понедељак, 23. септембар 2024.

TELO I DUH

MNOGO OPSIRNA TEMA PA SAM NEKAKO SPOJILA MISLJENJE NAUCNIKA OD PRE 100 GODINA SA DANASNJIM. I DOSLA DO ZAKLJUCKA DA SU I ONI PRE 100 GODINA ZNALI DA CE POSTOJATI VESTACKA INTELIGENCIJA KOJA CE POTPUNO RASTAVITI DUSU I TELO. I ETO STAJNER SE BOJAO VAKCINA, MI JOS NE ZNAMO CEGA ZAPRAVO DA SE BOJIMO. A TEBALO BI DA SE BOJIMO!

Pre više od 100 godina Rudolf Štajner je napisao sledeće:
"U budućnosti ćemo eliminisati dušu medicinom. Pod izgovorom zdravlja, ljudsko biće će biti tretirano vakcinom, po mogućnosti odmah po rodjenju, kako ne bi razvilo misao o postojanju duše i duha. Taj zadatak uklanjanja duše čovečanstvu biće poveren materijalističkim doktorima. Danas su ljudi vakcinisani protiv ovih i onih bolesti, a u budućnosti deca će biti vakcinisana sa supstancom koja je proizvedena tačno sa namerom da ljude zaobidje "ludilo" duhovnog života.
On će biti izuzetno pametan, ali neće razviti svest, i to je istinski cilj nekih materijalsitičkih krugova. Sa takvim vakcinama može se postići da se eterično telo oslobodi fizičkog. Jednom kada je eterično telo odspojeno, veza izmedju svemira i eteričnog tela će postati izuzetno nestabilna, čovek postaje automat, zato što fizičko telo čoveka na Zemlji mora biti podupreno duhovnom voljom.
S toga vakcina postaje poput animalističke sile, čovek se više ne može osloboditi nametnutog materijalističkog osećaja.
Postaje materijalan po konstrukciji i više se ne može dići u duhovno."
Rudolf Štajner (1861 - 1925)

Veštačka inteligencija, hteli mi to ili ne, prisutna je u našim životima i preobražava naše poslove, komunikaciju, ali i naš način razmišljanja. Postala je deo naše svakodnevice, a mi gotovo da prestajemo da primećujemo njen uticaj.

Da li uopšte razmišljamo o tome šta to znači za nas kao pojedince i društvo?

Pre nekoliko nedelja, prisustvovala sam Weekend Media festivalu u Rovinju, gde su stručnjaci iz različitih oblasti diskutovali o tome kako veštačka inteligencija menja svet.

Ono što sam očekivala da bude jednostavan uvid u nove tehnologije pretvorilo se u niz pitanja na koja ni sama nemam odgovore.

Veštačka inteligencija, hteli mi to ili ne, prisutna je u našim životima i preobražava naše poslove, komunikaciju, ali i naš način razmišljanja. Postala je deo naše svakodnevice, a mi gotovo da prestajemo da primećujemo njen uticaj.

Da li uopšte razmišljamo o tome šta to znači za nas kao pojedince i društvo?

Pre nekoliko nedelja, prisustvovala sam Weekend Media festivalu u Rovinju, gde su stručnjaci iz različitih oblasti diskutovali o tome kako veštačka inteligencija menja svet.

Ono što sam očekivala da bude jednostavan uvid u nove tehnologije pretvorilo se u niz pitanja na koja ni sama nemam odgovore.

Kako AI utiče na našu percepciju stvarnosti?

Kako se menja naša uloga u svetu koji je sve više vođen algoritmima?

Jedan od primera koji je posebno privukao moju pažnju bio je primena AI u selekciji kandidata pri zapošljavanju.

Zamislite – algoritam koji može analizirati ne samo profesionalnu biografiju, već i ton vašeg glasa, vašu facijalnu ekspresiju, pa čak i neverbalne signale, kako bi utvrdio da li ste idealan kandidat za posao.

