NOVA VREMENA NISU I BOLJA VREMENA. A KO I UVEK MENIJE GLAVNI KRIVAC TEHNOLOGIJA. UTICE NA SVE ASPEKTE NASEG DRUSTVA, UTICE NA LJUDE ,AKAD KAZEMLJUDI MISLIM PRVENSTVENO NA MOZAK I PSIHU.
Autor NTC programa, osnivač Mense i jedan od najvećih stručnjaka u našem regionu kada je u pitanju rani razvoj dečje inteligencije, dr Ranko Rajović rekao je da su istraživanja pokazala da je mozak dece postao drugačiji i da se problem mora sagledati iz više uglova jer je on nov, i ne može da se analizira ni medicinskim aparatima.
Ono što je Rajović istakao jeste da svaka nova generacija dece ima manjak empatije, da gube granice i da se ponavljaju ekstremni slučajevi, ali da to nije slučaj samo u Srbiji već i u svjetu.
"Nije to samo kod nas problem. I u Sloveniji je u vršnjačko nasilje doseglo nezamislive razmere. To znači da mi kao društvo nismo shvatili šta se sprema i šta se događa, a to je zapravo dramatična promena okruženja. Jako se brzo menja okruženje i mi kao društvo nismo bili spremni za to", ocenio je.
Smatra da roditelji preteruju u zaštiti dece, ne daju im da padnu, da se popnu na drvo, a takođe im kupuju sve što žele i sve im dopuštaju. Sve ovo kod mališana može da izazove nizak prag tolerancije, veliku frustraciju, bes i agresivnost u slučaju kada ne dobije sve što poželi, kako je navikao.
Dr Rajović kaže da roditelji takođe imaju tendenciju da forsiraju
decu da budu najbolji, da imaju najbolje ocene, vode ih na nekoliko
aktivnost što je, kako objašnjava, besmisleno jer dete mora da ima svoje
vreme za igru i za druženje. Bez te socijaliacije se gubi komunikacija
između dece, i oni se sele u virtualni svet gde roditelji nemaju uvid
šta ih čeka, na kakve će sve sadržaje naleteti, kako će provoditi
slobodno vreme. Okruženje se brzo menja, a to je zapravo najveći faktor rizika za nove
generacije. Mozak je dosad imao jasnu liniju razvoja, genetske kodove
koji se aktiviraju i otključavaju u određeno vreme i pokreću razvoj
misaonih procesa, povezujući nervne puteve u vrhunski biokompjuter i to
bi modernim rečnikom nazvali – formiranje hardvera. Biološki aktivatori
formiranja hardvera jesu kretanje, trčanje, skakanje, vrtenje, penjanje,
sakrivanje, razmišljanje, povezivanje informacija, hodanje po strminama
i kosinama, boravak u prirodi, na igralištima, jer u periodu ranog
detinjstva to sve osigurava povezivanje važnih regija mozga. Izostankom
ključnih elemenata koji stimulišu razvoj mozga, smanjenim boravkom u
prirodi, smanjenjem ukupnog kretanja dece, možemo očekivati promene u
strukturi mozga novih generacija. Upravo to pokazuju nova istraživanja,
gde se jasno vidi smanjenje pojedinih struktura velikog mozga, što može
negativno da utiče na kognitivni razvoj deteta.Po svemu sudeći period pre škole je ključan za razvoj i povezivanje
velikih regija mozga, a tu najvažniju ulogu imaju predškolske ustanove i
roditelji. Sigurno je svima jasno da nikakva reforma obrazovanja neće
mnogo pomoći ako ne uključimo roditelje i ako oni ne urade svoj deo
posla. Edukacija roditelja će uskoro postati prioritet, jer okruženje je
jako važno za razvoj inteligencije i ukupnih sposobnosti, a brze
promene okruženja stvaraju nove probleme, puno pitanja i roditelji često
ne znaju kako da se postave. Roditeljstvo je postalo mnogo ozbiljnije
nego što je to bilo pre 40-50 ili više godina. Za početak, roditelji
proverite, da li vaše dete može da skoči unazad (uzrast 4-5 godina), da
li može da podigne domali prst kada raširi prste na čvrstoj podlozi, a
da pritom ne pomeri ostale prste (5-6) godina i da li zna da zaveže
pertle.A ako ne zna sigurno na telefonu i te kako zna da se snadje.
