DNK ,GENETSKI INZINJERING

 MNOGO SMO NAPREDOVALI SA OVIM GENETSKIM INZINJERINGOM. ALI SVAKA PRICA UVEK IMA I DOBRE I LOSE STRANE. ZA NEKA ISPITIVANJA POSTAVLJAJU SE VELIKE MORALNE IETICKE DILEME USPRKOS NOBELOVOJ NAGRADI. EVO DVE PRICE KOJE NAM BUDE U ISTO VREME I STRAH I NADU.

Iako vam je, danas, dvostruki heliks („uvijene merdevine“) dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) dobro poznata stvar, koju ste sigurno zapamtili čak i ako niste pažljivo pratili na časovima biologije, verovatnoća da ste čuli za mikro-RNK, otkriće koje je svojim autorima ove godine donelo Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu, nije baš visoka. Zašto je onda ovo otkriće dovoljno značajno da bi zaslužilo tako veliko priznanje? Hajde da se podsetimo osnova.

Dezoksiribonukleinska kiselina je nosilac genetičkih informacija i predstavlja „građevinski plan“ na osnovu koga će biti izgrađen vaš celokupni organizam. Ovde se takođe nalaze informacije koje će u velikoj meri odrediti vaše ponašanje – većina preferenci koje imate u životu su genetski determinisane. Kod ljudi je celokupna DNK raspoređena na 46 hromozoma (23 od majke i 23 od oca) i kada bi se ova DNK razmotala, njena dužina bi bila oko dva metra (postoje razne procene kolika je dužina DNK u čitavom ljudskom telu ali je red veličine neosporan – milijarde kilometara, dovoljno da se razvuče preko čitavog Sunčevog sistema nekoliko puta).

Ono što je još impresivnije jeste da su ta dva metra DNK u svakoj ćeliji smeštena u njenoj centralnoj organeli koja se naziva jedro i čiji je prečnik svega 5-10 mikrometara (milioniti deo metra). Da bi ovo bilo moguće, DNK mora da bude vrlo gusto spakovana (sklupčana) ali tako da omogućava pristup ćelijskoj „mašineriji“ koja vrši kopiranje informacija (DNK-DNK) koje je neophodno za ćelijsku deobu kao i prepisivanje informacija na RNK (drugu osnovnu vrstu ribonukleinskih kiselina u ćeliji) što je od fundamentalnog značaja (između ostalog) za sintezu proteina koji su osnovni gradivni blokovi svake ćelije (RNK takođe može da bude osnovna genetička informacija kod nekih virusa, svakako su vam najpoznatiji koronavirusi i grip).

Ono što je dugo zbunjivalo molekularne biologe jeste sastav DNK. Recimo da građevinske blokove DNK, ono što nazivamo baznim parovima (koje čine „prečage merdevina“), obeležimo početnim slovima njihovog naziva – A/adenin, G/guanin, T/timin, C/citozin. Ovako poređana slova (npr. ATAGCGTACTGAGC…) mogu predstavljati različite informacije na isti način kao što nam slova u azbuci u zavisnosti od rasporeda i dužine daju različite reči a te reči dalje obrazuju rečenice. Pa opet, ono što je zajedničko da bi slova u rečima i „slova“ u DNK imala „smisao“ (prenosila informaciju) jeste njihova raznolikost. Kao što nemamo reč šćšćšćšćšćšćšć… (ili bilo koja dva-tri slova koja se kontinuirano ponavljaju veliki broj puta), tako i kad naiđemo na region DNK koji sadrži samo par „slova“ ( npr. GCGCGCGCGCGCGCGCGCG… i tako milion puta), vrlo je mala verovatnoća da takva sekvenca sadrži neku informaciju kao što je „recept“ za sintezu proteina.

Jedan od najpopularnijih „model sistema“ u nauci je valjkasti crv Caenorhabditis elegans koji nam je dao nebrojeno mnogo odgovora pogotovo kada je razviće u pitanju. I upravo je istraživanje razvića kod ovog crva ukazalo na postojanje mikro-RNK

Počeci molekularne biologije bili su fokusirani na delove DNK zadužene za sintezu proteina pa se ostatak DNK obično označavao kao „đubre“ (junk DNA), a rezultati su pokazivali da se čak 98% DNK u ćeliji može svrstati u ovu kategoriju. Postojao je, ipak, ozbiljan problem sa ovakvim brojem – kopiranje, „motanje“… ovako duge DNK koja se skoro potpuno sastoji od „đubreta“ nije baš imalo mnogo evolucionog smisla. Mnogo, mnogo jeftinije za ćeliju bilo bi da je (evolucijom) tu DNK znatno skratila (kao firma koja otpušta tehnološki višak) a ostavila samo ono što joj je stvarno neophodno. Bilo je očigledno da u tom „đubretu“ mora biti dosta toga značajnog za ćeliju ali je naš tadašnji nivo znanja bio nedovoljan da otkrijemo šta je to. S vremenom je „đubre“ iznedrilo mnogo toga (lista je poduža i ovde nemamo prostora da ulazimo u detalje) a jedan od „bisera“ je upravo mikro-RNK.

Bez obzira na to što svaka ćelija u organizmu ima identičnu DNK, same ćelije su različite ko „Bog i šeširdžija“. Recimo keratinocita (ćelija kože), hepatocita (ćelija jetre) i neuron imaju istu DNK ali i morfološki (po građi i izgledu) i fiziološki (po funkciji) ne mogu biti različitiji. Kako je to moguće? Zamislite da je DNK pun špajz sa mlekom, šećerom, brašnom, jajima, mesom, voćem, povrćem i svim začinima koji su vam potrebni da napravite koje god jelo vam padne na pamet. U tortu idu mleko, šećer, jaja i brašno a u musaku idu meso i krompir.

Tako je i sa različitim vrstama ćelije. Iako je ceo špajz na raspolaganju, samo će one „namirnice“ koje su neophodne za datu ćeliju biti upotrebljene. Da bi se to desilo, na primer, DNK ima sistem „prekidača“ koji će različite gene podesiti na „ON/OFF“ što će na kraju voditi do neurona ili mišićne ćelije (sve ovo je super pojednostavljeno, za detaljno objašnjenje postoje knjige). Ovakvi mehanizmi se nazivaju „regulatorni mehanizmi ekspresije gena“ a mikro-RNK predstavljaju jedan od alata koji su ćeliji na raspolaganju za ovu svrhu.

Kako smo došli do ovog odgovora? Kada u biologiji pokušavamo da rešimo neki problem, oslanjamo se na ono što nazivamo „model sistem“ – organizam koji poseduje „ponašanje“ (bilo koji biološki mehanizam) koje želimo da odgonetnemo ali, po mogućstvu, ništa više od toga. Ako je nešto u biologiji moguće istražiti na jednoćelijskim organizmima – fenomenalno, nema svih dodatnih komplikacija (misterija) koje se javljaju sa povećanjem kompleksnosti organizma. Ako nije moguće na jednoćelijskom – uzećemo što je jednostavniji višećelijski organizam.

Očigledan kandidat za primenu mikro-RNK bile su razne vrste kancera s obzirom na to da je kontrola regulacije ekspresije (aktivnosti) gena ono što dovodi do njegovog nastanka

Jedan od najpopularnijih „model sistema“ u nauci je valjkasti crv Caenorhabditis elegans koji nam je dao nebrojeno mnogo odgovora pogotovo kada je razviće u pitanju. I upravo je istraživanje razvića kod ovog crva ukazalo na postojanje mikro-RNK. C. elegans ima četiri, strogo regulisane, larvalne faze razvića (L1-L4) što je omogućilo istraživačima da otkriju razne mutacije koje blokiraju ovaj proces – većina njih u genima za proteine, ali i određeni broj u delovima koji nisu kodirali proteine. Ovaj drugi deo su predstavljale kratke sekvence (oko 20) „slova“ na kraju „recepta“ za protein koje bi, kada su prisutne, dovodile do drastičnog smanjenja sinteze tog proteina. To je bio jasan pokazatelj da postoje, do tada još nepoznati, regulatorni mehanizmi bazirani na ovim vrlo kratkim (mikro) RNK sekvencama. Na početku se mislilo da je ovo nešto što je karakteristično samo za valjkaste crve ali su dalja istraživanja pronašla homologne sekvence i kod sledećeg omiljenog „model sistema“ molekularnih biologa – vinske mušice (Drosophila melanogaster). Na kraju će se ispostaviti da su mikro-RNK „visoko evoluciono konzervirane“ (prisutne u skoro neizmenjenom obliku u većini vrsta) i da utiču koliko do sada znamo na oko 60% gena u ćeliji.

Čim se otkrije nešto ovako značajno, kada su molekularni mehanizmi u pitanju, istog trenutka se postavlja pitanje na koji način to može biti primenjeno u praksi, pre svega kada je lečenje bolesti u pitanju. Očigledan kandidat za primenu mikro-RNK bile su razne vrste kancera s obzirom na to da je kontrola regulacije ekspresije (aktivnosti) gena ono što dovodi do njegovog nastanka. Ali teorija je jedno a praksa je drugo i odmah se pokazalo zašto je razlika između jednostavnog „model sistema“ i komplikovanog organizma kao što je ljudski „nebo i zemlja“. Pošto nisu imali precizan mehanizam dostavljanja mikro-RNK do željenih tkiva, istraživači su morali da ubrizgavaju visoke količine u krvotok što je rezultovalo vrlo jakim imunskim reakcijama pa čak i smrću nekoliko ispitanika. Ovo je dovelo do obustavljanja ispitivanja.

Danas je mehanizam dostavljanja mikro-RNK drastično poboljšan i imunski odgovor je sveden na minimum ali još uvek ne postoje odobreni tretmani. Kako je DNK centralna komponenta našeg organizma, svaki efektivni mehanizam regulacije koji nam je na raspolaganju postavlja potencijalni „magični štapić“ pomoću koga bismo mogli da izlečimo čitave grupe bolesti – kardiovaskularne, endokrine, autoimune itd. Glavni problem je što svaki organizam poseduje veliki broj sopstvenih mikro-RNK (od kojih su najveći broj nama još uvek nepoznate) koje potencijalno mogu da interaguju sa onim mikro-RNK koje smo mi spolja uneli u organizam (bilo je čak i predloga da je ovo mehanizam kojim ishrana reguliše ekspresiju gena). Ovako nešto može da ima katastrofalne posledice blokirajući regularne procese koji se dešavaju u ćeliji na taj način praveći veću štetu nego korist.

Kakva je budućnost za mikro-RNK? Ako pogledamo količinu novca koju industrija ulaže u ova istraživanja, čini se, poprilično svetla. Nedavno je Novo Nordisk (najpoznatiji kao proizvođač ozempika) platio čitavih milijardu evra za nemačku firmu Cardior Pharmaceuticals koja je trenutno u fazi II kliničkih ispitivanja svog tretmana za srčanu insuficijenciju baziranog na mikro-RNK.

Ono što je sigurno, to je da će posle dodeljivanja Nobelove nagrade dosta pažnje biti skrenuto na ovo polje istraživanja, a to uvek znači mnogo više državnih para i akademskih istraživanja. Ostalo je još mnogo posla da se uradi, držimo im palčeve.

 Modifikacija DNK koda otvara revoluciju u medicini, sa potencijalom za eliminaciju genetskih bolesti, ali izaziva etičke i sigurnosne dileme.

Dostignuće koje se smatralo nemogućim konačno je ostvareno – DNK sada može biti izmenjen. Jedan od glavnih ciljeva ove revolucionarne tehnologije jeste mogućnost uklanjanja genetskih bolesti. Ovaj napredak u genomici otvara nove perspektive za rešavanje kritičnih zdravstvenih problema i daje nadu da bolesti koje su se ranije smatrale neizlečivima, mogu postati izlečive.

