OBRAZOVNI SISTEM

POCEO JE SEPTEMBAR . NOVA SKOLSKA GODINA  NOVA PRAVILA CAK I KOD NAS. A U SVETU PROMENA MNOGO VISE KAD SU DECA U PITANJU . OBRAZOVANJE JE VEOMA VAZNO . I ZA POJEDINCA I ZA DRUSTVO. I MISLIM DA SMO SVI TU PODBACILI. IAKO HVALE ODUVEK NASE OBRAZOVANJE JER JE KOMPLEKSNIJE NEGO U DRUGIM DRZAVAMA, MENI SE CINI DA UOPSTE NIJE PRILAGODJENO NOVOJ GENERACIJI. I DA JE TO OSNOVNI PROBLEM STO NAM DECA NISTA VISE NE ZNAJU. STO VISE TEHNOLOGIJE TO MANJE RAZLOGA DA SE NESTO PAMTI. MADA MISLIM DA NI TEHNOLOGIJA NE POMAZE AKO SE NE ZNAJU NAJOSNOVNIJE STVARI.

U JAPANU SU OTISLI KORAK DALJE.

Japanski obrazovni sistem je toliko revolucionaran da trenutno obučava decu kao „građane sveta“, a ne kao Japance.

U Japanu se testira revolucionarna pilot šema pod nazivom „Hrabra promena“ (Futoji no henko), zasnovana na obrazovnim programima Erazmus, Grundtvig, Mone, Ašoka i Komenski. To je konceptualna promena. Oni će razumeti i prihvatiti različite kulture i njihovi horizonti će biti globalni, a ne nacionalni. 12-godišnji program se zasniva na konceptima:

- Nema kažnjavanja.

- Nema domaćeg.

- I ima samo 5 predmeta, a to su:

1. Poslovna aritmetika. Osnovne operacije i korišćenje finansijskih kalkulatora.

2. Čitanje. Počinju čitanjem jednog lista knjige koje svako dete odabere dnevno, a završavaju čitanjem jedne knjige nedeljno.

3. Državljanstvo. Znači, potpuno poštovanje zakona, građanskih vrednosti, etike, poštovanje pravila suživota, tolerancije, altruizma i poštovanja ekologije i životne sredine.

4. Informatika. Kancelarija, internet, društvene mreže i onlajn aktivnosti.

5. Jezici. 4 ili 5 pisma, kulture, religije, uključujući japanski, latinski, engleski, nemački, kineski, arapski; uz socijalizaciju razmenjuju posete porodicama u svakoj zemlji tokom leta.

Šta će biti rezultat ove emisije? Mladi koji sa 18 godina govore 4 jezika, poznaju 4 kulture, 4 pisma.

- Vešti su u korišćenju svojih računara i mobilnih telefona kao alata za rad.

- Čitaju 52 knjige godišnje.

- Poštovanje zakona, ekologije i suživota.

- Savršeno vladaju aritmetikom poslovanja i finansija.

Ima ovde a priori dobrih stvari..

Multikulturalonst, to svskako jeste, uvek sam za nju, ako je impostirsba FOBRONSNERNO, INTEKEKT. SPOZNAJNO, ali, bojim se da bi ovde pre bilo ,,upoznsj neprijatelja da bi ga POBEDIO,, .. Putovanja u razne zemlje, ako su u kontekstu širenja znanja, OK, su.. Ali, mo.že biti i drugačije ecc

. Ali, toliko toga nedostaje..

Ne vidim filozofiju , sociologiju, istoriju, geografiju, biologiju.. sport, muziku, likovnu edukaciju ..

FOKUS JE NA SVETSKOM BIZNISU & GLOBALIZMU ( obuceni već da bdu ,,japi,, i osvajaju svet 

Mozda i jeste dobro da se stice samo znanje u  uskom okviru. Mozda nije dobro da se znanje raspline na sve segmente sveta koji nas okruzuje. Zasto ljudi ne bi znali samo kako da zaradjuju pare kad im je samo to potrebno za ovo potrosacko drustvo? Sto bi znali bilo sta o nauci, umetnosti, istoriji? Meni je to strasno jer obrazovanje koje je dobila moja generacija je toliko dobro da se i danas secam svega sta smo ucili. A ucili smo mnogo toga. I meni je to super. Danasnje generacije mesaju poznate slikare i kompozitore. Ne znaju gde je koja drzava. Ko su nasi naucnici a kamoli tudji. I tako dalje. Mnogo je veci spisak stane znaju. I mnogo mi je zao zbog toga.

Na celu ovu moju pricu od danas i od proslog bloga nadovezao se film o Barbiki.

Prvi niz asocija proistekao je iz povezanosti s Platonovom teorijom Ideja, a sudeći po internetu, nisam jedina kojoj je ovo poređenje palo napamet. Da bih bila jasnija, ukratko ću (najkraće moguće) objasniti ovaj koncept koji je središte celokupne Platonove filozofije. Naime, ideje za ovog antičkog filozofa predstavljaju modele po kojima je nastao “propadljivi” svet u kojem živimo, predmeti i živa bića koja nas okružuju, a ujedno i suštinu svih tih stvari.

Ideje nisu čulno opažljive, nevidljive su i mogu se shvatiti samo umom,  postoje u sasvim odvojenom svetu – svetu Ideja. One su pradigma stvari, ideal onoga kako bi trebalo da postoje u propadljivom svetu. A kakve sve to veze ima s filmom “Barbie”?

Greta Gervig je, čini se, ovu teoriju implementirala u koncept Barbilenda – mesta u kojem egzistira ideja Barbi po sebi, na osnovu koje nastaje igra. Stereotipna Barbi predstavlja ideju prelepe, zabavne, savršene žene koja “može biti sve”, ali je devojčice širom sveta svojom maštom oteletvoruju kroz različite oblike ljudskog postojanja (od Barbi medicinske sestre, do pilotkinje i predsednice). Isto se odnosi i na čitav Barbilend, sačinjen od živih bića i predmeta koji čine idealan svet mašte – paradigmu stvarnosti kakva bi trebalo da bude.

Sve Barbi žive da bi se zabavljale, njihov svaki dan je isti – najbolji ikad proživljen, onakav kakva je izvorna ideja života, izmaštana dečijim srcem. Barbi i Ken jesu par, ali oni svoju vezu ne konzumiraju jer ne poseduju genitalije. Isto tako ni hrana ni voda u Barbilendu nisu stvarni, a stanovnici univerzuma nemaju osnovne ljudske potrebe, što ovaj svet čini potpuno neukaljanim fiziološkim, propadljivim, a navodeći nas na pretpostavku da su mala deca najpribližnija svetu Ideja, odnosno paradigmi sveta koja je savršena. Do promene dolazi odrastanjem, koje nas udaljava od suštine i primorava da život provedemo u traganju za istom.

Poslednja generacija devojčica koje su se pretežno igrale Barbi lutkama stupila je u svet odraslih, a uz pretpostavku da je režiserka u svoj film ostavila prostor za gorenavedeno tumačenje, udaljavanje od detinje imaginacije narušilo je svet u kojem je egzistirala Ideja Barbi, čije je otelotvorenje protagonistkinja – bombastična plavuša koju svi mi zamislimo kada nam neko spomene ovu lutku. Baš zbog toga, ona je u filmu nazvana Stereotipna Barbi (Stereotypical Barbie) čiju ulogu je maestralno i beskrajno šarmantno odigrala Margo Robi (Margot Robbie).

Savršenstvo Barbilenda je narušeno, a protagonistkinja je iznenada postala svesna smrti i prolaznosti. Ona to ne prihvata, želi da predupredi neminovnost i povrati narušeno savršenstvo. Od tog trenutka, primećujem da Gervig iz platonističke filozofije pravac svog filma usmerava na jednu drugu idejnu ravan, najintrigantniji koncept prethodnog desetleća, iliti Multiverzum (Multiverse).

Ono što je, takođe, primetno jeste da je ovaj motiv poslednjih godina poprilično zastupljen u kinematografiji i ostalim tvorevinama pop kulture, a najupečatljiviji primeri za to jesu animirana serija “Rik i Morti” (Rick and Morty) i višestrukim oskarom nagrađen film “Sve u isto vreme” (Everything Everywhere All At Once). Ono što “Barbie” čini drugačijem od pomenutih ostvarenja, jeste izostanak tehnologije i apsolutno oslanjanje na dečiju imaginaciju.

Samo naizgled, Multiverzum je antipod Platonovoj Teoriji Ideja. On je virtuelna kopija stvarnosti, koja je kopija sveta Ideja, što ga dva koraka udaljava od ovog koncepta. Međutim, ako proniknemo u dublje tumačenje, ovaj koncept je nastao upravo iz ljudske težnje da se približi Idejama i pronikne do same suštine, zbog čega je čovek pribegao tehnologiji koja će odvojiti od telesnosti i pomoći mu da prevaziđe barijeru između stvarnog i imaginativnog.

Iako višestruka realnost u filmu nije predstavljena kao virtuelna i tehnologijom posredovana, a kroz svetove se putuje igračkama-prevoznim sredstvima, paralelizam je jasan. Da bismo u savremenom dobu dostigli spoznaju, neophodno je da oslobodimo imaginaciju. I tu dolazi do spajanja svetova, te uspostavljanja narušene ravnoteže. Stereotipna Barbi u susretu sa svetom propadljivih stvari napušta ideal savršenstva – više se ne šminka, po prvi put plače i, što je najvažnije, postaje misleće biće. Najzad, odlučuje da ostatak života provede u tom “realnom” svetu, tragajući za smislom.

S druge strane, ljudi koji su dospeli u Barbilend – žena u srednjih godina koja prolazi kroz egzistencijalnu krizu, njena namrgođena Gen Z ćerka tinejdžerka, i uštogljeni čelnici kompanije Mattel – ponovo u sebi otkrivaju dečiju imaginaciju, te iskonsku potrebu za igrom koja im menja dotadašnju percepciju stvarnosti. Pored navedenog, univerzumi se prepliću i na nivou kinematografije, te imamo širok spektar reminiscencija na kultne filmove – od “Odiseje u svemiru” (Space Odissey) do “Gordosti i predrasuda” (Pride and Predjuce).

Naposletku, efekat višestruke stvarnosti film postiže uvođenjem sveznajućeg naratora koji se direktno obraća publici, demistifikujući namere filma i time zadirući u stvarnost sa druge strane filmskog platna.

Dakle, Greta Gervig je svojim suptilnim metaforama i asocijacijacijama, ostavila beskrajan prostor za tumačenje – možda čak i nadogradnju značenja koja joj nisu bila prvobitna namera – ali, svakako verujem da je doprla do svih onih devojčica koja se kao male igrale Barbikama, a zahvaljujući ovom sineatskom oživljavanju njihove omiljene lutke, ponovo doprle do dubina svoje imaginacije.

Nakon što sam vas uvela u Barbilend iz perspektive filozofije medija, u narednom izdanju imaćete priliku da čitate o marketingu i strategijama kojima je kompanija Mattel pribegla prilikom medijske promocija i u okviru samog filma. 

Nikad ne verujte da je film samo film. Ispiranje mozga deci krece od crtaca, reklama i TIK_TOKA. Nastavlja se drustvenim mrezama, medijima uopste.Obrazovanje nije moglo da ne pretrpi promene. Za mene promenilo se na gore. Ali sta ja znam? Mozda je na bolje, mozda je bas prilagodjeno novoj generaciji. Ako jeste srecna sam sto necu jos dugo ziveti u takvom svetu.

 OBRAZOVANJE TREBA DA BUDE NESTO NAJVAZNIJE U ZIVOTU. ZNANJE PRUZA MOC. KAD IMAS ZNANJE IMAS I NOVAC(BOLJE PLACEN POSAO). ALI AKO JE TO TVOJE CELOKUPNO ZNANJE SAMO U SLUZBI ZARADJIVANJA NOVCA ONDA JAO. TREBA DA ZNAS I DA PRIMECUJES SVET OKO SEBE POTPUNO DRUGACIJE NEGO STO JE UPUCENOST SAMO NA STVARANJE KAPITALA. U SVETU IMA TOLIKO STVARI KOJE SU MNOGO POTREBNIJE ZA COVEKA. NE ZNANJE U VEZI SVEGA OSTALOG STO NAS OKRUZUJE CINI NAS TOTALNO PRAZNIM I POVRSNIM. A MOZDA TAKVI I TREBA DA BUDEMO????

POCELA JE NOVA SKOLSKA GODINA

 SVI IMAJU DA NESTO KAZU O POCETKU NOVE SKOLSKE GODINE. KAO DA SE NISTA NIJE DOGODILO PRE PAR MESECI, KAO DA SE NISTA NE DOGADJA VEC GODINAMA. NASTAVNICIMA JE LOSE, DECI JE LOSE ,I NIKO NE PRIZNAJE KRIVICU. DA LI JE AGENDA U PITANJU, DA LI JE U PITANJU TO TENDECIOZNO PRETVARANJE NASE DECE U ROBOTE. NE ZNAM. ALI SE SVAKI DAN ZAHVALJUJEM BOGU STO VISE MOJA DECA NE IDU U SKOLU. NI DO SADA NIJE BILO LAKO,A SADA JE NEMOGUCE.  BAS TAKO. NEMOGUCE! 

Ono čega se Orvel plašio su oni koji će zabraniti knjige. Ono čega se Haksli plašio je da neće biti razloga da se knjiga zabrani, jer neće biti nikoga ko bi želeo da je pročita.

Orvel se plašio onih koji će nam uskratiti informacije. Haksli se plašio onih koji će nam dati toliko da ćemo biti svedeni na pasivnost i egoizam.

Orvel se plašio da će istina biti sakrivena od nas. Haksli se plašio da će istina biti utopljena u moru nebitnosti.

Orvel se plašio da ćemo postati zarobljena kultura. Haksli se plašio da ćemo postati trivijalna kultura, zaokupljena nekim ekvivalentom osećanja i orgija .

„1984.“, dodao je Haksli, „ljudi se kontrolišu nanošenjem bola. U Vrlom novom svetu, njima se upravlja nanošenjem zadovoljstva“.

Ukratko, Orvel se plašio da će nas ono što mrzimo uništiti.

Haksli se plašio da će nas ono što volimo uništiti.

Na zalost Haksli je vise u pravu. Upravo to sto najvise volimo nas unistava. Procitajte prosli tekst o Fabingu. Dakle pored mobilnih i medija uopste skole su na zalost postale mesta obracuna za mnoge aspekte zivota. Neki decko iz Vinskonsina ( tamo redovno ima pucnjave u skoli kao i siromAmerike) rekaoje da najvecu paznju upravo privlaci pucnjava u skoli! Uzasno. A osim sto se u skoli gube zivoti ( nazalost) gubi se i mnogo toga. Skole vise nisu mesta druzenja, empatije, najlepse zivotno doba, nego su postala poprista raznih vrsta okrsaja. Brendirani protiv ne brendiranih je samo jedan u nizu raznih sukoba koji prerastaju  u svamoguca nasilja. Prosto je nemoguce (opet ponavljam tu rec) danas poslati dete u skolu pripremljeno na ono sto ga u njoj  ocekuje. A o znanju da ne pricam. Sva testiranja koja rade sva deca na svetu jasno pokazuju koliko su nasa deca prazna. Ni znanja,ni shvatanja ni prihvatanja pravih zivotnih vrednosti. Samo ono sto mediji propagiraju - starlete, brza lova islicne stvai. I ono najgore - moras dabudes lep i bogat inace ne vredis nista!Drzava to dozvaljava. I radi na tome da deca samo to imaju kao uzor.Roditelji idu linijom manjeg otpora. Rade  sto i vecina. Pustaju da im decu vaspitavaju skola imediji. Mislim, skola je nekada bilo mesto za uvazavanje i tamo su deca zaista postajali pravi ljudi, danas to svakako nisu.

I ove nove stavke koje treba da "poboljsaju" novu skolsku godinu.

Premda je kriza zona komfora za obrazovanje u Srbiji, maj je označio kraj udobnosti u haosu na koji smo se navikli. Tragedije čije je posledice sistem nevešto pokušao da sanira, ovog prvog septembra kucaju na vrata, tražeći delovanje – akciju koja bi popravila trenutno stanje.

Tako je, u susret novom i specifičnom početku, Ministarstvo prosvete izašlo sa Smernicama za organizaciju i realizaciju obrazovno-vaspitnog rada. Kao cilj navodi se organizacija aktivnosti, čijom će se realizacijom i aktivnim uključivanjem učenika doprineti „prvenstveno razvoju pozitivnih ljudskih vrenosti kod učenika, kao i unapređenju odnosa, zasnovanih na međusobnom poštovanju, saradnji i solidarnosti uz uvažavanje ličnosti“. Šta ovo tačno znači  – može biti predmet diskusije, iako nije najjasnije i dobrim delom spada u opšte mesto.

Prvi radni dan ove školske godine, kako se navodi u ovom dokumentu, treba organizovati kroz razgovor i upoznavanje učenika sa planom rada u prvim nedeljama.

Od 4. do 8. septembra nastava bi trebalo da bude tematska, u okviru koje se mogu organizovati radionice i druge aktivnosti u cilju negovanja vrednosti koje su i cilj ovih smernica.

Prema smernicama, od 11. do 15. septembra usledilo bi inicijalno procenjivanje, radi planiranja daljeg rada.

Tu se našlo i “organizovanje i realizovanje procene stavova učenika prvog razreda srednje škole o adaptaciji i integraciji u novoj školi”, kao predlog za planiranje – mere podrške.

Posebnu pažnju, kako se navodi, treba usmeriti na “izborne programe kojima će se podržati razvoj pozitivnih ljudskih vrednosti, promovisati odnose zasnovane na međusobnom poštovanju, saradnji i solidarnosti uz uvažavanje različitosti”.

Učenicima će biti sasvim jasno da do kraja prvog polugodišta treba “promovisati viziju škole i na osnovu nje u participativnom procesu, definisati moto (identitet) škole”. Kako piše, moto je jedan od važnih simbola škole koji je poznat i prihvaćen od svih aktera.

Kada je reč o bezbednosti, prema rečima ministarke prosvete Slavice Đukić Dejanović, đake će čekati pojačano prisustvo policije u blizini škola. 

Policijski službenici će biti prisutni pre, za vreme trajanja nastave i nakon okončanja časova u obe smene, kako se navodi u saopštenju Ministarstva prosvete.

Predstavnici Ministarstva prosvete i Ministarstva unutrašnjih poslova održali su danas radni sastanak povodom početka školske godine. Dogovoreno je da će osim u školskim dvorištima, policijske patrole biće pojačane u blizini škola, kontrolisaće i regulisaće bezbednost saobraćaja.

Trinaesta beogradska gimnazija uvela je nova pravila odevanja kojima je zbunila mnoge roditelje ali i učenike. Od 1. septembra biće zabranjeno nošenje neprikladne garderobe, a na spisku pored mini suknje, bermuda i helanki, našle su se i trenerka i dukserica sa kapuljačom.

Upravo je zabrana trenerki i dukseva sa kapuljačom izazvalo buru komentara na društvenim mrežama i podeljena mišljena. Jedni smatraju da su ti odevni komadi nepristojni, dok drugi misle da su trenerke baš adekvatna garderoba za omladinu i dugo sedenje u školskim klupama.

Na sajtu ove poznate beogradske gimnazije koja je iznedrila mnoge uspešne ljude, stoji obaveštenje da će se svako kršenje zabrane kažnjavati smanjenom ocenom iz vladanja. 

- Molimo vas da povedete računa o zabranama koje se odnose na oblačenje: zabranjene su kratke pantalone i bermude, trenerke, majice sa bretelama, kapuljače, kratke majice koje otkrivaju stomak i helanke. U slučaju da učenik ili učenica dođu u školu nepristojno odeveni, biće opomenuti. Posle dve opomene biće umanjena ocena iz vladanja - stoji na sjatu.

 

Ispod ove objave na Fejsbuku ima mnogo različitih stavova, a jedan bivši učenik je napisao da je razočaran odlukom.

- Meni je ovo kao bivšem đaku zaista razočaravajuće. Smatram da me nista manje pristojnim ne čini način odevanja, a pogotovo nođenje trenerki i kapuljača (čija je zabrana potpuni apsurd). Ako škola nije modna pista, zašto se onda zabranjuju potpuno pristojni odevni predmeti - piše u jednom komentaru, dok u drugom stoji:

- E pa baš me zanima koliko će dugo ova zabrana da traje. Lepo zamišljeno, ali znamo da od toga nema ništa. 

- Nije vam XIII manastir - piše jedan od učesnika rasprave.

NAJSTRASNIJE JE DA SE NIKO VISE NE RADUJE POLASKU U SKOLU. NI DECA, NI RODITELJI NI NASTAVNICI. ANIJE MORALO TAKO DA BUDE!

FABING

SVE VISE NOVIH IZRAZA I SVE VISE NOVIH VRSTA ZAVISNOSTI KOJE NAM JE DONELA CETVRTA TEHNOLOSKA REVOLUCIJA. OD BURNOUT SINDROMA  - SAGOREVANJA NA POSLU , PA DO NOMOFOBIJE - ZAVISNOST OD MOBILNOG DO FABINGA KOJI NAM URUSAVA BRACNI ZIVOT.  KADA SE MOBILNI TELEFON UVUCE U BRACNU POSTELJU  BRAK PRESTAJE DA FUNKCIONISE. STA NAM SE TO DOGADJA?

