HUMANOST I EMPATIJA NEKIH LJUDI NEMA GRANICA. JEDAN COVEK NAROCITO IZAZIVA PAZNJU. OVO JE PRICA O NJEMU ,ALI I O SVIM HUMANIM LJUDIMA KOJI POMAZU DRUGIMA. BILO TO DECA ILI ODRASLI.
Ovakvi ljudi zaslužuju sve nagrade i medijsku pažnju
Muhamed Bzeek godinama udomljava terminalno oboljelu djecu, djecu koja nemaju nikoga, a kojima nije ostalo puno vremena života.
Muhamed je do sad usvojio preko 80 djece i svima je pružio ljubav i toplinu svoga doma, te djeci u zadnjim danima života podario da osjete da imaju nekog da imaju porodicu, jer kako kaže i oni imaju dušu i oni to zaslužuju.
Дан пре свог рођендана, Мохамед Бзеек се примио у болницу због рака дебелог црева. Са 62 године, морао је сам да се суочи са овим изазовом; био је скамењен. Његова
супруга је преминула две године раније, а његов једини биолошки син,
Адам, и сам је носио изазове патуљастости и болести крхких костију.
Ово болничко искуство дало му је снажан подсетник. Подсетник зашто се одлучује да храни децу. Нешто чиме се бави већ 32 године, а последњих 25 искључиво храни смртно болесну децу.
Био сам тако уплашен, осетио сам оно што су деца осећала. Ово ме тера да учиним више за ову децу јер сам био у њиховој кожи.
Као најстарије од 10 деце, Бзеек је напустио своју родну земљу Либију да би студирао у Сједињеним Државама. Неколико година након пресељења 1978, упознао је жену која ће постати његова жена: Давн Бзеек. Јединствена жена која изазива страхопоштовање и која је једнако вредна нашег признања. Пре
него што су се упознали, већ је отварала свој дом као склониште за
хитне случајеве за децу која су била у опасности или им је било потребно
хитно смештање.
Заједно су отворили свој дом, који се налази у малом округу изван Лос Анђелеса, за десетине деце. Одељење за дечије и породичне услуге знало је да ће Давн и Мохамед увек преузети њихове позиве. У већини случајева, они су били једини који су то урадили. Стекли су толико искуства да су чак држали часове о хранитељству на локалном факултету.
Знали су да ће ова деца умријети, прошли су кроз бол умирања неких у властитим рукама, али су им се ипак стало до њих.
Прихватили су смрт као део живота – нешто што је мале животне радости учинило још смисленијим.
Чини ми се да је свет заборавио на њих, нико не говори у њихово име. Овој
деци је потребан неко да их уведе у кућу, неко ко се брине о њима, воли
их и каже им „Ту сам због вас, проћи ћемо кроз ово заједно“.
Бзеекова најновија ћерка, Саманта, преминула је прошле године. Почео је да је храни када је имала само 6 недеља и патила од ретког можданог дефекта због којег је била слепа и глува.
Мохамед је већ удомио ћерку која је имала исто стање и живела је само осам дана, то га није спречило. Иако су доктори рекли да је Саманта имала само неколико месеци живота, доживела је 2 дана мање од свог 9. рођендана.
Има много деце коју нико не жели да узме, јер они који ће умрети - нико не жели да се носи са смрћу. Ја ћу хранити децу све док сам здрав и могу да им пружим добру бригу. Сматрам их својом биолошком децом, никада хранитељском децом. Заиста ми је велика радост када их видим како се смеју и видим осмех на њиховим лицима.
У част месеца имигрантског наслеђа и Дана очева, ево дирљиве приче о арапском америчком имигранту који је заиста светац. Мохамед Бзеек, 66-годишњи либијски Американац, био је хранитељ скоро две деценије. Међутим, Мохамед није обичан хранитељ; он брине само о деци са терминалним болестима. Деца коју су родитељи одрекли или одузела држава.
Озбиљна болест је једно од најстрашнијих и најстреснијих искустава које постоје у животу. Непрестано
трчање да би обавили оно што изгледа као бесконачне прегледе код
лекара, боравак у болници преко ноћи и живот у сталном стању непознатог.
Довољно је да излудите одраслог човека, али замислите да сте дете у систему хранитељства са терминалном болешћу.
„Њихови животи имају вредност – чини ме срећним када их видим насмејане и знам да су срећни и задовољни“,
Мохамед Бзеек
Почевши
од 1995. године, њих двоје су одлучили да усвајају само сирочад која су
била жртве злостављања, насиља и неизлечиве болести. Године 1997. Давн је родила њиховог биолошког сина Адама, рођеног са болешћу крхких костију и патуљастим обликом. Био је толико крхак да би му свакодневни задаци попут мењања пелена могли сломити кости. Упркос томе, Бзеекови су се отпорно прилагодили његовим посебним потребама и прихватили га.
Нажалост, 2000. године, Давн се тешко разболела, патећи од неспособних напада изазваних крвним угрушцима у плућима. 2015. године подлегла је болести и преминула. Храбро, Мохамед је одлучио да настави животно дело своје жене. Он ради директно са Одељењем за дечије услуге (ДЦС), и они свакако цене његову великодушност. Он
никада не оклева да прихвати случај, тако да се ДЦС у великој мери
ослања на Мохамеда у овим ситуацијама које су највише дирљиве.
Несрећне околности
Често се деца доводе Мохамеду без имена, осећаја породичне везе или било чега што доноси утеху у живот. Када уђу у његов дом, он се увери да се осећају као да су његова крв и месо. Давање им имена, провођење квалитетног времена са њима и стварање веза је оно о чему се ради. Обично је он прва особа у њиховом животу која им показује шта значи бити вољен. Без његове огромне великодушности, они никада не би знали шта значи имати везу са другим људским бићем. Осигурава да се њихова имена никада не забораве чак и након што умру.
„Мама и тата, брат и сестре – и та деца у систему, немају никога. Чини се да је свет заборавио на њих.”
Мохамед Бзеек
Нешто
страшно се догодило у децембру 2016. године, када је Мохамеду
дијагностикован рак дебелог црева и морао је на операцију, без икога
поред себе. Сам и
престрављен, искусио је са чиме су се суочила напуштена и неизлечиво
болесна деца пре него што их је примио. Без породице, без система
подршке, само сурова животна реалност. Ово
искуство је учврстило његов разлог зашто је овој деци пружио шансу за
живот и почео је да ради више него икад како би осигурао да је добију. Срећом, од тада је лечен од рака дебелог црева 2. фазе и у ремисији је.
Тренутак препознавања
Године 2017, његова прича је експлодирала у САД и другим земљама. Током тог виралног временског периода, једна жена је чула његову причу и одлучила да ће отворити ГоФундМе налог. Од свог почетка, више од 800.000 долара је донирано човеку. Ово је омогућило Мохамеду да купи потрепштине за бригу о својој деци које држава не би обезбедила.
Мохамед је посветио свој живот овој мисији и каже да ће то чинити све док физички више не буде у стању. Током две деценије хранитељства усвојио је преко 80 деце, од којих му је 10 умрло на рукама. Ово
није лака ситуација, али он је прихватио смрт као део живота и одлучује
да превазиђе бол губитка како би наставио да помаже деци у невољи. Датак који му је нанео надмашује радост коју добија од могућности да овој деци пружи најбољи могући живот.
. "Ми смо људска бића и требало би да помажемо једни другима."
Treba biti pažljiv i ne govoriti da je neko pobedio rak.
„Time se za one koji su umrli od raka kažu da su gubitnici."
U SRBIJI NE POSTOJI CENTAR ZA PALIJATIVNU NEGU DECE I ADOLESCENATA ,A ZA ODRASLE POSTOJI- PISALA SAM O TOME.
NURDOR
Mi olakšavamo živote deci oboleloj od raka i njihovim najbližima pružajući praktičnu, emotivnu i materijalnu podršku.
Mi smo nacionalnoudruženjeroditeljadeceobolele od raka koje sačinjavaju roditelji, lekari, medicinsko osoblje i svi ljudi dobre volje.
Ne znam kako je u drugim zemljama ,ali u Belgiji deca od 15 godina mogu da traze eutanaziju.
Brigu o osobi koja boluje od neizlečive bolesti mnogi opisuju kao najteži, ali i naj- zahvalniji izazov u životu. Nije lako! Iako nećete moći da sprečite da vaša voljena osoba umre, možete joj u velikoj meri pomoći i olakšati period bolesti i poslednje dane života. Definicija palijativne nege Svetske zdravstvene organizacije ističe da je njen cilj „obezbediti najbolji mogući kvalitet života pacijentima i njihovim porodicama”. Da bi se ovo ostvarilo, palijativna nega posmatra umiranje kao sastavni deo života. Ne pomaže niti odlaže umiranje, već olakšava bol i druge teške simptome i pokriva sve aspekte nege uključujući fizičke, psihološke, socijalne, emocionalne i duhovne, poštujući lične, kulturološke, religijske i sve druge životne vrednosti i uverenja. Sva- ka osoba ima drugačije iskustvo i bolest prihvata na drugačiji način. Ni u jednom trenutku terminalne faze bolesti obolela osoba ne sme se osetiti odbačenom! Negovatelj može biti član porodice ili prijatelj koji je sposoban da brine o osobi koja je na samrti. Biti negovatelj u kući može biti fizički i emocionalno iscrpljujuće. Samo tim- skim pristupom, fizičke, psihičke, emocionalne i duhovne potrebe bolesnika i njego- ve porodice mogu biti zadovoljene na najbolji mogući način. Ako negujete bolesnu osobu, biće potrebno da se odmorite od uloge negovatelja - to može biti vreme koje provodite odlazeći na posao, čitajući knjigu ili u razgovoru sa prijateljima. Najveća prepreka u vezi sa sprovođenjem palijativne nege, za većinu članova poro- dice obolelog i negovatelje, jeste dobijanje pravih informacija.Кada se nekome ko vam je blizak postavi dijagnoza neizlečive bolesti, odnosno bolesti sa smrtnim ishodom, samo prihvatanje i prilagođavanje na novu, bezi- zlaznu situaciju je izuzetno teško. Tokom ovog perioda, kao negovatelj možete osećati: •da vreme stoji, •da vam se prioriteti menjaju, •da pojam života i smrti poprimaju sasvim novo značenje, •da se stvari koje ste ranije uzimali zdravo za gotovo u potpunosti menjaju, •da nade za budućnost nestaju, •čak i da život na neko vreme izgubi značenje. ŠTA MOŽETE DA OČEКUJETE? Saznanje da smrt nije daleko utiče na sve aspekte života. Mogu da vas obuzmu misli o svim gubicima i promenama sa kojima ste se suočili. Često se javljaju: stanje šoka, osećaj obamrlosti, neverica, panika, osećaj bespomoćnosti i beznadežnosti. Biće perioda kada ćete odbijati da priznate šta se dešava i trenutaka kada sve izgleda nepodnošljivo. Ponekad ćete pomislititi da drugima nije toliko teško i da im nije podjednako stalo. Ljutnja, tuga, osećaj krivice i sramote ponekad mogu da budu poražavajući. U nekim periodima, možda ćete sebi postavljati pitanje: „Za- što se ovo baš meni dešava?” Strepnja koju osećate može se pomešati sa pove- ćanim strahom od smrti, nekontrolisanim bolom i patnjom, kao i jakom i čestom oscilacijom emocija koja može trajati danima i nedeljama i menjati se iz dana u dan, iz sata u sat. Кako se budete suočavali sa novim teškoćama, život vam se može činiti kao san iz kojeg se nadate da ćete se probuditi. Sve ove reakcije su normalne! Svaka osoba tuguje na svoj način, ali na svoj način i u svoje vreme izlazi iz ovog perioda. Ne postoje načini za brzi „izlazak” iz ove situacije, ali postoje stvari koje mogu da pomognu.