Šta znači DNK editovanje i šta obuhvata? 

MedlinePlus definiše DNK editovanje kao skup alata poznat kao uređivanje genoma ili gena, koji omogućava istraživačima da izmene DNK organizma. Ove tehnologije omogućavaju dodavanje, brisanje ili modifikaciju genetskog materijala na određenim genomskim regijama. Kroz uređivanje gena moguće je korigovati greške u DNK koje uzrokuju bolesti.

CRISPR-Cas9, skraćenica za CRISPR-associated protein 9 i clustered regularly interspaced short palindromic repeats, jedan je od poznatih pristupa koje su naučnici razvili za editovanje DNK. Naučna zajednica je oduševljena CRISPR-Cas9 sistemom zbog njegove tačnosti, efikasnosti, brzine i nižih troškova u odnosu na postojeće tehnike editovanja genoma.

Ono što su naučnici smatrali nedostižnim sada je postalo stvarnost i može se koristiti za lečenje ljudi. Proces DNK editovanja je složen. Uz pomoć molekularnih alata, naučnici pronalaze specifične segmente DNK koje je potrebno precizno iseći kako bi se izvršila promena. Kada se proces završi, prirodni mehanizmi organizma popravljaju DNK lanac, čime se genetski kod menja.

Ovaj imunološki mehanizam su istraživači modifikovali kako bi menjali DNK. Slično kao i RNK segmenti koje bakterije proizvode iz CRISPR niza, stvara se mali deo RNK sa “vodič” sekvencom koja se vezuje za određenu ciljnu oblast DNK u ćeliji.

Kako DNK editovanje može omogućiti lečenje genetskih bolesti 

MedlinePlus u svom izveštaju ističe da su prevencija i terapija ljudskih bolesti glavne oblasti interesovanja za uređivanje genoma. Istraživački instituti koriste DNK editovanje u životinjskim modelima i ćelijama kako bi bolje razumeli bolesti. Naučnici još uvek istražuju sigurnost i efikasnost ovog metoda za ljudsku upotrebu. Mnoge bolesti, uključujući monogenske poremećaje kao što su bolest srpastih ćelija, hemofilija i cistična fibroza, trenutno su u fokusu istraživanja.

SVAKAKO DA SVAKO DOSTIGNUCE U NAUCI PODIZE VELIKU PRASINU. TRAZE SE ODGOVORI JER STVAR JE NEPOZNATA, A NEPOZNATO JE UVEK RAZLOG ZA STRAH. MNOGO TOGA STO JE DO SADA OTKRIVENO UNAUCI I MEDICINI PREDSTAVLJA VELIKO PITANJE SIGURNOSTI I MORALNOSTI UPOTREBE. VISE NEGO IKAD BAS ZBOG OGROMNOG RAZVOJA TEHNOLOGIJE I VESTACKE INTELIGENCIJE U MOGUCNOSTI SMO DA PRISUSTVUJEMO SVAKAVIM CUDIMA. I UPRAVO SE NI   NE MOZE NAZVATI DRUGACIJE NEGO CUDO. SVE TO STO SE DANAS OTKRIVA IPRIMENJUJE NA LJUDIMA.

MOZDA SAM PREVISE SKEPTICNA ALI ZAR LJUDSKA VRSTA DANAS NIJE NAJBOLESNIJA IKAD . BOLESTI SE NE MOGU NI POBROJATI. A TOLIKI VELIKI NAPREDAK ,TOLIKO NOVIH DOSTIGNUCA. 

APSURD?

NE PITA STA KOSTA

ROMSKE SVADBE, RODJENDANI I RAZNE PROSLAVE ODAVNO SU PREVAZISLE SVE MERE UKUSA SILNIM RAZMETANJEM. AL TO SU ROMI. NEOBICAN NAROD KOJI IDE OD PROSNJE NA ULICI DO MILIONSKIH PROSLAVA.  UTAKLA SAM I JEDAN TEKST O BIDERMAJEIMA DA NE BI PONOVO PISALA TEKST O SVADBAMA. A MOZDA  I TO MOZE DA SE DOVEDE NA 'ROMSKI NACIN I NIVO"? 

Osamnaestom rođendanu se, kod nas Srba, a i šire, uvek pridaje posebna važnost, ali jedna porodica je od proslave punoletsva svog sina napravila pravi sepktakl!

Osamnaestom rođendanu se, kod nas Srba, a i šire, uvek pridaje posebna važnost, ali jedna porodica je od proslave punoletsva svog sina napravila pravi sepktakl! 

Naime, za slavljenika je u restoranu upriličeno veselje za pamćenje, a on je od svoje rodbine dobio nezamislive poklone. Vila od 600 kvadrata, skupoceni auto, stan u Beogradu i kilogrami zlata. Dobrodošli na šokantno romsko veselje - navodi se u snimku koji je autor emisije "Svadba od milion evra" postavio na svoj Tik Tok nalog "bozic.uros".

Sala za veselje, kako se vidi na snimku, bila je svečano ukrašena. Od đakonija za jelo nema šta nije bilo. Dugački stolovi sa nepreglednim specijalitetima, voćem i slatkišima prostirali su se duž sale.

- Na ovom veselju ste bukvalno mogli dajete šta god ste poželeli, i slano, ali i slatko - ispričao je autor emisije.

Raspoloženi gosti su đuskali i častili muziku, a kada je kum došao tek je nastao haos. Bacao je pare na sve strane, dovodeći i muziku i goste u trans.Sam slavljenik je na veselje pristigao u limuzini gde je prethodno sa društvom uživao u šampanjcu. Njemu u čast priređen je spektakularni vatromet.

Gosti su bili tip-top sređeni. Dame u luksuznim toaletama, a muškarci u skupim odelima i nakitom koji košta skoro kao mala garsonjera u Beogradu.

- Ova rukavica košta 7.000 evra, ova 6.000, a sat je 18.000 evra - ispričao je jedan gost.

Gosti su pristizali u skupocenim automobilima, a muzika je uzela mnogo para. Nakon torte usledili su neverovatni pokloni.

- Od dede - stan u Beogradu. Od babe - vila od 600 kvadrata. Od roditelja - zlato i skupoceni auto od 80.000 evra, koji je dovezen u samu salu - rekao je autor dodavši da je stvarno priređen pravi spektakl. 

Ljudi su u komentarima ispod ovog snimka masovno izražavali čuđenje i pitali se odakle ovim ljudima toliki novac."Daj, neka me uvedu u posao! Na čemu zarađuju toliki novac?", "Šta oni to rade?! Hoću i ja!", bili su samo neki od komentara.

Još jedna u nizu tzv. "milionskih svadbi", a ovog puta raskošno veselje je održano u Ljubljani.

Naime, mladić je istog dana proslavio 18. rođendan i oženio se maloletnom devojkom.- Nije bilo ništa Kako se čuje na snimku objavljenom na tiktoku, mladoženja je tog dana slavio punoletstvo i stao na ludi kamen. Mlada je maloletna i kako se kaže, poprilično mlada, ali prava ljubav je pobedila (nigde se ne navode njene godine).na silu, tu je magnetna privlačnost između njih je bila - rekla je majka mladoženje koja je bivša misica.

Na slavlju je bilo raskošno, glamurozno i skupo, a novčanice su letele na sve strane. Čak se pomoinjalo 50.000 evra za bakšiš. Gosti su došli sa svih strana sveta i nisu štedeli na poklonima.

Pevač na slavlju je za svega 4 pesme uzeo bakšiš od neverovatnih 12.000 evra, a domaćin je napravio veselje za pamćenje.

- Mlada te koštala više od 100.000 evra? - pita vodiltelj.

- To je malo kakva je snaja - odgovara mladoženjin otac.Zvezda večeri je bila bugarska pevačica koja je kraljica romskih venčanja, a svi su pali u trans kada je došla i napravila štimung. Bilo je još mnogo muzičara i zvanice su uživale.

Na ovoj veseloj svadbi su se pare čak i na tortu stavljale.

Zatim je usledilo gledanje poklona i javno objavljivanje ko je šta poklonio mladencima, odnosno koliko novca su dobili.Jedna porodica je dala 10.000 evra, zatim zlatna poluga, skupa umetnička dela, kuća od 600 kvadrata.. Slavlje je sutradan nastavljeno u porodičnoim domu...

OVO SU SAMO PROSLAVE OVE GODINE KOD ROMA,A IZGLEDA SU I POVEZANE AKO NAM ZA OKO ZAPADNE ONA KUCA OD 600 KVADRARTA. NE PISE DA LISE BIDERMAJER BACAO I DA LI I ROMI IMAJU TAJ OBICAJ ,ALI NOVI TREND U VEZI BIDERMAJERA OPASNO UZIMA MAHA.

 

Na srpskim svadbama pojavio se novi trend!Umesto bacanja bidermajera mlade su počele da ga zaključavaju u kutiju koju može da otključa samo jedan ključ koji je dobila slobodna neudata devojka.

Svaka mlada priželjkuje venčanje iz bajke koje će za nijansu biti drugačije i lepše od prethodnih. Tog dana sve mora da bude savršeno, dekoracija, prvi ples, muzika, šminka, frizura, venčanica, ali ipak da se u bar nečemu izdvaja od prethodnih. Malo po malo i u našu zemlju je stigao trend zaključavanja umesto tradicionalnog bacanja bidermajera!Na Instagramu se pojavio video-snimak na kome je objašnjena revolucija venčanja. Naime, mlada ispred sebe ima providnu kutiju u kojoj stavlja i zaključava bidermajer. Ključeve podeli singl devojkama, a samo jedan može da otključa kutiju sa katancem. Devojka koja dobije pravi ključ dobija bidermajer. Revolucija u svetu venčanja! Ove sezone ne bacamo bidermajer - mi ga zaključavamo! Koji ključ otključava sreću? Pronađi ga i otključaj svoju sudbinu - piše u objavi koja je pokrenula niz komentara devojka.

Sudeći po reakcijama mišljenja devojaka, ali i momaka su bila podeljena. Nekima se ovaj trend dopao jer se dešavalo da se devojke bukvalno potuku za bidermajer, a neki su pak više bili za tradicionalni običaj bacanja.

Inače, kutija u kojoj se zaključava bidermajer košta čak 9.500 dinara!

SVE SE MENJA. DOBAR UKUS NAS POLAKO ALI SIGURNO NAPUSTA. MATERIJALNO PREUZIMA DUHOVNO. ROMI SU PRICA ZA SEBE, A NI SRBI GASTARBAJTERI NE ZAOSTAJU MNOGO. NECU OVDASNJE KONTRAVERZNE BIZNISMENE DA POMINJEM . I ONI SU ODAVNO PRESLI SVE GRANICE I MERILA. STO SE TICE SVADBE ,OBICAJI SE VREMENOM MENJAJU. SVE VISE NE LICE NA NEKADASNJE SVADBE, (KAO NI SLAVE NI OSTALE PROSLAVE). STETA. NASI OBICAJI I TRADICIJA SU BILI ZAISTA JEDINO STO JE MOGLO DA OCUVA NAS IDENTITET. ALI, TIK TOK I INTERNET ZATROVALI SU NAS SVET I ETO NOVIH OBICAJA DODUSE GLOBALNIH I U SRPSKIM SVADBAMA. NEK NAMJE SA SRECOM!

TELO I DUH

MNOGO OPSIRNA TEMA PA SAM NEKAKO SPOJILA MISLJENJE NAUCNIKA OD PRE 100 GODINA SA DANASNJIM. I DOSLA DO ZAKLJUCKA DA SU I ONI PRE 100 GODINA ZNALI DA CE POSTOJATI VESTACKA INTELIGENCIJA KOJA CE POTPUNO RASTAVITI DUSU I TELO. I ETO STAJNER SE BOJAO VAKCINA, MI JOS NE ZNAMO CEGA ZAPRAVO DA SE BOJIMO. A TEBALO BI DA SE BOJIMO!

