mu.

Ostala je tamo šest dana i nisu joj vadili vodu, svaki dan sam je zaticala u sve gorem stanju, u sobi koja je smrdela na izmet, hodnicima po kojima su krvave, uneređene žene puzale do toaleta, prepuštene same sebi. Šestog dana me je ujutru rano pozvala telefonom i rekla da dođem po nju.

Vratila sam je kući. Ti poslednji dani će ostati zaključani, baš kao i naši poslednji sati.

Kad vratim film, jedina osoba koja mi je tada pomogla, jer mi je konkretno rekla šta se dešava i šta da očekujem te noći je bio lekar hitne pomoći koji je došao po mom pozivu. Pitao me je da li sam sigurna da hoću da čujem. Naravno da jesam. Rekao je da će biti krvavo, morbidno, objasnio mi šta se dešava u telu, i da sve može da traje pola sata ali i dan, dva. Umrla je te noći.

Tada sam obećala sebi da ću jednog dana pisati o nedostojanstvenom umiranju.

 

I evo me, posle devet godina sam počela da istražujem, da se raspitujem, razgovarala sam sa stručnjacima za palijativno zbrinjavanje koji su mi rekli da su toliko besni da ne žele da pričaju za medije, jer se plaše onoga što bi mogli da izgovore, proučavala sam odluku o pravima i uslugama socijalne zaštite, poslala sam pitanja Ministarstvu zdravlja nadajući se da se za sve ove godine za bolesne od raka i njihove najbliže situacija promenila, barem malo. Napokon, dogovorila sam posetu odeljenju za palijativno zbrinjavanje u KBC Zvezdara i dobila obećanje da će mi njihovi stručnjaci biti sagovornici. Inicijalno su bili veoma predusretljivi i brzo smo se dogovorili sve. A onda, jedno pomeranje termina. Pa drugo. Stiže treći poziv i javljaju mi da otkazuju zbog bolovanja načelnice odeljenja. Posle mog insistiranja da ipak razgovaram sa psihoterapeutkinjom i sestrama, možda još nekim lekarima, direktorom bolnice, rečeno mi je da nije moguće. Tražim da mi zvanično to napišu. Evo šta mi je stiglo mejlom iz Kabineta direktora kliničko bolničkog centra "Zvezdara":

"Poštovana Ivana, nismo u mogućnosti da ispoštujemo rok za slanje odgovora na Vaš upit iz tehničkih razloga načelnica je odsutna. Kako ne bismo pomerali rok za slanje odgovora jer ne znamo kada ćemo biti u mogućnosti da ih dostavimo, a da ne remetimo Vaš proces rada izvinjavamo se i nadamo se u budućnosti dobroj saradnji."

Mejl koji mi je stigao iz KBC Zvezdara 

Ministarstvo zdravlja do zaključenja ovog teksta nije odgovorilo na moja pitanja o palijativnom zbrinjavanju i pravima terminalno bolesnih ljudi.

Palijativno zbrinjavanje je aktivna nega i sveobuhvatna briga o pacijentima koji boluju od teških i neizlečivih bolesti. Podrazumeva kontrolu simptoma određene bolesti, kao i socijalnu, duhovnu i psihološku pomoć pacijentima. Važno je da u proces palijativnog zbrinjavanja bude uključen tim profesionalaca - medicinske sestre, doktori, socijalni radnici i psiholozi.

Na papiru i u zakonu prava terminalnih bolesnika postoje, ali u praksi za državne institucije oni su potpuno nevidljivi. Ako dovoljno dugo žmure možda ćemo sasvim neopaženo svi mi zaista nestati.

Kada sam svojevremeno pričala sa Vladimirom Manigodom iz "Kontrast izdavaštva" o ovoj temi, a on je imao slično iskustvo i rekao mi je: "Zašto se na kraju krajeva udružujemo u neku zajednicu ako ne da brinemo jedni za druge. Ako se taj temelj izgubi šta nam ostaje? Ništa. Zašto smo tu? Nismo sigurno tu da bih znao da li do Novog Sada mogu da putujem za 25 minuta ili 37. To me ne interesuje. Interesuje me da li će ljudi biti zbrinuti i da li će dostojanstveno umreti. Mislim da se u tom smislu potpuno izgubila svest o tome zašto smo mi deo neke zajednice koja se zove Srbija." Tada je izdata knjiga "Dostojno jest" čiji prihodi od prodaje su bili donirani organizaciji BELhospice koja pruža palijativno zbrinjavanje.

U jednoj privatnoj bolnici koja prima umiruće ljude, najpovoljniji bolnički dan košta 7.900 dinara, davanje hemioterapije je od 12.000 do 18.000 dinara, svaka injekcija od 600 do 1.200, a uvođenje braunile 600rsd, dok je infuzija 1.200rsd. Infuzija sa lekom je 1.600rsd, a pleuralna punkcija 7.500 dinara. A vi saberite sami koliko je novca potrebno za dostojanstveno umiranje. Tek kada zapravo pročitate cenovnik shvatićete koliko toga ima što može da nam olakša kraj. Niko vam nije kriv što niste bogati, niti što ne prihvatate da sistem umiruće gleda samo kao neupotrebljivi deo društva koji nije ni za šta drugo osim za bacanje. Oni nisu deo bilo čije računice, oni su samo trošak. I sve dok se na njih bude gledalo tako, dotle ćemo umirati kao životinje.

Potresna prica jedna od mnogih.  I da u KBC Zvezdara na odeljenje Palijativne nege primaju samo pacijente koje posalje doktor koji je dolazio kuci kod pacijenta. I ostaje samo 14 dana  pa se vraca kuci ??? Mislim, jasno vam je sta hocu da kazem . 

Jos strasnije je prica o deci koja imaju maligne bolesti.  U Belgiji se sa 15 godina deca obolela od najtezih bolesti sama opredeljuju za eutanaziju.

"Pedijatar Alaster Mekaplajn iz Kejptauna, Južne Afrike, tokom svog rada susreo se sa mnogo potresnih priča i loših situacija. On je odlučio da na svom nalogu na Tviteru podeli neka inspirišuća razmišljanja, koja su imali njegovi pacijenti.

Doktor navodi da nijedno dete nije reklo da je želelo više da gleda televiziju ili da više vremena provodi na društvenim mrežama, kao ni da uživaju u prepirkama i svađama sa drugima.

On dodaje da su mnoga deca spominjala svoje kućne ljubimce.

“Volim Rufusa, njegov zabavan lavež me uvek nasmeje“, “Volim kada se Džini tokom noći uspenje do mene i gurka se“, “Bio sam najsrećniji kada sam jahao Džejka na plaži“, neke su od dečjih izjava koje je doktor podelio kada je reč o kućnim ljubimcima.

Kada su govorili o svojim roditeljima, uglavnom su izraž žavali zabrinutost.

“Nadam se da će moja mama biti dobro. Izgleda tužno“, “Tata ne mora da brine, uskoro će me videti ponovo“, “Bog će paziti na mamu i tatu kad ja odem“.

Svi su naveli da vole knjige ili da im roditelji čitaju priče.

“Hari Poter je učinio da se osećam hrabrije“, “Želim da budem sjajan detektiv, kao Šerlok Holms, kad ozdravim“.

Mnogi su naveli da bi voleli da su manje brinuli o tome šta će drugi pričati o njima, a cenili one koji su ih tretirali “normalno”

“Mom pravom prijatelju neće smetati kada mi kosa otpadne“, “Džejn je došla da me vidi nakon operacije i nije ni primetila ožiljak!“

Mnogi od njih vole sladoled, zatim plivanje i plaže, dok su gotovo svi ljubaznost naveli kao najbitniju vrlinu, dok najviše vole ljude koji umeju da ih nasmeju.

“Džoni mi je dao pola svog sendviča kada nisam pojeo svoj. To je lepo“, “Volim kada je ovde sestra za decu. Ona je ljubazna i manje boli kada je tu“, “Moj tata pravi smešne face koje obožavam“.

Svakome od njih najvažnije je vreme provedeno sa porodicom.

“Niko me ne voli kao što me mama voli“, “Mama i tata su najbolji“.

Nakon svih ovih objava doktor skreće pažnju roditeljima, ali i ostalima zaključujući šta je važno.

– Budite ljubazni. Čitajte knjige. Provodite vreme sa svojom porodicom. Zbijajte šale. Idite na plažu. Zagrlite psa. Recite posebnoj osobi da je volite. To su stvari koje su ovi klinci želeli da su radili više. Ostalo su detalji. I da, jedite sladoled – kaže on."

Uvek moze mnogo da se nauci od dece. I u tim najstrasnijim danima bolesti kojoj znas ishod al se nadas da ces biti bolje ili pak da ces dostojanstveno umreti. Zato sam vec i napisala da ljudi grese sto ceo zivot provedu jureci materijalna bogatstva, svadjajuci se i mrzeci  druge ljude. A ljudi ne shvataju sustinu misleci da je taj neki pravi trenutak njihove srece ili prosao ili nije dosao. Greska. Evo sta je rekla poznata monahinja:  – Vreme koje sada proživljavate, osoba koju srećete sada i ovde, posao koji radite u ovom sadašnjem trenutku, oni su uvek najznačajniji u vašem životu – bila je jasna monahinja.

ZATO NEMOJTE GUBITI DOSTOJANSTVO I NEDAJTE DA VAM GA UZMU NI U POSLEDNJIM CASOVIMA SVOG ZIVOTA.  TO JE NAJVREDNIJE STO IMATE. UZIVAJTE U SADASNJEM MOMENTU MA KAKV ON BIO. A ZA ONE KOJI NAM KRADU DECU I DOSTOJANSTVO UMIRANJA VALJDA SLEDI NEKA KAZNA I TO ISTE JACINE I VREDNOSTI KOJU IMAJU NJIHOVA ZLODELA.  

HEJTERI I SAMOSVESNOST

 HEJTERI MRZE I TO SVE. SA RAZLOGOM ILI BEZ SVEJEDNO. HEJTERI MRZE NA DALJINU. SASVIM DRUGA PRICA JE AKO MORATE DA KOMUNICIRATE SA OSOBOM KOJA VAS NERVIRA ILI JE BAS MRZITE.TU MORATE DATI SVE OD SEBE DA NE POKAZATE OSECANJA.

PA hajdemo redom. Pocnimo od hejtera.

