PRVO DA KAZEM DA NE PROZIVAM NI OVE NI ONE. UOPSTENO SE NE BAVIM POLITIKOM NITI JE RAZUMEM. OVAJ TEKST IMA POLITICKU KONOTACIJU IAKO SAM POKUSALA DA MALO 'OPUSTIM' OVU TESKU I KOMPLEKSNU TEMU. I ZATO CITAJTE OPUSTENO OVAJ TEKST .DA NE ZAOSTRAVAMO PRICU. REC JE O PRVOSRBIJANCIMA I DRGOSRBIJANCIMA.PONAVLJAM DA SE NE SVRSTAVAM NI U JEDNE NI U DRUGE. JA SAM JEDNOSTAVNO SRPKINJA I PRIHVATAM I VOLIM SVOJ NAROD SA SVIM NJEGOVIM VRLINAMA I MANAMA.
Kod drugosrbijanaca
trka ka vrhovima snobizma izgleda nešto drugačije. Do njihove, sve uže i
uže avangarde, stiže se potkazivanjem i uveličavanjem svakog srpskog
zločina, stalnom pričom o srpskom primitivizmu, a u poslednje vreme,
poželjno je režati na muškarce, kao izvor potencijalnog nasilja. U
pogledu životnih navika, drugosrbijanci su karikatura: prebrojavaju
jedni drugima robne marke, sedenje u određenim kafićima se smatra
oznakom društvene uspešnosti, a naročito je, u njihovoj optici, važno
letovanje, o kome pričaju do sledećeg. U prvo vreme su se, posle „5.
oktobra“, oblačili kod Zare i imati na sebi neki odevni komad iz nje je
bila stvar prestiža. Vremenom su, bistrji među njima, shvatili da je
Zara analogna Robnim kućama Beograd, odnosno da nije nikakva posebna
robna marka, pa su počeli da njuškaju za nečim čime bi mogli
gromoglasnije da se hvale. Prvi su zaposeli Zakintos i ostala narodna
odmarališta u Grčkoj, ali su, vremenom, oni koji su hteli da se popnu
iznad ostalih, počeli da zalaze na gotovo pusta grčka ostrva, da bi onda
turpijali mozak onima koji su i dalje na Zakintosu. Zatim sve dalje i
dalje, na sve egzotičnije destinacije. Dok ovo pišem, verujem da je već i
Tajland postao demode za njih. Sam vrh drugosrbijanštine je srž
licemerja: kako zinu da kažu „dobar dan“, iz usta izleti „demokratija!“,
no uvereni su da samo oni treba da glasaju, a ne beslovesna masa. Sami
sebi kontradiktorni, opterećeni obožavanjem zapadnjačkog načina života,
oni su sebe okupirali sami, pre nego što je okupator uopšte stigao.
U suštini, ispod prividnog sukoba između prvosrbijanaca i drugosrbijanaca,
koji se u oku i uhu posmatrača doživljava kao vrednosi sukob, baš tog
vrednosnog sukoba nema: i jedni, i drugi su manekeni onoga što
propovedaju, autošovinisti (jedni navijaju za američku, drugi za rusku
okupaciju) i savršeni malograđani, koji vode, unutar svojih krugova,
borbu za uspinjanje na društvenoj lestvici. Prvosrbijanac je vernik,
iskreni (kod njih je izraz „iskreni“ neobično važan) pravoslavac, koji
mrava ne bi zgazio, ali bi sve drugosrbijance pomlatio kao vaške.
Drugosrbijanci su, po modelu okupatora, apostoli tolerancije i ljudskih
prava, ali bi prvosrbijance pobili kao pse.
Sve u svemu, i jedni, i drugi su glumci, imitatatori i malograđani, samo su odabrali svoj fah.
San svakog prvosrbijanca je da postane
drugosrbijanac, samo što ovi konvertite teško prihvataju, što se vidi i
po odnosu prema Vučiću: sve je, od 2012. do danas postao, samo u
drugosrbijanske redove nije primljen, uprkos načinu oblačenja, ukusu za
skupa vina i korišćenju stranih jezika u govoru. Drugosrbijanac se rađa,
ne postaje se.
Unutar nacionalista i pravoslavaca, kako
besramno sami sebe zovu, vlada stalna borba ne sa drugosrbijancima, što
prividno izgleda logično, već borba za nadsrbljivanje. Stara srpska
narodna igra „čiji je veći“, ovde dobija svoj izopačeni vid: ko je bolji
Srbin? Merila, u suštini, nema, tako da je sve proizvoljno i sve je u
utiscima.