Pre više od 100 godina Rudolf Štajner je napisao sledeće:

"U budućnosti ćemo eliminisati dušu medicinom. Pod izgovorom zdravlja, ljudsko biće će biti tretirano vakcinom, po mogućnosti odmah po rodjenju, kako ne bi razvilo misao o postojanju duše i duha. Taj zadatak uklanjanja duše čovečanstvu biće poveren materijalističkim doktorima. Danas su ljudi vakcinisani protiv ovih i onih bolesti, a u budućnosti deca će biti vakcinisana sa supstancom koja je proizvedena tačno sa namerom da ljude zaobidje "ludilo" duhovnog života.

On će biti izuzetno pametan, ali neće razviti svest, i to je istinski cilj nekih materijalsitičkih krugova. Sa takvim vakcinama može se postići da se eterično telo oslobodi fizičkog. Jednom kada je eterično telo odspojeno, veza izmedju svemira i eteričnog tela će postati izuzetno nestabilna, čovek postaje automat, zato što fizičko telo čoveka na Zemlji mora biti podupreno duhovnom voljom.

S toga vakcina postaje poput animalističke sile, čovek se više ne može osloboditi nametnutog materijalističkog osećaja.

Postaje materijalan po konstrukciji i više se ne može dići u duhovno."

Rudolf Štajner (1861 - 1925)

Veštačka inteligencija, hteli mi to ili ne, prisutna je u našim životima i preobražava naše poslove, komunikaciju, ali i naš način razmišljanja. Postala je deo naše svakodnevice, a mi gotovo da prestajemo da primećujemo njen uticaj.

Da li uopšte razmišljamo o tome šta to znači za nas kao pojedince i društvo?

Pre nekoliko nedelja, prisustvovala sam Weekend Media festivalu u Rovinju, gde su stručnjaci iz različitih oblasti diskutovali o tome kako veštačka inteligencija menja svet.

Ono što sam očekivala da bude jednostavan uvid u nove tehnologije pretvorilo se u niz pitanja na koja ni sama nemam odgovore.

• 
  

Veštačka inteligencija, hteli mi to ili ne, prisutna je u našim životima i preobražava naše poslove, komunikaciju, ali i naš način razmišljanja. Postala je deo naše svakodnevice, a mi gotovo da prestajemo da primećujemo njen uticaj.

Da li uopšte razmišljamo o tome šta to znači za nas kao pojedince i društvo?

Pre nekoliko nedelja, prisustvovala sam Weekend Media festivalu u Rovinju, gde su stručnjaci iz različitih oblasti diskutovali o tome kako veštačka inteligencija menja svet.

Ono što sam očekivala da bude jednostavan uvid u nove tehnologije pretvorilo se u niz pitanja na koja ni sama nemam odgovore.

Kako AI utiče na našu percepciju stvarnosti?

Kako se menja naša uloga u svetu koji je sve više vođen algoritmima?

Jedan od primera koji je posebno privukao moju pažnju bio je primena AI u selekciji kandidata pri zapošljavanju.

Zamislite – algoritam koji može analizirati ne samo profesionalnu biografiju, već i ton vašeg glasa, vašu facijalnu ekspresiju, pa čak i neverbalne signale, kako bi utvrdio da li ste idealan kandidat za posao.

Čini se da AI može preciznije „pročitati“ kandidate nego profesionalni psiholozi. Da li je to zaista tako? Ako jeste, izlišno je postavljati pitanje kakve to posledice ima na budućnost ljudske profesije.

Psiholozi koriste svoju ekspertizu kako bi analizirali ljude, razumeli njihovu motivaciju, emocije i ponašanje, ali sada tehnologija preuzima deo tog tereta.

AI algoritmi mogu da analiziraju stotine mikroekspresija koje profesionalci možda ne mogu da primete, registruju razlike u tonu glasa, procenjuju iskrenost.

Ovi sistemi su, naravno, još uvek daleko od savršenih, ali ono što je fascinantno je da se mnogi HR stručnjaci već oslanjaju na njih, smatrajući ih pouzdanim alatom koji im olakšava posao.

• 
  

Veštačka inteligencija, hteli mi to ili ne, prisutna je u našim životima i preobražava naše poslove, komunikaciju, ali i naš način razmišljanja. Postala je deo naše svakodnevice, a mi gotovo da prestajemo da primećujemo njen uticaj.

Da li uopšte razmišljamo o tome šta to znači za nas kao pojedince i društvo?

Pre nekoliko nedelja, prisustvovala sam Weekend Media festivalu u Rovinju, gde su stručnjaci iz različitih oblasti diskutovali o tome kako veštačka inteligencija menja svet.

Ono što sam očekivala da bude jednostavan uvid u nove tehnologije pretvorilo se u niz pitanja na koja ni sama nemam odgovore.

Kako AI utiče na našu percepciju stvarnosti?

Kako se menja naša uloga u svetu koji je sve više vođen algoritmima?

Jedan od primera koji je posebno privukao moju pažnju bio je primena AI u selekciji kandidata pri zapošljavanju.

Zamislite – algoritam koji može analizirati ne samo profesionalnu biografiju, već i ton vašeg glasa, vašu facijalnu ekspresiju, pa čak i neverbalne signale, kako bi utvrdio da li ste idealan kandidat za posao.

Čini se da AI može preciznije „pročitati“ kandidate nego profesionalni psiholozi. Da li je to zaista tako? Ako jeste, izlišno je postavljati pitanje kakve to posledice ima na budućnost ljudske profesije.

Psiholozi koriste svoju ekspertizu kako bi analizirali ljude, razumeli njihovu motivaciju, emocije i ponašanje, ali sada tehnologija preuzima deo tog tereta.

AI algoritmi mogu da analiziraju stotine mikroekspresija koje profesionalci možda ne mogu da primete, registruju razlike u tonu glasa, procenjuju iskrenost.

Ovi sistemi su, naravno, još uvek daleko od savršenih, ali ono što je fascinantno je da se mnogi HR stručnjaci već oslanjaju na njih, smatrajući ih pouzdanim alatom koji im olakšava posao.

Međutim, tu se postavlja pitanje – šta to znači za budućnost profesija kao što su psihologija ili ljudski resursi?

Hoće li ljudi u ovim oblastima postati suvišni ili će njihova uloga biti redefinisana?

Možda će se psiholozi sve više baviti etičkim pitanjima, dok će mašine preuzeti operativne zadatke.

• 
  

Veštačka inteligencija, hteli mi to ili ne, prisutna je u našim životima i preobražava naše poslove, komunikaciju, ali i naš način razmišljanja. Postala je deo naše svakodnevice, a mi gotovo da prestajemo da primećujemo njen uticaj.

Da li uopšte razmišljamo o tome šta to znači za nas kao pojedince i društvo?

Pre nekoliko nedelja, prisustvovala sam Weekend Media festivalu u Rovinju, gde su stručnjaci iz različitih oblasti diskutovali o tome kako veštačka inteligencija menja svet.

Ono što sam očekivala da bude jednostavan uvid u nove tehnologije pretvorilo se u niz pitanja na koja ni sama nemam odgovore.

Kako AI utiče na našu percepciju stvarnosti?

Kako se menja naša uloga u svetu koji je sve više vođen algoritmima?

Jedan od primera koji je posebno privukao moju pažnju bio je primena AI u selekciji kandidata pri zapošljavanju.

Zamislite – algoritam koji može analizirati ne samo profesionalnu biografiju, već i ton vašeg glasa, vašu facijalnu ekspresiju, pa čak i neverbalne signale, kako bi utvrdio da li ste idealan kandidat za posao.

Čini se da AI može preciznije „pročitati“ kandidate nego profesionalni psiholozi. Da li je to zaista tako? Ako jeste, izlišno je postavljati pitanje kakve to posledice ima na budućnost ljudske profesije.

Psiholozi koriste svoju ekspertizu kako bi analizirali ljude, razumeli njihovu motivaciju, emocije i ponašanje, ali sada tehnologija preuzima deo tog tereta.

AI algoritmi mogu da analiziraju stotine mikroekspresija koje profesionalci možda ne mogu da primete, registruju razlike u tonu glasa, procenjuju iskrenost.

Ovi sistemi su, naravno, još uvek daleko od savršenih, ali ono što je fascinantno je da se mnogi HR stručnjaci već oslanjaju na njih, smatrajući ih pouzdanim alatom koji im olakšava posao.

Međutim, tu se postavlja pitanje – šta to znači za budućnost profesija kao što su psihologija ili ljudski resursi?

Hoće li ljudi u ovim oblastima postati suvišni ili će njihova uloga biti redefinisana?

Možda će se psiholozi sve više baviti etičkim pitanjima, dok će mašine preuzeti operativne zadatke.

Veštačka inteligencija nije ograničena samo na analizu ponašanja u poslovnom kontekstu, već sve više se govori o tome kako bi AI mogla imati ulogu u našim ličnim životima, pa čak i u našim emocionalnim odnosima.

Veštačka inteligencija, hteli mi to ili ne, prisutna je u našim životima i preobražava naše poslove, komunikaciju, ali i naš način razmišljanja. Postala je deo naše svakodnevice, a mi gotovo da prestajemo da primećujemo njen uticaj.

Da li uopšte razmišljamo o tome šta to znači za nas kao pojedince i društvo?

Pre nekoliko nedelja, prisustvovala sam Weekend Media festivalu u Rovinju, gde su stručnjaci iz različitih oblasti diskutovali o tome kako veštačka inteligencija menja svet.

Ono što sam očekivala da bude jednostavan uvid u nove tehnologije pretvorilo se u niz pitanja na koja ni sama nemam odgovore.

Kako AI utiče na našu percepciju stvarnosti?

Kako se menja naša uloga u svetu koji je sve više vođen algoritmima?

Jedan od primera koji je posebno privukao moju pažnju bio je primena AI u selekciji kandidata pri zapošljavanju.

Zamislite – algoritam koji može analizirati ne samo profesionalnu biografiju, već i ton vašeg glasa, vašu facijalnu ekspresiju, pa čak i neverbalne signale, kako bi utvrdio da li ste idealan kandidat za posao.

Čini se da AI može preciznije „pročitati“ kandidate nego profesionalni psiholozi. Da li je to zaista tako? Ako jeste, izlišno je postavljati pitanje kakve to posledice ima na budućnost ljudske profesije.

Psiholozi koriste svoju ekspertizu kako bi analizirali ljude, razumeli njihovu motivaciju, emocije i ponašanje, ali sada tehnologija preuzima deo tog tereta.

AI algoritmi mogu da analiziraju stotine mikroekspresija koje profesionalci možda ne mogu da primete, registruju razlike u tonu glasa, procenjuju iskrenost.

Ovi sistemi su, naravno, još uvek daleko od savršenih, ali ono što je fascinantno je da se mnogi HR stručnjaci već oslanjaju na njih, smatrajući ih pouzdanim alatom koji im olakšava posao.

Međutim, tu se postavlja pitanje – šta to znači za budućnost profesija kao što su psihologija ili ljudski resursi?

Hoće li ljudi u ovim oblastima postati suvišni ili će njihova uloga biti redefinisana?

Možda će se psiholozi sve više baviti etičkim pitanjima, dok će mašine preuzeti operativne zadatke.

Veštačka inteligencija nije ograničena samo na analizu ponašanja u poslovnom kontekstu, već sve više se govori o tome kako bi AI mogla imati ulogu u našim ličnim životima, pa čak i u našim emocionalnim odnosima.

Nije teško zamisliti scenario gde se veštačka inteligencija koristi za kreiranje digitalnih saputnika – virtuelnih prijatelja, pa čak i partnera. Već sada korisnici mogu da vode „prijateljski razgovor“ kada nemaju s kim da podele misli.

Krcata sala se gromko nasmejala na gorepomenutom festivalu kada je moderatorka u šaljivom tonu prokomentarisala kako ChatGpt ume da bude pažljiviji i nežniji u komunikaciji sa njom, više nego njen suprug.

Meni nije bilo smešno, jer se ovde suočavamo sa možda još složenijim pitanjem: da li nas veštačka inteligencija emotivno vezuje za sebe?

Da li ćemo se, tražeći utehu ili jednostavan razgovor, povezivati sa softverom, umesto sa stvarnim ljudima?

Ili možda još gore – hoće li nas upotreba veštačke inteligencije učiniti manje sposobnim da se oslonimo na sopstvenu inteligenciju i socijalne veštine?

AI odgovara na naša pitanja u realnom vremenu, prilagođava se našim potrebama i, na neki način, razvija „ličnost“ u zavisnosti od načina na koji je koristimo.

Ali, ovde leži i opasnost – koliko ćemo se osloniti na nju? Ukoliko veštačku inteligenciju koristimo samo za jednostavna pitanja, dobijamo jednostavne odgovore.

Međutim, kako naša pitanja postaju dublja, apstraktnija, tako i odgovori postaju bogatiji.

AI nam može pružiti priliku da proširimo svoje kapacitete, ali samo ako znamo kako je koristiti na pravi način.

Jedan od najzanimljivijih psiholoških koncepata koji može osvetliti ovu temu jeste „zona narednog razvoja“, koju je uveo sovjetski psiholog Lav Vigotski.

Ovaj koncept odnosi se na razliku između onoga što možemo postići samostalno i onoga što možemo postići uz pomoć nekog drugog, bilo da je to kompetentni mentor ili, u našem slučaju, AI.

RECI JEDNOG PSIHIJATRA

 Veštačka inteligencija i ostale moderne đakonije na velika vrata ulaze i u ovu našu struku...
Ipak...
Na sedenje u istoj prostoriji sa čovekom koga boli duša...na empatiju...poštovanje...ponekad i samo saosećajno ćutanje...a uvek naučno utemeljenu stručnu podršku...što sve predstavlja srž moderne psihijatrije...još uvek imamo esnafski monopol...Ne znam da li je to prokletstvo...
Ili blagoslov...
Jer...
Nema puno težih poziva...
Ali ni puno lepših...
Kada muka...bol i patnja prestanu...
I kad izbijemo na onu radosnu stranu...
Ukoliko ćete nam pomoći da to bude brže...lakše i delotvornije...
Dobrodošli dragi roboti...androidi...veštačka inteligencijo...i svakojake aplikacije...i novotarije...
Duševne bolesti...drž'te se...
Ne bih vam bio u koži...

SAD KOLIKO  CE VESTACKA INTELIGENCIJA DA KORISTI U PSIHIJATRIJI I DA  'NADMUDRI' LJUDSKU I TO BOLESNU PSIHU OSTAJE DA SE VIDI. 

INCELI I NARCISI

 INCELI I NARCISI IMAJU SLICNOSTI,ALI SE U MNOGOME I RAZLIKUJU. POSTO SAM SKORO PISALA O NARCISIMA OVAJ PUT BIH VAM ISPRICALA PRICU O INCELIMA. I DA. MISLIM DA TA NOTA NARCISOIDNOSTI SPRECAMA LJUDE DA OSTVARUJU KONTAKTE SA OSTALIM LJUDIMA.

Incel (engl. incel) je nesvojevoljni celibat. Najčešće se koristi u kontekstu internet zajednica ljudi koji se žale, komentarišu ili organizuju po pitanju neuspeha da ostvare romantičnu vezu sa drugom osobom.^[1] Reč incel je portmanto engleskih reči involuntary i celibacy. Žena iz Toronda po imenu Alana je devedesetih godina prošlog veka skovala termin "incel", kako bi objasnila stanje nevoljnog celibata u kome se našla.Danas, taj termin je široko rasprostranjen. Uglavnom se za njega vezuju muškarci, a deo takvih muškaraca ide dotle da planiraju i ostvaruju svoje namere "osvete" nad ženama sa kojima ne mogu da imaju odnose. Tako je recimo poznat slučaj Eliota Rodžera iz 2014. godine koji je u Kaliforniji ubio šestoro ljudi. Krivicu je svalio na "žene koje su ga dovele do samoće, odbijanja i neispunjenih želja". Tu je onda i Džek Dejvison iz Plajmuta koji je iz istih razloga ubio petoro nasumično izabranih ljudi pa sebe.

Ipak, ima i žena incela koje o svom stanju otvoreno govore. One, pak, drugačije reaguju na svoju samoću. Ne krive muškarce za svoje stanje. Veruju da je njihova "ružnoća" izvor njihove samoće. Veruju da su nevidljive muškarcima zbog svog izgleda. Krive društvo i današnju kulturu opsednutu lepotom zbog koje se osećaju neprihvaćenima.

Kejtlin (39) za Gardijan kaže da odnose nije imala osam godina i da ne veruje da će ih ikada i imati. "Nisam konvencionalno atraktivna, muškarci mi nikada ne prilaze. Nikada me ni ne pogledaju. Išla sam na terapije u nadi da ću razrešiti taj problem. Sve je gore kako starim. Propustila sam taj voz da zasnujem svoju porodicu", kaže. Kaže i da je ljuda i povređena. "Ovo nije život kakvom sam se nadala. Još je teže kako starite jer se ljudi i inače razdvajaju, prijateljstva slabe, sve ste usamljeniji. Teško je biti samac", kaže.

Postoji uverenje da je ženama lako da dođu do intimnih odnosa. Dovoljno je samo da iskažu interesovanje. Kejtlin kaže da njeno iskustvo nije takvo.

- Ne samo da nije tako lako, već i nije svaki odnos poželjan, niti možete u njemu da uživate. Ja nisam komad mesa, ja sam ljudsko biće koje želi da bude željeno, ne samo u toku odnosa - kaže.

Ona smatra i da je muškarcima zapravo lakše nego ženama.

- Ženama se ružnoća ne prašta. Naći ćete mnogo ružnih muškaraca koji ipak imaju partnerke jer su ih osvojili drugim kvalitetima. Međutim, muškarci gledaju samo izgled. Ako ih ne privučete izgledom, nemate drugu šansu - smatra ona.

Džejn ima 49 godina i u nevoljnom celibatu je pet godina.

- Ne želim vezu bez obaveza. Ne želim da mi stranci dolaze u kuću i krevet. Muškarcima ne verujem posle nekoliko pokušaja traženja partnera na internetu. Kače slike na kojima su 10 godina mlađi, ulepšavaju stvarnost. Trudim se da budem aktivna, da se krećem u različitim društvima, ali nijedan muškarac mi nije prišao - kaže ona.

 Muškarci koji su u nevoljnom celibatu, odnosno inceli, sve su brojnija kategorija, na šta već dugo upozoravaju sociolozi širom sveta.Već dugo se na svetskim forumima mogu pratiti priče tih muškaraca, od kojih mnogi odlaze u ekstreme i preduzimaju osvetničke mere protiv devojaka. Oni drugi, pak, pokušavaju da nađu način da ostvare bilo kakav odnos sa devojkom."Šta ćemo sa nama koji nismo nikad ni poljubili devojku, a kamo li imali se*s!? Mi smo izgleda na višem nivou inceldoma hahaha!

Šalu na stranu, pre upisivanja faksa sam bio baš baš anksiozna osoba, nisam izlazio napolje 99% vremena, dosta je mentalno na mene uticalo maltretiranje vršnjaka u osnovnoj školi, jer sam fizički bio najniži i najslabiji među svima (plus malo buckast). Sve to kad se sabere, logično bi bilo da sam teško nalazio način da komuniciram sa svima, a ne samo sa devojkama. Kasnije sam bio iskompleksiran do bola kad sam video da drugi momci uspevaju da nađu devojke i da se socijalizuju, dok sam ja visio na kompu i netu skoro 24/7. Jeba*ga, moja greška.

Čak su mi drugari pred punoletsvo predlagali da mi plate prostitutku, međutim, ja nisam hteo. Možda sam i pogrešio. Mislio sam da sam dovoljno pametan i pun samopouzdanja da nađem "onu pravu". Budala...

Ne spadam u onu ekstremnu kategoriju "dateless, hugless, handholdless". Imao sam do sada dva dejta (za incel komjuniti je to uspeh kao da sam spavao sa 50 žena) koja su, doduše bila krindž level 9000. Šta da radim kad ni tad nisam imao komunikacione veštine sa suprotnim polom. Naravno, ništa se nije desilo posle tih dejtova. Ovako izgledam (po meni) prosečno, iako mi svi govore da lepo izgledam, a par ljudi, kojima sam rekao u poverenju moju situaciju sa ženama, su se čudili kako nisam uspeo da dosad nađem devojku. Izgledao bih dosta bolje da se lepše oblačim i kad bih smršao barem 10 kila i barem jedanput jebeno krenuo da treniram. Treba mene lenjivca naterati puškom da nešto uradi. Elem, još jedan problem sa mnom je što sam generalno dosta stidljiv, povučen i introvertan, što definitivno utiče na moje samopouzdanje. Dešavalo mi se nebrojeno puta da nisam skapirao znakove koje devojke daju kad im se lik sviđa i kad žele da im isti priđe - piše ovaj forumaš koji dodaje i da "drugar želi da mu uplati prostitutku krajem meseca", pa ne zna da li da na to pristane. Priznaje i da zapravo želi odnos sa nekom devojkom, a ne samo intimno, jednokratno zadovoljstvo.

A i sam postavljač ove teme kaže da je temu i otvorio nakon što je primetio veliki broj muškaraca u istom problemu, od kojih brojni traže kontakte žena kojima bi platili da konačno steknu seksualno iskustvo. Na kraju, forumaši i ne dolaze do nekog konkretnijeg rešenja osim tog, a ono što je primetno jeste i da su prihvatili terminologiju koja se često vezuje za incele. Ovo su najčešći termini koje koriste:

AWALT (Sve žene su takve).

Beta (Inceli sebe smatraju beta muškarcima, dakle inferiornijom “vrstom” muškaraca).

Čad (što je anti incel, dakle muškarac koji je uspešan, harizmatičan, inteligentan i koji ima seks sa ženama. Ne samo to, njihova teorija kaže da čak i ukoliko neki incel uspe da se oženi, nesumnjivo će ga žena u jednom trenutku prevariti sa Čadom i ostaviti ga zbog njega).

Normi (Normalan muškarac, potpuno prosečan, ali uspešan sa ženama. Inceli ih uglavnom preziru, mada ima i onih koji priznaju da maštaju o tom “statusu”).

Femoid (tako obično nazivaju žene, što bi značilo ženski humanoid ili ženski organizam).

KTHHFV (Kissless, touchless, hugless, handholdless, friendless, virgin) – Incel koji se nikad nije poljubio, zagrlio, držao za ruke sa nekim, imao seks, niti bio prijatelj sa ženom. Smatra se “najčistijom” ali i najbeznadežnijom vrstom incela.

Stejsi (Lepa, zgodna, harizmatična žena koja izlazi sa “Čadovima”, imala je seks sa njima i Inceli je preziru, smatraju promiskuitetnom i planiraju osvetu.

Tu su još i crvena i crna pilula, dva važna pojma u svetu Incela.

Crvena pilula je poimanje da svet nije fer prema muškarcima, a to mogu da pokušaju da preokrenu u svoju korist tako što će ići u teretanu, dobiti izgled “alfa mužjaka”, tretirati žene “kao smeće” i time zadobiti njihovo poštovanje i naravno, seks.