‘Gledanje iz mržnje’, što Oksfordova katedra za jezike definiše kao ‘gledanje zarad uživanja u ismevanju i kritikovanju’. U pitanju je pravi i popularni trend. Emily in Paris, na primer, je obično predmet podsmeha na društvenim mrežama, ali je takođe i jedna od Netfliksovih najgledanijih serija (Preko 58 miliona domaćinstava je počelo da gleda ovu seriju u prvih 28 dana njenog prikazivanja), sa trećom sezonom u pripremi.  

Ispada da mnogi od nas vole da mrze. I uz popularnost društvenih mreža, ovo se prenosi i na ljude koje pratimo. Ne možeš da prestaneš da gledaš TikTokera koga mrziš? To je praćenje iz mržnje.

“Oduvek su postojali načini za ovo mrženje iz daleka”, kaze  DžejAr Ilegen, klinički psiholog. “Mržnja o kojoj sada pričamo je više usmerena javnom sadržaju, javnim ličnostima i tako dalje”.

Ilegen je objasnio da je praćenje iz mržnje novija faza razvoja, koja javne ličnosti češće suočava sa istinom. Ali ponekad, ovo može da se odnosi i na prijatelje koji su, iz nekog razloga, mnogo dosadniji na internetu. Posmatranje ovih ljudi može da izazove mnogo burnije reakcije od samo prevrtanja očima. Možda će vas naterati da ih podsmevate, da osetite transfer blama, ili da viknete: “Šta on misli ko je on???” Ali opet, nastavljamo da ih pratimo.

Zašto onda teramo sebe da se ovako osećamo? I zašto su gledanje iz mržnje i praćenje iz mržnje toliko primamljivi? Ilegen kaže da sada ova pitanja možemo da pogledamo iz ugla biopsihologije, koja nam pomaže da razumemo biološke, psihološke i sociološke faktore nekog fenomena.

Evo zašto toliko uživamo u mržnji.

Mržnja, ljubav i uživanje su jake emotivne reakcije. I ponekad, kada očekujemo snažnu emotivnu reakciju čak i kad nema pretnje, naš mozak proizvodi neurotransmitere”, Ilegen objašnjava.

Ovi neurotransmiteri su uglavnom seratonin, dopamin i oksitocin, poznati kao ‘srećni hormoni’ koji izazivaju pozitivna osećanja. Ovo objašnjava zašto je mržnja tako dobar osećaj sa psihološke strane. Na primer, Netfliks je izvestio o povećanoj popularnosti rijaliti programa u nekoliko zemalja tokom

Na psihološkom nivou, Ilegen kaže da nas gledanje iz mržnje i praćenje iz mržnje mogu navesti na poređenje sa onim što gledamo, što može učiniti da se osećamo bolje ili gore. Možemo ovo da radimo sa likovima iz serija ili filmova, ali društvene mreže su postale glavni izvor ovoga, pošto su ljudi prirodno skloni voajerizmu. U navici nam je da kopamo po tuđim životima, i samim tim da se međusobno poredimo.

Postoje dva načina na koje se poredimo, Ilegen kaže. Poređenje u odnosu na bolje je kada poredimo sebe sa ljudima kojima je očigledno bolje u životu. Ovo može da izazove ljubomoru, koja dalje izaziva mržnju kao metod samoodbrane. “Oh, ovoj osobi ide bolje? Pa meni se ne sviđa šta oni rade.”

Sa druge strane, poređenje u odnosu na gore je kada poredimo sebe sa ljudima kojima je očigledno gore, ili čije objave mogu da u nama izazovu transfer blama ili gnar koji nam je svima jako dobro poznat. Kao da gledate saobraćajku - neprijatno je, ali opet se bolje osećate zbog sebe. “Barem to nisam

Koliko često nakon gledanja užasne serije odete na internet i čitate tvitove? Možda čak i iskažete mržnju na forumu posvećenom pljuvanju te serije. Ili možda, pozovete prijatelje da gledaju sa vama. 

“Mislim, zabavno je mrzeti ljude zajedno’”, Ilegen kaže. “Može se reći da imate zajedničkog neprijatelja.

Druga istraživanja pokazuju da su ljudi srećniji kada su u stanju da osete emocije, čak iako su one neprijatne. Ako naiđete na post devojke koja ‘nije kao ostale’ kako pleše uz pesmu Jiggle Jiggle na primer, bolje biste se osećali da bacite telefon o zid. Ovo je iz istog razloga zbog kog je usiljena pozitivnost loša - zato što potiskujemo osećanja koja moramo da osetimo. Nema ničeg oslobađajućeg ako kažemo: “Pa, ona stvarno dobro pleše!”“Možemo i reći da ponovno proživljavanje ovih osećanja može postati zavisnost, zato što je tako dobar osećaj na emotivnom nivou”, Ilegen kaže.

To je jedan od razlog zbog kojeg se ljudi okupljaju da beskonačno gledaju The Room, koji je proglašen ‘Građaninom Kejnom loših filomva’, da recituju besmisleni scenario i gađaju ekran kašikama. 

Ogovaranje, kaže Ilegen, takođe zbližava ljude - iskustvo koje je neophodno za formiranje društva. Antropolozi i istoričari su odavno zaključili da je tračarenje ‘lepak koji drži naše društvo zajedno’. Neki ljudi shvataju ovo veoma ozbiljno i povežu telefon sa TV ekranom kako bi sa prijateljima zajedno mogli da gledaju Instagram priče ljudi koje ne podnose.

Ilegen kaže da to zavisi. Postoje dve vrste mrzitelja u ovoj situaciji - oni koji nalete na loš sadržaj i zamrze ga, i oni koji nađu nešto da mrze bez obzira na sadržaj. Ukoliko ste deo prve grupe ljudi, ne brinite, “mržnja je validna”, kaže Ilegen.

U svetu koji ceni izvrsnost i uspeh, normalno je kritikovati sadržaj koji je besramno ispod standarda, u najmanju ruku. Isto se može reći za ono što vidite na društvenim mrežama.

“Razlog zbog kojeg mnogo ljudi oseti gnar jeste zato što je nekad ono što ljudi rade na internetu, ono što projektuju na svoje javno postojanje poprilično idiotski”, Ilegen kaže. “Na društvenim mrežama uglavnom postoji očekivanje da će sadržaj biti samosvestan. Drugim rečima, osvrnite se na svoj položaj, i budite svesni situacije u kojoj se nalazite pre nego što postavite nešto.”

Ilegen kaže da je takođe bitno šta radite sa tom mržnjom koju osećate. Da li ste dovoljno samosvestni da priznate da se osećate loše povodom sebe i treba vam nešto da vas razveseli, ili ste se nameračili da uništite karijeru ovoj osobi?

Mržnja postaje nezdrava kada postanete mrska osoba, kada vam drugi deluju neiskreno iako to nije slučaj, ili kada neopravdano krenete sa mrskim komentarima. Ukoliko je to slučaj, onda je možda dobra ideja da napravite pauzu od društvenih mreža. 

Ali dobre vesti: potpuno je normalno mrzeti. Nekad nam je samo dosadno i želimo da osetimo nešto. 

Teške situacije i neprijatni ljudi su deo života, i koliko god vam se prevrće želudac, nekad je sve što možete da uradite to da nađete način da se sa njima nosite naljbolje što umete.

Ali, nekada se jednostavno dogodi situacija kada ne možete da se obuzdate, kada uradite stvari zbog kojih ćete se kajati.

Ovo je deo gde na scenu stupa to da znate ko ste i šta ste.

Samosvesnost se može definisati kao ”sposobnost da se fokusiramo na sebe i kako dela, misli ili emocije preovladaju stvarne stavove”. To umeće možda može da vam pomogne da se snađete u raznim situacijama, od donošenja životnih odluka do postavljanja realnih ciljeva.

U slučaju neprijatnih situacija i ljudi, samosvesnost vas može obuzdati tako da ne radite stvari zbog kojih možda budete žalili. Najvažnije, pomoći će vam da postanete majstor toga da vas ništa ne dotiče.

“Samosvest može pomoći osobi da postane majstor u kontrolisanju situacije zato što je svesna kakve joj mogu biti reakcije i toga kakvi su mogući odgovoro na situaciju. Može napraviti situaciju u kojoj se nalazi druga osoba jasnijom”,. Geštalt terapeut se specijalizuje u podizanju ljudske svesti, slobode i orijentacije.

Eksperti kažu da nas pre svega uznemiravaju “teški” ljudi ili situacije koje su ispod naših očekivanja.

“Ako pokušate da razumete zašto ste neprijatni prema nekim ljudima, bolje ćete shvatiti svoje standarde i kada ih drugi ne ispunjavaju i kako bi to trebali da urade. Ali ako se udubite, shvatićete da ta očekivanja dopiru iz nas”, kaže Migel Bermundo, lajfkouč.

“Prihvati da te ljudi neće uvek tretirati onako kako želiš”, nastavlja “Izaberi na koga možeš da računaš za određene stvari”.

Lako je izgubiti kontrolu u momentu. Možda naiđeš na neprijatnog prodavca, ili te uznemiri komentar kolege. Najbolji način da regulišeš situaciju je da oslušneš sebe pre nego što reaguješ.

“Trenutak na koji obratiš pažnju i identifikuješ osećanje koje budi u tebi, odjednom izgubi svoju moć da te pormeti, zato što jasno vidiš uzroke,” kaže Anna Manakastakis, joga instruktorka.

“Ono što spoznaja sebe čini jeste da preusmerava pažnju na tebe, vraća ti moć uglavnom zato što si ti jedini ko može da je kontroliše. Ne možeš narediti nekome kako da se ponaša,” Manalastas kaže, dodajući to da ponekad, namera tog ko te potresao ne mora nužno da bude loša.

Bermundo dodaje da je jedina stvar koja je zapravo pod našom kontrolom jeste to kako ćemo da reagujemo, i da malo svesti o samom sebi može pomoći da ostanemo opušteni, bez obzira ko je pred nama.

Nemoj potcenjivati moć dubokog udaha. Manalastas tvrdi da je disanje “najednostavniji, najpristupačniji način da se smiriš”. Prema Hernaniju, takođe je jedan od najboljih regulatora emocija. Kada doživimo strah ili anksioznost, ritam disanja se promeni.

