I POSLE SVEGA PATISPANJ

 TO JE TO. POSLE DESET GODINA SHVATILA SAM DA SE VESTI PONAVLJAJU. DA SVE STO NASA PERCEPCIJA 'VIDI'  POSTOJI U NASEM ILI NEKOM UNIVERZUMU ODUVEK I ZAUVEK JER PROSTOR I VREME SU BESKONACNI. COVEK JE OGRANICIO PROSTOR I VREME KAO I SVOJ UM. KAD BI VISE LJUDI USPELO DA OTVORI SVOJ UM I PROSIRI SVOJU PERCEPCIJU SVET BI DRUGACIJE FUNKCIONISAO. KAKO SMO MI SAMO ' KOMPJUTERSKA IGRICA' NA 'NEBESKOM KOMPJUTERU ' TAKO I MORA DA BUDE. KAO MATRIX KAO IGRICA. I DRUGACIJE NE MOZE.

ZATO OVI MOJI BLOGOVI IDU U VREMNSKU KAPSULU . PERIOD OD 2014 DO 2024 GODINE ZAPISAN JE NAJBOLJE STO SAM MOGLA I KOLIKO JE MOJA PERCEPCIJA SVETA DOZVOLJAVALA. MOZDA SAM USPELA DA SAGLEDAM NEKE STVARI VISE NEGO DRUGI LJUDI, MOZDA I NE. BEZ OBZIRA NISAM ZADOVOLJNA NIMALO SVETOM U KOME ZIVIMO. NI DRUSTVO NI PRIRODA NISU DOBRO. I VEROVATNO SU NAM NAMETNULI I TAJ OSECAJ KRIVICE DA JE COVEK USTVARI SVE TO POKVARIO. I JA SAM TO DO SKORO MISLILA. SADA VISE NE.

 MOZDA JE TO I RAZLOG STO NECU VISE DA PISEM BLOGOVE. ETO NISAM IZDRZALA NI DO KRAJA GODINE. NEDOSTAJACE MI SIGURNO ,ALI SVE VISE MI JE JASNO DA SE PRICA VRTI U KRUG STO I NIJE ZANIMLJIVO.

ZDRAVO MI BILI SVI KOJI STE CITALI MOJE BLOGOVE. 

NE MOGU DA VAM POZELIM NI BOLJI ZIVOT ,NI SRECU NI ZDRAVLJE, O PARAMA I DA NE PRICAM. MOGU SAMO DA VAM KAZEM HVALA STO STE SAMNOM PODELILI JEDAN PERIOD NASIH ZIVOTA.

ISTORIJA LECENJA

 NEKAD SU DOKTORI ,A PRE NJIH BERBERINI  RECIMO LECILI LJUDE NA  VRLO CUDNE NACINE. SVAKAKO MEDICINA I  TEHNOLOGIJA SU SE RAZVIJALE, LECENJE JE POSTALO 'HUMANIJE'. ZASTO POD NAVODNICIMA. PA RECIMO PUSTANJE KRVI, ELEKTROSOKOVI, LOBOTOMIJA I MNOGE DRUGE NACINE LECENJA GLEDAMO SA UZASOM JER JE TESKO IH GLEDATI ZAISTA. DANAS GUTAMO PILULE. NIKOM NIJE TESKO NI DA GUTA NI DA GLEDA. POSTOJE PILULE ZA SVE, A CAK I KAD NE POSECUJETE DOKTORE NA TV-U CE VAM PONUDITI PILULE ZA SVE VASE PROBLEME. OGROMNA RAZLIKA SVAKAKO ALI DA LI SU PILULE ZAISTA DOBRE ZA LJUDSKU VRSTU I TO OD NAJMANJE BEBE DO NAJSTARIJEG COVEKA? NE BIH BAS REKLA.

Лоботомија

Почетком 20. века лекари су били потпуно неприпремљени за лечење пацијената оболелих од менталних болести, који су у то време преплављивали болнице. Један од третмана који је био популаран 30-их година прошлог века је лоботомија, одстрањивање делова мозга да би се сузбили депресивни симптоми.Чак и у то време, знало се да је ова пракса опасна, јер је често остављала пацијенте са трајним инвалидитетом и уништавала њихове способности функционисања, памћење и личност. Ипак, само у Америци је више од 40.000 људи било изложено лоботомији, често без свог пристанк

Eлектрошокови

Познати и као електроконвулзивна терапија (ЕЦТ), третмани електоршоковима су први пут коришћени 40-их година прошлог века као алтернатива за лоботомију, за лечење разних облика депресија и манија, а најчешће се примењивала у лечењу хистерије.

Електроконвулзивна терапију је била оштро критикована у јавности због претпоставке да повећава ризик од самоубистава код пацијената који су лечени на овај начин. Један од њих је био и Ернест Хемингвеј. Код терапије електрошоковима је постојао је и проблем етичке природе, због недостатка сагласности лечених и немогућности да се давањем анестезије ублажи бол који пацијенти трпе током третмана.а.

 

Трепанација

 

Хируршка метода која је подразумевала бушење лубање да би се смањио притисак на мозак се користила у лечењу епилепсије, менталних поремећаја и мигрене. То је, такође, био уобичајени захват приликом физичких повреда главе. Ова метода је често била фатална, због инфекција мозга које су настајале као директна последица бушења лобање у нехигијенским условима.

Пракса скидања делова лобање ради ублажавања притиска на мозак и данас се користи, али са анестезијом и са много више хуманости него што је то био случај у средњем веку.

Секс са девицом за лечење сифилиса

Застрашујући мит да се неко ко је „инфициран друштвеном болешћу“ може излечити путем сексуалног односа, датира још из 16. века. Тада је уведена пракса да се мушкарци лече од сифилиса и гонореје тако што ће имати сексуални однос са девицом.

Са овим бизарним „лечењем“ се наставило и данас, на жалост, у неким деловима Африке, што за последицу има бројне пријављене случајеве силовања девојчица.

Радиоактивни радијум

Откриће овог радиоактивног елемента је довело до настанка читаве индустрије производа базираних на радијуму. Чак се појавила и реклама која је промовисала предности припремања и козумирања радиоактивне воде, која се пила код куће за лечење разних обољења.

То је трајало све док радници коју су правили производе од радијума нису почели да умиру у мукама.

Ињекције парафина

У раним верзијама третмана ботоксом, лекари у 19. веку су користили ињекције од парафинског воска како би пеглали боре и повећавали груди. Восак се временом учвршћавао и претварао у густе, болне парафинске грудве.

Пуштање крви

Доктори из средњевековног доба класификовали су четири врсте личности (темперамента): сангвиник, колерик, меланхолик и флегматик. Они су веровали да би недостатак било ког од ова четири темперамента довео до нарушавања човековог здравља. Сматрали су да болесни људи имају сувише крви која изазива дисхаромнију међу њиховим темпераментима и да је једини начин лечења испуштање одређене количине крви. То се радило на два начина: или помоћу пијавица или засецањем делова тела.Пијавице се и данас користе у неким законитим медицинским процедурама и у алтернативној медицинској пракси, веома популарној код холивудских и музичких звезда и других богаташа.

Лечење изметом

Животињски измет се дуго користио за лечење различитих болести и за прављење многих лекова, чак до касног 19. века. У викторијанско доба постојао је лек за смањење бола у грлу који је садржао исушени измет пса, а древни Египћани су користили балегу магарца, краве или газеле у бројне медицинске сврхе.

Понекад су ове методе доводиле до тровања, а некада би бактерије из измета заиста имале лековито дејство

.Uvod Puštanje krvi u cilju lečenja praktikuje se bar oko tri hiljade godina i bilo je jedan od najčešćih metoda lečenja uopšte. Sadržaj Terapijska vrednost puštanja krvi nije dovođena u pitanje sve do XIX veka. Tada je puštanje krvi kao način lečenja počelo postepeno da se napušta, ali se još uvek praktikuje u arapskoj i tradicionalnoj kineskoj medicini, dok se u 'zapadnoj' medicini zadržalo za svega nekoliko indikacija. Puštanje krvi se zasnivalo na verovanju da se njim popravlja poremećena ravnoteža u telesnim sokovima, tzv. 'humorima' i da se njim odstranjuju suvišna količina krvi i štetni dimovi ('pneume') koji se nagomilavaju u organizmu. Puštanje krvi je bilo indikovano u lečenju skoro svih poznatih bolesti, čak i očigledne anemije. Ono je izvođeno skarifikacijom u kombinaciji sa vantuzama, flebotomijom, tj. venesekcijom (retko arteriotomijom) i primenom pijavica. Puštanje krvi su u raznim periodima praktikovali sveštenici, lekari, berberi, posebno tzv. berberi-hirurzi, ali i laici. Najčešće je puštano od pola do dva litra krvi, nekad i više. Kod daleko najvećeg broja bolesnika puštanje krvi je imalo štetne posledice po zdravlje bolesnika, a uzima se kao pouzdana činjenica da je kod nekih bolesnika ono bilo fatalno ili je snažno doprinelo takvom ishodu. U XX veku, u naučnoj, tzv. 'zapadnoj' medicini, puštanje krvi je još uvek praktikovano u lečenju hipertenzije, teške srčane slabosti i edema pluća, ali su i te indikacije vremenom napuštene. Zaključak Danas se puštanje krvi kao način lečenja praktikuje samo kod policitemije, hemohromatoze i nekih oblika porfirije, a pijavice se još uvek tu i tamo koriste u replantacionoj i plastičnoj hirurgiji, vrlo retko u nekim drugim specifičnim okolnostima.

 

Puštanje krvi

 

Puštanjem krvi lečili su se mnogi problemi, uključujući i glavobolje i groznica. Pre hiljadu godina, lekari bi koristili posebne instrumente, nekad čak napravljene od drveta, kako bi otvorili venu pacijenta i pustili mu krv. Ta praksa je bila uobičajena zato što su lekari verovali da sve bolesti potiču od viška krvi u sistemu i da u ljudskom organizmu treba da se uspostavi ravnoteža između elemenata vatre, vode, vazduha i zemlje, odnosno krvi, sluzi, žute i crne žuči. 

 

Otpuštanjem dela krvi iz tela, ta četiri elementa bi se ponovo vratila u ravnotežu. 

 

"Srećnici" među pacijentima dobijali su terapiju pijavicama, a taj oblik terapije napušten je tek u drugoj polovini 19. veka.

 

Hidroterapija

 

Hidroterapija korišćena je za lečenje mentalnih oboljenja u mnogim ustanovama s početka 20. veka. Tada se verovalo da voda može predstavljati adekvatan lek, jer u zavisnosti od temperature, izaziva različite reakcije u telu. Ipak, ova terapija nije predstavljala opuštajuće kupke i osvežavajuće plivanje u prohladnom bazenu. Hidroterapija podrazumevala je uranjanje u kupke, koje je trajalo satima, a ponekad i danima, obično u malim prostorijama s malo ili nimalo svetlosne i zvučne stimulacije. 

 

Koristili su i tople ili hladne obloge u koje su umotavali celo telo pacijenta na po nekoliko sati.

