NOVA VREMENA

 NOVA VREMENA  NISU I BOLJA VREMENA. A KO I UVEK MENIJE GLAVNI KRIVAC TEHNOLOGIJA. UTICE NA SVE ASPEKTE NASEG DRUSTVA, UTICE NA LJUDE ,AKAD KAZEMLJUDI MISLIM PRVENSTVENO NA MOZAK I PSIHU.

Autor NTC programa, osnivač Mense  i jedan od najvećih stručnjaka u našem regionu kada je u pitanju rani razvoj dečje inteligencije, dr Ranko Rajović rekao je da su istraživanja pokazala da je mozak dece postao drugačiji i da se problem mora sagledati iz više uglova jer je on nov, i ne može da se analizira ni medicinskim aparatima.

Ono što je Rajović istakao jeste da svaka nova generacija dece ima manjak empatije, da gube granice i da se ponavljaju ekstremni slučajevi, ali da to nije slučaj samo u Srbiji već i u svjetu.

"Nije to samo kod nas problem. I u Sloveniji je u vršnjačko nasilje doseglo nezamislive razmere. To znači da mi kao društvo nismo shvatili šta se sprema i šta se događa, a to je zapravo dramatična promena okruženja. Jako se brzo menja okruženje i mi kao društvo nismo bili spremni za to", ocenio je.

Smatra da roditelji preteruju u zaštiti dece, ne daju im da padnu, da se popnu na drvo, a takođe im kupuju sve što žele i sve im dopuštaju. Sve ovo kod mališana može da izazove nizak prag tolerancije, veliku frustraciju, bes i agresivnost u slučaju kada ne dobije sve što poželi, kako je navikao.

Dr Rajović kaže da roditelji takođe imaju tendenciju da forsiraju decu da budu najbolji, da imaju najbolje ocene, vode ih na nekoliko aktivnost što je, kako objašnjava, besmisleno jer dete mora da ima svoje vreme za igru i za druženje. Bez te socijaliacije se gubi komunikacija između dece, i oni se sele u virtualni svet gde roditelji nemaju uvid šta ih čeka, na kakve će sve sadržaje naleteti, kako će provoditi slobodno vreme. Okruženje se brzo menja, a to je zapravo najveći faktor rizika za nove generacije. Mozak je dosad imao jasnu liniju razvoja, genetske kodove koji se aktiviraju i otključavaju u određeno vreme i pokreću razvoj misaonih procesa, povezujući nervne puteve u vrhunski biokompjuter i to bi modernim rečnikom nazvali – formiranje hardvera. Biološki aktivatori formiranja hardvera jesu kretanje, trčanje, skakanje, vrtenje, penjanje, sakrivanje, razmišljanje, povezivanje informacija, hodanje po strminama i kosinama, boravak u prirodi, na igralištima, jer u periodu ranog detinjstva to sve osigurava povezivanje važnih regija mozga. Izostankom ključnih elemenata koji stimulišu razvoj mozga, smanjenim boravkom u prirodi, smanjenjem ukupnog kretanja dece, možemo očekivati promene u strukturi mozga novih generacija. Upravo to pokazuju nova istraživanja, gde se jasno vidi smanjenje pojedinih struktura velikog mozga, što može negativno da utiče na kognitivni razvoj deteta.Po svemu sudeći period pre škole je ključan za razvoj i povezivanje velikih regija mozga, a tu najvažniju ulogu imaju predškolske ustanove i roditelji. Sigurno je svima jasno da nikakva reforma obrazovanja neće mnogo pomoći ako ne uključimo roditelje i ako oni ne urade svoj deo posla. Edukacija roditelja će uskoro postati prioritet, jer okruženje je jako važno za razvoj  inteligencije i ukupnih sposobnosti, a brze promene okruženja stvaraju nove probleme, puno pitanja i roditelji često ne znaju kako da se postave. Roditeljstvo je postalo mnogo ozbiljnije nego što je to bilo pre 40-50 ili više godina. Za početak, roditelji proverite, da li vaše dete može da skoči unazad (uzrast 4-5 godina), da li može da podigne domali prst kada raširi prste na čvrstoj podlozi, a da pritom ne pomeri ostale prste (5-6) godina i da li zna da zaveže pertle.A ako ne zna sigurno na telefonu i te kako zna da se snadje.

Verovatno sad ovaj vic ne ide jer je tema vise nego ozbiljna,ali prosto moram.

Ćerka piše ocu…*

Dragi tata, Dolazim Kući !!! Udajem se, pripremi novac za svadbu. Kako znaš ja živim u Australiji, a dečko mi je u Americi. Upoznali smo se preko Facebook-a, dugo pričamo na WhatSap-u, a zaprosio me preko Vibera. Voli te tvoja mezimica.

Tata odgovara!

Draga ćerko, stvarno baš lepo! Sada se venčajte preko Twittera, a želim ugodnu zabavu na Instagramu. Naručite sve za svadbu preko Amazona, a plati preko PayPala. Na bracno putovanje idite na Cloud. Kupite kuću za kripto valute i živite od tokena, a kada ti dosadi brak prodaj muža na Ebay-u i drži ušteđevinu u bitcoinima. Ako dobijete decu obavezno ih daj veštačkoj inteligenciji da ih vaspita, a potom ih isprintaj na 3D printeru i pošalji mi nekoliko komada. Voli te tvoj tata!

 Da se ipak vratimo ozbiljnosti teme.

Tehnologija budućnosti mogla bi da omogući hakerima da dopru do sećanja ljudi.

Zamislite da možete da skrolujete uspomene kao Instagram, ponovo doživljavajući živopisne detalje omiljenih trenutaka i ponavljajući najdraže.

Sada zamislite ružniju verziju te budućnosti u kojoj hakeri otimaju ove uspomene i prete da će ih izbrisati ako ne platite otkupninu.

Možda zvuči neverovatno, ali ovakav scenario je bliži nego što možete da zamislite.

Napredak u oblasti neurotehnologije doveo nas je do jačanja pamćenja, a za nekoliko decenija njima bismo mogli da manipulišemo, da ih dešifrujemo i ponovo napišemo.

Tehnologija koja bi mogla da podupre ovakav razvoj zasniva se na implantatima u mozgu koji brzo postaju alat za neurohirurge.Oni pružaju duboku stimulaciju mozga kako bi tretirali širok spektar stanja, od podrhtavanja do Parkinsonove bolesti i opsesivno-kompulzivnih poremećaja, kod oko 150.000 ljudi širom sveta - i čak obećavaju nove načine za kontrolu dijabetesa i borbu protiv gojaznosti.

Istražuje se mogućnost primene za lečenje depresije, demencije, Turetovog sindroma i drugih psihijatrijskih stanja.

I mada su i dalje u ranim fazama, istraživači pokušavaju da nađu način kako da tretiraju poremećaje pamćenja kao što su oni uzrokovani traumatskim događajima.

Američka agencija za napredne istraživačke projekte ima program za razvoj i testiranje „bežičnog, potpuno ugradljivog neuralnog interfejsa", kako bi se vratio gubitak pamćenja vojnika sa traumatskim povredama mozga.„Ne bih bio potpuno iznenađen ukoliko se pojave komercijalno dostupni memorijski imlantanti u narednih desetak godina - razgovaramo o tom vremenskom okviru", kaže Lori Pajkroft, istraživač sa Univerziteta u Oksfordu.

Za 20 godina, tehnologija može dovoljno da evoluira da nam omogući da uhvatimo signale koji grade naša sećanja, da ih ojačamo i vratimo u mozak.

Do sredine veka mogli bismo da imamo još veću kontrolu, uz sposobnost da manipulišemo uspomenama.

Ali ukoliko upadnete u pogrešne ruke, posledice bi mogle da budu „vrlo ozbiljne", kaže Pajkroft.

Zamislite da hakeri upadnu u neurostimulator pacijenta sa Parkinsonovom bolešću i da ometaju podešavanja. Oni bi mogli da utiču na njegovo ili njeno ponašenje ili da čak izazovu privremenu paralizu.

Hakeri bi mogli i da zaprete da će izbrisati ili promeniti nečija sećanja ukoliko im se ne da novac - možda kroz dark veb.

Ako naučnici uspešno dekodiraju neuronske signale naših sećanja, onda su scenariji beskonačni: pomislite na vrednu inteligenciju koju bi strani hakeri mogli da prikupe provalom u servere veteranske bolnice u Vašingtonu, na primer.

U eksperimentu iz 2012. godine, istraživači sa Univerziteta u Oksfordu i Univerziteta u Kaliforniji - Berkliju uspeli su da otkriju informacije kao što su bankovne kartice i PIN-ovi posmatranjem moždanih talasa ljudi koji nose slušalice.

„Hakovanje mozga i zlonamerne promene u mozgu predstavljaju niz izazova za bezbednost - nešto sasvim novo ili jedinstveno", kaže Dmitrij Galov, istraživač iz kompanije za sajber-bezbednost Kasperski Lab.

Kasperski i istraživači sa Univerziteta u Oksfordu su sarađivali na projektu mapiranja potencijalnih pretnji i sredstava napada u vezi sa novim tehnologijama.

„Čak i na današnjem nivou razvoja - koji je napredniji nego što mnogi ljudi shvataju - postoji jasna napetost između sigrunosti i bezbednosti pacijenata", navodi se u njihovom izveštaju.

Nije nemoguće zamisliti buduće autoritarne vlade koje pokušavaju da ponovo napišu istoriju uplitanjem u ljudska sećanja, pa čak i postavljanjem novih sećanja, navodi se u izveštaju.

„Ako prihvatimo da će ova tehnologija postojati, mogli bismo da promenimo ponašanje ljudi. Ako se ponašaju na način koji mi ne želimo, možemo ih zaustaviti stimulišući deo mozga koji izaziva loše emocije", Kaže Galov za BBC.

Nasuprot tome, oni mogu i pozitivno da utiču na ponašanje stimulišući deo mozga koji izaziva zadovoljstvo i sreću.

Hakovanje povezanih medicinskih uređaja nije nova pretnja. U 2017. godini američke vlasti povukle su 465.000 pejsmejkera ​​nakon što su utvrdili da su možda ranjivi na napade sajber sigurnosti.

Uprava za hranu i lekove je saopštila da bi zlonamerni ljudi mogli da menjaju uređaje, da utiču na ritam nečijeg otkucaja srca ili da istroše baterije, uz rizik od smrti u oba slučaja.

Nije učinjena nikakva šteta, ali Uprava je saopštila: „Kako medicinski uređaji postaju sve više međusobno povezani putem interneta, bolničkih mreža, drugih medicinskih uređaja i pametnih telefona, postoji povećan rizik od iskorištavanja ranjivosti sajber-bezbednosti, od kojih neke mogu da utiču na rad medicinskog sredstva".

Ovo je problem za mnoge oblasti medicine, Kasperski veruje da će u budućnosti više uređaja biti povezano i praćeno mašinama. Lekari će biti pozvani da preuzmu odgovornost samo u hitnim slučajevima.

Srećom, pojačavanje sajber bezbednosti u ranoj fazi dizajniranja i planiranja uređaja može ublažiti većinu rizika.

Međutim, najvažnija mera, kaže Galov, je da se radnici u klinikama i pacijenti edukuju kako da preduzmu mere predostrožnosti, poput postavljanja jakih lozinki.

Ljudi predstavljaju „jednu od najvećih ranjivosti", jer ne možemo da tražimo od doktora da postanu stručnjaci za sajber bezbednost, a „svaki sistem je siguran samo koliko i njegov najslabiji deo".