“Kako bi se emotivno regulisali, stabilizujte disanje. Naravno, morate da ih ustalite. Možeš da brojiš svaki treći, šesti ili deveti - od tebe zavisi”, kaže Hernani.

“Problem je što zaboravimo kako da dišemo i reagujemo na situacije. Lako se uspaničimo i irititaju nas situacije sa kojim ne znamo kako da se nosimo.”

Spoznaja sebe je ujedno vežba i tela i uma. To kako se osećamo se manifestuje na fizički izgled, kao što i sve što radimo sa telom utiče na osećanja iznutra.

“Trebalo bi da prepoznaš uznemirenost i u isto vreme budeš svestan njenog uzroka”, Hernani kaže.

Zbog toga fizičke vežbe koje se fokusiraju na disanje i pokret poput joge utiču na dobro stanje svesti.“Fizička pokretljivost nas podseća na duboku vezu između uma i tela”, kaže Manalastas. “Ako pokušaš da smiriš telo, stvaraš fizički i psihički prostor.”

U svakom pokušaju ka samoosvećenosti, reflekcija je ključna. Bermundo savetuje dva nivoa reflekcije: primarni i sekundarni. Primarni uključuje razmišljanje o situaciji, sekundarni ide korak više sa razmišljanjem o ličnom shvatanju situacije.

“Malo je ljudi koji pokušavaju da razumeju način na koji razmišljaju. Zašto reaguju na određen način? Zašto su uznemireni? To su pitanja koja pomažu sa sekundarnom reflekcijom”, kaže Bermundo.

Kako god bilo, Hernani upozorava da bi samoreflekcija mogla a otvori konzervu sa crvima, zbog čega se neki ljudi trude da je izbegnu. Ako je slučaj takav, Hernani preporučuje da potražite pomoć vodiča- prijatelja ili terapeuta- koji može da iskopa neželjene misli.

“Jedan od načina da se probijete jeste da razumete koliko vas trenutno stanje misli košta”, rekao je Bermundo.

Ako ste ozbiljni u nameri da postanete svesniji samog sebe, možete zatražiti pomoć od prijatelja ili porodice da vas opomenu kada se ponašate loše ili se prepustite lošim navikama.“Kontekest je ključan kod situacije”, Bermundo kaže. Što više razumete način na koji funkcionišete, više će vam biti jasnije kako da se nosite sa situacijom. “Normalno, kada ste blagi prema ljudima, dajete im prostora da budu svoji u vašem prisustvu”, zaključuje on.

SVEJEDNO DA LI STE HEJTER ILI STE TRACARA ILI JEDNOSTAVNO  LICNI ZIVOT ZA VAS NEMA CARI KAO TUDJI ZIVOTI IPAK SE OGRANICITE. SVE KAD JE PREVISE MOZE DA NAM NASKODI. SAMOSVESNOST JE TAKO TESKO IZGRADITI. MOZDA I NAJTEZE JER NAS TERA DA SEBE DOBRO UPOZNAMO

 HEJTERI TO SIGURNO NE ZELE PA JE I NJIHOVA SAMOSVESNOST VRLO NISKA.

ZATO ETO JEDNA DOBRA KONSTATACIJA AKO SI SAMOSVESTAN NISI HEJTER. I KO ZNA ZASTO JE TO U STVARI DOBRO.

 

STAROST

 NEIZBEZNA, PRIRODNA I TAKO TESKA. KAKO MI NISMO RAZUMELI SVOJE RODITELJE NE RAZUMETE NI VI NAS. OVAJ TEKST BI TREBAO DA VAM DA POTPUNO JASNU SLIKU  ODNOSA STAROG RODITELJA SA DETETOM KOJE JE 'SVOJ COVEK'. BRUTALNO ISTINITO I TUZNO! NEMOJTE  NI CITATI UKOLIKO NE VERUJETE  DA STAROST NE DOPUSTA PROMENE!

Jednog dana, kad ostariš…  Pravila mudre žene

-Nikad nikome ne drži predavanja. Čak i ako sigurno znaš da ćeš biti u pravu. Seti se kako te je  to nerviralo u tvoje vreme. I da li si poslušali savete starijih?

-Ne pokušavaj da pomogneš, osim ako se to od tebe traži. Ne nameći se nikome. Ne pokušavaj da zaštitiš  svoje voljene od svih nedaća sveta. Samo ih voli.Ne žali se! Ne pretvaraj se u svadljivu staricu na klupi ispred zgrade.

-Ne očekuj zahvalnost od dece. Zapamti: nema nezahvalne dece. Ima glupih roditelja koji očekuju zahvalnost od svoje dece.

-Ne izgovaraj fraze poput: „Ja sam u tvojim godinama…“, „Činim sve zbog tebe…“, „Ja sam starija, pa znam bolje…“

-Ako budeš imala unuke, nemoj insistirati da te zovu imenom, a ne bakom. To je glupo.

-Ne troši poslednji novac na tretmane protiv starenja. To je besmisleno. Bolje ih je potrošiti na putovanje.

-Ne gledaj se u ogledalo i ne šminkaj se u zamračenoj prostoriji. Ne laskaj sebi. I pokušaj da izgledaš što elegantnije. Zapravo elegantno, ne mladalački. Veruj, tako je bolje.

-Čuvaj svog muškarca, čak i ako je postao naboran, bespomoćan, mrzovoljan starac. Ne zaboravi da je nekada bio mlad, snažan i veseo I sigurno, on je jedan od retkih koji te pamti mladu, vitku, lepu. I možda je on jedini kome si trenutno zaista potrebna.Ne pokušavaj po svaku cenu da ideš u korak sa vremenom: ne treba da razumeš nove tehnologije, da pratiš sve trendove, stalno učiš nešto novo kako bi išla u korak sa životom. To je smešno. Radi ono što želiš, I što te čini srećnom.

-Ne krivi sebe ni za šta. Bez obzira kako se složio tvoj život ili život tvoje dece, uradila  si sve što si mogla.

-Zadrži dostojanstvo u svakoj situaciji. Do samog kraja!

I zapamti, ako si još živa, onda je to nekome potrebno.

Potpuno tacno i totalno nemoguce za izvesti.

A sada prica o deci koja imaju stare roditelje.

 

Majke nisu savršene i niko nam nije obećao da će biti. Zato svaku zamjerku koju imate prema njoj zaboravite što prije. Zažmirite, prećutite, zaboravite…

Majke nisu vječne, zato iskoristite svaki trenutak da budete dobri prema njima. Kajaćete se ako to ne budete. I izbjegnite one fraze koje je najviše vrijeđaju, a to su sljedeće: 1. Nemam vremena: Sjetite se da je majka uvijek imala vremena za vas.

Niko nije toliko zauzet da ponekad obiđe svoju majku. 2. Neću to jesti. Koliko god vam bilo odbojno ono što vam majka spremi ne odbijajte to i govorite koliko vam se ne sviđa. Budite ljubazni, pojedite malo i objasnite kako niste gladni. 3. Takav/takva sam zbog tebe.

Ne optužujte majku za svoje probleme. To će ostaviti veliki žal na njenon srcu. 4. Ti nikad ništa ne razumiješ. Shvatite da je vaša majka odrastala u potpuno drugačijem svijetu. Da, neke stvari neće razumiti ali ne budite previše grubi da joj objasnite.

5. Ti to ne znaš. Možda vaša majka nema visoko obrazovanje, ali kada vam ponudi pomoć u nečemu pustite je da pokuša pomoći. Nema potrebe da budete drski. 6. Ne mogu doći, imam obaveze. Ni jednoj majci nije prijatno čuti da je sve ostalo bitnije od nje.

Ne zavaravajte sebe – uvijek imate malo vremena da je vidite. 7. Bila si loša majka. Ovu izjavu dobro izvažite prije nego što kažete. Ako vaša majka zaista nije bila dobra prema vama, ali je i sama imala težak život, onda shvatite da je radila najbolje što je mogla. Možda bi vam pružila i više i bolje da je i sama imala lagodniji život.

 

Teško je shvatiti da stariji roditelji nisu ono što su nekad bili. Oni jednostavno nemaju snagu ljudi koji su ti nekad brisali suze u vrtiću, vodili te na more i na zimovanje... Sad su drugačiji. Zato im se tako i obraćaj..

"Jedna žena je imala pedeset godina. Aktivna, vesela, uspešna - imala je sve za šta se vredno borila: porodicu, posao, prijatelje... Samo ju je jedno brinulo - roditelji. Oni su nekako brzo i naglo ostareli. Od nekad aktivnih i veselih ljudi, preko noći su se pretvorili u krhke i krotke osobe. Kada je uletela u njihov stan - sva u raspoloženju, planovima, nadama, dočekali su je teškim zadahom starosti i kisele hrane.

Odjurila je do frižidera, izvukla iz njega ono što je dugo tamo stajalo, ubuđalo se i ukiselilo. Napunila je frižider prelepim teglama gotove hrane iz skupog restorana.

Prišla je ormaru, donela novu košulju za tatu i novi ogrtač za mamu. Okačila ih je ponosno u ormar. A kada je nedelju i po kasnije došla u posetu, tegle sa hranom iz restorana ostale su netaknute. A pored njih baškario se kiseo kupus. Njeni roditelji su kuvali i jeli. A hranu iz restorana nisu ni pipnuli.

Tata ju je dočekao u svojoj omiljenoj kariranoj košulji, koja je bila istanjena na laktovima, tako da mu se nazirala koža. Mama - u omiljenoj, kućnoj haljini koja je datirala iz 80-tih godina prošlog veka. Njeni noviteti visili su u ormanu netaknuti.ednog dana žena nije izdržala. Zgrabila je mamin zimski kaput („Mama, nosila si ga poslednjih 20 godina, prastar je! On nije više za nošenje!“) i bacila ga u smeće.

I umesto kaputa donela joj je meku bundu. Svilena bunda, lako je prijanjala uz mamino telo. I mama je pokušala da je nosi, pažljivo je oblačeći:

"O, bože, kakvo je ovo savršenstvo," rekla je sa blagim osmehom, pažljivo je skinula i okačila u ormar.

"Sad nju nosi stalno," cvrkutala je ćerka srećno.