Crna pilula odbija mogućnost unapređenja sebe. Pristalice ove teorije veruju da je svet oduvek, i da će zauvek biti nenaklonjen muškarcima jer je ženama urođeno da biraju genetski superiornije muškarce. Muškarcima ostaje da prihvate da će ostatak života provesti u celibate ili mogu da preduzmu nešto da osvete sebe i sebi slične – iz tog stava dolazi i najviše terorističkih napada incela.

STA RECI? NOVA VREMENA SU IZNEDRILA TOLIKO POJMOVA O SEKSUALNOSTI LJUDSKE VRSTE DA NE MOGU DA SE SNADJEM UOPSTE. ZATIM, TA TOLIKA RAZLICITOST I MOGUCNOST DA SI MUSKO ILI ZENSKO JE DAVNA PROSLOST. SAD MOZES DA BUDES SVE ,A MOZES I DA NE BUDES NISTA. MOZES DA BUDES SEKSUALAN I ASEKSUALAN. MOZES DA SI U VOLJNOM ILI NEVOLJNOM CELIBATU. MOZES DA IMAS SEKS U VIRTUALNOM ILI REALNOM SVETU. MA SVE SE MOZE KAD SE HOCE. I SAD SE HOCE SVE STO SE MOZE! E SAD KOLIKO JE OKOLINA SPREMNA NA OVU RAZNOLIKOST VELIKO JE PITANJE.  A SVAKO OVAKO KOMPLEKSNO PITANJE STVARA PROBLEME I JEDNIMA I DRUGIMA. I ONIMA KOJI SU RAZLICITI I ONIMA KOJI TO NE SHVATAJU INE MOGU DA PRIHVATE.

LJUDSKI ZOO-VRTOVI

 SVAKAKO OVA  PRICA JE NA SVU SRECU IZ PROSLOSTI. ONO STO I DANAS POSTOJI NAZALOST JE DUBOKO UKORENJENO -RASIZAM!

 

Jedna stranica na Instagramu objavila je kartu Evrope na kojoj su prikazane zemlje koje su na svojim teritorijama u nekom trenutku imale takozvane ljudske zoo vrtove, vrtove gde su umesto životinja bili izloženi "egzotični" ljudi, najčešće porobljeni iz afričkih kolonija.zložba 'egzotičnih' ljudi bila je rasprostranjena u kolonijalnoj Evropi. Od 15. veka kada evropske sile započinju kolonizaciju Amerike, Afrike i Azije, ljudi iz kolonizovanih regiona su nasilno dovođeni u Evropu, a do kasnog 19. veka takozvani „ljudski zoološki vrtovi” postali su unosan posao. Ove rasističke izložbe, pod maskom nauke, trebalo je da pokažu „civilizacijske superiornosti“ Evrope.

Rasizam je duboko ukorenjen u kulturu zapadnog sveta, naročito na prostoru Severne Amerike. Ropstvo naroda Afrike, etničko čišćenje severnoameričkih Indijanaca i kolonijalistički imperijalizam ostavili su neizbrisive tragove i stravične posledice koje se eosećaju i dan-danas.

Postoji podatak da je prvu izložbu “divljačkih naroda” napravio Kristofer Kolumbo kada je u Španskom kraljevskom sudu 1492. godine izložio šest Indijanaca koje je zarobio na svom putovanju u Ameriku. Prvi poznati “ljudski zoološki vrt” u Evropi otvoren je ni manje ni više nego u ventru zapadnog hrišćanstva Vatikanu u 16. veku kada je kardinal Hipolitus Mediči javno pokazao svoju “kolekciju” Indijanaca, Maora i drugih “egzotičnih” živih eksponata.

Takozvani "ljudski zoo vrtovi" samo su jedan od primera kakvo je stvarno stanje u "civilizovanom svetu" bilo kada govorimo o osnovnim ljudskim pravima. U kavezima su umesto životinja bili najčešće ljudi iz Afrike. Karta evropskih zemalja koje su imale ovakve "vrtove" objavljena na Instagramu vrlo je zanimljiva. Naime, upravo one zemlje koje sebe smatraju centrima civilizacije, demokratije i kulture imale su ove rasističke izume, dakle cela zapadna Evropa izuzev Irske, severna Evropa sve do Finske kao i južna Evropa. Na Balkanu takve tvorevine nisu postojale, kao ni u istočnoj Evropi koja je bila pod ruskim uticajem.

Rasističke izložbe ljudi afričkog porekla održavale su se u Parizu, Hamburgu, Antverpenu, Barseloni, Londonu, Milanu, Vašavi i u nebrojeno mnogo drugih evropskih gradova. Mnogi su namamljeni u Evropu lažnim obećanjima, samo da bi bili prikazani kao "divljaci" u ponižavajućim uslovima.

Ono što je posebno šokantno je to da je "ljudski zoo vrt" postojao u današnjoj nezvaničnoj prestonici Evropske unije Briselu sve do 1958. godine! Naime, Belgija, čiji je glavni grad Brisel, kolonizovala je Kongo koji je bio proglašen za privatan posed belgijskog kralja Leopolda II koji je u Kongu pobio između 10 i 15 miliona ljudi.

Leopold je u leto 1897. godine "uvezao" 267 ljudi iz Konga u Brisel da bi bili izloženi oko njegove kolonijalne palate u Tervurenu. Veslali su na kanuima na kraljevskom jezeru, a 1,3 miliona Belgijanaca ih je posmatralo hodajući preko mostova od konopaca. Leto je bilo vrlo hladno, pa je sedmoro ljudi iz Konga umrlo od upale pluća i gripa, a njihova tela su sahranjena u neobeleženoj zajedničkoj grobnici na lokalnom groblju.

Popularnost "ljudskog zoo-vrta" bila je tako velika da je uspostavljena stalna postavka. Isprva se zvala Muzej Konga, a ubrzo je prozvana Kraljevski muzej Centralne Afrike.

Zanimljivo je poređenje sa Srbijom, a kasnije i Jugoslavijom. Naime, u Srbiji je 1835. donet Sretenjski ustav kojim je stupanjem na srpsko tlo svakog roba istog trenutka oslobađalo ropstva trajno i davalo mu mogućnost da konačno, živi svoj život kako želi, oslobođen okova.

Posleratna Jugoslavija je negovala prisan odnos sa afričkim državama. Afrički studenti dolazili su u Beograd na studije, a posle ubistva Patrisa Lumumbe, prvog premijera Nezavisnog Konga 1960. godine, u Beogradu su u znak protesta održane velike demonstracije koje su se pretvorile u nerede. Zauzeta je i opljačkana belgijska ambasada (jer se smatralo da su Belgijanci, kao bivši kolonisti, umešani u ubistvo Lumumbe). Lumumba je ostao simbol borbe afričkih naroda protiv kolonijalizma.

Samo dve godine ranije, u Briselu je održana izložba ljudi iz Afrike. Postavljeno je "tipično" selo gde su ljudi iz Konga provodili dane baveći se svojim zanatima i praveći kolibe, dok su ih posmatrali beli muškarci i žene sa ivice ograde. Ako zatvoreni ljudi nisu reagovali, posetioci su bacali novac ili banane preko ograde.

Postojanje “ljudskih vrtova” pravdano je upoznavanjem drugih kultura i ljudi, ali niko nikada nije spominjao odnos i tretman koji su u njima imali imali “eksponati”. Kongo je 1960. izborio nezavisnost od Belgije, a kako je i interesovanje za ovaj vid “zabave” opao, ljudski zoološki vrtovi pali su u zaborav.

Ove jezive atrakcije bile su popularne u mnogim evropskim državama. Svoju najveću popularnost ovaj nehumani vid zabave doživeo je u 19. veku. Ostao je zabeležen podatak da je samo “izložba” u Varšavi privukla skoro 300.000 posetilaca tokom ’80-ih godina 19. veka.

Svetske izložbe organizovane u Parizu 1878. i 1889. godine sadržale su i “selo crnaca” (“Negro Village”). Preko 28 miliona ljudi došlo je da vidi oko 400 urođenika iz Afrike koji su držani u kavezima i kao takvi predstavljali veliku atrakciju Sajma.

Nemac Karl Hagenbek je bio među najpoznatijima „lovcima“ na „eksponate“ za ljudske zoo vrtove. On je išao na ekspedicije po stranim zemljama, sa kojih je dovodio ljude i životinje za svoju „evropsku kolekciju“. U svojim memoarima govorio je o svojim „poduhvatima“ sa neskrivenim ponosom: "Bila mi je čast biti prvi čovek u civilizovanom svetu koji im je predstavio druge rase.“ Zoološki vrt u Hamburgu i danas nosi njegovo ime.

Na londonskom stadionu Vembli, na kom se danas održavaju razne manifestacije, od sportskih do muzičkih, na izložbi 1925. milioni su zurili i iščuđavali se nad domorodcima dovedenim iz kolonija.

U Lisabonu, još 1940. godine, "autohtoni glumci" su bili izloženi kako bi veličali portugalsku kolonijalnu eru pod Salazarovom diktaturom. U Belgiji su protesti protiv kolonijalnih zločina bili glasni, ali polovina stanovništva i dalje veruje da je kolonijalizam doneo više koristi nego štete.

Poslednji zabeležen primer rasističkih vrtova u Evropi bio je u Francuskoj. Samo nekoliko kilometara od grada Nanta, danas se nalazi zoološki vrt koji privlači nekoliko stotina hiljada posetilaca godišnje. Nosi naziv "Planète Sauvage" („Divlja planeta“) i uglavnom ima životinje iz afričke savane. Ali pre 30 godina, ovo mesto je imalo sasvim drugačiji identitet. Menadžer parka, Deni Loran, odlučio je da napravi celo selo u parku, sa sve putevima, kolibama i ljudima kao njihovim stanovnicima.

Zapanjujuća priča o tome kako se ovaj rasistički projekat ostvario u Francuskoj krajem XX veka je tema dokumentarca pod naslovom "Le village de Bamboula" („Bambulino selo“), snimljenog za lokalnu TV stanicu "France 3"Vlasnik parka Loran je otputovao na Obalu Slonovače, zapadnoafričku zemlju i nekada francusku koloniju. Dvadeset pet stanovnika Obale Slonovače, uključujući decu, tada je angažovano i poslato u Francusku da zabavlja posetioce parka i povede ih na putovanje u izmišljenu verziju Afrike. „Ovaj safari je ostvarenje sna za posetioce koji žude da se susreću sa egzotičnim divljim životinjama“, rekao je nasmejani Loran novinarima na dan otvaranja sela, 14. aprila 1994. „U današnjem sumornom, stresnom svetu, svima nam je potrebno da vidimo kako se naši snovi ostvaruju.”

Ljudi iz Obale Slonovače imali su zadatak da izgrade sopstvene kolibe od gline i slamnate krovove za Bambulino selo, ali ove kuće nisu bile samo za dekoraciju – morali su stvarno da žive u njima i spavaju na dušecima položenim na zemlju dok su ih posetioci fotografisali.

Krajem 1994. godine, organizacija “Ne ljudskom zoološkom vrtu” je podnela tužbe sudovima, pa je ovo "selo" ubrzo bilo zatvoreno.

LJUDSKO ROPSTVO JE ODUVEK POSTOJALO. POSTOJI I DANAS U RAZLICITIM OBLICIMA. TAKODJE I MEDJU RASNA MRZNJAIDALJE POSTOJI IAKO LJUDI NIKAKO DA SHVATE DA JE COVEK SVAKAKO COVEK A NE ZIVOTINJAMA KOJE BOJE KOZE BIO. I DALJE LJUDI POSLE TOLIKO HILJADA GODINA NE MOGU DA PREDJU  PREKO NEKIH RAZLICITOSTI MEDJU LJUDIMA. LJUDI SE I DALJE DELE NA'MILION' NACINA .STRASNO!