Glavna ekipa, najveći snobovi i
malograđani unutar nacionalističkog i pseudopravoslavnog korpusa,
postavlja zadatke onima ispod sebe. Pošto građani, što naši nacionalisti
i neopravsolavci u suštini jesu, ne mogu da se usavrše, ne mogu nekom
posebnom vrlinom ili podvigom da se popnu na višu lestvicu, oni
pribegavaju čobanskim trikovima: unižavaju druge, te onda izgledaju
bolje od njih. Oni postavljaju kriterijume ko je Srbin, a ko ne; ko je
pravsolavac, a ko mora na doobuku, uz klečanje na kukuruzu i čitanje
sabranih dela Nikolaja Velimirovića. Srbin je, ne tako davno, bio naziv
za one koji se rode kao Srbi i govore srpskim jezikom. Pojavom
prvosrbijanaca, stvar se iskomlikovala. Sada je neophodno, da biste i
dalje bili Srbin, da pišete ćirilicu, da idete u crkvu dva-tri puta
nedeljno, da imate simpatije za Dražu, Mitu i Milančeta Nedića, da
ultimativno budete antikomunista, jer iskreni Srbin mora da prezire
latinicu, komunjare i ateiste. Ko je i kad doneo ta pravila, niko ne
zna. Vucibatine sertifikuju srpstvo.
Viši slojevi nacional-pravoslavaca su
otišli još dalje: mora se režati na Vuka Karadžića, koji je „upropastio
srBski jezik“, pa sad, eto, moramo da govorimo jezikom prostog sveta,
umesto slavjanoserbskim.
Najviši vrhovi prvosrbijanštine su
rezervisani za sasvim drugosrbijanske duhove, kojih nema mnogo, ali su
savršeno građanizovani i podmukli. Dok pristalice grupisane ispod sebe
huškaju na mržnju i netrpeljivost, sami glumataju toleranciju u
hrišćansko milosrđe. Oni više i ne misle, oni daju mišljenje o stvarima i
pojavama. Oni, istini za volju, nisu podmitljivi kao većina iskrenih
Srba i vernika, koji bi za poslaničku platu pevali američku himnu na
Terazijama, oni su spremni da daju dupe samo za ono što garantuje dugu i
sigurnu egzistenciju. Oni ne kritikuju ljude, nego pojave; nikada
crkvu, kao instituciju, već dešavanja u njoj; oni su ovladali morbidnom
dijalektikom, u kojoj više nema ni čvrstih pojmova, niti sadržaja, sveć
samo tumačenja, sasvim u duhu postmoderne. Oni su najveći ljigavci u
prvosrbijanskom korpusu.
U političkim stvarima, ovi najsrbi su
savršeni defetisti: čekaju Putina i Boga da reše srpsko pitanje. Bez i
malo vere u moć sopstvenog naroda, zastupaju iste autošovnističke
stavove, kao i kolege drugosrbijanci. Za sve smo krivi sami, samo što
smo za drugosrbijance krivi zato što smo prosti, primitivni i malo
smrduckamo, a za prvosrbijance zato što nismo dostojni ruske pomoći
(pomogli bi oni, ali mi nismo zaslužili), nismo dovoljno verni i pišemo
latinicom.
Dva načina razmišljanja sa istim krajnjim rezultatom: zapišavanjem sopstvenog naroda.
Ni kod ovih, ni kod onih razlog za
autošovinizam, međutim, nije u samom narodu, već u mentalnom sklopu
protagonista: da bi oni bili veći i bolji, narod mora biti manji i gori.
Ovde je u pitanju snobovsko takmičenje, a ne stvarni svet. Ko ove
kreature shvati ozbiljno, može da izvuce veoma dalokosezne i netacne zakljucke.
Ukratko, drugosrbijanci su autošovinisti, oni koji preziru „svoj“
narod, a ljube skute našim dželatima. Sami sebi su to ime dali. Termin
je nastao od kvazi elite slučajnih Srba, i sada je ušao u obični svet.
Nama dođe koristan da bi se distancirali od njih, i to je jedina podela među Srbima koju podržavam. Jer najveći neprijatelji Srbije imaju srpsko ime i prezime.
U nekom širem smislu, drugosrbijanci su neokomunjare, koje prodaju veru za večeru.
Neoliberali koji usvajaju anglicizme kao nešto sasvim „kul i moderno“,
da bi uhvatili korak sa „normalnim zapadnim svetom“ (koji nas je
nelegalno i milosrdno bombardovao). Oni se stide srBske tradicije,
opanka, i svog seljačkog porekla, ali ne mogu da se oslobode palanačkog
malograđanskog kompleksa.