 

Urinoterapija

 

Ispijanje sopstvenog urina u terapeutske svrhe možda zvuči odvratno, ali neki ljudi veruju da ta praksa pomaže u lečenju nekih bolesti. Urinoterapiju je popularizovao britanski naturopata Džon V. Armstrong, čija je porodica štošta lečila urinom. Zagovornika ovog tretmana ima i danas, a oni tvrde da urin sadrži antitela potrebna za borbu protiv različitih bolesti. Naravno, ne postoji naučna studija koja bi potkrepila ove tvrdnje.

 

Lečenje živom

 

Živa je otrovan metal, ali je nekada korišćena kao eliksir i topikalni lek. Persijci i Grci koristili su je jer se lako razmazivala, a kineski alhemičari su mešali tečnu živu i crveni sulfid žive, kako bi "produžili život i vitalnost". Neki su čak verovali da omogućava ljudima da hodaju po vodi i imaju večni život. Korišćena je i u lečenju sifilisa, zbog čega su mnogi pacijenti umirali od oštećenja bubrega i jetre.

 

Insulinski šok

 

Insulinski šok, poznat i kao terapija insulinskom komom, bila je jedna od prvih uspešnih terapija za šizofreniju. Međutim, ona je bila izuzetno neprijatna i opasna za pacijenta. Insulin bi se najpre koristio za smanjenje osećaja anksioznosti, nervoze, tremora, povraćanja i gubitka kilograma, a onda bi se doze povećale i pacijent bi zapadao u nesvesno stanje, posle čega bi bio manje agresivan. Insulin je korišćen u terapiji pacijenata sa šizofrenijom, jer bi privremeno nakon buđenja iz kome psihotične misli nestale.

 

Buđav hleb

 

ListVerse piše da se buđav hleb koristio u mnogim zemljama, među kojima i u Srbiji, za sprečavanje infekcije. Kora buđavog hleba stavljala se na kožu glave stanovnika Egipta, jer se verovalo da ima lekovita svojstva.  Ujedno, bila je to prva i najprimitivnija upotreba antibiotika u borbi protiv bolesti. Iako više ne jedemo buđav hleb, iz njih dobijamo antibiotike koji nas leče od mnogih infekcija.

 

Lobotomija

 

Lobotomija je hirurška procedura u kojoj se razdvajaju nervni putevi u čeonom režnju od ostatka mozga. Ovaj tretman korišćen je za lečenje šizofrenije, bipolarnog poremećaja i drugih mentalnih bolesti. Rezultati su ponekad bili obećavajući, ali je kod mnogih pogoršala stanje. 

 

Američki neurolog Valter Džekson Frimen II zamenio je proceduru takozvanom transorbitalnom lobotomijom. Ona je podrazumevala guranje nečeg što podseća na bodež za led, kroz očnu duplju pacijenta i probijanje kosti koja razdvaja očnu duplju od frontalnog režnja. 

 

Lobotomije su kasnije zamenili mnogo efikasniji lekovi poput antidepresiva i antipsihotika.

 

Hemiglosektomija

 

Glosektomija je procedura uklanjanja jezika, ali hemiglosektomija podrazumeva uklanjanje samo jednog njegovog dela. To je oblik lečenja kojim su lekari u prošlosti pokušavali da poprave govorne mane. Nemački hirurg Johan Fridrih Difenbah skraćivao je pacijentima jezik, sve dok procedura nije proglašena ilegalnom, pošto su mnogi ljudi umirali tokom zahvata.

 

Elektrokonvulzivna terapija

 

ECT ili elektrokonvulzivna terapija, poznata je i kao šok terapija, a korišćena je u lečenju psihijatrijskih poremećaja. Ona podrazumeva upotrebu strujnih udara na mozak pacijenta, a u tridesetim je prvenstveno korišćena u lečenju depresije. Dve elektrode stavljane su pacijentima na slepoočnice, a kroz glavu im je puštana naizmenična struja. Pacijenti su bili izloženi terapijama po tri puta nedeljno. Upotreba ECT-a čak je pojačana sedamdesetih godina, kada je pronađen način da pacijenti dobiju adekvatnu anesteziju.

 

Trepanacija

 

Trepanacija je možda i najgori tretman ikad korišćen u lečenju. Ovaj proces podrazumeva bušenje rupe u lobanji i izlaganje jednog dela mozga. U drevna vremena verovalo se da se čovek na taj način oslobađa od zlih duhova, a rupe su bušene oštrim kamenim bodežima. Krajem srednjeg veka počela su da se koriste metalna svrdla u tu svrhu, koja su olakšala bušenje lobanje.

KAD SVEMU DODATE I ORTOPEDSKA POMAGALA OD NAJRAZLICITIJIH MATERIJALA I BUKVALNO ZA SVE DELOVE TELA ( DO VESTACKIH PROTEZA ZA ZUBE) NIJE DA NE NEKADASNJI DOKTORI NISU IMALI SA CIME DA RADE. MOZDA ME ZATO SAD CUDI STO DOKTORI MNOGO VISE ZNAJU O LJUDSKOM TELU, STO IMAJU DOSTUPNA SVA CUDA NOVE TEHNOLOGIJE PA OPET LJUDI UMIRU OD RAKA I MNOGIH DRUGIH BOLESTI, A DA NE POMINJEM PANDEMIJE NASTALE IZ LABARATORIJE. 

STA SAM ZAPRAVO HTELA DA KAZEM.? DA KAD  BI   DOKTORI DANAS  ULOZILI TOLIKO TRUDA KOLIKO SU NEKAD DOKTORI ULAGALI DA POMOGNU PACIJENTIMA BILO BI MANJE I BOLESTI I SMRTI OD BOLESTI!

STA CE NAM TELEFONI

 ETO I JA SAM NAVIKLA DA  TEHNOLOGIJA TOLIKO NAPREDUJE DA SE VISE NE MERI GODINAMA PRELAZAK JEDNE TEHNOLOGIJE NA DRUGU NEGO MESECIMA, A NE BI ME IZNENADILO DA SE MENJA I NA DNEVNOM NIVOU.  DOK SU PRVOBITNOM COVEKU ZA   PRONALAZAK TOCKA TREBALE HILJADE GODINA, A ZA PRVI AUTOMOBIL STOTINE ONDA JE ZAISTA FASCINANTNO KOJOM BRZINOM SE RAZVIJA SAVREMENA  TEHNOLOGIJA. TAMAN SMO SE TOLIKO SRODILI SA NASIM MOBILNIM TELEFONIMA KAO DA IH IMAMO ODUVEK KAD ONO - NECE NAM VISE BITI POTREBNI. NEVEROVATNO.

A KO TO TVRDI? ILON MASK KO CE DRUGI

.Milijarder i tehnološki inovator Ilon Mask predviđa budućnost u kojoj će mobilni telefoni postati prevaziđeni.

U odgovoru na platformi X, Mask je istakao: "U budućnosti, neće više biti telefona, samo Neuralink-ova".

Neuralink je jedna od Maskovih kompanija, koja se bavi razvojem čipova/implantata za mozak. Kompanija je već počela sa testiranjem moždanih implantata na ljudima i ne planira da se zaustavi.

Maskova objava je bio odgovor na AI-generisanu fotografiju, na kojoj Mask drži telefon dok mu je na čelu iscrtan dizajn neuronske mreže.

Tokom januara, Mask je objavio da je prva osoba dobila Neuralink implantat u mozgu, a to je bio 29-godišnji Noland Arbo. Nedavno je Mask na X-u objavio i da Neuralink prima prijave za drugog učesnika, koji će dobiti neuralink implantat sa nazivom Telepathy (telepatija). On daje vlasniku mogućnost da kontroliše pametni telefon ili računar koristeći moć misli i prvenstveno je kreiran za ljude koji su izgubili sposobnost da koriste svoje udove.U martu je prvi pacijent sa implantom pokazao kako igra šah “snagom misli”.

Istovremeno, Musk je najavio moždani implantat Neuralink, koji je zamišljen kao uređaj koji omogućava slijepim ljudima da vide – ovaj projekat se zove Blindsight.

 Preko 70% svetske populacije koristi mobilne telefone. Najviše pretplatnika ima u Italiji, gde svaki drugi građanin ima dva telefona, odnosno 147% Italijana koristi mobilni telefon, sledi Rusija sa 146%, zatim Nemačka 130%, itd. Zanimljivo je da samo 89% Amerikanaca ima mobilni, a u Kini svega 56%. U Srbiji je broj pretplatnika odavno premašio populaciju, pa kod nas čak 129% ljudi koristi mobilni telefon, odnosno na svake tri osobe dolazi po četiri mobilna telefona.

Jedan skorašnji izveštaj pokazao je da odrasle osobe u SAD proveravaju telefon u proseku 344 puta dnevno, svaka četiri minuta, i na svom uređaju provode ukupno skoro tri sata dnevno.

Problem za mnoge od nas je da jedan brzi zadatak na telefonu dovodi do brzog proveravanja mejla ili fidova društvenih mreža i odjednom smo uvučeni u beskrajno skrolovanje.

To je vrzino kolo.

Što korisniji naši telefoni postaju, to ih više koristimo.

Što ih više koristimo, gradimo više neuralnih puteva u mozgu koji dovode do toga da posežemo za telefonom za bilo koji zadatak koji obavljamo - i to više osećamo potrebu da proveravamo telefon čak i kad ne moramo.

Nastranu zabrinutost zbog konkretnih vidova našeg hiperpovezanog sveta, kao što su društvene mreže i njihovi sve hiper-realističniji filteri lepote, šta naša zavisnost od ovih uređaja uopšte radi našem mozgu?

Je li sve samo štetno po nas ili ima i nekih dobrih strana?

Ono što znamo je da prosto odvraćanje pažnje proveravanjem telefona ili primećivanjem notifikacije može da ima negativne posledice.

To ne iznenađuje previše; mi znamo da, generalno gledano, multitasking škodi pamćenju i performansama.

Jedan od najopasnijih primera je korišćenje telefona u vožnji.

Jedna studija pokazala je da je najobičniji razgovor preko telefona, čak ne ni slanje poruka, dovoljan da vozači sporije reaguju na putu.

Isto važi i za svakodnevne zadatke čiji ulog nije toliko visok.

Učesnicima druge studije bilo je dovoljno samo da čuju notifikaciju kako kaže „ding" da bi učinak zadatka koji su obavljali bio mnogo gorilošiji - gotovo jednako loš kao kod učesnika koji su razgovarali ili pisali tekstualne poruke tokom obavljanja tog zadatka.

Posledice ne ostavlja samo korišćenje telefona - na način na koji mislimo može da utiče samo njegovo prisustvo.

U jednoj skorašnjoj studiji, na primer, istraživači su tražili od učesnika da ostave telefone pored sebe tako da budu vidljivi (na radni sto, npr.), da ih ostave negde u blizini ili van vidokruga (u torbi ili džepu, npr.), ili u drugoj prostoriji.

Učesnici su potom obavljali niz zadataka da bi se testirala njihova sposobnost da obrade ili zapamte informacije, njihova sposobnost rešavanja problema i njihova usredsređenost.

Ispostavilo se da im je učinak bio mnogo bolji kad su im telefoni bili u drugoj prostoriji nego u blizini - bilo da su bili vidljivi, uključeni ili ne.

