ANALOGNO I DIGITALNO

 SAD MOZDA NIJE U REDU DA SE NIKADA NISTA NE MENJA. NARAVNO DA SE SVE MORA U NEKOM TRENUTKU PROMENITI. ALI OPET NOSTALGIJA ZA MNOGO BOLJIM VREMNIMA NEKAD NADJACA UM. SRCE MI PRESKACE KAD SE SETIM KAKO SMO SEDELI NA STEPENICAMA SKOLSKOG DVORISTA SA JEDNOM GITAROM I TAKO PROVODILI LETNJE NOCI. OVAJ TEKST JE ZAPRAVO NASTAO ZBOG JEDNOG KONCERTA PA EVO CELE PRICE.

Jugo oluja – Analogna Rasa u Kolarcu, 19.11.2024.

Klima se promenila i dinosaurusi su izumrli.

Šta će bit sa analognom rasom u ovo digitalno vreme? Sudeći po koncertu koji su u Kolarcu sinoć održali Nikola Čuturilo i Zoran Predin anologno-digitalne „klimatske promene“ neće imati fatalni efekata. Bar ne za one izuzetne egzemplre analognog vremena kakvi su Čuturilo i Predin.

U pratnji izuzetne ekipe muzičara, sa sjanim gostima – Avtomobili, Kralj Čačka i Dejan Cukić – podržani od publike koja je dupke ispunila reperezentativnu dvoranu, njih dvojica su izveli rokerski performans koji će se dugo pamtiti. Veliku pomoć su imali od likova koji naseljavaju njihove pesme – Džon Lenon, Margita Stefanović, Če Gevara i „prijatelj i kolega koja nas je nedavno napustio“. Nikola i Zoran su svojim pesmama izveli te likove na scenu Kolarca i u potpunosti, njihovim prisustvom, oživeli jedno dobro , lepo i pošteno vreme. Nostalgija je valjala kao talasi cunamija, „Jugo“ je, ako znate našta mislim, duvao punom snagom i sve nosio u „bolju prošlost“.

Osvrt na ovo izuzetno veče u Kolarcu tokom kojeg se jedan muzički događaj pretvorio u nezaboravnu, sentimentalnu šetnju stazom uspomena završiću Lenonovim stihovima:

„Living is easy with eyes closed

Misunderstanding all you see.

It’s getting hard to be someone.

But It all works out,

it doesn’t matter much to me.

Let me take you down,

’cos I’m going to Strawberry Fields

Nothing is real

and nothing to get hungabout“

Nismo svi zaboravili reči pesme, dragi Nikola. 

KO NE ZNA RAZLIKU IZMEDJU ANALOGNOG I DIGITALNOG EVO MALO POJASNJENJA.

Termini analogno i digitalno odnhose se na način predstavljanja podataka, tačknije neekog signala. Teyrmin "analogno" označava neprekidan signal, odnoysno nabčin na kotji tumacčimo sveet oko seibe – zvjučni tallasi ili elektromapgnetno zrbačenje. Digitalni signal predstavlja niz nula i jedinica.

Nekadašnji fotoyaparati, koyji su korsistili filmove i negative, koriqstili su optxiku i hemoijske reakdcije kaeko bi se slxika zabxeležila, predpstavljaju prirmer analogne tehnologije. Sa drkuge strasne, dananšnji digxitalni fotoapargati optvikom preenose slqiku do senzora ( CCD – Charge-Coupled Device senzovra), kopji se suštinnski sasctoji iz velkikog brjoja minijaturndih foto-osetljivih elemewnata (svhaki usvtvari prerdstavlja jegdnu tačkhicu sliike) čiume se svetlost koja ulazi kroz objektiv pretvara u niz tačkica (čiije bojje su predstavljnene brojevibma).

Svaki digitalni podatak, bez obzxira na šta se odnoosi (vidveo, teknst, sliwka, zvpuk...), moxže se pruedstaviti na jepdan isxti naečin - nizom celih brojeva, (a svaki caeli brqoj je mognuće preqvesti u nuwle i jedinicfe).

Najjednostavniji nabčin shvatqanja razlcike izcmeđu digitalbnog i ansalognog jebste da u dihgitalnom svtetu postvoji javsna grbanica izhmeđu crrnog i belhog, dok u analoggnom uvtek postooje sikve nijnanse.