Uključite vaše voljene u aktivnosti kad god je to moguće. Provedite vreme u raz- govoru, slušajte muziku, gledajte televiziju, igrajte karte ili druge igre. Delite misli i osećanja, suze i smeh. Pokušajte da rešite svaki konflikt ili dovršite nezavršen posao. Pravite planove za budućnost iako deluju neostvarivo. Podelite misli i brige sa nekim kome verujete i ko razume vašu situaciju bilo da je to član porodice, prijatelj, savetnik ili duhovnik. Trudite se da zadržite porodičnu rutinu. Postavite i prihvatite svoje granice. Nekim ljudima iskustvo sprovođenja palijativne nege pojačava ljubav prema umi- rućoj osobi. Možete se osećati i ljutito i tužno u isto vreme. Možete osećati strah od gubitka voljene osobe, ljutnju jer ta osoba mora da umre, frustraciju jer ne možete da učinite više ili stres zbog povećanja odgovornosti kod kuće. Zapamtite, ne postoji pravilno ponašanje u tom periodu! ZAŠTO JE POTREBNO DA NEGOVATELJI BRINU I O SEBI? Briga o obolelima od neizlečive bolesti i njihovo zbrinjavanje ne zahteva samo snagu već je često povezana i sa osećanjem krivice i bespomoćnosti. Normalno je osećati očaj, ljutnju i frustracije, ali način na koji kontrolišete ova osećanja odredi- će i kako ćete podneti bolest i smrt. Važno da negovatelji brinu o sebi jer će jedino tako moći da se brinu i o oboleloj osobi. Često se postavlja pitanje koliko je vremena još preostalo oboleloj osobi. Pitanje ne postavlja samo obolela osoba, već i oni koji o njima brinu. Najčešće je teško dati odgovor i proceniti preostalo vreme, jer proces umiranja zavisi od niza činilaca. Pitanje „koliko je još vremena ostalo?“ je potpuno normalno i razumljivo, ali po- drazumeva i preraspodelu sopstvenih snaga. Samo onaj ko brine o sebi može dobro brinuti i o drugima! Negovatelj se brzo suočava sa granicama sopstvene izdržljivosti - ali i nalazi više snage nego što je mogao i da zamisli. ŠTA ČINITI? •Kao negovatelj ne smete zaboraviti na sebe. Odvojite vremena i za sebe, nađite se sa prijateljima, uživajte u aktivnostima koje vas ispunjavaju. Na taj način, napunićete se energijom koja vam je neophodna za dalju brigu o vo- ljenoj osobi. •Odmorite se kad god je potrebno i nemojte zbog toga osećati krivicu. •Odmor je pauza od odgovornosti koju negovanje obolele osobe nosi sa so-bom. Dužina odmora zavisi od toga koliko dugo možete da budete opušteni kada nekome prepustite brigu o oboleloj osobi. Idite u šetnju, radite u bašti, sedite na terasi, idite na ručak ili kod prijatelja, gledajte film ili jednostavno, nađite mirno mesto i provedite vreme u tišini. •Zapamtite da su i drugi „na kraju živaca“, da se i drugi bore sa istim problemi- ma, na sebi svojstven način, pokušajte stvari da sagledate iz njihovog ugla. •„Razbijte“ veliki problem na više manjih i rešavajte jedan po jedan. •Postavite realne ciljeve koje možete da ostvarite. •Blagovremeno iskoristite stručnu pomoć u vezi sa praktičnim pitanjima koja se odnose na svakodnevno zbrinjavanje (kućnu negu i pomoć, socijalnu službu i sl.). •Ukoliko mogućnosti dozvoljavaju, pobrinite se da brigu o oboleloj osobi po- delite sa nekim, makar na sat vremena tokom dana. •Pokušajte da ostavite vremena i za druge voljene osobe koje vas okružuju. •Izbegavajte, koliko god je moguće, osobe i situacije koje vas ljute, udaljite se kada osetite da frustracije u vama rastu pre nego što kažete nešto u afektu. •Plačite ako vam to pomaže, smejte se bez osećaja krivice, pohvalite sami sebe za sve što radite. •Ne možete odgovoriti na svako pitanje, rešiti svaki problem ili obaviti svu negu - prihvatite pomoć od onih koji je nude! KA KOME ILI KA ČEMU JE USMERENA PODRŠKA U ZBRINJAVANJU? Bol i drugi simptomi mogu se uz pomoć savremenih terapijskih mogućnosti svesti na najmanju moguću meru, što znatno olakšava život obolele osobe i umanjuje nepotrebnu patnju. Takođe, postoje i dodatne mere koje mogu po- boljšati fizičko i psihičko stanje i umanjiti nivo bola kao što su masaža, upotreba invalidskih kolica, specijalni kreveti, limfna drenaža ali i muzika. Timovi za palija- tivno zbrinjavanje mogu značajno doprineti dobrobiti obolelog. Briga o umirućoj osobi nije laka niti jednostavna i zahteva više ljudi i različite veštine. Vi ste ključ tog tima! Drugi su tu da pomognu i vama i oboleloj osobi. Da biste organizovali grupu podrške, okupite sve koji žele da vam pomognu. Pomoć ponekad može da stigne sa neočekivane strane, ali budite spremni i da neki članovi porodice od kojih se očekuje da pomognu, neće biti voljni da budu uz vas.ŠTA ČINITI? •Cilj svih medicinskih i drugih mera je dobrobit obolele osobe. Ne postoji ništa što obolela osoba mora uraditi bez odlaganja. •Iskoristite pogodnosti koje nude hospisi/palijativno zbrinjavanje - u zavisno- sti od uzroka bola nadležni lekar će odrediti adekvatnu terapiju za bol. Važno je uzimati lekove redovno i tačno onako kako je lekar propisao. •Sve lekove koje je obolela osoba uzimala, a više joj nisu potrebni, trebalo bi ukinuti. •U terapiji bola je od suštinskog značaja da se naredna doza leka uzme pre nego što prestane dejstvo prethodne doze, znači u tačno određeno vreme. •Za ublažavanje bola od pomoći su i druge, nefarmakološke mere (npr. polo- žaj tela, masaža itd.). Timovi za palijativno zbrinjavanje vam mogu dati odgo- varajuće savete. •Nega se u potpunosti usmerava na potrebe obolele osobe. Na primer, ku- panje u ovoj fazi bolesti može da optereti obolelu osobu pa se preporučuje da nega tela bude podeljena u nekoliko faza. U prvoj fazi oprati ruke i lice, a kasnije, kada je obolela osoba u drugom položaju treba se posvetiti pranju intimne regije. •Napravite listu zadataka i istaknite je na vidno mesto. Posetioci ne znaju vaše obaveze i često se ustručavaju da pitaju, ali su često voljni i da pomognu u nekim poslovima (pranje veša, bacanje smeća itd.) ukoliko znaju da je to potrebno. Zatražite pomoć u praktičnim stvarima kao što su odlazak u pro- davnicu, spremanje kuće itd. •Pored toga što vam mogu ponuditi odgovor na pitanja o terapiji bola i tre- tmanu drugih simptoma, stručne osobe mogu vam pružiti i psihosocijalnu podršku. •Tražite pomoć! „Čovek može postati čovek kada se rodi okružen ljudima koji su tu za njega i sa njim. Može se oprostiti od života kao čovek kada nije sam dok umire, kada je tu neko za njega, sa njim.” Hajnrih PeraŠTA MOŽETE DA OČEКUJETE U TOКU BOLESTI? Кako bolest napreduje, i vaše raspoloženje i raspoloženje obolele osobe će se često menjati. Mogu se javiti pojačan strah, tuga, žalost. •Može vas obuzeti osećaj da ste potpuno izgubili kontrolu, zbunjeni ili ne- moćni. •Promene raspoloženja mogu ići od odbijanja do prihvatanja situacije. •Beznadežnost i bespomoćnost su normalna osećanja. •S vremena na vreme možete da pomislite da ne znate šta da radite. •Osoba koja je na samrti može se povući iz svih dnevnih aktivnosti. •Promena fizičkog izgleda može uticati na to da obolela osoba ne želi posete. •Često je prisutna briga oko toga kako da se ponašate u postojećoj situaciji, ali i nakon smrti voljene osobe. •Moguće je da ćete postati svesniji i svoje smrtnosti. KAKO SE MENJA TELO TOKOM PROCESA UMIRANJA? Telo osobe na samrti se primetno menja. Pada krvni pritisak, menja se puls. Tem- peratura tela nije više ujednačena - ruke i noge mogu biti hladnije od ostatka tela, usled smanjenog protoka krvi. Često se promeni i disanje - može biti ubrzano (do 40 udaha u minutu) ali i veoma usporeno, sa dugim pauzama između udaha. Prilikom izdaha može se čuti zvuk roptanja, koji se javlja kada je stanje svesti izmenjeno odnosno, kada ne postoji refleks kašljanja i gutanja ili kada su ovi refleksi oslabljeni. Čujno disanje posledica je nakupljanja sekreta koji osoba na samrti više ne može da iskašlje, ali nema uticaja na osobu na samrti. Za negovatelja zvuk roptanja može da bude uznemirujući jer stiče utisak da se osoba na samrti svakog momenta može zagrcnuti i ugušiti. Preporučljivo je obra- titi pažnju na lice obolele osobe koje obično deluje veoma opušteno, tako da možemo biti uvereni da ih izmenjeno disanje ne opterećuje. Promene u disanju pojavljuju se i nestaju, ali često postoji strah da sledeći udah može biti i poslednji. U takvoj situaciji, oboleloj osobi treba blago podići gornju polovinu tela ili je okrenuti blago postrance. Čulo mirisa i čulo sluha se izoštravaju na samrti. Teško obolela osoba koja je ranije imala oštećen sluh, na samrti može čuti i najtiši šapat.
Ovo je toliko strasno i kad su odrasle osobe u pitanju. A zamislite kako je sa decom. Kako je Mohamed izasao na kraj sa 80-toro dece u terminalnoj fazi raka nikad mi nece biti jasno. Ne postoji tuznija prica od ove. Kad znamo da u Srbiji 300 dece godisnje oboli od raka ostanem bez reci.
TOLIKO SAM GANUTA VELICINOM OVOG COVEKA KOJI SE SA NAJSTRASNIJOM BOLESTI BORIO I SAM,A IPAK JE IMAO SNAGE I DA TOLIKO DECE GLEDA U NAJSTRASNIJIM DANIMA NJIHOVIH ZIVOTA. SAD NE ZNAM DA LI IMA OPRAVDANJE ZA RODITELJE KOJE OSTAVE DETE U TAKVOM STANJU,MADA NE BIO NIKO U KOZI RODITELJA CIJE DETE IMA RAK. A OPET I DETE MORA OSECATI LJUBAV I PAZNJU DO ZADNJEG MOMENTA. JER DECA SU NEVINI ANDJELI,DECA NE BI SMELA DA IMAJU RAK.
HVALA TI MOHAMEDE DA HUMANOSTI I EMPATIJI. HVALA SVIM LJUDIMA KOJI MOGU DA BRINU O DRUGIM LJUDIMA. A NE MOZE SVAKO I ZATO SU ONI POSEBNI I NE MOZEMO IH NIKAD DOVOLJNO NAGRADITI ZA TO STO CINE.
POKUSAJMO MAKAR MALO DA PRONADJEMO U SEBI HUMANOSTI I EMPATIJE SEBE RADI. STO BI MOHAMED REKAO : KOLIKO JE ZADOVOLJSTVO IZMAMITI DECIJI OSMEH I RADOST!
ZAISTA NEVEROVATNA PRICA. DA ZAKONI MOGU BITI,CUDNI,BIZARNI.BESMISLENI NIJE NISTA NEOBICNO OBZIROM I DA JE STANOVNISTVO SIROM PLANETE VEOMA RAZNOLIKO. PA STO JE U NEKIM DRZAVAMA NORMALNO I UOBICAJENO U DRUGIM JE CUDNO I NEPOJMLJIVO ZA UPOTREBU. OVAJ TEKST CE VAM SIGURNO IZMAMITI OSMEH ALI POKUSAJMO DA SAGLEDAMO SIRU PRICU.
Velika Britanija
Britanski zakon trudnicama dopušta malu nuždu na bilo kom mestu, čak i
u javnosti. Ako želi, trudnica to može učiniti i u policajčev šlem. Velika Britanija ima izizetno dugu tradiciju i veoma stroga pravila i zakone (narocito u kraljevskoj porodici),ipak koliko god ovo bilo neobicno smatram da je tu rec iskljucivo o velikom postovanju prema trudnicima i da se ne koristi doslovno.
Kanada
U Britanskoj Kolumbiji uličnim sviračima zabranjeno je da deci poklanjaju balone u obliku životinja. Vrlo neobicno i meni neshvatljivo.
Kolumbija
Majka mora biti prisutna pri prvom polnom odnosu svoje cerke. Koliko god razumem majcinsku brigu imam cetvoro dece ovo je zaista preterano, medjutim oni mozda imaju razlog?
Hong Kong
Prevarena suprugaima zakonsko pravo da ubije nevernog supruga,ali to
sme učiniti jedino golim rukama.S druge strane,ženu sa kojom ju je
suprug prevario sme ubiti na bilo koji način. Svakako je preterano za nasa shvatanja, ali opet mozda je samo pojacan osecaj besa, za koji se zna sta sve moze da natera coveka.
Rusija
Zabranjeno prati zube više od dva puta dnevno. Ovo je jedan od onih (obavezno setanje pasa 3 puta dnevno).Pa ako zaista i ovo mogu da kontrolisu onda sta vise reci.
Australija
Iako je zabranjeno da deca kupuju cigarete, prezervative i alkohol, po zakonu mogu da ih koriste.Da bre ,vecina zakona jeste paradoks,a ovo je jedan od najvecih.
talija
U Milanu je dozvoljeno da se smejete u svim prilikama, osim na sahrnama i za vreme poseta u bolnicama.Za sahrane kapiram, al za bolnice? Pritom zar zakon odredjuje da vam sahrana nije smesna? A u bolnicama smeh je u nekim prilikama kao lek.
Bahrein
Muški lekar može pregledati genitalije žene,ali samo ako ne gleda
direktno u njih.Pregled može obaviti tako što će gledati odraz
genitalija u ogledalu.Dobro, ovo je zaista moguce razumeti samo ako nije pusto licemerje, kao kaznjavanje zena u Iranu ako ne nose hidzbab.
Finska
Kazne za saobraćajne prekršaje računaju se na osnovu prijavljenih prihoda. Ovo je fenomenalno.
zrael
Možete biti kažnjeni ako vas uhvate kako čačkate nos subotom. Kao sto rekoh ko i ovakve stvari kontrolise neka ih i sankcionise.Ali bre da je subota bas tako sveta da ne mozes ni nos da poces ili procackas pa stvarno uzas,
Samoa
Zločin je zaboraviti rođendan svoje supruge. Ovo je kao ono sa postovanjem trudnica sa pocetka. Jednostavno ovo je oda zenama. I super je pa nek je i malo preterano mada verujem da ima dosta prituzbi zaboravljenih supruga.
Portugal
Zabranjeno je urinirati u okean. Vrlo logicno. Ali totalno neizvodljivo. Ovo je zakon kog je lako krsiti a tesko samcionisati zbog tajnovitosti same radnje,
Tajland
Ljudi u Tajlandu mogu dospeti u zatvor ukoliko se rugaju monarhiji, bilo da su Tajlanđani ili stranci.Ovo svi razumemo. Politika je u pitanju zabrane su neogranicene u svim drustvima.
Liban
Muškarcima zakonom dozvoljen seks sa životinjama, ali samo sa
životinjama ženskog pola.Odnosi sa životinjom muškog pola kažnjavaju se
smrću. Ovo ne smem da komentarisem jer bih uporedila sa seksom medju ljudima. A takodje bih napomenula da ima mnogo nacina za zlostavljanje zivotinja.
Indonezija
Kazna za masturbiranje je smaknuće rezanjem glave. A to kontrolisu roditelji, muzevi, zene, porodica, prijatelji, poznanici, prolaznici.....
Nepal, Bangladeš i Makao
Ilegalno je gledati filmove koji prikazuju seksualni čin,a zabranjen je i sam pogled na muške i ženske genitalije.Ako je u pitanju moral zaista u redu, ali ako je licemerje onda uzas.
Guam
Ostrvo u pacifiku, zabranjuje ženama da se udaju ako su
device.Postoje muškarci koji putuju zemljom i za platu razdevičuju
devojke. N everovatno . Za nas potpuno neprihvatljivo. Kao sto rekoh koliko smo samo razliciti.
Santa Kruz, Bolivija
Muškarcima je zakonom zabranjeno da u isto vreme vode ljubav sa suprugom i njenom ćerkom.Po meni vrlo nedoreceno . a jel mogu da vode ljubav sa pomenutim zenama ako nije u isto vreme a i dalje su majka i cerka?