Čini se da AI može preciznije „pročitati“ kandidate nego profesionalni psiholozi. Da li je to zaista tako? Ako jeste, izlišno je postavljati pitanje kakve to posledice ima na budućnost ljudske profesije.

Psiholozi koriste svoju ekspertizu kako bi analizirali ljude, razumeli njihovu motivaciju, emocije i ponašanje, ali sada tehnologija preuzima deo tog tereta.

AI algoritmi mogu da analiziraju stotine mikroekspresija koje profesionalci možda ne mogu da primete, registruju razlike u tonu glasa, procenjuju iskrenost.

Ovi sistemi su, naravno, još uvek daleko od savršenih, ali ono što je fascinantno je da se mnogi HR stručnjaci već oslanjaju na njih, smatrajući ih pouzdanim alatom koji im olakšava posao.

Veštačka inteligencija, hteli mi to ili ne, prisutna je u našim životima i preobražava naše poslove, komunikaciju, ali i naš način razmišljanja. Postala je deo naše svakodnevice, a mi gotovo da prestajemo da primećujemo njen uticaj.

Da li uopšte razmišljamo o tome šta to znači za nas kao pojedince i društvo?

Pre nekoliko nedelja, prisustvovala sam Weekend Media festivalu u Rovinju, gde su stručnjaci iz različitih oblasti diskutovali o tome kako veštačka inteligencija menja svet.

Ono što sam očekivala da bude jednostavan uvid u nove tehnologije pretvorilo se u niz pitanja na koja ni sama nemam odgovore.

Kako AI utiče na našu percepciju stvarnosti?


Kako se menja naša uloga u svetu koji je sve više vođen algoritmima?

Jedan od primera koji je posebno privukao moju pažnju bio je primena AI u selekciji kandidata pri zapošljavanju.

Zamislite – algoritam koji može analizirati ne samo profesionalnu biografiju, već i ton vašeg glasa, vašu facijalnu ekspresiju, pa čak i neverbalne signale, kako bi utvrdio da li ste idealan kandidat za posao.

Čini se da AI može preciznije „pročitati“ kandidate nego profesionalni psiholozi. Da li je to zaista tako? Ako jeste, izlišno je postavljati pitanje kakve to posledice ima na budućnost ljudske profesije.

Psiholozi koriste svoju ekspertizu kako bi analizirali ljude, razumeli njihovu motivaciju, emocije i ponašanje, ali sada tehnologija preuzima deo tog tereta.

AI algoritmi mogu da analiziraju stotine mikroekspresija koje profesionalci možda ne mogu da primete, registruju razlike u tonu glasa, procenjuju iskrenost.

Ovi sistemi su, naravno, još uvek daleko od savršenih, ali ono što je fascinantno je da se mnogi HR stručnjaci već oslanjaju na njih, smatrajući ih pouzdanim alatom koji im olakšava posao.

Međutim, tu se postavlja pitanje – šta to znači za budućnost profesija kao što su psihologija ili ljudski resursi?

Hoće li ljudi u ovim oblastima postati suvišni ili će njihova uloga biti redefinisana?

Možda će se psiholozi sve više baviti etičkim pitanjima, dok će mašine preuzeti operativne zadatke.

Veštačka inteligencija, hteli mi to ili ne, prisutna je u našim životima i preobražava naše poslove, komunikaciju, ali i naš način razmišljanja. Postala je deo naše svakodnevice, a mi gotovo da prestajemo da primećujemo njen uticaj.

Da li uopšte razmišljamo o tome šta to znači za nas kao pojedince i društvo?

Pre nekoliko nedelja, prisustvovala sam Weekend Media festivalu u Rovinju, gde su stručnjaci iz različitih oblasti diskutovali o tome kako veštačka inteligencija menja svet.

Ono što sam očekivala da bude jednostavan uvid u nove tehnologije pretvorilo se u niz pitanja na koja ni sama nemam odgovore.