Brojnim bolestima od kojih obolevaju i umiru savremeni brakovi pridružila se još jedna, koja je već dostigla razmere pandemije. Gde god je stigao mobilni telefon, stigla je i ta bolest.

Dobila je ime phubbing (fabing). Reč je skovala australijska marketinška agencija još 2012. za ime svoje kampanje Stop Phubbing (Prestani da fabuješ).

Nastala je spajanjem engleske reči za telefon – phone i reči snubbing, koja u kolokvijalnom govoru ima značenje ignorisati, „laditi” nekoga.Mrežama već odavno kruže fotografije tinejdžera koji sede u kafiću za istim stolom i svako gleda u svoj mobilni telefon. Tinejdžerima to može i da se oprosti, jer oni još nemaju sasvim razvijen moždani korteks zadužen za samokontrolu. Ali, nažalost, sve više zrelih, porodičnih ljudi ne uspeva da se uzdrži od fabovanja svog partnera.

Pričate svom partneru šta vam se desilo na poslu, kakav problem ima vaša prijateljica ili kako ste se iznervirali na šalteru, a u pola vaše priče on uzima svoj smartfon i nešto kucka po njemu.

Iako je vaš partner i dalje fizički s vama, on više nije prisutan. Njegova pažnja preselila se u mobilni telefon.

Naravno, reagovaćete. On će se, naravno, pravednički pravdati da je samo odgovorio prijatelju na upravo prispelu poruku. Ali, bez obzira na sva opravdanja, ovo je rečiti primer fabovanja u braku. Onog trenutka kad je svoj pogled i pažnju preusmerio na telefon, on je nužno vas i ono što mu govorite „stavio na hold”. I nije onda čudno što ste se osetili povređeno ili, kao što sama reč fabing kaže – olađeno.rna rupa društvenih medija često usisa oba partnera, jer statistički, nema mnogo onih koji iz ovih ili onih razloga ne provode sate na mobilnom i ne pogledaju u njega na svakih nekoliko minuta.

Studija je pokazala da iza fabovanja, zapravo, stoji zavisnost od mobilnog telefona. U ljude se uselio još jedan novi strah, strah da nešto ne propuste, koji se stručno zove sindrom FOMO (The Fear of Missing Out). Po toj studiji, 17 odsto ljudi biva izloženo fabingu najmanje četiri puta dnevno, dok je 32 odsto izloženo dva do tri puta na dan.Kako tako frekventna pojava utiče na romantične i bračne odnose istraživali su i turski naučnici, a rezultate su objavili u časopisu Computers in Human Behaviour. Istraživanje pokazuje da su parovi koji su redovno uključeni u fabing mnogo manje zadovoljni u braku od onih koji to ne rade.Ustanovljeno je i da se neki ljudi osećaju manje usamljenim kad su na mreži, dok se kod drugih osećaj izolovanosti pojačava kad ni sa kim ne mogu da se povežu direktno. Potvrđeno je i da u znatnom procentu brakova postoji „dabl-fabing”. To znači da oba partnera skroluju po Fejsbuku, proveravaju poruke, kuckaju poruke ili igraju neku igricu u prisustvu svog partnera, ili čak dok odsutno međusobno razmenjuju poneku rečenicu.

Iako je veza između fabinga i nezadovoljstva partnerskim odnosom naučno potvrđena, nije jasno šta je došlo prvo, fabing ili nezadovoljstvo.

Dok partner izložen fabingu vremenom nužno upada u začarani krug povređenosti i nezadovoljstva, onaj drugi, koji mnogo vremena provodi na društvenim mrežama, i nesvesno upada u zamku upoređivanja svog realnog partnera i realnog zajedničkog života sa tuđim idealizovanim prikazima na Fejsbuku ili Instagramu.

Dinamika bračnog fabinga je sledeća: prvo zanemareni partner počne da se oseća inferiorno, a onda i faber vremenom počinje da ga takvim smatra. Jer, u okviru istraživanja na univerzitetu Britanske Kolumbije u Kanadi grupu ispitanika odveli su na večeru u luksuzni restoran, ali je polovini bilo dozvoljeno da kraj sebe imaju mobilni telefon, dok je druga polovina morala da ga ostavi na garderobi. Oni koji su smeli da pogledaju u svoj mobilni tokom večere, bili su daleko manje zadovoljni hranom i uslugom.

To istraživanje je takođe pokazalo da fabing ugrožava četiri ljudske fundamentalne potrebe – pripadanje, samoprocenu, smislen život i kontrolu, kao i da ljudi izloženi fabingu brzo počnu da se osećaju odbačeni i nevažni. 

Time su vrata za anksioznost i depresiju širom otvorena, a fabing ostavlja posledice mnogo veće nego što je rasturena veza.A psiholozi su izričiti ‒ svog partnera nikada ne smete dovesti u situaciju da se s telefonom takmiči za vašu pažnju.

Američki naučnik Entoni Čejmbers, stručnjak za bračnu i porodičnu psihologiju sa Nortvestern univerziteta kaže da mu se nedeljno barem jedan par obrati s problemom fabinga. Ipak, on kaže da je ovaj problem, iako dosta ozbiljan, ipak relativno lako rešiv.

Prvi korak je da faber osvesti svoje ponašanje i da se partneri slože oko zajedničke definicije fabinga.

Ovo je šest sigurnih znakova da je neko faber:

1. Kad god telefon zazvoni, proverava ko zove ili se javlja, čak i kada je usred razgovora s partnerom ili nekim drugim članom porodice.

2. Telefon je uvek kraj njega ili nadohvat ruke, od toaleta do stola za ručavanje.

3. Šta god da radi i bilo s kim, on redovno pogledava u ekran.

4. Čak i kad leže kraj partnera, faber ima telefon negde blizu.

5. Rasejano razgovaraju sa osobom koja je kraj njih, dok istovremeno kuckaju poruku.Iako sve ovo deluje jednostavno, Čejmbers kaže da on najčešće radi s parovima kod kojih je fabing već doveo do ozbiljnog oštećenja odnosa. Zato je njegov prvi savet: „Istog trenutka kad počnete kod sebe da identifikujete osećanje da ste povređeni ili frustrirani, ignorisani ili olađeni, potrebno je da to stavite do znanja svom partneru”.

Ketrin Hertlejn sa univerziteta Nevada u Las Vegasu upozorava da fabing od ljudi sa strane možemo da doživimo tek kao njihovo nevaspitanje, dok od romantičnog partnera istu stvar osećamo kao povređivanje, naročito ako se nadmećemo s telefonom za njegovu pažnju. Zato je važno na koji način upotrebljavamo telefon kad smo s partnerom, upzorava Hertlejn. Ako zbog posla treba da budete kraj telefona ili morate da odgovorite na neki mejl, recite i objasnite partneru šta radite.

Postoji više načina na koji partneri mogu da se oslobode fabinga:

1. Priznajte problem i osvestite ga – Kad se prvi sledeći put desi da je vaš partner morao da ponovi ono što vam je rekao ili pitao, jer niste obraćali pažnju na njegove reči zbog toga što ste bili „na telefonu”, priznajte i sebi i njemu da imate problem.

2. Napravite zone bez telefona – Ako želite zdravu i značajnu vezu, ne propuštajte kvalitetno vreme sa svojim partnerom. Odredite prostorne i vremenske zone koje su rezervisane samo za vas dvoje, bilo da je to spavaća soba ili trpezarija, bilo da je celo veče ili samo sat vremena. Telefone ostavite van tih zona, a još je sigurnije da ga ostavite na sajlantu da vas zvuk ne bi ometao iz susedne sobe.

3. Držite telefon van vidnog polja – Neka telefon nikada ne stoji između vas i partnera, čak i kad nešto radite i ne razgovarate. Prosto ga uklonite iz vidnog polja da svetlucnje i notifikacije ne ometaju vašu pažnju. Ako očekujete važan poziv, mejl ili poruku, najavite to svom partneru. Ako s partnerom još ne živite zajedno, već se samo viđate, sve vreme dok ste zajedno telefon mora da vam je u torbici, svakako – nevidljiv.

4. Redovno radite digitalni detoks – Jedan dan u nedelji odredite da budete odsutni sa svih društvenih mreža, ako već ne možete da priuštite sebi luksuz da imate dan bez telefona. Olakšajte sebi tako što ćete blokirati aplikacije koje vas opominju na nove vesti i nove lajkove na mrežama, isključite notifikacije i vibraciju.

5. Javno postavite granice – Kad odlučite kako ćete postaviti granice korišćenja i posezanja za telefonom i kako će izgledati vaš program digitalnog detoksa, podelite svoju odluku s partnerom i uključite ga u taj proces. Možete reći šta očekujete od njega kao podršku i ustanoviti male kazne za prekršaj dogovora u vidu odlaska u nabavku, sat vremena zajedničke šetnje bez telefona ili pranje sudova. Budite kreativni.

6. Pretvorite problem u rešenje – Ako nemate šta da krijete, možete pozvati partnera da zajedno s vama pogleda šta ima novo na vašim društvenim mrežama, da zajedno odgledate vaše omiljene klipove ili da mu pokažete sajtove koje pratite. Nađite nešto šaljivo. Ništa ne osvežava vezu i ne jača povezanost kao zajednički smeh. 

7. Nikada ne potcenjujte osećanja svog partnera – Čak i kad ste sigurni da vaš partner ima preterano burnu reakciju na benigni događaj, ne potcenjujte to kako se on/ona oseća. Saslušajte pažljivo, odložite telefon i ne uzimajte ga dok se bura ne stiša. Sagledajte situaciju iz pozicije svog emotivnog partnera i ne zaboravite da će se to možda već koliko sutra desiti i vama. Dovoljno je samo nekoliko situacija u kojima ćete na emocije svog partnera odreagovati negiranjem i okrenuti se telefonu, pa da se emotivni kanal među vama zatvori na dugo vreme, a možda i zauvek. 

I uvek sebe podsećajte na prioritete. Ma koliko važno ili zabvno bilo ono što vas bombarduje s telefona, vaš emotivni partner je važniji, čak i kad ponekad nije ni zabavan, ni prijatan. I kao i svaka prava osoba, nije uvek u svom najboljem izdanju, i nije fotošopirana, za razliku od osoba sa društvenih mreža.

Fabing predstavlja pretnju za četiri „fundamentalne potrebe“, pokazala je studija,a te osnovne potrebe su: pripadnost, samopoštovanje, smislena kontrola postojanja. Kada vas neko zanemari, možete se osećati odbačeno, isključeno i nevažno. To može imati značajan uticaj na vaše mentalno zdravlje. Istraživanja takođe pokazuju da je veća verovatnoća da će ljudi koji su "fabovani" posegnuti za svojim telefonima i pokušati da se uključe u svoju mrežu društvenih medija kako bi popunili tu prazninu.