PREVARANTI I SARLATANI

 AKO MISLITE DA ZIVITE TESKO I DA JE VAMA NAJTEZE NA SVETU NARAVNO DA SE VARATE. NISTE SVESNI DA JE TRENUTNO SVIMA TESKO JER ZIVIMO POSLEDNJE DANE OVE CIVILIZACIJE. NE BIH VISE PONAVLJALA KOLIKO NAM JE DRUSTVO TRULO ,POSRNULOG MORALA, KOLIKO NAM JE ZED GENERACIJA POD UTICAJEM VESTACKE INTELIGENCIJE I KOLIKO NAS JE POHLEPA ZA MATERIJALNIM UCINILA VRLO, VRLO ZLIM I SEBICNIM.

Iako je veliki Aristotel živeo u vreme direktne komunikacije i vešte retorike, i danas bi se vrlo lako snašao. Vrlo je moguće da bi razumeo i Google i društvene mreže i ’porukanje’ kao način na koje se komunicira. I gotovo je izvesno da bi Aristotel i danas lako razotkrio prevaranta i šarlatana jer bez obzira kako komuniciraju, pravila su ista.

Prevara (’pre vere’) je obmana.

Poverenje (’po, posle vere’) ili osećaj i utisak da nećete biti obmanjeni, stičete posle niza poteza druge strane koji su ispunili i opravdali vaša očekivanja.

Kako je to uspelo drugoj strani bilo je jasno i cenjenom Aristotelu.

Pravila retorike o kojima je govorio pre nove ere važe i danas i ne može im se pobeći. Kako bi Aristotel onda, a i sada razotkrio prevaranta? Koje trikove prevaranti koriste?

Aristotel je naveo tri argumenta koja se koriste u svakoj raspravi. Ako pratite ove tri tačke, biće vam jasno kako drugima uspešno uspeva da vas ubede u svoje ideje namere ili da vam prodaju proizvod i uslugu..

Retorika po Aristotelu ’sedi’ na tri stuba ubeđivanja ili tri pomenuta argumenta. Da bi prevarant bio dobar, on pre svega mora:

• Da vas uveri u svoj kredibilitet, svoju ličnost i karakter, reputaciju, mogućnost da možete na njega da se oslonite (’publika češće prihvata govor čoveka u koga ima poverenja, nego istinit govor’)
• Da vam ponudi priču koja se ’dopada vašem srcu’
• Da završi i zaokruži logičnim krajem, ubedi da je to što nudi smisleno i racionalno

Šta rade prevaranti i kako danas koriste ova tri Aristotelova stuba?

Najbolji primer su uticajni prevaranti sa društvenih mreža. Popularni influenseri znaju za Aristotelovu taktiku – kredibilitet zidaju brojem pratilaca. Zatim, tu su i recenzije koje prati velika većina i kojima veruje. Kako su došli do velikih brojeva ili pozitivnih ocena, to retko ko gleda i analizira. Običnom Google, FB ili IG potrošaču ovakve analize su ’viša matematika’ i za to nema vremena.

Ono što su verovatno i Aristotel i njegovi sledbenici koristili u ubeđivanju jeste preporuka poznate osobe. Ako neko koga poznajete veruje u nešto i to prepoznaje kao kvalitet, verovatno ćete i vi verovati. Danas se za to koriste @mention ili ’share’ opcije za preporuku drugima šta je dobro i šta valja.

Dakle, kada influenser nešto kaže, uradi, preporuči, to vidi veliki broj pratilaca i to se uzima kao primer ’valjanog’.

Aristotelu je bilo jasno koliko su emocije moćne. Ma koliki bio kredibilitet, dobro ispričana priča na koju slušaoci pri tom i emotivno reaguju, ključ je verovanja. Za to zna svaki dobar prevarant i sa vama kao potrošačem zida odnos koji pokreću emocije. Svaki dobar prevarant je dobar pripovedač, to je poznato još od pre nove ere.

Prevarant će vam sigirno ispričati priču kako je neko poput vas zaradio mnogo novca radeći baš to što vam preporučuje. Ili ćete biti izlečeni od bolesti ili mršaviji ili boljeg imuniteta ukoliko koristite preporučeni preparat.

Zašto ovo uspeva?

Malo ljudi proverava činjenice. Danas pogotovo. Danas se retko ko bavi dubljim istraživanjem. Malo je vremena, a na ceni su brzi odgovori i brza rešenja. Kako je to psiholog Ken Sterling rekao „Wikipedia i Youtube generacija, ili samo ljudska priroda, traži brze odgovore, a ako je to objavljeno na internetu ili je rekao neko poznat ili neko sa milion pratilaca, onda to mora da je istina“. Jednostavno je za primenu, ako ništa drugo.

Način na koji se danas komunicira, a koji Aristotelu nije bio poznat, ide na ruku prevarantima i šarlatanima. Sve što treba da urade je da obezbede mnogo pratilaca (što i nije veliki zahtev) i dirljivu priču. Ali, ostatku sveta će trebati ova starogrčka matrica sa tri stuba koja je očigledno preživela zub vremena. Naravno, samo u slučaju da ne žele da imaju posla sa prevarantima.

Što se tiče poverenja u digitalni svet, u aplikacije ili društvene mreže, psiholog Milutinović ističe neosetljivost koju primećuje poslednjih godina:

„Mislim da postajemo neosetljiviji. Značajno se izgubio pojam stida. Ako ste nečija očekivanja izneverili i zbog toga se postidite, recimo na društvenim mrežama, to gotovo da i ne postoji. Razlog je i brzina kojom digitalni mediji komuniciraju: Svaka vest traje tri dana i pitanje neizneverenog poverenja traje tri sata, zatrpavamo jedne informacije, ubrzo stižu nove. I dešava se da više nemamo vremena da analizirmo. A, kada ne analiziramo, onda smo površni. Kad je čovek površan, onda bira neki od najpovršnijih mogućih odgovora, pa kaže:

’Ljut sam, sad ću da vodim rat zato što me je neko povredio?’ A, možda je u pitanju bio, recimo, lapsus. Sve je prisutnije da roditelji pokušavaju da sačuvaju decu pod staklenim zvonom i nude im tako jedan koncept nerealno dobrog i finog sveta. A, stvarnost postaje sve agresivnija i kompetitivnija i traži ličnost, paranoidnu strukturu, koja je stalno budna i sve drži na oku, da prati šta se dešava, da percipira pretnje i pravi strategije kako da iz toga izađe.

To sve vidim kao jedan izuzetno psihološki iscrpljujući život koji će u jednom momentu, na evolutivnom nivou, morati da nađe balans da bi opstao“, aktuelnu stvarnost i ’digitalnu ličnost’ u njoj vidi psiholog.

iz ugla psihologa Snežane Milutinović sve pomenuto ne vodi nužno u patologiju, ali postaje masovno, pa tako i normalno.

i

___________No, svijet ionako živi na ivici katastrofe. Prije ili kasnije će se desiti. Živi se nadaju da će to biti kasnije, a mrtvima je ionako svejedno. To je staro Čehovljevo pravilo o pušci koja do kraja Svi toliko želimo i mislimo da smo posebni da je to stvorilo ubitačno dosadnu prosječnost.predstave mora opaliti.Gledaj svoja posla, pogni glavu, dobro je ako tebe zaobiđe

Uvlači se u dupe šefovima, uvlači se u dupe političarima, uvlači se u dupe svima kojima treba jer i oni se nekom uvlače, ćuti – to je mjera svih stvari, tako funkcioniše svijet Vidovnjaci su prevaranti, a mediji su prevaranti i šarlatani. Mislim, na kraju krajeva, oni su svi lažni.

 

Influenser po imenu Valerio objavio je na TikToku snimak zanimljivog eksperimenta.

On je hteo da istraži da li Google "prisluškuje" korisnike putem mikrofona na laptopu, telefonu ili dekstop računaru.

On je na početku snimka najavio da će govoriti o igračkama za pse, ali to nije izgovorio naglas - na internetu je istraživao temu, i nije naišao ni na jedan oglas ili link ka tome.

Isključio je sve prozore, a zatim sam sa sobom razgovarao o igračkama za pse, a zatim ponovo otvorio pretraživač i stranicu lista "Daily Mail".

Na njegovo iznenađenje, sa strane su mu se pojavili oglasi za igračke i hranu za pse - da stvar bude još zanimljivija, Valerio uopšte i nema psa.

Njegov snimak na TikToku pregledalo je gotovo šest miliona ljudi, a mnogi su komentarisali kako se i njima dešavaju slične situacije.

Mogu samo da potvrdim da se i meni desavalo da o necemu pricamo i reklama za to nesto "iskoci" na kompjuteru .

Na pocetku teksta sam isprozivala influensere da su prevaranti i sarlatani jer koriste neproverene informacije. Medjutim, upitajte se ipak ,kako da znamo sta su proverene informacije? Kako da razlikujemo prave od laznih?

KAO STO REKOH ZIVIMO U DOBA PREVERANATA I SARLATANA KOJIMA JE NOVA REALNOST OTVORILA SIROM VRATA PREKO PAMETNIH TELEFONA, KOMPJUTERA, TV-A, STAMPANIH I DRUGIH MEDIJA. I KOLIKO GOD MISLIMO DA SMO PAMETNI I DA MOZEMO DA 'PROVALIMO' NJIHOVE PREVARE GRDNO SE VARAMO. NJIHOVE PREVARE SVE MANJE LICE NA PREVARE ,ALI SVE SU VECE I OKRUTNIJE! I NE MOZEMO SE OD NJIH ZASTITI NIKAKO!

NOCI U BELOM SATENU

 OMILJENA PESMA IZ MLADOSTI . NEKOME JE OMILJENA NOC U CRNOM SATENU ILI LJUBICASTOM. DA LI STE NEKAD RAZMISLJALI O MATERIJALU VASE POSTELJINE. OD CEGA JE ,ZASTO VAM SE BASON SVIDJA? NE VERUJEM OVIH DANA MI PADOSE NA PAMET SECANJA O DAMASTU - MATERIJALU KOJE SE 70-TIH , 80-TIH GODINA PROSLOG VEKA NAJVISE KORISTIO ZA POSTELJINU ALI I ZA PRELEPE SUKNJE. I DA. NEKADA SE OD MATERIJALA ZA POSTELJINU SILE KOSULJE ,SUKNJE, HALJINE!

DAMAST je tekstilna tkanina izrađena naročitom vrstom prepletaja prediva. Najčešće se izrađuje od prirodnih materijala: lana, pamuka, svile, ređe i vune, ali se poslednjih godina za njegovu izradu koriste i veštački (veštačka svila i sl).Odlikuje se figuralnim ili ornamentnim dezenom, obično u istoj boji kao i osnova, ali koji se ističe sedefastim sjajem zbog atlasnog tkanja. Karakteristika damasta je da ima lice i naličje, koji se međusobno odnose kao pozitiv i negativ. Od davnina je poznata po kvalitetu, punoći i gustoći tkanja.

Danas se pamučni i laneni damast najčešće koriste za izradu stolnjaka i posteljine, dok se svileni koristi za svečanu žensku odeću i liturgijsku odoru.

Damast je prirodni materijal, koji je još od davnih vremena bio poznat kao dobar izbor za posteljinu. Reč je o čistom prirodnom pamuku, koji se ne koristi samo za pravljenje posteljine već i u druge svrhe. Damast je prepoznatljiv po svojoj punoći i gustini materijala.

Posteljina napravljena od damasta, kao i drugi materijali od damasta, često su protkani različitim geometrijskim oblicima, šarama i prugama, a prisutan je i karakteristični sedefasti sjaj u istoj boji kao i materijal.

Važno svojstvo posteljine od damasta jesto to što se materijal od koga je posteljina napravljena može održavati i mašinskim pranjem na visokoj temperaturi, pri čemu ne dolazi do promene svojstava. Posteljina ostaje ista i više desetina godina, što je još jedan od razloga zašto je ova posteljina čest izbor prilikom kupovine posteljine.