Turska
Zabranjeno je prikazivanje filmova u autobusu. Sad ako je zbog vozaca onda je u redu,zar ne?
Singapur
Oralni seks je zabranjen ako ne vodi do pravog seksa i velika kazna sledi onome ko ne pusti vodu u javnom toaletu. Ili zvace zvaku na javnom mestu.Ovde se isto pitanje ponavljam ko to sve kontrolise?
Kina
Zabranjeno je spasiti osobu koja se davi jer bi se tad sprečila njihova sudbina. Ili ih ima toliko da je svaki nacin smanjivanja stanovnistva dobro dosao?
Francuska
Zabranjeno je nazvati svinju Napoleon.Takođe je zabranjeno ljubiti se na pruzi. Potpuno shvatljivo i prihvatljivo ,mada je zadovoljstvo nazivati svinje tako zvucnim imenima.
London
Nezakonito je umreti unutar zgrade Parlamenta Velike Britanije. Steta. Mozda je to jedno od boljih mesta za umiranje.
Škotska
Zabranjeno je pijan voditi kravu. POKUSAVAM DA DOKUCIM RAZLOG I SAMO MI JEDAN PADA NA PAMET. I to onaj bezobrazan .
Novi Zeland
U slučaju da neko pronađe uranijum,treba pismenim putem da obavesti vladu u roku od tri meseca.Sve zanisi koliko treba da se napravi bomba. Mozda je i dovoljno vremena pa ce vlasti same saznati,
Danska
Pre nego što upalite automobil treba da proverite da li neko dete ne spava ispod automobila. Strasno. A Danci najsrecniji narod na svetu,a ovamo im deca spavaju ispod auta u tolikom broju da mora i u zakon da udje,
hester(grad)
zabranjen je ulazak u grad pre svitanja,a ne smeju u njemu ostati ni nakon zalaska sunc
Nemačka
Sa 18 godina možete postati savezni kancelar, sa 21 godinom postajete potpuno krivično odgovorni. Kad je u pitanju politika nista nije normalno. Jos jedna glupost manje ili vise svejedno.
Italija
Muškarac može biti uhapšen ako obuče suknju. U Skotskoj je to normalno. U Americi je trenutno trend.Pa dobro.
Havaji
Zabranjen je seks 18-godišnjacima. Roditelji djevojke moraju tri
godine raditi za državu, jer su vaspitali svoju kćeru previše
slobodoumno. Zakon s druge strane ne propisuje kaznu za slobodoumnog
momka. Jednakost polova nikad nece postojati na celoj planeti. Mada je slabo ima i u razvijenijim drustvima.
BEZ OBZIRA DA LI STE SE ZABAVILI, ILI DOSADJIVALI ILI BRZO ODUSTALI OD CITANJA ZNAM DA STE BAR MALO ZAINTRIGIRANI I DA CETE RAZMISLJATI O NEKIM NASIM ZAKONIMA KOJI SU CUDNI, BESPOTREBNI, BESMISLENI A NE MOZEMO IM NISTA!
STA CE BITI KAD NAS VISE NE BUDE? DECA SA AUTIZMOM INVALIDITETOM ILI SHIZOFRENIJOM ZIVE KVALITETNO DOK SU RODITELJI ZIVI. KAD UMRU RODITELJI NJIHOV ZIVOT SE RASPADA. RODITELJI DO ZADNJEG DAHA NE MOGU TAJ STRAH I BRIGU DA PREVAZIDJU NIKAKO. NUDE SVE STO POSEDIJU NEKOME KO CE BRINUTI ZA NJIHOVO DETE ALI GDE JE GARANCIJA DA CE SE TO I DOGODITI.
Šta će biti sa mojim detetom kada mene ne bude, briga je svakog roditelja. Ali brige nekih roditelja imaju dodatnu težinu.
Šta će biti sa 33-godišnjim sinom koji ima autizam kada ih više ne bude - najveća je briga Mirjane Tadić i njenog supruga.
Imaju skoro 65 godina. Spremni su i stan da daju kako bi njihov sin jednog dana živeo kao uz oca i majku.
"Pre podne da budu u dnevnom boravku, posle podne u stambenim
jedinicama, da žive kao kod svoje kuće, da imaju svoj život, da
prespavaju i sutra opet u dnevni boravak", kaže Mirjana Tadić iz
Beogradskog udruženje za autizam.
Da mogu da budu korisni članovi društva dokaz je i Udruženje "Naša
kuća". Ovde se svakodnevno proizvodi i zarađuje. Papir od paklica
cigareta, slatkiši, obroci za stare i nemoćne. Ovo je pravo preduzeće.
Više od dve decenije se trude da sistem prepozna osobe sa
invaliditetom koje mogu da rade i zaposli ih. Želja im je da osnuju
fondaciju koja bi obezbeđivala sredstva za stanovanje uz podršku.
O životu sa autizmom, (ne)razumevanju sredine i okoline, srpskoj
eliti, roditeljskoj ljubavi koja ruši sve prepreke, teškom saznanju da
sa svojom decom, zapravo, nikada nećete razgovarati…
Život je sazdan od iskušenja, ali retko kome da dvoje dece sa
dijagnozom autizma. Istoričaru Čedomiru Antiću se dogodilo upravo to. O
svojoj deci je javno govorio samo dva puta, kako kaže, sa jakim
razlozima, i sada, u ekskluzivnoj ispovesti za eKliniku. Slobodno možemo reći, nikad takvoj.
Antić nam je do detalja opisao hod po mukama dok njegov
stariji sin Vid, nije dobio konačnu dijagnozu. Zamislite – tek u šestoj
godini. Nešto kasnije, novi šok. U porodicu Antić stiže ćerka Lada koja,
takođe, ima autizam, samo blaži oblik.
Antić se najpre vraća u vreme kada je starijem sinu, Vidu, postavljana dijagnoza, i kaže da je to jedan od najtežih i najstrašnijih segmenata života roditelja dece sa autizmom, tj. da je reč je o jednom procesu užasa.
– Ovo se odnosi prvenstveno na slučajeve kada deca nemaju druge
probleme, zbog kojih bi njihovo stanje od početka moglo biti očigledno. U
našoj državi postoje razvijene zdravstvene ustanove i mnogo je, bez
obzira na sve teškoće, stručnih i posvećenih lekara i defektologa. Ipak,
rekao bih da bar u vreme kada su se moja deca rodila, nije bio razvijen
onaj deo zdravstva koji bismo uslovno mogli nazvati dijagnostičkim. U
slučaju mog starijeg sina, Vida, pedijatri su dugo tvrdili da je sve u redu. Sa
svih strana su se čuli komentari kako je beba – koja ne spava po šest
noći za redom, koja je izobličena od neprekidnog plača i, činilo se,
bola koji trpi, i kasnije godinama ne progovara i ne reaguje na okolinu –
u stvari – dobro. Problem je, prema ovom tumačenju, bio u
roditeljima koji nisu razumeli teškoće roditeljstva, koji se ne
posvećuju dovoljno deci…
– Pošto je u našoj zemlji još u vreme komunizma došlo do novog,
značajnog društvenog raslojavanja, vrlo brzo razumete da tamo gde Vas
šalju uglavnom idu ljudi koji zaista imaju takve probleme (alkoholizam,
zapostavljanje porodice, nerad…), ili lekari bar misle da bi trebalo da
imaju takve probleme. Jedna naša poznanica je devedesetih godina imala
sličan problem (srećom, ispostavilo se da je sin imao disfaziju –
svojevrstan poremećaj u razvoju koji je prevazišao), pa bi joj lekari,
kada se predstavi i kaže kako joj je suprug po zanimanju moler, po
pravilu rekli: „Da… I tata pije. Je li tako?“ Pošto je
tom socijalno raslojenom društvu prilagođeno i zdravstvo, onda morate da
potražite sva moguća poznanstva i veze. U zapadnim društvima zavisite
možda od toga kakvo osiguranje plaćate ili koliko imate novca. U
društvima kakvo je naše, čak ni novac nije ključan – priča naš
sagovornik.
Muke sa postavljanjem dijagnoze
Pošto se, nastavlja Antić, smatra da je autizam isključivo domen
defektologa i psihijatara, onda, ako imate dovoljno veza – napravite
mali konzilijum, ali vas, prema njegovim rečima, do dijagnoze čeka hod po mukama. Tako je bar bilo u njihovom slučaju.
– Dete se toga dana umiri, pred njima uzme i bojice u ruke.
Zato opet dobijete ohrabrenje, ali i upozorenje: „Radite sa detetom,
sve je do vas!“ Posle smo išli u Zavod za psihofiziološke poremećaje i
govornu patologiju u Ulici kralja Milutina. Primljeni preko visoke veze
(prvo bez deteta), a nakon što smo uglavnom opisali slučaj, stručnjak
pita kako je moguće da smo kao „pismeni“ i „obrazovani“ ljudi toliko
zakasnili (dete je tada imalo tek petnaest meseci), zar nismo, makar
preko intereneta, mogli da se obavestimo i razumemo šta je u pitanju?!
Međutim, kada smo doveli dete, isti čovek kaže: „Niste ga dobro opisali.
Sve je u redu. Manja disfazija.“
– Pošto se muka nastavlja, tražite pomoć na raznim stranama i onda se
pedijatar, koji je inače odlična lekarka, ali se zaklinje da je dete
„zdravo i pravo“, doseti prvo jedne defektološkinje u Domu zdravlja. Ova
je gospođa, međutim, nedavno postala baka i puna je hvale za svog
unuka, koji je, je li, mnogo bolji od deteta pred njom izobličenog od
jecaja. Ona onda ode na dugotrajno bolovanje, da podiže svog unuka.
Srećom, sledeća adresa je oligofrenolog. Otresita gospođa, prirodan
talenat za to zanimanje i poziv. Radila bi ga, sa uspehom, i pre trista
godina kada nije bilo defektološkog fakulteta i kada su ljudi listom
bili nepismeni. Odmah je dala ispravnu dijagnozu, ogradivši se da se do
četvrte godine ne može govoriti sa sigurnošću, međutim, ona prva
precizno kaže šta treba raditi, a šta očekivati – opisuje istoričar.
Počinju, onda, mukotrpne terapije: kod oligofrenologa i u Zavodu, u Ulici kralja Milutina.
Ponekad, jednostavno, samo pobegnete
U nadi da je reč „samo“ o disfaziji, Antić i njegova supruga
nastojali su da detetu pruže svaku moguću pomoć jer je, po njegovim
saznanjima, u svakom slučaju tokom prvih godina moguće podstaći i unaprediti i sposobnosti autistične dece.
– Pošto je u Srbiji – kao uostalom i u većini država Evrope broj terapija koje nudi zdravstveno osiguranje ograničen na dve mesečno, pokušavali smo i privatno da idemo na terapiju. Prva preporuka prima nas u garaži,
drži dete na potpuno neefikasnoj terapiji, ispostavlja se da je ona
stručnjak za mucanje. Sledeća adresa je poluprivatni institut u
Jovanovoj ulici. I tamo se suočavamo sa neefikasnim lečenjem, ali i
sektaškim pristupom. Roditelje, koji razumljivo vrlo teško prihvataju stigmu autizma, navode da veruju da je reč o intoleranciji i alergiji. Takvi slučajevi zaista postoje, ali su na nesreću – izuzetno retki.
– Počinju pregledi i lečenje uz pomoć stranih suplemenata, posebnog
režima ishrane, što sve u konačnici može da košta i do nekoliko desetina
hiljada evra. Pobegli smo nakon jednog sastanka na kome sam
gledao kako roditelji plaču zbog povećanja cena, a direktorka ih upućuje
da se obrate državi zato što je smanjila dotacije Institutu,
koji ova dijabolična žena upoređuje sa američkom Klinikom Mejo. Pre nego
što smo otišli, čak nam je i terapeutkinja (novozaposlena, divna osoba)
stavila do znanja da bi na našem mestu i ona isto učinila – priseća se
za eKliniku Antić.
Konačno, Vidova terapija se ustalila samo kod oligofrenološkinje. Ona
je, priča naš sagovornik, tačno predvidela faze u radu i određene
pomake na bolje.
– Kada je konačno u četvrtoj godini Vid progovorio, prelazimo, po
njenoj preporuci, na privatnu terapeutkinju, ozbiljnu defektološkinju u
penziji sa kojom je ranije radila. Istovremeno, idemo i na ona dva časa
mesečno u Institut u Ulici kralja Milutina. Pokazalo se da je ovaj pristup bio dobar.
Dvanaest časova mesečno kod kuće i još dva puta u Institutu. Moje
uskustvo pokazuje da je to maksimum, mada mnogi smatraju da terapije
treba da budu svakodnevne. Naravno, rad kod kuće je svakodnevan: Vidova
majka, baka, ja… Obdanište je isto važno. Radi socijalizacije. Dok
državni vrtić čekate u nedogled (a predsednik opštine urla na ulici kada
ugleda prijatelja sa sinom: „Ovo dete neće čekati vrtić !“ ), u
obližnjem privatnom pokazuju razumevanje i zavidno znanje. Imaju uvek i
defektologa u timu vaspitača. Vid je u vrtić (istina, po nekoliko sati
dnevno) išao punih šest godina. Koliki je to problem, jasno je kada
kažem da je fiziološke potrebe počeo sam da reguliše tek na kraju svoje četvrte godine – opisuje Antić.
Ipak autizam – šok, ali i jedna vrsta olakšanja
Sve do Vidove šeste godine, svi terapeuti, lekari i defektolozi, održavali su im nadu da je reč o disfaziji i da postoji šansa da se potpuno oporavi.
– Mi smo, negde u njegovoj trećoj godini, ipak duboko u sebi znali da to nije tačno.
Razumeli smo da deo terapeuta to govori radi reda, da bi održali našu
posvećenost terapijama do vremena konačne dijagnoze. Problem je u tome
što najbolji među terapeutima imaju dobru osobinu da nastoje da vežbama
izvuku maksimum iz autističnog deteta, ali, takođe, većinom duboko
veruju da je autizam, u stvari, posledica greške u odgajanju. Tako su
roditelji autistične dece prinuđeni da slušaju one zanatlijske gluposti
koje obično čujete od ljudi koje pozovete da Vam rade nešto u stanu
(struju, vodu, krečenje…): „Eh, da ste videli na vreme… Ah, da sam sa
njim bar od prve godine… Ko je ovde radio?! Sve je to, znate, lečivo,
samo je pitanje tajminga i pristupa.“ Trpite to zato što je druga
terapeutska škola koja kaže: „Pustite dete na miru. Kanališite ga… Samo
mu pomažite…“ – a njihovi su rezultati najčešće gori od ovih prvih –
priča dalje Antić.
