Krajem dvadesetih godina prošlog veka, mladi momak iz radničke klase pod nadimkom Riti provodio je većinu slobodnog vremena eksperimentišući u njegovoj „laboratoriji" u roditeljskom domu u Rokaveju, u Njujorku.
Njegova laboratorija bila je stari drveni sanduk, opremljen policama na kojima su se nalazili akumulator i strujno kolo od sijalica, prekidača i otpornika.
Jedan od izuma na koji je bio najponosniji bio je alarm protiv provalnika iz kućne radinosti koji ga je upozoravao kad god bi mu roditelji ušli u sobu.
Mikroskopom je proučavao svet prirode, a ponekad bi iznosio lični hemijski pribor na ulicu da izvodi trikove za drugu decu.
Ritijevi rani školski uspesi nisu bili ništa posebno.
Imao je problema sa književnošću i stranim jezicima, dok je, na testu inteligencije koji je uradio još kao dete, navodno imao rezultat od 125 IQ, što je iznad proseka, ali ni u kom slučaju nije materijal za genija.
Kao adolescent, međutim, pokazao je neobičnu sklonost ka matematici i počeo je da je uči sam iz najosnovnijih udžbenika.
Pred kraj srednje škole, Riti je osvojio prvo mesto na državnom takmičenju iz matematike.
Ritija biste mogli da znate kao Nobelovca fizičara Ričarda Fejnmana, čija je nova teorija kvantne elektrodinamike unela revoluciju u proučavanje subatomskih čestica.
Drugi naučnici nisu uspevali da shvate kako funkcioniše Fejnmanov um.
Njegovim kolegama je izgledao kao da poseduje gotovo natprirodan talenat, što je navelo poljsko-američkog matematičara Marka Kaca da u autobiografiji izjavi da Fejnman nije samo običan genije, „već mađioničar najvišeg ranga".
Može li savremena psihologija da nam pomogne da dekodiramo tu magiju i uopštenije shvatimo od čega je sastavljen jedan genije?
Već samo definisanje termina izaziva glavobolju: ne postoje očigledno objektivni kriterijumi.
Ali većina definicija za genija kažu da je on ostvario izuzetno dostignuće na najmanje jednom polju, sa originalnošću i talentom koje priznaju drugi stručnjaci iz iste discipline i koji mogu da podstaknu mnoge buduće napretke.
Identifikovanje porekla genija i najboljih načina da se on odneguje još je teži zadatak.
Da li je on proizvod visoke opšte inteligencije?
Bezgranične znatiželje?
Izdržljivosti i odlučnosti?
Ili se radi o srećnoj kombinaciji pozitivnih okolnosti koje je veštački nemoguće rekonstruisati?
Istraživanje života izuzetnih pojedinaca - poput studije Nobelovih laureata kao što je Ričard Fejnman - mogu da nam pruže neke naznake za to.
Termiti
Krenimo od Genetskih studija genija, izuzetno ambicioznog projekta Luisa Termana, psihologa sa Univerziteta Stenford s početka 20. veka.
Terman je bio rani pionir testa inteligencije, prevevši i adaptirajući francusko merenje dečjih akademskih sposobnosti razvijeno krajem 19. veka.
Pitanja su se bavila širokim dijapazonom različitih veština, kao što su vokabular, matematika i logičko razmišljanje, za koje se, sve skupa, pretpostavljalo da predstavljaju nečiji kapacitet učenja i apstraktnog mišljenja.
Terman je potom napravio tabele prosečnih rezultata za svaku starosnu grupu - sa kojom bi poredio rezultate svakog deteta da bi otkrio njihovu mentalnu dob.
Kvocijent inteligencije je potom izračunavan deljenjem mentalne dobi sa hronološkom dobi, a potom se taj odnos množio sa 100.
Desetogodišnjak koji je imao isti rezultat kao petnaestogodišnjak bi, na primer, imao IQ 150.