… Majka je umrla godinu dana kasnije. Njena ćerka je, raspremajući ormar sa majčinom odećom, naišla na paket. Duboko u ormaru, ležala je uredno složena bunda od lisičjeg krzna. Nova, sa etiketom. Nije nošena. Nije obučena nijednom!

Gorko je zaplakala žena koja je bacila stari mamin kaput u đubre, koja je majci kupila bundu i koja je shvatila: cele zime njena majka je išla u prodavnicu u ko zna čemu ili uopšte nije ni izlazila iz kuće..."

Slične priče nisu retkost. Međutim, svi koji imaju stare roditelje ne treba da zaborave da je to prava sreća.

Imati uzorne roditelje, neki su decenije proveli zajedno, mirno i složno, vaša obaveza je da se trudite da ne pravite greške sa njima. Teško je shvatiti da to nije više snaga ljudi koji su vas vodili u šetnje, letovanja, zimovanja... Ali treba ih prihvatiti ovakve kakvi jesu...

 

Ovo su 4 pravila koje ne smete da prekršite kada je reč o starim roditeljima:

1. Ne menjajte navike roditelja.

Oni imaju svoj ritam koji ih smiruje, zahvaljujući kojem se osećaju dobro.

2. Ne plašite roditelje svojim troškovima

U starosti, mnogi ljudi postaju oprezniji po pitanju troškova. Kupovina nove stvari ih uznemiruje, čak i ako je stvar bila apsolutno neophodna: žao im je što se rastaju sa novcem. A ako nešto kupite, njima je žao vašeg novca isto koliko i njihovog.

Ako vaši roditelji imaju ovu osobinu, nemojte ih ubeđivati. Kad im kupite novu odeću, samo pažljivo skinite etikete sa cenama i recite: "Mama, kupila sam ovo sebi, ali mi ne stoji. Šteta mi da ovo bacim..."

I majka će to sigurno nositi, jer neće moći da dozvoli sebi da to bacite.

Ako roditelji odbiju da se leče u privatnim klinikama, a vi zamolite privatnog lekara da dođe kod njih, a njima kažite:

"Tata, ovo je poznanik. On je muž moje drugarice. Zamolila sam ga da dođe i pregleda te..."

3. Usrećite svoje roditelje

Ponekad kažu: "Starci su kao deca". Avaj, ovo nije istina. Svaki novi dan deteta je uspon. Svaki novi dan starijeg čoveka je pad. Deca se smeju tri stotine puta dnevno. Koliko često vidite svoje roditelje kako se smeju?

Ako je moguće, pokušajte da naučite roditelje da koriste društvene mreže ili usluge na kojima mogu da gledaju svoje omiljene serije. Da, biće vam potrebno mnogo vremena, biće potrebno mnogo strpljenja.Ali kada se roditelji počnu da aktivno komuniciraju - bićete nagrađeni sjajem u njihovim očima. Starijim ljudima je potrebna komunikacija - i moći će da je dobiju na društvenim mrežama.

4. Ako vaši roditelji razviju demenciju, ne pokušavajte da joj se oduprete

Nisam razumela da sam povredila svoju majku kada sam odgovorila na njeno pitanje: Mama, hajde da se setimo o čemu smo upravo pričali?

Oči su joj postale uplašene i uznemirene. Osetila je da nije ispunila moja očekivanja i shvatila: ne može, ne može uopšte da ih ispuni. Nju je to strašno mučilo - a ja sam se mučila, ne shvatajući kako da joj pomognem.

Doktor moje majke mi je rekao pravu taktiku. Rekao je:

Ne mučite njenu RAM memoriju - nećete ništa popraviti. Okrenite se dugoročnom pamćenju - radi mnogo bolje. Počeo sam da pitam svoju majku o njenom detinjstvu - njenom detinjstvu, mom detinjstvu. Počeli smo da razgovaramo sa njom na apstraktne teme – šta je ljubav, šta je porodica... Bili smo srećni u takvim trenucima: ja i ona. A ovo je najvažnije za nas – odraslu decu starijih roditelja: da nam naša komunikacija donosi sreću...,

Z IVOT JE VRLO KOMPLIKOVAN. TOLIKO TOGA NE SHVATAMO. A KADA BI SHVATILI ZIVOT BI NAM BIO JEDNOSTAVNIJI I MNOGO SRECNIJI!

STA OSTANE POSLE SVEGA?

 KO SE NIJE SUOCIO SA GUBITKOM BLISKE OSOBE NE ZNA O CEMU PRICAM. NA ZALOST TIH GUBITAKA JE U MOM ZIVOTU BILO MNOGO. I NEKAKO SAM IH PREGURALA JER SAM STVARALA SVOJU NOVU PORODICU I RADJALA SVOJU DECU.  NEKOM SAM BILA POTREBNA. SADA IM VISE NISAM TOLIKO POTREBNA PA IMAM VISE VREMENA ZA SEBE, ALI TO JE MAC SA DVE OSTRICE JER SAD VISE RAZMISLJAM.

Otac moje dece i  ljubav mog zivota vec 43 godine suocava se sa kancerom. Ne, zaista nismo imali neki skladan brak zbog njegove potrebe za picem, zbog preterane ljubomore i nekontrolisanog besa. Milion puta sam htela da odem ( nekoliko puta sam i otisla pa se vratila) i sad smo tu gde smo. Om bolestan i bespomocan ja izmedju oprosta i secanja na sve lose stvari koje mi je cinio. Deca okupirana svojim zivotom i problemima. Prica kao i sve price koje se odnose na kraj zivota. I niko ne zna kad je kraj ,a svi se do zadnjeg momenta svadjamo i mrzimo. Sada koju god kolicinu ljubavi i saosecanja pruzamo jedni drugima tesko da mogu da izbrisu toliko losih godina i secanja. 

Sedim tako  igledam ovu kucu koju smo izgradili deci jer hteli smo ih svi cetvoro. Kuca se ispraznila. Deca odose svojim putem. Nisu bas u najboljim odnosima pa se ne vidjaju . Kada nas ne bude ko zna sta ce se desiti sa kucom i sasvim materijalnim stvarima. Ne treba da me bude briga jer me nece biti. Medjutim, nisam imala srece da odem pva ( maa nikad se ne zna moze i mene da nema vec sutra). Hipoteticki moj suprug je vec na putu ja nebu i ja sam potpuno ocajna. Iako sam ceo brak bila samostalna jer sam morala da vodim racuna o deci i kuci i svemu ipak on je bio taj koji je radio muske poslove i koji je striktno verovao u tu podelu. Bez njega nista necu moci da uradim toga sto se tice.  Ako krenu u deobu imovine  nece biti dobro po mene. Ne zelim da budem ni na cijoj strani ,a mozda ce neko hteti da se vrati u ovu kucu sa svojom novom porodicom.Kako  biti pravedan ne znam. Plasim se. 

I tako covek umre i predje na mesto gde je jedino dusa bitna i jedino ona postoji. Zato i kazu da je nebo "bolje mesto"od zivota na  Zemlji. Ostane porodica koja i dalje mora da se suocava sa materijalnim stvarima. I opet svadje i mrznja do sledece smrti nekog od clanova. I onda opet i tako do kraja sveta.  

I niko nikada to nije izbegao. Koliko god se trudis da svima das isto negde pogresis jer neko smatra da mu pripada vise iz ovog ili onog razloga. Mozes i da se ne mesas uopste do onog spornog momenta kad neko od dece dodje da zivi s tobom. Strasno.

Da se vratim na temu. Covek provede zivot skupljajuci materijalna dobra . Nekasto mora kao sto je kuca ,a neka zato sto zeli da ima. Moj mz je recimo obzirom da je bio majstor za sve popravke ukuci kupio alat koji vredi basnoslovno. Niko od dece ni ne zna da ga koristi niti zna njegovu vrednost i prodace ga za bud zasto. Ako ih tata bude gledao sa neba bice mu strasno. Meni takodje, ali sta i raditi sa tim. I tako da ne redjam sta je sve za prodaju, pa i sama kuca. Jednog momenta doci ce i ona na red jer se deca nece sloziti oko podele imovine. Nadam se da cu i ja to gledati sa neba.

I ZATO LJUDI MOJI . VOLITE SE NAJVISE NA SVETU. RODITELJI I DECA MORAJU DA OSTANU UVEK U DOBRIM ODNOSIMA. NAZALOST I TO NEIZRECIVU ZALOST I TUGU MOJ SUPRUG I  NAJSTARIJI SIN  SU U SVADJI ZBOG SINOVOG IZBORA PARTNERA STO JE ONEMOGUCILO VEC DVE GODINE PORODICNA OKUPLJANJA I STO JE ZAMENE BOZIJA KAZNA. BRACA I SESTRE SU SE TAKODJE OTUDJILI STO JE JOS GORE. PISEM OVAJ TOTALNO LICNI BLOG GLEDAJUCI KAKO OSOBA KOJA JE BILA PUNA ZIVOTA ISNAGE ( MAKAR I NEGATIVNE ENERGIJE) VENE IZ DANA U DAN. RAZMISLJAM O KRAJU I KAKO  NASTAVITI POSLE IAKO ZNAM DA ZIVOT IDE DALJE, OSTACE ZAUVEK TUGA STO NISMO PRUZILI JEDNO DRUGOM VISE LJUBAVI.

PABLO PIKASO I MONA LIZA

NEVEROVATNA POVEZANOST PABLA PIKASA ,DA VINCIJA, MONA LIZE, LUVRA ,KUBIZMA, PROTESTA ... ZA KRADJU MONA LIZE OPTUZILI SU PIKASA ,A PIKASO JE SLIKAR KOME SU UKRALI 1147 SLIKA. LEONARDO JE GENIJE KOGA CENIM IZNAD SVIH JER  JE ZIVEO JOS U XVI VEKU I ZNAO STO NI MNOGI DANAS NE SHVATAJU I NE ZNAJU. PIKASO JE BIO VRLO EKSCENTRICNA LICNOST - A U NJEGOVOM SLUCAJU BIO JE GENIJE. NEVEROVATNA PRICA SLEDI .

Kršten je pod imenom Pablo Dijego Hose Fransisko de Paula Huan Nepomuseno Maria de los Remedios Sipriano de la Santisima Trinidad Martir Patrisio Slito Ruiz i Pikaso. Ime se odnosilo na porodične prijatelje i svece zaštitnike. Pikaso je zapravo od njegove majke Marije Pikaso i Lopez. 