Ovo je početak začaranog kruga, jer konstantno uranjanje u društvene medije može zapravo pogoršati problem. Društveni mediji mogu imati negativan uticaj na vaše mentalno zdravlje, pokazalo je istraživanje objavljeno u časopisu" Computers and Human Behavior". Studija je otkrila da društveni mediji mogu pogoršati osećaj depresije, a što više koristite društvene mreže, veća je verovatnoća da ćete osećati depresiju ili anksioznost.

Postavlja se pitanja zbog čega nastaje fabing. Da li je u pitanju poremećaj pažnje ili zapravo gubimo interesovanje za partnera. Psihoterapeut objašnjava jedan od razloga:

"Postoji jedna nova reč, slična ovoj, koja se zove fomo. To je strah da nešto propuštamo i upravo je to jedan od razloga zašto ljudi često proveravaju mobilni telefon. Drugim rečima, to je osećaj koji se bazira na tome, da se neko drugi mnogo bolje provodi nego mi. Mi iz tog straha i nesigurnosti stalno proveravamo društvene mreže. To može da proizvede ozbiljne probleme u osobi, jer ona sumnja da li donosi prave odluke i ima nisko samopouzdanje", objašnjava porodični terapeut.Taj fenomen javio se i postojao je i pre pojava drušvenim mreža, ali je sada, sve većom upotrebom tehnologija, dobio više na značaju. Takođe, psihoterapeut ističe da je mnogo lakše povezati se u virtuelnom svetu sa ljudima, dok je u stvarnom svetu mnogo teže graditi jedan realan odnos.Razna istraživanja za 2021. godinu pokazala su da prosečna osoba provede dnevno četiri sata gledajući u mobilni telefon. Kako i sam porodični terapeut napominje, jako je pogrešno započeti dan sa mobilnim telefonom. On savetuje da ne unosite telefon u spavaću sobu ili ga stavite van domašaja ruku i ujutru počnite dan zagrljajem sa voljenom osobom. I upravo, dva minuta nežnosti, zagrljaja i poljupca, mnogo doprinosi povezivanju partnera. I za kraj, ne dozvolite da mobilni telefon bude "treća osoba" u vašem odnosu i braku. Takođe, radije se odlučite na neku fizičku aktivnost sa partnerom ili odlazak u prirodu, što će vas ne samo dodatno zbližiti već i pozitivno uticati na vaše zdravlje.

MOBILNI TELEFONI SU KRIVI STO SMO POSTALI OTUDJENI.  LJUDI NA SVAKOM MESTU I U SVAKO VREME DRZE TELEFON I GLEDAJU U NJEGA. DRUZENJA SU TAKVA DA SVAKO PIJE SVOJU KAFU GLEDAJUCI U TELEFON BEZ OBZIRA STO SEDIMO U DRUSTVU. EVO DOKLE JE TO DOSLO. I DO BRACNE POSTELJE. TO JE MESTO U KOME TREBA DA BUDEMO BLISKI SA OSOBOM S KOJOM DELIMO ZIVOT. MOBILNI U KREVETU JE KAO TRECA OSOBA UBRAKU. VODI NEMINOVNO DO RASKIDA VEZE. LJUDI OSVESTITE SE DOK NE BUDE KASNO. 

SHVATATE DA UBIJANJEM PORODICE UBIJAMO I CELOKUPNO DRUSTVO!

TV DOKTORI

 UTICAJ SERIJA O BOLNICAMA I TV DOKTORI UZ 'VIRTUALNE DOKTORE' NA NETU UCINILI SU VELIKI 'POMAK' U LECENJU LJUDI. UMESTO CEKANJA U REDOVIMA I PLACANJA ZA LEKARSKI SAVET I LECENJE TU SU 'MALI' I  'VELIKI' EKRANI I INTERNET. MEDECINSKIH SAVETA I DOKTORA KOLIKO ZELIS. MENI LICNO NAJVISE ODGOVARA DOKTOR HAUS (VALJDA ZBOG GODINA), ALI KO NE BI POZELEO DA GA LECI DOKTOR ROS ILI DOKTOR SEPARD ILI...

Razgovor između doktora Marka Grina (Entoni Edvards) i stažiste Džona Kartera (Noa Vajli) u prvoj sezoni serije Urgentni centar (ER), bolničkoj drami iz 90-ih godina koja je iznedrila mnoge imitacije zbog realističnih opisa bolničkih procedura . u koje spada i lumbalna biopsija.A recenica  „Gledaj, uradi, nauči druge, postala je toliko uobicajena da je svi koriste i u drugim oblastima zivota.

Grinova fraza - „gledaj, uradi, nauči druge" - zvuči kao da je nastala u scenarističkoj kuhinji tokom pisanja Urgentnog centra, ali u stvari se radi o pravom školskom metodu za studente i stažiste.

Ovo je samo jedan od primera načina na koji su producenti ove serije uspeli da dostignu verodostojnost koja je nedostajala ranijim, sapuničastim medicinskim dramama, kao što je recimo dugotrajna Opšta bolnica.Gledajući seriju, postavlja se pitanje, kao i kod mnogo drugih sličnih serija, do koje mere je moguće prikazati „pravu" medicinu na malom ekranu - i šta se to obično izgubi u prevodu?

Televizijske bolničke drame su uvek egzistirale na nekoj zamišljenoj granici između istine i fikcije.

Ovaj žanr potiče iz 50-ih godina prošlog veka, kada se pojavljuju američke serije kao što su City Hospital i Medic.

Čak i tada, scenaristi su pribegavali raznim trikovima ne bi li pojačali realistični momenat u epizodama.

Serija Medic je po pravilu započinjala kratkim uvodom u kojem bi neki navodno pravi doktor (uvek je to bio glumac) opisivao nesrećan slučaj ili bolest kako bi pojasnio priču koja sledi, kao da se radi o istraživanju nekog slučaja u naučne svrhe.

Takođe, postojala je i posveta „medicinskoj profesiji i svim muškarcima i ženama koji se bave njom".

Tokom naredne decenije, producenti različitih medicinskih drama su počeli da zapošljavaju i reklamiraju medicinske konsultante koji su scenaristima davali smernice i ta praksa je nastavljena do danas, sa manje ili više uspeha.

U praksi, uglavnom se pre radilo o proveri različitih stručnih tvrdnji, nego o prikazivanju nerealnih zapleta.

Od tada, mnoge medicinske drame kao da su počele da odustaju od realističnog pristupa u korist slobodnijih, sapunskih priča.

Ali u isto vreme scenaristi su znali da kada njihove priče imaju uporište u pravoj medicini, one imaju i veću težinu - a pravi svet je konstantno nudio novu inspiraciju.

Medicinska literatura je prepuna neobičnih slučajeva kojim je potrebno samo malo fikcionalizacije da bi počele da funkcionišu i kao zabava.

Uostalom, svaki doktor ili medicinska sestra znaju makar jednog pacijenta čija priča čezne za televizijskom adaptacijom.

Tokom 90-ih godina američka serija Urgentni centar je autentičnost digla na još viši nivo.

Isprepletana pričama u kojima su dominirali romansa i sukob, serija je prikazivala užurbanost tipičnu za bolničko prijemno odeljenje, ali i društvene probleme koji su bili prisutni na ovoj lokaciji u srcu Čikaga.

Takođe, kamera je beskompromisno prikazivala jezive i krvave detalje bolesnih ili povređenih ljudi.

Scenaristi su u priču uveli i kompleksan medicinski žargon, pritom pružajući vrlo malo ustupaka gledaocima koji nisu bili medicinski obrazovani, baš kao ni sami glumci.

Da bi mogao da zapamti sve te misteriozne termine i medicinski rečnik, Kluni - koji je glumio Daga Rosa - navodno je pisao sopstvene replike na istoriju bolesti koja stoji na bolničkim krevetima, na stranu koju kamera ne vidi.

Urgentni centar je bio toliko autentičan da je počeo da se reflektuje i na same medicinske škole; nastavnici su đacima puštali inserte iz serije i uz njih držali predavanja o efikasnoj interakciji sa pacijentima.

Tako je doktorka Elen Lerner Rotman u svojim memoarima sa priprema u medicinskoj školi na Harvardu, napisala da je Urgentni centar imao izuzetan uticaj na nju i njene kolege.

„Kroz lekare, specijalizante i studente Urgentnog centra, moje kolege i ja smo mogli da proniknemo u ono čemu smo i sami težili i da prevladamo strahove od onoga što smo mogli da postanemo.

„Tako smo razvijali paradigmu načina na koji smo mogli da pomognemo našim pacijentima i istraživali sopstvena osećanja i način na koji bi ona opstajala u stvarnom svetu".

Imajući to u vidu, Urgentni centar je možda i baratao uspešno sa žargonom i realističnim, krvavim detaljima, ali priče i dalje nisu bile potpuno realistične.

Otklon od realnosti se odvijao u rasponu od benignog, pa sve do fantastičnog.

Kao u svim medicinskim dramama, pisci su vreme koristili tako što bi radnju sabijali u trajanje jedne TV epizode - rezultati testiranja su, na primer, iako bi im u realnosti trebalo nekoliko dana da stignu, stizali u roku od nekoliko sati.

Doktori su obavljali niz zadataka koje bi, u realnosti, obavljao ceo jedan tim.

Pacijenti su nesrazmerno preživljavali srčane udare, stažisti su izvodili komplikovane operacije, dok su glumci nesvesno pogrešno baratali sa krvnim uzorcima - takav pristup bi u stvarnosti rizikovao ozbiljne infekcije.

I naravno, tu je bio i besprekoran, filmski izgled bolničkog osoblja, kao i akcione scene koje su se odigravale na samim ulaznim vratima bolnice.

I zaista, nedugo nakon premijere Urgentnog centra 1994, producenti su odlučili da promene ime izmišljene čikaške bolnice iz serije Opšta bolnica oblasti Kuk u „Okružna bolnica".

Razlog - iznervirani šef hitne pomoći u pravoj čikaškoj bolnici oblasti Kuk požalio se producentima i najavio pravne mere zbog netačnosti koje su mogle da se primete u seriji.

Naravno, Urgentni centar nije bio jedini TV šou koji se udaljio od pravog života.

Neke medicinske drame su otišle i mnogo dalje.

Uvod u anatomiju je tipična serija za koju nijedan gledalac ne veruje da odgovara onom što se dešava u pravim bolnicama.

Ili su se makar nadali tome.

Zapleti su bili takvi da se u njima moglo naići na slučajeve u kojima je, na primer, Kristina (Sandra Oh) bila probodena oštrom ledenicom ispred same bolnice.

Tu je i ozloglašena muzička epizoda u kojoj likovi komuniciraju kroz pesmu.

Svejedno, pisci su koristili prave medicinske slučajeve u svojim pričama.