Desetogodišnjak koji rezonuje kao devetogodišnjak bi imao IQ 9Grafikoni IQ rezultata činilo se da formiraju „normalnu distribuciju", u obliku zvona, sa središtem u prosečnom rezultatu od 100 poena, što je značilo da ima jednak broj ljudi koji su iznad i ispod proseka, i da su ekstremni IQ izuzetno retki.
„Ništa u vezi sa pojedincem nije tako važno kao njegov IQ", objavio je Terman u članku na ovu temu i predvideo da detetovi rezultati mogu da najave velika dostignuća u njegovom kasnijem životu.
Počev od ranih dvadesetih godina prošlog veka, Terman je počeo da prosejava kalifornijske škole u potrazi za učenicima čiji je IQ najmanje 140, a koji je on smatrao pragom genija.
Tu ocenu imalo je više od 1.000 đaka - grupa koju su on i njegove kolege proučavali narednih sedam decenija.
Mnogi od ovih „termita", kako su ih od milošte zvali, zaista su kasnije imali uspešne karijere.
Bili su tu Šeli Smit Majdans, na primer - ratna dopisnica i spisateljica, i Džes Openhajmer, producent i pisac koji će postati poznat po radu sa komičarkom Lusil Bol. (Ona ga je zvala „mozgom" koji stoji iza njene slavne serije Volim Lusi.)
U vreme Termanove smrti krajem pedesetih, više od 30 njih dospelo je na listu Ko je ko u Americi - knjizi o uticajnim ljudima - a skoro 80 je pomenuto u referentnoj knjizi koja navodi najistaknutije američke naučnike, zvana Slavni naučnici Amerikanci.
Uprkos imenu, knjiga je obuhvatala i žene, iako samo ime knjige to nije odražavalo sve do sedamdesetih.
Međutim, kad pažljivo pogledate podatke, ova statistika ne daje ubedljivu podršku ideji da su ljudima sa visokim IQ suđeni veliki uspesi u životu.
Važno je uvažiti potencijalno ometajuće faktore kao što su socio-ekonomski status porodica Termita.
Deca sa obrazovanim roditeljima i većih resursima u domaćinstvu obično imaju bolje rezultate na testu inteligencije, a ova privilegija bi mogla, zauzvrat, da im olakša kasniji uspeh u životu.
Jednom kad se to uzme u obzir, Termiti nisu imali ništa bolji učinak od bilo kog deteta iz sličnog okruženja.
Druge studije su se bavile razlikama u IQ-u u okviru Termanove grupe da bi saznale da li su deca sa najboljim rezultatima proporcionalno sklonija uspehu od one koja su jedva dospela u grupu.
Nisu bila.
Kad je Dejvid Henri Fildman proučio kriterijume profesionalnog uspeha, kao što je, na primer, advokat koji je unapređen u sudiju ili arhitekta koji je osvojio prestižnu nagradu, ljudi sa IQ-om većim od 180 bili su tek neznatno uspešniji od onih koji su imali 30 do 40 poena manji rezultat.
„Visok IQ izgleda da ne ukazuje na 'genija' u najčešće shvaćenom značenju te reči", zaključio je on.
Indikativno je da je Termanova prvobitna studija odbila dvojicu kalifornijskih dečaka - Vilijam Šokli i Luis Volter Alvarez - koji su kasnije dobili Nobelovu nagradu za fiziku, dok nijedno od odabrane dece nije steklo takvo priznanje.
Odrastajući u Njujorku, Ričard Fejneman nikad nije imao priliku da učestvuje u Genetskim studijama genija, koje su održane u Kaliforniji.
Ali čak i da je živeo blizu Stendforda, gde je Terman radio, njegov navodni rezultat od IQ 125 značio bi da se ni on ne bi kvalifikovao.
Višeslojni um
Životne priče Termita ne bi trebalo da umanje korist IQ-a kao naučne alatke.
Iako je daleko od savršenog, znamo da su rezultati IQ-a u korelaciji sa stepenom obrazovanja i prihodima u svim slojevima populacije.