Isto je važilo uprkos tome što je većina učesnika tvrdila da svesno ne razmišlja o svojim uređajima.

Puka blizina telefona, čini se, doprinosi „odlivu mozga".

Naš mozak bi podsvesno mogao predano da radi na tome da sputa želju da proverimo telefon ili konstantno nadgleda okruženje da vidi da li treba da proverimo telefon (npr. čekanje na notifikaciju).

U svakom slučaju, ova odvraćena pažnja može da oteža obavljanje bilo čega drugog.

Jedino „rešenje", otkrili su istraživači, jeste ostaviti uređaj u drugoj prostoriji.

To su loše vesti (neke od).

Ali - kao što su istraživači nedavno otkrili - naša zavisnost od uređaja može da ima i nekih dobrih strana.

Na primer, vlada verovanje da oslanjanje na telefone atrofira našu sposobnost pamćenja.

Ali možda nije baš toliko jednostavno.

U jednoj skorašnjoj studiji, dobrovoljcima je pokazan ekran sa krugovima obeleženim brojevima koje je trebalo da prebacuju na jednu ili drugu stranu.

Što je veći broj na krugu bio, to će dobrovoljac biti više plaćen ako ga prebaci na pravu stranu.

U polovini testa, učesnicima je bilo dozvoljeno da beleže, na telefonu, koji krugovi treba da idu na koju stranu.

U drugoj polovini, morali su da se oslanjaju samo na sopstveno pamćenje.

Ne iznenađuje da je mogućnost pristupa digitalnim podsetnicima pospešilo njihov učinak.

Šta je ono što više iznenađuje?

Kad su koristili podsetnike, učesnici se nisu bolje sećali samo krugova veće vrednosti koje su zapisali - sećali su se i krugova niže vrednosti koje nisu zapisali.

Istraživači misle da, time što su poverili najvažnije informacije (visoke vrednosti) vlastitom uređaju, pamćenje učesnika bilo je slobodno da pohrani informacije niže vrednosti.

Kao što biste mogli da očekujete, uz ubrzani rast naše društvene zavisnosti od ovih uređaja svake godine, istraživanja imaju velikih problema da se sustignu.

LOSA STRANA

Kad više nisu imali pristup podsetnicima, pamćenje krugova niže vrednosti je ostalo - ali više nisu mogli da se sete onih veće vrednosti.

Proći će mnogo godina istraživanja pre nego što ćemo moći tačno da znamo šta naša zavisnost od uređaja čini snazi naše volje i kogniciji na duže staze.

Za to vreme, međutim, postoji još jedan način na koji možemo da ublažimo njene efekte.

A to ima veze sa načinom na koji razmišljamo o vlastitom mozgu.

Kao što je moj bivši kolega Dejvid Robson napisao u knjizi Efekat očekivanja, skorašnje istraživanje dovelo je u pitanje verovanje da, ako ispoljimo snagu naše volje na jedan način (što će reći, podsvesno se odupremo proveravanju našeg telefona), mi „tanjimo" naše ukupne rezerve i značajno otežavamo koncentrisanje na drugi zadatak.

Ali, piše, on, to umnogome zavisi od našeg verovanja.

Pojedinci koji misle da naš mozak ima „ograničene" kapacitete (kao što je da opiranje jednom iskušenju otežava opiranje drugom) zaista će biti skloniji da iskažu taj fenomen na testiranju.

Ali kod onih koji misle da što se više opiremo iskušenju, više ojačavamo kapacitet da nastavimo da se opiremo tom iskušenju - naš mozak, drugim rečima, ima neograničene resurse - ispoljavanje samokontrole ili mentalnog umora na jednom zadatku ne utiče negativno na njihov učinak na sledećem.

Još fascinantnije od toga, da li imamo ograničeni ili neograničeni pogled na mozak moglo bi da bude uglavnom kulturološko pitanje - zapadnjačke zemlje poput SAD su sklonije da misle da su sposobnosti uma ograničene za razliku od drugih kultura, kao što je Indija.

Šta sam zaključila na osnovu svega ovoga?

Da bih smanjila bezumno posezanje za telefonom, nastaviću da vežbam da ga ostavljam u drugoj prostoriji.

Ali ću se i neprestano podsećati da moj mozak ima više resursa nego što mislim - i da svaki put kad se oduprem iskušenju da proverim telefon, gradim nove neurološke puteve koji će mi olakšati da se u budućnosti oduprem tom iskušenju, a možda i nekim drugim.

 

Da li ste nekada osetili neverovatnu povezanost sa nekom osobom čak i kad anije u vašoj blizini? Možete li da se povežete sa nekim mislima i da imate slične misli i poruke koje jedno drugom želite da saopštite, a da ne izgovorite nijednu reč? Ako sebe prepoznajete u ovome, imate snažnu telepatsku vezu sa nekom osobom.

Kada dvoje ljudi uspostave telepatsku vezu, oni mogu biti povezani čak i kada su miljama daleko. Ljudski mozak je sposoban da čini čuda. Jedno od ovih čuda je telepatija. Telepatija prevazilazi pojmove vremena i prostora i omogućava komunikaciju bez kontakta i bez verbalne komunikacije.

Sledeći znakovi pokazuju da ste sa nekim snažno povezani telepatski:

– Uvek znate šta rta osoba misli ili oseća, čak i kada nije pored vas. Vaša međusobna energija je jaka, snažno ste povezani mislima, da osećate jedno drugo u celosti.

– Kada vam je neko blizak u opasnosti ili mu se dešava nešto važno, osetićete to. Takođe možete osećati strah ili bol koji se javlja kod druge osobe.

– Tišina sa nekim može biti puna ljubavi.

– Neko ti daje osećaj sigurnosti. Čak i kada ste u nezgodnoj situaciji, osećate prisustvo nekoga, iako ta osoba fizički nije pored vas.

Telepatija svakako jeste prenos talasa ljubavi i bliskosti, i ne treba je ignorisati. Kada vam se pojavitaj unutrašnji glas i golicanje koje vas povezuje sa nekom osobom, pozovite joj, saopštite svoje osećanja, razgovarajte. Emotivne odnose treba stalno razvijati, dve duše mogu postati jedno – tek

Takva osećanja se mogu pripisati telepatiji.

Ako je ljudski mozak sposoban za telepatiju, zamislite šta bi sve čovek mogao da uradi kada bi bio svestan svoje prave moći i koristio svoje mentalne sposobnosti za najviše dobro?

UVEK UKAZUJEM POVERENJE MASKU KAO OSOBI KOJA IMA SIRI POGLED I OTVOREN UM POTPUNO. OD NJEGOVOG PRIVATNOG ZIVOTA SE POTPUNO OGRADJUJEM. A NJEGOVE IDEJE SU SE I DO SADA POKAZALE  IZUZETNO DOBRO. PA AKO SPOJI TLEPATIJU I IMPLANT KOJI CE BITI KAO MOBILNI UREDJAJ (TELEFON) NEKA - TO JE POTPUNO U REDU!

EGO I SUJETA

 TREBA IMATI SVOJE 'JA'. TO JE U REDU. ALI IMATI VELIKU KOLICINU EGA SVAKAKO NIJE DOBRO KAO I SVE CEGA JE VISE. TO NANOSI STETU OKOLINI ALI I SAMOJ OSOBI. EGO MOZE DA BUDE KORISTAN,MEDJUTIM NJEGOVA ULOGA U MNOGIM SEGMENTIMA ZIVOTA NANOSI MNOGO VISE STETE NEGO KORISTI.

Reč “Ja” u sebi sadrži najveću grešku i najdublju istinu. Zavisi od upotrebe. U svakodnevnoj upotrebi “Ja” predstavlja pogrešnu percepciju onoga što vi jeste. Iluzorni doživljaj identiteta. To je naš ego. 

U svom delu “Uvod u psihoanalizu”, Sigmund Frojd je isticao troslojni aspekt čovekove ličnosti, kao ID-EGO-SUPEREGO.        Id (“ono”) je prisutan u svakom od nas, od samog rodjenja. Lišen logike, obuzet primitivnim ponašanjima i instiktima. Podleže uticaju seksualnih impulsa i agresije. Id je deo ličnosti koji se ne obazire na norme i propise, jedini cilj jeste, postići zadovoljstvo.

Ego (“ja”) jeste svesni deo ličnosti, koji spoznaje svet putem mišljenja, pamćenja, opažanja. Ego se rukovodi principom realnosti i posreduje izmedju ida i superega.     

Superego (“nad-ja”) predstavlja savest i moral. On je proizvod življenja u odredjenoj društvenoj sredini. Id, ego i superego predstavljaju funkcionalne komponente koje se nalaze u medjusobno dinamičkom odnosu. Nego, da se dublje posvetimo Egu.

Ego predstavlja neopaženi deo uma, glas u glavi koji se pretvara da smo mi. 

Ego prikazuje sliku koju imamo o samom sebi. Pored toga, on je i prizma kroz koju posmatramo ljude oko sebe i naše okruženje. Medjutim, ego su i neopažene emocije, koje su odgovor tela na taj glas. Glas u glavi prezentuje priču u koju telo veruje. Emocije se razlikuju od osobe do osobe, naše telo odgovara na um emocijom, a emocija se pretvara u reakciju. 

Negativna emocija je toksična po telo. Tuga, strah, mržnja, zavist… Jer ego je skup negativnih energija i skup svih negativnih aspekata naše ličnosti. Sva ta stanja i osećanja utiču i na naš imuno sistem, varenje, rad srca. Što ukazuje na povezanost emocionalnog stanja i fizičke bolesti. 

Pitanje je, da li onda pozitivne emocije imaju suprotan efekat? Da li one jačaju imunitet i leče telo? 

Ovde se pravi razlika izmedju pozitivnih emocija koje stvara ego i emocija koje izviru iz našeg prirodnog stanja. Prve u sebi sadrže suprotne emocije već u samom startu. Na primer, ono što ego naziva ljubavlju jeste posesivnost, koja se lako moze pretvoriti u mržnju. Vezano za dublje emocije, one su stanje bića. One se iskazuju kroz ljubav, radost i mir kao dela naše prave prirode.

 

Svaki ego nešto želi. Vodjen tom potrebom on se prihvata raznih uloga kako bi dobio to što smatra potrebnim. Bilo da se radi o psihološkoj ili fizičkoj potvrdi, osećaju moći, superiornosti, materijalnoj dobiti… Neke uloge su jedva primetne dok su druge više nego očigledne. Ego traga za pažnjom koja ima odredjeni oblik. Poput pohvale i divljenja.                                                      Pojedina ega ako ne mogu dobiti pohvalu ili divljenje, zadovoljiće se drugim oblicima pažnje, i tumačiće uloge kako bi došli do njih. Pozitivnu pažnju zameniće negativnom. Posegnuće za ponašanjem koje će izazvati osudu. Sve u smislu sopstvene potvrde, “molim te, reci mi da postojim, da nisam beznačajan.”

“Ego se hrani pažnjom koju dobija od drugih.”

Ukoliko je neko moćniji od nas, u smislu da ima više znanja, više novca, više posla, prijatelja… Ego se u tom slučaju oseća ugroženim. Iz razloga što taj osećaj “manjeg” unižava njegov imaginarni doživljaj sebe, u odnosu na druge. Tada osoba pokušava da vrati svoju moć tako što oštro kritikuje ili umanjuje vrednost onoga što drugi poseduju, znaju, mogu.