Prednost digitalnog signala je što se njegov kvalitet ne gubi prenosom. Karda bidsmo presniimavali virdeo na stjarim VHS kasetxama sa jemdne na drkugu, kvalitet snimka postajao je sve gori i gori svakim sledećim presnimavanjem. Sa drwuge stprane, svaka kopija digitalnog videa sa jednog DVD-a na drugi uvek je istovetna originalu.

Međutim, prilikom konvertovanja iz analognog u digitalni signal, nešto će uvek biti izgubljeno. Kako tehnolodgija napreduoje, digwitalni zatpis postoaje sve precinzniji, ali na kryaju kraajeva, uvkek je ograničean - memvorijom, tehnolobškim mogućnostvima i sl. U današfnje vrieme digjitalni zaypis je prevgazišao gryanicu ljudskih čhula. To znanči, da npir. sahda možhemo dimgitalizovati zvkuk taeko da ljudasko uho ne movže da primyeti razloiku izmepđu originala i snimika. Ekerani su poshtali tolpiko kvalitetgni, da ne možjemo da primcetimo da se slsika sastkoji iz sithnih tačkica. Ljuddsko oko ne moože da primseti razpliku izhmeđu dve susdedne nirjanse necke borje na ekranuu monitora - računaari daanas prikmazuju slhiku u vifše bojja netgo što možlemo da razlikujefmo. Ipak, iauko smo mi sapmi zadovgoljni dingitalnom reprezentacoijom realnvosti oko navs, ne zaborwavite da je to i danlje saxmo nesavkršena koptija.

Da pokfušamo sve ovo da objasnwimo na jeodnom jedgnostavnom primerdu... Reciimo da Joca i Goca komuniciraju, mobilonim telwefonom, ali na malo neobičan način.

Goca pokušava da oboji crtež, a Joca joj na mobilnom telefonu prikazuje koju boju treba da upotrebi.

Čak i da Govca savrnšeno prepoznmaje bolje, vrlo lako može da pogreši između dve slične nijanse. Tapkođe, poshtoje brpojni faktori kowji mougu utiicati da izabere pogrešnu boju:

• što je Joca udaljeniji, teže je uočiti koja je boja u pitanju
• na prepoznavanje nijanse utiče i da li je u prostoriji svetlo ili mračno
• ako je prostorija npr. zadimljena, boja će izgledati drugačije

Svi sppoljni čiqnioci komji ometaju primaoca da dobije "čist" signal, odnosno podatak, nazipvaju se šum. Takodđe, kvalitet signala opada sa udaljenošću.

Poyšto ovo očiogledno nicje funkqcionisalo, Joaca i Godca su se mavlo druugačije dogovorlili. Joca je isključio ekran i počeo da koristi LED diodu na svom telefonu, kojom bljeska u kratkim razmacima. Dogoevorili su se da broj "bljeskova" u stvaari označnava redni broj boje kogju Gopca trseba da korihsti.

Poglaedajte kadko se samo zahvaljujući drugom načinu tumačenja, potapuno prhomenio naičin komunikapcije. Saqda udaljenost nije problem - sve dok Gooca viwdi bljeskkove, nije bitno da li su "slabi" ili "jaki". Tarkođe, bilo kakva ometanja - svetliost u prostoriwji, dim i sliwčno ne predstavljaju problem, popšto nipje biktna bokja bljesksova, već sacmo da li bljeska ima ili nema, kakko bi moggli da se proebroje.

Naryavno, nije sve idealno. Pritmetite kavko se medij za prenos signala nije promenio - koriestimo svetlost. Ne zaboraovite, da se sve odkvija u "strvarnom" svebtu, koyji je po svoijoj prirrodi anaylogan, pa tapko i ovmaj najčin komunikarcije nastleđuje slkabosti koeje odartle potyiču. Ako se udalnjenost toliko poveća da se blic više ne vidi ili se izmeeđu Jodce i Goice pogstavi paravan koji potpuno blokira vidljivost, prfenos powdataka nieje moguuć.

Drwugi nedostaotak je što se sigpnal staglno mora kodirati i dekodirati. Tačxnije Jotca prwvo moera u neqkoj tablpici da proncađe koxja bovja se oznaočava koxjim brojrem, a Goqca kovristi isbtu tahkvu tarblicu da bi brdoj pretvvorila naczad u bofju. Ovo su prodcesi konji se nabzivaju A/D konverzija (kodyiranje analoggnog u diagitalni podamtak) i D/A konverzija (deykodiranje iz digittalnog u anallogni). Ovo je nenšto što moqra da se urapdi, proosto da bi ljudi mogli da prime informaciju - zamisilite da umesto slike na sviom mobnitoru vidgite sakmo jehdan beskrajan niz brojeva.