Epizode u kojim Meredit Grej (Elen Pompeo) i njene kolege nailaze na slučaj devojčice koja je imuna na bol ili žene koja ima nekoliko spontanih orgazama dnevno - bazirane su na pravim slučajevima.

Ipak, scenaristi su sebi dali i previše slobode u opisu profesionalnih, ali i neprofesionalnih navika lekara.

Tim medicinskih istraživača koje je predvodila Lindzi Uelet sa Univerziteta Mičigen, nedavno je odgledao 271 epizodu različitih bolničkih serija, kao što su Urgentni centar, Uvod u anatomiju, Doktor Haus, Sestra Džeki i još 12 drugih.

Oni su registrovali preko 1000 individualnih primera neprofesionalnog ponašanja među doktorima i sestrama u serijama.

„Iako TV drame obično promovišu osoblje kliničkih centara u heroje koji delaju isključivo u interesu svojih pacijenata, neke epizode isto tako nude priče u kojima su lekari moralno problematični, rasisti, arogantni i netrpeljivi jedni prema drugima, osoblju i pacijentima", napisali su Uelet i njene kolege.

Jedna druga studija, koja se usredsredila na Doktora Hausa i Uvod u anatomiju, je takođe bila kritična i u scenarijima pronašla „teške devijacije od ustaljenih profesionalnih normi".

Među njima su i propust dobijanja odobrenja od pacijenata za razne medicinske tretmane, činjenica da su mnogi lekari u nekoj vrsti međusobnog seksualnog odnosa ili serija nepriličnih interakcija među kolegama koje bi, u stvarnim situacijama, dovele do ozbiljnih problema sa odeljenjem za ljudske resurse.

Ono što možda i ne iznenađuje je to da je Gregori Haus (Hju Lori) bio glavni krivac za tu vrstu problema, odgovoran za 88 odsto uvredljivih ili neprofesionalnih sukoba sa kolegama i pacijentima.

Možda se može učiniti i da su ovi istraživači promašili poentu jer, posle svega, da su protagonisti u serijama sve radili po protokolu, one bi bile dosadne za gledanje.

Ali razlog zbog kojeg su oni uopšte i sproveli ovakvo istraživanje ležao je u njihovoj brizi da bi netačne tvrdnje iz epizoda mogle da utiču na to kako ljudi gledaju na doktore i medicinsko osoblje u stvarnom svetu.

„Scenariji za ove drame koriste tehnički ispravnu terminologiju i stvaraju veći osećaj autentičnosti", kaže Uelet.

„Upravo zbog toga što ove serije izgledaju realistično u mnogim aspektima, granica između činjenica i fikcije izgleda zamagljeno".

Da li je ovakvo ponašanje na malom ekranu zaista tako veliki problem, nije potpuno jasno.

Iznenađujuće, postoje i dokazi da gledanje medicinskih TV drama zaista može da poveća poverenje gledalaca u medicinsko osoblje u pravom svetu.

Takođe, može se debatovati i o tome da li medicinske drame kolektivno mogu da obaveštavaju gledaoce o tome kako funkcioniše svet sa kojim se možda nikada ne bi ni susreli ukoliko nisu bolesni, kao i da bi mogle da pomognu u humanizaciji doktora i medicinskih sestara koji rade u takvom okruženju.

U kontekstu humanizacije bolničkog života, gledanje serije Ovo će da boli je meni dosta pomoglo.

Pa da li je onda serija Ovo će boleti bliža realnosti od ostalih bolničkih drama?

Teško je reći.

Ono što komplikuje analizu slojeva istine i fikcije u ovoj drami je scenarista serije.

Priča se u velikoj meri zasniva na iskustvima pravog Adama Keja - nekadašnjeg doktora koji je napisao scenario, koji se opet bazira na njegovoj knjizi iz 2017. o iskustvima rada u bolnici.

Kada je jedan novinar 2017. godine pitao Keja da li su događaji iz knjige istiniti, on je rekao da su priče poprilično verno prenesene.

Apsolutna istina, objasnio je on, ne bi bila etička.

Takođe, trebalo bi ukazati i na to da su Kejeva iskustva stara više od 15 godina i da se baziraju na događajima koji su se odigrali 2006.

Uvod u anatomiju je jedna od onih bolničkih drama koje se bave i pandemijama

Tokom transfera svoje knjige na televiziju, Kej je svakako morao da napravi neke ustupke i da se pomalo udalji od potpuno realističnih opisa nacionalnih bolnica današnjeg vremena, ili makar od sopstvenog iskustva.

Za razliku od knjige koja je pisana u formi dnevničkih fragmenata koji pokrivaju mesece njegovog iskustva, ono je utkano u pojedinačne epizode ograničenog trajanja.

Knjiški stil koji obiluje anegdotama i vicevima je napušten, pa su različiti pacijenti ugrađeni u pojedinačne likove.

Trebalo bi napomenuti i to da je onaj najradikalniji doktorski humor poprilično ublažen za potrebe mejnstrim televizije.

Naravno, Kej nije jedini doktor koji je adaptirao svoje medicinsko iskustvo i prezentovao ga u formi TV serije.

Dan Sefton, i dalje aktivan lekar, objašnjava način na koji on medicinsko znaje prevodi u fikciju.

On ne piše memoare kao Kej, ali kao scenarista i suosnivač produkcijske kuće Sedam mora, on povremeno ugrađuje vlastito iskustvo u razne medicinske drame kao što su The Good Karma Hospital, Trust Me i neke epizode serije Casualty, Doctors i Holbi Siti.

I šta onda on smatra da nedostaje medicinskim dramama?

Njegov odgovor me je iznenadio, jer nema mnogo veze sa medicinskim stvarima ili profesionalizmom.

„Iskustva koja su mi se najdublje urezala u doktorsku svest su čisto nihilistička besmislenost i nepravda. To što se ljudi razboljevaju i umiru bez ikakvog razloga ili značaja", objašnjava on.

„Ako biste pokušali da portretišete realnost, onu hladnu stvarnost, niko ne bi želeo da je gleda".

Mnoge medicinske drame, nastavlja on, nude protivotrov ovom tmurnom, pravom životu.

„Svi pokušavaju da smrt načine smislenom. Oni koji su uspešni ili oni koji su makar emocionalni, pokušavaju da iz bolnih iskustava izvuku neki smisao i da ih ugrade u narativ svojih serija".

Danijela Lamas, doktorka i scenaristkinja, došla je do sličnih zaključaka dok je pisala za američku seriju Rezident.

„Isprva sam bila zabrinuta zato što sam mislila da je i moja TV verzija obmanjujuća", kaže ona za Njujork Tajms. „Gledaoci mogu da priđu vatri veoma blizu, a da se ne opeku"

„Ali autentični duh neizvesnosti - način na koji balansiramo rizik i korist i celu kompleksnost donošenja odluka - i dalje je prisutan.

„A volim i da verujem u alternativnu stvarnost u kojoj je moj pacijent mogao da živi. U svet u koji je on verovao i kojem se nadao. Kroz scenarije smo mogli da omogućimo da takav svet oživi".

„Televizija pronalazi put da ponudi dovoljno stvarnosti da bi nas nešto naučila ili isprovocirala, ali nudi i ravnotežu. „Gledaoci mogu da priđu vatri veoma blizu, a da se ne opeku"

Sefton ističe i to da publika prilazi mejnstrim medicinskim dramama sa određenim očekivanjima od doktora koji mogu da utiču na likove koje su scenaristi izabrali da nam predstave.

Tako se, na primer, retko mogu videti fiktivni doktori koji se ne trude da izleče pacijenta.

Čak i Haus, i pored svih antiherojskih osobina, uvek pokušava da ljudima sačuva živote.

„Ideja da vaš lekar nije neka vrsta nesebičnog sveca koji konstantno misli o vašoj dobrobiti i koji odlazi svojoj kući ne razmišljajući o vama - je zastrašujuća", kaže Sefton.

„Mislim da ljudi smatraju da je sama ideja da njihov doktor nije savršen veoma preteća".

Uprkos tome, Sefton se pita da li u ovom post-kovid vremenu sada ima više prostora za iznijansirani opis bolničkog života

Pandemija je, sugeriše on, otvorila ljudima oči po pitanju pritiska na celokupan zdravstveni sistem.

„Istina je da Nacionalna zdravstvena služba u Britaniji, iz globalne perspektive, funkcioniše sa malim i nedovoljnim budžetom", kaže on.

„Nije to ni najbolji ni najgori zdravstveni sistem na svetu. Tužna istina je negde na sredini: veoma velika vrednost se dobija samo uz pomoć ogromnog truda izuzetno posvećenih ljudi".

Uticaj pandemije na američke bolnice se već ugrađuje u zaplete američkih bolničkih drama.

Nedavna naučna studija koja se bavila epizodama serija Dobri doktor, Uvod u anatomiju, Chicago Med, The Resident i Novi Amsterdam zaključuje da se više od polovine odgledanih epizoda tih serija (35 od 60) u svojim zapletima bavi pandemojom ili njenim posledicama.

„Medicinske drame se fokusiraju na psihološke efekte pandemije na radnike u zdravstvenom sistemu, pokazujući njihovu iscrpljenost, nervozu, bes i strah", kaže Irena Kambra-Badli sa Vik univerziteta u Kataloniji.

Iako je zaključak da serije u sebi sadrže činjenične omaške, istraživači u svom izveštaju zaključuju da prikazivanje ovih psiholoških nedaća može da pomogne u edukaciji studenata medicine i javnosti o stvarnim efektima lečenja kovida u američkim bolnicama.

Konačno, ono što je najbitnije za Seftona kada piše medicinske drame su priče koje su emocionalno verne stvarnosti.

Pitanje toga da li je sama medicina verno prikazana je samo odvraćanje pažnje.

„Ukoliko tražite dobar medicinski savet u bolničkim serijama, onda ste po mom mišljenju u velikoj zabludi", kaže on.

Najbolje bolničke serije su autentične na drugi način:

„Sve su to priče o životu, smrti, rizicima ili ljubavi. To su veoma jednostavne i duboke stvari. Zato ih ljudi i gledaju. Ne gledaju ih zbog zdravstvenih informacija".