Kako AI utiče na našu percepciju stvarnosti?


Kako se menja naša uloga u svetu koji je sve više vođen algoritmima?

Jedan od primera koji je posebno privukao moju pažnju bio je primena AI u selekciji kandidata pri zapošljavanju.

Zamislite – algoritam koji može analizirati ne samo profesionalnu biografiju, već i ton vašeg glasa, vašu facijalnu ekspresiju, pa čak i neverbalne signale, kako bi utvrdio da li ste idealan kandidat za posao.

Čini se da AI može preciznije „pročitati“ kandidate nego profesionalni psiholozi. Da li je to zaista tako? Ako jeste, izlišno je postavljati pitanje kakve to posledice ima na budućnost ljudske profesije.

Psiholozi koriste svoju ekspertizu kako bi analizirali ljude, razumeli njihovu motivaciju, emocije i ponašanje, ali sada tehnologija preuzima deo tog tereta.

AI algoritmi mogu da analiziraju stotine mikroekspresija koje profesionalci možda ne mogu da primete, registruju razlike u tonu glasa, procenjuju iskrenost.

Ovi sistemi su, naravno, još uvek daleko od savršenih, ali ono što je fascinantno je da se mnogi HR stručnjaci već oslanjaju na njih, smatrajući ih pouzdanim alatom koji im olakšava posao.

Međutim, tu se postavlja pitanje – šta to znači za budućnost profesija kao što su psihologija ili ljudski resursi?

Hoće li ljudi u ovim oblastima postati suvišni ili će njihova uloga biti redefinisana?

Možda će se psiholozi sve više baviti etičkim pitanjima, dok će mašine preuzeti operativne zadatke.

Veštačka inteligencija nije ograničena samo na analizu ponašanja u poslovnom kontekstu, već sve više se govori o tome kako bi AI mogla imati ulogu u našim ličnim životima, pa čak i u našim emocionalnim odnosima.


Veštačka inteligencija, hteli mi to ili ne, prisutna je u našim životima i preobražava naše poslove, komunikaciju, ali i naš način razmišljanja. Postala je deo naše svakodnevice, a mi gotovo da prestajemo da primećujemo njen uticaj.

Da li uopšte razmišljamo o tome šta to znači za nas kao pojedince i društvo?

Pre nekoliko nedelja, prisustvovala sam Weekend Media festivalu u Rovinju, gde su stručnjaci iz različitih oblasti diskutovali o tome kako veštačka inteligencija menja svet.

Ono što sam očekivala da bude jednostavan uvid u nove tehnologije pretvorilo se u niz pitanja na koja ni sama nemam odgovore.

Kako AI utiče na našu percepciju stvarnosti?


Kako se menja naša uloga u svetu koji je sve više vođen algoritmima?

Jedan od primera koji je posebno privukao moju pažnju bio je primena AI u selekciji kandidata pri zapošljavanju.

Zamislite – algoritam koji može analizirati ne samo profesionalnu biografiju, već i ton vašeg glasa, vašu facijalnu ekspresiju, pa čak i neverbalne signale, kako bi utvrdio da li ste idealan kandidat za posao.

Čini se da AI može preciznije „pročitati“ kandidate nego profesionalni psiholozi. Da li je to zaista tako? Ako jeste, izlišno je postavljati pitanje kakve to posledice ima na budućnost ljudske profesije.

Psiholozi koriste svoju ekspertizu kako bi analizirali ljude, razumeli njihovu motivaciju, emocije i ponašanje, ali sada tehnologija preuzima deo tog tereta.

AI algoritmi mogu da analiziraju stotine mikroekspresija koje profesionalci možda ne mogu da primete, registruju razlike u tonu glasa, procenjuju iskrenost.

Ovi sistemi su, naravno, još uvek daleko od savršenih, ali ono što je fascinantno je da se mnogi HR stručnjaci već oslanjaju na njih, smatrajući ih pouzdanim alatom koji im olakšava posao.

Međutim, tu se postavlja pitanje – šta to znači za budućnost profesija kao što su psihologija ili ljudski resursi?

Hoće li ljudi u ovim oblastima postati suvišni ili će njihova uloga biti redefinisana?

Možda će se psiholozi sve više baviti etičkim pitanjima, dok će mašine preuzeti operativne zadatke.

Veštačka inteligencija nije ograničena samo na analizu ponašanja u poslovnom kontekstu, već sve više se govori o tome kako bi AI mogla imati ulogu u našim ličnim životima, pa čak i u našim emocionalnim odnosima.

Nije teško zamisliti scenario gde se veštačka inteligencija koristi za kreiranje digitalnih saputnika – virtuelnih prijatelja, pa čak i partnera. Već sada korisnici mogu da vode „prijateljski razgovor“ kada nemaju s kim da podele misli.

Krcata sala se gromko nasmejala na gorepomenutom festivalu kada je moderatorka u šaljivom tonu prokomentarisala kako ChatGpt ume da bude pažljiviji i nežniji u komunikaciji sa njom, više nego njen suprug.

Meni nije bilo smešno, jer se ovde suočavamo sa možda još složenijim pitanjem: da li nas veštačka inteligencija emotivno vezuje za sebe?

Da li ćemo se, tražeći utehu ili jednostavan razgovor, povezivati sa softverom, umesto sa stvarnim ljudima?

Ili možda još gore – hoće li nas upotreba veštačke inteligencije učiniti manje sposobnim da se oslonimo na sopstvenu inteligenciju i socijalne veštine?

AI odgovara na naša pitanja u realnom vremenu, prilagođava se našim potrebama i, na neki način, razvija „ličnost“ u zavisnosti od načina na koji je koristimo.

Ali, ovde leži i opasnost – koliko ćemo se osloniti na nju? Ukoliko veštačku inteligenciju koristimo samo za jednostavna pitanja, dobijamo jednostavne odgovore.

Međutim, kako naša pitanja postaju dublja, apstraktnija, tako i odgovori postaju bogatiji.

AI nam može pružiti priliku da proširimo svoje kapacitete, ali samo ako znamo kako je koristiti na pravi način.

Jedan od najzanimljivijih psiholoških koncepata koji može osvetliti ovu temu jeste „zona narednog razvoja“, koju je uveo sovjetski psiholog Lav Vigotski.

Ovaj koncept odnosi se na razliku između onoga što možemo postići samostalno i onoga što možemo postići uz pomoć nekog drugog, bilo da je to kompetentni mentor ili, u našem slučaju, AI.

RECI JEDNOG PSIHIJATRA

 Veštačka inteligencija i ostale moderne đakonije na velika vrata ulaze i u ovu našu struku...
Ipak...
Na sedenje u istoj prostoriji sa čovekom koga boli duša...na empatiju...poštovanje...ponekad i samo saosećajno ćutanje...a uvek naučno utemeljenu stručnu podršku...što sve predstavlja srž moderne psihijatrije...još uvek imamo esnafski monopol...
Ne znam da li je to prokletstvo...
Ili blagoslov...
Jer...
Nema puno težih poziva...
Ali ni puno lepših...
Kada muka...bol i patnja prestanu...
I kad izbijemo na onu radosnu stranu...
Ukoliko ćete nam pomoći da to bude brže...lakše i delotvornije...
Dobrodošli dragi roboti...androidi...veštačka inteligencijo...i svakojake aplikacije...i novotarije...
Duševne bolesti...drž'te se...
Ne bih vam bio u koži...

SAD KOLIKO  CE VESTACKA INTELIGENCIJA DA KORISTI U PSIHIJATRIJI I DA  'NADMUDRI' LJUDSKU I TO BOLESNU PSIHU OSTAJE DA SE VIDI. 

Нема коментара :

Постави коментар