Verovatno sad ovaj vic ne ide jer je tema vise nego ozbiljna,ali prosto moram.
Tehnologija budućnosti mogla bi da omogući hakerima da dopru do sećanja ljudi.
Zamislite da možete da skrolujete uspomene kao Instagram, ponovo doživljavajući živopisne detalje omiljenih trenutaka i ponavljajući najdraže.
Sada zamislite ružniju verziju te budućnosti u kojoj hakeri otimaju ove uspomene i prete da će ih izbrisati ako ne platite otkupninu.
Možda zvuči neverovatno, ali ovakav scenario je bliži nego što možete da zamislite.
Napredak u oblasti neurotehnologije doveo nas je do jačanja pamćenja, a za nekoliko decenija njima bismo mogli da manipulišemo, da ih dešifrujemo i ponovo napišemo.
Tehnologija koja bi mogla da podupre ovakav razvoj zasniva se na implantatima u mozgu koji brzo postaju alat za neurohirurge.Oni pružaju duboku stimulaciju mozga kako bi tretirali širok spektar stanja, od podrhtavanja do Parkinsonove bolesti i opsesivno-kompulzivnih poremećaja, kod oko 150.000 ljudi širom sveta - i čak obećavaju nove načine za kontrolu dijabetesa i borbu protiv gojaznosti.
Istražuje se mogućnost primene za lečenje depresije, demencije, Turetovog sindroma i drugih psihijatrijskih stanja.
I mada su i dalje u ranim fazama, istraživači pokušavaju da nađu način kako da tretiraju poremećaje pamćenja kao što su oni uzrokovani traumatskim događajima.
Američka agencija za napredne istraživačke projekte ima program za razvoj i testiranje „bežičnog, potpuno ugradljivog neuralnog interfejsa", kako bi se vratio gubitak pamćenja vojnika sa traumatskim povredama mozga.„Ne bih bio potpuno iznenađen ukoliko se pojave komercijalno dostupni memorijski imlantanti u narednih desetak godina - razgovaramo o tom vremenskom okviru", kaže Lori Pajkroft, istraživač sa Univerziteta u Oksfordu.
Za 20 godina, tehnologija može dovoljno da evoluira da nam omogući da uhvatimo signale koji grade naša sećanja, da ih ojačamo i vratimo u mozak.
Do sredine veka mogli bismo da imamo još veću kontrolu, uz sposobnost da manipulišemo uspomenama.
Ali ukoliko upadnete u pogrešne ruke, posledice bi mogle da budu „vrlo ozbiljne", kaže Pajkroft.
Zamislite da hakeri upadnu u neurostimulator pacijenta sa Parkinsonovom bolešću i da ometaju podešavanja. Oni bi mogli da utiču na njegovo ili njeno ponašenje ili da čak izazovu privremenu paralizu.
Hakeri bi mogli i da zaprete da će izbrisati ili promeniti nečija sećanja ukoliko im se ne da novac - možda kroz dark veb.
Ako naučnici uspešno dekodiraju neuronske signale naših sećanja, onda su scenariji beskonačni: pomislite na vrednu inteligenciju koju bi strani hakeri mogli da prikupe provalom u servere veteranske bolnice u Vašingtonu, na primer.
U eksperimentu iz 2012. godine, istraživači sa Univerziteta u Oksfordu i Univerziteta u Kaliforniji - Berkliju uspeli su da otkriju informacije kao što su bankovne kartice i PIN-ovi posmatranjem moždanih talasa ljudi koji nose slušalice.