Kada se rodio, babica ga je proglasila mrtvim. Spasio ga je ujak, po profesiji doktor koji mu je dunuo dim cigarete u lice.

Prva reč koju je izgovorio je bila “piz”, od “lápiz”, što je španska reč koja označava olovku.

Umetnost je laž, koja nas nagoni da uvidimo istinu

Za crteže je počeo da se interesuje oko jedanaeste godine, pod uticajem oca. Već sa trinaest godina je imao prvu izložbu.

U školi nije podnosio disciplinu, pa su ga često kažnjavali. Pikaso je pisao: “ Zatvarali su me u malu sobu sa belim zidovima i klupom, na kojoj sam mogao da sedim. Bilo je sjajno tamo, jer sam u miru mogao da slikam po zidovima”.

Prema Ginisovoj knjizi rekorda, naslikao je oko 13 500 slika, 100 000 grafika, 34 000 ilustracija za knjige i stvorio je oko 300 skulptura.

Uz Žorža Braka (Georges Braque) jedan je od osnivača umetničkog pravca kubizam.

Godine 1911. kada je Mona Liza (Mona Lisa) ukradena iz Luvra, Apoliner (Guillame Apollinare) je optužio Pikasa za krađu. Policija ga je privela, saslušala i pustila na slobodu.

Pikaso je imao buran i neobičan život, posebno kada su njegove ljubavne veze u pitanju. Žene su mu bile najveća inspiracija. Svaki njegov model, je pre ili kasnije završio u Pikasovom krevetu.

Na aukciji u Njujorku 2010. godine, Pikasova slika “Akt, zeleno lišće i bista” je prodata za 106, 5 miliona dolara

Izložba u Luvru 1971. godine, priređena je u čast njegovog devedesetog rođendana. Pre njega ni jedan živi umetnik nije imao svoju izložbu u ovom muzeju. Preminuo je dve godine posle toga.

Prema prošlogodišnjim istraživanjima, Pikaso je umetnik čije su se slike najviše krale- čak 1147 slika.

Trinaest nepoznatih skica za portrete, više od šezdeset godina, su stajale u knjizi pesnika Gongore (Luisa de Góngore), koju je Pikaso poklonio ljubavnici Dori Mar.Pablo Pikaso je jedan od onih genija koji nisu ostavili nikakve tajne kada je reč o stvaranju umetnosti. Počeo je da radi u vrlo mladom uzrastu, njegovu prvu sliku, Le Picador, stvorio je sa 9 godina i nije prestao da radi do dana kada je umro. S obzirom na to da je čitav svoj život posvetio svetu umetnosti, nije ni čudo da je njegov život bila otvorena knjiga, znamo koliko je ljubavnica imao, svađe u kojima je učestvovao, pa čak i njegovu sklonost ka prugastim košuljama.

Dakle, na prvi pogled možemo reći da nema ničeg novog što bi otkrilo ili razotkrilo Pikasa, ali kada su otkrili sliku skrivenu iza Plave sobe, ipak se ispostavilo da postoji mnogo toga o čemu treba razgovarati i šta treba istražiti.ao što je već pomenuto, Pikaso se preopteretio poslom. Od 91 godine života, proveo je 80 godina u stvaranju umetnosti bez prestanka. Zašto? Pa, on je verovao da će ga težak rad zadržati u životu. To je dovelo do procenjenih 50.000 proizvedenih umetničkih dela, od kojih je više od 15 stotina slika, oko hiljadu su skulpture, više od dve hiljade su keramike, a drugi su bezbrojni crteži.

Njegova kratkotrajna opsesija plavom bojom bila je povezana sa depresijom

Pikaso nije favorizovao neku određenu paletu boja, baš kao što nije imao jednu jedinu muzu. Tokom njegove umetničke putanje, stručnjaci su primetili da je neko vreme gravitirao prema određenoj boji i da će ova opsesija vremenom nestati. Na primer, od 1901. do 1904. godine, Pikaso je slikao samo plavom paletom.

Bila je pogodna boja za usamljenost i depresiju koju je pretrpeo nakon što je izgubio svog dragog prijatelja Karlosa. Neke od najpoznatijih slika koje su inspirisane tokom ovog perioda bile su Blue Nude, La Vie i The Old Guitarist.mao je ružičastu fazu inspirisanu ljubavlju

Pikaso se preselio u Pariz 1904. godine, gde je bio koncentrisan veći deo evropskih umetničkih pokreta. Kada se njegov plavi period završio, počela je druga faza i moglo bi se reći da je tad bila njegova afera sa modelom, Fernandom Olivije koja ga je podstakla. Zamenio je plave nijanse za toplije boje kao što su crvene, ružičaste i roze. Ipak, ovaj period je trajao samo kratko, počevši od 1904. i završio se 1906. godine.

Afričke maske inspirisale su njegov stil - kubizam

Bez sumnje, kubizam je jedan od najznačajnijih doprinosa Pikasa u umetnosti. Kubizam je bio inovativna sila iza apstraktne umetnosti i bio je "rođak" drugih stilova kao što su konstruktivizam i neoplasticizam. Pikaso i njegov prijatelj Žorž Brak (sa kojim je on stvorio kubizam) slike su opisane kao redukcija svega na geometrijske obrise kocke. Očigledno, Pikaso je ovu ideju dobio od starog dela umetnika Pola Sezana i afričkih plemenskih maski, kojih je bio veliki fan.

Rat i konflikt su promenili njegove društvene stavove i umetničku viziju

Pikaso je živeo kroz političke i društvene preokrete, što ga je učinilo hiperaktivnim i uključenim u političke pokrete. Tokom Španskog građanskog rata, slikao je vazdušno bombardovanje grada Gernike. On je "zarobio" masakr nevinih u jednobojnim bojama koji aludiraju na novinski omot. Slika je takođe bila protest protiv fašizma.

Tokom okupacije Francuske 1939. godine, Pikaso je ispitivan od strane nacista, ali on nikada nije uhapšen i nastavio je sa svojim radom. Posle Drugog svetskog rata, Pikasov stil je postao mračan sa ugaonim oblicima i haotičnim temama.

Tokom svojih poslednjih dana, on se okrenuo sažetom prikazivanju dela

Godinu dana prije smrti, Pikaso je nacrtao autoportret pomoću olovke i bojice. Ovo umetničko delo je poznato kao Self Portrait Facing Death. Široke oči i ravna usta izazivaju osećaj anksioznosti i straha, zbog čega kritičari veruju da je ovaj autoportret iskren prikaz Pikasovih strahova i briga.

Njegove ljubavne veze služile su kao inspiracija, ali su se samouništavale

Osim što je bio najpoznatiji slikar 20. veka, Pikaso je bio poznat i po tome što je bio ženskaroš. Tokom svog života, umetnik se dva puta oženio, imao je šest poznatih ljubavnica i mnogo, mnogo drugih ljubavnica, od kojih su sve služile kao muze za stvaranje mnogih njegovih najpoznatijih dela. Njegov poslednji brak bio je u 79. godini života sa Žaklin Roke, koja je imala 35 godina.

 BIO JE LEVORUK!

Oni malo stariji verovatno znaju da je upravo on uradio plakat na engleskom jeziku za film Veljka Bulajića „Bitka na Neretvi“ iz 1969. godine. To je Pikasu bio drugi, ali i poslednji plakat za film koji je u životu nacrtao. Zatražio je da plakat bude crvene boje i da sadrži delove iz njegove slike „Sibinjanke“, a za honorar je dobio dvanaest flaša vina iz Jugoslavije, konkretno iz Srbije, Dalmacije i Makedonije. Plakat je osvanuo u nedeljnom broju NY Times-a u čak 1 200 000 primeraka.Pablo Pikaso ostaće jedna od najintrigantnijih ličnosti tog vremena, a njegova dela zauvek će ostaviti misteriozne tragove na svom platnu.

Pablo Pikaso ostaće jedna od najintrigantnijih ličnosti tog vremena, a njegova dela zauvek će ostaviti misteriozne tragove na svom platnu.

 O DA VINCIJU NE ZNAM STA VISE DA PISEM. ALI HAJDE MALO DA OBNOVIMO GRADIVO. 

  Leonardo da Vinči prvi je dao objašnjenje zašto je nebo plave boje.Poznata je činjenica da je bio sposoban da jednom rukom piše, a drugom crta – u isto vreme.Prva ideja za kontaktna sočiva došla je od Leonarda da Vinčija, 1508. godine.

 Da Vinčijev Kodeks Lester kupio je Bil Gejts 1994. godine za 30 miliona dolara. Nekoliko stranica ove knjige iskorišćeno je kao skrin sejver za Windows 95

.Da Vinčijevo izučavanje rečnih erozija ubedilo ga je da je Zemlja mnogo starija nego što Biblija tvrdi.

 Softver za prepoznavanje lica utvrdio je da je Da Vinčijeva Mona Liza 83% srećna, 9% zgrožena, 6% uplašena i 2% ljuta. Leonardo da Vinči se školovao kod kuće i nedostajalo mu je formalno obrazovanje iz grčkog i latinskog.

 On je dizajnirao oklopno vozilo, kočije sa sečivom, čekrk (sprava za podizanje velikih tereta), plovni bager i leteći brod.

 Zabeleženo je da je Da Vinči često kupovao životinje u kavezima samo da bi ih pustio na slobodu.

 Njegove poslednje reči bile su: Uvredio sam Boga i čovečanstvo. Moj rad nije dostigao kvalitet kakav bi trebalo da ima.

 Ovaj pronalazač je jednom prilikom zamalo osuđen na smrt zbog sodomije, međutim, kako nije bilo svedoka, slučaj je odbačen.

Ne postoje dokazi da je bilo koji od Da Vinčijevih pronalazaka napravljen dok je on bio živ, kao ni da je neki od njegovih rukopisa objavljen. Njegova najpoznatija slika, Mona Liza, postala je svetski poznata tek nakon što je ukradena iz Luvra 1911. godine.

 Iako se smatra jednim od najpoznatijih slikara u istoriji, poznato je da postoji svega 15 slika koje je naslikao Leonardo da Vinči.Godine 2000. padobranac Oliver Vieti-Tepa sleteo je na zemlju koristeći padobran izrađen prema jednom od Da Vinčijevih nacrta. Poznato je da je Da Vinči krao leševe sa groblja kako bi proučavao anatomiju ljudskog tela i saznao gde se nalazi duša.

Otac moderne nauke, kako ga nazivaju, izmislio je bicikl 300 godina pre nego što se isti našao na ulicama. Takođe je skicirao prvi padobran, helikopter i tenk.

Ovaj naučnik se mnogo interesovao za letenje i pravio je čitave studije o pticama u letu, a nacrtao je i planove za mnoge leteće mašine.Njegova remek-dela, Mona Liza i Tajna večera, dve su najpoznatije, najreprodukovanije i slike sa najviše napravljenih parodija ikad.

 Da Vinči je rođen 1452. nadomak regije Vinči, u današnjoj Toskani. Prema većini podataka, njegov otac je bio notar i zemljoposednik Meser Pjero Fruozino di Antonio da Vinči, dok je umetnikova majka bila seljanka, možda čak i rob u vlasništvu Leonardovog oca. Da Vinčijevi roditelji nikada se nisu venčali, a Leonardo je do svoje pete godine živeo sa majkom, a potom je počeo da živi sa ocem i njegovom drugom ženom. Prema Leonardovim zapisima, održavao je površan kontakt s majkom, ali je očigledno više bio vezan za oca, čiju je smrt dugo i duboko žalio.

Kao i većina renesansnih umetnika, Da Vinči nije išao redovno u školu, ali se školovao kod kuće, kroz časove jezika i matematike. U detinjstvu je puno vremena provodio napolju, diveći se prirodi. Jako je bio zainteresovan za svojstva vode i ptice grabljivice. Leonardo je zapisao da je njegovo prvo sećanje zapravo san u kome ptica grabljivica sleće na njegovu glavu i u usta mu stavlja rep.

Kasnije, Leonardo odlazi u Firencu, gde je bio šegrt Andrea del Verokija, uticajnog firentinskog slikara. Pretpostavlja se da je Da Vinči tada naslikao "Krštenje Hristovo", ali da je potpisan njegov učitelj.Da Vinči je bio izrazito spor slikar i shodno tome mnoga njegova dela ostala su nedovršena, uključujući i slike i izume. Takođe, i njegove beleške i zapisi objavljivani su posthumno. Kada je imao 24 godine, Leonardo je s nekolicinom muškaraca bio uhapšen po optužbi za sodomiju. Ipak, optužbe su bile odbačene zahvaljujući svedoku koji je istupio, dok je Da Vinči u dnevniku zapisao da smatra da su optužbe neprimerene za čoveka koji svoj život  drži dalje od očiju javnosti. Ubrzo nakon ovog događaja, slikar je otišao u Milano. U Milanu je okrenuo novi list, a njegov plan bio je da se poveže sa Ludovikom Sforcom, vojvodom od Milana. Trebalo je da napravi bronzanu statuu ratnog konja, međutim Da Vinči je planrao da uz statuu napravi i nekoliko ratnih spravica.  Međutim, projekat je obustavljen kada je Francuska napala Italiju u 15. veku.

U Firenci ulazi u rivalstvo sa Mikelanđelom; ovo rivalstvo kulminiralo je ogromnim borbenim kompozicijama koje su dva umjetnika naslikala za Palazzo della Signoria (također Palazzo Vecchio). Tada je Leonardo osmislio drugi konjički spomenik, koji, kao ni prvi, nikada nije stvoren. Tokom svih ovih godina nastavlja da popunjava svoje sveske. One odražavaju njegove ideje koje se odnose na razne teme. Ovo je teorija i praksa slikarstva, anatomije, matematike, pa čak i leta ptica. 1513 - kao i 1499, njegovi pokrovitelji su protjerani iz Milana...

Leonardo odlazi u Rim, gdje provodi 3 godine pod okriljem Medičija. Depresivan i uznemiren nedostatkom materijala za anatomska istraživanja, upušta se u eksperimente koji ne vode nikuda.

Kraljevi Francuske, prvo Luj XII, zatim Franjo I, divili su se djelima italijanske renesanse, posebno Leonardovoj Posljednjoj večeri. Stoga nema ništa iznenađujuće u činjenici da ga 1516. godine Franjo I, itekako svjestan svestranih Leonardovih talenata, poziva na dvor, koji se tada nalazio u dvorcu Amboise u dolini Loire. Kako je pisao kipar Benvenuto Cellini, uprkos činjenici da je Firentinac radio na hidrauličkim projektima i planovima za novu kraljevsku palaču, njegovo glavno zanimanje bilo je počasno mjesto dvorskog mudraca i savjetnika.

Fascinirani idejom stvaranja aviona, Firentinac je u početku razvio najjednostavniji aparat (Dedalus i Icarus) zasnovan na krilima. Njegova nova ideja je avion sa potpunom kontrolom. Ali ideju nije bilo moguće ostvariti zbog nedostatka motora. Takođe, poznata ideja naučnika je uređaj sa vertikalnim poletanjem i sletanjem.

Proučavajući zakone fluida i hidraulike općenito, Leonardo je dao veliki doprinos teoriji brava, kanalizacijskih priključaka, testiranju ideja u praksi.

Poznate Leonardove slike - "La Gioconda", "Posljednja večera", "Madona s hermelinom" i mnoge druge. Leonardo je bio zahtjevan i precizan u svemu što je radio. I prije slikanja, insistirao je na potpunom proučavanju objekta prije početka.

Leonardovi rukopisi su neprocjenjivi. U potpunosti su objavljeni tek u XIX-XX vijeku. Leonardo da Vinci je u svojim bilješkama zabilježio ne samo razmišljanja, već ih je dopunio crtežima, crtežima i opisima.

Leonardo da Vinči je bio talentovan u mnogim oblastima, dao je značajan doprinos istoriji arhitekture, umetnosti i fizike.

Leonardo da Vinci je umro u Amboiseu 2. maja 1519. godine; njegove slike do tada su obično distribuirane u privatne kolekcije, a bilješke su ležale u raznim zbirkama, gotovo u potpunom zaboravu, još nekoliko stoljeća.

Tajne Leonarda da Vincija

Leonardo da Vinci je mnogo toga šifrirao kako bi se njegove ideje postepeno otkrivale, kako bi čovječanstvo moglo "sazreti" za njih. Pisao je lijevom rukom i vrlo malim slovima, s desna na lijevo, tako da je tekst izgledao kao u ogledalu. Govorio je zagonetkama, pravio metaforička proročanstva i volio da sastavlja zagonetke. Leonardo da Vinci nije potpisao svoja dela, ali imaju identifikacione oznake. Na primjer, ako bolje pogledate slike, možete pronaći simboličnu pticu koja uzlijeće. Očigledno, takvih znakova ima puno, pa se jedno ili drugo njegovo skriveno "mozganje" neočekivano, nakon stoljeća, nađe na poznatim platnima. Tako je, na primjer, bilo s Benois Madonom, koju su dugo, kao kućnu ikonu, lutajući glumci nosili sa sobom.

Leonard je otkrio princip raspršenja (ili sfumato). Predmeti na njegovim platnima nemaju jasne granice: sve je, kao u životu, mutno, prodire jedno u drugo, što znači da diše, živi, ​​budi fantaziju. Da bi savladao ovaj princip, savjetovao je vježbanje: pogledajte mrlje na zidovima koje se pojavljuju od vlage, pepela, oblaka ili prljavštine. Namjerno je pušio prostoriju u kojoj je radio kako bi tražio slike po klubovima.

Zahvaljujući sfumato efektu, pojavio se treperavi osmijeh Gioconde: u zavisnosti od fokusa pogleda, gledatelju se čini da se Gioconda smiješi ili nježno, ili, takoreći, zloslutno. Drugo čudo "Mona Lize" je da je "živa". Tokom vekova, njen osmeh se menja, uglovi njenih usana se dižu sve više. Na isti način, Majstor je pomiješao znanja raznih nauka, jer njegovi izumi vremenom nalaze sve više primjena. Iz rasprave o svjetlu i sjeni potiču počeci nauke o snazi ​​prodora, oscilatornom kretanju i širenju talasa. Svih njegovih 120 knjiga distribuirano je širom svijeta i postepeno se otkrivaju čovječanstvu.

Leonardo da Vinci je preferirao metod analogije od svih ostalih. Približavanje analogije je prednost u odnosu na tačnost silogizma, kada treći neminovno slijedi iz dva zaključka. Ali što je analogija bizarnija, zaključci iz nje se dalje protežu. Uzmimo, na primjer, poznatu ilustraciju da Vincija, koja dokazuje proporcionalnost ljudskog tijela. Ljudska figura raširenih ruku i raširenih nogu uklapa se u krug, a zatvorenih nogu i podignutih ruku - u kvadrat. Ovaj "mlin" je dao podsticaj raznim zaključcima. Leonardo je jedini kreirao nacrte za crkve u kojima je oltar smješten u sredini (simbolizira pupak osobe), a vjernici su ravnomjerno okolo. Ovaj crkveni plan u obliku oktaedra poslužio je kao još jedan izum genija - kuglični ležaj.

Firentinac je volio koristiti kontraposto, koji stvara iluziju kretanja. Svi koji su vidjeli njegovu skulpturu divovskog konja u Corte Vecchio nehotice su promijenili hod u opušteniji.

Leonardu se nikada nije žurilo da završi posao, jer je nedovršenost suštinski kvalitet života. Završiti znači ubiti! U gradu se pričalo o sporosti Firentinca, mogao je napraviti dva ili tri poteza i povući se na mnogo dana iz grada, na primjer, da poboljša doline Lombardije ili se bavio stvaranjem aparata za hodanje po vodi . Gotovo svako njegovo značajno djelo je "rad u toku". Majstor je imao posebnu kompoziciju, uz pomoć koje je kao da je posebno napravio "prozore nepotpunosti" na gotovoj slici. Očigledno je na taj način napustio mjesto gdje bi sam život mogao intervenirati i nešto ispraviti...

Majstorski je svirao liru. Kada je slučaj Leonardo saslušan na sudu u Milanu, on se tamo pojavio upravo kao muzičar, a ne kao umetnik ili pronalazač.

Postoji verzija da je Leonardo da Vinci bio homoseksualac. Dok je umjetnik studirao u Verrocchiovoj radionici, optužen je da je maltretirao dječaka koji mu je pozirao. Sud ga je oslobodio.