Zbog takvih svojstava materijala, posteljina od damasta je veoma zahvalna za peglanje, ukoliko je ono uopšte i potrebno. Jer, uz malo pažnje kod sušenja, damast posteljina ne mora uopšte da se pegla!

Inače, damast posteljina se odlično prilagođava promeni temperature i vlage, tako da i u hladnim i toplim periodima godine, vaša koža može slobodno i nesmetano da diše, čime se obezbeđuje miran san.

Damast posteljina se može naći u ponudi na našem tržištu, dostupna je u više boja i dezena, tako da možete uklopiti vašu posteljinu sa drugim elementima enterijera. U paketu obično dolazi: jorganska navlaka, čaršav i jastučnica.

Uvidevši da u Bezdanu postoje svilara i gajene svilene bube, umetnički tkač Janoš Šmit odlučuje da traži razboje širom Evrope kako bi mogao da pokrene posao sa svilom. Dobivši, u ono vreme, državnu potporu, sa obavezom da zaposli najmanje pet novih radnika, Šmit je napustio dotašnji rad sa kudeljom i lanom i prešao na tkanje svilenog damasta u Bezdanu.

Damast je stigao u Evropu kažu negde još u 15. veku. „Blago iz Damaska", kako su ga tada zvali, bilo je toliko popularno kada se pojavilo u Evropi da je poreklo dalo ime tkanini. Prvi su Italijani počeli da tkaju damast na orijentalan način, a potom su ih sledili Francuzi i Nemci, pa Česi i Mađari. Zanimljiv je podatak da je Žakar još 1801. godine konstruisao razboj koji je za tkanje šara koristio niz bušenih kartica. Njegov izum je i danas poznat kao Žakarov razboj. Mehanički razboj nije naišao na dobar prijem kad se pojavio, jer su se neki tkači uplašili da će previše uprostiti proces tkanja (a to bi ih ostavilo bez posla). Žakara umalo nije ubio jedan ljutiti zanatlija, a mnogi njegovi razboji su bili uništeni.

U Evropi danas, pored bezdanskih razboja, jedini preostali drveni žakar razboj postoji u francuskom gradu Lionu, postojbini čuvenog Žozefa Mari Žakara, konstruktora razboja na kartice. Francuzi svoj razboj čuvaju kao muzejski eksponat, a u Bezdanu se trude da pokažu da mogu da rade i posle gotovo 150 godina.

Žakarov razboj s početka devetnaestog veka bio je ʼprapretečaʼ računara. Te kartice su sredinom dvadesetog veka evoluirale u IBM-ove papirne bušene kartice koje su u ranoj fazi elektronskih računara korišćene i za čuvanje podataka i za programiranje.

Razboji u Bezdanu prvobitno su bili kod privatnika, po dva, ili tri. Mnoge kuće su se bavile tkanjem svilenog damasta. Kažu da je u Bezdanu u devetnaestom veku bilo na stotine razboja. Posle Drugog svetskog rata bezdanski privatni tkači ‒ zanatlije udružili su se i 1. novembra 1951. godine osnovali tkačku zadrugu „Dunav", u Ulici žrtava fašizma u Bezdanu, gde se ta tkačnica i danas nalazi. Zakonom o društvenim preduzećima (1951) zadruga prerasta u društveno preduzeće, zatim akcionarsko društvo i na kraju ponovo postaje privatna firma, što je do danas.

Sirovinski sastav materijala je 49% pamuk i 51% rejon svila. Osnova je beljeni, češljani, gazirani, mercerizovani pamuk, svilastog sjaja velike čistoće, koji mora da poseduje najmanje 760 uvojaka. Taj pamuk mora biti osnov da bi se dobio pravi kvalitet. Potku čini viskozna svila, takođe prirodna svila, koja se pravi od surogata viskoze i kasnije boji kvalitetnim bojama; u spoju osnove i potke dobija se čuveni svileni bezdanski damast, koji traje zaista dugo. U nekim sretnim vremenima bezdanska tkačnica je pamuk kupovala od firme „Jumkoˮ, a viskozu od „Viskoze" u Loznici. Danas se i pamuk i viskozna svila uvoze iz Italije.

Tkanje je izuzetno težak zanat, zahteva izvanredan osećaj za sinhronizovane pokrete, jer su sve vreme u pogonu obe ruke i noge. Levom rukom brdom razboja nabija se gustina niti, desnom rukom trzajem pokreće čunak. Desnom nogom na šamli otvara se zev. Levom nogom se diže i spušta šamla koja ubacuje karticu dezena. Opisane pokrete treba uraditi dvadeset osam puta da bi se otkao jedan centimetar damasta. Trenutno, na 18 razboja, zaposleni tkači mogu mesečno da otkaju tek oko hiljadu kvadratnih metara damasta. Taj zanat se u Bezdanu održao pre svega zahvaljujući starim majstorima, koji su na razmeđu vekova ručno žakar tkanje učili u umetničkoj školi tkanja u Pečuju. Danas je obuka novih radnika moguća samo u ovoj tkačnici pod budnim okom starijih i iskusnijih tkača.

Damast je izuzetno trajna i kvalitetna tkanina. Može se prati na 95 stepeni, a ukoliko se kupac pridržava i pravila da damast pegla poluvlažan na 150 stepeni, tkačnica daje garanciju na više od 2.000 pranja, bez narušavanja kvaliteta i boje.

SATEN

 

Saten je tkanina, koja je dobija satenskim tkanjem.Najčešće je okarakterisana kao glatka i sjajna, obično sa glatkom prednjom i grubom zadnjom stranom tkanine. Saten je materijal koji je jako krhk, često dolazi do oštečenja satena. Saten je jedan od tri osnovna vida tekstilnog podtkanja, u koja se ubrajaju keper i obično podtkanje.

Saten je najčešće korišćen za izradu odeće, baletanki, posteljina, jastučnica, donjeg veša, spavaćica i kravata.

Satensko tkanje je okarakterisano sa četiri ili više ostavljenih horizontalnih niti na razboju ispod vertikalnih, odnosno četiri vertikalne niti preko jedne horizontalne. Ovakav način rada doprinosi sjajnoj i glatkoj karakteristici ovog materijala. Ova tehnika se najčešće koristi sa vlaknima svile, poliestera i najlona. Po nekim definicijama ovog načina tkanja, saten je materijal napravljen isključivo koristeći svilu.

Mnogima će pri pomisli na saten prvo na pamet pasti svila. To nije pogrešno, ali nije sasvim ni ispravno. Svila može biti saten, ali saten ne mora biti svila. Što je onda, zapravo, saten?

Saten je rezultat tkanja niti u atlas vezu. Kod takvog je načina tkanja razmjerno malen broj veznih točaka, odnosno razmjerno su veliki dijelovi tkanine bez prepletanja niti čime se dobivaju glatke i sjajne površine.

Satenske tkanine su vrlo popularne, kako za domaćinstvo tako i za hotelsku uporabu, zbog svoje finoće, svilenkastog dodira i sjajne površine. Razvijanjem tekstilnih tehnologija i obrade vlakana, saten postaje i cjenovno pristupačniji. Danas su nam na raspolaganju različite varijacije pamučnog satena, koji se dobiva iz 100% najfinijeg pamuka:

• Glatki ili 'glat' saten – bez ikakvih utkanih uzoraka
• Reljefni ili 'žakard' saten – izveden na žakardnom stroju (Jacquard loom) s utkanim različitim motivima (pruge, kocke, kugle, ruže, čipka – obično jednobojno, no može biti i u više boja konca). Učestali naziv za ovaj saten je i damast, što je opet dijelom točno a dijelom pogrešno – no to je priča za neki drugi put.

  Kod kupnje i odabira satena svakako trebate obraditi pažnju na dva vrlo važna faktora:

• Sastav - mogu se koristiti različiti materijali. Uglavnom se radi o pamuku ali često dolazi i u kombinaciji s ostalim materijalima, najčešće s poliesterom (tzv. polycotton kombinacije s raznim omjerima). Najcjenjeniji su sateni od prirodnih vlakana (svila i pamuk) koji su i skuplji s obzirom na to da im je proizvodnja složenija i duža za razliku od kraće proizvodnje sintetička vlakna
• Konstrukcija – tu je važan faktor gustoće (a time i čvrstoće) tkanja. Gustoća tkanja usko je vezana s kvalitetom tj. finoćom niti. Naime ako su niti tanje (i duže) i sama će gustoća tkanja biti većaAko si želite priuštiti iznimno ugodan doživljaj spavanja, saten je pravi izbor. Zbog svih svojih pozitivnih karakteristika, kod odabira posteljine satenske zauzimaju prvo mjesto - vrlo su ugodne za spavanje u toplijim periodima ali i zimi.

  Američki dermatolozi slažu se s činjenicom da čak i „bjuti slip“ može da izazove stvaranje bora.

  Navodno se na strani na kojoj najčešće spavamo stvaraju vertikalne bore na licu, pa je pametno spavati na leđima i nabaviti glatke jastučnice od svile ili satena. 

  PAMUK

  Pamuk je prirodni materijal, prozračan, otporan na deterdžente za skidanje eventualnih fleka. Omekšava dodatno sa svakim pranjem, istovremeno ostajući izdržljiv. Na etiketi ponekad možete videti i kvalitet pamuka. Egipatski je najbolji zbog veoma dugih niti i verovatno, najskuplji. Poseduje glatku završnu obradu, veliku izdržljivost i otpornost na habanje. Ako kupujete svečani stolnjak , peškir ili luksuzni set prostirki za kupatilo, proverite – i oni mogu biti napravljeni od ove vrste pamuka.

  Rame uz rame sa egipatskim je pima pamuk, takođe dugog vlakna, luksuzan ali nešto jeftiniji.

  Aplend pamuk ima kraća vlakna i obično je on u proizvodima na kojima nalazite etiketu 100% pamuk. Aplend je manje mek, ali je trajan.

  Flanel je pamuk specijalne obrade, koji pruža osećaj mekog i toplog materijala. Kod njega su vlakna iseckana i ogoljena kako bi bila deblja.

  Žersej pamuk je rastegljiv i veoma praktičan, ali vremenom gubi formu i haba se. Žersej posteljina je manje izdržljiva od drugih pamučnih.

  Osim pamučnih, u prodaji se nalaze i posteljine u kombinaciji pamuka i drugih materijala. U
  poslednje vreme veoma je popularno dodavanje vlakana bambusa, tačnije bambusovog rajona, koji se dobija od celuloze bambusa. Bambus je prirodan, ekološki prihvatljiv, izdržljiv, mekši od lana, ne gužva se, prozračan je i pogodan za osobe koje pate od alergija.

  Pamuk je već vekovima najzastupljeniji materijal na svetu. Pamuk biljka dolazi iz porodice Gossypium, karakteristične po pufnastim vlaknima koja su gotovo u potpunosti od celuloze i stoga pogodna za različite vidove prerade. Rastao je još pre nekoliko hiljada godina širom sveta, a najviše u mestima sa suvom klimom poput Meksika i Perua.

  Danas postoje četiri “pitome” vrste pamuka koje se komercijalno uzgajaju. Najčešće korišćene su Gossypium hirsutum i Gossypium barbadense, obe vrste poreklom sa američkog kontinenta.

  Nama je dobro poznat i izuzetno cenjeni egipatski pamuk koji se vekovima pravi u Egiptu i zbog svoje mekoće veoma je popularan pri izradi peškira, posteljine i drugih pamučnih proizvoda za kuću. Egipatski pamuk potiče upravo od Gossypium barbadense biljke.

  Biljka pamuk ima dugu i bogatu, a opravdano možemo reći i burnu istoriju koja se proteže hiljadama godina unazad.