„Hakovanje mozga i zlonamerne promene u mozgu predstavljaju niz izazova za bezbednost - nešto sasvim novo ili jedinstveno", kaže Dmitrij Galov, istraživač iz kompanije za sajber-bezbednost Kasperski Lab.
Kasperski i istraživači sa Univerziteta u Oksfordu su sarađivali na projektu mapiranja potencijalnih pretnji i sredstava napada u vezi sa novim tehnologijama.
„Čak i na današnjem nivou razvoja - koji je napredniji nego što mnogi ljudi shvataju - postoji jasna napetost između sigrunosti i bezbednosti pacijenata", navodi se u njihovom izveštaju.
Nije nemoguće zamisliti buduće autoritarne vlade koje pokušavaju da ponovo napišu istoriju uplitanjem u ljudska sećanja, pa čak i postavljanjem novih sećanja, navodi se u izveštaju.
„Ako prihvatimo da će ova tehnologija postojati, mogli bismo da promenimo ponašanje ljudi. Ako se ponašaju na način koji mi ne želimo, možemo ih zaustaviti stimulišući deo mozga koji izaziva loše emocije", Kaže Galov za BBC.
Nasuprot tome, oni mogu i pozitivno da utiču na ponašanje stimulišući deo mozga koji izaziva zadovoljstvo i sreću.
Hakovanje povezanih medicinskih uređaja nije nova pretnja. U 2017. godini američke vlasti povukle su 465.000 pejsmejkera nakon što su utvrdili da su možda ranjivi na napade sajber sigurnosti.
Uprava za hranu i lekove je saopštila da bi zlonamerni ljudi mogli da menjaju uređaje, da utiču na ritam nečijeg otkucaja srca ili da istroše baterije, uz rizik od smrti u oba slučaja.
Nije učinjena nikakva šteta, ali Uprava je saopštila: „Kako medicinski uređaji postaju sve više međusobno povezani putem interneta, bolničkih mreža, drugih medicinskih uređaja i pametnih telefona, postoji povećan rizik od iskorištavanja ranjivosti sajber-bezbednosti, od kojih neke mogu da utiču na rad medicinskog sredstva".
Ovo je problem za mnoge oblasti medicine, Kasperski veruje da će u budućnosti više uređaja biti povezano i praćeno mašinama. Lekari će biti pozvani da preuzmu odgovornost samo u hitnim slučajevima.
Srećom, pojačavanje sajber bezbednosti u ranoj fazi dizajniranja i planiranja uređaja može ublažiti većinu rizika.
Međutim, najvažnija mera, kaže Galov, je da se radnici u klinikama i pacijenti edukuju kako da preduzmu mere predostrožnosti, poput postavljanja jakih lozinki.
Ljudi predstavljaju „jednu od najvećih ranjivosti", jer ne možemo da tražimo od doktora da postanu stručnjaci za sajber bezbednost, a „svaki sistem je siguran samo koliko i njegov najslabiji deo".
Pijroft kaže da će u budućnosti moždani implantati biti složeniji i šire korišćeni u tretiranju šireg spektra uslova.
„Slaganje ovih faktora će verovatno olakšati i privući napadače da pokušaju da se upliću u implantate ljudi", kaže on.
„Ako ne razvijemo rešenja za tu prvu generaciju implantata, onda će druga i treća generacija i dalje biti nesigurne - ali implanti će biti mnogo moćniji da će napadači imati prednost."
Pažnja mora biti usmerena ka metodama vizuelnog učenja
Studije su pokazale da su mladi danas prilično različiti od starijih generacija. To naravno nije stvar genetike već reakcije organizma i mozga na okruženje. Okruženje Generacije Z su grafički bogate veb tehnologije, HD ekrani visoke rezolucije i velikih dimenzija dijagonala i sveukupna zasićenost informacijama. Rezultat toga su izražene perceptivne sposobnosti današnjih mladih koji vrlo lako prihvataju vizuelne forme i efektnije ih prihvataju i uče. Predavači moraju ispratiti ove promene i ponuditi sadržaj koji se radije gleda i opaža nego predaje i sluša.