MENI SE IPAK CINI DA MNOGO LJUDI GLEDA OVAKVE SERIJE. JA PRVA. I NE ZNAM KOJU VISE VOLIM. DR HAUS JE VAN SVAKE KONKURENCIJE. IPAK NIJE TACNO DA NE GLEDAMO SA INTERESOVANJEM SVAKU PRICU O BOLESTI O NACINU LECENJA DIJAGNOZAMA. I KAO LAICI SKUPLJAMO INFORMACIJE  KOJE KASNIJE KORISTIMO I U STVARNOM ZIVOTU. NEKAKO NAM SE GLEDANJE TOLIKO SERIJA O DOKTORIMA IBOLESTIMAUVUCE U MOZAK TE I SAMI POSTANEMO NEKA VRSTA DOKTORA. I ZA SEBE I ZA DRUGE. A POTVRDU NALAZIMO I NAINTERNETU KOD NASIH KOLEGA 'DOKTORA' STA JE JEDINO DOVOLEO DO TOGA DA SHVATIM KOLIKO JE TO OPASNO. SITUACIJA U KOJOJ SVAKI VAS SIMPTOM UKAZUJE NA NEKU TESKU I STRASNU BOLEST! U 99% SLUCAJEVA TO NIJE TAKO. PA PRE NEGO STO POSTAVITE DIJAGNOZU I SMRTNO SE UPLASITE IPAK OSTANITE U REALNOM SVETU I IDITE KOD PRAVOG DOKTORA. SERIJE SHVATITE KAO SERIJE - ZABAVNI PROGROM STO ONE I TE KAKO JESU!

MORALNI PAD DRUSTVA - ELITA

 STALNO GA SPOMINJEM. MORALNI PAD NASEG DRUSTVA JE GORI I OD PADA RIMSKOG CARSTVA.TOLIKO SMO ZABORAVILI PRAVE VREDNOSTI ,TOLIKO SMO OGREZLI U GREHU DA NISTA VISE NE MOZE DA SE URADI. SRLJAMO U PROPAST CIVILIZACIJE. MOZDA TAKO I TREBA. OVO SE VISE NE MOZE ISTRPETI. ELITA NAS UGROZAVA A TAKO SE ZOVE NAJNOVIJI RIJALITI. APSURDNO ALI NASA ISTINA !

ло се наставља и сада више нема назад! Ускоро неће имати ни ко нити коме да се изјави саучешће! Није то више ни шокантно! Превара ђавола да он не постоји је успела! Жртве су све мање битне, додуше, ако се ту нађе рођак неке "познате личности" онда ће говњиво жута штампа имати још лепших наслова и сви ће помињати само ту особу, заборављајући остале жртве! Шта се десило? Па, рецимо … морони се са својих канала кезе деци посипајући се новцем, криминалци долазе у школе, музичари се отворено дрогирају у спотовима, деца живе у кладионицама, на сплавовима се на тацни сервира дрога, старлете причају о моралу, глумци глуме у филмовима који црне њихов народ, војска не зна где су границе земље, политичари издају земљу и украли би зеницу ока, јурцају и пале блинкере пролазећи кроз црвено, газе се људи у саобраћају без казне, навијачи руше стадионе, ријалити гамад се бије, пљује, вара супружнике, деца и бабе се такмиче у певању, гледају се мајмунске серије где се не зна ко је кога направио, зидају се зграде на сваком ћошку без икаквих дозвола, сељаци бацају своје производе јер је ГМО јефтинији, људи у пеленама раде по 12 сати, ради се и на државне и на верске празнике да газда не изгуби тај дан профит, ваздух најзагађенији на свету, све домаће банке продате да би се каматама пљачкало, извршитељи сатиру народ и наплаћују и награду за то, лекари беже и остављају специјализанте да се уче на народу, природа се користи за уцевљивање река, роштиљање и као депонија, а Бог, шта је то? Управо нам отвара очи. Скупо. Јбг, ми волимо све што је скупо. Престиж је то.И чему се сад чудимо !? Ко год је на ово упозоравао, проглашаван је државним непријатељем који тера стране инвестиције и кочи напредак. Напредак !? А где су наше инвестиције ? Где су плодови наше,Богом дате богате земље? Ево их, управо их гледамо ! Све друго је продато странцима зарад комфора у фотељама 

Bez naročite pretenzije na poznavanje srpske nacionalne i političke istorije može se sa sigurnošću utvrditi da je vreme u kome mi živimo, tačnije početak trećeg milenijuma, najniža kota na kojoj se nalazio moral srpske politike i nacionalne svesti i odgovornosti onih koji odlučuju o nacionalnim stvarima koje su bitne za opstanak srpske nacije i njegove države. Razlozi za takvo teško stanje za koje je sintagma moralni sunovrat, čini se, najprimerenija višestruki su. Onaj razlog za takvo stanje duha i prakse političke elite koji svakako stoji pre svih jeste moralni razvrat, mediokritetstvo, neodgovornost političke elite koja je potpomognuta drugim elitama u drštvu (intelektualnim, kulturnim, duhovnim ...) do te mere obezglavila srpski narod da svako ko je makar malo zainteresovan za budućnost svoga roda mora se zapitati ima li tu možda i namere. Ne bi se baš olako moglo tvrditi da je sve ovo što nam rada baš izraz puke slučajnosti. Gledano spolja čini se da se tzv. elita u srpskom društvu odnosi prema srpskom narodu sa prezrenjem ili pak ima strah od tog istog naroda. Narod je postao taoc svoje elite. Glavni oslonac svakom narodu – elita – postao je u srpskom slučaju.glavna prepreka za realizaciju njegovih legitimnih ciljeva. Inverzija kakva se nama desila kao narodu u pomenutom smislu nije zabeležena u modernoj istoriji. S obzirom na takav raspored snaga i uloga, na potpuni razlaz sa normalnim odnosom u tom smislu pravo je čudo kako nismo kao narod i više postradali. Ili kako lepo primeti pesnik „srećom u pravi čas s uma smo sišli“ pa mnogo toga primetili nismo.

Ako je ova polazna premisa o moralnom padu elit(e)a tačna onda je potpuno iracionalno očekivati od takve elite da se ponaša drugačije, odnosno, da radi u korist naroda kome pripada.

Ako je ova polazna premisa o moralnom padu elit(e)a tačna onda je potpuno iracionalno očekivati od takve elite da se ponaša drugačije, odnosno, da radi u korist naroda kome pripada. Danas je mnogo unosnije prokazati srpski narod nego ukazati na njegove nevolje, njegov vapaj za ravnopravnim statusom čak i u sopstevnoj državi. Svakodnevno nam se sa najviših mesta državne vlasti učitava krivica, tako da kazna koju preživljavamo trebalo bi da je logična posledica tog statusa. Izvinjavamo se svojim dželatima – pravdamo se što postojimo. Regionalni krivac, kakvim je označen srpski narod, da se poslužim tom elegantnom i funkcionalnom neodređenošću, trebalo bi da postane regionalni lider – kome, čemu, zašto? Dok svi, što je sasvim priodno, vode brigu o sebi, srpska politička elita svoje male snage troši na brigu o drugima. Iako smatram suvišnim ali ipak treba ukazati na to radi onih kojima to još izgleda nije jasno da Jugoslavije više nema, sa njom su nestali i svi oni razlozi za kompromise, uglavnom trule i gotovo po pravilu na štetu srpskog naroda.

Kada se izreče ovakav stav koji ako je tačan, a njegovu tačnost teško je dovoditi u pitanje a da se ne dođe u sukob sa činjenicama, onda bi svako dalje produbljivanje analize stanja srpskog društva danas bilo izlišan posao. Zato nam se čini da je mnogo uputnije, celishodnije i primerenije da se pokuša dati ideje kako iz svega ovoga izići, kako zaustaviti nacionalni sunovrat i otpočeti oporavak za opstanak. Uzimajući da je Pesnikov stav izražem stihom „tamo gde je opasnost rađa se i ono spasonosno“, istinit i delotvoran sklon sam poverovati da je za izrečenu opasnost moralnog sunovrata spas u srpskoj mladosti koja je dovoljno mlada da nije lišena snova, a opet dovoljno moćna da te snove o normalnoj Srbiji, normalnom životu može i da oživotvori. Sve donedavno pitao sam se da li su strepnje nad opstankom srpskog naroda koje su izricane u poslednjoj deceniji dvadesetog veka puka patetika, politička propaganda ili pak nešto treće. Jedino što mi nije bilo blisko umu jeste to da je to zapravo bila surova istina koja se danas odigrava pred našim očima čak i nezavisno od toga da li su oni koji su to izgovrali tada mislili ozbiljno. Danas nakon svega, i baš zbog svega što se dešava sa srpskim narodom i njegovom državnošću koja se ovaploćuje kroz Srbiji i Srpsku i svim opasnostima koje su se nad njih nadvili, to više nije retorsko pitanje to je problem koji zahteeva apsolutno uvažavanje, i prema njemu sameravanje snaga za njegovo rešavanje.

Srpska mladost treba da učini šta može a na nama je da ih u tome ne ometamo i to će biti dobro i za nas i njih.

Verujem u želju za životom, uvren sam da je poseduje i srpski narod, stoga se i nadam da će i on pronaći način kako da opstane, kako da ne isčezne sa mape sveta – iz samog života. Srbima danas – da bi postojali sutra – jedino mogu pomoći oni sami sebi. Svi projekti koji se zasnivaju na dodeljivanju i uručivanju sreće i blagostanja završavali su se fatalno. Srpska mladost danas ima odgovornost kako za sebe tako i za budućnost srpskog naroda ili možda grešim iz čega bi proisteklo da treba još jednu priliku dati Krkobabićima i Kapičićima. Teško mi je i zamisliti da će roditelji biti protiv svoje dece. Zato i podvlačim, iako bez namere da izričem političke parole – toga je bar sita srpska javnost – vi kojih se to najviše tiče, vi koji nemate pravo na čekanje, ćutanje i oklevanje – uradite za sebe onoliko koliko nisu bili u stanju da urade oni koji su bez ikakvog legitimiteta uzeli i našu i vašu sudbinu u svoje ruke. Srpska mladost treba da učini šta može a na nama je da ih u tome ne ometamo i to će biti dobro i za nas i njih. U ovom času potrebno je samo da se ne osporava zrelost srpske mladosti i odustane od podmlađivanje srpske starosti. Pa zar je to mnogo. Manji zahtev za viši cilj do sada se nije stavljao na terazijama pred srpski narod ili meni nije poznato da je takva razmera postojala u našoj pisanoj i pamćenoj istoriji.

Logično pitanje posle svega jeste – a gde je ta mladost? Odgovor je jasan i jednostavan - ona je tamo gde nisu aktuelni ministri, poslanici, lideri i liderčići sgranaka, kvaziintelektualci i nedoškolovani naučnici, ona je delom utamničena, ona je izvan nas koji smo rekli što smo imali, znali i umeli. Koliko i šta smo uradili može se sažeti u jednu reč – propast – umanjena teritorija, raseljen narod, upropaštena privreda, uprostačena kultrua, unakaženo školstvo – ugrožen opstanak nacije. Moralno uspravljanje posrnulog srpskog naroda mogu izvesti samo moralno uspravni ljudi a takvi se nalaze u delu društva koji možemo za ovu priliku imenovati sa, kako sam naveo - srpska mladost. Kako će ona to uraditi nije naše da brinemo. Na nama starijima jeste samo to da im ne smetamo, da im se sklonimo s puta. Valjda mogu od nas da očekuju toliko jer to zaista nije mnogo i ne predstavlja naročitu žrtvu. Promena u srpskom drušvu mogućna je samo pod uslovom da dođe do smene genercija. Više od pola veka vlada jedna formacija, jedna ideologija u više generacija, valjda je došlo vreme da Srbijom upravlja nova generacija, ona koju mi najčešće ne razumemo i kada se trudimo, a da ne govorim u kakvom smo nesporazumu sa njom kada ne želimo i nećemo da je razumemo – onaj naraštaj Srba koji će imati razumevanje za sve pa i za nas kakvi god da smo bili i kakvi god jesmo.

Svako onaj, a verujem da takvih ima, kome ovo nije jasno teško će razumeti one druge mnogo teže stvari i probleme pred kojim se nalazi srpski narod na početku trećeg milenijuma kada on bez preterivanja mora otpočeti ozbiljnu borbu za svoj opstanak.

Svako onaj, a verujem da takvih ima, kome ovo nije jasno teško će razumeti one druge mnogo teže stvari i probleme pred kojim se nalazi srpski narod na početku trećeg milenijuma kada on bez preterivanja mora otpočeti ozbiljnu borbu za svoj opstanak. Ovaj napis valjalo bi razumeti više kao ukazivanje i izjašnjavanje ko treba da čini, ko treba da stane na pozornicu srpske politke da postane njen subjekt, a ne šta bi taj trebalo da čini. Onaj ko je pozvan da čini za dobro svoga naroda i države taj sigurno zna i šta i kako to treba činiti. Da još jednom istaknem, nakon svega nisam siguran šta treba činiti, nemam dovoljno ni umne ni moralne snage da se odvažim da mislim u tom pravcu ali sam zato, ma koliko ništa nije mudro tvrditi, siguran u to da srpska mladost treba da preuzme odgovornost za stanje u državi i naciji srazmernu svom društvenom i biološkom statusu. Možda će se neko setiti da stavi primedbu kako je ovaj napis moguće protumačiti i kao udvaranje srpskoj mladosti. Priznajem da je on i to, uz napomenu da je od udvaranja mladosti mnogo pogubnije podilaženje starosti a što je u našem slučaju na nesreću vladajući princip političkog života. I možda smo zato tu gde jesmo u jednu reč – nigde. Ovaj napis ujedno treba razumeti i kao poziv toj mladosti da preuzme odgovornost za naciju i Srbiju koliko danas jer već sutra moglo bi biti kasno.Opao je i što zabrinjava još opada moral kod ljudi i žena, a to isto usaðuju u malu nevinu djecu. Èak mnogi ljudi smatraju da je ova karakteristika neimovna u savremenoj civilizaciji i nemoguæe je od nje odstupiti. Porodice su razrušene zbog poveæavanja bluda, braènog nevjerstva, sastavljanja dana i noæi u haram radnjama.
Èovjek je napustio svog komšiju, roðaka, sin zanemario oca, kæerka majku. Komšije žive godinama jedni do drugih, a iz novina saznaju da je neko u komšiluku umro. Opet sin kao i kæerka ne informišu roditelje gdje su i sa kime troše i vrijeme i novac.
Uzrok moralnog pada snaga je strasti koju ne može zaustaviti NISTA.LJudi pod pritiskom svojih strasti izbjegavaju svaki zakon kako oni što ga vjera propisa, tako i onaj koji propisa država u kojoj žive. Tako zakon ne daje svoje potpune plodove i ljudi brzo otkrivaju da su zakoni postali okovi protiv strasti i devijacije u koju (za)padaju? Oni tada brzo mijenjaju te zakone i nedosljednosti (devijacije) èine legalnim? Ovako zbog strasti padaju iz ponora u ponor, sve dok se ne dozvoli blud, homoseksualizam, lezbejstvo, kocka, alkohol, droga... Sve dok muškarac ne poène oponašati žene, a žene muškarce. Sve tako æe propasti dok ne iscrpe svoje snage i dok ne unište svoju ljudsku prirodu. Raspadom morala dolazi do bluda, a blud dovodi do raspada porodice. Društvo se raspada i slaba djeca upropaštavaju se raspadom porodice, kao što se i roditelji upropaštavaju u starosti iz istog razloga.Zadnje vreme je termin koji najčešće dovodimo u vezu sa Biblijskim proročanstvima i sudnjim danom. Gledano iz makro ugla to možemo tumačiti kao kraj čovečanstva. Ali, svako od nas pojedinačno ovaj proces doživljava i kao jedinka, onda kada naslutimo da je kraj možda tu negde… I kao što su razni “vidovnjaci” obično uvek grešili prognozirajući koji je taj zadnji, sudnji dan društva, isto tako možemo tumačiti i prognoze pojedinih lekara koji imaju običaj da predvide pacijentu mesec, dva ili godinu dana života…

Kao što je sudnji dan društva nepredvidiv i isključivo u domenu Tvorca, ista priča je i sa životom pojedinca. Često puta u slučajevima teških bolesti dobijamo ili sami donosimo prognoze kraja nagađajući dolazak sudnjeg dana. Za razliku od verskog gledišta, zdravstvene prognoze daju se na osnovu iskustva ili statistike sličnih slučajeva. Ukoliko neko ima tešku bolest a po svojim osobinama pripada statističkoj većini onda ta prognoza može biti poprilično tačna. Ali ako osoba nekako izađe iz te prosečne većine onda je na njoj teže primeniti prognozu a rubrika Armagedon je tu upravo zato – da vam pomogne da “izađete iz stada”. Ukoliko ste ateista po ubeđenju nemojte odmah zauzimati odbrambeni gard već prvo pročitajte ceo tekst a onda donosite sud. U daljem tekstu pokušaćemo da bolje razjasnimo pojam “zadnjeg vremena” koristeći se simbolikom i konstantnim poređenjem ljudskog drušva i njegovog osnovnog člana – pojedinca.

Telesno zdravlje čoveka (važi i za društvo) ne bi trebali razdvajati od njegovog duševnog zdravlja. Drugim rečima ukoliko dođe do duhovne propasti osobe (nacije) doći će i do problema sa njenim fizičkim zdravljem. Generalno gledano duhovna propast najčešće vodi i onoj zdravstvenoj. O ovome smo pričali u prethodnim tekstovima gde smo raspravljali šta je starije duh ili materija kada smo definisali prvobitnost duha tj. informacije a materiju kao njen produkt ili odraz u materijalnom ogledalu. Samim tim svaka promena u informaciji izazvaće preslikavanje i u njenom materijalnom liku. Tendencija rapidnog duhovnog propadanja biće naročito izražena u “poslednjim danima” kako to opisuje Biblija pa ćemo se malo zadržati na toj temi“Ali ovo znaj, u poslednjim danima doći će naročito teška vremena jer će ljudi biti sebični, pohlepni za novcem, umišljeni, oholi, hulnici, neposlušni roditeljima, nezahvalni, neverni, bezosećajni prema drugima, nespremni za bilo kakav dogovor, klevetnici, neobuzdani, okrutni, bez ljubavi prema dobroti.” (Timotiju 3:1-3). Ako bismo sudili po navedenom mogli bismo da kažemo da kraj ne samo da je blizu već smo se našli i iza njega. Svaka stavka iz prethodnog uslova skoro da je stoprocentno ispunjena. Oni koji su živeli u poslednjih nekoliko decenija ne mogu poreći ovaj neprekidan i zastrašujući moralni pad savremenog društva. Svaka generacija neprekidno spušta granicu prihvatljivog ponašanja. Kao rezultat navedenog svaka naredna generacija funkcioniše pod nižim moralnim standardima od one prethodne. I na žalost izgleda da nema kraja ovom sramnom trendu. Ovde možemo svrstati sve veće odavanje narkomaniji, bludu, pederastiji, lezbejstvu, sektaštvu i sličnim pošastima. Sva ova ponašanja dovode do totalnog sloma duhovnog bića čoveka (društva) dovodeći ga tako u sukob sa Zakonom Tvorca. Budući da čovek živi suprostavljen osnovnoj ideji koja čini srž njegovog bića logično je za očekivati da će to dovesti do propasti njegovog zdravlja i do njegove egzistencije opšte. Uočavanjem ovakvih pojava kod pojedinca lako ćemo doći do zaključka koji se može primeniti na celo društvo. Ovaj princip važi i u obrnutom smeru – od društva ka pojedincu.

Kao znaci i dokaz poslednjeg vremena čovečanstva u Bibliji se spominju i brojni ratovi po svetu, prirodne katastrofe, glad, umnožavanje znanja a kada pogledamo današnje vesti videćemo baš puno takvih informacija – o ratovima, o poplavama, zemljotresima, slike ljudi koji umiru od gladi…

Ljudska sudbina, čoveka kao pojedinca ili mikrosistem, kreće se linearno od tačke rođenja do tačke smrti. Ako bismo društvo zamislili kao jednu makro ličnost, onda bi i ono imalo sličan životni put. Ono takođe putuje od tačke svog rođenja, razvoja, starosti pa sve do svoje krajnje tačke tj. smrti ili propasti. Pojedinac će u zadnjem vremenu (starosti) proživljavati znake smrti (bolesti, disfunkcija, gubitak kontrole..) a društvo u će kao jedan “makro pojedinac” te znake ispoljavati u naopakom ponašanju kao vidom društvenih bolesti (devijantna ponašanja, krize, ratovi, pad moralnih vrednosti, veličanje nakaradnog ponašanja i sl.). Sve ove pojave još davna su opisane u Bibliji a neki očekivani scenario dat je u Otkrovenju Jovanovom, u knjizi Proroka Danila i drugim svetim knjigama. Ovaj scenario već postoji kao informacija i ono što gledamo samo je “ekranizacija” ili premijera tog filma. U prethodnim tekstovima smo već pričali o pojmu vremena i predviđanju događaja, ali podsetićemo vas: eksplozija zvezde na nebu nije nešto što gledate u realnom vremenu već prošlost koja se je odigrala možda milion godina unazad. Ono što vidite samo je projekcija filma kome je trabalo milion godina da dođe do vašeg filmskog platna. Informacija koja je data u knjigama je “trailer” koji najavljuje emitovanje projekcije filma sudnjeg dana.

Tako će se u jednom mikrosistemu tumor, kancer, infarkt i ostale teške bolesti predstaviti kao znaci upozorenja zadnjeg vremena. Ali, ono što je zajedničko kod svih pokušaja tačnog određivanja datuma sudnjeg dana jeste da su svi omanuli u svojim prognozama što govori o tome da ovaj datum zna samo tvorac. Zato svaku prognozu sudnjeg dana tretirajte kao sumnjivu bilo da se radi o prognozi društva ili prognozi bolesti i dužine nečijeg života.