Oni se svađaju danima da li se piše srbski ili srpski,
to im baš bode oči, ali ne smeta im što se SrBljanovićka ne preziva
SrPljanović, ili habzburška monarhija ne zove haPSburška monarhija.
Oni daju podršku Zagrebu posle zemljotresa, dok u požaru koji je
odneo 6 života u Beogradu, ne daju ni pet para. Oni su titovi
jugopatofili. I dalje veruju u bajku zvanu „bratstvo i jedinstvo“.Oni
kupuju burek podrške u Borči kod šiptara, koji pokazuju rukama dvoglavog
orla. Sa druge strane šiptar apotekar, koji je nedvano spasio jednog
Srbina tako što mu je dao veštačko disanje (u vreme koronavirusa) ne
smatraju za ništa posebno, on za njih nije heroj, jer eto, spasio je
život Srbinu. Poneki i podele tu vest, ali u cilju lizanja sa šiptarima,
a ne u cilju čestitke čoveku koji je spasio život jednom Srbinu.
Oni kupuju burek na veliki petak, i to radosno „šeruju“ na tviteru.
Smeta im „lizanje kašičice“. Oni misle da su pametniji od svih jer ne
veruju u Boga. A one koji veruju smatraju primitivcima iz srednjeg veka.
A ne zna, nesoj, da je recimo Mihailo Pupin veliki svetski naučnik, bio
veliki vernik i redovno išao u crkvu. Da je Nikola Tesla bio veliki
nacionalista, kao i Ivo Andrić.
Oni smatraju da je NATO humanitarno intervenisao a ne napravio
zločin, oni smatraju Milicu Rakić kolateralnom štetom, ako je uopšte i
pomenu. Oni su žene u crnom, NATO lobisti i propagandisti. Oni govore
kako uranijum kojim su nas zasuli nije štetan, još će da nas ubede i da
je lekovit. Kasetne bombe koje su zabranjene, su za njih bile
neophodnost.
Oni KosMet ne smatraju našom kolevkom, već našim teškim teretom koji nas sprečava da uđemo u Evropu.
Oni su, jednostavno rečeno, domaći izdajnici i strani plaćenici(ili
samo korisni idioti). Oni su kancer Srbije, koji nam ne daje da se
uspravimo, dok uporno mantraju kako su upravo ovi drugi najveći teret
ovoj zemlji. Ti drugi su patriote, i nacionalisti koji vole majku
Srbiju, sve ono što je suprotno od njih, tako da logično je da će na
njih svaliti svu krivicu. Njima smeta što svi „ližu istu kašičicu“
prilikom pričešća, ali ne smeta im da se žvalave sa pevaljkom u kafani.
Smeta im liturgija za Vaskrs, uz poštovanje svih mera, ali im ne smetaju
puni autobusi, prodavnice, banke, fabrike, sada su otvorili i teretane i
frizeraju. Njima smeta pravoslavlje, „turbovernici“ i crkva najviše od
svega. Oni koriste infiltrirane komunjare kačavende, da bi crkvu
naružili i predstavili sve sveštenike takvima, iako je u pitanju
manjina.
Oni su drugosrbijanci, za njih smo mi krivi za sve.
Ako ste se našli negde u ovim redovima, ne mora da znači da ste
drugosrbijanac. Izuzeci uvek postoje, možda ste samo pali pod uticaj
„mejnstrim“ medija (kako režimski tako i „opozicionih“) koji su pod
njihovom kontrolom. Priznajem malo sam i nakarikirao, da bi jasnije
razdvojio one koji naginju druosrbijanštini, od ljudi kojima je
otadžbina iskreno u srcu.
Postoji dva tipa drugosrbijanaca, jedni su plaćeni da to budu, a drugi to rade besplatno (korisni idioti).
Kako je sve krenulo? Pa od lažne elite.
Kako je nastao izraz „druga Srbija“
Danas je „drugosrbijanac“ neprivalčna etiketa, pa su počeli njome da
se služe upravo i drugosrbijanci, što je bila inicjalna kapisla za
pisanje ovog teksta. Valjda im se izlizao termin fašista, jer je 95%
ljudi protiv naseljavanja „migranata“.
Preneću samo odlomak iz knjige uvaženog profesora Slobodana Antonića, koji je to profesorski elaborirao u knjizi „Višijevska Srbija“.
Pogrešno je shvatanje da je termin novijeg datuma, on samo doživljava svoju kulminaciju u širokim narodnim masama.