Može se desiti i sledeće.

Umesto takmičenja sa osobom koja ga čini inferiornim, daće sebi na važnosti udruživanjem sa istom. Kretaće se u krugovima u kojima tu osobu veličaju i uzdižu, smatrajući se tada jednako bitnim i važnim. Ruku pod ruku, samim njenim prisustvom, biće zadovoljen vapaj za superiornošću. 

 

 

Mnogi ljudi uskraćuju drugima pomoć u poslu, potcenjuju ih, pokušavaju da ih sabotiraju na razne načine.  Sve zarad cilja “oni ne mogu biti bolji od mene”. Ego ne zna za saradnju. Ego ne zna da će se posao bolje obaviti i lakše odvijati u saradnji sa drugima. On ne shvata da njegovo nezadovoljstvo povodom tudjeg uspeha umanjuje šansu za sopstveni uspeh. 

 

Najznačajniji savet bi bio: Merite se jedino sa sobom. Budite sebi jedini prekor i jedina pohvala. 

Svako ima svoju percepciju sveta. Svoje navike, shvatanja i verovanja. S toga, ne shvataj ništa lično. Neslaganje nije uvek i namerno suprostavljanje.

1. Ne stvaraj idole. Ne idealizuj i ne uzdiži druge. Njihove živote. Uspehe. Postojanje. Poštuj sve što su postigli ali se usmeri samo na sopstveni put i imaj svoj cilj. 
2. Ne dokazuj se pred drugima onda kada se uplašiš da su bitniji od tebe. Sopstvenim potvrdjivanjem u tom trenutku nećeš umanjiti njihovu moć ili nemoć. Nego baš suprotno. Zato “tri put meri jednom seci”
3. Budi svoj, drugačiji, budi autentičan. Ne tuguj što nisi kao neko drugi. Jer ti si to što jesi. 
4. Nemoj da se žališ, kukaš i ogovaraš. Prestani da juriš savršenstvo. 
5. ZAHVALNOST. Bez nje nema genijalnosti. Bez nje nema kontrole. Zahvalnost je jedini put da dobiješ i više od onoga što trebaš.                                                                                                                                                                                   

Ego onemogućava jasnu viziju i treba ga odstraniti ukoliko želimo da budemo kompletni. Kompletni smo samo onda kada smo povezani sa svojim višim “Ja”. Jedina ljubav i potvrda dolazi iznutra. Kada je pronadjemo u sebi imaćemo je i spolja. 

“Ono što čovek stvarno voli u sebi i kod drugoga je njegov idealni Ego čije je poreklo duboko, sa korenima i u prošlosti čovečanstva. Najviši cilj razvoja svake osobe treba da bude ne samo uzimanje i zadovoljavanje fizičke napetosti. Već i radosno davanje i predavanje sebe drugome.” Vladeta Jerotic.a

 

Samopoštovanje i samopouzdanje su, naravno, poželjne osobine, koje nisu stečene već se s vremenom grade. I to što ste ponosni na sebe i svaki svoj uspeh, afirmativno je i lepo. Ali ako ste duboko ubeđeni u to da baš sve što radite u životu radite najbolje, da su vaši stavovi ispravniji od tuđih, i ako ne dozvoljavate da vam neko sugeriše da postoji i drugačije mišljenje, to nije pohvalno. Trener ličnog razvoja Kerol En Rajs kaže da bi ovi parametri mogli da ukažu na to da ste narcis. A od njih ljudi beže glavom bez obzira.

- To što ste sami sebi najveći obožavalac nije dovoljno, jer i drugi ljudi treba da vas vole i poštuju - poručuje Kerol. - Ako stalno vodite glavnu reč i govorite isključivo o sebi, trebalo bi da shvatite da je drugima dosadno i da će, pre ili kasnije, prestati sa vama da se druže.

Jer, niko ne voli monologe. Za razgovor je potrebno najmanje dvoje, a ako se vi stalno namećete i svaku rečenicu počinjete sa "ja", tu prostora za dijalog nema. Kao što razgovor nije razgovor ukoliko neko stalno menja temu da bi pričao o sebi i sve svoje doživljaje

 Rajsova kaže da je veliki problem sa narcisoidnošću to što ljudi misle da su zvezde.

- Zapravo većinu ne zanima ni ko ste, ni šta radite, ni kako ste, sve dok nemaju konkretan razlog da to saznaju. Ako pretpostavljate da su svi fascinirani vama i da su svi vaša publika, definitivno ste narcis - oštra je Kerol. 

RODJENA SESTRA EGA JE SUJETA

 

Sujetna osoba je:

1. preosetljiva na kritiku i odbacivanje
2. ima izraženu želju da dobije potvrdu od strane drugih ljudi
3. ima nisko samopoštovanje
4. čvrsto se identifikuje sa svojim egom i grčevito se drži te idenitifikacije

Sujetne osobe su preosetljive na kritiku. One svaku kritiku doživljavaju intenzivno, lično, kao znak odbacivanja. Ako kritikujete sujetnu osobu ona će postati ljuta i povređena i osećaće se odbačeno. Sujetna osoba žudi za prihvatanjem i odobravanjem od strane drugih. Sujetna osoba je osoba gladna ljubavi. Sujetna osoba se oseća nevoljeno a ne ume da voli sebe u zadovoljavajućoj meri. Zato ona traži potvrdu svoje vrednosti od strane drugih ljudi. Spolja može delovati arogantno, nadmeno i samouvereno. Dok iznutra se oseća nesigurno, povređeno, usamljeno, odbačeno, besno i prazno.

Zašto je sujeta “slast za ego”?

Kada sujetna osoba osvaja druge ljude, dobija njihove komplimente i divljenje, ona procveta. Oseća se kao da je na sedmom nebu. Ti uzbudljivi, ekstatički osećaji moći, lične vrednosti i prihvaćenosti dižu njen ego u nebesa. Osećaj ličnog trijumfa je jako uzbudljiv, prijatan i eksicitirajući kao droga. Osoba lako postaje zavisna od njega i teško ga se odriče. Problem je u tome što svi ti osećaji (kao i svi drugi) ne mogu da traju dugo. Za sujetu važi poznata narodna izreka: ko visoko leti, nisko pada. Kada prestanu aplauzi, divljenje i prihvatanje, sujetna osoba ostaje bez svoje duševne hrane i ponovo zapada u stanje apatije, umerene i hronične potištenosti (distimije), koja može biti praćena povremenim epizodama očaja.

Zašto je sujeta “otrov za dušu”?

Sujeta je “otrov za dušu” jer sprečava prirodan kapacitet osobe da se razvija i dostigne svoj krajnji cilj ličnog i spiritualnog razvoja a to je sloboda od ega. Sloboda od ega ne znači gubitak ega, jer je to nemoguće. Sloboda od ega znači distanciranje od ega, svest da ego postoji ali da je ego samo ego a ne suštinska odlika nečijeg identiteta. Ego je samo filter kroz koji posmatramo sebe, druge i svet. Iako imam ego ja sam mnogo više od njega.

Od čega se sastoji ego?

Ego je dečija i kulturna tvorevina sa kojom smo se identifikovali tokom razvoja. Ego se sastoji od niza kulturnih i porodično uslovljenih vrednosti, uloga i identiteta. Ego ne možemo razoriti niti izbrisati iz našeg uma, ali ga možemo prevaziđi. Možemo se izdići iznad njega, tako što ćemo uvideti da ego nije suština našeg bića. Svako ima ego ali niko od nas nije ego.
Sujetna osoba je osoba koja je centrirana na svoj ego. Ona ne vidi da ona može da postoji izvan svog ega. Zato je tako fragilna i preosetljiva. Dokle god osoba veruje da je ona ego, ona neće biti u stanju da sebe prihvati bezuslovno i oslobodi sebe ropstva sujete.

Kada osoba bezuslovno prihvati sebe ona oseća duševni mir, spokoj, celovitost, radost i iskrenu ljubav prema sebi, drugima i svetu. To je ljubav bez očekivanja i interesa. Volim zato što postojim a ne zato što želim da posedujem nešto ili nekoga. Kada osoba shvati i doživi da nije svoj ego ona više ne žudi za prihvatanjem od strane drugih. Više ne teži savršenstvu. Može slobodno i udobno da živi u svojoj koži jer se više ne identifikuje čvrsto sa svojim ego programima, stečenim identitetima i uverenjima. Takva osoba je svesna sebe, ali je i dalje nesavršena. Ali to više nije problem. Nesavršenost joj ne smeta, jer se više ne vezuje za ego.

Osnovni ego program je: vrediš onoliko koliko te značajni drugi prihvate i potvrde. Kada postanemo svesni tog programa i prestanemo da ga sledimo, postajemo slobodni od ropstva sujete. Ego program je onaj u koji veruju deca. To je program kome smo naučeni i trenirani od rođenja pa sve do odraslog doba. Ego program kaže: budi ono što drugi kažu da ti jesi, oni bolje znaju od tebe kakav si i koliko vrediš. To je naravno iluzija. Ko može da vas bolje zna od vas samih? Ne može niko.

Kako možemo prevazići ego i sujetu?

Tako što ćemo zaviriti u sebe i potražiti odgovore iznutra. Koje odgovore tražimo? Tražimo da odbacimo iluzije o tome ko verujemo da jesmo. Kada odbacimo te iluzije ostaje ono to stvarno jesmo. To se ne može opisati rečima jer to nije koncept već doživljaj. Doživljaj da nismo ego oslobađa i uvodi nas u svet prave samospoznaje i unutrašnjeg mira.

Sujeta, taština, slavoljublje… Ova ljudska osobina je od davnina predmet interesovanja mnogih filozofa, psihologa, pisaca, dramaturga, reditelja, umetnika uopšte, kao i svi drugih koji su težili da zavire u ljudsku psihu.

Iza sujete se krije nesigurnost, slabost, nemoć osobe da svoje samopoštovanje crpi iznutra. Sujeta je itekako prisutna kod savremenog čoveka, ali je vekovima unazad takođe imala svoje oblike i neizostavno je determinisana socijalnim okruženjem.

Za razvoj sujete i njen opstanak neophodni su ljudi  iz okruženja. Danas je, čini se, usled sistema vrednosti koje nam nameće moderno društvo, više nego ikad pogodna klima za razvoj sujete. Ljudi se uglavnom vrednuju po imetku i poziciji moći, a ne po duhovnim vrlinama i moralnim vrednostima.

Sujeta je deo ljudske prirode, različito izražena kod različitih ljudi. Većina ljudi smatra sujetu negativnom osobinom. Kritike i sugestije na račun svojih postupaka i odluka, sujetna osoba doživljava intenzivno, povređujuće, biva uvređena ili čak kritiku procenjuje kao napad na njenu ličnost.

Zato se osećanje sujete svrstava u infantilna osećanja. Sujetni ljudi, baš kao i mala deca, nisu u stanju da razdvoje svoje postupke od svoje ličnosti. Uvek kada su joj poljuljani slika i mišljenje o sopstvenoj veličini i vrednosti, sujetna osoba svojim ponašanjem pokušava da obezbedi pohvale i priznanja od strane ljudi iz okruženja, kako bi potvrdila osećanje sopstvene vrednosti.

Onda kada divljenje, priznanja i pohvale okoline izostanu, sujetna osoba je sklona da sebe predstavlja kao neshvaćenu i kao žrtvu. Ova odbrambena reakcija često je praćena osećanjima gneva, ljutnje, zavisti i mržnje.

 Sujeta se uglavnom manifestuje tako što osoba svaku kritiku tumači kao zavist okoline, nameru da joj napakoste. Usled ovakvog doživljaja, dolazi do vidnih promena u ponašanju. Te promene se ogledaju u nastojanjima sujetne osobe da se preterano hvali, da ističe i naglašava svoje uspehe i postignuća, da se eksponira kako bi privukla pažnju okoline.

 

Takvo ponašanje je obično praćeno karakterističnim neverbalnim sadržajima, kao što su nadmeno držanje i specifičan izraz lica. Okolina uglavnom za vrlo kratko vreme primeti sujetnost kod osobe, dok je ona sama negira.

Sa druge strane, ima poznatih javnih ljudi, posebno iz sveta umetnosti, koji rado ističu ovu svoju osobinu kao pozitivnu. Oni je smatraju pokretačkom snagom da čine dobra dela i budu kreativni. Na kraju, to biva ovenčano priznanjem okoline. Onda kada sujetna osoba dobije divljenje i pohvale okoline, njeno samopouzdanje dobija ogromnu snagu. Ona postaje uzbuđena, prezadovoljna sobom, oseća se moćno, vredno i prihvaćeno.

Ovaj intenzivan i kompleksan doživljaj je toliko prijatan, skoro pa ekstazičan, te deluje poput droge. Osoba se teško odriče ovakvih osećanja, koja su obično kratkog daha. Tada nastaje problem, jer sa prestankom pohvala dolazi do pada, sledi potištenost, bezvoljnost, apatija i ponekad očaj.

Sujeta je kamen spoticanja na putu ličnog rasta i razvoja. Ona ometa kapacitete ličnosti da raste, razvija se i da se oslobodi svog ega. Sloboda od ega podrazumeva jačanje svesti da ego postoji, ali da on kao takav nije ličnost, već samo neka vrsta prizme kroz koju posmatramo svet i ljude oko sebe. Ego nije odlika nečijeg identiteta, osoba je mnogo više od ega.

Zrela ličnost shvata da je veća od ega.

Sa pozicije ega funkcionišu deca, ali i sujetne osobe koje su identifikovane sa njim, i ne vide da mogu da postoje izvan sopstvenog ega. U korenu ovakvog funkcionisanja je osećanje da vrediš onoliko koliko te druge, tebi važne osobe prihvate i „potvrde“.

Sve dok se ne oslobodi ovakvog funkcionisanja i ne sagleda sebe kao nekog ko je iznad svog ega, osoba ne može da prevlada svoju sujetu.Prevladavanje sujete je put ka bezuslovnom prihvatanju sebe kao osobe sa sopstvenim vrednostima. Vrednostima koje zavise isključivo od vas, a ne od okoline. Kada počnete da volite bez interesa i želje da posedujete nekog i nešto, onda možete reći da ste pobedili sujetu.

Važno u prevazilaženju sujete je nastojanje da se cene vrednosti koje nisu materijalne. Da obogaćujete svoj unutrašnji duhovni svet, a ne da sakupljate materijalna dobra zarad divljenja drugih.

Čovek ne treba da teži savršenstvu, već da zavoli sebe sa svim svojim manama i vrlinama. Da gleda na sebe kao na neponovljivu ličnost koja temeljno otkriva svoje unutrašnje lepote na putu ka svom samoostvarenju. 

 

SADA JEDNA POUCNA PRICA.

 

Čuo sam za čoveka koji je ceo život bio samac, a kada je trebalo da umre, u 90. godini, jedan dečak ga je pitao:

- Bio si sam ceo život, ali nikad nisi rekao zašto. Sada kada umireš, reci nam, to ubija našu radoznalost. Ako postoji neka tajna, možete nam reći sada. Čak i da je tajna poznata, to vam ne može nauditi.

- Da, to je tajna - rekao je čovek. - Nije da sam protiv braka, ali tražio sam savršenu ženu. Tražio sam i tražio, i ceo moj život je nestao.

- Ali, u tako velikoj zemlji, sa toliko miliona ljudi, polovina od njih su žene, zar niste mogli da nađete savršenu ženu? - pitao je dečak.

Iz oka na samrti pala je suza.

- Da, našao sam jednu, rekao je.

Mladić je bio potpuno iznenađen

- I šta se desilo? Zašto se nisi oženio?

- Zato što je ona tražila savršenog muža - objasnio je starac.

 

NIKO NIJE SAVRSEN. ZATO TREBA POCI OD SEBE KADA TRAZITE NEKU SAVRSENU OSOBU ZA PARTNERA U VEZI, ZA PRIJATELJA, KOLEGU... JER AKO SHVATITE DA SVI IMAMO VRLINE I MANE I DA NAS EGO I SUJETA MOGU POVREDITI DRUGE LJUDE ONDA MORATE DA IMATE ISTE KRITERIJUME I ZA SEBE I ZA DRUGE. TAKODJE AKO OSETITE NA SVOJOJ KOZI NECIJU SUJETU I PREVELIKI EGO BEZITE GLAVOM BEZ OBZIRA.

 

 

POSLEDNJA SANSA

 TAKO SAM ZAVRSILA PRETHODNI BLOG - DATA NAM JE TA POSLEDNJA SANSA. DA LI CEMO JE ISKORISTITI ILI NE ZAVISI OD CELOKUPNOG DRUSTVA. U OVAKVOM DRUSTVU POJEDINAC MOZE MALO DA UCINI. VECINA BI POMOGLA ALI JE NEMOGUCE UJEDINITI VECINU ZA BILO KOJI CILJ. NAZALOST. ETO ODE I 'POSLEDNJA SANSA' POSLE SVIH ONIH KAFANA KOJE SU BILE DUSA BEOGRADA. 

ISTORIJAT

Srbija je dugo bila pod okovima Turske vlasti i upravo se tim povodom važan događaj odigrao 11. decembra 1830. godine. Tog dana je na mestu današnje kafane 'Šansa' pročitan Drugi hatišerif. Ovim aktom turskog sultana, koji je tog dana pročitan na srpskom jeziku i obelodanjen pred narodom, Srbija je postala autonomna kneževina, čime je konačno dobila slobodu. Zbog lokacije na kojoj je pročitan i naravno zbog njegove važnosti, u ovoj kafani, na istaknutom mestu stoji spomen ploča kao podsetnik na izuzetno važan događaj za našu zemlju. Ujedno, to je u Beogradu i njegovo jedino obeležje.

 

"Poslednja šansa" je decenijama mesto za ispijanje kafe u mirnim jutarnjim ili popodnevnim časovima, kutak za skrivanje kada se pobegne sa časa, šansa za one koji noću ne mogu da spavaju ili im ne daju da spavaju, kao i za svakog ko je poželeo da popije piće baš tu.

U ovu kafanu, na obodu Tašmajdanskog parka dolazilo se non stop. Kao jedina kafana u Beogradu koja je 60-ih godina radila celu noću, upisala je mnogo toga u svoju istoriju. Danas se, pod malo drugačijim imenom, nalazi  i dalje na istom mestu i domaćin je svima koji su ostali verni ovom delu grada.

Sve je počelo šezdesetih godina, od beogradskog kafea "Taš", smeštenog u Tašmajdanskom parku, u blizini Crkve Svetog Marka. Iako priličnog skromnog i ne baš reprezentativnog izgleda, već je u to doba bilo mesto gde su se stalno okupljale beogradske face.

Kasnijih godina, kako su se vremena i uslovi menjali, kafe "Taš" doživljava potpunu transformaciju. Kafe postaje kafana i menja ime u "Poslednja šansa" i dobija, za to doba, potpuno inovativno radno vreme. Odluka je pala - kafana će raditi ceo dan i celu noć.

Noseći u svom imenu reč "poslednja", nesumnjivo je nagoveštavala da je to jedino mesto u Beogradu gde je moglo da se ode kada se svi lokali u gradu zatvore. Upravo zbog takvog  radnog vremena, ispisala je deo istorije noćnog života Beograda.

Prvobitni izgled mesta odgovarao je kafanama toga doba. Velika bašta bila je ispunjena drvenim stolovima i stolicamasa metalnim okvirima, a stolove su prekrivali neizbežni karirani stolnjaci. Najviše se ispijala kafa, koja se služila se u bakarnim fildžanima koje su konobari donosili na srebrnim poslužavnicima. Bez nadstrešnice, gosti su u sunčanim danima direktno bili izloženi suncu i upijali svaki njegov zrak. Jeste da su morali mršteći se od sunca da čitaju najnoviji broj Politike, ali to gotovo nikome nije smetalo.

Kasnijih godina, kafana dobija nadstrešnicu od trske, a hlad su takođe pravili i reklamni Pepsi suncobrani. Njen prepoznatljivi izgled činila je boja zidova između zelene i tirkizne, dok je cenovnik bio  izložen u izlogu kafane, pa su gosti koji nisu znali šta da poruče, morali po ideju da prošetaju do samog izloga. U kafani se pazilo na svaki detalj, pa tako i na odevanje konobara. Konobari  su uvek morali da budu doterani što je podrazumevalo crne pantalone "na peglu", bele košulje, sa leptir mašnom oko vrata i da sa osmehom srdačno dočekuju svakog gosta.

"Poslednja šansa" je sedamdesetih godina širom otvorila vrata za sve stanovnike Beograda. Glavni gosti  ove kafane tokom dana su bili đaci Pete beogradske gimanzije, koju od "Šanse" deli čuveni Tašmajdanski stadion. Bežeći sa časova, đaci su se krili u prijatnom ambijentu kafane i krišom, sa bezbedne daljine, gledali kako profesor ulazi u polupraznu učionicu. 

Hit među srednjoškolcima tih godina bio je "Vitasok" u staklenoj ambalaži, koji su polako ispijali, jer je za njega bio utrošen ceo džeparac. Trebalo je taktički potrošiti celih 45 minuta, jer se pravilo dobro znalo - čim se sok popije, namršteni upravnik razbarušene kose, iz ugla kafane odmah viče "Diži se".

Pored srednjoškolaca, "Šansa" je bila i redovno sastajalište studenata Pravnog fakulteta,kako da se preslišaju pred ispit uz kratki espreso, tako i u večernjim časovima, da isti proslave. Duško Radović je kroz duhovitu opasku dočarao to vreme: "Ono đaka što pretekne srednjim školama i fakultetima, upisaće kafane Šumatovac i Sunce. Poslednja šansa otvara večernju školu".

Kako je sunce polako zalazilo i gosti su se smenjivali. U predvečernjim satima najviše su  dolazila poznata lica Radio Televizije Beograd, smeštene u samom komšiluku. Nakon pročitanih vesti i završenih emisija, voleli su da se opuste u domaćem ambijentu. 

Kasno po noći, znali su da svrate i čuvena imena mračne strane Beograda poput Giške, Belog i Ljube Zemunca, ali nikada se nije desilo da se dogodi neki problem. Upravo je to ono što je davalo čar tadašnjem Beogradu.

Bilo je i onih koji 1980. godine nisu imali svoje matursko veče zbog smrti doživotnog predsednika Jugoslavije - Josipa Broza Tita. Očajni zbog toga što im se neće održati veče o kojem su maštali četiri godine, maturanti su odlučili da stvar ne prepuste slučaju. Uspeli su ipak da izbore proslavu mature u Domu Vojske. Ali,  kako je to bilo samo do 11 sati uveče, organizovano su nastavili u svojim svečanim odelima i dugim haljinama, gde drugo nego u omiljenu "Poslednju šansu", gde su slavili završetak škole sve do jutra.

Nekada se među onima koji slave, našao poneki budući vojnik. Nakon neprospavane noći, ispijajući kratko piće, pravo iz "Poslednje šanse" odlazilo se u vojsku, jer je jedino tako taj odlazak i mogao da se podnese.

Mnogi tužni i srećni trenutci su se odigrali noću, za stolovima "Poslednje šanse". Ali kako ništa ne traje večno, noćna gradska idila bližila se svome kraju.

"Poslednja šansa" je je dugo bila jedina kafana koja je radila non-stop. Međutim, 1982. godine su i druge kafane u Beogradu proširile svoje radno i počele da rade celu noć. Tako se te 1982. godine desila prekretnica - doneta je odluka da "Poslednja šansa" zatvori svoja vrata noću. Postavši dnevna kafana, ona iz svog naziva briše reč poslednja i postaje kafana "Šansa".

Kafana sa novim imenom dobija i novi način grejanja. Ušuškani ambijent je u prvim godinama grejala peć na naftu, potom je peć zamenila furuna, da bi te iste godine nova "Šansa'"konačno dobila radijatore i ponovo promenila svoj ambijent.

 

Zidovi kafane pamte brojna recitovanja, koja su trajala satima. Takođe, svedoci su snimanja naše čuvene domaće serije 'Grlom u jagode'. Kada je muzika u pitanju, bend 'Riblja čorba' je odabrao "Šansu" da u njoj snimi spot za pesmu "Ovo je poslednja pesma o tebi".

Istaknuti gost i svakodnevni posetilac ove omiljene gradske kafane u godinama kada je bila najpopularnija, bio je naš poznati pesnik Vasko Popa. Stanovao je prekoputa Tašmajanskog parka i svakodnevno je dolazio u šansu da provede svoje vreme. Priče govore da nije postojao dan da Vasko ne dođe u Poslednju šansu na piće. Momo Kapor je takođe voleo i često dolazio u Poslednju šansu, da se sastane sa prijateljima, kao i mnoga velika imena Beograda.

Danas se "Šansa" nalazi na istom mestu, na Tašmajdanskom parku i dalje je među omiljenim restoranima u tom delu grada. Poznata je po svojoj velikoj bašti koja se prostire celom dužinom restorana, u mesecima kada je lepo vreme, idealna je da roditelji popiju svoju podnevnu kafu, dok bebe mirno spavaju u svojim kolicima.

Mnogi su se ovde sastajali, a mnogi su se i rastajali, nekada i ranom zorom. Nekima je "Šansa" bila druga kuća, beg od stvarnosti i slamka spasa u kritičnim trenutcima. Utočište mnogih poznatih gradskih imena i boema i mesto gde je u svakom kamenu urezano vreme koje je iza nas i zbog koga ova kafana ima posebnu težinu. Mnogi je nazivaju zaštitnikom bezbrižnih vremena i najboljom kafanom u ovom delu grada, a ona je u godinama koje su dolazile to i opravdala.

DANAS 

 U poseti je bila i komunalna inspekcija. Zanimala ih je bašta. Jedna od najpoznatijih kafanskih bašta Beograda, koja je nekome naprasno postala sumnjiva, i za koju Vukadinović ima saglasnost relevantnih institucija. A kada tu baštu već pominjemo, SRC „Tašmajdan“ je u saopštenju obećao da će – kada sudski spor bude gotov – u njoj biti podignut spomenik Vasku Popi, još jednom znamenitom Beograđaninu koji navodno nije propuštao „Poslednju šansu“.

„Taj su spomenik najavili pre godinu dana. Bio sam spreman čak i da dam donaciju. Ima smisla, čovek je dolazio ovde i u moje vreme; lepa ideja na lepom mestu. Uopšte mi nije jasno šta ih je do sada sprečavalo da je realizuju. To je javna površina. Ne bih mogao da ih blokiram čak ni kada bih hteo“, kaže Vukadinović.

Na stranu pravni aspekt ove priče, ispisane su biblioteke o tome kako se kultne kafane povlače, a konfekcijski kafići neumoljivo napreduju. Vreme koje je proslavilo „Poslednju šansu“ ne može se vratiti, uobičajen je zaključak. No tvrdile su mnoge umne glave da se neće vratiti ni vreme diktatora, pa eno Hejdara Alijeva bronzanog i zdravog nad Tašmajdanom. Kada mogu da se vrate diktatori, valjda mogu i recitatori.

Ipak, ponašanja i navike ljudi se menjaju, te je danas poseban izazov za one koji vode mesta koja imaju tradiciju kako da tu tradiciju očuvaju, a da se istovremeno prilagode novim zahtevima gostiju.

„Stari gosti se smenjuju, a dolaze novi. Nekada je kafana bila jeftina, ponuda je bila jednostavna – dnevna jela i ponešto sa roštilja, vina i, generalno, alkohol iz lokalne ponude. Sada je drugačija ponuda, pa mnogi ne mogu toliko često da priušte sebi kafanu ili restoran. Naravno, uz to postoji i mnoštvo drugih mesta koja nude zabavu i druženje mladim ljudima”.

07 JUN POSLEDNJI RADNI DAN NASE 'SANSE' 

U čuvenoj beogradskoj kafani "Poslednja šansa", koja skoro 60 godina radi na obodu Tašmajdanskog parka, nedaleko od Crkve Svetog Marka, danas je poslednji radni dan.

 

Još jedan simbol Beograda odlazi u zaborav... Kultna kafana "Poslednja šansa" juče je prestala sa radom

I KAO STO SMO JUCE ZAKLJUCILI, NOVI TRENDOVI, NOVE GENERACIJE.

STARE KAFANE, DUSA, KOCKASTI STOLJNACI I KONOBAR KOJI ZNA KAD UDJETE KAKO STE  ODLAZE U ISTORIJU. E PA ZAO MI JESTVARNO!

 

 

NOVI TRENDOVI

 KRECE SE VALJDA OD RODJENJA, VRTICA, OSNOVNE SKOLE PA NADALJE. NOVI TRENDOVI SU BESMISLENI I OPASNI JER VODE KA VRSNJACKOM NASILJU. I ONDA DOLAZIMO DO TRENDA GDE SE DOBRI I NORMALNI LJUDI KLASIFIKUJU KAO LUDI! JESTE ODUVEK POSTOJALO ONO DOBAR I LUD SU BRACA RODJENA ALI NOVI TRENDOVI SU TO PODIGLI NA MNOGO VISI NIVO! 

POCNIMO OD RODJENDANA

I dok princeza i njene drugarice ispijaju dečiji penušavi šampanjac sa krastavcem na očima, njihove kozmetičarke sređuju im noktiće, prave raskošne frizure i šminkaju ih

Proslava dečijih rođendana danas je toliko evoluirala da predstavlja pravi atak na roditeljskii džep. Sendviči sa šunkom i krastavčićima, mamina domaća torta i muzičke stolice uveliko su zamenjeni skoro pa gala proslavama. I taman kad smo pomislili da više ništa ne može da nas iznenadi pojavi se najnoviji trend - proslava rođendana u spa centrima. Ponuda je takva da dečicu obara sa nogu, a roditelji moraju da izdvoje i više od cele plate da svojoj devojčici ne bi slomili srce.

Zamišljeno je da sve izgleda krajnje glamurozno, slavljenica, koja je ulozi princeze u tih dva ipo sata koliko proslava traje, zajedno sa svojim drugaricama dobija bade mantil, papuče, haljina za princeze, cipelice na štiklu, kruna, šminka, frizura, manikir i pedikir, slavljenička torta na više spratova za slikanje i duvanje svećica, a za drugare koji dođu obezbeđena je soba sa igricama.

Za ovakav užitak roditelji mogu da izaberu par lokacija širom Srbije, a cene po paketima se kreću od 25 do 30 evra po osobi. Paketi su raspoređeni po broju zvanica, pa je tako najslabiji paket sa najmanje 10 dece i 10 odraslih, a najveći onaj sa 25 dece i 25 odraslih. To znači da bi roditelji morali da izdvoje najmanje 500 evra. 

Kod nekih piće je besplatno, međutim ketering i poslastice svuda se doplaćuju. Ponegde postoji mogućnost da se poruči i suši, gde nestaje i poslednji trag na nekadašnje, dobro poznate, dečije rođendane u Srbiji.

Ovaj trend naišao je, blago rečeno, na sukob mišljenja među mnogim roditeljima. I dok neki ne mogu da odole, a da svojim princezama ne ispune svaku želju, drugi smatraju da ovakva proslava može loše uticati na razvoj njihovog deteta.

"Ne mogu da zamislim svoje dete da na proslavi svog 10. rođendana izigrava neku primadonu od 30 plus godina. Uošte mi nisu jasni pojedini roditelji kojima je potpuno normalno da teraju svoje dete da odraste pre vremena. Stvarno ne znam šta fali igraonici gde će se deca igrati i biti sva podjednaka", rekla je jedna mama vidno izrevoltirana za Telegraf.rs.

Mnogim roditeljima je ovakva proslava i preskupa investicija u koju bi minimum morali da ulože 500 evra, pa ne znaju kako da saopšte deci da ipak ne mogu da im omoguće "rođendan iz snova".

"Jedan tata nam je ispred škole pričao da je danima u stresu jer ne zna kako da kaže ćerki da ove godine ipak neće moći da slavi rođendan u spa centru. Prosto ljudi nemaju novca za to, a mala samo o tome priča", priča žena.

Šta vi mislite o ovakvoj prolsavi rođendana?

IDEMO SAD DO OSNOVNE SKOLE I MORAM DA KAZEM DA OVO NIJE POLITICKI TEKST JER JA POLITIKU NE RAZUMEM I NJE NEMA UPREKO 2000 BLOGOVA KOJE SAM DOSAD NAPISALA. MEDJUTIM OVDE MORAM DA UPOTREBIM NESTO I POLITIKE DA OBJASNILA STA OSNOVCI MISLE O DANASNJEM DRUSTVU

Ponovo obaramo crne rekorde i konstatujemo da je u Srbiji u 2023. godini 26 maloletnih lica starosti od 14 do 17 godina ubilo nekog, a da u tu crnu brojku ne ide masovno ubistvo u OŠ „Vladislav Ribnikar“. Svaki dan upozoravamo na broj ubijenih žena, dok nam na decu pucaju iz vazdušne puške. Agresivni ispadi na ulici oko banalnih stvari su postali sastavni deo života.

Da li se vladajuće elite, kao donosioci odluka i kreatori dominantne klime u društvu, nekada uplaše za sebe i za svoje bližnje? Kako se ne plaše da će tuča u kafiću ili pucnjava u školi ili na ulici pogoditi i njihovo dete? Pa čak iako su stariju decu sklonili u inostranstvo, imaju porodicu i prijatelje do kojih im je valjda stalo, imaju nekoga koga vole. Da li zaista misle da ih skupa odela, automobili i stotine stanova mogu zaštititi i spasiti od nepredvidivog nasilja?

Kada dete ubije drugu decu, zlo ne pita kog su političkog opredeljenja roditelji ubijene dece, da li imaju partijsku knjižicu (i čiju) ili samo katatonično ponavljaju da ih politika ne interesuje.

Kada su politički moćnici oslepeli od bahatosti i samozadovoljstva pomislili da su zaštićeni od zla, pa i zla koje šire?

Pre neki dan mlađa ćerka mi objašnjava da su drugari iz škole hteli da na majicama u kojima slave završetak osnovne škole napišu: „Džaba vam vaše škode, mi imamo lambordžini“. Rekla sam joj da ne razumem šta su hteli tom porukom da kažu, a ona mi je objasnila: „Pa znaš, mama, policija vozi škode, i oni u tim škodama ne mogu da stignu Paniće“. Naravno, sledi moje logoreično siktanje: pa sa kim se vi poistovećujete, za koga vi i zašto navijate, za klince bez škole koji voze automobile koje retko koji čovek može da priušti od svog rada, pa vi se vozite autobusom, kao i ja, a oni jurcaju lambordžinijima, znaš li ko je njihov otac… Odmah je prekinula rečima: ma znam mama, ja sam im sve to isto rekla.

Taj bumerang koji nam se vratio s idolima nalik na one iz ratnih devedesetih me je podsetio na jedan događaj. Petar Panić (otac čuvene braće), tada Šešeljev telohranitelj, postavljao je kioske po Zemunu. Kada je otkopao temelje za još jedan, na uglu ulica Šilerove i Ugrinovačke u Zemunu, tik ispred kuće našeg porodičnog prijatelja, moj tata je došao da pomogne da se temelji zatrpaju. U jednom trenutku začula se škripa guma i iz skupocenog automobila je istrčao Petar Panić i bez reči udario M.B. pištoljem u glavu i napravio mu veliku posekotinu.

Pošto je moj otac bio jedini očevidac događaja, ubrzo je njemu i oštećenom na ulici neobavezno prišao radnik DB-a s predlogom da svi treba da spuste loptu, da oni svoje probleme rešavaju unutar kuće, da ljudi koji rade za DB imaju preko 300 godina robije i da nema toga šta nisu spremni da urade… Vodio se postupak pred bivšim Četvrtim opštinskim sudom, okrivljeni Petar Panić je postao naglo bolešljiv i nije dolazio na suđenja, ona su se beskrajno odlagala, a kao svedok odbrane pojavio se u jednom trenutku i Mile Luković zvani Kum (iz zemunskog klana). Moj otac je dosledno, u punoj sudnici nabildovanih i istetoviranih posmatrača, ponavljao šta je video tog dana ali slučaj nije dobio sudski epilog.

Očevi vođa zemunskog klana (Spasojevića i Lukovića) javno su se odrekli svojih sinova. Spasojevićev otac je, kažu, na samrtničkoj postelji prokleo sina, poručio mu da se ne pojavljuje na očevom grobu, dok se Lukovićev otac ubio zbog sramote. Izgleda da su deca preživelih „heroja“ devedesetih, sada, 30 godina kasnije, postala idoli novih generacija. Braća Panić imaju lepe automobile, mnogo pratilaca na društvenim mrežama, objavljuju slike iz noćnog provoda, a manje je važno ili je potpuno nevažno ko su oni zaista i šta su radili njihovi roditelji. A izgleda da je najmanje važno što je protiv njih u toku postupak za trgovinu ljudima.

Naši roditelji se nisu obračunali sa demonima devedesetih, a mi smo odavno pustili demone današnjice da narastu i ojačaju. Iako smo platili i na Drini, platićemo i na ćupriji jer izgleda da iz dosadašnjih skupih plaćanja nismo ništa naučili.

DOBAR I LUD

Što je još gore, današnje društvo često olako prihvata manipulaciju. Čini se da je većina ljudi spremna slijepo povjerovati tuđim mišljenjima, bez vlastitog kritičkog razmišljanja ili analize situacije. Ova povodljivost, često proizašla iz straha, pruža plodno tlo za manipulatore i dominantne ličnosti da ostvare svoje ciljeve na račun drugih.

U današnje vrijeme, često se susrećemo s paradoksalnom situacijom gdje zli pojedinci mogu transformirati nekoga do juče smatranog za najboljeg čovjeka u najgoru verziju sebe. Kroz uvredljive riječi i poniženja, ti manipulatori uništavaju integritet i dostojanstvo svojih žrtava. Još gore, ova dehumanizacija često prolazi nekažnjeno u društvu

Odatle potiče i poznata izreka: “Danas se dobar čovjek posmatra kao da nije normalan.” Biti dobar u svijetu gdje se čini da dobroćudnost prolazi neprimijećeno ili se čak kažnjava, postaje izazov koji mnogi ne žele prihvatiti. Kako bi se zaštitili od potencijalnih zloupotreba, mnogi su prisiljeni izgraditi zid oko sebe, odbijajući pristup čak i onima koji bi možda imali dobre namjere.

Ova distanca služi kao mjera opreza, jer inteligentna osoba shvata koliko je teško razlikovati iskrenost od dvoličnosti u današnjem svijetu. Savjetujem vam da budete temeljiti u procjeni ljudi prije nego što im dopustite pristup vašem životu. Mnogi se prikrivaju iza maske lažne dobrote ili prijateljstva, ali se istina često otkrije tek kada je već prekasno.

Budite oprezni kome dajete svoje povjerenje, jer izdaja često dolazi iz najneočekivanijih izvora. U ovom svijetu, gdje se dobroćudnost često smatra znakom slabosti, važno je pronaći ravnotežu između otvorenosti prema drugima i zaštite vlastitog integriteta.

NIJE LAKO DANAS BITI RODITELJ. ILI CETE VI I VASE DETE PRATITI TRENDOVE ILI CETE BITI IZOPSTENI IZ DRUSTVA. JER TAKVO JE SADA OVO DRUSTVO NE SMES DA STRCIS JER SU KAZNE PREVELIKE.IPAK JOS POSTOJI TRACAK NADE . MOZDA SE JOS MOZE NESTO POPRAVITI. DATA NAM JE POSLEDNJA SANSA.

 

 

MOC RECI I MISLI

 MOC RECI JE CITAVA JEDNA MAGIJA. JER MOC RECI JE NEVEROVATNA. NE  KAZU ZA DZABE REC UBIJE VISE LJUDI NEKO PUSKA. NE ,SAD NECEMO DA PRICAMO O TOME KAKO SMO UBILI NAS SRPSKI JEZIK. OVA PRICA SE ODNOSI NA SVE JEZIKE NA SVETU . SVAKI COVEK  U SEBI IMA TU MOC RECI, ALI RETKO KO ZNA DA JE PRAVILNO KORISTI.

Reč je čista magija. To je moć koja potiče od samog Boga, a vera je snaga koja usmerava tu moć. Možemo reći da sve što postoji u našoj virtuelnoj stvarnosti nastaje uz pomoć reči, jer reči koristimo u stvaranju priče. Ljudi imaju čudesnu maštu. Pomoću reči smo stvorili jezik. Uz pomoć jezika, pokušavamo da objasnimo sve što doživljavamo.

Najpre smo se sporazumeli o zvuku i značenju svake reči. Zatim, pamteći zvuk reči, počinjemo da komuniciramo o svojoj virtuelnoj stvarnosti sa ostalim snevačima. Dajemo imena svemu što opažamo; biramo reči kao simbole, a ti simboli imaju moć da reprodukuju san u našoj glavi.

Na primer, čim čujemo reč konj, u glavi nam se stvara određena slika. Tako funkcionišu simboli. Ali reč može biti još moćnija od toga. Dovoljno je da izgovorimo reč „Kum“, i u našoj svesti se pojavljuje čitav film. Ta reč, kao simbol, poseduje moć i snagu stvaranja, jer može da reprodukuje predstavu, ideju, ili čitavu situaciju u našoj mašti.

Moć reči je neverovatna. Reč u našem umu stvara predstave predmeta. Reč stvara složene koncepte. Reč izaziva osećanja. Reč stvara sva uverenja koja čuvamo u svesti. Struktura našeg jezika oblikuje opažanje čitave naše virtuelne stvarnosti.

Igra života kroz nevidljive sile je put kojim prolazite koristeći vašu moć izgovorenih reči. Umetnost govora je vrlo važna, ali ono na šta većina, nažalost, danas ne obraća pažnju jeste težina izgovorenih reči.zgovorena reč ima ogromnu moć, a mnogi od vas toga nisu svesni. Ako posmatrate reči kao temelj onoga što iskušavate u životu, zapazićete da se, zapravo, velika većina stvari u vašim životima bazira na tome što svakodnevno izgovarate. Vodeći konverzaciju sa sobom i drugima, igrate se rečima, izgovarate i ono što mislite, a i ono što ne mislite.

Svesnost o izgovorenim rečima je u suštini jako mala. Često u monologu sa sobom znate da budete samokritični, da o sebi govorite u negaciji, sarkastično i sa dozom nepoštovanja kako prema sebi, tako i drugima. Vaša podsvest ne zna za realnost, ona osluškuje vaše reči i ispunjava naređenja koja joj damo.

Volela bih da me je neko na osnovnom nivou obrazovanja naučio da svaka izgovorena reč ima svoju težinu i svoju energetsku vibraciju. Univerzum to čuje i vraća vam istom merom. Primera radi, kada izgovorite: ,,Ja to ne mogu, to je preteško za mene­­”, univerzum to razume kao vašu zapovest i trudi se da vam usliši želju.

Pošalje vam izazov kroz neku tešku životnu situaciju iz koje ne vidite izlaz i sve to pripisujete sudbini, višim silama, ne shvatajući da ste sami tvorci te situacije.

Kada izgovorite da niste vredni ljubavi, niste svesni da automatski osuđujete sebe na samoću.

Vi ste čvrsto identifikovani sa svim što izgovarate, samim tim, vi apsolutno verujete u to što govorite i to je upravo dokaz kako se lako izgradi jedno uverenje. Vi kasnije funkcionišete kroz to isto uverenje. Čest primer toga da se konstantno vrti jedan te isti obrazac izgovorenih reči jeste nemanje novca. Osoba koja to stalno izgovara i smatra ga kao prekretnicu za svoj celokupan život, nažalost, ništa drugo i ne može da iskušava, osim nemanje istog.

Trajno iz svog vokabulara izbacite sledeće rečenice i reči:

• ,,Jao, strašno!”;
• ,,Katastrofa!”;
• ,,Užas!”;
• ,,Ne mogu ja to!”;
• ,,Nikada to neću ostvariti!”;
• ,,Nadam se…” (nada poslednja umire i možete da se nadate do kraja svog života, bez promene).