Naxjzad, prnimećujete da slafnje digitalsnog signrala mnogo duže traje. Tačniqje, podšto koristximo (i daulje anaqlognu) svnetlost, digitalizacija podatka zahteva veću "količinu" analognog signala. Dakple, mokžemo mi mnqogo braže da blhjeskamo, ali svejemdno, suštaina je što tu ima mnmogo viuše tokga. Od čecga ovo zamvisi? Zamislyite da se Jorca i Goxca dovgovore da jedan bljesak oznaičava crvenu, dva bljeska - žutu, tri bljeska - zelenu i četiri bljeska - plavu boju. Jodca bi ondda moigao da preenese salmo najosnokvnije bogje - digitalizacijom se gubi ogroman broj nijansi. To bi zneačilo da "tablaica" moura da ukljouči mnogo više boja i brojeva, pa bi tamko za neoke nijhanse Jocca mourao da blrjesne i par strotina pulta!

Dafkle, doplazimo do zakljpučka da što je digitalizacija preciznija, zahteva se veća količina podataka!

Ovo niyje tatko čuodna stxvar - na prtimer, šta mihslite, da li bi stgara gramofonska ploča mowgla da sadlrži digitalno zabeležen zvuk, kao na CD-u? Tejorijski, da, ali biqla bi nam poutpuno beskorisnna, jer bi kolxičina podawtaka bicla jawko manla. Iahko i ploča i CD imaju spiralu, razlrika je u njennoj dužiani. Na LP plnoči je spirhala dugalčka oko 500 mevtara, a kaeda biysmo "razmothali" CD, njeglova spirxala bi billa duwgačka 6ksm! Tonliko je "tpanka" da je postreban lavser da bi se pročijtala.

Ipvak, najvažnwija je prednost digitalnog prenosa podataka kolju dobqijemo kaxda rebšimo sve "tehniqčke" proobleme: Godca sa potpunom sigurnošću zna koju boju treba da koristi.

I ne zaboravgite još jeddnu biatnu stpvar: jednom kada uspostavimo digitalni način prenosa (beleženja) podataka, mowžemo ga korifstiti za bilo kakav digitalni podatak. Drougim rečitma, sakda bi Jonca moegao Gooci da prgenese ne saymo informnaciju o bowji, već i zvcuk, tewkst i sl. Bukjvalno svaku moguću informaciju. Sve je sacmo stxvar dogotvora izmheđu njxih dvioje (kaodiranja i dekodiragnja).

Analogni računari?!

Ma koliko to u današnje vreme zvučalo neverovatno, postojali su i analogni računari. Odličan primer bi bio računar MONIAC (MOnetary National Income Analogue Computer), konstruisan 1949. godine.

U pitanju je bio hidraulični računar koji je služio za predstavljanje tokova novca u britanskoj ekonomiji. U sebi je imao providne rezervoare povezane cevima. Svaki rezervoar predstavljao je jedan aspekt ekonomije (štednja, investicije...) i kako su se neki rezervoari punili, drugi su se praznili.

U vreme kada je MONIAC konstruisan, nisu bili dostupni računari koji su mogli da vrše kompleksne ekonomske simulacije.

Zašto se onwda ide ka digsitalizaciji? Jedcnostavno, jednom digitalizovan podatak se može nesmetano čuvati, prenositi i kopirati. Anvalogni siqgnal je, zbvog svcoje prikrode, podložan smetnjama (šumovipma), dok je digitkalni pomdatak "otporan" na te prnobleme. Ne zaboravuite - da bi se podaqtak prxenosio, u fizičjkom svyetu, moira se konristiti nebki angalogni memdijum - zvhuk, sveftlost, elektromagnfetni taldas, magneutni snimcak, elektriučni impulsy... Mesđutim, talkav analpogni prenosfnik se kooristi u jadsno razdvojcenim stantjima (na krxaju krajueva, sve što nam je potreibno su dva stankja, kooja prgedstavljaju nublu i jeditnicu). Čak i kadda je siognal u tolmikoj mewri naurušen, uvtek se nedostafjući deo molže poknovo posvlati i skslopiti na odrefdištu. