STIVEN HOKING I PARALELNI SVETOVI

 DEFINITIVNO ZIVIMO U MULTIUNIVERZUMU. PARALELNI SVETOVI SU REALNOST. A AKO JE ISTIVEN HOKING TAKO MISLIO DILEME NEMA. STA ZAPRAVO STOJI IZA TE PRICE O PARALELNIM UNIVERZUMIMA TESKO JE RECI. MENE NAJVISE  ASOCIRA NA TO DANEGDE NEKO KAO JA ZIVI U DRUGOM PROSTORU I VREMENU I NA TO DA COVEK KAD UMRENIJE UMRO NEGO ZIVI NEGDE DRUGDE.

Две недеље пре него што је преминуо, чувени енглески физичар, аутор и директор истраживања у Центру за теоријску космологију на Универзитету у Кембриџу Стивен Хокинг, написао је рад о паралелним световима и томе како их је могуће открити.

Прво пре-принт издање студије, објављено пре пет година, под називом ”Глатки излаз из вечите инфлације“ Хокинг је написао са Томасом Хертогом са Универзитета Левен из Белгије.

Студија се бави идејом да живимо у мултиуниверзуму, тако да је наш универзум само један од многих који постоје, а које је могуће детектовати у позадини радијације коју испуштају.

Ова Хокингова студија ослања се на теорију Великог праска, а њен коаутор је написао:

- У питању је верзија оригиналног Хокиновог модела Великог праска „без граница”, који су он и Џејмс Хартл разрађивали 1983. годин.

Ова теорија сугерише да је Велики прасак нашег универзума настао истовремено уз Велике праскове других универзума.

- Временом смо схватили да се описани модел односи на неограничен број универзума. Космолози ово називају мултиуниверзумом - групом универзума који постоје паралелно - објаснио је Хертог.

Према студији Стивена Хокинга, могуће је детектовати остатке Великог праска осталих универзума у гравитационим таласима које је емитовао наш Велики прасак. Док је теорија о мултиуниверзуму често оспоравана, Хокингов и Хертогов модел сугерише да ипак постоје јаки докази да се негде налазе и други универзуми као што је наш.

Рад се и даље проучава, па изношење комплетне анализе није доступно.

Уколико се покаже да је ово истина и уколико се пронађу докази, биће то откриће вредно Нобелове награде

U moru nemanifestovanog božanskog Izvora, postoji potencijal bezkonačnih mogućnosti. Tu vreme ne postoji a mogućnosti postoje sve istovremeno. Šta ćemo manifestovati u svom iskustvu zavisi od nas.

• To more bzkrajnih mogućnosti je statično.
• To je poput kolekcije bezbrojnih gotovih sličica u moru bezkraja mogućnosti.
• One sve već postoje istovremeno i to bez pokreta.

Iluzija kretanja i protoka vremena nastane kada zaplovimo u iskusvo jedne vremenske linije – pa imamo utisak kretanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Mi počinjemo spajati pojedine sličice i stičemo utisak da je to kretanje u vremenu; isto kao kada projektujemo film na platnu iz niza odvojenih, mirnih sličica. Utisak trčanja nastaje kada spajamo sličice osobe koja ima minimalne promene u položaju ekstremiteta.

• Svaka sličica već unapred postoji istovremeno, ali pokret trčanja nastaje kao iluzorni utisak, kada ih spojimo u linearnom nizu.

Kada smo u vremenu onda podležemo određenim zakonitostima. Kreacija se odvija na osnovu zamišljenih umnih pravila i odnosa. Na određenoj vremenskoj liniji deluje Zakon uzroka i posledice i unutar te vremenske linije to se ne može izbeći.

• Ako uskočimo na drugu vremensku liniju – paralelnu realnost, koja se razlikuje minimalno od sadašnje, onda mi automatski menjamo i svoju prošlost i budućnost.

Pošto je razlika minimalna skok neće biti drastičan i sve će izgledati skoro isto ili slično. Istorija napisana u udžbenicima će ostati ista. U koju liniju ćemo uskočiti zavisi od našeg izbora!

Ako uskočimo u liniju gde smo odlučili da popijemo čašu vode, naše celokupno buduće iskustvo neće drastično biti drukčije, u odnosu na paralelnu realnost u kojoj smo odlučili da ne popijemo tu vodu ili je taj tren nestalo vode u kući.

• Svaka odluka i paralelna realnost ima svoj scenario i određeno kretanje u vremenu.

Čudesna isceljenja ili drastične promene u nečijem životu, rezultat su naglijeg skoka u sasvim drukčiju paralelnu realnost. Sve te realnosti i vremenske linije postoje istovremeno.

Tako smo mi koji ovde živimo sada, za vreme Černobilske katastrofe svi zajedno, kolektivno uskočili u vremensku liniju gde nije došlo do nuklearne kataklizme cele planete.

I sada postoji vremenska linija gde je došlo u tom trenu do nuklearne katastrofe i masovnog uništenja na planeti. Neki žive u vremenskoj liniji gde je još živ Prisli (Presly) ili gde još nije pronađen točak itd, itd.
Pošto smo vezani za kolektivno nesvesno i zajedničku kolektivnu vremensku liniju, teže su naše drastičnije individualne promene ili uskakanje na sasvim drukčiju vremensku liniju. Ogromna energija je vezana uz te kolektivne zajedničke programe.

Kažemo da smo zarobljeni u kolektivnom matriksu. Postajemo robovi društvenog sistema i pravila koja tu vladaju. Klatno dualnosti tu snažno deluje i kad god želimo uskočiti na pozitivni pol klatna, onda smo time izazvali još snažnije vraćanje u negativni pol klatna. Vrtimo se u začarnom krugu zatvora i neminovnih cikličkih ponavljanja.

• Zato je važno prekinuti svoju vezanost za kolektivnu svest stada i za njegovo odobravanje.

Tako vraćamo sebi svoju energiju i imamo je više za izbore drukčijih vremenskih linija, drukčijih realnost i drukčije scenarije božanske kreacje.To je prvi značajniji korak u evolucijskom duhovnom napredovanju.
Alternativne paralelne realnosti mogu biti neprirodna (izveštačena) kreacija nižeg ja sa suženom vizijom i za njih kažemo da nisu realne odnosno da su iluzorne. Razlog je taj što one nisu povezane sa jednom božanskom voljom i one su samo nepovezan san nižeg ja.

Pri tome se niže ja koristi sličicama iz bezkrajnog mora božanskih mogućnosti, no on ih samo zamišlja i projektuje kao svoju zamišljenu realnost. Te sličice nisu realne, žive ili stvarne, jer nisu ispunjene jedinstvenom i celovitom energijom božanskog.
Ako se nalazimo u vibraciji bezuslovne ljubavi, nećemo izabrati mogućnost hroničnog opijanja i nastaviti tako i u budućnosti. Kreiraćemo neku zdraviju kreaciju.

Ako smo na visokoj vibraciji bezuslovne ljubavi, koju možemo dugo zadržati, onda smo spremni da uskočimo u onu vremensku liniju gde je prosečna kolektivna svesnost na višem nivou. To zovemo dimenzionalni skok ili početak življenja na paralelnoj planeti Zemlji na kojoj postoji naprednije i humanije čovečanstvo.

To možemo posmatrati i ovako. Kada se na planeti nađe dovoljan broj pojedinaca koji su podigli svoju vibraciju, onda cela planeta skače na svoju višu vibraciju, odnosno svi se prebacuju u drugi paralelni svet ili višu dimenziju. Zbog svega toga bezsmislena je ideja aktivističkih borbi za promenu i poboljšanja za spas planete.

Nalazimo se na onakvoj planeti Zemlji, jednoj od bezbroj mogućnosti, kakvo je dominantno stanje naše vibracije.Trenutno, kolektivno živimo na toj vibraciji koja je dovoljno visoka da se izbegne apokaliptična priča o nuklearnom samouništenju i III svetskom ratu.

Naravno, svako od nas bira svojom vibracijom gde će biti. Ne biramo željama i dobrim delima nego visinom vibracije svoje dominantne nsvesnosti.

Poznat nam je stav da je sadašnjost satkana od elemenata prošlosti. Pogledajmo to iz drukčijeg ugla. „Ti, i samo ti, kreiraš svoju PROŠLOST na osnovu vibracije sadašnjosti.

• Svaka vremenska linija ima drukčiju prošlost i budućnost.
• Mi ništa ne menjamo, samo se prebacujemo u paralelni svet, u realnost gde to već postoji kao drukčija varijanta.

Onu vibraciju koju odaberemo sada, samo je jedna od mogućih paralelnih svetova.
Svaka linija paralelnih realnosti ima svoja sećanja, koja su rezultirala baš takvom sadašnjošću.

Iz materijala prošlosti kreiramo budućnost.

To je drukčije u svakoj vremenskoj liniji paralelne realnosti. U jednoj liniji imamo određena sećanja i ako ostanemo u toj liniji, onda će i naša budućnost biti satkana od istih elemenata odnosno programa i uverenja.

• Ako preskočimo u drugu paralelnu realnost, onda ulazimo u područje sa drukčijim sećanjem na prošlost, imamo drukčiju prošlost koja nas je dovela do sadašnjeg ishoda.

Ako su odstupanja između dve paralelne realnosti velika, onda su i prošli događaji drastično drukčiji.

Tako u našem sećanju više nema nekih osoba, jer njih zaista ni nema više u vremenskoj liniji u kojoj smo sada. Ako skok nije drastičan, onda će iste osobe iz naše prošlosti postojati i dalje, samo ćemo imati drukčija sećanja.

Kada se nađemo na godišnjici mature imaćemo sasvim različita sećanja na iste zajedno doživljene situacije. Sada više nismo na istoj vremenskoj liniji i nemamo više istu zajedničku prošlost i ista sećanja.

• Svaka odluka u sadašnjem trenutku menja i prošlost i budućnost.

Ako od svojih roditelja u nasleđu nosimo mogućnost da obolimo od dijabetesa, možemo uskočiti u vremensku paralelnu realnost, gde se ta mogućnost nije manifestovala ili u liniju gde naši isti roditelji nemaju dijabetes. Mi smo tada dete zdravih roditelja i u našoj prošlosti nema sećanja da je, na primer, mama bolovala od dijabetesa.    

Znači, nema više sećanja na bolest majke jer je naša prošlost drukčija sada kada smo u paralelnoj realnosti gde smo zdravi. Ako smo vezani za određena uverenja i programe, onda ćemo teško moći uskočiti u paralelni svet gde nema tih uverenja.

• Senke prošlosti će biti zalepljene za nas i one nam onda određuju i budućnost.

Zato nije dovoljna želja da budemo zdravi, da se prebacimo u paralelnu realnost gde smo zdravi. To nije lako dok smo zarobljeni u određenom matriksu uverenja i uslovljenosti.

No, ako možemo prihvatiti sva sećanja iz svoje prošlosti sa bezuslovnom ljubavlju, to znači da smo sada u bezuslovnoj ljubavi.

• Kada smo sada u bezuslovnoj ljubavi, onda možemo izabrati bilo koju vremensku liniju i budući ishod i tako smo automatski promenili i iluzornu prošlost i budućnost.

Kada kažemo da duhovnom ili isceliteljskom tehnikom brišemo traumatska sećanja i sve ono što je iluzija, to nije doslovno tako da mi to zaista brišemo. Sve to ostaje i dalje u svom vremenskom nizu u staroj vremenskoj liniji. Mi samo uskačemo u drugu paralelnu realnost gde više nema traumatičnog događaja, pa ni sećanja na njega.Multiverzum prema teoriji nije fizičko mesto, već koegzistira sa našim univerzumom u apstraktnom delu stvarnosti i svakog trenutka stvaraju se višestruke verzije nas, koje žive u bezbrojnim univerzumima, jedni pored drugih.ostoji li još nešto izvan našeg univerzuma je pitanje na koje ne znamo odgovor, ali mnogi fizičari veruju da je to moguće.

Prema nekim istraživačima, ne samo da postoji mogućnost da je "tamo negde" neki drugi svemir, već postoji beskonačan broj drugih kosmosa.

Kako piše BBC, ideja o bezbrojnim univerzumima , odnosno "multiverzumima", nije samo fantazija koju su iz dosade smislili fizičari, već je proizašla iz naučno dobro potkovanih teorija. Skorija otkrića koja podržavaju tu ideju dospela su na naslovne strane.

Pitanje je kako bismo uopšte ikada mogli da proverimo teoriju "multiverzuma"?

- Mislim da je nemoguće naći čvrste dokaze o bilo čemu izvan našeg univerzuma - kaže Entoni Agvajer, fizičar sa Univerziteta Kalifornije u Santa Kruzu.

Ali, to što nijedan naučnik nikad zapravo nije video ili u ruci držao jedan atom, nije sprečilo naučnu potvrdu da atom postoji.

Možda je najverodostojnija vrsta "multiverzuma" prirodna posledica kosmičke inflacije, koja prema teoriji Velikog praska predstavlja prvu fazu u kojoj se svemir širio eksponencijalno.

Svemir se, navodno, brzo proširio posle Velikog praska i to širenje nastavlja se i danas. Prema teoriji kosmičke inflacije, univerzum se eksponencijalno povećao u prvim trenucima svog postojanja brzinom svetlosti.

Fizičar Alan Gut je 1980. godine predstavio tu radikalnu ideju da bi objasnio nekoliko karakteristika svemira, na primer činjenicu da u svim pravcima kosmos izgleda isto. Fizičari su nastavili da razvijaju tu teoriju, koju potkrepljuju i posmatranja mikrotalasne pozadine kosmosa, koja je ostatak Velikog praska koji popunjava nebo.

Pre nekoliko nedelja, naučnici iz Harvarda obelodanili su spektakularno otkriće, dokaze o širenju svemira koje se dogodilo samo delić sekunde nakon Velikog praska pre 13,8 milijardi godina. Dokazi su pronađeni baš u pozadinskom zračenju kosmičkih mikrotalasa.

Gravitacioni talasi, o kojima je govorio i Albert Anštajn u teoriji relativiteta, pre više od 100 godina, veruje se da su potekli od Velikog praska i nakon toga se pojačali zahvaljujući inflaciji svemira.

Pronađen je dokaz prvih gravitacionih talasa, mreškanja u prostoru i vremenu koja su nastala u ranom periodu svemira. Otisak koji su oni ostavili kad je svemir nastao daće nam uvid u to kakav je bio tek nakon Velikog praska.

Koristeći poseban teleskop nazvan Bicep, "Background Imaging of Cosmic Extragalactic Polarizatio", na Južnom polu, naučnici su otkrili i radijaciju i polarizujuće signale koji su puno jači od očekivanih.

KAKVE TO VEZE IMA SA MULTIVERZUMOM?

Niko ne zna sigurno kako je inflacija započela, ali jedna od najjednostavnijih i najrazumnijih ideja sugeriše da su nasumične kvantne fluktuacije, tj. privremene promene u količini energije u jednoj tački svemira, u ranom Univerzumu izazvale da se inflacija u nekim regionima zaustavi, a u drugima ne. To bi značilo da je inflacija, širenje svemira, večna.

Na mestima gde je inflacija prestala, "džepni" univerzumi mogli bi okupiti atome, zvezde, čak i planete. Naš Univerzum bi, prema toj teoriji, bio samo jedan od bezbroj tih "malih" univerzuma.

Iako naučni svet danas široko prihvata teoriju inflacije, upitnija je pretpostavka o večnom širenju svemira.

- Lično sam skeptičan povodom te priče - kaže za BBC Šon Kerol sa Kalifornijskog tehnološkog instituta.

Prema nekim teorijama, svaki "džepni univerzum" mogao bi da ima oblik mehura, a "multiverzum" bi bio nepregledna pena i u svakom "mehuriću" važili bi različiti zakoni fizike.

Ovi mehurići-univerzumi su međusobno povezani, ali između njih je večna inflacija, širenje svemira, koja još uvek rasteže svemirsko vreme brže od brzine svetlosti. Tako da, osim ako ne uspemo da se pokrenemo brže od svetlosti, što je još Ajnštajn tvrdio da je nemoguće, nećemo uspeti da "skoknemo" iz jednog "mehurića" u drugi.

Čak i da možemo, to bi bilo teško putovanje.

- Morali biste da preživite inflaciju u međuprostoru, koja bi težila da raširi svaki atom u vašem telu - kaže Agvajer. To zvuči kao loša ideja.

On smatra da možda najbolji način da vidimo drugi univerzum u mehuriću jeste da nam se univerzumi  sudare, što bi ostavilo trag na mikrotalasnoj svemirskoj pozadini. Koliko je to moguće zavisi od prave prirode inflacije, koju još ne znamo izvesno.

Kerol, međutim, misli da je sudar sa drugim univerzumom teško moguć.

Druga zamisao "multiverzuma" proistekla je iz takozvane interpretacije mnogo svetova kvantne fizike. Prema toj teoriji, svaki mogući ishod u Univerzumu postoji istovremeno u drugom univerzumu. Na primer, možete da pogledate i zaključite da je vaša radna lampa uključena. Ali, u isto vreme, postoji posebna, paralelna stvarnost gde pronalazite da je lampa isključena.

Prema toj zastrašujućoj teoriji, multiverzum prema teoriji svakog trenutka stvaraju se višestruke verzije vas, koje žive u bezbrojnim univerzumima, jedni pored drugih.

Kao i multiverzum koji možda postoji zahvaljujući kosmičkoj inflaciji i sadrži naizmenične realnosti. Velika je razlika što multiverzum prema teoriji nije fizičko mesto, već koegzistira sa našim univerzumom u apstraktnom delu stvarnosti.

Teško da ćemo ikad uspeti da proverimo ove teorije, ali koliko zanimljivo zvuči ideja da postojimo "paralelni mi u paralelnim svetovima", i to beskonačnim?

Naučnici su u ledenim oblastima Antartika u nekoliko navrata uspeli da registruju izuzetno čudne čestice čija priroda im je za sada potpuno nepoznata, a koje bi mogle potpuno da uzdrmaju sve postojeće zakone fizike.

Najpre su Nasini stručnjaci još 2006. godine, a zatim i 2014. na Antartiku pomoću balona sa detektorom čestica (Antarctic Impulsive Transient Antenna, ANITA) uočili neobične signale. Vremenom su shvatili da se radi o visokoenergetskim česticama koje su se kretale pod uglom koji pokazuje da su nesmetano jurile kroz našu planetu.

Poslednja analiza tih čudnovatih čestica isključila je sva moguća objašnjenja njihove pojave standardnim modelom, to jest teorijom u fizici elementarnih čestica koja uspešno opisuje tri od četiri fundamentalne interakcije između elementarnih čestica od kojih se sastoji sva poznata materija – elektromagnetizam, jaka i slaba nuklearna interakcija.

Prema dosadašnjim saznanjima, novootkrivene čestice mogu se objasniti jedino izvan principa standardnog modela, što znači da je za njihovo razumevanje potrebna neka sasvim nova fizika.

Da li se radi o neutrinima?

Naučnici su najpre razmatrali ideju da se radi o neutrinima, vrlo neobičnim česticama bez električnog naboja minimalno utiču na materiju, odnosno, za koje se zna da bez problema prolaze kroz druge tvari. Međutim, nove čestice su otkrivene na vrlo visokim frekvencijama, te da se radi o neutrinima, oni bi pri takvim frekvencijama ipak reagovali sa česticama unutar Zemlje, a ne bi tako s lakoćom klizili kroz hiljade kilometara tla.
Pojedini naučnici smatraju da se možda ipak radi o visokoenergetskim neutrinima koji su došli iz svemira, možda iz neke daleke galaksije koja ih je pogurala i ubrzala na putu ka nama.

Zato je grupa naučnika odlučila da proveri ovu hipotezu, a posla su se prihvatili fizičar Aleks Picuto sa Univerziteta u Viskonsinu i njegov kolega koji koji radi u opservatoriji "IceCube Neutrino", posebnom projektu na Antarktiku unutar koga se mogu otkriti široki spektri neutrina, uključujući i one nižih energija.

Takvi niskoenergetski neutrini bi trebalo da su iz istog izvora stigli na Zemlju i u isto vreme kao i visokoenergetski koje je registrovala ANITA, ukoliko je početna hipoteza tačna.
Istraživački tim je u januaru završio višegodišnje analize svih prikupljenih podataka tražeći dokaze o postojanju takvih signala, no nisu uspeli da otkriju nikakve tragove.

„Šta god da je uzrok tim česticama, bilo da je reč o novoj fizici ili nekom procesu koji nam je za sada nepoznat, ovo je izuzetno zanimljivo razdoblje“, kaže fizičar Stefan Soldner-Rembold sa Univerziteta u Mančesteru.

Dokaz supersimetrije

U naučnoj zajednici pojavile su se nove teorije o tome šta bi moge biti ove zagonetne čestice, ako zaista dovode u pitanje standardni model.

Astrofizičar Derek Foks sa Državnog univerziteta u Pensilvaniji smatra da se možda radi o „stau“ neutrinima, odnosno težem obliku „tau“ neutrina. Takav scenario bi odgovarao teoriji supersimetrije – teoriji da sve elementarne čestice imaju svoje mnogo masivnije supersimetrične partnere.

Problem je u tome što drugi eksperimenti osmišljeni za otkrivanje supersimetričnih čestica, poput Velikog hadronskog sudarača čestica u Cernu nisu uspeli da uoče takve čestice.

Važna je SRT simetrija

Za naučnu disciplinu koja se bavi proučavanjem razdoblja neposredno posle velikog praska, veoma je važan pojam simertije, ideja da fizički zakoni opstaju uprkos nekoj transformaciji u fizičkom sistemu. Takve se transformacije nazivaju simetričnim i na primer, rezultati eksperimenata ne bi smeli da zavise od pozicije laboratorije ili o trenutku u vremenu u kome se izvode.

Ove simetrije se označavaju znacima – S je oznaka za promenu koja menja česticu antičesticom, a da pri tom ne utiče na njeno ponašanje. P označava simetriju transformacije pariteta, pri čemu se fizika u jednom scenariju ne razlikuje od one u odrazu, odnosno u prostornom odrazu. T predstavlja simetriju preokreta vremena, što znači da postupak izveden unazad u vremenu ne kriši nikakve fizičke zakone.

Poznato je samo nekoliko procesa u koje su uključene standardne čestice koje krše S, R ili T simetriju. No u svim slučajevima kao kompenzacija krše se i ostale dve simetrije, tako da u celini gledajući, nikada se ne narušava SRT simetrija, piše New Scientist.

Nil Turk sa Instituta za teorijsku fiziku u Kanadi i njegovi saradnici Latam Bojl i Kiran Fin pokušali su još 2018. godine da otkriju kako bi izgledala SRT simetrija u prvim trenucima našeg svemira. Po njihovom proračunu u Velikom prasku je postojao strogo ograničen broj i vrsta čestica. Među njima se našla hipotetska čestica desnog neutrina koja je bila kandidat za tamnu materijutojeće zakone fizike.

Najpre su Nasini stručnjaci još 2006. godine, a zatim i 2014. na Antartiku pomoću balona sa detektorom čestica (Antarctic Impulsive Transient Antenna, ANITA) uočili neobične signale. Vremenom su shvatili da se radi o visokoenergetskim česticama koje su se kretale pod uglom koji pokazuje da su nesmetano jurile kroz našu planetu.

Постоје ли два паралелна универзума

Poslednja analiza tih čudnovatih čestica isključila je sva moguća objašnjenja njihove pojave standardnim modelom, to jest teorijom u fizici elementarnih čestica koja uspešno opisuje tri od četiri fundamentalne interakcije između elementarnih čestica od kojih se sastoji sva poznata materija – elektromagnetizam, jaka i slaba nuklearna interakcija.

Prema dosadašnjim saznanjima, novootkrivene čestice mogu se objasniti jedino izvan principa standardnog modela, što znači da je za njihovo razumevanje potrebna neka sasvim nova fizika.

Da li se radi o neutrinima?

Naučnici su najpre razmatrali ideju da se radi o neutrinima, vrlo neobičnim česticama bez električnog naboja minimalno utiču na materiju, odnosno, za koje se zna da bez problema prolaze kroz druge tvari. Međutim, nove čestice su otkrivene na vrlo visokim frekvencijama, te da se radi o neutrinima, oni bi pri takvim frekvencijama ipak reagovali sa česticama unutar Zemlje, a ne bi tako s lakoćom klizili kroz hiljade kilometara tla.
Pojedini naučnici smatraju da se možda ipak radi o visokoenergetskim neutrinima koji su došli iz svemira, možda iz neke daleke galaksije koja ih je pogurala i ubrzala na putu ka nama.

Zato je grupa naučnika odlučila da proveri ovu hipotezu, a posla su se prihvatili fizičar Aleks Picuto sa Univerziteta u Viskonsinu i njegov kolega koji koji radi u opservatoriji "IceCube Neutrino", posebnom projektu na Antarktiku unutar koga se mogu otkriti široki spektri neutrina, uključujući i one nižih energija.

Takvi niskoenergetski neutrini bi trebalo da su iz istog izvora stigli na Zemlju i u isto vreme kao i visokoenergetski koje je registrovala ANITA, ukoliko je početna hipoteza tačna.
Istraživački tim je u januaru završio višegodišnje analize svih prikupljenih podataka tražeći dokaze o postojanju takvih signala, no nisu uspeli da otkriju nikakve tragove.

„Šta god da je uzrok tim česticama, bilo da je reč o novoj fizici ili nekom procesu koji nam je za sada nepoznat, ovo je izuzetno zanimljivo razdoblje“, kaže fizičar Stefan Soldner-Rembold sa Univerziteta u Mančesteru.

Dokaz supersimetrije

U naučnoj zajednici pojavile su se nove teorije o tome šta bi moge biti ove zagonetne čestice, ako zaista dovode u pitanje standardni model.

Astrofizičar Derek Foks sa Državnog univerziteta u Pensilvaniji smatra da se možda radi o „stau“ neutrinima, odnosno težem obliku „tau“ neutrina. Takav scenario bi odgovarao teoriji supersimetrije – teoriji da sve elementarne čestice imaju svoje mnogo masivnije supersimetrične partnere.

  Основна претпоставка теорије струна је да електрони и кваркови у атому нису бездимензионе честице

Problem je u tome što drugi eksperimenti osmišljeni za otkrivanje supersimetričnih čestica, poput Velikog hadronskog sudarača čestica u Cernu nisu uspeli da uoče takve čestice.

Važna je SRT simetrija

Za naučnu disciplinu koja se bavi proučavanjem razdoblja neposredno posle velikog praska, veoma je važan pojam simertije, ideja da fizički zakoni opstaju uprkos nekoj transformaciji u fizičkom sistemu. Takve se transformacije nazivaju simetričnim i na primer, rezultati eksperimenata ne bi smeli da zavise od pozicije laboratorije ili o trenutku u vremenu u kome se izvode.

Ove simetrije se označavaju znacima – S je oznaka za promenu koja menja česticu antičesticom, a da pri tom ne utiče na njeno ponašanje. P označava simetriju transformacije pariteta, pri čemu se fizika u jednom scenariju ne razlikuje od one u odrazu, odnosno u prostornom odrazu. T predstavlja simetriju preokreta vremena, što znači da postupak izveden unazad u vremenu ne kriši nikakve fizičke zakone.

Poznato je samo nekoliko procesa u koje su uključene standardne čestice koje krše S, R ili T simetriju. No u svim slučajevima kao kompenzacija krše se i ostale dve simetrije, tako da u celini gledajući, nikada se ne narušava SRT simetrija, piše New Scientist.

Nil Turk sa Instituta za teorijsku fiziku u Kanadi i njegovi saradnici Latam Bojl i Kiran Fin pokušali su još 2018. godine da otkriju kako bi izgledala SRT simetrija u prvim trenucima našeg svemira. Po njihovom proračunu u Velikom prasku je postojao strogo ograničen broj i vrsta čestica. Među njima se našla hipotetska čestica desnog neutrina koja je bila kandidat za tamnu materiju.

Kandidata za tamnu materiju ima dosta, međutim, ovaj desni neutrino imao je masu od 500 miliona milijardi elektrovolta, odnosno, ono što Turk u to vreme nije znao, istu masu kao čestice koje je zabeležio balon ANITA.

Paralelni svemir

Ako je ova pretpostavka istinita i ako se u prvim trenucima stvaranja svemira održala SRT simetrija, onda je naš svemir sadržavao jednake količine materije i antimaterije. Ove dve tvari se međusobno ne podnose i kada bi se sudarile, odmah bi se uništile ostavljajući za sobom samo energiju.

S obzirom na to da u današnjem svemiru ima mnogo više materije nego antimaterije, mnogi kosmolozi smatraju da simetrija SRT nije u potopunosti postojala na početku stvaranja svemira.

Zato su se Turk i njegove kolege ponovo zapitali – kako to da uopšte postoji naš svemir? A odgovor izgleda opet leži u pomenutoj simetriji. Tako Turk pretpostavlja da su se tokom Velikog praska stvorila dva paralelna svemira, s tim da je većina završila u našem svemiru, a većina antimaterije u drugom, paralelnom svemiru.

U tom drugom svemiru sve bi trebalo da se odvija u suprotnom smeru, a zvezde ili planete bile bi sačinjene od antimaterije, a ne od materije. Što je još zanimljivije, ovaj bi se svemir vremenom vratio unazad ka Velikom prasku, a ne bi se širio od njega kao naš svemir.

Potrebni su dodatni dokazi

Ideja o ovakvom paralelnom svemiru radakalan je pomak od važeće kosmologije, ali Turk veruje da će on i kolege uspeti da razreše sve poteškoće bez uvođenja još jedne nove čestice.

Ako je ANITA zaista uhvatila desni neutrino koji pretpostavlja teorija anti-svemira, onda bi morale da ga otkriju i druge neutrinske opservatorije.

S druge strane, teorijski fizičar Luj Ančordagi sa Univerziteta u Njujorku smatra da se visokoenergetski „tau“ neutrino može zameniti s „muon“ neutrinima niže energije, koji je uočen u "IceCube" opservatoriji, što bi značilo da su na oba mesta otkriveni dokazi o postojanju paralelnog svemira. Ideja o paralelnim univerzumima, nekada svrstavana u oblast naučne fantastike, danas je sve prihvaćenija među naučnicima, naročito fizičarima, koji su skloni da svoje ideje pomeraju do granica zamisliv

Fizičari su predložili nekoliko oblika “multiverzuma”, a svaki od njih omogućava neki drugi aspekt zakona fizike.

Nevolja je u tome što praktično po definiciji ne možemo da posetimo bilo koji od njih kako bismo potvrdili da zaista postoje. Prema tome, postavlja se pitanje ima li drugih načina da proverimo postojanje čitavih univerzuma koje ne možemo da vidimo ili dodirnemo?

Pačvork univerzum

Najjednostavniji multiverzum je posledica neograničenih dimenzija našeg univerzuma. Mi zapravo ne znamo da li je univerzum beskonačan, ali ne možemo isključiti tu mogućnost. Ukoliko jeste, onda mora biti podeljen na pačvork oblasti koje ne mogu da vide jedna drugu.

Fizičari su predložili nekoliko oblika “multiverzuma”, a svaki od njih omogućava neki drugi aspekt zakona fizike.

Nevolja je u tome što praktično po definiciji ne možemo da posetimo bilo koji od njih kako bismo potvrdili da zaista postoje. Prema tome, postavlja se pitanje ima li drugih načina da proverimo postojanje čitavih univerzuma koje ne možemo da vidimo ili dodirnemo?

Naučnici su postulisali više načina na koje bi multiverzumi mogli da postoje, a ovo su neki od nj

Pačvork univerzum

Najjednostavniji multiverzum je posledica neograničenih dimenzija našeg univerzuma. Mi zapravo ne znamo da li je univerzum beskonačan, ali ne možemo isključiti tu mogućnost. Ukoliko jeste, onda mora biti podeljen na pačvork oblasti koje ne mogu da vide jedna drugu.

Razlog je u tome što su te oblasti previše udaljene jedna od drugih da bi svetlost mogla da pređe tu razdaljinu. Naš univerzum je star svega 13,8 milijardi godina, prema tome svaka oblast udaljenija od 13,8 milijardi godina potpuno je odsečena od nas.

Sve u svemu, te oblasti su odvojeni univerzumi, ali neće tako i ostati: na kraju će svetlost premostiti jaz i univerzumi će se spojiti.

Ako naša vasiona zaista sadrži beskonačan broj “vasiona-ostrva” poput našeg, s materijom, zvezdama i planetama, negde u njoj moraju postojati i svetovi identični Zemlji, a tako i bića identična nama.

Po istoj logici, još dalje postoji čitav jedan univerzum identičan našem.

Moguće je da uopšte nije tako. Možda univerzum nije beskonačan ili, čak i ako jeste, možda je sva materija koncentrisana u delu u kome smo mi, a u tom slučaju bi drugi univerzumi mogli da budu i prazni. Međutim, ne postoj očigledan razlog zašto bi bilo tako i do sada nema znakova da se materija smanjuje što dalje gledamo.

Naučnici su postulisali više načina na koje bi multiverzumi mogli da postoje, a ovo su neki od njih.

Fizičari su predložili nekoliko oblika “multiverzuma”, a svaki od njih omogućava neki drugi aspekt zakona fizike.

Nevolja je u tome što praktično po definiciji ne možemo da posetimo bilo koji od njih kako bismo potvrdili da zaista postoje. Prema tome, postavlja se pitanje ima li drugih načina da proverimo postojanje čitavih univerzuma koje ne možemo da vidimo ili dodirnemo?

Naučnici su postulisali više načina na koje bi multiverzumi mogli da postoje, a ovo su neki od njih.

Foto: NASA / Promo

Pačvork univerzum

Najjednostavniji multiverzum je posledica neograničenih dimenzija našeg univerzuma. Mi zapravo ne znamo da li je univerzum beskonačan, ali ne možemo isključiti tu mogućnost. Ukoliko jeste, onda mora biti podeljen na pačvork oblasti koje ne mogu da vide jedna drugu.

Razlog je u tome što su te oblasti previše udaljene jedna od drugih da bi svetlost mogla da pređe tu razdaljinu. Naš univerzum je star svega 13,8 milijardi godina, prema tome svaka oblast udaljenija od 13,8 milijardi godina potpuno je odsečena od nas.

Sve u svemu, te oblasti su odvojeni univerzumi, ali neće tako i ostati: na kraju će svetlost premostiti jaz i univerzumi će se spojiti.

Ako naša vasiona zaista sadrži beskonačan broj “vasiona-ostrva” poput našeg, s materijom, zvezdama i planetama, negde u njoj moraju postojati i svetovi identični Zemlji, a tako i bića identična nama.

Po istoj logici, još dalje postoji čitav jedan univerzum identičan našem.

Moguće je da uopšte nije tako. Možda univerzum nije beskonačan ili, čak i ako jeste, možda je sva materija koncentrisana u delu u kome smo mi, a u tom slučaju bi drugi univerzumi mogli da budu i prazni. Međutim, ne postoj očigledan razlog zašto bi bilo tako i do sada nema znakova da se materija smanjuje što dalje gledamo.

Inflacijski svemir

Druga teorija multiverzuma zasnovana je na najboljim teorijama o nastanku našeg univerzuma.

Prema preovladavajućoj teoriji o Velikom prasku, univerzum je počeo da se stvara u sićušnoj tački da bi se zatim neverovatno brzo proširio u supervrelu vatrenu loptu. U deliću sekunde nakon što je širenje počelo, ono se ubrzavalo munjevitom brzinom, mnogo većom od brzine svetlosti. Ta ekstremno brza ekspanzija univerzuma, za koju se veruje da se odigrala neposredno nakon Velikog praska naziva se “inflacija”.

Teorija o inflaciji svemira objašnjava zašto je svemir relativno jednako raspoređen kuda god da pogledamo. Inflacija je razbila vatrenu loptu do kosmičkih razmera, onemogućivši joj da se previše “zgrudva”.

Prema aktuelnim tumačenjima, Veliki prasak se dogodio kada se deo običnog prostora, koji nije sadržao materiju, ali je bio ispunjen energijom, pojavio unutar druge vrste prostora nazvanog “lažni vakuum” i počeo da raste poput mehura.

Međutim, prema toj teoriji, lažni vakkum bi takođe trebalo da iskusi neku vrstu inflacije, zbog čega bi se širio neverovatnom brzinom. Za to vreme, unutar njega mogli bi da se pojave drugi univerzumi “pravog vakuma”, i to ne samo pre 13,8 milijardi godina, kao naš univerzum, već neprekidno.