I konačno, uoči polaska u školu koji je porodica Antić odlagala za
godinu dana kako bi dete što više sazrelo i naučilo, odlaze u Institut
za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici kada je psihijatar, naš
najveći stručnjak za autizam, posle godina povremenih susreta sa Vidom, dao jasnu i konačnu dijagnozu.
Istoričar kaže da posle duge borbe, teških saznanja, preispitivanja i
samooptuživanja, ta strašna vest – da je dete rođeno sa tim problemom
koji je doživotan – dođe, teško je to i pomisliti, ali – kao olakšanje.
Nova organizacija porodičnog života, prioriteta, posla
Na naše pitanje kako se porodica organizovala sa tim saznanjem i
svime što je sledilo u smislu svakodnevnog funkcionisanja, sagovornik eKlinike kaže da je teško odgovoriti.
– Frojd je jednom prilikom rekao da je čovek normalan kada radi i voli. Roditeljska ljubav je snažna i neupitna, međutim, teško je izgraditi odnos sa nekim sa kime niste i nikada nećete razgovarati.Kod nas je u većini slučajeva jedan roditelj prinuđen da nakon rođenja deteta sa autizmom napusti posao. Država daje određenu nadoknadu, ali ona je, prirodno, niža od zarade. Porodica je tako, pored svih muka, osuđena i na nemaštinu.
Mi smo imali sreću da je i u slučaju našeg sina Vida i ćerke Lade, koja
se rodila sedam godina kasnije, bio moguć izvestan napredak. Nekakva komunikacija sa decom danas postoji i teškoće su manje nego u prvim godinama.
– Imali smo i sreće da svi u porodici radimo, da čitavih stotinu
godina svi naši ukućani imaju fakultetsko obrazovanje, zanimanje, da
niko nije od mladosti bolovao od teških bolesti, nije bilo pogibija (čak
ni u svetskim ratovima), ni alkoholizma, narkomanije, hazarderstva i
drugih poroka. Svi smo radili pošteno i sticali za buduće generacije.
Vidova baba je relativno mlada osoba i ona je mnogo pomogla. Imali smo
privilegiju da se i Ladina i Vidova majka i ja bavimo naukom. Ona radi
na jednom institutu, a ja na fakultetu. Pored toga što je naša zarada
redovna, ovaj posao je zgodan i zato što ima prilagodljivo radno vreme.
Ipak, bilo je prilično teško organizovati rad. Ja sam od 2006. godine
(kada se Vid rodio) do danas objavio devetnaest knjiga i oko četrdeset
naučnih članaka. Ako tome dodamo dve hiljade objavljenih novinskih
tekstova, razumećete koliki je bio napor živeti sa jednim, a potom i
dvoje autistične dece u stanu od 40 i kasnije 60 kvadratnih metara.
Njihova majka je za to vreme magistrirala i doktorirala, a ja sam
doktorirao. I nakon što smo se razveli, ostali smo njihovi zajednički staratelji i potpuno smo im posvećeni – kaže Čedomir Antić.
Upoznajte Ladu i Vida
Zamolili smo istoričara i profesora istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu da za pratioce eKlinike opiše svoju decu, Ladu i Vida.
– Vid je pre tri meseca ušao u petnaestu godinu. On
je danas visok i krupan dečak. U stvari, mladić, visok je 1,82. Uglavnom
je miran, ume da govori i zna da reguliše svoje najvažnije potrebe.
Govori u šablonima, samo kada mu je nešto potrebno, često nepravilno ali
čisto – ume da izgovori sve glasove i sluhista je. Povremeno se
uznemiri, tada ponavlja zahteve i sve je očajniji dok napad ne prođe. U
tim je prilikama izuzetno glasan. Nije agresivan, čak ni u samoodbrani.
Voli kompjutere. Sluša muziku, gleda muzičke spotove, a nekada samo
vesti. Igra se i funkcijama kompjutera.
– Njegova sestra Lada ima blaži oblik autizma.
Mirnija i nema nastupe očaja. Ona je danas lepa visoka
sedmogodišnjakinja smešnih stalnih zuba koji su u različitim fazama
nicanja. Ona ne voli kompjutere, ali voli muziku, zna mnogo reči koje
prilično nepravilno izgovara. Slabije govori od Vida. Ponekad je
izuzetno društvena. Voli brata, a za razliku od njega to i pokazuje. Oboje imaju izvesna znanja, ali ih pokazuju kada i u meri u kojoj to žele. Tako je to sa autističnima u tom stepenu: pismeni su, ali ne pišu, umeju da govore, ali ne razgovaraju – opisuje ih otac.
Čedomir Antić sa Ladom i Vidom u parku Foto: Privatna arhiva
Polazak u školu
Antić je, do ovog razgovora za eKliniku, svega dva
puta pisao i govorio javno o svom sinu. Prvi put 2014, kada je pošao u
školu. Želeo je, kaže, sam da obavesti javnost o iskustvima.
– Znao sam da je makar dve hiljade osoba u Beogradu u sličnoj
situaciji. Nisam želeo publicitet. Mislim da je on za decu čak i štetan.
Pošto je tekla rasprava o inkluziji, a Vidova majka i
ja smo pitanju kako će se on školovati posvetili dve godine, smatrao sam
za građansku dužnost da kažem kakva su naša iskustva. Mi smo odlučili
da Vid pohađa specijalnu školu (zovem je tako, mada taj naziv više ne
smatraju ispravnim. Reč je o „Osnovnoj školi koja se bavi vaspitanjem i
obrazovanjem dece sa lakom, umerenom mentalnom ometenošću i autizmom“).
Nailazili smo na nerazumevanje i osude zagovornika inkluzije među
pojedinim defektolozima i lekarima, toliko da smo se posvađali na resornoj komisiji – priča nam, i dalje nastavlja o inkluziji:
– Kada smo obišli školu koja je prva u Srbiji uvela inkluziju, a nalazi se jako blizu našeg stana, utisak je bio loš.
Psihološkinja nije znala odgovore na osnovna tehnička pitanja koja smo
joj postavili. Pošto smo doveli Vida ona nas je pitala: „Zašto se tako
ponaša?!“, i borila se sa njim oko stvari sa njenog stola. Bila je malo i
ljuta zato što smo došli (iako smo ranije zakazali sastanak sa njom),
pošto je trebalo da je intervjuišu za školski list. Mi smo tada
razmišljali šta da radimo u vezi sa vremenom detetovog polaska u školu. Savet defektologa je bio da odložimo polazak za godinu dana, ali formalno nije postojao način da dobijemo dozvolu za to.
– Bili smo spremni i da platimo prilično visoku globu, a razgovor sa
potpuno neobaveštenom psihološkinjom prekinuo je direktor škole. U to
vreme je renovirao školu, pa je bio zauzet oko toga. Taj nastavnik
Opštetehničkog obrazovanja, stalno je ponavljao kako ćemo morati zbog
toga „da platimo“. Priča o globi ga je malo zbunila, ali je nastavio to
da ponavlja. Na kraju smo razumeli da on nas upućuje da nećemo imati
subvencije za obdanište ako dete bude pohađalo dva puta predškolsku
godinu. Dakle, on roditelje, a posebno roditelje dece sa posebnim
potrebama, posmatra samo i isključivo kao socijalnu kategoriju. Dobro,
makar je taj unezvereni čovek obnovio školsku zgradu. Nama su njih
dvoje, u stvari, nehotice pomogli da pređemo preko roditeljske
sujete, da prihvatimo realnost i naše dete upišemo u školu gde je nešto
više od broja, statistike i socijalnog slučaja – iskren je naš sagovornik.
Otvoreno o incidentu koji je uzdrmao Srbiju
A onda se, pre tri godine, na Aerodromu „Nikola Tesla“ dogodio
incident koji je danima punio medije, užasnuo javnost, i bar na trenutak
stavio osobe sa autizmom u fokus pažnje. Da li je taj događaj i
poprečni presek naše zemlje u odnosu prema osobama sa poteškoćama u
razvoju ili samo izolovani incident? Da li stigmatizacija ovih osoba
mrda sa mrtve tačke?
– Moram da napravim uvod da bih objasnio situaciju. Srbija je
moja zemlja. Ona mi ništa ne duguje, zato što mi je sve već dala. Ja
njoj dugujem. Mi smo naša zemlja. Naš narod, kakav je da je, prihvata
već decenijama bespogovorno reforme i finansira sve programe. Naša
zemlja je, kad je reč o autizmu, među boljim državama Balkana. To,
razume se, ne znači da stanje ne može biti još bolje. Ja vidim
dva problema u odnosu države i javnosti, prema onima koji imaju autizam
(ali i druge teškoće u razvoju i celoživotne bolesti). Prvi problem
predstavljaju odumiranje ustanova i partijska država. Dakle, narod je
glasao za demokratiju i „evropske standarde“ – kakvi god da su oni.
Zauzvrat je dobio mnogo toga kako dobrog tako i lošeg. Između ostalog,
Er Srbiju graund servisis, „firmu ćerku“ aviokompanije Er Srbija (
teškog gubitaša, koja ima status svete krave) čiji je tadašnji direktor
došao iz inostranstva (mada je reč o „našem“ čoveku iz
Gradiške/Londona/Australije Danetu Kondiću).
– Ta kompanija zapošljava nestručne i neškolovane aktiviste koji se
ne boje zakona već političara koji su im sve na svetu. Na aerodoromu su u
radnom odnosu ostavili jednog zapušenog, zdravstveno narušenog i umno
oronulog lekara – specijalistu medicine rada pred penzijom. Nemaju jasne
i definisane procedure (različite kada su u pitanju putnici za Njujork
na jednoj, i svi drugi putnici, na drugoj strani), nisu spremni čak ni
da se predstave kada zabranjuju detetu da putuje, izbacuju nas sa
aerodoroma i čak preporučuju neodgovarajuću terapiju za maloletno dete! –
priseća se ove situacije i objašnjava zašto je, pored svih drugih, ušao
u ovu borbu:
– Nakon što su arbitrarno prekršili ljudska prava maloletnog autističnog deteta samo zato što je plakalo,
ja sam bio primoran da ih u javnosti moralno razorim. Pa, ipak, osim
pretnji, nisam dobio čak ni zvaničan odgovor. Međutim, ako me nisu zvale
nadležene vlasti, treba da kažem da nisu reagovale ni nadležne
ustanove, a ni navodni suvlasnik kompanije iz Emirata. Javnost je, ipak, bila uz dete kome je učinjena nepravda.
Zato su mi najvažniju pomoć u savete pužili neki bivši i aktuelni
ministri i direktori JAT-a od kojih većinu do tada nisam poznavao. Vid
je dobio podršku velike većine medija, čak i javnog servisa, što je jako
dobro.
– Međutim, sa onima koji treba da se bave ovim pitanjem, raznim „zaštitnicima prava“, išlo je mnogo teže.
Jedan nam je tek posle godinu dana dao ocenu da su Vidova prava
prekršena, a drugog, zaduženog za decu, do danas nisam uspeo ni da
pronađem! I onda je narod kriv!? Onaj narod koji finansira sve te
ništarije. Narod koji tokom svih ovih decenija, pored svih svojih
nemaština i problema, gotovo nikad nije protestovao što jedan mali dečak
u tramvaju, autobusu, na ulici, u domu zdravlja u nekim situacijama
neutešno plače ili viče…
Srpska elita nije zainteresovana za pitanje autizma
Antić je želeo da sa još jednog aspekta progovori o autizmu.
– Drugi problem vezan je za našu elitu. Srpska desnica, čak i ona građanska, ne bavi se ovim. To
što je, prema statistikama, broj autističnih među novim generacijama, u
odnosu na vreme pre dve ili tri decenije, uvećan za oko deset puta,
njih kao da ne opterećuje. Time valjda treba da se bave lekari,
a odgovoran je i Bog na Nebu (koji je, je li, njima darovao zdrave
pretke i potomke). Srpska levica, oduvek lažna – agenturna ili
populistička – zainteresovala se za ovaj slučaj u funkciji jedne
perverzne manjinarske politike koju je kapitalizam odavno stavio u svoju
službu (svađajući manjine koje štiti i većine koje obespravljuje). Tako
je Vid imao podršku nekih medija koji mene smatraju Ajhamanom, a posle
sam dobijao poruke kako su „me podržali“, pa bi trebalo da razmislim
zašto sam izjavio ovo ili ono. Naša elita je, paradoksalno, odavno gora
od naroda iz koga je potekla (koji ni sam nije u nekom zavidnom stanju).
– Odatle i taj „kodeks lopova“: političari amnestiraju katastrofalog
direktora Er Srbije (koji je u razgovoru sa uduruženjem roditelja dece
sa autizmom i priznao da su prekršili procedure), lekarska komora
amnestira svog nestručnog i neetičnog kolegu, ombudsmane morate
ubeđivati šta im je dužnost, sud radi tako sporo da će desetogodišnji
dečak kome je učinjena nepravda, njihovu reč verovatno čuti tek kad bude
ušao u treću deceniju života. Doživeli smo i da Nebojša Krstić, i sâm
lekar, a danas politički aktivista (o državnom trošku), objavi da
zloupotrebljavam dete kako bih stekao političke poene. Zamislite?! Kome
trebaju takvi politički poeni? Gde sam se ja to kandidovao? Podstakao
je komentare na svojim društvenim mrežama prema kojima je trebalo da sa
detetom da putujem crnogorskom aviokompanijom (umesto što brukam Er
Srbiju), a inspirisao je, možda i nevoljno, i lažno potpisan komentar
prema kome do Crne Gore i morske obale moje dete može da odveze i stočni
vagon. Eto, to je dr Krstić, lekar, bivši član VIS „Idola“. Smaram da
je on sramota za ljudski rod u celini – kaže Antić.
Presuda – izvinjenje svim autističnim osobama
Od ovog procesa, objašnjava Antić, on i njegova porodica neće odustati, ali i napominje da ih novac ne zanima.
– Tražimo odštetu samo da bismo uozbiljili proces. Ako bude dosuđen,
taj relativno skroman novac (zbog visokih velikih sudskih taksi), biće
uložen u opšte svrhe. Tražimo, i to je najvažnije, pismeno objašnjenje i
izvinjenje Er Srbije (firme majke, ćerke… svejedno), ako bude postojala
– a ako pak bude propala, onda od države, koja nije sprečila ovu
sramotu. To izvinjenje treba da bude objavljeno u novinama o njihovom trošku.
Takvo izvinjenje će u džepu moći da nose roditelji dece sa posebnim
potrebama koji nemaju novac da se sude, ni privilegiju da se mediji
zanimaju za njih. Taj isečak moći će da pokažu nesavesnim partijskim
siledžijama na aerodromima, ali i u drugim ustanovama, i ukažu im da se
presedan ljudskosti već dogodio i upute ih da rade svoj posao, jer bi
posle (nadam se pravedne) sudske presude, ukoliko krše ljudska prava
građana mogli da plate kaznu ili izgube radno mesto i sami završe na
sudu.
Da li je u Srbiji inkluzija mrtvo slovo na papiru
Aktuelne društvene ali i istorijske okolnosti utiču na svaki segment života, a sagovornik eKlinike ih vezano za život sa autizmom vidi ovako, vrativši se najpre na resornu komisiju.
– Taj problem sa modernizacijom koji postoji u Srbiji jasno je
uočljiv i u ovom pitanju. Ja ne kažem da je prosečan građanin Srbije
dalekovid, demokratičan i otvoren za promene. Mi smo deo podneblja na
kome živimo – Beograd je duže živeo u jednoj državi zajedno sa Damaskom
nego sa Sremskom Mitrovicom. To je realnost. Ali, loše je prihvatati zapadne stereotipe.
Mi nemamo probleme koje su prilikom modernizacije imala zapadna
društva. Slobodan Jovanović je primetio da srpsko društvo nema problem
tradicija (pritom ni crkve, stare države, staleža…) već njihovog
nedostatka. Jedna od prepreka modernizaciji je, naravno i naš
originalni, neobrazovani primitivac, samo što on postoji svuda u svetu,
pa kod nas, baš kao i drugde, u moderno vreme odlučuje samo na izborima
(i to jako ograničeno).
– Drugi, i daleko veći problem je primitivac koji se obrazovao, lepo
se obukao, video sveta, počeo da prezire originalnog prostaka, ali nije
spreman da se odrekne privilegija kojih se domogao upravo u društvu koje
bi trebalo da modernizuje, kao i moći – koju takvu ne bi uživao u
državama koje su nam uzor. Inkluzija je odlična zamisao, ali ako se sprovede u celosti.Oni
su, bar je takav slučaj bio 2014. kada je Vid kretao u školu, ostavili
nastavnike sa istim zaradama, istim učionicama i istim brojem učenika, a
onda su im dodali nekoliko dece sa posebnim potrebama. Neke od
glavnih ljudi koji su to uvodili lično sam poznavao. Večita
docentkinja, koja je u svet politike ušla zahvaljujući uglednom mužu, te
asistent koji je u tom zvanju otišao u penziju. Inače, jako dragi
ljudi. Uveli su izvanredno skupu reformu kod koje nije jasno gde je sve
to investirano i koji su njeni dometi. Ponekad mi se činilo da u svemu
tome osećam odjeke staljinističkog viđenja marksističkog tumačenja
nauke, gde šablon, volja i vera navodno mogu da promene sve pa i
biologiju, matematiku – opisuje Antić.
Svrha i funkcija profesorskog, ali i ličnog iskustva
Pored ostalih naučnih aktivnosti, Čedomir Antić predaje istoriju na prvoj godini Filozofskog fakulteta. Kaže da gotovo svake godine među 120 studenata bude i jedan sa posebnim potrebama.
– Najčešće je to autizam, njegova blaža forma – Aspergerov sindrom.
Dolazak tih studenata na fakultet predstavlja veliki napredak. U vreme
ralnog socijalizma i godina koje su mu usledile, kada sam bio student, u fakultetskim aulama nije bilo moguće videti ni studenta u kolicima.
Poneki student srednjih godina bio je predmet podsmeha većine
dvadestogodišnjaka. Sada to više nije tako i ta promena je globalna.
Nije Srbija ništa posebno učinila, nije ni mnogo zakasnila, a posebno ne
neopravdano (u Francuskoj je, recimo, do kraja sedamdesetih sama
terminologija koja se odnosila na osobe sa posebnim potrebama bila malo
promenjena u odnosu na ranije vekove!). Svest je povećana u svim segementima našeg društva.
Formalno – od prijema, preko nastave, do zapošljavanja (postoji čak i
procenat diplomiranih sa posebnim potrebama koje treba da u radni odnos
prime razne državne ustanove) – sve je daleko bolje nego ranije.
– Ipak, i tu dolazi do izražaja naš kulturni obrazac, koji velikom
većinom dele pripadnici naše elite, posebno oni koji misle da su veći
Evropljani od stanovnika centra Brisela. Reč je o improvizaciji i
uverenju da je sve iza čega oni stanu smesta pametno, moderno i
uzvišeno. Tako postoji nekakva ustanova koja se na univerzitetu bavi
osobama sa posebnim potrebama. Oni se obično jave negde u decembru
(dakle na kraju semestra) i obaveste me o studentu koji, recimo, ima
autizam. U tom mejlu po pravilu ima mnogo elemenata dobrih pismenih
radova iz osnove škole na temu „Moj drug je bolestan“, ali nema
najvažnijih informacija. Dakle, na profesorima je da prvo otkriju studenta.
– Uvek u generacijama postoji neki student koji je nezreo ili je
šaljivdžija, pošto je reč o predavanjima i vežbama koje održavamo jednom
ili dva puta sedmično, treba vremena da se razluči takav od, recimo,
studenta sa blagim Aspergerovim sindromom koji se razumljivo obično ne
prijavi sam profesoru uoči semestra. Zatim, profesor sâm treba da smisli
kako da ovom studentu omogući maksimum obrazovanja i integracije a da
ga pritom ne izdvoji, tako nepotrebno odmogne drugim studentima, a
protekcijom ne obezvredi njegov rad. Prema tim studentima sam dobronameran, strog i, nadam se, pravičan – kaže profesor.
Različita roditeljska iskustva, stavovi, načini borbe
Na pitanje da li je u kontaktu sa drugim roditeljima koji žive sa sličnim ili istim iskušenjem, odgovara da je autizam spektar i da je teško da postoje dva u potpunosti ista slučaja.
– Poznajem neke od roditelja, ali nisam u redovnom kontaktu. Nesreća ljude približi ako ima neke nade da bude prevaziđena, ovako ih češće udalji. O suočavanju sa takvom situacijom mogu da se napišu romani. Situacija
je ekstremna, pa mnogi na nju reaguju na isti način: od onih koji se
stide i skrivaju decu – takvih je najviše; preko onih koji su se predali
– pa su sada na nesreću svoje dece i sami postali problem; sledećih
koji su sve doživeli kao nepravdu i u kojima se probudilo neko strašno,
osvetničko zlo; onih koji bi ušli u nekakvu politiku, braneći prava svih
u nadi da zbrinu svoje (jer imaju pečat i registraciju nevladine
organizacije u kojoj drugi treba da budu samo statisti); do onih koji sa
čudnim sjajem u očima o svojoj deci govore kao o „posebnoj“,
„izabranoj“ i onda im život pretvore u pakao obaveza, vežbi, nametnutih
hobija, sportova… Ponekad pomišljam da je to mnogo nesreće za
jedan već ionako gorak život, nekoga ko brine o jednom ili više dece sa
teškoćama u razvoju, obolelom od neke bolesti ili slično. Velika većina roditelja su naravno vredni, nenametljivi i strpljivi posvećenici, okrenuti svojoj deci i njihovim problemima – kaže Antić, a onda, otvoreno, nastavlja i o najvećem strahu:
Šta kada roditelja više ne bude?
– Nažalost, civilno društvo je kod nas u povoju i neki zajednički
privatni fondovi – koji bi u budućnosti mogli da vreme, koje će naša
deca provesti bez nas, učine humanijim i podnošljivijim – predstavljaju
daleku budućnost. Ne volim o tome da razmišljam, trebaće vremena i mnogo
rada da uopšte pristupim tom pitanju sa neke opštije platforme. Koliko
mi je poznato, kod nas je dugo pravilo bilo da po autistično
dete posle smrti poslednjeg staraoca dođe policija. Odvedu ga prvo u
stanicu, a onda u dom. Dom koji nije specijalizovan za autistične.
Kakva je situacija, najbolje svedoči slučaj koji se dogodio neposredno
nakon što su službenici Er Srbije izbacili Vida sa leta a potom iz
aerodoromske zgrade. Sreo me je na ulici sedi čovek. Predstavio se kao
upravnik jednog doma u kome žive i osobe sa autizmom. Žao mi je što tada
nije rekao svoje ime i prezime. Uveravao me je da nisam u pravu što
branim pravo autističnom detetu da (nakon što je u mlađim godinama
nekoliko puta putovalo na mnogo udaljenija oderedišta) putuje avionom.
„Ne znate ih Vi…“ – govorio je sa grčem na licu o svojim štićenicima –
„Oni su zveri.“
– Zamislite. Nije problem da neko to misli. Svako ima pravo na
mišljenje, na mržnju, na glupost… Sve dok to nema posledice na druge
osobe. Ali on je izabrao da radi sa osobama sa posebnim
potrebama i domogao se rukovodećeg mesta u ustanovi koja postoji zbog
nemoćnih i nesrećnih, koje ovaj sirovi i zli čovek neskriveno mrzi.
To je perverzija koja me ispunjava gnevom. Potpuno me je zbunio,
zatekao, nisam u tom trenutku stigao bilo šta da učinim. Na tome ćemo
svi mi roditelji dece sa posebnim potrebama morati mnogo da radimo. Naša
deca, ukoliko uspemo da se izborimo da radimo i stičemo, nisu i neće
biti teret za građane i državu. Ako na pravilan način organizujemo naš
rad i imanja, naša deca i posle naše smrti mogu živeti životom dostojnim
čoveka. Čak će i posle njih nešto ostati, delom kao neka zadužbina za
osobe slične sudbine, ali i za društvo u celini.
Država dosta čini, ali potrebna je decentralizacija i više prilagođavanja realnoj slici
Istoričar misli da je naša država mnogo učinila na popravljanju
kvaliteta života osoba sa posebnim potrebama i njihovih roditelja. Ipak,
i ovde je, kako kaže, najveći problem primena i nerazumevanje.
– Pre svega, postoji značajna razlika u kvalitetu i kvantitetu
podrške koju dobijaju deca u Beogradu (možda i u Novom Sadu) i u ostatku
Srbije. Dakle, u Beogradu još uvek postoji veliki broj tzv.
„specijalnih škola“. One su uglavnom renovirane i uređene tokom
proteklih dvadeset godina. U njima rade listom obrazovani i posvećeni
profesori i terapeuti. U Beogradu postoji veliki broj dnevnih centara za
osobe sa posebnim potrebama. Organizovan je i prevoz za decu do škole.
Verujem da, kad je reč o spomenutom, kao i o učilima i raznim
pogodnostima – od besplatnih udžbenika do raznih drugih učenicima
korisnih poklona – ove škole mogu da stanu rame uz rame sa bilo kojim
sličnim ustanovama iz sistema većine zapadnoevropskih država. Ovo je
naročito veliki uspeh u zemlji u kojoj je sve to javno i dostupno svim
građanima. Međutim, sve to ne postoji u većem delu ostatka Srbije.
– Kada sam 2014. u Politici objavio tekst o Vidovom prvom danu u
školi, želeo sam da ohrabrim roditelje čija deca imaju teži oblik
autizma da u obzir uzmu i upis dece u specijalne škole. Konatktirala me
je jedna majka iz Prijepolja, jako fina gospođa iz ugledne bošnjačke
porodice. Upoznao sam njenog sina i nju. Da bi se posvetila detetu
morala je da napusti posao. On je u prvi razred morao da pođe u redovonu
školu. Iskusna, ali vremešna, učiteljica tražila je od majke da sedi sa
sinom u klupi. Majka je, razume se, to prihvatila. Međutim, vremenom, učiteljica više nije vikala na malog učenika već na njegovu majku.
Čak i Beogradu, u sređenoj školi na Dedinju, koju je svih ovih decenija
neko uspeo da zaštiti zajedno sa velikim prostorom dvorišta (oni danas
koštaju verovatno desetak miliona evra) od građevinske mafije – neke
male stvari odaju duboke probleme našeg društva. Pored redovnih velikih
investicija, posvećenih nastavnika, dinamične i aktivne direktorke –
ista je na primedbu roditelja da u učionici, koja je izvanredno uređena,
nema zavesa pa hipersenzitivna deca prolećne i letnje mesece provode
pod sunčevim bljeskom, dala zloćudan, bizaran odgovor prema kome, škola
ipak „nije Hajat“.
– Moja osnovna škola je, iako redovna i udaljena od centra grada,
davne 1981. imala debele i čiste zavese. Takođe, deca kojoj treba
rekreacija a ne sport, sada u nekada divnom velikom dvorištu dobijaju
ogromnu fiskulturnu salu – betonjerku. Deca idu u školu od 8 do 15 sati
(sve sa produženim boravkom). Raspusti su im puni kao i kod ostale dece.
Dakle, uprkos ogromnim investicijama i velikom ličnom naporu, neko se
pobrinuo da sistem nikada ne bude prilagođen potrebama. I to ne
potrebama roditelja, već društva kome trebaju građani koji rade
(prosečno radno vreme u Beogradu traje od 9 do 17 ili od 8 do 16 sati),
te vode aktivan život u kome zarađuju i troše novac. Da ne govorim o
programima na koje su uticali ljudi slični onima koji su tako genijalno
osmislili inkluziju. Polovina Vidovih drugova i drugarica ne govori. Ipak, u programu škole predviđena su dva strana jezika!
Nemam ništa protiv da se kolege koje predaju jezike zaposle. I treba da
se zaposle. Ali dva jezika neverbalnoj deci… pored desetina drugih
važnih veština, koje bi mogli da nauče ali one nisu sadržane u
programima .
Srbija ima 7.186.862 stanovnika, od čega 17.6% čine deca, ali broj dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom nije poznat. Registar dece sa smetnjama u razvoju koji u ovom trenutku razvija Institut za javno zdravlje „Batut” pružiće precizne podatke.Izraz „osobe sa invaliditetom“ označava osobe sa urođenom ili stečenom
fizičkom, senzornom, intelektualnom ili emocionalnom onesposobljenošću
koje usled društvenih ili drugih prepreka nemaju mogućnosti ili imaju
ograničene mogućnosti da se uključe u aktivnosti društva na istom nivou
sa drugima, bez obzira na to da li mogu da ostvaruju pomenute aktivnosti
uz upotrebu tehničkih pomagala ili službi podrške.
Dugogodišnja praksa zasnovana na medicinskom modelu i paralelnim
uslugama specijalizovanim samo za decu sa smetnjama u razvoju i
invaliditetom, povezana je sa stereotipima i predrasudama prema deci
sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, što značajno utiče na njihovu
ravnopravnost i prihvaćenost u društvu.
Prema anketi rađenoj za potrebe ove situacione analize, 45% roditelja navodi da su oni ili njihova deca doživeli neku
vrstu vređanja, omalovažavanja ili uznemiravanja, zbog smetnji u
razvoju deteta.
Prema istom izvoru, deca su najčešće ovakvom postupanju bila izložena od strane:
nepoznatih osoba/prolaznika (28%),
vršnjaka koji pohađaju istu školu (17%),
zaposlenih u školama (7%),
zdravstvenih radnika (8%)
pružalaca usluga javnog prevoza (8%).
Prema anketi rađenoj za potrebe ove
situacione analize, 29% dece je doživelo odbijanje prilikom pokušaja
korišćenja javnih usluga zbog nepristupačnosti objekata ili
neprilagođenosti uslova.Na značajan nivo negativnih stavova ukazuju i rezultati istraživanja
MICS 4, koji pokazuju da trećina ispitanika (32%) smatra da deca sa
mentalnim I intelektualnim smetnjama imaju negativan uticaj na drugu
decu u porodici, a isto smatra I četvrtina građana (23%) kada je reč o
deci sa fizičkim I senzornim smetnjama. Ipak, više od 90% građana smatra
da deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom mogu uspeti u životu
ukoliko imaju adekvatnu podršku.
U Srbiji je siromaštvo dece izražen problem.
Uzimajući u obzir povećane troškove domaćinstava neophodnih za decu
sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, pretpostavka je da je i stepen
siromaštva ove dece viši.
Prema anketi sprovedenoj za potrebe ove analize, četvrtina porodica
svoj socio-ekonomski položaj vidi kao loš ili veoma loš (26%), a čak
60.1% navodi da prihodi porodice nisu
dovoljni da pokriju dodatne troškove u vezi sa brigom o detetu sa
smetnjama u razvoju i invaliditetom.
Obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju I invaliditetom i dalje se odvija kroz dva paralelna sistema – redovni i specijalni.
Podaci ukazuju da polovina dece sa smetnjama u razvoju sistem obrazovanja pohađa u segregiranom okruženju.
Posebno zabrinjava nalaz da roditelji dece sa smetnjama u razvoju pozitivnije govore o iskustvima dece u specijalnom u odnosu na redovno obrazovanje što upućuje na nedostatak podrške deci u redovnim školama.
Mehanizmi prilagođavanja obrazovnog procesa u redovnim školama za
decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, još uvek nisu u potpunosti
zaživeli.
Procenu potreba za dodatnom obrazovnom, zdravstvenom i
socijalnom podršku detetu i učeniku vrši interresorna komisija, ali je
položaj ove komisije takav da njeni zaključci
nisu obavezujući za pružaoce usluga.
Različite vrste podrške, finansiraju se sa različitih nivoa vlasti, pa je koordinacija podrške otežana.
Opšta ocena svih aktera jeste da deci sa
smetnjama u razvoju nije u dovoljnoj meri dostupna podrška kako bi
učestvovali u redovnom obrazovanju i razvili svoje veštine i talente.
Rezultati ankete u okviru situacione analize ukazuju da se veliki
broj roditelja dece sa smetnjama u razvoju još uvek suočava sa
preprekama prilikom upisa dece u školu a da je
najčešći razlog stav zaposlenih da nemaju dovoljno kompetencija da rade sa detetom i da bi detetu bilo bolje u nekoj drugoj školi (72%).
Rezultati
fokus grupa sa roditeljima ukazuju na postojanje teškoća u
prepoznavanju potreba, koordinaciji u pružanju usluga, kao i
informisanju dece i porodica o njihovim pravima i mogućnostima za
podrškom.
"Niko mi nije pružio ni podršku niti uputio bilo
gde, bilo je mnogo teško. Sve sam morala sama, sve. Savetovanje niko
nije ni pomenuo. Sama sam išla i informisala se, ništa nisam znala. Tek
posle je došlo udruženje."
Roditelji kao najkorisniji način informisanja navode organizacije civilnog društva, pre svega neformalne roditeljske grupe.
Usluge u lokalnoj zajednici i neformalna podrška
Dostupnost usluga u zajednici za decu sa smetnjama u razvoju i
invaliditetom je nedovoljna. Tako je dnevni boravak dostupan za manje od
petine dece (19,1%), a predah nega samo za 1,6%.
Prema anketi rađenoj za potrebe ove
situacione analize, porodice dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom
se značajno više nego na usluge socijalne zaštite, oslanjaju na
proširenu porodicu - to je slučaj u 44% porodica, dok se 16% porodica u
odgajanju dece oslanja na podršku komšija.
Alternativno staranje
U Srbiji je u prethodnoj deceniji postignut značajan uspeh u deinstitucionalizaciji,
pri čemu je stopa institucionalizacije dece jedna od najnižih u Evropi.
Deca se međutim, u velikim ustanovama i dalje smeštaju zajedno sa
odraslima, što dovodi do značajnih rizika za njihovu dobrobit.Deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom posebno su prezastupljena na rezidencijalnom smeštaju i danas čine 80% ukupnog broja dece na smeštaju u ustanovama.
Dodatan problem predstavlja i institucionalizacija dece u ranom
uzrastu, koja se dešava i pored zakonske zabrane smeštaja dece do tri
godine u ustanove, o kojoj govore i roditelji na fokus grupama.
"Rekla je - ja vam toplo preporučujem ustanovu.
Tačno mi je rekla i koju. Kad smo nju pitali: ,,Jeste li vi bili nekad
tamo?“, ona mi je rekla da nije nikad. Kako možete toplo da
preporučujete nešto što nikad niste videli? Onda sam ja sela u autobus,
pošto sam videla ustanovu, 6 meseci nisam znala šta da radim, bolela me
je glava. I onda sam rekla da ću da se borim za svoje dete."
Uslovi smeštaja su često loši i nestimulativni, u sobama se nalazi veliki broj korisnika, deca sa smetnjama u razvoju u velikim ustanovama su isključena iz obrazovnog sistema, bez dovoljno rehabilitacije i tretmana.
Nedovoljna podrška roditeljima da brinu o zdravstvenim
potrebama deteta sa smetnjama u razvoju predstavlja najčešći razlog
smeštaja dece u ustanove za decu.
Zdravstvena zaštita
Roditelji prepoznaju izazove u sistemu zdravstvene zaštite pre svega u
domenu pravovremenog prepoznavanja i dijagnostike smetnji u razvoju i
invaliditeta, odnosno u dostupnosti i kvalitetu ranih intervencija.
"I mi smo isto lutali od doktora do doktora. U suštini izgubili smo
3 - 4 godine jer pedijatar kaže - ona je razmažena, propričaće. Ona je
na oca, on je kasno proprič’o gluposti..."
Zamislite onda kako je tesko ostaviti takvo dete bilo kome na staanje bilo da su roditelji zivi ili kad oni umru.
Jedna od najtezih kategorija su deca ( iako od nje oboljevaju najcesce mladi od 20-tak godina) oni su nasa deca uvek koja imaju shizofreniju. Dok su pod staranjem roditelja bolest je pod kontrolom. Lekovi odlazak u psihijatrijsku ustanovu po potrebi. Zamislite kad nema roditelja da li ce osoba sa shizofrenijom priznati da je bolesna. To je najprepoznatljiviji simptom shizofrenije. Negiranje bolesti i ne prihvatanje lecenja. Roditelji svojom ljubavlju i strpljenjem pomazu i ucestvuju u lecenju zajedno sa doktorima. Logican kraj osobe sa shizofrenijom je zatvaranje u neku ustanovu dozivotno.
Kao dozivotna robija. Strasno. Jer te osobe bez obzira na bolest imaju osecanja i potpuno ocuvan razum. Obzirom da ih je bolest obuzela tek posle skoilovanja mogu biti veoma pametni ,a i prirodno su vrlo inteligentni ,radoznali i intiuitivni. Takvu osobu u 30 godina zatvoriti u psihijatrijsku ustanovu je ravno zlocinu. A roditelji na zalost kad umru ne mogu vise uticati na okolinu koja i dalje ima stav - on je lud vodi ga u ludnicu.
POSLE OVOLIKO PRICE O ZAISTA STRASNOM ZIVOTU DECE SA AUTIZMOM, INVALIDITETOM I SHIZOFRENIJOM DOK SU IM ZIVI RODITELJI,A NAROCITO KAD RODITELJI UMRU, STA RECI? TESKA, IZUZETNO TESKA TEMA ZA KOJU IZGLEDA NE POSTOJI RESENJE SEM IZUZETNO OTVORENOG UMA I MNOGO,MNOGO EMPATIJE.
POSTUJ HIDBAB! POLICIJA ZA MORAL. IRAN DANAS! IAKO VECINA MUSLIMANKI SMATRA DA IM HIDZBAB I BURKA DAJU OSECAJ SIGURNOSTI NARAVNO DA IMA I ONIH KOJE ZIVE DANS U XXII VEKU. RELIGIJA JE CUDO. ZENE SU JOS VECE. DA LI POLICIJA ZA MORAL TREBA DA POSTOJI U CELOM SVETU JER MORALA NEMA VISE ?
Muslimanske žene širom sveta nose različite vrste odeće – dok jedne
hidžabom pokrivaju glavu, kosu i vrat, neke nose nikab od glave do pete
sa otvorom za oči ili, pak, burku koja nema čak ni takav otvor, već samo
jedva prozirnu mrežicu.
Jedna 22-godišnja žena umrla je u iranskoj bolnici nekoliko dana nakon
što ju je pritvorila režimska policija za moral zbog navodnog
nepoštovanja propisa o nošenju hidžaba.
Mahsa Amini je putovala sa svojom porodicom iz zapadne iranske
provincije Kurdistan u glavni grad Teheran da poseti rodbinu kada je
uhapšena jer je, navodno, prekršila stroga pravila zemlje o ženskom
odevanju.
Očevici tvrde da je Amini pretučena u policijskom kombiju, što policija negira.Vest dolazi nekoliko sedmica nakon što je irnaski predsednik Irana
Ebrahim Raisi počeo da radi na suzbijanju ženskih prava i pozvao na
strožiju primenu obaveznog kodeksa oblačenja u zemlji, koji od islamske
revolucije 1979. zahteva od svih žena da nose hidžab.
Hrana, iranska organizacija za ljudska prava navela je da je porodici
nesrećne žene tokom hapšenja rečeno da će Amini biti puštena nakon
"prevaspitavanja".
Policija je kasnije saopštila da je Amini doživela srčani udar.
Međutim, njena porodica to demantuje i tvrdi da je Amini bila zdrava i
da nije imala nikakvih zdravstvenih problema.
Amini je po dolasku u bolnicu bila u komi, rekla je njena porodica i dodala da im je bolničko osoblje reklo da je umrla.
Raisi je 15. avgusta potpisao dekret kojim se ograničava oblačenje
žena i predviđaju oštrije kazne za kršenje strogog kodeksa, kako u
javnosti tako i na internetu.
Žene su hapšene širom zemlje nakon nacionalnog "dana hidžaba i
čednosti“ koji je proglašen 12. jula. Jedna od žena bila je Sepideh
Rašno, spisateljica i umetnica koja je navodno pretučena i mučena u
pritvoru pre nego što je bila primorana da se javno izvini na
televiziji.
U muslimanskoj
tradiciji žene nose hidžabe koji pokrivaju kosu i celo lice ili njegov
deo da iskažu svoju skromnost i pobožnost u prisustvu muškaraca koji
nisu bliski rođaci. U zavisnosti od države ili regije islamskog uticaja,
nošenje hidžaba može biti nametnuto ili zabranjeno zakonom. Četiri
bliskoistočne zemlje imaju zakone koji zahtevaju nošenje hidžaba i to
su: Irak, Libija, Sudan i Saudijska Arabija. Suprotno njima, postoji
puno zemalja koje ograničavaju nošenje verske odeće.
Muslimanke koje živi u arapskim zemljama su u neku ruku u boljem, a u
neku ruku u gorem položaju uzimajući u obzir da je u tim zemljama islam
službena religija. U boljem položaju su jer uglavnom mogu nositi hidžab
svuda neometano, mada pojedine zemlje kao što su Alžir, Egipat i Oman
imaju zakonom propisane situacije u kojima se hidžab treba ili ne treba
nositi. A u gorem su položaju u slučaju da ne žele da se pokriju s
obzirom da u zemljama u kojima je nošenje hidžaba obavezno ne nošenje
oštro kažnjavaju, često i fizičkim nasiljem.
Zemlje koje muslimankama ne dozvoljavaju nošenje hidžaba su uglavnom
zemlje Evrope. U Francuskoj i Belgiji je zabranjeno pokrivanje lica na
javnim mestima što je dovelo do brojnih protesta muslimanki. Ovi
protesti, međutim, nisu doveli do promene situacije. I u susednoj Bosni i
Hercegovini su muslimanke protestvovale zbog zabrane nošenja hidžaba.
Ali to opet nije urodilo plodom jer se vlasti brane činjenicom da je
zabranjeno nošenje bilo kog verskog obeležja, ne samo muslimanskih.
Muslimanke su tada izašle na ulice sa natpisima “Hidžab – moje pravo,
moj izbor”.
Avganistan
Njegovo puno ime, prema novoj tabli koja je postavljena na zgradu
jeste „ministarstvo za propagiranje vrlina i sprečavanje poroka“.
Ono
je već postojalo pre prvog dolaska talibana na vlast, ali su mu
nadležnosti proširene tokom njihove vladavine između 1996. i 2001.
Ministarstvo
je bilo odgovorno za raspoređivanje policije za moral na ulice kako bi
se sprovodilo talibansko strogo tumačenje islamskog verskog zakona,
poznatog kao šerijat.
Postalo je poznato po premlaćivanju žena za
koje je smatralo da nisu obučene skromno i smerno ili koje su bile
napolju bez muškog staratelja.
Devojčicama nije bilo dozvoljeno obrazovanje posle osnovne škole – što je mera koju su talibani sada, navodno, ponovo uvode. Svi za koje je bilo utvrđeno da su prekršili pravila, oštro su kažnjeni –
bičevanje, premlaćivanje, amputacija i javno pogubljenje nisu bili
neuobičajeni.
Zabava u vidu muzike i plesa je bila zabranjena, kao i aktivnosti poput igranja šaha ili puštanja zmaja.
Strogo
se sprovodilo vreme određeno za molitvu, muškarci su primoravani da
puštaju bradu, a nije se pozitivno gledalo kada se ošišaju u
zapadnjačkom stilu.
Naravno ove istocnjacke policije za moral su inkvizicija iz XVI veka koja je spaljivala vestice. Meni samo nije jasno kako se zene i danas mire sa takvim "moralom". Biti nemoralna u zemljama gde vladaju serijatski zakoni nije ni blizu nemorala koji vlada na celoj planeti. U kome zene sebe dobrovoljno degradiraju na razne nacine. Naravno i ovde ima diskriminacije od strane muskaraca narocito u poslovnom svetu gde zene retko dobijaju vodece polozaje, ali to nije ni priblizno agoniji zena u zemljama u kojima postoji policija za moral.
Sta sam htela da kazem? Policija za moral bi trebala da postoji za sve ljude na ovom svetu. Bez obzira na rau, pol ili versko opredeljenje. Jer moral se izgubio u svim segmentima zivota i neko bi stalno trebao da podseca ljude gde grese kad oni sami ne vide. Ko bi bio u toj policiji tesko je reci jer zloupotreba polozaja moze stvari jos da pogorsa. Ali stvarno ne znam sta bi to ljude moglo dozvati pameti.
STRASNE SU OVE PRICE O ZENAMA KOJA NEMAJU NIKAKVA PRAVA ( A NEKE I SAME ZELE DA BUDU U HIDZBABU I BURKI) ,STRASNE SU PRICE O GUBITKU MORALA NA CELOJ PLANETI, ALI I O POLICIJI ZA MORAL. KOLIKO APSURDA, KOLIKO NERESIVIH PITANJA. A SVE JE VRLO JEDNOSTVNO ZAPRAVO. SVAKI COVEK BI TREBAO DA DRZI DO SVOG MORALA BEZ BILO KAKVE POLICIJE!
LUDA SAM ZA TEORIJAMA ZAVERE. JEDNA OD MENIH OMILJENIH, TEMPLARI, RIMSKI PAPA, MALTESKI VITEZOVI I OPUS DEI NARAVNO. ZNATE STA JE OPUS DEI?
Opus
Dei (prevedeno sa latinskog Božje delo) službeno Prelatura Sanctae
Crucis et Operis Dei (Prelatura svetog krsta i božeg dela) je katolička
organizacija sastavljena od laika i svestenika, čiji članovi teže za
licnim hršćanskim savršenstvom i nastoje provesti te ideale i vrednosti u
svojim profesijama i tako menjati celokupno društvo. Opus Dei je na
glasu kao teološki vrlo konzervativna organizacija, koja bezuslovno
prihvata autoritet crkvene hijerarhije i njenih dogmi. Dugo je bila
predmet brojnih kontraverzi i polemika, često optuživana za tajnovitost
rada, okultne obrede ali i zbog političkih ambicija. Od 2010-ih
godina Opus Dei je privukao pažnju širom sveta zahvaljujući romanu The
Da Vinci Code i istoimenom filmu iz 2006. godine.
Opus Dei je osnovan 1928. u Španiji od strane svestenika Josemaríje Escrivá de Balaguera y Albása (proglašen je svetim 2002). Za
vladavine fašističkog kaudilja Francisca Franca je izrasla u vodeću
crkvenu organizaciju Španije koja je jedina povezivala biznismene,
političare i radikalni kler. Escrivá je 1939. godine objavio knjigu
Camino ("Put") kao zbirku 999 maksima o duhovnosti namenjenu ljudima
uključenim u sekularni život. U 1940-im Opus Dei je naišao na jednog od
prvih kritičara u vidu Wlodimira Ledóchowskog, tadašnjeg "Generala"
Družbe Isusove, koji je Vatikanu rekao kako Opus Dei smatra "izuzetno
opasnim za Crkvu u Španiji" navodeći njegov "tajnoviti karakter" i
nazivajući ga "oblikom hrišćanske Masonerije."
Kako je među
članovim Opusa Dei bilo dosta visoko obrazovanih ljudi, tadašnji španski
vođa generalisimus Francisco Franco postavio je nekoliko njihovih
članova za ministre u svojoj vladi, koji su mu trebali pomoći da osmisli
ekonomsku reformu - 1956. Nakon Francove smrti 1975. i demontaže
njegovog režima, oslabio je uticaj Opus Deia u Španjolskoj, jer su i oni
poput drugih morali ući u političku arenu. Opus Dei je službeno
odobren od strane Svete stolice 1950. kao laička međunarodna
organizacija (novi oblik verskog udruženja) čiji članovi žive po
principima evanđelja u svom svakodnevnom svetovnom životu. Papa Ivan
Pavao II. koji je sam bio simpatizer Opusa proglasio je 28. novembra
1982. Opus Dei, prvom i jedinom osobnom prelaturom u crkvi. Za razliku
od svih drugih organizacija, čiji se rad organizira po nekom geografskom
principu, i kojima upravljaju lokalni svestenici - Opus Dei takvih
ograničenja nema, pa njegov prelat organizira zajednice i njihov rad u
delovima sveta po vlastitom nahođenju, i sam odlučuje (uz pomoć
vlastitog aparata) koga će primiti u članstvo. Međutim, Opus Dei podleže
nekim oblicima nadzora od strane lokalnih biskupa. Time je Opus Dei
dobio status koji nije prethodno odobren niti jednoj katoličkoj
bratovštini, pa ni redovničkoj zajednici - oni su neka vrsta posebne
neteritorijalne biskupije. Opus Dei je na svom početku od svojih
novih članova tražio da polože zavet poslušnosti i čistoće. Međutim, od
kad su pod direktnom ingerencijom pape (njegova prelatura) od svojih
novih članova sad samo traže ugovornu obavezu da prođu duhovni nauk,
koji uključuje nedeljne tečajeve (krugove) i godišnju duhovnu obnovu, uz
redovno pohađanje misa i ostalih verskih aktivnosti. Novi članovi
trebaju proći kroz period kušnje, koji traje najmanje pet godina, pre
nego što postanu punopravni članovi. I oni se u tradiciji flagelanata
često samokažnjavaju (i tako podsjećaju na Isusovu žrtvu), poste,
apstiniraju od nekih užitaka i nose predmete od kostreti, danas je to
najčešće narukvica sa malim (simboličkim) bodljama koju nose oko
nadlaktice. Opus Dei se i danas često optužuje za agresivnost u
vrbovanju novih članova, kojima se nakon toga ispire mozak, tako što ih
se drži izolirane od članova njihovih porodica. S druge strane oni sve
te optužbe odbacuju i kontinuirano rastu. Opus Dei se pored verske,
naširoko bavi i sasvim običnim svetovnim delatnostima; dobrotvornim
radom, ali i trgovinom, domaćom radinošću i poljoprivredom. Ipak su
najviše fokusirani na obrazovanje, osnovali su i vode brojne srednje i
visoke škole i to najčešće ekonomske. Poznati su po Univezitetu Navarra
iz Pamplone, koji se danas smatra jednim od najboljih španskih
univerziteta, i po peruanskom Univezitetu Piura iz Lime, koje je osnovao
upravo Josemaría Escrivá de Balaguer, u kojima oni vode glavnu reč. Oni
imaju od 1964. u samom centru Rima i Papinski univerzitet svetog križa.
Od
1982. na čelu organizacije je prelat kojeg biraju sami članovi, kojih
ima oko 85 000 članova sirom svijeta. Aktualni prelat Opusa je Javier
Echevarria vrlo uticajan u Vatikanu, između brojnih funkcija koje ima on
je i savetnik Kongregacije za duhovništvo katoličke crkve, institucije
koja odlučuje o karijeri hiljada biskupa širom sveta, pa nikoga ne treba
čuditi moć koju Opus ima.Od 1930.Opus Dei ima ogranak za žene, kako se
drže strogo moralnih načela, uvek grade svoje ustanove namjenjene samo
jednom polu. Što se tiče hijerarhijske strukture Opus Dei, ona
formalno ne postoji jer su članovi jednaki, ali oni ipak imaju četiri
kategorije članova; numerarije, supernumerarije, asocijate (pridruženi) i
svestenike. Numerariji koji predstavljaju samo oko 20 % članstva,
najvažniji su članovi Opusa, slede ih asocijati, pa supernumerariji
(koji predstavljaju 70 % članstva) te svestenici kojih ima samo oko
1900, i predstavljaju samo mali postotak organizacije.
Numerariji
posvećuju većinu svog vremena organizaciji, i oni su se poput
svestenika dužni držati celibata, žive u istospolnim zajednicama Opusa,
ali rade izvan zajednica, u građanskom društvu, i bave se svojim
sekularnim poslom. Oni se zavjetuju Opusu na siromaštvo, čednost i
pokornost, sav svoj prihod dužni su predati (poput nekih redovnika)
Opusu, od kojega dobivaju džeparac i novac za druge potrebe. Jedan uski
krug numerarija radi u administraciji samog Opusa. Asocijati ili
pridruženi razlikuju se od numerarija samo po tome što ne žive u
zajednicama, najčešće zbog porodičnih razloga, ali se pridržavaju istih
zaveta. Supernumerariji su najbrojniji članovi, oni se mogu slobodno
ženiti, ali se i od njih traži da daju financijski doprinos
organizaciji, i pokazaju kršćanske vrline u svom svakodnevnom životu. Koperati
(vanjski suradnici) zaprovo i nisu njihovi članovi - ali se njima često
služe u svom radu, oni čak i ne moraju biti hrišćani, ali pre nego što
ih angažiraju moraju tražiti dopuštenje Svete Stolice.
Pariske
novine Le Monde Diplomatique, objavile su - 1995. popis tadašnjih
istaknutih članova Opusa Dei u Evropi, među inima to su bili; Raymond
Barre (bivši francuski premijer), Valéry Giscard d’Estaing (bivši
francuski predsednik), Jacques Santer (bivši predsednik Evropske
komisije) i Alois Mock (bivši austrijski ministar spoljnih poslova), a
simpatizeri; José Maria Aznar (bivši španski premijer), Juan Antonio
Samaranch (bivši predsednik MOK-a) i nadvojvoda Otto von
Habsburg-Lothringen.
Britanka Sara Kesidi, jedna od vođa
organizacije "Opus Dei" kontraverzne rimokatoličke sekte koja se pominje
u "Da Vinčijevom kodu" Dena Brauna, šokirala je tamošnju javnost
otkrićem kako se bori protiv želje za seksom.
Kesidijeva, inače školski psiholog u Mančesteru, rekla je da je u svojoj
43. godini djevica bez muža i djece, a rekla je i da ima metode kojima
sebe svakodnevno podsjeća da treba da sačuva svoju nevinost.
Kako bi skrenula svoju tjelesnu žudnju na Boga, Sara svako veče pred
spavanje po dva sata nosi bodljikavu žicu koju sama sebi vezuje. Žica
joj se urezuje i zabada u kožu i mišiće noge, ali žena tvrdi da to boli
manje nego brazilska depilacija i da joj pomaže da živi po načelima
svoje organizacije.
U okviru serijala "Ko upravlja vašim svetom?", koji
se bavi pitanjima moći i kontrole u svetu, BBC-jev Maks Seis otputovao
je Španiju, gde je Opus Dei osnovan i gde, čini se, ima najveći uticaj.
Prolaznici na ulicama španske prestonice
Madrida uvereni su da je Opus Dei tajno društvo koje se duboko
ukorenilo u svetu politike i biznisa:
"Opus Dei je vrlo moćan u Španiji, ali je dosta uticajan i u drugim zemljama. "
"Ima dosta stvari koje o njima ne znamo. Oni nam dopuštaju da znamo samo onoliko koliko oni žele."
"Opus Dei je snažna organizacija, koja koristi škole i univerzitete kako bi postala još uticajnija."
Ima li istine u ovakvim stavovima građana Madrida i da li je Opus Dei zaista toliko moćan?
Evanđeoska misija
Ova
katolička grupa tvrdi da ima oko 85 hiljada članova širom sveta, od
kojih je čak trećina u Španiji. Od njih se očekuje da šire evanđeosku
misiju kroz svoje zemaljske poslove.
Drugim rečima,
od članova se traži da budu uspešni u svom poslu, ali i da budu
velikodušni prema okolini - i na taj način privuku još više sledbenika.
Hiljade
hodočasnika sa svih strana sveta 2002. godine doputovale su u Vatikan,
kako bi prisustvovale kanonizaciji osnivača organizacije Opus Dei,
Hosemarije Eskrive de Balagera. Papa Jovan Pavle Drugi izveo ju je po
'ubrzanom postupku', za samo 27 dana.
Procvat za vreme pape Jovana Pavla Drugog
Papa Jovan Pavle Drugi
Papa
je organizaciji Opus Dei dodelio i poseban status 'lične prelature' -
koji je grupi omogućio nezavisnost u okviru Katoličke crkve.
Mnogi
smatraju da je njen uticaj u Vatikanu porastao upravo za vreme papstva
Jovana Pavla Drugog. Portparol organizacije, Džek Valero, sve to
demantuje:
"Broj pripadnika Opus Dei koji rade u
Vatikanu vrlo je ograničen: ima ih možda petoro ili šestoro, među
kojima je i portparol Svete stolice Žoakin Navaro Vals. Uticaj grupe
Opus Dei u Vatikanu se preuveličava."
Kritičari,
međutim, kažu da je u tesnoj vezi sa organizacijom mnogo veći broj
sveštenika, koji su obrazovali pravu 'crkvu unutra crkve'. Iz Opus Dei-a
i to odlučno demantuju.