Svakako će nekome pomoći da shvati apstraktne koncepte koji su važni u mnogim disciplinama - naročito u matematici, naukama, inženjerstvu ili filozofiji.
Ali kad je u pitanju predviđanje izuzetnih dostignuća koja mogu da se smatraju genijalnim, čini se da je on samo delić kompletne slike.
Uvažite sposobnost originalnog mišljenja i doprinosa nečim vrednim vašoj vlastitoj disciplini - što su fundamentalni kriterijumi za genija.
Testovi inteligencije obično podrazumevaju pitanja koja testiraju verbalno i neverbalno razmišljanje i često imaju jedan tačan odgovor.
To izgleda da ne obuhvata neke važne elemente kreativnosti, kao što su divergentno razmišljanje, koje predstavlja sposobnost generisanja novih ideja.
Da bi se izmerilo ukupno kreativno dostignuće, psiholozi su izradili detaljne upitnike u kojima ljudi odgovaraju koliko se često posvećuju raznim kreativnim aktivnostima - kao što je pisanje književnih dela, komponovanje muzike, projektovanje zgrada ili iznošenje naučnih teorija.
Ključno, od njih se potom traži da navedu priznanja za te projekte - da li je, na primer, njihov rad ikada dobio neku nagradu i da li je privukao pažnju medija.
Hiljade učesnika su do sada popunili ovakve upitnike za višeslojne studije i svi oni pokazuju da je IQ samo skromno povezan sa rezultatima učesnika u tim merenjima.
Imajući u vidu ove nalaze, čini se da je verovatno da je inteligencija nužno, ali nedovoljno stanje za velika kreativna dostignuća.
Ako imate veći IQ rezultat onda vaši kreativni uvidi mogu biti verovatniji.
Ali vaša iznadprosečna inteligencija mora da postoji u kombinaciji sa velikim drugim brojem osobina da biste iznedrili nešto istinski originalno i vredno.
To pomaže da se objasni zašto ogromna većina Termita nije ušla u istoriju onako kako je on predvideo.
Uprkos tome što su posedovali neobično visoku inteligenciju, prosto nisu posedovali druge kvalitete koji su neophodni za jednog genija.Naše razumevanje koje su te druge ključne osobine možda je još u povoju, ali jedan važan kandidat je svakako radoznalost.
Radoznalost može da se izmeri u upitnicima koji proučavaju koliko ljudi uživaju u istraživanju novih ideja i iskušavanju novih iskustava i čini se da su oni kreativniji u laboratorijskim razmenama ideja i u privatnim životima.
Važnost radoznalosti za kreativne genije može da se vidi i u studijama slučajeva eminentnih ličnosti.
Iako nije uvek moguće navesti te ljude da sami popune upitnike o ličnosti, istraživači su zamolili biografe, upoznate sa detaljima njihovih ličnosti, da to učine u njihovo ime.
Biografi su najčešće neobično visoko ocenjivali svoje subjekte po pitanju osobina u vezi sa intelektualnim interesovanjem i istraživanjem.
Na primer, džez muzičar iz 20. veka Džon Koltrejn bio je duboko fasciniran svetskim religijama, proučavajući hrišćanstvo, budizam, hinduizam i islam, a uticaji mnogih od njih primetni su u njegovoj muzici.
Zašto bi radoznalost gurala nekoga ka genijalnosti?
Glad za znanjem vas svakako motiviše da prekoračujete granice u vlastitoj disciplini, dok bi drugi - koji imaju manje potrebe da znaju više - mogli naprosto da odustanu.
Znatiželja tako može da podstakne nekoga da proširi horizonte izvan granica vlastite specijalnosti, što se čini da sa sobom nosi vlastite koristi.
Nobelom ovenčani naučnici, na primer, navode otprilike tri puta više ličnih hobija od prosečne osobe - a posebno je velika verovatnoća da će se baviti kreativnim aktivnostima kao što su muzika, slikarstvo ili poezija.
Ove razbibrige mogle bi da vam obuče mozak tako da generiše i rafiniše ideje, uvodeći više originalnih uvida u naučnikovu glavnu disciplinu.