Takav scenario je poznat kao “večna inflacija” i tvrdi da sve vreme nastaje beskrajno mnoštvo univerzuma koji se šire. Međutim, mi nikada ne možemo stići do njih, čak i ako budemo putovali brzinom svetlosti zato što oni prebrzo uzmiču.

Prirodna kosmička selekcija

Ovu teoriju je formulisao Li Smolin sa Perimeter instituta za teorijsku fiziku u Voterlou (Kanada). Godine 1992. on je izneo hipotezu da se univerzumi razmnožavaju i razvijaju poput živih bića.

On veruje da “majka univerzum” rađa “bebe univerzume”, koje se formiraju u njenoj utrobi. Majka univerzum sposobna je za tako nešto ako sadrži crni rupe.

Crna rupa nastaje kada džinovska zvezda kolabira usled sopstvene sile gravitacije, pri čemu se svi atomi sudaraju sve dok ne dostignu beskonačnu gustinu.

Stiven Hoking i Rodžer Penrouz uporedili su 1960-tih godina kolabiranje zvezda s malim Velikim praskom u obrnutom smeru. Na osnovu toga Smolin je zaključio da bi crna rupa mogla da preraste u Veliki prasak, u kome bi nastao čitav jedan novi univerzum.

Ako je tako, onda bi novi univerzum mogao da ima malo drugačije fizičke osobine od onoga koji je stvorio crnu rupu, što se može uporediti sa slučajnim genetskim mutacijama zbog kojih se novi organizmi razlikuju od svojih roditelja.

Ako “beba univerzum” ima fizičke zakone koji dozvoljavaju stvaranje atoma, zvezda i života, ona će sasvim sigurno sadržati i crne rupe. To bi značilo da može imati više sopstvenih “beba univerzuma”. Tokom vremena, univerzumi poput ovih postaće češći od onih bez crnih rupa, koji ne mogudimenziji”, koju je Ajnštajn navodno prelagao. Šta se zapravo nalazi u njoj? Možda skriveni univerzum? da se reprodukuju.

Branski multiverzum

Kada je Opšta teorija relativiteta Alberta Ajnštajna dvadesetih godina prošlog veka počela da privlači pažnju, mnogi ljudi su spekulisali o “četvrtoj dimenziji”, koju je Ajnštajn navodno prelagao. Šta se zapravo nalazi u njoj? Možda skriveni univerzum?

Ajnštajn zapravo nije predlagao novu dimenziju, već je ukazivao na to da je i vreme dimenzija, na sličan način kao i tri prostorne dimenzije. Sve četiri su utkane u tvorevinu nazvanu “prostor-vreme”, koja se zakrivljuje pod uticajem gravitacije.

Uprkos tome, drugi fizičari su već počeli da spekulišu o potpuno novim dimenzijama u prostoru.

Kada je 1980-tih godina razvijena Teorija struna, ispostavilo se da ona može da funkcioniše jedino ako postoje dodatne dimenzije. U savremenoj verziji Teorije struna, poznatoj kao M-teorija, postoji čak sedam skrivenih dimenzija.

Štaviše, te dimenzije uopšte ne moraju da budu kompaktne. One mogu biti proširena područja - zagovornici teorije ih nazivaju “branama” (“brana” je skraćeni oblik reči “membrana”), koja mogu da budu multidimenzionalna.

“Brana” bi mogla biti savršeno mesto da se u njemu sakrije ceo jedan univerzum. M-teorija polazi od pretpostavke o multiverzumu brana različitih dimenzija, koje koegzistiraju nalik na listove hartije na gomili.

Te brane trebalo bi da budu prilično različite i odvojene jedna od drugih, zato što sile kao što je gravitacija ne prolaze između njih. Ali, ako se brane sudare, rezultati mogu biti monumentalni. Takva kolizija je mogla da izazove i naš Veliki prasak.

Kvantni multiverzum

Teorija kvantne mehanike objašnjava ponašanje malih objekata, poput atoma i njihovih sastavnih čestica. Ona može da predvidi sve vrste fenomena, od oblika molekula do načina na koji svetlost i materija dolaze u interakciju, sa začuđujućom preciznošću.

Kvantna mehanika posmatra čestice kao talase i opisuje ih matematičkim pojmom “talasna funkcija”.

Možda najneobičnija karakteristika talasne funkcije je što omogućava kvantnoj čestici da postoji u nekoliko stanja istovremeno. Tu osobinu nazivamo superpozicijom.

Međutim, superpozicija se po pravilu uništava kada pokušavamo da izmerimo objekat na bilo koji način. Posmatranje “prisiljava” objekat da se “odluči” za jedno stanje.

Ovaj prelazak iz superpozicije u jedno stanje, izazvano merenjem, nazivamo “kolapsom talasne funkcije”.

U svojoj doktorskoj tezi 1957. godine, američki fizičar Hju Everet tvrdio je, međutim, da objekti ne prelaze iz više stanja u pojedinačno stanje kade se mere ili posmatraju. Umesto toga, sve skrivene mogućnosti u talasnoj funkciji su jednako stvarne. Prilikom merenja mi samo vidimo jednu od tih stvarnosti, ali i ostale postoje.

Ova interpretacija je poznata kao interpretacija “mnogo svetova” interpretacija kvantne mehanike. 

U STVARI  AKO NE VERUJETE STIVENU HOKINGU, AJNSTAJNU I OSTALIM NAUCNICIMA, VERUJTE SELDONU KUPERU!

.