Iako niko ne voli da mu se otkriva kraj filma, nećemo ni mi to učiniti u potpunosti, ne zato što smo uviđajni već zato što i mi nemamo apsolutno tačnu informaciju. U načelu, pojaviće se brojne pošasti, ljude će napadati “besni čirevi i bolesti”, doći će do nestašica vode, hrane, sirovina, zbog svega toga vodiće se brojni ratovi. Okultno će se uvećavati, naopake vrednosti biće proglašene normalnim – čak i dobrim, dok će hrišćanske vrline, moralna čistota i poštenje biti ismevani – čak napadnuti. Sve će to činiti “Antihrist” koji će se infiltrirati u “sistem” i napadaće iz tog pravca. Formiraće svetsku vladu, koristiće ljude u politici, upravljaće vojskama, policijom, ekonomijom, medicinom. Prevariće mnoge, čak i dobre ljude. On će mobilisati veliku armiju ljudi da mu služe a sredstvo koje će koristiti da ih veže biće njihova pohlepa za novcem, željom za povlasticama i privilegijama. Možda ćete često puta pomisliti da je materijalna pohlepa jedini motiv i razlog svih loših dešavanja u svetu (ratovi, kemtrails, depopulacija, farmako terorizam..) ali prevarili ste se. Kao i u priči sa nekim političkim ubistvom: izvršioc zločina će najverovatnije imati finansijki motiv kao primarni ali kod naručioca to svakako ne mora biti slučaj. Vi ćete u celoj priči možda okriviti direktnog izvršioca napadajući njegovu pohlepu ali pravi razlog je u pozadini priče. Tako je i ovde. Glavnom organizatoru svih događaja kojima svedočimo novac nije primarni motiv ali njegovim sledbenicima jeste. On koristi njihovu pohlepu kako bi sproveo svoje ciljeve a to su totalno uništenje ljudskog roda, kako zdravstveno tako i moralno. Ali, Armagedon će dati rešenje…

Ukoliko želite da učinite nešto za svoje zdravlje primarno će biti da dovedete sebe u skladu sa Zakonom Tvorca. U protivnom sva nastojanja za ozdravljenjem biće konstantno usmerena protiv vetra. Možda ćete nešto u tom delu i uspeti da popravite ali trebaće vam mnogo više snage da vodite čamac protiv struje. Ako se je društvo našlo jednoj ovakvoj poziciji mi ne možemo zazeti stav “to je problem društva a ne mene” jer drušvo čine pojedinci, tj. svi mi. Ako se je društvo moralno našlo na rubu propasti, svakako da problemi postoje i kod nas, pojedinaca. A problemi u duhovnom, kao što rekosmo, podstaći će probleme u materijalnom. Ukoliko se borite sa teškim bolestima ili ih želite prevenirati, moraćete da poradite na sebi.

U tom delu odabir pravilne ishrane postaće ključni momenat. Ali ovde ne mislimo samo na ishranu tela već i duha. Kao što će telo tražiti živu hranu kako bi se odbranilo u teškim vremenima tako će biti i sa duhom. Osnovna hrana duha jeste svetlost i istina, odnosno Božja reč (živa reč). Šta je to što daje život hrani, reči…? U materijalnoj hrani to će biti sunčeva svetlost akumulirana u nutrijentima kao što su proteini, ugljeni hidrati, vitamini, enzimi itd.  Nutrijenti duhovne hrane koji sadrže svetlost jesu vera, ljubav, nada, poštenje, skromnost, dobrota, istina, milosrđe i ostale vrline (“…ko jede od mog tela imaće život večni..”). Ako u svom životu pogazite ove vrline ostaćete bez osnovnih nutrijenata duševne hrane a hrana koju ćete koristiti biće – laž. Duh koji će živeti u laži, bez prisustva Božje reči, razboleće se a laž će uzeti svoj oblik u materiji i daće joj se ime bolesti. Opet da podsetimo, ovo nije jedini način na koji bolest može doći ali je jedan od bitnijih. Ukoliko svoj duh budete hranili iz tanjira istine suzićete prostor bolesti a povećati verovatnoću izlečenja. Zapisano je “neće čovek živeti samo od hleba već od svake reči Božje”. Božju reč dakle ne smemo zapostaviti baš kao i živu materijalnu hranu.

Kada je reč o hrani tela, rafinisana i termički obrađena hrana lišena je svake istine. Ako vaše telo zamislimo kao zemlju, pooranu njivu onda će hrana biti seme ili biljku koju sadimo i od koje očekujemo plod. Taj plod biće naše zdravlje, zdravo telo koje će funkcionisati bez problema. Ako bismo sada uzeli to seme ili biljku svejedno, prethodno je skuvali, ispekli, ispržili, rafinisali, odstranili bitne delove i tako posadili u zemlju – šta bismo dobili kao plod? Ništa! Takva biljka je jalova, bez svetlosti i neće dati ploda, bar ne onog koji mi priželjkujemo. Iz fizike znamo da svetlost objektivno postoji a da je tama rezultat odsustva svetlosti. Što je svetlosti manje – tame je više, nikako obrnuto. Otprilike tako će biti i sa našim zdravljem i “mrtvom” hranom. Što je žive hrane manje – to je bolesti više. Prirodna, živa hrana je ona koja raste u prirodi, pod suncem, po mogućstvu što manje pod  uticajem “ljudskog faktora” zato što naša hrana mora zadržati svoju autentičnost tj. strukturu koju joj je priroda odnosno Stvaraoc dodelio. Samo tako ona može lečiti i pomagati naše zdravlje. Previše ljudskog prisustva oduzeće prirodnu čistoću hrani i ona će početi da poprima osobine laži. Postaće prepuna veštačkog đubriva, pesticida, herbicida, fungicida, rafinisaće se, termički obrađivati. Nakon takvog holokausta neće više ostati ni trunke istine u njoj. Upotreba prazne i rafinisane hrane pogoduje profitu prehrambene i farmaceutske industrije ali ne i vama i vašem zdravlju. U tom smislu primetićete kako se “sistem” vredno trudi da nas uvede u svet kulinarstva. Tako ćete na TV-ima videti masu emisija i tv šou programa sa temom kulinarstva: tata kuva, mama kuva, kuvajte sa najboljima, kuhinja ova, kuhinja ona… Izbor je veliki. Recepti pljušte sa svih strana. Prosto se stiče utisak da je poželjno kuvati sve – pa čak i banane. Nemojte da zaboravite da najjače prehrambene grane industrije ne mogu postojati bez termičke obrade hrane a onda saberite dva i dva i dobićete odgovor o kulinarskim emisijama.I na kraju da kažemo da iako kraj filma obiluje lošim scenama vi ne može znati šta će se dešavati nakon njega. Zato ne brinite mnogo o tim detaljima. Zlo mora doći i to je neiminovno. Ne možete ga sprečiti ali teško onom čijim posredstvom ono dolazi. Trudite se da se ratosiljate loših misli, ne zamerite, ne mrzite, praštajte, ne činite zlo drugima.. Sve te osobine učiniće vas “teškim” i pogodnim za kontrolu jer ako vašu vedrinu i životnu radost preuzme apatija i zlo bićete u vlasti tamne strane. Ne zaboravite ono što je rečeno “nije svetlosti manje što je mrak veći već je mrak rezultat odsustva svetlosti”.Kada pacijent čuje za svoju tešku dijagnozu on obično zauzima određeni stav.  Ukoliko je to opasna bolest, još i sa smrtnim ishodom, pacijent će doživeti stanje depresije a to će dodatno otežati njegov položaj. Npr. ako mu saopštite da ima težak oblik kancera a sa time date i “prognozu” pacijent će automatski postati deprimiran pogotovu što takva izjava dolazi od autoriteta kome pacijent po defaultu veruje. Vrlo je teško izlečiti nekoga ko je ubeđen da pred njim stoji rok života koji se meri u mesecima. Cela priča jednostavno počinje da se odigrava kao film koji striktno poštuje scenario koji pacijent prihvati. Stiče se utisak da kada biste potpuno zdravom čoveku dali pogrešnu dijagnozu i ako bi mu sa “jakim autoritetom” prognozirali 3 meseca života, stanje njegove uobrazilje otprilike bi i dovelo to takvog ishoda. Na žalost, kada su teške dijagnoze u pitanju, pacijenti se obično stavljaju pred svršen čin, lišeni ljudskog razgovara i psihološke podrške. Uglavnom se sve svede na formalnost, prepisivanje tableta i “prognozu sudnjeg dana” koja nepotrebno zakomplikuje stvari. 

Upravo to čini i tamna strana trudeći se da vam navuče izrazito pesimističan duh, zatrpavajući vas lošim vestima koje su prepune ubistvima, prikazujući vam filmove u kojima obiluje nasilje, scene mučenja, bluda, pederastije, tj.svih onih pošasti koje prizivaju svršetak života trudeći se da i kod onih koji još uvek nemaju dijagnozu nametnu osećaj bolesti i smrti. Zato ne brinite i ne gubite duh već uvek prvo tražite ono što je Božje, a sve ostalo, i zdravlje, i novac, i hrana, doći će samo po sebi.udeći po ovim znakovima i nadovezujući se na priču u otkrovenju možemo sa sigurnošću utvrditi da nam se taj čuveni “sudnji dan” opasno približava. Ako ćemo znake koje očitavamo u društvu prihvatiti kao najavu kraja civilizacije da li to znači da će i prisustvo teške bolesti kod pojedinca biti nagoveštaj kraja života? Svakako da ovi znaci upozoravaju na prisustvo opasnosti ali ne zaboravite da je datum kraja tajna koju jedino Bog zna i svi oni koji su do sada pokušali da preciziraju taj dan – omanuli su. Ne zaboravite ovu činjenicu kad god dobijete zdravstvenu prognozu sistema: “sa tom bolešću živećete mesec-dva-tri….”. Niko ne može da zna tačan datum kraja izuzev činjenice da će kad-tad doći. 

 “… Ne sudite, i vama se neće suditi… oprostite, i vama će biti oprošteno… zamolite i daće vam se… tražite i pronaći ćete… kucajte i vrata će se otvoriti. Verujte u dobre stvari, jer dan je već prošao i noć polako pada ali ne brinite, JA sam sa vama svakoga dana sve do svršetka sveta”…

NARAVNO DA MORALNI PAD DRUSTVA DONOSI COVEKU NIKAD VISE PSIHICKIH I FIZICKIH BOLESTI. I KAO STO STALNO PONAVLJAM A NISAM PESIMIST OVO SE POPRAVITI NE MOZE. KRAJ OVE CIVILIZACIJE JE BLIZU I SAMO SE NADAM DA CE SLEDECA BITI BOLJA OD OVE BAR U POCETKU KAO I SVE PRETHODNE.