Bavljenje sa različitih interesovanja može da dovede i do srećnog unakrsnog oprašivanja ideja.
Hemičarka Doroti Kroufut Hodžkin, na primer, osvojila je Nobelovu nagradu za dostignuća u rendgenskoj kristalografiji, što joj je omogućilo da razotkrije strukturu biohemijskih elemenata kao što su penicilin i vitamin B12.
Od adolescentskog doba, međutim, ona se izuzetno interesovala za vizantijski mozaik a njeno poznavanje njegove simetrije i geometrije izgleda da joj je pomoglo da bolje razume kako obrasci molekula koji se ponavljaju mogu da budu raspoređeni u kristalima, što je bilo od ključnog značaja za njen naučni rad.
Kako to kaže Vakas Ahmed, autor Polimata: „Da biste dali sasvim novi doprinos bilo kom datom polju, morate to polje da posmatrate kroz najširu moguću prizmu i da se poslužite sa što više izvora inspiracije."
Ovladavanje različitim poljima uči vas da problem posmatrate iz više uglova, što originalni uvid čini verovatnijim.
On ukazuje na Maju Andželou - pesnikinju, novinarku, glumicu, rediteljku i aktivistkinju za građanska prava koja se bavila i plesom i pevanjem - kao savremeni primer za polimata čija su brojna interesovanja nudila mnogo više od zbira njenih delova i zajednički hranili njenu neverovatnu kreativnost.
Život Ričarda Fejnmena se sasvim sigurno uklapa u ove trendove.
Setite se samog svog onog vremena koje je u detinjstvu proveo poslujući u svojoj laboratoriji, radeći na raznim projektima iz više disciplina.
Kao odrastao čovek, sam je naučio da crta, svira bongose, govori portugalski i japanski, čita hijeroglife, a čak se bavio i sporednim projektima u genetici.
Jednog dana, u univerzitetskoj kafeteriji, slučajno je zapazio čoveka kako baca tanjire u vazduh i hvata ih.
Primetio je da su se oni lelujali dok su se okretali i počeo je da zapisuje skice jednačina koje bi opisale njihovo kretanje.
Ubrzo je uvideo paralele sa aktivnostima elektrona u orbiti oko atoma - što je uvid koji je doveo do njegovog Nobelom nagrađenog rada na kvantnoj elektrodinamici.
Na osnovu ovih naučnih i anegdotskih dokaza, lako bi se dalo zaključiti da je inteligencija u kombinaciji sa radoznalošću dobitna formula za genija.
Ali, naravno, ni to nije tačno - ta slagalica se sastoji od mnogo više delova.
Tu je, na primer, izdržljivost - neumorna potraga za vašom strašću čak i kad nailazite na prepreke.
Bilo koji genije, u bilo kojoj disciplini, prvo mora da savlada ogromnu količinu znanja i veštine pre nego što može da dođe do vlastitog prodora, a to obično stiže sa višegodišnjom praksom.
Anđela Dakvort, profesorka psihologije na Univerzitetu u Pensilvaniji, bila je pionirka istraživanja o izdržljivosti, a njeni nalazi ukazuju na to da, kao i sa IQ-om i radoznalošću, ona doprinosi različitim stepenima uspeha.
Geniji će naprosto upotrebiti „metakognitivne strategije" - što opisuje sve one procese koje koristimo za planiranje projekata, praćenje našeg napretka i pronalaženje bolje, efikasnije strategije da bismo postigli ono što moramo da postignemo.
Bez ove korisne refleksije na naš rad, možda bismo gubili vreme koje bi moglo korisnije da se utroši na neku plodonosniju praksu ili istraživanje.
Ovo možda zvuči kao nešto očigledno, ali neki ljudi imaju problema sa strateškim razmišljanjem za izvlačenje maksimuma iz vlastitih napora - a to će mnogo više da oteža postizanje nekog visokog stepena dostignuća.
Konačno, tu je i intelektualna poniznost - zapostavljena, ali ključna osobina.