Istaknuti članovi ove organizacije zastupljeni su i u mnogim vladama i kompanijama, iako to retko javno priznaju.
Frankovi ministri
Franko: uspon Opus Dei
Španski
sociolog Alberto Monkada - i sam član organizacije - objašnjava da
njene veze sa moćnim krugovima datiraju još iz pedesetih godina, kada su
dva istaknuta člana bili ministri u vladi generala Franka:
"Vreme
Frankovog režima važi za period političkog i ekonomskog uspona Opus
Dei, ali je to i vreme kada je organizacija stekla svoj loš glas. Ljudi
se još sećaju tih vremena.
Ali, stvari su se
sada promenile. Iako su neki članovi aktivni u politici i biznisu, oni
nisu neka vrsta Koza Nostre. To nije tačno!"
Britanska
ministarka obrazovanja, Rut Keli, nedavno je potvrdila izveštaje da je
članica ove grupe. Priča se, ali još nije potvrđeno, da je pripadnik
Opus Deia i kolumbijski predsednik Alvaro Uribe.
Privatna stvar
Katedrala u britanskom gradu Linkolnu, u kojoj se snima filmska verzija Da Vinčijevog koda
Portaprol organizacije Džek Valero kaže da je vera nešto što bi trebalo da ostane privatna stvar:
"Članstvo
u Opus Deiu je stvar lične privatnosti. Mi ne objavljujemo listu naših
pripadnika. Neki političari javno priznaju da su deo Opus Deia, ali to
nema veze sa poslovima koje obavljaju kao vladini službenici ili
kongresmeni."
Teško je ustanoviti kojim sumama
novca raspolaže Opus Dei - pod okriljem grupe postoji niz fondacija
širom sveta, a ona ne objavljuje svoje računovodstvene podatke. Donacije
pojedinaca su značajan deo prihoda.
Smatra se
da je razmera uticaja na sledbenike najzanemareniji aspekt moći Opus
Deia - u centrima u kojima sledbedici žive u celibatu, tvrdi Karmen
Čaro, odvija se pravo ispiranje mozgova i 'opšta manipulacija':
"Život
u centrima Opus Deia je šizofren. Pred svakim članom je niz duhovnih
obaveza - molitve, svakodnevno prisustvo na misama i obuka novih
sledebenika. Život se odvija pod strogom kontrolom duhovnih vođa, a
slično je i kada je posredi novac. "
Pripadnici
grupe na ove kritike odgovaraju rečima da su sasvim normalni ljudi, i da
imaju slobodu da napuste organizaciju kada god to zažele.
Da li je Opus Dei stecište svetaca ili grešnika?
Mnogi u Španiji veruju da je odgovor negde između.
Papa Franja rasformirao je vođstvo Malteških vitezova, jednog od
najčuvenijih katoličkih viteških verskih redova, i postavio privremenu
vlast do izbora za novog velikog majstora.
Samo oko mesec dana ranije on je degradirao organizaciju Opus dei.
Sve to je dovelo do spekulacija o obračunu pape, inače jezuite, sa
mističnim redovima unutar Katoličke crkve.
Raspuštanje vođstva Malteških vitezova, koje je papa objavio
dekretom, dogodilo se nakon pet godina oštrih debata i sukoba unutar
samog reda, ali i između njegovih visokopozicioniranih članova iz redova
takozvane stare garde s Vatikanom o promeni ustava koji bi, kako se
plaše pojedinci, mogao da potkopa suverenitet grupe, navodi Rojters.
Suvereni vojni bolnički red Svetog Jovana Jerusalimskog od Rodosa i
Malte, kako glasi puno ime Malteških vitezova, osnovan je 1099. u
Jerusalimu, u vreme krstaških ratova, ima oko 13.500 članova, 95.000
dobrovoljaca i 52.000 medicinskih radnika, kao i međunarodni suverenitet
bez sopstvene teritorije. Imaju palatu i kancelarije u Rimu, kao i
tvrđavu na Malti, ali im je priznato pravo da izdaju sopstvene pasoše,
valutu, poštanske markice i registarske tablice. Malteški vitezovi imaju
diplomatske odnose sa 110 država širom sveta i status posmatrača u
Ujedinjenim nacijama.
Kardinal Silvano Tomazi, papin specijalni delegat u ovom redu, rekao
je novinarima da novi ustav organizacije neće oslabiti njen međunarodni
suverenitet.
- Kao religijski red, oni moraju da ostanu pod pokroviteljstvom
Vatikana - poručio je kardinal Đanfranko Girlanda, član radne grupe koja
radi na novom ustavu koji je odobrio papa prošlog vikenda, a prenosi
Rojters.
Poglavar Katoličke crkve postavio je privremeno vođstvo, u kome su
Tomazi i poručnik velikog majstora Kanađanin Džon Danlap, do 25. januara
2023, kada će biti izabrani novi lideri, dok će novi veliki majstor
biti izabran do kraja marta sledeće godine. Poslednji veliki majstor -
Italijan Đakomo dala Tore - umro je u aprilu.
- Nadamo se da će ovo ponovo uspostaviti jedinstvo u redu i povećati
njegovu sposobnost da služi siromašnima i bolesnima - poručio je Tomazi,
a prenosi Rojters.
Promene u ustavu koje je doneo papa Franja su velike: ukinuta je
obaveza da veliki majstor ima plemićko poreklo, kao i praksa da se bira
na doživotnu funkciju. Oni će sada imati desetogodišnji mandat, a
mogućnost reizbora imaće samo jednom. Osim toga, moraće da napuste
položaj čim napune 85 godina. Papine izmene u pravima su izjednačile
vitezove i dame.
Dok ima onih koji hvale ove reforme, iz crkvenih redova se čuju i
kritike - pojedinci tvrde da je ovaj potez diktatorski i da ukida
suverenitet Malteških vitezova.
Inače, ovaj katolički crkveni red, jedinstven po tome što ima i
međunarodni suverenitet, često je bio u centru najrazličitijih teorija
zavere.
- Nakon što su krstaši zauzeli Jerusalim, grupa italijanskih
trgovaca, koja je tamo napravila bolnicu posvećenu Svetom Jovanu,
organizovala se u red nazvan hospitalci. Nakon gubitka Svete zemlje, oni
su, zajedno s templarima, prešli na Kipar. Nakon uništenja templara,
oni su dobili mnogo njihove imovine i postali su veoma uticajni. Prešli
su na Rodos, a 1522, kada su Turci preuzeli to ostrvo, prešli su na
Maltu. Zvanično se bave humanitarnim radom, ali postoje oni koji veruju
da organizacija ima zabrinjavajuće veliku količinu moći. Prema autorima
knjige "Sveta krv, sveti gral", oni su veza između agencija američke
vlade i Vatikana. Mnogi moćni ljudi su povezivani s njima, uključujući
direktora CIA Vilijama Kejsija, američkog ambasadora u Vatikanu Vilijama
Vilsona... Nijedna od ovih teorija nikad nije potvrđena - piše u knjizi
"Enciklopedija zavera" Toma Barneta.
BRZE ODLUKE
Na sličan način kao što je to uradio s Malteškim vitezovima, papa
Franja je brzim odlukama u avgustu degradirao i kontroverznu
organizaciju Opus dei. On je ovu ličnu prelaturu izuzeo iz nadležnosti
Kongregacije za biskupe i prebacio je Kongregaciji za kler i naglasio je
da lider organizacije, poznat kao prelat, neće biti biskup. Kako je
saopšteno, papa je dokumentom naglasio "potrebu da se upravljanje Opus
dei zasniva više na harizmi nego na hijerarhijskog vlasti".
Sadašnji prelat Fernando Okariz odmah je odgovorio da prihvata i
podržava papinu odluku, ali u crkvi se mnogima čini da ova promena nije
mala i da je prilično šokantna, kao i da neće proći bez turbulencija.
Neki su čak pominjali i mogućnost puča protiv pape.
Otac Džozef Foks, dominikanac, rekao je za Nacionalni katolički
registar da je ova odluka šokantna "ako se ima u vidu koliko je o
organizaciji raspravljano kada ju je 1982. papa Jovan Pavle II proglasio
ličnom prelaturom".
- To je bio papin izbor. Sada, četiri decenije kasnije, papa Franja
je rešio da to promeni. Da li je to dobra ideja? Pretpostavljam da
postoji dobar razlog za tu promenu, ali jeste šokantno - rekao je on.
Otac Džerald Mari iz Njujorka kaže da će ova promena da se odrazi i na unutrašnja dokumenta Opus deija.
- Kako će sve sad funkcionisati, nije baš jasno. Da li je sad Opus
dei javna klerikalna asocijacija? Jasno je da će Sveta stolica sada
mnogo oštrije da kontroliše aktivnosti ove organizacije - naveo je on za
Nacionalni katolički registar.
Kako navodi list, njihovi izvori iz Vatikana veruju da je ove promene
inicirao kardinal Đanfranko Girlanda, italijanski sveštenik i jezuita.
- Kao jezuita, s papom iz redova jezuita, možemo biti sigurni da on
ima veliki uticaj na Svetog oca. Navodno, papa ga sluša i do sada je
implementirao mnoge njegove ideje. Kardinalov uticaj bio je veliki i
kada je reorganizovao Rimsku kuriju - rekao je Foks.
Ovakva kontrola tajanstvene organizacije, koju je 1928. osnovao
španski sveštenik Hosemarija Eskriva, a mnogi je zbog delovanja u
tajnosti i s jakom hijerarhijom nazivaju katoličkom masonerijom,
iznenadila je mnoge. Ipak, veruju da je ovo samo nova etapa u borbi
jezuita protiv organizacije Opus dei, koju su kritikovali od samog
osnivanja. Sam Eskriva, blizak saradnik španskog diktatora Franciska
Franka, bio je jezuita, pa je njihova pravila koristio kada je osnovao
novi red. Međutim, to nije naišlo na odobravanje, pa je već general
Vlodimir Lodohovski svojevremeno rekao da je "Opus dei veoma opasan za
crkvu u Španiji" zbog tajanstvenosti. On je, navodno, u njima video
"znake tajnog plana za dominaciju svetom u formi hrišćanske masonerije".
- Opus dei upravlja obrazovnim institucijama, konferencijskim
centrima i rezidencijama širom sveta, sa centralnom kancelarijom u Rimu.
Ima više od 85.000 članova u svetu. Organizacija dugo ima u svom
članstvu važne i uticajne političare i biznismene. Primera radi, sudija
Vrhovnog suda SAD Antonin Skalija bio je član. To je samo pojačalo
popularne sumnje da je Opus dei u stvari tajna sekta željna moći.
Optuživani su da su ekstremni desničari, da imaju tajne ciljeve i da su
povezani sa američkom CIA. Den Braun ih je u "Da Vinčijevom kodu"
predstavio kao zlu organizaciju i mnogi ih kao takvu prepoznaju - piše
Frenk Flnn u "Enciklopediji katolicizma".
Osmesi i borba... Papa Franja i prelat Fernando Okarizfoto: EPA
Antijezuitski stav jak već vekovima: Jezuite optužili da su ubili i prvog predsednika katolika
Majkl Njutn u knjizi "Enciklopedija zavera i teorija zavera" navodi da su jezuiti osnovani kao religijski red 1540.
- Ime jezuiti prvo su koristili kritičari reda koji su smatrali da
oni Isusovo ime uzimaju uzalud. Danas su najveći katolički red i postoje
u 112 zemalja. Kroz istoriju su optuživani za mnoge zavere protiv
protestanata. U 17. veku za mnoge ratove Indijanaca i britanskih
kolonista u Severnoj Americi optuživani su upravo jezuiti. Teoretičari
zavere su tvrdili da su jezuiti bili ključni u osnivanju iluminata i
pokretanja revolucija u Evropi 18. veka. U SAD je antijezuitski stav bio
veoma jak, pa su čak i organizacije poput Kju kluks klana bile
protivnici jezuita. Mnogi su čak tvrdili da su jezuiti školovali Fidela
Kastra, kao i da su jezuitski agenti stajali iza atentata na prvog
katoličkog predsednika Amerike Džona Kenedija - piše on.
Toliko sam pisala o jezuitima, templarima i papi i uvek mislim da sam sve rekla. Ali tema je suvise kompleksna i uvek ima sta da se doda. Znamo da su jezuiti stvarni rusioci vlasti u cilju "visih" ciljeva. Niko drugi nema toliku moc kao jezuiti i Katolicka crkva. Malteski vitezovi potomci templara bili su uvek povezani u svim teorijama zavere sa Katolickoim crkvom na ovaj ili onaj nacin zato je ovaj potez papa Franje u najmanju ruku cudan. Zasto je to zaista uradio? I to bas sad kad je umrla kraljica Elizabeta II ? Vidite li vi povezanost? Mada Rimski papa nece ici na sahranu kraljice Velike Britanije njihov odnos je bio veoma dobar usprkos politickih i verskih neslaganja. Prateci teorije zavere znamo i zasto!SVE JE NA SVETU POVEZANO. TO ODAVNO ZNAM. ALI OVA PRICA SA OPUS DEOM I MALTESKIM VITEZOVIMA U ISTO VREME KADA JE SMRT ENGLESKE KRALJICE POTRESLA SVET DOVODI DO VRLO LOGICNOG ZAKLJUCKA. SVET SE MENJA I TO VRTOGLAVOM BRZINOM. NISTA VISE NECE BITI ISTO. HILJADUGODISNJI POREDAK NESTAJE I USTUPA MESTO NOVOM JOS NE ZNAMO KAKVOM SVETU. OSTAJE DA VIDIMO!
Toliko sam pisala o jezuitima, templarima i papi i uvek mislim da sam sve rekla. Ali tema je suvise kompleksna i uvek ima sta da se doda. Znamo da su jezuiti stvarni rusioci vlasti u cilju "visih" ciljeva. Niko drugi nema toliku moc kao jezuiti i Katolicka crkva. Malteski vitezovi potomci templara bili su uvek povezani u svim teorijama zavere sa Katolickoim crkvom na ovaj ili onaj nacin zato je ovaj potez papa Franje u najmanju ruku cudan. Zasto je to zaista uradio? I to bas sad kad je umrla kraljica Elizabeta II ? Vidite li vi povezanost? Mada Rimski papa nece ici na sahranu kraljice Velike Britanije njihov odnos je bio veoma dobar usprkos politickih i verskih neslaganja. Prateci teorije zavere znamo i zasto!