Fokusirati se na kritičko razmišljanje i rešavanje problema, a ne na memorisanje informacija
Uvek će biti onih kojima je lakše da neke informacije prosto zapamte, ali postavlja se pitanje da li će oni ta znanja moći da iskoriste u realnim radnim okolnostima i zadacima. Smatra se da je posebno danas nepotrebno pamtiti određene informacije kada su one dostupne na par klikova i pretraga na Internetu. Jasno je da se strateški obrazovanje mora baviti edukacijom mladih u smislu razvijanja kritičkog razmišljanja i učenju primene znanja u rešavanju problema, a ne u kreiranjem kadrova koji će u svakom trenutku znati datume istorijskih događaja, vrednosti matematičkih konstanti ili određenih naučnih teorema. Preduzetništvo se smatra osnovom budućeg ekonomskog privređivanja i stoga je važno na vreme obučiti mlade znanjima koja će im pomoći u borbi da opstanu na tržištu.
Prilagoditi predavanja potrebama mladih po kriterijumu vremena
Velika mana generacije Z je što im od prevelike količine plasiranih informacija pažnja drastično opada posle kraćeg vremena. Jednostavno zasićenost informacijama i ubrzane kongitivne aktivnosti doprinose činjenici da već posle nekoliko desetina minuta mozak ne može da primi nove informacije i da mu je potreban odmor. I zaista, čas od 45 minuta je nepraktičan kada je pažnja dvadesetogodišnjaka u pitanju. Predavanja se moraju podeliti u kraće segmente ili je potrebno omogućiti mladima da imaju pristup znanju onda kada su spremni da ga prihvate. Tu na scenu stupaju metode učenja na daljinu, e-learning platforme i sistemi kojima se lako pristupa preko Interneta i koji su u svakom trenutku dostupni.Sociolozi već godinama upozoravaju na činjenicu da tradicionalne metode držanja nastave nisu kompatibilne sa novim generacijama mladih rođenih u digitalnoj eri. Teoretičari društva su odavno definisali ove mlade kao Generaciju Z (mladi rođeni od 1990. do 2000. godine). Tabla i kreda su potpuno zastarela sredstva u nastavi kada je Generacija Z u pitanju jer mladi danas koriste tablet računare, interakuju na virtuelnim društvenim mrežama i svakodnevno koriste širokopojasni Internet. Potrebno je pre svega promeniti pristup nastavi, prilagoditi nastavna sredstva i podići nivo interaktivnosti, u suprotom potpuno gubimo fokus generacija koje dolaze.
Pažnja mora biti usmerena ka metodama vizuelnog učenja
Studije su pokazale da su mladi danas prilično različiti od starijih generacija. To naravno nije stvar genetike već reakcije organizma i mozga na okruženje. Okruženje Generacije Z su grafički bogate veb tehnologije, HD ekrani visoke rezolucije i velikih dimenzija dijagonala i sveukupna zasićenost informacijama. Rezultat toga su izražene perceptivne sposobnosti današnjih mladih koji vrlo lako prihvataju vizuelne forme i efektnije ih prihvataju i uče. Predavači moraju ispratiti ove promene i ponuditi sadržaj koji se radije gleda i opaža nego predaje i sluša.
Fokusirati se na kritičko razmišljanje i rešavanje problema, a ne na memorisanje informacija
Uvek će biti onih kojima je lakše da neke informacije prosto zapamte, ali postavlja se pitanje da li će oni ta znanja moći da iskoriste u realnim radnim okolnostima i zadacima. Smatra se da je posebno danas nepotrebno pamtiti određene informacije kada su one dostupne na par klikova i pretraga na Internetu. Jasno je da se strateški obrazovanje mora baviti edukacijom mladih u smislu razvijanja kritičkog razmišljanja i učenju primene znanja u rešavanju problema, a ne u kreiranjem kadrova koji će u svakom trenutku znati datume istorijskih događaja, vrednosti matematičkih konstanti ili određenih naučnih teorema. Preduzetništvo se smatra osnovom budućeg ekonomskog privređivanja i stoga je važno na vreme obučiti mlade znanjima koja će im pomoći u borbi da opstanu na tržištu.
Prilagoditi predavanja potrebama mladih po kriterijumu vremena
Velika mana generacije Z je što im od prevelike količine plasiranih informacija pažnja drastično opada posle kraćeg vremena. Jednostavno zasićenost informacijama i ubrzane kongitivne aktivnosti doprinose činjenici da već posle nekoliko desetina minuta mozak ne može da primi nove informacije i da mu je potreban odmor. I zaista, čas od 45 minuta je nepraktičan kada je pažnja dvadesetogodišnjaka u pitanju. Predavanja se moraju podeliti u kraće segmente ili je potrebno omogućiti mladima da imaju pristup znanju onda kada su spremni da ga prihvate. Tu na scenu stupaju metode učenja na daljinu, e-learning platforme i sistemi kojima se lako pristupa preko Interneta i koji su u svakom trenutku dostupni
.Jedan skorašnji izveštaj pokazao je da odrasle osobe u SAD proveravaju telefon u proseku 344 puta dnevno, svaka četiri minuta, i na svom uređaju provode ukupno skoro tri sata dnevno.
Problem za mnoge od nas je da jedan brzi zadatak na telefonu dovodi do brzog proveravanja mejla ili fidova društvenih mreža i odjednom smo uvučeni u beskrajno skrolovanje.
To je vrzino kolo.
Što korisniji naši telefoni postaju, to ih više koristimo.
Što ih više koristimo, gradimo više neuralnih puteva u mozgu koji dovode do toga da posežemo za telefonom za bilo koji zadatak koji obavljamo - i to više osećamo potrebu da proveravamo telefon čak i kad ne moramo.
Nastranu zabrinutost zbog konkretnih vidova našeg hiperpovezanog sveta, kao što su društvene mreže i njihovi sve hiper-realističniji filteri lepote, šta naša zavisnost od ovih uređaja uopšte radi našem mozgu?
Je li sve samo štetno po nas ili ima i nekih dobrih strana?
Kao što biste mogli da očekujete, uz ubrzani rast naše društvene zavisnosti od ovih uređaja svake godine, istraživanja imaju velikih problema da se sustignu.
Ono što znamo je da prosto odvraćanje pažnje proveravanjem telefona ili primećivanjem notifikacije može da ima negativne posledice.
To ne iznenađuje previše; mi znamo da, generalno gledano, multitasking škodi pamćenju i performansama.
Jedan od najopasnijih primera je korišćenje telefona u vožnji.
Jedna studija pokazala je da je najobičniji razgovor preko telefona, čak ne ni slanje poruka, dovoljan da vozači sporije reaguju na putu.
Isto važi i za svakodnevne zadatke čiji ulog nije toliko visok.
Učesnicima druge studije bilo je dovoljno samo da čuju notifikaciju kako kaže „ding" da bi učinak zadatka koji su obavljali bio mnogo gorilošiji - gotovo jednako loš kao kod učesnika koji su razgovarali ili pisali tekstualne poruke tokom obavljanja tog zadatka.
Posledice ne ostavlja samo korišćenje telefona - na način na koji mislimo može da utiče samo njegovo prisustvo.
Učesnici su potom obavljali niz zadataka da bi se testirala njihova sposobnost da obrade ili zapamte informacije, njihova sposobnost rešavanja problema i njihova usredsređenost.
Ispostavilo se da im je učinak bio mnogo bolji kad su im telefoni bili u drugoj prostoriji nego u blizini - bilo da su bili vidljivi, uključeni ili ne.
Isto je važilo uprkos tome što je većina učesnika tvrdila da svesno ne razmišlja o svojim uređajima.
Puka blizina telefona, čini se, doprinosi „odlivu mozga".
Naš mozak bi podsvesno mogao predano da radi na tome da sputa želju da proverimo telefon ili konstantno nadgleda okruženje da vidi da li treba da proverimo telefon (npr. čekanje na notifikaciju).
U svakom slučaju, ova odvraćena pažnja može da oteža obavljanje bilo čega drugog.
Jedino „rešenje", otkrili su istraživači, jeste ostaviti uređaj u drugoj prostoriji.
To su loše vesti (neke od).
Ali - kao što su istraživači nedavno otkrili - naša zavisnost od uređaja može da ima i nekih dobrih strana.
Na primer, vlada verovanje da oslanjanje na telefone atrofira našu sposobnost pamćenja.
U jednoj skorašnjoj studiji, dobrovoljcima je pokazan ekran sa krugovima obeleženim brojevima koje je trebalo da prebacuju na jednu ili drugu stranu.
Što je veći broj na krugu bio, to će dobrovoljac biti više plaćen ako ga prebaci na pravu stranu.
U polovini testa, učesnicima je bilo dozvoljeno da beleže, na telefonu, koji krugovi treba da idu na koju stranu.
U drugoj polovini, morali su da se oslanjaju samo na sopstveno pamćenje.
Ne iznenađuje da je mogućnost pristupa digitalnim podsetnicima pospešilo njihov učinak.
Šta je ono što više iznenađuje?
Kad su koristili podsetnike, učesnici se nisu bolje sećali samo krugova veće vrednosti koje su zapisali - sećali su se i krugova niže vrednosti koje nisu zapisali.
Loša strana?
Kad više nisu imali pristup podsetnicima, pamćenje krugova niže vrednosti je ostalo - ali više nisu mogli da se sete onih veće vrednosti.
Proći će mnogo godina istraživanja pre nego što ćemo moći tačno da znamo šta naša zavisnost od uređaja čini snazi naše volje i kogniciji na duže staze.
Za to vreme, međutim, postoji još jedan način na koji možemo da ublažimo njene efekte.
A to ima veze sa načinom na koji razmišljamo o vlastitom mozgu.
Kao što je moj bivši kolega Dejvid Robson napisao u knjizi Efekat očekivanja, skorašnje istraživanje dovelo je u pitanje verovanje da, ako ispoljimo snagu naše volje na jedan način (što će reći, podsvesno se odupremo proveravanju našeg telefona), mi „tanjimo" naše ukupne rezerve i značajno otežavamo koncentrisanje na drugi zadatak.
Ovo može biti istina.
Ali, piše, on, to umnogome zavisi od našeg verovanja.
Pojedinci koji misle da naš mozak ima „ograničene" kapacitete (kao što je da opiranje jednom iskušenju otežava opiranje drugom) zaista će biti skloniji da iskažu taj fenomen na testiranju.
Ali kod onih koji misle da što se više opiremo iskušenju, više ojačavamo kapacitet da nastavimo da se opiremo tom iskušenju - naš mozak, drugim rečima, ima neograničene resurse - ispoljavanje samokontrole ili mentalnog umora na jednom zadatku ne utiče negativno na njihov učinak na sledećem.
Još fascinantnije od toga, da li imamo ograničeni ili neograničeni pogled na mozak moglo bi da bude uglavnom kulturološko pitanje - zapadnjačke zemlje poput SAD su sklonije da misle da su sposobnosti uma ograničene za razliku od drugih kultura, kao što je Indija
VRLO VEROVATNO DA TEHNOLOGIJA MENJA MOZAK I PSIHU NOVIH GENERACIJA. O PSIHI NISAM MNOGO PISALA ,ALI I SAMI STE SVESNI POVECANJA MENTALNIH PROBLEMA ZADNJE DECENIJE. NE ZNAM KAKO CE NAS MOZAK PREMOSTITI OVOLIKI NAPAD NA NJEGA. DA LI SMO SPOSOBNI DA SE IZBORIMO PRE NEGO STO NAM 'PREGORE LAMPICE"? OSTAJE DA SE VIDI.
Нема коментара :
Постави коментар