Pijroft kaže da će u budućnosti moždani implantati biti složeniji i šire korišćeni u tretiranju šireg spektra uslova.

„Slaganje ovih faktora će verovatno olakšati i privući napadače da pokušaju da se upliću u implantate ljudi", kaže on.

„Ako ne razvijemo rešenja za tu prvu generaciju implantata, onda će druga i treća generacija i dalje biti nesigurne - ali implanti će biti mnogo moćniji da će napadači imati prednost."

Sociolozi već godinama upozoravaju na činjenicu da tradicionalne metode držanja nastave nisu kompatibilne sa novim generacijama mladih rođenih u digitalnoj eri. Teoretičari društva su odavno definisali ove mlade kao Generaciju Z (mladi rođeni od 1990. do 2000. godine). Tabla i kreda su potpuno zastarela sredstva u nastavi kada je Generacija Z u pitanju jer mladi danas koriste tablet računare, interakuju na virtuelnim društvenim mrežama i svakodnevno koriste širokopojasni Internet. Potrebno je pre svega promeniti pristup nastavi, prilagoditi nastavna sredstva i podići nivo interaktivnosti, u suprotom potpuno gubimo fokus generacija koje dolaze.

Pažnja mora biti usmerena ka metodama vizuelnog učenja

Studije su pokazale da su mladi danas prilično različiti od starijih generacija. To naravno nije stvar genetike već reakcije organizma i mozga na okruženje. Okruženje Generacije Z su grafički bogate veb tehnologije, HD ekrani visoke rezolucije i velikih dimenzija dijagonala i sveukupna zasićenost informacijama. Rezultat toga su izražene perceptivne sposobnosti današnjih mladih koji vrlo lako prihvataju vizuelne forme i efektnije ih prihvataju i uče. Predavači moraju ispratiti ove promene i ponuditi sadržaj koji se radije gleda i opaža nego predaje i sluša.

Fokusirati se na kritičko razmišljanje i rešavanje problema, a ne na memorisanje informacija

Uvek će biti onih kojima je lakše da neke informacije prosto zapamte, ali postavlja se pitanje da li će oni ta znanja moći da iskoriste u realnim radnim okolnostima i zadacima. Smatra se da je posebno danas nepotrebno pamtiti određene informacije kada su one dostupne na par klikova i pretraga na Internetu. Jasno je da se strateški obrazovanje mora baviti edukacijom mladih u smislu razvijanja kritičkog razmišljanja i učenju primene znanja u rešavanju problema, a ne u kreiranjem kadrova koji će u svakom trenutku znati datume istorijskih događaja, vrednosti matematičkih konstanti ili određenih naučnih teorema. Preduzetništvo se smatra osnovom budućeg ekonomskog privređivanja i stoga je važno na vreme obučiti mlade znanjima koja će im pomoći u borbi da opstanu na tržištu.

Prilagoditi predavanja potrebama mladih po kriterijumu vremena

Velika mana generacije Z je što im od prevelike količine plasiranih informacija pažnja drastično opada posle kraćeg vremena. Jednostavno zasićenost informacijama i ubrzane kongitivne aktivnosti doprinose činjenici da već posle nekoliko desetina minuta mozak ne može da primi nove informacije i da mu je potreban odmor. I zaista, čas od 45 minuta je nepraktičan kada je pažnja dvadesetogodišnjaka u pitanju. Predavanja se moraju podeliti u kraće segmente ili je potrebno omogućiti mladima da imaju pristup znanju onda kada su spremni da ga prihvate. Tu na scenu stupaju metode učenja na daljinu, e-learning platforme i sistemi kojima se lako pristupa preko Interneta i koji su u svakom trenutku dostupni.Sociolozi već godinama upozoravaju na činjenicu da tradicionalne metode držanja nastave nisu kompatibilne sa novim generacijama mladih rođenih u digitalnoj eri. Teoretičari društva su odavno definisali ove mlade kao Generaciju Z (mladi rođeni od 1990. do 2000. godine). Tabla i kreda su potpuno zastarela sredstva u nastavi kada je Generacija Z u pitanju jer mladi danas koriste tablet računare, interakuju na virtuelnim društvenim mrežama i svakodnevno koriste širokopojasni Internet. Potrebno je pre svega promeniti pristup nastavi, prilagoditi nastavna sredstva i podići nivo interaktivnosti, u suprotom potpuno gubimo fokus generacija koje dolaze.

Pažnja mora biti usmerena ka metodama vizuelnog učenja

Studije su pokazale da su mladi danas prilično različiti od starijih generacija. To naravno nije stvar genetike već reakcije organizma i mozga na okruženje. Okruženje Generacije Z su grafički bogate veb tehnologije, HD ekrani visoke rezolucije i velikih dimenzija dijagonala i sveukupna zasićenost informacijama. Rezultat toga su izražene perceptivne sposobnosti današnjih mladih koji vrlo lako prihvataju vizuelne forme i efektnije ih prihvataju i uče. Predavači moraju ispratiti ove promene i ponuditi sadržaj koji se radije gleda i opaža nego predaje i sluša.

Fokusirati se na kritičko razmišljanje i rešavanje problema, a ne na memorisanje informacija

Uvek će biti onih kojima je lakše da neke informacije prosto zapamte, ali postavlja se pitanje da li će oni ta znanja moći da iskoriste u realnim radnim okolnostima i zadacima. Smatra se da je posebno danas nepotrebno pamtiti određene informacije kada su one dostupne na par klikova i pretraga na Internetu. Jasno je da se strateški obrazovanje mora baviti edukacijom mladih u smislu razvijanja kritičkog razmišljanja i učenju primene znanja u rešavanju problema, a ne u kreiranjem kadrova koji će u svakom trenutku znati datume istorijskih događaja, vrednosti matematičkih konstanti ili određenih naučnih teorema. Preduzetništvo se smatra osnovom budućeg ekonomskog privređivanja i stoga je važno na vreme obučiti mlade znanjima koja će im pomoći u borbi da opstanu na tržištu.

Prilagoditi predavanja potrebama mladih po kriterijumu vremena

Velika mana generacije Z je što im od prevelike količine plasiranih informacija pažnja drastično opada posle kraćeg vremena. Jednostavno zasićenost informacijama i ubrzane kongitivne aktivnosti doprinose činjenici da već posle nekoliko desetina minuta mozak ne može da primi nove informacije i da mu je potreban odmor. I zaista, čas od 45 minuta je nepraktičan kada je pažnja dvadesetogodišnjaka u pitanju. Predavanja se moraju podeliti u kraće segmente ili je potrebno omogućiti mladima da imaju pristup znanju onda kada su spremni da ga prihvate. Tu na scenu stupaju metode učenja na daljinu, e-learning platforme i sistemi kojima se lako pristupa preko Interneta i koji su u svakom trenutku dostupni

.Jedan skorašnji izveštaj pokazao je da odrasle osobe u SAD proveravaju telefon u proseku 344 puta dnevno, svaka četiri minuta, i na svom uređaju provode ukupno skoro tri sata dnevno.

Problem za mnoge od nas je da jedan brzi zadatak na telefonu dovodi do brzog proveravanja mejla ili fidova društvenih mreža i odjednom smo uvučeni u beskrajno skrolovanje.

To je vrzino kolo.

Što korisniji naši telefoni postaju, to ih više koristimo.

Što ih više koristimo, gradimo više neuralnih puteva u mozgu koji dovode do toga da posežemo za telefonom za bilo koji zadatak koji obavljamo - i to više osećamo potrebu da proveravamo telefon čak i kad ne moramo.

Nastranu zabrinutost zbog konkretnih vidova našeg hiperpovezanog sveta, kao što su društvene mreže i njihovi sve hiper-realističniji filteri lepote, šta naša zavisnost od ovih uređaja uopšte radi našem mozgu?

Je li sve samo štetno po nas ili ima i nekih dobrih strana?

Kao što biste mogli da očekujete, uz ubrzani rast naše društvene zavisnosti od ovih uređaja svake godine, istraživanja imaju velikih problema da se sustignu.

Ono što znamo je da prosto odvraćanje pažnje proveravanjem telefona ili primećivanjem notifikacije može da ima negativne posledice.

To ne iznenađuje previše; mi znamo da, generalno gledano, multitasking škodi pamćenju i performansama.

Jedan od najopasnijih primera je korišćenje telefona u vožnji.

Jedna studija pokazala je da je najobičniji razgovor preko telefona, čak ne ni slanje poruka, dovoljan da vozači sporije reaguju na putu.

Isto važi i za svakodnevne zadatke čiji ulog nije toliko visok.

Učesnicima druge studije bilo je dovoljno samo da čuju notifikaciju kako kaže „ding" da bi učinak zadatka koji su obavljali bio mnogo gorilošiji - gotovo jednako loš kao kod učesnika koji su razgovarali ili pisali tekstualne poruke tokom obavljanja tog zadatka.

Posledice ne ostavlja samo korišćenje telefona - na način na koji mislimo može da utiče samo njegovo prisustvo.

U jednoj skorašnjoj studiji, na primer, istraživači su tražili od učesnika da ostave telefone pored sebe tako da budu vidljivi (na radni sto, npr.), da ih ostave negde u blizini ili van vidokruga (u torbi ili džepu, npr.), ili u drugoj prostoriji.

Učesnici su potom obavljali niz zadataka da bi se testirala njihova sposobnost da obrade ili zapamte informacije, njihova sposobnost rešavanja problema i njihova usredsređenost.

Ispostavilo se da im je učinak bio mnogo bolji kad su im telefoni bili u drugoj prostoriji nego u blizini - bilo da su bili vidljivi, uključeni ili ne.

Isto je važilo uprkos tome što je većina učesnika tvrdila da svesno ne razmišlja o svojim uređajima.

Puka blizina telefona, čini se, doprinosi „odlivu mozga".

Naš mozak bi podsvesno mogao predano da radi na tome da sputa želju da proverimo telefon ili konstantno nadgleda okruženje da vidi da li treba da proverimo telefon (npr. čekanje na notifikaciju).

U svakom slučaju, ova odvraćena pažnja može da oteža obavljanje bilo čega drugog.

Jedino „rešenje", otkrili su istraživači, jeste ostaviti uređaj u drugoj prostoriji.

To su loše vesti (neke od).

Ali - kao što su istraživači nedavno otkrili - naša zavisnost od uređaja može da ima i nekih dobrih strana.

Na primer, vlada verovanje da oslanjanje na telefone atrofira našu sposobnost pamćenja.

U jednoj skorašnjoj studiji, dobrovoljcima je pokazan ekran sa krugovima obeleženim brojevima koje je trebalo da prebacuju na jednu ili drugu stranu.

Što je veći broj na krugu bio, to će dobrovoljac biti više plaćen ako ga prebaci na pravu stranu.

U polovini testa, učesnicima je bilo dozvoljeno da beleže, na telefonu, koji krugovi treba da idu na koju stranu.

U drugoj polovini, morali su da se oslanjaju samo na sopstveno pamćenje.

Ne iznenađuje da je mogućnost pristupa digitalnim podsetnicima pospešilo njihov učinak.

Šta je ono što više iznenađuje?

Kad su koristili podsetnike, učesnici se nisu bolje sećali samo krugova veće vrednosti koje su zapisali - sećali su se i krugova niže vrednosti koje nisu zapisali.

Istraživači misle da, time što su poverili najvažnije informacije (visoke vrednosti) vlastitom uređaju, pamćenje učesnika bilo je slobodno da pohrani informacije niže vrednosti.

Loša strana?

Kad više nisu imali pristup podsetnicima, pamćenje krugova niže vrednosti je ostalo - ali više nisu mogli da se sete onih veće vrednosti.

Proći će mnogo godina istraživanja pre nego što ćemo moći tačno da znamo šta naša zavisnost od uređaja čini snazi naše volje i kogniciji na duže staze.

Za to vreme, međutim, postoji još jedan način na koji možemo da ublažimo njene efekte.

A to ima veze sa načinom na koji razmišljamo o vlastitom mozgu.

Kao što je moj bivši kolega Dejvid Robson napisao u knjizi Efekat očekivanja, skorašnje istraživanje dovelo je u pitanje verovanje da, ako ispoljimo snagu naše volje na jedan način (što će reći, podsvesno se odupremo proveravanju našeg telefona), mi „tanjimo" naše ukupne rezerve i značajno otežavamo koncentrisanje na drugi zadatak.

Ovo može biti istina.

Ali, piše, on, to umnogome zavisi od našeg verovanja.

Pojedinci koji misle da naš mozak ima „ograničene" kapacitete (kao što je da opiranje jednom iskušenju otežava opiranje drugom) zaista će biti skloniji da iskažu taj fenomen na testiranju.

Ali kod onih koji misle da što se više opiremo iskušenju, više ojačavamo kapacitet da nastavimo da se opiremo tom iskušenju - naš mozak, drugim rečima, ima neograničene resurse - ispoljavanje samokontrole ili mentalnog umora na jednom zadatku ne utiče negativno na njihov učinak na sledećem.

Još fascinantnije od toga, da li imamo ograničeni ili neograničeni pogled na mozak moglo bi da bude uglavnom kulturološko pitanje - zapadnjačke zemlje poput SAD su sklonije da misle da su sposobnosti uma ograničene za razliku od drugih kultura, kao što je Indija

VRLO VEROVATNO DA TEHNOLOGIJA MENJA MOZAK I PSIHU NOVIH GENERACIJA. O PSIHI NISAM MNOGO PISALA ,ALI I SAMI STE SVESNI POVECANJA MENTALNIH PROBLEMA ZADNJE DECENIJE. NE ZNAM KAKO CE NAS MOZAK PREMOSTITI OVOLIKI NAPAD NA NJEGA. DA LI SMO SPOSOBNI DA SE IZBORIMO PRE NEGO STO NAM 'PREGORE LAMPICE"? OSTAJE DA SE VIDI.

PA STA I DA DODJU?

 MOJA OMILJENA TEMA.ZA RAZMISLJANJE  OVIH DANA JE OPET O VANZEMALJCIMA. STA BI BILO KAD BI STVARNO DOSLI? MADA REALNO ONI DOLAZE ODAVNO ALI MI NE ZNAMO. STA BI BILO KAD BI OVE NASE MISIJE PO SVEMIRU OTKRILE NASE KOMSIJE VANZEMALJCE. DALI BI TI SUSRETI BILO NA ZEMLJI ILI VAN NJE BILI DOBRI ILI NE?

Drevne  civilizacije  koje su opisivale susrete sa vanzemaljcima. U tim opisima jasno stoji da su ta "nadljudska bića "samo pokretima ruke podizali ogromne količine. Sigurna  sam  da ta "bića" nemaju šta da nauče od čoveka i da se zbog ljudske nemoći pred takvom "silom", razgovori NASE vode u tajnosti.Nalazili su stoku u Meksiku tako precizno operisanu, da ne postoji danas takva tehnologija koja bi mogla tako precizno da operiše i razdvoji organe na taj način. Oni nas mogu da obrišu za pola sekunde, to je sigurno tako, ali ništa loše sa njihove strane nije učinjeno. Oni su svesni da smo mi na jednom niskom nivou, iako mi mislimo drugačije, a sve se to vidi po tome šta mi radimo ovde. Praktično nema sekunde bez rata LJudi žive kao "muve zunzare" i da rešavaju probleme problemima, a da je komunikacija sa vanzemaljcima moguća ukoliko oni to, naravno, hoće. - Ovaj rat u Ukrajini smeniće neki još veći problem. Mi živimo nesvesno i oni to koriste, jer su ljudi obuzeti problemima koji su nametnuti. Na primer i vanzemaljaca ima više rasa. Čak su i nacrtani na osnovu izjave svedoka, neki su mršavi, a neki visoki. Neki su dobronamerni, a neki i nisu. I između njih može da dođe do raspave koji će da uzme ovu planetu pod svoju vlast..Ipak, mozda bi bilo dobro da stvarno dodju i dovedu nas u red.

Mislim da bi bilo zanimljivo kada bi nas posetili vanzemaljci. Onako, na klasičan način, otprilike kao u Spilbergovom filmu "Bliski susreti treće vrste" ili Emerihovom "Danu nezavisnosti" – iz ogromnog svemirskog broda koji se pojavio i sve na Zemlji je zanemelo od čuda. Znači, pojavi se na nebu ogroman svemirski brod, zakloni nam Sunce, iz njega se spusti modul na livadu. Na tom modulu naravno postoje vrata i mali prozori, i onda ta vrata uz zvuk nekakve hidraulike i malo neke dimne zavese počnu da se otvaraju. I to prenose sve televizije sveta. A u pozadini, ako se sećate onog rifa za sporazumevanje iz Bliskih susreta treće vrste, jednog od najčuvenijih u filmskoj muzici, čiji je autor Džon Vilijams.

Od svega što bi moglo da mi prođe kroz glavu u toj situaciji, najviše me kopka i zanima jedna stvar: da li bismo u tom trenutku osetili jače međusobne veze kao ljudi? Na ovoj našoj planeti smo navikli da kao narodi definišemo sebe pomoću drugih, tj. kao opozit nekome ko je drukčiji od nas. Da li bismo se u tom trenutku zaista osetili kao jedna jedina nacija Zemljana? I da li bi nas to prosvetlilo tako da prestanemo da se ložimo između sebe? Verovatno ne bi. 

I pored toga, u poslednje vreme se dosta razmišlja o toj opciji. Pretpostavljam da bi u slučaju bliskog susreta treće vrste bilo uputno da se naspram vanzemaljaca svi postavimo kao da smo jedinstveni i složni. I tada bi nam naravno bili potrebni predvodnici, odnosno zastupnici, da ne kažem vođe, neka vrsta glavnog štaba za kontakt i ministarstva spoljnih poslova Zemlje.

Ko bi bio na čelu te institucije? Džo Bajden? Ursula fon der Lajen? Antonio Gutereš? Si Đinping? I tako, što više razmišljam o organizaciji prvih kontakata i daljem životu u prisustvu vanzemljaka, sve jasnije mi postaje da bi dolazak vanzemaljaca zapravo verovatno bio povod za nove razmirice unutra ljudske vrste.  Bez obzira na to, u poslednje dve godine su vanzemaljci u svetu tematizovani ozbiljnije nego tokom nekoliko ranijih decenija. Mislim u realnom a ne filmskom svetu, koji se njima bavi odvajkada.Danas su vanzemaljci aktuelniji nego ikada. Jer, u jeku pandemije korona-virusa 2021, Pentagon i američke tajne službe su objavili svoj izveštaj o neidentifikovanim letećim objektima u zemljinoj orbiti, i otada se priča i u ozbiljnim medijima vrti prilično redovno. Pre nekoliko dana je američka svemirska agencija NASA objavila svoju ekspertizu svih mogućih snimaka i svedočenja o neidentifikovanim letećim objektima i ta ekspertiza je vrlo poučna.  Skraćenica NLO za neidentifikovani leteći objekt, odnosno UFO, postala je sastavni deo kafanskih razgovora i posebno dečjih i tinejdžerskih maštarija o nekim dalekim planetama. Kinematografija, pre svega holivudska, tokom decenija nije propuštala da krčmi vanzemaljski žanr. U mnogim filmovima je tematizovano sporazumevanje sa vanzemaljcima, a ponegde je pominjano i da su oni već imali tajne razgovore sa američkim vlastima. A to je jedna od tvrdnji koja se dovodi u vezu sa legendarnom oblašću 51 – Area 51.deja o stvaranju ovog panela došla je gotovo direktno nakon pandemijske 2021. godine u kojoj je Pentagon izneo u javnost rezultate svoje prve analize većeg broja izveštaja o čudnim fenomenima. U toj ekspertizi stručnjaci su pošli tragom 144 izveštaja o bliskim susretima sa neidentifikovanim letećim objektima i objasnili – njih 143. Samo jedan je ostao neobjašnjen. 

U ekspertizi NASA gotovo svi fenomeni su objašnjeni kao razne vrste optičkih varki, a samo „mali broj njih“ je ostao neobjašnjen. Ne kaže se tačno koliko - osim da je u pitanju 2 do 5 odsto kompletne izučene baze podataka. I za njih se u zvaničnom jeziku NASA kaže da su „možda stvarno anomalije“. 

Najnovija inicijativa NASA je umnogome oduzela abnormalnim fenomenima čar vanzemaljske priče. Fenomeni su fenomeni, i ja bih rekao da će ono što ne znamo uvek biti nesrazmerno, nemerljivo veće od onog što znamo. Naše opažanje je ograničeno i podložno raznim uticajima. Utoliko smatram da je preformulacija stare skraćenice u redu. Sada verovatno bilo kakav krupan fenomen bilo gde da je registrovan neće biti zvanično protumačen sve dok to tumačenje ne verifikuje NASA.

A druge instance već postoje. I to dugo. Ako zanemarimo policiju koja se obično zove u takvim slučajevima, organizacija koja u Nemačkoj naučno ispituje neidentifikovane abnormalne pojave zove se CENAP, što je nemačka skraćenica za "Centralna mreža za istraživanje neobičnih nebeskih fenomena". 

Lično generalno ne sumnjam da u univerzumu postoje razne forme života, s tim da je poslednje što bih očekivao da to budu nekakva čovekolika bića. Dovoljno je pogledati samo mogućnosti životnih formi na Zemlji, recimo, u moru, i hipotetički preneti te mogućnosti na svetove ili komplekse svetova, koji su nesrazmerno veći od naše planete. 

Drugo je pitanje zašto vanzemaljci još nisu ostvarili kontakt sa nama. (To jest, bar ne da mi to znamo). To je Fermijev paradoks. Fizičar Enriko Fermi je 1950. godine ovako razmišljao: 

Zbog starosti univerzuma i gotovo nepojmljivo velikog broja zvezda, život bi trebalo da postoji i mimo naše planete. (Ukoliko nastanak života na Zemlji nije bio baš čudan izuzetak.)

Ako bi recimo u Mlečnom putu postojala makar i jedna jedina civilizacija koja je u stanju da kolonizuje druge planete, onda bi čitava naša galaksija bila kolonizovana u okviru nekoliko miliona godina. Pošto je Mlečni put dosta stariji od 20 do 40 milijardi godina, što je mnogo više od vremena potrebnog za kolonizaciju galaksije, zapravo bi u našem galaktičkom susedstvu već posvuda trebalo da postoje druge civilizacije. A to se kosi sa našim saznanjima prema kojima takvih civilizacija – nema.

U to ime, ja nudim moj odgovor koji glasi: nema potrebe za kontaktom između međusobno toliko udaljenih svemirskih civilizacija. 

To nikome nije potrebno. 

Šta bi to ikome donelo? Osim toga, ne znam šta bismo tu kao ljudska vrsta uopšte mogli da uradimo kako treba, jer nismo u stanju ni da odnose među našim zemaljskim kulturama i civilizacijama udesimo tako da žive u miru i slozi. 

 

Kraljevsko društvo je 2010. godine održalo naučni sastanak na temu "Otkrivanje vanzemaljskog života i posledice za nauku i društvo‘, ali nije bilo globalnog dogovora o tome kako postupiti u slučaju kontakta.

Učenje kako da dešifruje strani jezik ili način komunikacije verovatno će biti jedna od glavnih prepreka koje će stručnjaci morati da prevaziđu.

U nedavnom BBC-jevom dokumentarcu First Contact: An Alien Encounter, naučnici su priznali da možda nikada neće biti moguće razumeti šta vanzemaljci pokušavaju da nam kažu. dr. Aleksandar Reding, profesor na Univerzitetu Harvard, rekao je da ljudi još uvek nisu naučili kako da prevode životinjsku komunikaciju.

„Kitovi su zaista dobar primer i oni su na neki način najbliži vanzemaljcima ovde na Zemlji“, rekao je on.

„Kitovi su veoma inteligentni, a njihovo okruženje je potpuno drugačije od našeg. Obrasci koje čujemo su čisti obrasci koje prepoznajemo kao muziku, ponavljajući obrasce. To je oblik vokalizacije, ali mi zapravo ne znamo čemu služi. Da li je to muzika ili jezik? Šta to znači? Ovo nam može dati osećaj koliko je težak zadatak koji imamo" - dr. Eliot je priznao da bi dešifrovanje vanzemaljskog jezika bilo teško bez neke vrste vanzemaljskog kamena Rozeta.

„Ipak, mnogo se može naučiti i bez ovoga. Jezik za inteligentne vrste ima struktuiran sistem koji je višeslojan i ima unutrašnju strukturu. Identifikujući bilo koji obrazac unutar signala i izračunavajući kako ti obrasci međusobno deluju, moglo bi se otkriti da li je ovaj početni test površinske strukture prošao i da li postoje dokazi da je to neka vrsta jezika", kaže on. „Ako je tako, onda ćemo moći da pređemo na identifikaciju unutrašnjih struktura koje pokazuju sve poznate inteligentne vrste. Kada to uradimo, možemo da pređemo na dublje nivoe 'sintakse' tamo gde se ona 'susreće' sa semantikom."

Vilijam Borucki, bivši naučnik NASA, dodao je: „Kada pogledam kako Holivud prikazuje prvi kontakt, jedna od stvari za koje mislim da je nemoguće jeste da su ljudi odmah spremni da komuniciraju i da imaju slične ambicije i odgovore.“

„Ali kada razmišljam o inteligentnom životu i njegovoj raznolikosti na Zemlji, imamo pse, imamo majmune, imamo hobotnice koje svoju inteligenciju imaju u naručju, a ne u glavi. Ne možemo da razgovaramo sa većinom stvorenja na Zemlji na inteligentan način. Kako ćemo razgovarati sa inteligentnim civilizacijama? Nisam siguran da ćemo ih ikada moći razumeti.' 

 

Poslednjih godina u sprovođenju je tajni plan (posebno u SAD), kojim bi se trebala pripremiti javnost za konačnu istinu o postojanju kontakata sa Vanzemaljcima. Zbog toga se u SAD javnost svakodnevno bombardira raznim filmovima, radijskim programima, reklamama i ostalim sadržajima koji vanzemaljce predstavljaju čas kao loša, čas kao dobra bića.
U poslednjih nekoliko godina jako puno je povećan i broj videnja NLO-a ucelom svetu i stoga je za očekivati da će istina o Vanzemaljcima biti obelodanjena vrlo brzo!
Ali vratimo se čudovišnim zamislima članova komisije M-12 o kontroli stanovništva na Zemlji…
Decenijama ‘Tajna vlada’ organizuje nabavku raznih narkotika i distribuira ih uglavnom siromašnima kao i manjinama (Meksikanci, Kubanci i dr.) u Americi. Socijalnim programima nastoji se stvoriti što veći broj nezaposlenih i ovisnih ljudi. Podstiče se upotraba oružja do kojeg se lako dolazi, a sve u nameri da se stvori klima opšte nesigurnosti. Najnovije vesti potvrđuju kako su uvek u takvim zakulisanim igrama umešani političari na najvišim položajima. Opravdano se sumnja da je kralj jeftine droge ‘cracka’ Džorž Buš Senior! Direktor CIA-e Džon Deutč naredio je istragu kako bi se razbila sumnja u to kako je CIA-e, a to znači americka vlada, omogućila nikaragvanskim kontrašima da prodaju drogu u Los Anđelesu i Sjedinjenim Državama kako bi došli do novca za borbu protiv Ievičarskih sandinista, a usput unštili i američku crnačku sirotinju. Budući da se takvim službenim istragama ne veruje, posebno kad je reč o istragama CIA-i, smatra se daj e optužba preozbiljna da bi bila poverena samo toj obaveštajnoj službi. Govori se i o tvrdnjama da su pilići koje najčešće kupuju crnci, zaraženi hemikalijom za sterilisanje.
Optužbe u vezu CIA-e s prodavacima droga objavljene su u ozbiljnim novinama iz San Josea. Napisao ih je i dokazima potkrepio beli novinar posle obimnog istraživanja. Prema njegovim tekstovima kontraši su 80-tih godina goleme količine ‘cracka’ plasirali najpre u siromašne, crnačke delove Los Anđelesa, a potom i celim SAD. CIA je, iako i nije direktno u tome sudelovala, morala to znati. Glasine se brzo šire, a osobito su naelektrisani afroamerikanci. Neki od njihovih najpoznatijih predstavnika izjavili su, javno, kako poseduju dokaze da je Džordž Buš Senior bio ‘kralj cracka’.
Vlada SAD vrlo uspešno podgrijava klimu sveopšte nesigurnosti. Projekat ‘ORTON’, koji je i danas aktuelan, ima zadatak da pomoću jeftinih droga i hipnoze izazove želju u mentalno obolelih osoba za ubijanjem. Brojni su primeri pucanja u školskim dvorištima i sličnim mestima. Tim postupcima stvara se građanski lobi koji zatim traži zabranu prodaje vatrenog oružja. Plan odlično funkcioniše, a srednja klasa u Americi traži od vlade da stane na kraj slobodnoj prodaji oružja. Slučajevi masovnih ubistava događaju se širom Amerike, škola u Kanadi, shopping centara, ubistva u gradu Stoktonu u Kaliforniji i mnoga druga – ubice su redom bili na psihijatrijskom lečenju, a svima je davana droga, to jest sredstvo za umirenje ‘prozac’. Ta droga, uzimana u određenim količinama, uzrokuje kod čoveka ekstremno nasilje. Tako se proizvode masovne ubice, a takođe su vršena ispitivanja ugradnjom čipa u pacijentov mozak, takozvani ‘implant’. I još nešto, takvi napadi redovito završavaju pacijentovim samoubistvom i tragovi se brišu! Kada se talas nasilja proširi do očekivane mere, a to će biti uskoro, počinje predviđena opšta medijska kampanja, koja je već u toku. Stvara se opšte uverenje kako u velikim američkim gradovima vlada anarhija, a to i nije daleko od istine. Svakodnevno, u novinama, a i na televiziji potencira se klima sveopšteg nezadovoljstva, nasilja i nesigurnosti. Sve ovo je deo plana koji nosi tajni kodni naziv REX-84A! Američka vlada je, zajedno sa vojskom, već 1984. godine uvežbavala sprovođenje tog plana, i to vrlo uspešno. Tajna vlada preuzeće vlast u Americi, a samim tim i u svetu koji je vec podeljen i dezorijentisan, posebno zadnjih desetak godina. Tajna Vlada usko saraduje sa Vanzemaljcima, što je potvrdio i Philip Klass, agent CIA-e, u svojim dokumentima pisanim od 1970. do 1973. godine.O ĆEMU ĆUTE ASTRONAUTITokom istraživanja svemira i ‘spuštanja’ na Mesec, sve američke letelice pratili su vanzemaljski brodovi. Dvadesetog novembra 1990. godine TV Channel 2, jedna od televizijskih stanica u Los Anđelesu objavila je da ‘crveni bleštavi okrugli objekat’ prati Space Shuttle ‘Atlantis’ koji je bio na vojnom zadatku. To je bilo prvo javno priznanje da NLO uistinu postoje.Bazu Luna na Mesecu fotografirao je Lunar Orbiter, dok su astronauti iz Apolla snimili film. Na tom se filmu mogu jasno videti velike kupole, sagradene kao piramide; monumentalne kružne strukture, veliki silosi, mašine za eksploataciju rude u obliku slova ‘T’ i razna vozila nepoznate namene. Takođe, jasno je vidljiv i ogromni svemirski brod, a pored njega još jedan manji – sve su to službene fotografije NASA-e. Baza Luna zajednička je rusko-američka Mesečeva baza i ona dokazuje da Alternativa 3 nije naučna fantastika već realnost! Astronauti iz programa Apollo, svi odreda, bili su šokirani svim tim saznanjima. Zbog toga su se njihovi životi iz temelja promenili. Naređeno im je da ćute, pod pretnjom najstrožih kazni i ucena. Jedan astronaut je progovorio britanskom producentu TV emisije ‘Alternative 3′, i jasno mu rekao što su sve videli. Taj isti astronaut napisao je i knjigu ‘Alternative 3′ pod pseudonimom Bob Grodin. (Stvarni Bob Grodin postoji i odigrao je značajnu ulogu u prikrivanju istinskih razloga ubistva predsednika Kenedija), ali je 1978. godine počinio samoubistvo. Nije izdržao pritiske i ucene. Pre toga morao je u knjigu uvrstiti brojne laži kako bi odjek tv-emisije ‘Alternative 3′ do kraja ublžio i minimizirao.Istinu je, ipak, nemoguće sakriti. Previše astronauta i pilota videlo je vanzemaljske letelice i mnogi su spremni da svedoče.
Poslednji Amerikanac koji je u svemir leteo sam bio je major Gordon Cooper. Dok se nalazio u orbiti oko Zemlje, iznad grada Pertha u Australiji, 15. maja 1963. oko 22 sata video je sjajni, zelenkast objekat kako mu se velikom brzinom približava. NLO je bio primećen i iz radarske baze Muchea nedaleko od Pertha. Kada se Cooper spustio na Zemlju, novinarima je bilo zabranjeno postavljati pitanja u vezi NLO-a. Vest je proširila australijska nacionalna TV i radio mreža koja je pratila čitav let.
Prilikom svog govora u Ujedinjenim Narodima, major Gordon Cooper nije iimao dlake na jeziku. Izjavio je: ‘Verujem da vanzemaljske letelice i njihove posade posećuju našu planetu!… Mnogi astronauti ne žele o tome govoriti.’Nešto kasnije, u intervjuu koji je dao J. L. Fernandu, Cooper je bio još jasniji: ‘Godinama, držim tajnu u sebi. Mnogi piloti i astronauti, takođe. Sada želim reći istinu. Svaki dan radari širom SAD-a uhvate poneku letelicu nepoznatog porekla. Hiljade ljudi videlo je NLO-e. Postoje brojna svedocanstva i dokumentacija o tome, ali se sve skriva od javnosti! Zašto?! Da bi se izbegla panika, naravno. Nedavno sam, ovde na Floridi, bio svedokom neobičnog fenomena,. Video sam kako se iznenada pojavio plamen na jednom polju, a iz plamena je izronio NLO. Jasno sam video nekakva bića kako napuštaju letelicu i uzimaju uzorke tla. Kada su se vratili u letelicu, ona je nestala neverojatnom brzinom. Niko me ne može razuveriti da nisam video NLO i Vanzemaljce!…’Prema rečima NASA-inog astronauta Nila Armstronga. Vanzemaljci imaju bazu na Mesecu i nedvosmisleno nam poručuju da se Meseca klonimo. Sigurno je da su obojica – Neal Armstrong i Edvin Buzz oldrin – odmah nakon ‘spuštanja’ na Mesec, 21. jula 1969., videli vrlo jasno kosmički brod Vanzemaljaca. Jedan od astronauta javio je da vidi svetlo u krateru, tokom TV prenosa.
Bivši NASA-in službenik Otto Binder uspeo je ‘premostiti’ NASA-ine telekomunikacijske veze i snimiti sledeci dijalog:
NASA: …Šta je tamo? Kontrola zove ‘Apollo 11′…
APOLLO 11: Ove ‘bebe” su ogromne!… Enormne!… Bože, ovo ne biste verovali! Kažem vam da je tamo još jedna letelica, na rubu kratera. Oni su na Mesecu i gledaju nas!
U razgovoru sa Neil Armstrongom, koji je vođen na simpoziju NASA-e, jedan novinar je Armstrongu postavio pitanje:
– Šta se, zapravo, događalo na Mesecu za vreme misije ‘Apollo 11′?
Armstrong: – Bilo je neverovatno!… Znali smo da postoji mogućnost susreta sa Vanzemaljcima. U stvari, bili smo na to upozoreni – od strane Vanzemaljaca.
– Kako mislite, ‘bili smo upozoreni’ ?
Armstrong: – Ne mogu ulaziti u detalje… Mogu samo reći da su njihovi brodovi veći i brži od naših, znatno su tehnološki napredniji. One što smo videli bili su veliki… i preteći!
– Ali, NASA je nastavila sa svojim misijama i nakon događaja vezanih uz Apollo 11!?!…
Armstrong: Naravno, NASA je morala nastaviti, ali o događajima u vezi s misijom ‘Apollo 11′ se ćutalo. Nije se htela izazivati panika na Zemlji.
Armstrong je sa Meseca obavestio Kontrolu na Zemlji kako ih ‘posmatraju’ dva velika leteća objekta. Međutim, NASA je cenzurisala taj deo prenosa i javnost nije mogla ništa čuti o postojanju NLO-a. Buzz Oldrin snimio je kolor film na kome je zabeleženo i kretanje NLO-a, a nastavio je snimati i pošto je Armstrong izašao izvan svoje letelice. Armstrong je priznao da je priča istinita, ali nije želeo ići u detalje, osim što je naglasio kako je CIA odgovorna za zataškavanje celog slučaja.
Osim navedenih astronauta, izveštaje o bliskim susretima sa vanzemaljskim letelicama dali su i astronauti Donald Slavton (1951.), Robert White (1962.), Joseph A. Walker (1962.), te Eugen Cernan (1973.) i Maurice Chatelain (1979.).
Poznata je izjava NASA-inog astronauta Scotta Carpentera: ‘Nikada, prilikom boravka astronauta u svemiru, oni nisu bili sami. Svi do jednoga su bili praćeni NLO-ima!…’SUKOB NA MESECU

Buduci da se saradnja sa Vanzemaljcima odvija već decenijama, došli smo u posed tehnologije koja nadmašuje sve naše snove. Momentalno, SAD poseduju atomsku antigravitacionu letelicu smeštenu u jednoj tajnoj bazi u Nevadi. Americki su astronauti tom letelicom ‘došli’ do Meseca, Marsa i Venere. Javnost je sistematski obmanjivana o pravoj prirodi ovih planeta, kao i o stepenu razvoja današnje tehnologije. Tek je poslednjih godina objavljeno da je pronađena voda na Mesecu, međutim, ta činejnica godinama je poznata uskom krugu ljudi, kao što im je vrlo dobro poznato i postojanje velikih baza, takočđe, na Mesecu!

Paradoksalno, mada iz činjenice da vanzemaljci još nisu viđeni, a toliko ih istražujemo, proističe da ih uopšte nema, objašnjenja koja to potkrepljuju su izrazito antropocentrična i na momente gotovo uronjena u religijske dogme. Neke od tih ideja počivaju na scenarijima da je svemir napravljen samo za nas, da smo mi prva od inteligentnih civilizacija, da je svemir ipak premlad da bi se razvio život na raznim mestima, da je Zemlja suviše idealno mesto za život, da je Mesec jedinstvena pojava u svemiru, da je inteligencija retkost, da su se neki koraci u evoluciji na Zemlji mogli desiti samo jednom, kao i da su jezik i nauka svojstveni samo čoveku, a ne bilo kojoj drugoj civilizaciji u svemiru.

Mada se ni za jedno od rešenja Fermijevog paradoksa ne može reći sa sigurnošću da li je tačno ili ne, izvesne ideje iz ovog skupa nisu nimalo naivne. Naime, moguće je i da civilizacije prekratko traju, da su sklone samouništenju i da su i galaksija i bilo koji planetarni sistem suviše opasna mesta da bi ijedna vrsta poživela dovoljno dugo tako da se njihov boravak u Galaksiji poklopi sa naših nekoliko minuta trajanja. Možda smo sami u svemiru i zato što živimo u računarskoj simulaciji koju su vanzemaljci napravili za nas. Ova ideja, poznata kao "hipoteza planetarijuma" ima mnogo poklonika među savremenim naučnicima i misliocima.

Drevna ideja o panspermiji spada među hipoteze koje podrazumevaju da su "Oni već ovde" – da smo i sami vanzemaljci, potekli od vanzemaljskog semena koje je na Zemlju stiglo iz svemira. Na sličnim osnovama počiva i ideja koju je 1973. godine predložio Džon Bol, a koja je poznata kao "hipoteza zoološkog vrta". Po Bolu, vanzemaljci su sveprisutni, ali su toliko napredniji od nas da čitavu Zemlju, pa i Sunčev sistem održavaju ko zoološki vrt u kom istražuju i posmatraju kako se vrste razvijaju. Ovaj scenario je u raznim varijantama predstavljao snažan motor za brojne SF zaplete, pa i teorije zavere o NLO otmicama i laboratorijskim proučavanjima ljudi.

U skupu onih ideja koje tvrde da su "Oni tamo negde", ali da ih nismo još čuli, niže se lista tehnoloških prepreka sa kojima se svaka potraga u svemiru suočava – svemir je preveliki da bismo ih samo videli, ne čujemo ih jer slušamo pogrešne frekvencije, nismo ih dovoljno dugo slušali, oni koriste drugačiju matematiku i ne možemo ih razumeti iako nam se javljaju, a nije bez osnova ni ideja da su nas posetili i da sa nama uopšte nisu ni želeli da ostvare kontakt. Sama zamisao o potrebi uspostavljanja kontakta je u dubini antropocentrična i dobro je pitanje da li bi vanzemaljska civilizacija uopšte htela da opšti sa nama na bilo koji način. Ako su bazirani na drugačijoj hemiji ili su mnogo manje materijalni, zašto bi vanzemaljci uopšte poželeli da komuniciraju sa "komadom mesa", kako bi im čovek mogao izgledati. U diskusijama iz osamdesetih godina Robert Frajtas je izneo "hipotezu o leminzima" kojom je pokušao da ukaže na potencijalnu besmislenost Fermijevog paradoksa. Naime, leminzi su vrsta koja se izuzetno brzo razmnožava, tri okota sa po osam mladunaca godišnje, i ako bi se sledila Fermijeva logika, oni bi morali tako brzo da se razmnožavaju da bi začas potpuno naseli čitavu planetu. Međutim, ko je ikada video leminga izvan zoološkog vrta? Tek poneki istraživač biolog. Na sličan način, Frajtas tvrdi da bi vanzemaljci sasvim fino mogli biti tu, u asteroidnom pojasu ili ko zna gde, a da ih nikada ne primetimo. U vezi s tim je i NLO entuzijastima omiljeni Kolumbov paradoks, po kom navodno stanovnici američkog kontinenta nisu ni primetili španske brodove na pučini, jer zbog nedostatka iskustva nisu mogli da pojme šta bi to moglo biti. U priči "Sumrak" Isaka Asimova, tamo negde u dubini svemira postoji planeta koja se nalazi u sistemu sa šest zvezda umesto jedne. U tom svetu, zbog tolikog broja sunaca, mada se planeta okreće, dnevna svetlost nikad ne nestaje. Stanovnici ovog sveta nikada nisu videli noćno nebo, dubinu galaksije, a ne znaju ni da se u njihovoj blizini kreće i jedan mesec. I onda dolazi do fenomena koji na ovom svetu nikad nije prethodno viđen – pomračenja svih zvezda istovremeno. I nebo se otvara. Ako ste sa amaterskim teleskopom sedeli u tami dvorišta i čekali da se oblaci uklone kako bi pogledali daleko gore, razumete osećaj. To je bledi nagoveštaj onoga što bi moglo da se desi kad se jednom uklone "oblaci" zbog kojih danas, jednako kao u Fermijevo doba, ne vidimo ima li još koga gore

NISTA VISE I NISTA MANJE OD UOBICAJENE PRICE O VANZEMALJCIMA. SVE SU I DALJE SAMO PRETPOSTAVKE. MEDJUTIM, DOBRO PROCITAJTE OVAJ DEO. SECATE LI SE STA SAM PISALAU NEKOM OD PRETHODNIH BLOGOVA? O KUVANJU LJUDSKE VRSTE. I DA JE POSLE SVEGASAD NA REDU SUSRET SA VANZEMALJCIMA. KAO POSLEDNJA  ETAPA KUVANJA. KUVALI SU NAS ,KRCKALI ,TOLIKO DUGO I SADA SMATRAJU DA JE LJUDSKA VRSTA NAJZAD SPOSOBNA DA SE SUOCI SA VANZEMALJCIMA. 

DA LI JE?.

OBRAZOVNI SISTEM

POCEO JE SEPTEMBAR . NOVA SKOLSKA GODINA  NOVA PRAVILA CAK I KOD NAS. A U SVETU PROMENA MNOGO VISE KAD SU DECA U PITANJU . OBRAZOVANJE JE VEOMA VAZNO . I ZA POJEDINCA I ZA DRUSTVO. I MISLIM DA SMO SVI TU PODBACILI. IAKO HVALE ODUVEK NASE OBRAZOVANJE JER JE KOMPLEKSNIJE NEGO U DRUGIM DRZAVAMA, MENI SE CINI DA UOPSTE NIJE PRILAGODJENO NOVOJ GENERACIJI. I DA JE TO OSNOVNI PROBLEM STO NAM DECA NISTA VISE NE ZNAJU. STO VISE TEHNOLOGIJE TO MANJE RAZLOGA DA SE NESTO PAMTI. MADA MISLIM DA NI TEHNOLOGIJA NE POMAZE AKO SE NE ZNAJU NAJOSNOVNIJE STVARI.

U JAPANU SU OTISLI KORAK DALJE.

Japanski obrazovni sistem je toliko revolucionaran da trenutno obučava decu kao „građane sveta“, a ne kao Japance.

U Japanu se testira revolucionarna pilot šema pod nazivom „Hrabra promena“ (Futoji no henko), zasnovana na obrazovnim programima Erazmus, Grundtvig, Mone, Ašoka i Komenski. To je konceptualna promena. Oni će razumeti i prihvatiti različite kulture i njihovi horizonti će biti globalni, a ne nacionalni. 12-godišnji program se zasniva na konceptima:

- Nema kažnjavanja.

- Nema domaćeg.

- I ima samo 5 predmeta, a to su:

1. Poslovna aritmetika. Osnovne operacije i korišćenje finansijskih kalkulatora.

2. Čitanje. Počinju čitanjem jednog lista knjige koje svako dete odabere dnevno, a završavaju čitanjem jedne knjige nedeljno.

3. Državljanstvo. Znači, potpuno poštovanje zakona, građanskih vrednosti, etike, poštovanje pravila suživota, tolerancije, altruizma i poštovanja ekologije i životne sredine.

4. Informatika. Kancelarija, internet, društvene mreže i onlajn aktivnosti.

5. Jezici. 4 ili 5 pisma, kulture, religije, uključujući japanski, latinski, engleski, nemački, kineski, arapski; uz socijalizaciju razmenjuju posete porodicama u svakoj zemlji tokom leta.

Šta će biti rezultat ove emisije? Mladi koji sa 18 godina govore 4 jezika, poznaju 4 kulture, 4 pisma.

- Vešti su u korišćenju svojih računara i mobilnih telefona kao alata za rad.

- Čitaju 52 knjige godišnje.

- Poštovanje zakona, ekologije i suživota.

- Savršeno vladaju aritmetikom poslovanja i finansija.

Ima ovde a priori dobrih stvari..

Multikulturalonst, to svskako jeste, uvek sam za nju, ako je impostirsba FOBRONSNERNO, INTEKEKT. SPOZNAJNO, ali, bojim se da bi ovde pre bilo ,,upoznsj neprijatelja da bi ga POBEDIO,, .. Putovanja u razne zemlje, ako su u kontekstu širenja znanja, OK, su.. Ali, mo.že biti i drugačije ecc

. Ali, toliko toga nedostaje..

Ne vidim filozofiju , sociologiju, istoriju, geografiju, biologiju.. sport, muziku, likovnu edukaciju ..

FOKUS JE NA SVETSKOM BIZNISU & GLOBALIZMU ( obuceni već da bdu ,,japi,, i osvajaju svet 

Mozda i jeste dobro da se stice samo znanje u  uskom okviru. Mozda nije dobro da se znanje raspline na sve segmente sveta koji nas okruzuje. Zasto ljudi ne bi znali samo kako da zaradjuju pare kad im je samo to potrebno za ovo potrosacko drustvo? Sto bi znali bilo sta o nauci, umetnosti, istoriji? Meni je to strasno jer obrazovanje koje je dobila moja generacija je toliko dobro da se i danas secam svega sta smo ucili. A ucili smo mnogo toga. I meni je to super. Danasnje generacije mesaju poznate slikare i kompozitore. Ne znaju gde je koja drzava. Ko su nasi naucnici a kamoli tudji. I tako dalje. Mnogo je veci spisak stane znaju. I mnogo mi je zao zbog toga.

Na celu ovu moju pricu od danas i od proslog bloga nadovezao se film o Barbiki.

Prvi niz asocija proistekao je iz povezanosti s Platonovom teorijom Ideja, a sudeći po internetu, nisam jedina kojoj je ovo poređenje palo napamet. Da bih bila jasnija, ukratko ću (najkraće moguće) objasniti ovaj koncept koji je središte celokupne Platonove filozofije. Naime, ideje za ovog antičkog filozofa predstavljaju modele po kojima je nastao “propadljivi” svet u kojem živimo, predmeti i živa bića koja nas okružuju, a ujedno i suštinu svih tih stvari.

Ideje nisu čulno opažljive, nevidljive su i mogu se shvatiti samo umom,  postoje u sasvim odvojenom svetu – svetu Ideja. One su pradigma stvari, ideal onoga kako bi trebalo da postoje u propadljivom svetu. A kakve sve to veze ima s filmom “Barbie”?

Greta Gervig je, čini se, ovu teoriju implementirala u koncept Barbilenda – mesta u kojem egzistira ideja Barbi po sebi, na osnovu koje nastaje igra. Stereotipna Barbi predstavlja ideju prelepe, zabavne, savršene žene koja “može biti sve”, ali je devojčice širom sveta svojom maštom oteletvoruju kroz različite oblike ljudskog postojanja (od Barbi medicinske sestre, do pilotkinje i predsednice). Isto se odnosi i na čitav Barbilend, sačinjen od živih bića i predmeta koji čine idealan svet mašte – paradigmu stvarnosti kakva bi trebalo da bude.

Sve Barbi žive da bi se zabavljale, njihov svaki dan je isti – najbolji ikad proživljen, onakav kakva je izvorna ideja života, izmaštana dečijim srcem. Barbi i Ken jesu par, ali oni svoju vezu ne konzumiraju jer ne poseduju genitalije. Isto tako ni hrana ni voda u Barbilendu nisu stvarni, a stanovnici univerzuma nemaju osnovne ljudske potrebe, što ovaj svet čini potpuno neukaljanim fiziološkim, propadljivim, a navodeći nas na pretpostavku da su mala deca najpribližnija svetu Ideja, odnosno paradigmi sveta koja je savršena. Do promene dolazi odrastanjem, koje nas udaljava od suštine i primorava da život provedemo u traganju za istom.

Poslednja generacija devojčica koje su se pretežno igrale Barbi lutkama stupila je u svet odraslih, a uz pretpostavku da je režiserka u svoj film ostavila prostor za gorenavedeno tumačenje, udaljavanje od detinje imaginacije narušilo je svet u kojem je egzistirala Ideja Barbi, čije je otelotvorenje protagonistkinja – bombastična plavuša koju svi mi zamislimo kada nam neko spomene ovu lutku. Baš zbog toga, ona je u filmu nazvana Stereotipna Barbi (Stereotypical Barbie) čiju ulogu je maestralno i beskrajno šarmantno odigrala Margo Robi (Margot Robbie).

Savršenstvo Barbilenda je narušeno, a protagonistkinja je iznenada postala svesna smrti i prolaznosti. Ona to ne prihvata, želi da predupredi neminovnost i povrati narušeno savršenstvo. Od tog trenutka, primećujem da Gervig iz platonističke filozofije pravac svog filma usmerava na jednu drugu idejnu ravan, najintrigantniji koncept prethodnog desetleća, iliti Multiverzum (Multiverse).

Ono što je, takođe, primetno jeste da je ovaj motiv poslednjih godina poprilično zastupljen u kinematografiji i ostalim tvorevinama pop kulture, a najupečatljiviji primeri za to jesu animirana serija “Rik i Morti” (Rick and Morty) i višestrukim oskarom nagrađen film “Sve u isto vreme” (Everything Everywhere All At Once). Ono što “Barbie” čini drugačijem od pomenutih ostvarenja, jeste izostanak tehnologije i apsolutno oslanjanje na dečiju imaginaciju.

Samo naizgled, Multiverzum je antipod Platonovoj Teoriji Ideja. On je virtuelna kopija stvarnosti, koja je kopija sveta Ideja, što ga dva koraka udaljava od ovog koncepta. Međutim, ako proniknemo u dublje tumačenje, ovaj koncept je nastao upravo iz ljudske težnje da se približi Idejama i pronikne do same suštine, zbog čega je čovek pribegao tehnologiji koja će odvojiti od telesnosti i pomoći mu da prevaziđe barijeru između stvarnog i imaginativnog.

Iako višestruka realnost u filmu nije predstavljena kao virtuelna i tehnologijom posredovana, a kroz svetove se putuje igračkama-prevoznim sredstvima, paralelizam je jasan. Da bismo u savremenom dobu dostigli spoznaju, neophodno je da oslobodimo imaginaciju. I tu dolazi do spajanja svetova, te uspostavljanja narušene ravnoteže. Stereotipna Barbi u susretu sa svetom propadljivih stvari napušta ideal savršenstva – više se ne šminka, po prvi put plače i, što je najvažnije, postaje misleće biće. Najzad, odlučuje da ostatak života provede u tom “realnom” svetu, tragajući za smislom.

S druge strane, ljudi koji su dospeli u Barbilend – žena u srednjih godina koja prolazi kroz egzistencijalnu krizu, njena namrgođena Gen Z ćerka tinejdžerka, i uštogljeni čelnici kompanije Mattel – ponovo u sebi otkrivaju dečiju imaginaciju, te iskonsku potrebu za igrom koja im menja dotadašnju percepciju stvarnosti. Pored navedenog, univerzumi se prepliću i na nivou kinematografije, te imamo širok spektar reminiscencija na kultne filmove – od “Odiseje u svemiru” (Space Odissey) do “Gordosti i predrasuda” (Pride and Predjuce).

Naposletku, efekat višestruke stvarnosti film postiže uvođenjem sveznajućeg naratora koji se direktno obraća publici, demistifikujući namere filma i time zadirući u stvarnost sa druge strane filmskog platna.

Dakle, Greta Gervig je svojim suptilnim metaforama i asocijacijacijama, ostavila beskrajan prostor za tumačenje – možda čak i nadogradnju značenja koja joj nisu bila prvobitna namera – ali, svakako verujem da je doprla do svih onih devojčica koja se kao male igrale Barbikama, a zahvaljujući ovom sineatskom oživljavanju njihove omiljene lutke, ponovo doprle do dubina svoje imaginacije.

Nakon što sam vas uvela u Barbilend iz perspektive filozofije medija, u narednom izdanju imaćete priliku da čitate o marketingu i strategijama kojima je kompanija Mattel pribegla prilikom medijske promocija i u okviru samog filma. 

Nikad ne verujte da je film samo film. Ispiranje mozga deci krece od crtaca, reklama i TIK_TOKA. Nastavlja se drustvenim mrezama, medijima uopste.Obrazovanje nije moglo da ne pretrpi promene. Za mene promenilo se na gore. Ali sta ja znam? Mozda je na bolje, mozda je bas prilagodjeno novoj generaciji. Ako jeste srecna sam sto necu jos dugo ziveti u takvom svetu.

 OBRAZOVANJE TREBA DA BUDE NESTO NAJVAZNIJE U ZIVOTU. ZNANJE PRUZA MOC. KAD IMAS ZNANJE IMAS I NOVAC(BOLJE PLACEN POSAO). ALI AKO JE TO TVOJE CELOKUPNO ZNANJE SAMO U SLUZBI ZARADJIVANJA NOVCA ONDA JAO. TREBA DA ZNAS I DA PRIMECUJES SVET OKO SEBE POTPUNO DRUGACIJE NEGO STO JE UPUCENOST SAMO NA STVARANJE KAPITALA. U SVETU IMA TOLIKO STVARI KOJE SU MNOGO POTREBNIJE ZA COVEKA. NE ZNANJE U VEZI SVEGA OSTALOG STO NAS OKRUZUJE CINI NAS TOTALNO PRAZNIM I POVRSNIM. A MOZDA TAKVI I TREBA DA BUDEMO????