Jasno vam je šta ćete da manifestujete izgovaranjem ovih rečenica i reči. Umesto toga, možete da kažete:

• ,,Dobro, nije lako, ali rešiće se …”;
• ,,Verujem da će se stvari rešiti u moju korist…”

Zna se gde se upotrebljavalju termini strašno, katastrofa, užas… Nemojte da budu deo vaše svakodnevnice, reda radi i navike. Neka ovo budu termini za situacije u kojima jeste prikladno da ih upotrebite.

Zapitajte se šta to stalno sebi govorite, beležite sve negacije, sve što izgovorite više puta u jednom danu. Ne dozvolite da ono što izgovarate ima iskrivljenu projekciju vaše budućnosti. Pažljivo birajte šta ćete reći, jer bez prestanka vi ubirate plodove svojih reči.

Ono čemu poklanjate pažnju, to raste. Isto je i sa ovom situacijom. Pošto osvestite šta izgovarate,  nađite bolju, suptilniju reč. Daću vam i jedan mali savet. Kada kažete nešto loše, toksično, nešto što vas plaši…kažite – Poništavam!

Izgovarajte ove reči u sebi i kada neko drugi priča nešto loše.

Ne plašite se, strah je fiksacija uma. Strah se javlja kao produkt onoga što smatrate ispravnim, pa ako ne ide po planu, evo gospodina straha. Strahom privlačite još veći strah. Prepuštanje intuiciji je ključ, samim tim prihvatate da vas univerzum odvede tamo gde treba. Nekada uporno priželjkujete neke stvari koje smatrate jako bitnim u tom momentu, međutim Bog ima više i bolje planove za vas, pa je samim tim bolje samo se prepustiti i reći sebi da je sve baš onako kako treba biti.

Šaljete u etar reči ljutnje, ogorčenosti i samosažaljenja, a onda se čudite zašto je život težak.

Ovo sam naučila od mentora na mom putu samorazvoja i trudila se da praktikujem. Vremenom sam sve više počela da obraćam pažnju na to šta govorim, davala sebi malo više vremena za pronalaženje adekvatne reči i zaista sam osetila veliku promenu, koja mi je mnogo donela.

Naučićete vremenom kroz ovu vežbicu osvešćivanja da ne prenosite tužne vesti samo da biste ih preneli, jer što ih više prenosite, energija tuge raste i kolektivna svest je u programu tuge, a vi se nećete osetiti bolje, naprotiv.

Ovo primenjujte isključivo na stvari koje se ne tiču lično vas.

Nemojte svoje otrove da sejete po okruženju, već se se fokusirajte na sopstveno preobraženje. Svaki put kada izgovorite strah, briga, strepnja…vaše telo aktivira energiju straha, brige i strepnje i vaše energetsko polje odašilje i samim tim privlači isto i imate ga sve više.Zapamtite: iza svake izgovorene reči stoji misao, a iza misli neispoljena emocija, a iza emocije stoji neka situacija iz prošlosti ili nasleđena memorija, tako da je važno da pronađete uzrok toksičnih reči koje izgovarate. Kada to osvestite, primetićete veliki pomak u svom životu.

U dualnom svetu svako od vas može da utiče na ono što izgovara. Strah je vaš najgori neprijatelj jer privlačite ono čega se bojite. Stalan i neprekidan strah utiče na rad žlezda – ometa varenje i obično se povezuje sa simptomima nervne uznemirenosti. To telu uskraćuje zdravlje i primarno stanje – mir. Promenite svoje reči i promenićete svet, jer vaša reč je vaš svet!

Šetajte sto je više moguće, boravite u prirodi i sakupljajte negativne jone koji vrlo pozitivno utiču na vaše zdravlje, a kada ste zdravi, tada su vam um i telo u harmoničnom balansu.

Samo jedna vaša reč može nekome popraviti dan, isto tako i uništiti, zato budite uvek oni koji će ga popraviti, jer ovo drugo može svako. Zato ne budite svako!

Danas ste osvestili moć sopstvenih reči i zato birajte da vi budete začetnik bolje komunikacije u odnosu sa ljudima. Svaku svoju lepu misao pretočite u reč. Nemojte da se ljubav i lepa reč podrazumevaju, izrecite ih!

Promena kreće od pojedinca!

SAD MUDRE RECI VLADETE JEROTICA A ONDA PRICA O VERICI

I još jednom isto pitanje: Kako se razboljevamo? Nismo li ipak “glavni krivci” mi sami? Savremena psihosomatska medicina, nastala u Americi početkom XX veka, ali dobro poznata i najstarijim lekarima – od kineskog nepoznatog lekara dve hiljade pre Hrista koji je ostavio zapis: Tuga i briga razboljevaju čoveka, i Hipokrata u Grčkoj do naših dana – mnogostruko potvrđuje davnašnje naslućivanje, ne samo lekara, već i značajnih filosofa i, naročito, religioznih mislilaca svih religija sveta (monoteističke naročito) da su “greh, bolest i smrt sablasti koje je čovek sam stvorio”. O tome danas istinski brine psiho-neuro-endokrino-imunologija.

A ozdravljenje od bolesti, i onih najtežih, tzv. neizlečivih? Duh je uvek bio i ostao onaj moćni činilac koji čini “čuda”, poznata i danas, naročito u onkologiji. Američki onkolog Berni Zigel, u svojoj knjizi Medicina, ljubav i čudo saopštava o potpunom izlečenju slučajeva raka sa metastazama. Kako je to moguće, svako će se upitati. Samo istinskom metanojom (preumljenjem).

O još uvek zagonetnom procesu samolečenja (u psihoterapiji samoanalize) nije mnogo pisano. Izlečenja teških bolesti Duhom, ne mora da znače odbacivanje svakog drugog lečenja (medikamenti, zračenje, alternativa i tradicionalna medicina), ali naglasak je na duhovnom izlečenju, bez koga i najsavremenija druga terapija nema uspeha. Zato je zanimljivije samolečenje, bez ikakvih drugih uticaja spolja, do onog jedinog, unutarnjeg, duhovnog. Ovaj spontani proces lečenja često se odigrava nesvesno, što ne znači da Duh i tada nije blagotvorno prisutan. Postoji mišljenje, a i uverenje lekara da je mnogo bolesti u našem organizmu (ostajemo pri tome da je čovek bolesno biće) koje nastaju i nestaju spontano, a da mi o njima nikada ništa ne saznamo. Ali i u takvim slučajevima spontanog razboljevanja i spontanog ozdravljenja nije nevažno da li smo svesno il nesvesno (bolje svesno) negovali i odnegovali “religioznog čoveka” u sebi (kao stalnog arhetipa svih ljudi na zemlji).

Vladeta Jerotić

 

Верица је била потпуно узорна жена. Скромна, тиха, постојана, чак стидљива у првом контакту, што је давало посебан шарм њеној појави. На послу је била ревносна и напредовала је полако, али постојано, и то није изазивало никакву завист, нити је она, као руководећа, имала отпора или проблема са људима. Успон је био природан и сви су били сложни у оцени како њој то припада. Блага реч и меки наступ решавали су све. Није била духовита, али њена збуњеност и лагано црвенило у шаљивим ситуацијама, у подгрејаној атмосфери масних вицева, још више су се свиђали околини.

Верица се сваког сећала, сваког тешила и слушала. Неговала је и оне које сви забораве. Знала је обичаје и нигде се није обрукала. Њена деца су била за пример и кућа јој је била за пример. Увек је била поносна на свој живот, отмено је знала да представи све успехе свог мужа и деце, без хвалисања и претеривања.

Верицу су сви волели.

Али, кад Верица уђе у своју кућу, почиње да се дешава чудо. Њен израз се из благости претвори у индијанску посмртну маску, углови усана се спусте и лавина најгорих речи потече из ње. Још у ходнику почиње да њушка и грди, да тражи повод за свађу, да вређа за све што не ваља, а ништа јој није ваљало. Она пажљиво одложи своју пословну гардеробу и као фурија се обруши на све што постоји.

Муж јој никад није ваљао, она је била жртва и најгора мученица којој никад није дато довољно. Оптуживала га је за све, и знано и незнано, а тај муж, иначе добар и успешан, повлачио се и ћутао, чекајући да узбуна прође. Али није пролазила. Најцрње псовке су га стизале и он се питао како их само смисли и где спавају све те гадне речи. Покушавао је да ћути, није вредело. Да је подмити поклонима, испуњава њене жеље и пре него што их пожели, ни то није вредело. Да је хвали, да се свађа, да одлази, да прети, да буде нежан… Узалуд. У њеним речима он је био најгори. До даха је долазио само кад изађу негде, што је било ретко, или кад им неко дође у кућу, али пакао се настављао оног момента када поново остану сами.

Није Верица ни децу штедела. Осим кад су била болесна. Здраве их је ислеђивала, вребала, понижавала, тукла. Нису били дозвољени ни неуспеси, ни заборављене обавезе, ни најмањи прекршаји. Све је морало бити под конац, али лествица тог конца је била недостижна. Њу је било немогуће досегнути. А онда увреде, вика, скандал. Или тешке казне, маштовито понижавајуће. И деца су стално покушавала да умире кућну фурију на свој начин, али без успеха. У њих се уселио страх, тишина и неки осећај да су стално дужни, да никако не ваљају, да су ружни, криви, сувишни. Смејали су се ретко и крадом, говорили само када их неко пита и стално се освртали.

Ова кућна мука је била нерешива клопка. Недоказива. Јер коме се пожалити! Коме било шта рећи, кад је Верица оличење доброте. Ко би веровао?

Испребијани речима, њени укућани су слушали похвале за своју жену и мајку, и уверавања колико су срећни што су њени, осећајући се све бедније и бесмисленије. Ишли су по свету поливени најгаднијим речима и што је Веричин успех напољу био већи, они су се све више смањивали.

Онда је отац приметио да су деца сасвим престала да се смеју. Престали су и да причају у кући. Затварали су се у своје собе и излазили само кришом и по наређењу. Ћутећи. Бледи и уплашени.

Узео је тада једно дрво, једну облицу и ставио је у дно врата. И чекао.

Убрзо су се чули енергични кораци. Верица је стизала. Отворила је врата, запела за облицу и псовка јој је запела у грлу. Једва се повратила од шока и још дуго је кашљуцала јер су је оштре ивице грубих речи резале по грлу. Али нису излазиле напоље. И никад више нису изашле напоље. Остале су заробљене као врели печат, пекле и гушиле сваки наговештај гадости.

Тако је настао кућни праг. Јер и други људи су имали сличне скривене муке. Сви су га почели уметати, за сваки случај, за злу не требало. Да се испред њега застане, да се олуја заустави, да се удахне пре него што се уђе у кућу. Јер кућа није свратиште, ни крчма, ни сметлиште.

Да би ушао у дом, мораш да прекорачиш.Немарни се загрцну.

ZNALI STE I DO SAD KOLIKA JE MOC RECI IAKO TOME NE PRIDAJETE VAZNOST. TAKODJE ZNATE DA POZITIVNIM MISLIMA PRIVLACITE DOBRE STVARI KOJE VAM SE DESAVAJU. PA SHVATITE ONDA VEC JEDNOM; SVE JE ZAPRAVO DO VAS!