Prema jednoj verziji, Gioconda se smiješi od spoznaje svoje tajne za cijelu trudnoću.

Prema drugom, Mona Lizu zabavljaju muzičari i klovnovi dok je pozirala umjetniku.

Postoji još jedna pretpostavka prema kojoj je "Mona Liza" Leonardov autoportret.

Leonardo da Vinci, očigledno, nije ostavio ni jedan autoportret koji bi mu se nedvosmisleno mogao pripisati. Stručnjaci sumnjaju da je Leonardov čuveni sangvinički autoportret (tradicionalno datiran 1512-1515), koji ga prikazuje u starosti, takav. Vjeruje se da je ovo vjerovatno samo studija glave apostola za "Posljednju večeru". Sumnje da se radi o autoportretu umetnika počele su da se izražavaju još od 19. veka, od kojih je poslednju nedavno izneo jedan od najvećih stručnjaka za Leonarda da Vinčija, profesor Pietro Marani.

Naučnici sa Univerziteta u Amsterdamu i američki istraživači, proučavajući tajanstveni osmijeh Mona Lize pomoću novog kompjuterskog programa, otkrili su njegov sastav: prema njima, on sadrži 83 posto sreće, 9 posto zanemarivanja, 6 posto straha i 2 posto ljutnje.

Leonardo je volio vodu: razvio je upute za ronjenje, izumio je i opisao uređaj za ronjenje, aparat za disanje za ronjenje. Svi izumi Leonarda da Vincija činili su osnovu moderne podvodne opreme.

Leonardo je bio prvi slikar koji je secirao leševe kako bi razumio lokaciju i strukturu mišića.

Posmatranja Mjeseca u fazi rastućeg polumjeseca dovela su istraživača do jednog od važnih naučnih otkrića – Leonardo da Vinci je ustanovio da se sunčeva svjetlost odbija od naše planete i vraća na Mjesec u obliku sekundarnog osvjetljenja.

Firentinac je bio ambideksteran - podjednako je dobro držao i desnu i lijevu ruku. Patio je od disleksije (poremećene sposobnosti čitanja) - ova bolest, nazvana "sljepoća od riječi", povezana je sa smanjenom moždanom aktivnošću u određenom području lijeve hemisfere. Dobro poznata činjenica, Leonardo je napisao u ogledalu.

Relativno nedavno, Luvr je potrošio 5,5 miliona dolara da nadmaši najpoznatije remek-delo umetnika "La Gioconda" iz opšte sobe u posebno opremljenu prostoriju za njega. Dvije trećine Državne dvorane, koja zauzima ukupnu površinu od 840 kvadratnih metara. m. Ogromna soba je preuređena kao galerija, na čijem krajnjem zidu sada visi čuvena kreacija velikog Leonarda. Rekonstrukcija, koja je izvedena prema projektu peruanskog arhitekte Lorenza Piquerasa, trajala je oko 4 godine. Odluku da se Mona Liza premesti u posebnu prostoriju donela je uprava Luvra zbog činjenice da je na istom mestu, okruženo drugim slikama italijanskih majstora, ovo remek-delo izgubljeno, a javnost je bila primorana da čeka u redu. pogledajte čuvenu sliku.

2003, avgust - platno velikog Leonarda vrijedno 50 miliona dolara "Madona s vretenom" ukradeno je iz dvorca Drumlanrig u Škotskoj. Remek-djelo je ukradeno iz kuće jednog od najbogatijih škotskih zemljoposjednika, vojvode od Buccleucha.

Vjeruje se da je Leonardo bio vegetarijanac (Andrea Corsali, u pismu Giulianu di Lorenzu Medičiju, upoređuje ga sa Hindusom koji nije jeo meso). Leonardu se često pripisuje fraza „Ako čovjek teži slobodi, zašto drži ptice i životinje u kavezima? .. čovjek je zaista kralj životinja, jer ih okrutno istrebljuje. Živimo ubijajući druge. Šetamo po grobljima! Čak sam i u ranoj mladosti odbijao meso” preuzeto je iz engleskog prevoda romana Dmitrija Merežkovskog „Uskrsnuli bogovi. Leonardo da Vinči".

Leonardo da Vinci je dizajnirao podmornicu, propeler, tenk, tkalački stan, kuglični ležaj i leteće mašine.

Gradeći kanale, Leonardo je napravio zapažanje koje je kasnije ušlo u geologiju pod njegovim imenom kao teorijski princip za prepoznavanje vremena formiranja zemljinih slojeva. Došao je do zaključka da je naša planeta mnogo starija nego što je naznačeno u Bibliji.

Među da Vinčijevim hobijima bili su čak i kuvanje i serviranje umetnosti. U Milanu je trinaest godina bio upravnik dvorskih gozbi.Izmislio je nekoliko kulinarskih sprava koje olakšavaju posao kuvarima. Originalno jelo "od Leonarda" - tanko narezani gulaš, sa povrćem položenim na vrh - bilo je veoma popularno na dvorskim gozbama.

U knjigama Terryja Pratchetta postoji lik koji se zove Leonard, čiji je prototip bio Leonardo da Vinci. Pratchettov Leonard piše s desna na lijevo, izmišlja razne mašine, bavi se alhemijom, slika slike (najpoznatiji je portret Mone Ogg)

Znatan broj Leonardovih rukopisa prvi je objavio kustos Ambrozijeve biblioteke Karlo Amoreti.

Italijanski naučnici dali su izjavu o senzacionalnom otkriću. Prema njihovim riječima, otkriven je rani Leonardov autoportret. Otkriće pripada novinaru Pieru Angeli.

U petak, 19. decembra, u Njujorku će se održati premijerna projekcija novog biografskog filma "Inside the Mind of Leonardo" u kojem glumi škotski glumac Peter Capaldi, javnosti poznat iz nove verzije serije Doktor Ko. Glavni lik će naglas pročitati najintimnija i najtajnija mjesta iz dnevnika genija.

Nema mnogo ljudi u istoriji čovečanstva koje su skoro svi i svuda prepoznali kao genije. To nesumnjivo uključuje genija renesanse, velikog umjetnika koji je svijetu dao Mona Lizu, i izumitelja koji je inspirisao savremenike poštovanjem prošaranim užasom sa hrabrim projektima daleko ispred svog vremena, poznatim pod imenom Leonardo da Vinci. .

Čini se da je njegova biografija proučavana nadaleko, ali ipak postoji niz malo poznatih činjenica o kojima bi mnogi bili zainteresirani.

Vanbračno dijete

Leonardo da Vinči je rođen 15. aprila 1452. godine u selu Anchiano u blizini malog grada Vinči, nedaleko od Firence, u provinciji Toskana. Prema brojnim svjedočanstvima, njegov otac je bio notar i posjednik Messer Piero Fruosino di Antonio da Vinci, a majka obična seljanka po imenu Katerina. Istovremeno, postoje nepobitni dokazi koji nisu objavljeni u javnosti da je njegova majka bila samo rob senjora Piera di Antonija. Njegovi roditelji nikada nisu imali zvaničnu bračnu vezu jedno s drugim.

Do pete godine, mali Leonardo je živio sa svojom majkom, a potom se preselio u kuću svog oca, koji se, pak, oženio bogatom nevjestom. Leonardo je zadržao lik svoje majke i više puta ju je prikazao u svojim radovima. Istovremeno, njegova prepiska s njom bila je rijetka i epizodična. Leonardo nije imao prezime u modernom smislu: "da Vinci" jednostavno znači "iz grada Vinčija".

Nema formalnog obrazovanja

Za razliku od drugih velikih majstora renesanse, Leonardo nije imao nikakvo formalno obrazovanje. Formalno je bio nepismen i neobrazovan. Ali koliko su iza sebe ostali svi ovi bahati i prazni "mudraci sa diplomama". Iako je, naravno, dobio niz kućnih lekcija iz čitanja, pisanja i matematike.

Njegovo djetinjstvo, provedeno u ruralnoj Toskani, bilo je ispunjeno dugim šetnjama i promatranjem divljih životinja. Posebno su mladog Leonarda zanimala svojstva vode i let ptica grabljivica.

To se nastavilo sve dok ga nisu poslali u Verrocchioovu radionicu kao umjetnika šegrta. Verrocchiova radionica nalazila se u intelektualnom centru tadašnje Italije, gradu Firenci, što je Leonardu omogućilo da studira humanističke nauke, kao i da stekne neke tehničke vještine. Studirao je crtanje, hemiju, metalurgiju, rad s metalom, gipsom i kožom. Osim toga, mladi šegrt se bavio crtanjem, skulpturom i modeliranjem.

I Leonardu je trebalo dosta vremena da nauči i postane veliki majstor. Vjeruje se da je dva anđela u Verrocchiovom Kristovom krštenju naslikao Leonardov učenik, što je u to vrijeme bila uobičajena praksa. Priča se da je Verochio, nakon što je vidio vještinu svog učenika, zauvijek napustio slikarstvo i više nikada nije dodirnuo kist.

Mnoga njegova djela nikada nisu dovršena.

Leonardo da Vinci je bio poznat kao izuzetno spor slikar, a mnoga njegova djela nikada nisu završena. U pariškom Luvru, uz "Mona Lizu" (jedno od rijetkih završenih djela), prikazano je i nedovršeno djelo "Bogorodica i dijete sa Svetom Anom", koje prikazuje Krista u djetinjstvu sa svojom majkom Djevom Marijom, kao i sv. Ane, majke Djevice Marije, čuvaju.

U Vatikanskom muzeju često se izlaže još jedno poznato umjetnikovo djelo, također nikada dovršeno, "Sveti Jeronim", gdje je glavni lik prikazan u društvu svog ljubimca, pripitomljenog lava.

Ipak, najznačajnijim od ovih djela smatra se "Obožavanje Vokhva", gdje je Leonardo nesumnjivo sebe portretirao u mladosti.

Uz nedovršene slike, postoje mnogi projekti i izumi koji nisu završeni. Možda zato što je genije shvatio da njihovo vrijeme još nije došlo?

Bio procesuiran

Umjetnik nije volio objavljivati ​​detalje svog ličnog života. U dobi od 24 godine, Leonardo da Vinci, zajedno sa nekoliko svojih prijatelja, uhapšen je i optužen za sodomiju. Ali dogodilo se da nijedan od svjedoka nije došao na suđenje, te su optužbe odbačene. Ubrzo nakon što su se događaji desili, Leonardo je požurio da napusti Firencu i otišao u Milano.