POCELA JE NOVA SKOLSKA GODINA

 SVI IMAJU DA NESTO KAZU O POCETKU NOVE SKOLSKE GODINE. KAO DA SE NISTA NIJE DOGODILO PRE PAR MESECI, KAO DA SE NISTA NE DOGADJA VEC GODINAMA. NASTAVNICIMA JE LOSE, DECI JE LOSE ,I NIKO NE PRIZNAJE KRIVICU. DA LI JE AGENDA U PITANJU, DA LI JE U PITANJU TO TENDECIOZNO PRETVARANJE NASE DECE U ROBOTE. NE ZNAM. ALI SE SVAKI DAN ZAHVALJUJEM BOGU STO VISE MOJA DECA NE IDU U SKOLU. NI DO SADA NIJE BILO LAKO,A SADA JE NEMOGUCE.  BAS TAKO. NEMOGUCE! 

Ono čega se Orvel plašio su oni koji će zabraniti knjige. Ono čega se Haksli plašio je da neće biti razloga da se knjiga zabrani, jer neće biti nikoga ko bi želeo da je pročita.

Orvel se plašio onih koji će nam uskratiti informacije. Haksli se plašio onih koji će nam dati toliko da ćemo biti svedeni na pasivnost i egoizam.

Orvel se plašio da će istina biti sakrivena od nas. Haksli se plašio da će istina biti utopljena u moru nebitnosti.

Orvel se plašio da ćemo postati zarobljena kultura. Haksli se plašio da ćemo postati trivijalna kultura, zaokupljena nekim ekvivalentom osećanja i orgija .

„1984.“, dodao je Haksli, „ljudi se kontrolišu nanošenjem bola. U Vrlom novom svetu, njima se upravlja nanošenjem zadovoljstva“.

Ukratko, Orvel se plašio da će nas ono što mrzimo uništiti.

Haksli se plašio da će nas ono što volimo uništiti.

Na zalost Haksli je vise u pravu. Upravo to sto najvise volimo nas unistava. Procitajte prosli tekst o Fabingu. Dakle pored mobilnih i medija uopste skole su na zalost postale mesta obracuna za mnoge aspekte zivota. Neki decko iz Vinskonsina ( tamo redovno ima pucnjave u skoli kao i siromAmerike) rekaoje da najvecu paznju upravo privlaci pucnjava u skoli! Uzasno. A osim sto se u skoli gube zivoti ( nazalost) gubi se i mnogo toga. Skole vise nisu mesta druzenja, empatije, najlepse zivotno doba, nego su postala poprista raznih vrsta okrsaja. Brendirani protiv ne brendiranih je samo jedan u nizu raznih sukoba koji prerastaju  u svamoguca nasilja. Prosto je nemoguce (opet ponavljam tu rec) danas poslati dete u skolu pripremljeno na ono sto ga u njoj  ocekuje. A o znanju da ne pricam. Sva testiranja koja rade sva deca na svetu jasno pokazuju koliko su nasa deca prazna. Ni znanja,ni shvatanja ni prihvatanja pravih zivotnih vrednosti. Samo ono sto mediji propagiraju - starlete, brza lova islicne stvai. I ono najgore - moras dabudes lep i bogat inace ne vredis nista!Drzava to dozvaljava. I radi na tome da deca samo to imaju kao uzor.Roditelji idu linijom manjeg otpora. Rade  sto i vecina. Pustaju da im decu vaspitavaju skola imediji. Mislim, skola je nekada bilo mesto za uvazavanje i tamo su deca zaista postajali pravi ljudi, danas to svakako nisu.

I ove nove stavke koje treba da "poboljsaju" novu skolsku godinu.

Premda je kriza zona komfora za obrazovanje u Srbiji, maj je označio kraj udobnosti u haosu na koji smo se navikli. Tragedije čije je posledice sistem nevešto pokušao da sanira, ovog prvog septembra kucaju na vrata, tražeći delovanje – akciju koja bi popravila trenutno stanje.

Tako je, u susret novom i specifičnom početku, Ministarstvo prosvete izašlo sa Smernicama za organizaciju i realizaciju obrazovno-vaspitnog rada. Kao cilj navodi se organizacija aktivnosti, čijom će se realizacijom i aktivnim uključivanjem učenika doprineti „prvenstveno razvoju pozitivnih ljudskih vrenosti kod učenika, kao i unapređenju odnosa, zasnovanih na međusobnom poštovanju, saradnji i solidarnosti uz uvažavanje ličnosti“. Šta ovo tačno znači  – može biti predmet diskusije, iako nije najjasnije i dobrim delom spada u opšte mesto.

Prvi radni dan ove školske godine, kako se navodi u ovom dokumentu, treba organizovati kroz razgovor i upoznavanje učenika sa planom rada u prvim nedeljama.

Od 4. do 8. septembra nastava bi trebalo da bude tematska, u okviru koje se mogu organizovati radionice i druge aktivnosti u cilju negovanja vrednosti koje su i cilj ovih smernica.

Prema smernicama, od 11. do 15. septembra usledilo bi inicijalno procenjivanje, radi planiranja daljeg rada.

Tu se našlo i “organizovanje i realizovanje procene stavova učenika prvog razreda srednje škole o adaptaciji i integraciji u novoj školi”, kao predlog za planiranje – mere podrške.

Posebnu pažnju, kako se navodi, treba usmeriti na “izborne programe kojima će se podržati razvoj pozitivnih ljudskih vrednosti, promovisati odnose zasnovane na međusobnom poštovanju, saradnji i solidarnosti uz uvažavanje različitosti”.

Učenicima će biti sasvim jasno da do kraja prvog polugodišta treba “promovisati viziju škole i na osnovu nje u participativnom procesu, definisati moto (identitet) škole”. Kako piše, moto je jedan od važnih simbola škole koji je poznat i prihvaćen od svih aktera.

Kada je reč o bezbednosti, prema rečima ministarke prosvete Slavice Đukić Dejanović, đake će čekati pojačano prisustvo policije u blizini škola. 

Policijski službenici će biti prisutni pre, za vreme trajanja nastave i nakon okončanja časova u obe smene, kako se navodi u saopštenju Ministarstva prosvete.

Predstavnici Ministarstva prosvete i Ministarstva unutrašnjih poslova održali su danas radni sastanak povodom početka školske godine. Dogovoreno je da će osim u školskim dvorištima, policijske patrole biće pojačane u blizini škola, kontrolisaće i regulisaće bezbednost saobraćaja.

Trinaesta beogradska gimnazija uvela je nova pravila odevanja kojima je zbunila mnoge roditelje ali i učenike. Od 1. septembra biće zabranjeno nošenje neprikladne garderobe, a na spisku pored mini suknje, bermuda i helanki, našle su se i trenerka i dukserica sa kapuljačom.

Upravo je zabrana trenerki i dukseva sa kapuljačom izazvalo buru komentara na društvenim mrežama i podeljena mišljena. Jedni smatraju da su ti odevni komadi nepristojni, dok drugi misle da su trenerke baš adekvatna garderoba za omladinu i dugo sedenje u školskim klupama.

Na sajtu ove poznate beogradske gimnazije koja je iznedrila mnoge uspešne ljude, stoji obaveštenje da će se svako kršenje zabrane kažnjavati smanjenom ocenom iz vladanja. 

- Molimo vas da povedete računa o zabranama koje se odnose na oblačenje: zabranjene su kratke pantalone i bermude, trenerke, majice sa bretelama, kapuljače, kratke majice koje otkrivaju stomak i helanke. U slučaju da učenik ili učenica dođu u školu nepristojno odeveni, biće opomenuti. Posle dve opomene biće umanjena ocena iz vladanja - stoji na sjatu.

 

Ispod ove objave na Fejsbuku ima mnogo različitih stavova, a jedan bivši učenik je napisao da je razočaran odlukom.

- Meni je ovo kao bivšem đaku zaista razočaravajuće. Smatram da me nista manje pristojnim ne čini način odevanja, a pogotovo nođenje trenerki i kapuljača (čija je zabrana potpuni apsurd). Ako škola nije modna pista, zašto se onda zabranjuju potpuno pristojni odevni predmeti - piše u jednom komentaru, dok u drugom stoji:

- E pa baš me zanima koliko će dugo ova zabrana da traje. Lepo zamišljeno, ali znamo da od toga nema ništa. 

- Nije vam XIII manastir - piše jedan od učesnika rasprave.

NAJSTRASNIJE JE DA SE NIKO VISE NE RADUJE POLASKU U SKOLU. NI DECA, NI RODITELJI NI NASTAVNICI. ANIJE MORALO TAKO DA BUDE!

FABING

SVE VISE NOVIH IZRAZA I SVE VISE NOVIH VRSTA ZAVISNOSTI KOJE NAM JE DONELA CETVRTA TEHNOLOSKA REVOLUCIJA. OD BURNOUT SINDROMA  - SAGOREVANJA NA POSLU , PA DO NOMOFOBIJE - ZAVISNOST OD MOBILNOG DO FABINGA KOJI NAM URUSAVA BRACNI ZIVOT.  KADA SE MOBILNI TELEFON UVUCE U BRACNU POSTELJU  BRAK PRESTAJE DA FUNKCIONISE. STA NAM SE TO DOGADJA?

Brojnim bolestima od kojih obolevaju i umiru savremeni brakovi pridružila se još jedna, koja je već dostigla razmere pandemije. Gde god je stigao mobilni telefon, stigla je i ta bolest.

Dobila je ime phubbing (fabing). Reč je skovala australijska marketinška agencija još 2012. za ime svoje kampanje Stop Phubbing (Prestani da fabuješ).

Nastala je spajanjem engleske reči za telefon – phone i reči snubbing, koja u kolokvijalnom govoru ima značenje ignorisati, „laditi” nekoga.Mrežama već odavno kruže fotografije tinejdžera koji sede u kafiću za istim stolom i svako gleda u svoj mobilni telefon. Tinejdžerima to može i da se oprosti, jer oni još nemaju sasvim razvijen moždani korteks zadužen za samokontrolu. Ali, nažalost, sve više zrelih, porodičnih ljudi ne uspeva da se uzdrži od fabovanja svog partnera.

Pričate svom partneru šta vam se desilo na poslu, kakav problem ima vaša prijateljica ili kako ste se iznervirali na šalteru, a u pola vaše priče on uzima svoj smartfon i nešto kucka po njemu.

Iako je vaš partner i dalje fizički s vama, on više nije prisutan. Njegova pažnja preselila se u mobilni telefon.

Naravno, reagovaćete. On će se, naravno, pravednički pravdati da je samo odgovorio prijatelju na upravo prispelu poruku. Ali, bez obzira na sva opravdanja, ovo je rečiti primer fabovanja u braku. Onog trenutka kad je svoj pogled i pažnju preusmerio na telefon, on je nužno vas i ono što mu govorite „stavio na hold”. I nije onda čudno što ste se osetili povređeno ili, kao što sama reč fabing kaže – olađeno.rna rupa društvenih medija često usisa oba partnera, jer statistički, nema mnogo onih koji iz ovih ili onih razloga ne provode sate na mobilnom i ne pogledaju u njega na svakih nekoliko minuta.

Studija je pokazala da iza fabovanja, zapravo, stoji zavisnost od mobilnog telefona. U ljude se uselio još jedan novi strah, strah da nešto ne propuste, koji se stručno zove sindrom FOMO (The Fear of Missing Out). Po toj studiji, 17 odsto ljudi biva izloženo fabingu najmanje četiri puta dnevno, dok je 32 odsto izloženo dva do tri puta na dan.Kako tako frekventna pojava utiče na romantične i bračne odnose istraživali su i turski naučnici, a rezultate su objavili u časopisu Computers in Human Behaviour. Istraživanje pokazuje da su parovi koji su redovno uključeni u fabing mnogo manje zadovoljni u braku od onih koji to ne rade.Ustanovljeno je i da se neki ljudi osećaju manje usamljenim kad su na mreži, dok se kod drugih osećaj izolovanosti pojačava kad ni sa kim ne mogu da se povežu direktno. Potvrđeno je i da u znatnom procentu brakova postoji „dabl-fabing”. To znači da oba partnera skroluju po Fejsbuku, proveravaju poruke, kuckaju poruke ili igraju neku igricu u prisustvu svog partnera, ili čak dok odsutno međusobno razmenjuju poneku rečenicu.