Skorašnje istraživanje Tenele Porter sa Državnog univerziteta Bol u Mansiju, u Indijani, pokazuje da sposobnost da priznate vlastite mane i ograničenja pojačava učenje - budući da vas ohrabruje da se uhvatite u koštac sa vlastitim greškama i popunite praznine u svom razmišljanju.
Na duže staze, to doprinosi i većem razvoju u vašoj vlastitoj disciplini. Izgleda da je Fejnman toga bio svestan.
„Mogu da živim sa sumnjom, neizvesnošću i neznanjem. Mislim da je mnogo zanimljivije živeti tako da nešto ne znaš nego da imaš odgovore koji bi mogli biti pogrešni", rekao je on u televizijskom intervjuu.
Čak i ako neko poseduje sve ove pozitivne osobine, sreća nesumnjivo igra veliku ulogu u određivanju ko će se izdići iznad savremenika a ko ne.
Morate da se nađete na pravom mestu, u pravo vreme, okruženi pravim ljudima, da biste uspeli da iskoristite maksimum vlastitih talenata - a čak i pojedinci sa najvećim potencijalom mogu lako da propuste priliku da zablistaju.
Nije teško zamislite briljantnog naučnika kome je nepravedno odbijeno mesto u laboratoriji koje je moglo da obezbedi savršeno okruženje za razvoj i kultivisanje njegovih sposobnosti; ili umetnika koji je propustio sve bitne društvene veze da bi mogao da bude vidno izložen javnosti.
Da ne pominjemo strukturalne barijere - povezane sa rasom, rodom ili seksualnošću - koje sprečavaju mnoge briljantne umove da postignu pun potencijal i priznanje koje zaslužuju.
Kao što je Virdžnija Vulf primetila u Sopstvenoj sobi, osnovni zahtevi kreativnosti, kao što su vreme i privatnost za rad, bili su - i još uvek su - uskraćeni ogromnim segmentima populacije.
Uloga sreće u dostignućima nudi još jedan dobar razlog zašto bi uspešni trebalo da ostanu skromni, čak i nakon što su počeli da dobijaju priznanje za svoja dostignuća.
Skromni genije
Nažalost, mnogi ljudi zauzmu ulepšani pogled na vlastiti put do priznanja za genija.
Oni počnu da veruju da im je njihov izuzetni um zagarantovao uspeh i da je njihov sud nepogrešiv - gubitak poniznosti često ukalja njihovu reputaciju.
Novinari koji se bave naukom odavno su zapazili postojanje „Nobelove bolesti" - što je ironični izraz koji se koristi da opiše sklonost nekih dobitnika Nobelove nagrade da počnu da zastupaju prilično iracionalne teorije kasnije u životu.
Brojni naučnici koji su stajali na podijumu gradske većnice u Stokholmu da bi primili najveće priznanje iz njihove discipline kasnije su izražavali apsurdna opravdavanja za negiranje postojanja side, negiranje klimatskih promena, negiranje vakcina, naučni rasizam i podržavanje pseudonaučnih lečenja kao što je homeopatija.
Sokrat nas je, naravno, učio ovome pre više milenijuma.
U Odbrani Sokratovoj, Platon opisuje kako je njegov učitelj lutao ulicama Atine da bi upoznavao najuspešnije pesnike, zanatlije i političare.
Na kraju je shvatio da su najmudriji ljudi oni koji umeju da priznaju granice vlastitog znanja.
Ova lekcija jednako je relevantna za buduće genije danas kao što je bila pre 2.400 godina.
Koliko god bili veliki vaši talenti, uvek će postojati nešto što ne znate.
SVI U OKOLINI IMATE NEKOG GENIJA. PA CAK I AKO GA NE POZNAJETE LICNO PO TOME KAKO SE U JAVNOSTI PROGANJA TA OSOBA TREBA ODMAH DA POSUMNJATE DA JE ON ZAPRAVO GENIJE. OTVORITE UM . RAZMISLITE KO JE GENIJE ZAISTA?