Genijalnost u službi vojne tehnologije

Lišen naklonosti svojih firentinskih pokrovitelja, Leonardo je pokušao pridobiti naklonost Ludovika Sforce, vojvode od Milana.

Da bi to učinio, preuzeo je utjelovljenje svog glavnog djela u svojoj umjetničkoj karijeri - statue divovskog bronzanog konja. Projekat je napušten nakon što je Francuska napala Italiju krajem 15. veka.

Ali osim bronzanog konja, Leonardo je bio spreman ponuditi i mnoge druge i neobične stvari vojvodi od Milana, koje su imale očigledan vojni fokus. Leonardovi dnevnici sačuvali su mnoge skice i nacrte za super-moćne topove, dimne mašine, prenosive pokretne mostove, pa čak i oklopne tenkove (u modernim terminima).

Ali, kao i njegova najpoznatija leteća mašina, nijedan od ovih projekata nikada nije ostvaren.

Leonardo da Vinci. Za ime ovog čovjeka vezuju se brojni genijalni izumi, umjetnička djela i ništa manje tajne i misterije nad kojima su naučnici širom svijeta uzaludno razbijali glavu nekoliko stoljeća.

Ovaj čovjek je otišao za buduće generacije neprocenjiva remek dela slikarstva. Bio je mnogo vekova ispred svog vremena, dajući neprocenjiv doprinos razvoju medicine, arhitekture, mehanike, botanike, hidrodinamike i geologije. Upoznajmo se s najzanimljivijim činjenicama koje rasvjetljavaju život velikog kreatora.

Porijeklo

Bio je vanbračni sin zemljoposednika i notara Pierrot i seljanka Katerina. Rođen 15. aprila 1452. godine u italijanskom naselju Vinci kod Firence. Njegovo puno ime je - Leonardo di ser Piero da Vinci i prevedeno - Leonardo, sin majstora Piera od Vincija. Od svoje treće godine bio je ekskomuniciran od majke i odgajao ga je otac, koji nikada nije mogao da uvede dječaka u porodični posao.

Božiji dar

Veliki talent umjetnika manifestirao se u djetinjstvu. Postoji legenda o štitu sa likom meduze Gorgone, koju je Leonardo stvorio koristeći živu prirodu: skakavce, gusjenice, male insekte. Izgled gorgone bio je tako prirodan i strašan da joj je krv hladila vene. Otac je bio zadivljen talentom svog sina. Prodao je štit u Firenci za 100 dukata i poslao ga da uči u umjetničku radionicu Andrea del Verrocchia.

nastavnik-učenik

Prema legendi, slika "Krštenje Hristovo" brush A. Verrocchio je bio posljednji u karijeri. Nakon nje je odustao od slikanja. Razlog tome bila su dva anđela, koje je dao svom učeniku Leonardu da Vinčiju da napiše. Nadmašio je svog učitelja u vještini. Sada je slika pohranjena u Firenci u galeriji Uffizi.

Tajanstveni čovek

Malo se zna o ličnom životu majstora. On nije oženjen. Nisam imao dece. Nije viđen u romansi sa ženama, osim jedne - Cecilia Gallerani- prikazano na slici "Dama sa hermelinom". Međutim, imao je mnogo mladih učenika i prijatelja. Sa 24 godine bio je lažno optužen za sodomiju, ali ga je sud oslobodio. Neki učenjaci vjeruju da je ostao djevica do kraja svojih dana.

Dva autoportreta Leonarda da Vinčija sačuvana su do danas. Jedna ga prikazuje kao starog, a druga kao mladog - nedavno je otkrio novinar Piero Angela. Međutim, naučnici se ne usuđuju sa sigurnošću reći da je upravo da Vinci prikazan na oba portreta. Dugo se vjerovalo da je umjetnik sebe prikazao i na slici "La Gioconda".

Misterija Mona Lize

Prototip slavne heroine bila je supruga Francesca di Gioconda - mona lisa. Jednom gledaocu se smiješi, drugom je tužna, trećem se ruga. Šta se zaista krije u njenom osmehu? Na ovo pitanje još niko nije mogao odgovoriti. Umjetnica je postigla savršenstvo svog portreta. Sa koje god strane da joj priđete, Đokondin pogled je uvek uperen u osobu.

Tokom svog života, Gioconda je pokušana nekoliko puta: ukrali su je, polili kiselinom, tukli kamenom, gađali čašom. Sada je slika pohranjena u posebnoj prostoriji Luvra. Njeno stanje je loše. Ona je potamnila. Na platnu su se formirale mikropukotine.

Dobro kuvati meso je takođe talenat

Leonardo je volio kuhati i servirati. 13 godina bio je upravnik dvorskih gozbi u Milanu. Izmislio neke posude za kuvanje. Preporučuje se korištenje salveta tokom obroka. Njegovo prepoznatljivo jelo bio je tanko narezan gulaš sa povrćem.

Zbornik radova iz medicine

Studirao ljudsku anatomiju. Bavio se rasparčavanjem i autopsijom leševa u naučne svrhe. Sastavio opis mnogih unutrašnjih organa osobe sa crtežima - Windsor kod. Rukopisi uključuju 234 lista, 600 crteža. Njegovi radovi iz anatomije su 13 tomova. Utvrdio je da ljudsko srce ima četiri komore, precizno nacrtao kičmu i izbrojao broj pršljenova. Proučavao je ljudski mišićno-koštani sistem. Opišite razvoj fetusa u maternici. Radovi Leonarda da Vinčija su iskorak u srednjovjekovnoj medicini.

Jedini izum naučnika, koji je uveo tokom njegovog života, je brava točka za pištolj. Princip rada je sljedeći: iskra je udarena uz pomoć rotirajućeg točka; ona je zapalila barut u pištolju, a on je pucao. Ovaj mehanizam je korišćen za vatreno oružje sve do 19. veka

Leonardo da Vinci nije volio žuriti. Slike je slikao polako, tokom nekoliko godina, ometan drugim aktivnostima. Na primjer, čuvena "La Gioconda" - 4 godine, freska "Posljednja večera" - 3 godine, slika "Madona u pećini" - 11 godina. Nakon smrti ostavio je mnoga nedovršena djela: "Sveti Jeronim", "Poklonstvo mudraca".

Heritage

Da Vinci je posljednje godine života proveo u Francuskoj. Bio je prijatelj francuskog kralja Franje I. Bio je pod njegovom zaštitom i primao je rentu - 1000 ecu godišnje. Kralj mu je dao dvorac Clos-Lusset u gradu Amboise, gdje se sada nalazi njegov grob. Svoja djela, biblioteku, slike zavještao je prijatelju Francesco Melzi. Samo trećina zaostavštine velikog umjetnika, mislioca i prirodnjaka preživjela je do danas.

Brze činjenice

• Leonardo je mogao pisati u obliku ogledala s obje ruke.
• Da Vinci je odlično svirao liru.
• Predložio je prvu šemu teleskopa sa dva sočiva.
• Izradio projekat aparata za vertikalno polijetanje i slijetanje - ornitopter.
• Njegovi tehnički crteži bili su prototip takvih izuma: padobran, tenk, automobil, samostrel, reflektor, kuglični ležaj, robot.
• Razvio je i u praksi testirao uređaj koji je djelovao kao moderna ronilačka oprema.
• Objasnio zašto je nebo plavo, a mjesec vidljiv.
• Dokazano je da je Zemlja mnogo starija nego što je naznačeno u Bibliji.
• Stvorio je princip prepoznavanja starosti slojeva tla.
• Svoje slike nikada nije potpisivao, ali je na njima ostavljao posebne šifre-simbole. Ko zna, možda se negde drugde nalaze neidentifikovane slike velikog umetnika?
• Muzej Leonarda da Vinčija nalazi se u Rimu. Postoji više od 50 aktivnih eksponata osmišljenih prema njegovim crtežima, rukopisima i crtežima.
• U Norveškoj postoji aktivni pješački most izgrađen prema da Vinčijevom crtežu.
• Na dvoru kralja Franje I. dobio je titulu prvog kraljevskog umjetnika, inženjera i arhitekte.
• Naučnici vjeruju da je da Vinci bio vegetarijanac. On je zaslužan za autorstvo riječi: „Živimo ubijajući druge. Šetamo po grobljima! Odustao sam od mesa u ranoj mladosti."

Leonarda da Vincija nazivaju genijem renesanse, velikim naučnikom i pronalazačem. Njegove slike čuvaju se u najboljim muzejima na svijetu. U isto vrijeme, ličnost umjetnika je obavijena tajnama, a većina nas malo zna o njegovom životu.

Leonardo je imao zrcalni rukopis: držao je olovku u lijevoj ruci, a redovi su počinjali na desnoj. Najčešće je u sveskama prvo popunjavao desnu, pa lijevu stranicu. Sa stanovišta grafologa, takva karakteristika pisma ukazuje na snažnu želju za moći.

"Normalni" rukopis nije Leonardu dat tako lako. Koristio je "konvencionalnu" metodu ako je jasnoća prezentacije bila važna: na primjer, u oznakama na topografskim kartama, u zapisu o smrti njegovog oca. Leonardo je takođe marljivo pisao svoja službena i lična pisma. Crtao je s obje ruke. Moguće je da iz ove sposobnosti proizilazi poseban uvid, percepcija, dar crtača i crtača.

NEVEROVATNO INSPIRATIVNA PRICA O DVA COVEKA KOJA SU ZIVELA U RAZLICITIM CIVILIZACIJAMA ALI SU BILI VANVREMENSKI POVEZANI SVOJOM GENIJALNOSCU . POTPUNO SAM ODUSEVLJENA I CESTO SE PITAM KAKO SU POSTOJALI DA VINCI, TESLA, PIKASO I MNOGI GENIJALNI LJUDI.NE KAZEM I DANAS IMA GENIJALACA, ALI DANAS PORED INTERNETA I VESTACKE INTELIGENCIJE I NIJE TOLIKO TESKO BITI GENIJALN. KAKO SU OVI VELIKI LJUDI ZNALI TOLIKO NEVEROVATNIH STVARI KOJE MI TEK SAZNAJEMO NIKAKO MI NIJE JASNO!