Iako je veza između fabinga i nezadovoljstva partnerskim odnosom naučno potvrđena, nije jasno šta je došlo prvo, fabing ili nezadovoljstvo.

Dok partner izložen fabingu vremenom nužno upada u začarani krug povređenosti i nezadovoljstva, onaj drugi, koji mnogo vremena provodi na društvenim mrežama, i nesvesno upada u zamku upoređivanja svog realnog partnera i realnog zajedničkog života sa tuđim idealizovanim prikazima na Fejsbuku ili Instagramu.

Dinamika bračnog fabinga je sledeća: prvo zanemareni partner počne da se oseća inferiorno, a onda i faber vremenom počinje da ga takvim smatra. Jer, u okviru istraživanja na univerzitetu Britanske Kolumbije u Kanadi grupu ispitanika odveli su na večeru u luksuzni restoran, ali je polovini bilo dozvoljeno da kraj sebe imaju mobilni telefon, dok je druga polovina morala da ga ostavi na garderobi. Oni koji su smeli da pogledaju u svoj mobilni tokom večere, bili su daleko manje zadovoljni hranom i uslugom.

To istraživanje je takođe pokazalo da fabing ugrožava četiri ljudske fundamentalne potrebe – pripadanje, samoprocenu, smislen život i kontrolu, kao i da ljudi izloženi fabingu brzo počnu da se osećaju odbačeni i nevažni. 

Time su vrata za anksioznost i depresiju širom otvorena, a fabing ostavlja posledice mnogo veće nego što je rasturena veza.A psiholozi su izričiti ‒ svog partnera nikada ne smete dovesti u situaciju da se s telefonom takmiči za vašu pažnju.

Američki naučnik Entoni Čejmbers, stručnjak za bračnu i porodičnu psihologiju sa Nortvestern univerziteta kaže da mu se nedeljno barem jedan par obrati s problemom fabinga. Ipak, on kaže da je ovaj problem, iako dosta ozbiljan, ipak relativno lako rešiv.

Prvi korak je da faber osvesti svoje ponašanje i da se partneri slože oko zajedničke definicije fabinga.

Ovo je šest sigurnih znakova da je neko faber:

1. Kad god telefon zazvoni, proverava ko zove ili se javlja, čak i kada je usred razgovora s partnerom ili nekim drugim članom porodice.

2. Telefon je uvek kraj njega ili nadohvat ruke, od toaleta do stola za ručavanje.

3. Šta god da radi i bilo s kim, on redovno pogledava u ekran.

4. Čak i kad leže kraj partnera, faber ima telefon negde blizu.

5. Rasejano razgovaraju sa osobom koja je kraj njih, dok istovremeno kuckaju poruku.Iako sve ovo deluje jednostavno, Čejmbers kaže da on najčešće radi s parovima kod kojih je fabing već doveo do ozbiljnog oštećenja odnosa. Zato je njegov prvi savet: „Istog trenutka kad počnete kod sebe da identifikujete osećanje da ste povređeni ili frustrirani, ignorisani ili olađeni, potrebno je da to stavite do znanja svom partneru”.

Ketrin Hertlejn sa univerziteta Nevada u Las Vegasu upozorava da fabing od ljudi sa strane možemo da doživimo tek kao njihovo nevaspitanje, dok od romantičnog partnera istu stvar osećamo kao povređivanje, naročito ako se nadmećemo s telefonom za njegovu pažnju. Zato je važno na koji način upotrebljavamo telefon kad smo s partnerom, upzorava Hertlejn. Ako zbog posla treba da budete kraj telefona ili morate da odgovorite na neki mejl, recite i objasnite partneru šta radite.

Postoji više načina na koji partneri mogu da se oslobode fabinga:

1. Priznajte problem i osvestite ga – Kad se prvi sledeći put desi da je vaš partner morao da ponovi ono što vam je rekao ili pitao, jer niste obraćali pažnju na njegove reči zbog toga što ste bili „na telefonu”, priznajte i sebi i njemu da imate problem.

2. Napravite zone bez telefona – Ako želite zdravu i značajnu vezu, ne propuštajte kvalitetno vreme sa svojim partnerom. Odredite prostorne i vremenske zone koje su rezervisane samo za vas dvoje, bilo da je to spavaća soba ili trpezarija, bilo da je celo veče ili samo sat vremena. Telefone ostavite van tih zona, a još je sigurnije da ga ostavite na sajlantu da vas zvuk ne bi ometao iz susedne sobe.

3. Držite telefon van vidnog polja – Neka telefon nikada ne stoji između vas i partnera, čak i kad nešto radite i ne razgovarate. Prosto ga uklonite iz vidnog polja da svetlucnje i notifikacije ne ometaju vašu pažnju. Ako očekujete važan poziv, mejl ili poruku, najavite to svom partneru. Ako s partnerom još ne živite zajedno, već se samo viđate, sve vreme dok ste zajedno telefon mora da vam je u torbici, svakako – nevidljiv.

4. Redovno radite digitalni detoks – Jedan dan u nedelji odredite da budete odsutni sa svih društvenih mreža, ako već ne možete da priuštite sebi luksuz da imate dan bez telefona. Olakšajte sebi tako što ćete blokirati aplikacije koje vas opominju na nove vesti i nove lajkove na mrežama, isključite notifikacije i vibraciju.

5. Javno postavite granice – Kad odlučite kako ćete postaviti granice korišćenja i posezanja za telefonom i kako će izgledati vaš program digitalnog detoksa, podelite svoju odluku s partnerom i uključite ga u taj proces. Možete reći šta očekujete od njega kao podršku i ustanoviti male kazne za prekršaj dogovora u vidu odlaska u nabavku, sat vremena zajedničke šetnje bez telefona ili pranje sudova. Budite kreativni.

6. Pretvorite problem u rešenje – Ako nemate šta da krijete, možete pozvati partnera da zajedno s vama pogleda šta ima novo na vašim društvenim mrežama, da zajedno odgledate vaše omiljene klipove ili da mu pokažete sajtove koje pratite. Nađite nešto šaljivo. Ništa ne osvežava vezu i ne jača povezanost kao zajednički smeh. 

7. Nikada ne potcenjujte osećanja svog partnera – Čak i kad ste sigurni da vaš partner ima preterano burnu reakciju na benigni događaj, ne potcenjujte to kako se on/ona oseća. Saslušajte pažljivo, odložite telefon i ne uzimajte ga dok se bura ne stiša. Sagledajte situaciju iz pozicije svog emotivnog partnera i ne zaboravite da će se to možda već koliko sutra desiti i vama. Dovoljno je samo nekoliko situacija u kojima ćete na emocije svog partnera odreagovati negiranjem i okrenuti se telefonu, pa da se emotivni kanal među vama zatvori na dugo vreme, a možda i zauvek. 

I uvek sebe podsećajte na prioritete. Ma koliko važno ili zabvno bilo ono što vas bombarduje s telefona, vaš emotivni partner je važniji, čak i kad ponekad nije ni zabavan, ni prijatan. I kao i svaka prava osoba, nije uvek u svom najboljem izdanju, i nije fotošopirana, za razliku od osoba sa društvenih mreža.

Fabing predstavlja pretnju za četiri „fundamentalne potrebe“, pokazala je studija,a te osnovne potrebe su: pripadnost, samopoštovanje, smislena kontrola postojanja. Kada vas neko zanemari, možete se osećati odbačeno, isključeno i nevažno. To može imati značajan uticaj na vaše mentalno zdravlje. Istraživanja takođe pokazuju da je veća verovatnoća da će ljudi koji su "fabovani" posegnuti za svojim telefonima i pokušati da se uključe u svoju mrežu društvenih medija kako bi popunili tu prazninu.

Ovo je početak začaranog kruga, jer konstantno uranjanje u društvene medije može zapravo pogoršati problem. Društveni mediji mogu imati negativan uticaj na vaše mentalno zdravlje, pokazalo je istraživanje objavljeno u časopisu" Computers and Human Behavior". Studija je otkrila da društveni mediji mogu pogoršati osećaj depresije, a što više koristite društvene mreže, veća je verovatnoća da ćete osećati depresiju ili anksioznost.

Postavlja se pitanja zbog čega nastaje fabing. Da li je u pitanju poremećaj pažnje ili zapravo gubimo interesovanje za partnera. Psihoterapeut objašnjava jedan od razloga:

"Postoji jedna nova reč, slična ovoj, koja se zove fomo. To je strah da nešto propuštamo i upravo je to jedan od razloga zašto ljudi često proveravaju mobilni telefon. Drugim rečima, to je osećaj koji se bazira na tome, da se neko drugi mnogo bolje provodi nego mi. Mi iz tog straha i nesigurnosti stalno proveravamo društvene mreže. To može da proizvede ozbiljne probleme u osobi, jer ona sumnja da li donosi prave odluke i ima nisko samopouzdanje", objašnjava porodični terapeut.Taj fenomen javio se i postojao je i pre pojava drušvenim mreža, ali je sada, sve većom upotrebom tehnologija, dobio više na značaju. Takođe, psihoterapeut ističe da je mnogo lakše povezati se u virtuelnom svetu sa ljudima, dok je u stvarnom svetu mnogo teže graditi jedan realan odnos.Razna istraživanja za 2021. godinu pokazala su da prosečna osoba provede dnevno četiri sata gledajući u mobilni telefon. Kako i sam porodični terapeut napominje, jako je pogrešno započeti dan sa mobilnim telefonom. On savetuje da ne unosite telefon u spavaću sobu ili ga stavite van domašaja ruku i ujutru počnite dan zagrljajem sa voljenom osobom. I upravo, dva minuta nežnosti, zagrljaja i poljupca, mnogo doprinosi povezivanju partnera. I za kraj, ne dozvolite da mobilni telefon bude "treća osoba" u vašem odnosu i braku. Takođe, radije se odlučite na neku fizičku aktivnost sa partnerom ili odlazak u prirodu, što će vas ne samo dodatno zbližiti već i pozitivno uticati na vaše zdravlje.

MOBILNI TELEFONI SU KRIVI STO SMO POSTALI OTUDJENI.  LJUDI NA SVAKOM MESTU I U SVAKO VREME DRZE TELEFON I GLEDAJU U NJEGA. DRUZENJA SU TAKVA DA SVAKO PIJE SVOJU KAFU GLEDAJUCI U TELEFON BEZ OBZIRA STO SEDIMO U DRUSTVU. EVO DOKLE JE TO DOSLO. I DO BRACNE POSTELJE. TO JE MESTO U KOME TREBA DA BUDEMO BLISKI SA OSOBOM S KOJOM DELIMO ZIVOT. MOBILNI U KREVETU JE KAO TRECA OSOBA UBRAKU. VODI NEMINOVNO DO RASKIDA VEZE. LJUDI OSVESTITE SE DOK NE BUDE KASNO. 

SHVATATE DA UBIJANJEM PORODICE UBIJAMO I CELOKUPNO DRUSTVO!