Njega su, navodno, izmislili „srpski nacionalisti“ kako bi dezavuisali kritičke glasove koji dolaze iz soroševih medija.
Izraz „druga Srbija“ nastao je na osnovu knjige Druga Srbija koju
su priredili Ivan Čolović i Aljoša Mimica, a izdali Beogradski krug i
Centar za antiratnu akciju, 1992. godine, u Beogradu. Ona predstavlja
zbirku od 80 govora sa deset javnih tribina držanih svake subote, od 11.
aprila do 20. juna 1992, u velikoj sali Studentskog kulturnog centra.
Isti krug intelektualaca nastavio je da se okuplja i govori u Domu
omladine, od 3. oktobra 1992. do 20. februara 1993, takođe u deset
navrata. Govori su objavljeni u knjizi Intelektualci i rat (1993). Godine 2002. obe knjige, objedinjene nazivom Druga Srbija – deset godina posle (1992-2002), objavio je Helsinški odbor za ljudska prava. Te tribine, tokom 1992. i 1993, bile su protest jednog dela srpskih intelektualaca protiv nacionalizma, autoritarizma i rata.
Kada je 2007. godine pokrenut sajt „Peščanika“, na njemu je formirana
i rubrika koja je nazvana „Druga Srbija“. Autori, koji su svrstavani u
tu rubriku, na sajtu su opisani kao „intelektualci građanske
orijentacije“, u koje su eksplicite uvršćeni: Vojin Dimitrijević,
Biljana Kovačević Vučo, Srđa Popović, Ivan Čolović, Mirko Đorđević,
Dubravka Stojanović, Vesna Pešić, Vladimir Gligorov, Milutin Petrović,
Miljenko Dereta, Petar Luković, Teofil Pančić, Nikola Samardžić, Nadežda
Milenković, Biljana Srbljanović, Srbijanka Turajlić, Latinka Perović,
Vesna Rakić Vodinelić, Ljubiša Rajić, Svetlana Slapšak, Laslo Vegel,
Marko Vidojković i drugi.
Naziv „Druga Srbija“ kritičari su ubrzo, sa „Peščanika“, proširili i
na druge, ideološki i politički bliske grupacije: na LDP (kao na
stranački izraz ovoga pokreta), na Helsinški odbor za ljudska prava i
ceo „ljudskopravaški“ NVO sektor (kao na „narodnofrontovsku“ podršku
LDP), i, najzad, na E-novine, „Danas“ i B92 (koji su medijska osnova
celoga projekta).
Tokom 2007. i 2008. godine ova nova i radikalna „Druga Srbija“ dala
je nedvosmislenu podršku secesiji Kosova. Tako je „Druga Srbija“ iz
2008. došla na poziciju da zahteva legalizaciju ratnog osvajanja i
etničkog čišćenja izvršenog tokom rata. To je, mora se primetiti, u
potpunom neskladu sa idealima izvorne Druge Srbije, iz 1992, koji su
podrazumevali odbacivanje svakog „zakona topuza“ i rešavanje sukoba
dogovorom. Ili je zakon topuza (tj. „načelo realizma“) neprihvatljiv
samo onda kada je topuz u srpskim rukama, a savršeno plauzibilan kada je
on, recimo, u rukama SAD?
Najpogubniji uticaj, međutim, „Druga Srbija“ je imala na širenje
netrpeljivosti, isključivosti, pa i prostaštva u javnom prostoru Srbije.
Njeni autori su proglasili kao vrlinu načelo da se u emisije ne zove
niko ko misli drugačije, jer, „zašto biste zvali nekoga od koga, po
vašem shvatanju, ništa istinito, tačno ni pametno ne možete čuti?“. Oni
su javno zastupali stav da čak ni u medijima koji su u državnom
vlasništvu „ne sme da cveta hiljadu cvetova“. Oni su ne samo sve svoje
protivnike nazvali „fašistima“, već su ih zasuli izrazima koji su se
ranije mogli naći samo na vratima staničnog klozeta (vidi primere
navedene u tekstu „Psovačka strana ’druge Srbije‘“, u ovoj knjizi).
Osnivači „Druge Srbije“, s početka devedesetih, bili su uglavnom
ugledni univerzitetsk profesori, pristojni, ozbiljni i staloženi ljudi.
Danas, neki od njenih najistaknutijih predstavnika, prosto se takmiče u
vulgarnostima, uvredama, cinizmu i seksualno-verbalnom egzibicionizmu.
Zaista žalosna devolucija.