  Prvi zapisi o pamuku potiču iz drevne Indije, Meksika i Perua, gde su ga ljudi koristili za izradu tkanina i odeće. Brzo se proširio po svetu, a egipatski je postao poznat po visokom kvalitetu već oko 2500. godine pre nove ere.

  Tokom vekova, trgovina pamukom je postala važna privredna grana. Za vreme Kolonijalnog perioda, u Americi on postaje jedna od glavnih sirovina, a proizvodnja je doživela veliki procvat tokom Industrijske revolucije, sa razvojem mašina za preradu i tkanje.

  U 19. veku, igrao je važnu ulogu u trgovinskim konfliktima, posebno u Američkom građanskom ratu. Nakon ukidanja ropstva, ostao je jedna od najvažnijih grana ekonomije na jugu SAD zajedno sa duvanom.

  Uzgoj pamuka je danas zastupljen širom sveta, a glavni proizvođači su Kina, Indija i Sjedinjene Američke Države. Koristi za proizvodnju odeće, posteljine, peškira i brojnih drugih proizvoda. Iako prisutan u svakodnevnom savremenom životu, istorija pamuka podseća nas na njegovu duboku povezanost sa ljudskom kulturom i ekonomijom tokom vekova.

  Glavna podela pamuka može se izvesti kroz razlikovanje organskog pamuka od onog koji je proizveden na tradicionalne načine.

  O organskom pamuku će biti nešto više reči u nastavku teksta, ali prvo, hajde da se pozabavimo podelom pamuka prema tipovima tkanina koje se od njega proizvode. Neki od tipova su katun, kreton, perkal, etamin, zefir, muslin, panama, batist, rips, klot, baršun… 

  KOJI GOD JE VAS IZBOR MATERIJALA ZA POSTELJINU SVAKAKO JE NASTAO IZ NEKOG RAZLOGA. I SVAKO OD NAS JE DRUGACIJI PA JE ZATO I IZBOR  POSTELJINE TOTALNO LICNA STVAR. IPAK AKO IMATE MOGUCNOSTI IZABERITE NEKI OD OVA TR I MATERIJALA. POTPUNO SA RAZLOGOM SU NAJBOLJI.
  

TECI TECI IBAR VODO

 NE  ZNAM KAKO DA PISEM OVAJ BLOG. OVA VEST JE VISE ZA VEROVALI ILI NE. I NIJE NESTAO POTOCIC NEGO OZBILJNA REKA.

Nažalost, svedoci smo ekološke katastrofe koja je pogodila naš region, a koja je duboko rastužila sve ljubitelje prirode, ribolovce i nadamo se, sve građane Tutina, Novog Pazara i Rožaja. Reka Ibar, jedna od najznačajnijih reka u ovom delu Balkana, presušila je. Ova tragedija je rezultat kombinacije velikih suša, visokih temperatura i, nažalost, ljudskog nemara prema prirodnim resursima.

Fotografije i video zapisi koje je dobila redakcija "Sandžak danas", prikazuju zastrašujuće prizore presušenog rečnog korita u mestu Dračenovac, na granici Crne Gore sa Srbijom, kao i nizvodno u blizini Ribarića, tačnije do "Miljine Glave". Ono što je posebno bolno jeste činjenica da su mnoge ribe, koje su bile simbol života u ovoj reci, nastradale usled ove prirodne i ljudske katastrofe.Ovo što se dešava sa rekom Ibar je prava tragedija. Ova reka je bila žila kucavica za mnoge od nas, a sada gledamo kako se gasi život u njoj. Ne možemo više zatvarati oči pred ovim problemima. Svi smo odgovorni - i pojedinci i institucije. Vreme je da preduzmemo konkretne korake kako bismo zaštitili ono što je ostalo od naših prirodnih resursa".

Posebno je tragično što su većinom stradali salmonidi: mladica, pastrmka i lipljan, što je prava žalost. Takođe su nastradali klen i krkuša, što dodatno pogoršava ovu ekološku katastrofu.

Ova situacija nije samo upozorenje na to koliko smo krhki u odnosu na prirodne sile, već i poziv na buđenje savesti svih nas. Prekomerna potrošnja vode i nedostatak adekvatnih mera za očuvanje reke doveli su do ovakvog stanja. Reka Ibar, koja je nekada bila puna života, danas je samo bleda sena onoga što je nekada bila, Ova situacija zahteva hitnu reakciju nadležnih organa, ali i angažman svih građana kako bi se sprečilo dalje propadanje našeg prirodnog okruženja. Nije samo reka Ibar u pitanju, već i svi mi koji smo ovisni o njenim resursima i lepotama.Ibar je u delu toka presušio usled velikih vrućina i suše. Jul je bio trinaesti mesec za redom tokom kog su izmerene najviše prosečne temperature na svetu. Planeta je ove godine mesecima više od 1.5 stepeni Celzijusa toplija u odnosu na predinsustrijski period. U eri „globalnog ključanja“, kako je naziva generalni sekretar UN-a, Evropa je kontinent koji se najbrže zagreva, a Balkan njegov zagrevanjem najugroženiji deo.pak, po oceni članova Sportsko-ribolovnog kluba „Ibar“ Rožaje, Ibar je presušio i zbog nemara čoveka prema reci i prekomerne potrošnje vode.

Podsetimo, na nemar i prekomernu potrošnju upozorava i inicijativa Pravo na vodu, koja je objavila dopunjenu mapu nestašica pijaće vode u Srbiji.

„Situacija je alarmantna – presušuju jezera, izvori, i reke, ostavljajući stanovništvo bez vode za piće, poljoprivredu, i osnovne potrebe. Gubici vode na sistemima su ogromni, a glavni problem nije u neracionalnoj potrošnji stanovništva, već u zastareloj infrastrukturi, slabim institucijama i galopirajućim klimatskim promenama. Ove restrikcije su simptom dubljih, sistemskih problema koji zahtevaju hitne akcije!“, navodi se u saopštenju Prava na vodu.

EVO NESTO O RECI IBAR DOK JE POSTOJALA, A NADAM SE DA CE OPET DA SE NAPUNI NJENO KORITO!

 

Ibar je reka u istočnom delu Crne Gore i jugozapadnom delu Srbije, ukupne dužine 272 km. Ibar je desna pritoka Zapadne Morave. Izvire na severnoj strani planine Hajla, a u Zapadnu Moravu se uliva kod Kraljeva. Površina sliva iznosi 13.059 km². Pripada Crnomorskom slivu. Prosečan protok na ušću iznosi 110 m³/s što pokazuje da reka nije plovna. Važnije pritoke Ibra su: Raška i Studenica sa leve, a Gokčanica, Sitnica, Jošanica i Ribnica sa desne strane. Veća naselja kroz koja Ibar protiče su: Rožaje, Ribariće, Zubin Potok, Kosovska Mitrovica, Zvečan, Leposavić, Lešak, Raška, Baljevac, Ušće, Bogutovac, Mataruška Banja i Kraljevo.

Na reci Ibar nalazi se 10 hidroelektrana. Pregrađivanjem reke nastalo je jezero Gazivode. Ibar je poznat po mnogim brzacima i bukovima. Ibarsku dolinu odlikuju i druga prirodna bogatstva, kao što su rudnici kamenog uglja (rudnici Ušće i Jarando), magnezita (rudnik Bela Stena), kopaonički rudnici olova, cinka i srebra.IBARSKA DOLINA
Geografski, Ibarska dolina ili ibarska klisura* je jedini prirodni
put koji spaja kosovsku niziju i celo Kosovo i Metohiju sa
Centralnom Srbijom. Zato je od veoma vaznog strateškog i
saobraćajnog znacaja.barska klisura je jedna veoma interesantna živopisna sredina, kroz koju prolazi reka
Ibar. Obdarena je prorodnim potencijalima, ali je, paradoksalno, slabo nastanjena.
Prepoznatljiva je po serpentinitima koje ovde čine jedan od najvećih takvih masiva u
Evropi. Duž klisure prolaze železnička i drumska magistrala, koje su, kao i sama
klisura, po reci Ibar, dobile ime.bar je reka koja izvire jakim vrelom
ispod planine Hajla, 10 km uzvodno
od Rožaja ukupne dužine 276 km.
Teče istočno do Kosovske Mitrovice
Na 24 km uzvodno od Kosovske
Mitrovice na Ibru je izgrađena brana
visine 110 m, koja je napravila
veštačko jezero Gazivode. U
Kosovskoj Mitrovici se u Ibar uliva
reka Sitnica, i odatle se Ibar okreće
na sever. Odatle Ibar ide uglavnom
uskim klisurama sa izuzetkom nešto
širih kotlina u okolini Zvečana,
Leposavića, Raške i Baljevca. Tu je
Ibar iskopao prirodni put između
Kosovske nizije i ostatka Srbije.
Ibar se kod Kraljeva uliva u Zapadnu
Moravu i njena je najveća pritoka.
Pregrađivanjem reke Ibar u njenom gornjem toku na granici Važnije pritoke Ibra su: Raška /na kojoj se nalazi grad Novi Pazar/ i Studenica sa
leve, a Sitnica i Jošanica sa desne strane.
Veća naselja kroz koja Ibar protiče su: Rožaje, Ribariće, Zubin Potok, Kosovska
Mitrovica, Zvečan, Leposavić, Raška, Baljevac, Ušće, Bogutovac,
Mataruška Banja i Kraljevo.Istorijski, Ibarska dolina ili ibarska klisura je najznačajnije područje Srbije,
obzirom da je ovde rođena srpska država. Tačnije, u blizini prve srpske prestonice,
tadašnjem Rasa, u Petrovoj crkvi, Srbi su, po legendi, primili pravoslavnu veru, i tu
su stolovali prvi srpski kraljevi i carevi. Otuda veliki broj materijalnih dokaza u vidu
utvrdjenja, crkava, manastira.., ali i danas narodnih svetkovina. Jedna od njih je
“DANI JORGOVANA”

 

Alarmantne vesti stižu iz Valjeva jer je usled dugotrajne suše i loših hidroloških uslova i reka Gradac na svom biološkom minimumu.

- Reka Gradac je dugo odolevao vrelom letu, ali sada je suša uzela svoj danas. Prizori nezapamćeno niskog vodostaja koji se poslednjih dana mogu videti su zaista zastrašujući - kažu za RINU meštani.

Korito reke je već dugo na pojedinim mestima sa niskim vodostajem, ali je ovih dana presušilo i glavno vrelo Gradca.

Inače, reka Gradac važi za najčistiju reku u Srbiju.

Osim u Valjevu, prava ekološka katastrofa je i kod Tutina gde je presušila reka Ibar.

Za to vreme u Sahari

 

OVO JE UPOZORENJE. REKE MOGU NESTAJATI JEDNA ZA DRUGOM. AKO I NE NESTANU ZBOG SUSE ONDA MOGU DA POSTANU IZUZETNO ZAGADJNE. ZASTO MISLIMO DA JE FLASIRANA VODA BOLJA ZA NAS? ZAR NIJE BOLJA VODA IZ NASIH REKA? ILI SU VEC TLIKO ZAGADJENE? I JA SAM NEKAD U NEDOUMICI DA LI DA DECI DAJEM FLASIRANU VODU ILI CESMOVACU? A TO NE BI TREBALO TAKO DA BUDE ZAR NE? STA JE NAJOSNOVNIJE COVEKU ZA ZIVOT POTREBNO? ZDRAVA VODA IZDRAVA HRANA. VODA NAM LAGANO NESTAJE A SA NJOM I RIBA I MNOGE BILJNE I ZIVOTINJSKE VRSTE. MADA ISKRENO I RIBA JE ;ZAGADJENA' OBZIROM U KAKVIM REKAMA ZIVE. STRASNO STA COVEK SAM SEBI URADI! SAMI UNISTAVAMO  VODU I SUME! NAJVECE BLAGO.