Na kraju, posebno licemernu, pa i nečasnu ulogu, „Druga Srbija“ je
odigrala kada je reč o „suočavanju“ Srbije sa ratnim zločinima. Ona se
sastojala u sistematskom relativizovanju ratnih zločina činjenih prema
Srbima – od Knina do Kosova, i od Klečke do Dobrovoljačke, kao i u
nekrofilskoj apsolutizaciji zločina koje su činili Srbi i u proširivanju
odgovornosti za te zločine na sve Srbe – uključujući čak i na još
nerođenu decu („U Srbiji samo kamen nije kriv!“ – Pavel Domonji, šef
kancelarije Helsinškog odbora za Vojvodinu, na Okruglom stolu „Šta
blokira proces suočavanja u Srbiji“, Beograd, 5. decembar 2006).
Finale tog projekta trebalo bi da bude najavljena rezolucija
Skupštine Srbije kojom se priznaje „genocid“ u Srebrenici i time,
praktično, daje konačna legitimacija NATO agresiji na Srbiju, 1999.
godine (koja je i preduzeta s opravdanjem da se njome sprečavaju Srbi da
počine još jedan „genocid“). Ako imamo u vidu da je „Druga Srbija“
danas na čelu kampanje za ulazak Srbije u NATO, onda drugosrbijanski
projekat „suočavanja“ Srba sa svojom „genocidnom“ prošlošću dobija svoj
jasan strateško-politički kontekst.
Tako
će devolucijski krug biti završen. Nekadašnje pacifističko
suprotstavljanje upotrebi sile u rešavanju konflikata, okončava se u
apologetici militarističke mašinerije jedne Imperije i u propagandnom
ubeđivanju svojih sunarodnika da nema alternative bezuslovnom
prihvatanju svega što nam je ta Imperija činila u prošlosti ili što nam
čini danas. „Bela reka“ postala je „Borska reka“. Čista planinska voda
postala je otrovni kolektor. I treba li sada u Srbiji ikome zameriti što
iz takve reke više neće da pije vodu?
Kako su nastali drugosrbijanci?
Pravo pitanje je kako su nastali drugosrbijanci?
Odgovor je jednostavan, a većina je između redova i sama ukapirala.
Oni su nusproizvod komunizma, ili bolje rečeno titoizma. Njima je
najveći problem srBski nacionalizam (namerno pišem sa B da ih nerviram),
jer im je upravo taj nacionalizam stvorio državu koju danas preziru.
Oni okreću glavu od činjenice da su srBski nacionalisti bili i Tesla, i
Pupin, Milanković, pa čak i Ivo Andrić, J.J. Zmaj, Jovan Dučić, i
namerno navodim naše velikane iz istorije, čija je ljubav prema domovini
nesporna a pritom su bili i veliki naučnici koje ceo svet poštuje.
Odakle tolika mržnja prema rodoljubima (patriotama) i domoljubima (nacionalistima) ?
Za vreme „druga Tita“ ili bolje rečeno najvećeg zlikovca našeg naroda i narodnosti, , smatrano je da
„velikosrpski hegemonizam“ (više ovde TRI “VELIKOSRPSKE” LAŽI zbog kojih će doći do novog rata na Balkanu)
može da sruši državu (!?), i da je najveća pretnja bajkovitom bratstvu i
jedinstvu. Kao rezultat imamo samomrzeće Srbe, ili slučajne Srbe, ili
jugonostalgičare. Za njihovu informaciju, Hrvatska i Slovenija su
protivustavno rasturile državu, koju je srBski narod krvlju stvorio u
Velikom ratu, a ne vaš agent tito. Dok se država raspadala oni su
ćutali. A nama je nacionalna svest i nacionalni interes srozan u tolikoj
meri, da su drugosrbijanci u većini, a mi smo dobili nezavisnost tek
kada se i poslednji „brat“ odvojio od nas 2006. godine.
Dok se bore protiv srpskog nacionalizma, ne smeta im hrvatski
klerofašizam. Letuju u Hrvatskoj i radosno objavljuju na tviteru, dok
braća Hrvati objavljuju slike kako će da prave sapun od Srba, lome
automobile sa našim tablicama, prebijaju nam vaterpoliste, ponosno
ističu znak „za dom spremni“ u Jasenovcu, dok Jadovno nazivaju dečijim
kampom itd. Za njih to je minorna manjina, ali kada državni vrh slavi
Oluju (najveće etničko čišćenje posle 2. sv rata) i to uz fašistu
Tompsona, oni ostaju nemi. Žale za Jugoslavijom, koja je toliko zla
učinila prema Srbima.
Eto to vam je drugosrbijanština, protiv koje se mi borimo.
Iako je taj rat virtuelan, te je sva prilika da će takav zauvek i
ostati, ova činjenica ništa mu ne oduzima na intenzitetu. Gotovo svakoga
dana pojavi se po neka uvreda sa jedne ili druge strane, zakuva se
polemika ili prosto dođe do međusobnog vređanja bez preteranog valjanog
povoda.
Elem, da bi malo razjasnio prirodu ovoga sukoba, jedan
tviteraš se potrudio da u 40 tačaka objasni ko su zapravo Prvosrbijanci i
kako ih prepozanti, što na društvenim mrežama, što u realnom životu.
Evo kako ih je on doživeo:
Kako vi gledate na ovu podelu, da li se slažete sa tviterašem ili stvari doživljavate na potpuno drugačiji način?
Srbijanci su, prema nekim verovanjima, osobe koje se kao maternjim
služe srpskim jezikom. Ovo verovanje je netačno zbog toga što: 1) osobe
kojima je maternji jezik srpski a žive u Hrvatskoj – nisu Srbijanci; 2)
ni osobe koje se kao maternjim služe srpskim jezikom, a žive u Vojvodini
– takođe nisu Srbijanci; 3) čak ni osobe koje se služe srpskim jezikom
kao maternjim a žive na Kosovu – nisu Srbijanci.
Srbijanstvo, dakle, nije do jezika.
Da li je srbijanstvo, onda, stvar ideološkog karaktera?
Nije, a evo i zašto kada smo ono bili „nacionalisti“ pričali smo o
nekakvom srpstvu, pa čak i o srbstvu, pa čak i o Srbstvu sa velikim S.
Nekakvo srbijanstvo ili Srbijanstvo – nije zabeleženo kao pojam, čak ni
kada smo imali „teritorijalne pretenzije“ i zalagali se za „velikosrpsku
hegemoniju“ – niko se, nikada i nigde nije zalagao za velikosrbijansku
ili Velikosrbijansku (za one koji prideve pišu velikim slovima) stvar.
Ko su onda Srbijanci i šta čini jednog čoveka Srbijancem?
Kada sam ja davnih osamdesetih godina prošlog milenijuma išla u
osnovnu školu, mi smo, Beograđani, Bog da nam prosti, Srbijancima
nazivali osobe srpske (a vala i ne samo srpske) nacionalnosti koje žive
duž takozvane južne pruge, i Srbijanac je na našem beogradsko –
infantilno – nadmenom jeziku zapravo bilo nešto kao eufemizam za
seljačinu ili, u posebnim situacijama, za ciciju (ovo zbog predrasude da
su oni južno sebičnjaci i račundžije).
Kada
sam, takođe davnih devedesetih godina studirala u Novom Sadu, shvatila
sam jednu za mene do tada nepojmljivu stvar. Smatrali su me Srbijankom. A
ja sam to smatrala uvredom. To je ujedno bio i moj prvi sukob sa
nadevima koje Srbi daju jedni drugima, da ne kažem prva kriza
nacionalnog identiteta.
Logično bi bilo, kad sam već počela da se poveravam, da do ovog
slučaja dođe s kraja osamdesetih kada je svako normalan ko je imao 15
godina bio nacionalista i slušao pank a tako isto i kod Dalmatinaca, pa
se onda na moru svađaš da li je kava ili kafa, je li mlijeko ili mleko i
tako dalje i tako dalje. U Dubrovniku su Srbe, recimo, nazivali (što i
dalje smatram manje uvredljivim od onoga „Srbijanci“) Vlasima: „Ma i ja
san ti Vla'inja“ – mogla sam često da čujem od svoje najbolje cavtatske
drugarice, u trenucima kada se moj pankersko-beogradski nacionalizam
sukobljavao sa nekim seljačkim hevimetalsko-hrvatskim nacionalizmom.
Dakle, ne postoji velikosrbijanstvo iz razloga jer ne postoji srbijanstvo.
Čudno ime nose Vlasi – baš kao i do sada neistraženi Srbijanci. Na
primer, Grci Vlasima nazivaju Cincare (i to je prilično pežorativno,
kažu recimo „kuco-vlasi“ što znači otprilike „ćopavi Vlasi“, ko zna
zašto ćopavi, i to je naravno uvreda) Dubrovčani Vlasima nazivaju Srbe, a
Srbi Vlasima nazivaju ono čudno pleme kod istočne granice koje baja,
baca uroke i opšti s mrtvima ko dobar dan. Ko će ga znati da li su to
oni isti Vlasi nekad davno imali svoju državu koja se zvala valjda
Vlaška.
Ko su, međutim, Srbijanci – nije još uvek poznato. Jedno vreme
Srbijancem se smatrala osoba srpske nacionalnosti koja živi negde između
Zemuna i Leskovca, ili makar do administrativne granice sa Kosovom.
Dakle: ne Srbi iz Hrvatske, ne Srbi iz Bosne, ne iz Vojvodine, Crne
Gore i s Kosova, ne dijaspora – ne, nego samo od Zemuna pa negde do
dole, ne zna se tačno dokle (Srbija ustalom nema baš najjasnije granice
pa tako ni Srbijanac ne zna dokle je on Srbijanac a kada postaje Srbin.
Ovaj jezički fenomen naravno nije strefio nijednu drugu naciju – nego
Srbiju, pa tako nemate ni Rusijance, ni Rumunijance, Hrvatijance ili
Albanijance. Imate Srbijance.
Da pojam srbijanstva nije samo geografski shvaćeno je kada se
pojavila čudna ideološka podgrupa Srbijanaca koje sebe naziva
„drugosrbijanci“. Drugosrbijanac, za razliku od običnog Srbijanca koji
nije ideologizovan, može da živi bilo gde. Granice Srbije ne moraju da
ga se tiču (čak je i poželjno da ga se ne tiču) i za razliku od
Srbijanca koji (bar tako objašnjavaju ovaj termin oni koi ga koriste),
koji dakle mora da živi u (tako se to zove valjda) užoj Srbiji –
drugosrbijanac je oslobođen geografskih stega i može da živi u
Hrvatskoj, Bosni, Australiji ili u Kandaharu. Drugosrbijanac je, dakle,
za razliku od običnog Srbijanca – slobodan kao ptica da živi gde hoće i
ostane drugosrbijanac.Kao kontraideja drugosrbijanstvu na sličan način (volšebno) pojavila
se i treća jezička brljotina a to je – prvosrbijanac. Prvosrbijanac je,
poput drugosrbijanca, ideologizovana osoba srpske nacionalnosti (mada ni
to nije nužno – jer ovde je važna ideja a ne DNK) i on je valjda sve
ono što nije drugosrbijanac. Ako je drugosrbijanac sklon da verbalno
napada Republiku Srbiju (ma gde ona bila, u mislima, na parčencetu
planete Zemlje ili u knjigama) te da priziva vojne napade na istu jer
smatra da ta država ništa ne valja a da su za to krivi Srbijanci (posle
su postali krivi prvosrbijanci, ali u početku su oni koji ne valjaju
bili kratko – Srbijanci), njegova suprotnost je prvosrbijanac koji brani
sve što drugosrbijanac napada, i takođe, napada sve što drugosrbijanac
brani.
Na trenutak ću se ponovo vratiti negde na sredinu mračnih devedesetih
i u Vojvodinu, to jest na ono mesto gde sam prvi put saznala da
Srbijanci nisu samo Čarapani (izvinjavam se Čarapanima, ja nisam znala
da su oni samo podvrsta Srbijanaca nego sam verovala da je to poseban
jezičko-mentalitetski pojam koji označava ružne osobine cicijašenja, a
lociran je negde oko Kruševca).
Kada čoveka uvrede i kažu mu (otkriju mu) da je on jedan tamo
Srbijanac, čovek se prirodno zbuni i stane to da poriče, ne znajući šta
to tačno znači. U AP Vojvodini sam, pošto sam saznala da sam i ja
Srbijanka i da to nije dobro, sagledala i druge jezičke granice koje su
nekad davno postojeći Srbi postavili jedni između drugih – da se zna ko
je ko i da ne dolazi do kojekakvih mešanja.
Prezir prema Bosancima ili Srbima iz Bosne verovatno bih otkrila i u
Beogradu, ali slučaj je hteo da u vreme najveće omraze na izbeglice
svake vrste s akcentom na one iz Bosne budem u Novom Sadu. Nije mi
delovala kao neko opravdanje priča o davnim traumama i nekakvim „šestim
ličnim“ barabama, ni priča o akcentu („a novosađanski je pa divan“,
mislila sam se ja dok sam slušala ogovaranja), ni strah da će pod
najezdom divljih (koji su „isterali pitome“ što bi rekli Vojvođani)
Bosanaca svi pristojni Novosađani ostati bez poslova, žena, lokala i
ostalih nepokretnosti, te druge imovine.
Kada sam se prvi i poslednji put našla u novosadskom pozorištu Ben
Akiba u društva Mađara koji su bili toliko nepristojni da pričaju na
mađarskom, a ja jedina Srpkinja (kasnije ću saznati Srbijanka) sedim i
ne razumem i reč – razumela sam zbog čega je tih godina u Vojvodini
pobeđivala Srpska radikalna stranka. Ono što međutim nisam razumela, to
je bio prezir prema Srbijancima i otvorena mržnja prema „prekodrinskim
Srbima“.
Neki dan sam putovala u jedan od (valjda) centara Srbijanaca – Niš,
gde sam saznala čudnu stvar od šofera koji me je vozio. Čovek se naime
satima žalio na „kosovske Srbe“ koji su, da ne poveruješ, pokupovali
tamo stanove i koji su pokvareni, mnogo ih je i svuda imau veze. Isti
čovek, tokom iste vožnje, čudom se čudio i na sva usta hvalio nekakvog
Albanca iz Preševa koji je kupio (isto kao što to rade „kosovski Srbi“)
auto od njega i „za pet minuta završio sve oko papira“. Albanac je sa
svojim vezama i kupovinom pokretnosti – sjajan. Kosovski Srbin je
smetnja i pretnja, mnogo ga je i „došao je divlji, da otera pitome“.
Nisam mogla da odolim, ispričala sam mom vozaču kako sam ja tako
onomad u novosadskim novinama zaticala oglase za stan sledeće sadržine
„izdajem stan devojkama iz Vojvodine“; „izdajem sobu Novosađaninu“ i
tako dalje. Nisam, takođe, mogla da odolim a da mu ne kažem da njega,
kao Srbijanca s južnu prugu, oni gore na severu gledaju sa jednakim
nerazumevanjem, prezirom i podozrenjem sa kakvim on gleda onog svog
„uzurpatora“, kosovskog Srbina.
I da privedem kraju priču o tome kako su Srbi nestali iz srpskog
jezika, što će reći iz srpskog duha (jer jezik je samo ogledalo duha,
jezik proizlazi iz duha) da bi kasnije nestali i kao pojam, a onda i
fizički – kao nekakav nacion. Srbijanac je onaj Srbin koji nije
kosovski, prekodrsinski ili vojvođanski Srbin. Drugosrbijanac je
ideološka kategorija a prvosrbijanac pokušaj da se drugosrbijancu
pridoda arhineprijatelj i sušta suprotnost.
Negde između svih tih ovih te onih Srba i raznih vrsta i podvrsta
srbijanaca – izgubismo mi i jezik i značenja onih reči kojima je
nazivana naša nacija, nestadoše Srbi i nema ih više u savremenom
srpskom, odnosno srbijanskom jeziku. Ako je za utehu (a nije) ostali su u
nekim starim pesmama. Dok bude tih pesama, neko će se negde, možda,
sećati da je „bio jednom jedan narod“, da parafraziram neku drugu
rečenicu – ali ova je malo skuplja, jer starija, a čije posledica je
smrt ili nestajanje jednog naroda.
ZAISTA NIKAD NECU RAZUMETI NASE PODELE. SRBI SE DELE PO SVAKOM MOGUCEM PITANJU. TOLIKO DELJENJA NEMA NIGDE: NI U PRIRODI NI U DRUSTVU. IZMISLILI SMO TOLIKE RAZLICITOSTI DA JE SVE OTISLO U BIZARNOST I KRAJNOST. KAO DA NI SRBIN VISE NIJE SRBIN. I KAO DA VISE NIKO NE MOZE NI DA DA TACNU PROCENU KO JE 'PRAVI' SRBIN. TO SE TOLIKO OTRGLO KONTROLI DA SE PODOZRIVO GLEDAJU I UKUCANI, A KAMOLI KOLEGE. I UMESTO DA SHVATIMO DA SU SVI SRBI SRBI I DA SU SVI LJUDI LJUDI MI IZAZIVAMO BRATOUBILACKE RATOVE KAO DA NIJE DOSTA ONIH SVETSKIH. MI UNISTAVAMO SRPSKI NAROD BOLJE OD SVIH DRUGIH. ZA TO SMO EKSPERTI. NARAVNO DA JE POKRETAC TIH SVIH PODELA POLITIKA I DA JE OSTRASCENIM LJUDIMA TESKO DA REALNO SAGLEDAJU OVU PRICU,ALI IPAK POTRUDIMO SE DA ZAISTA BUDEMO SRBI (LJUDI).
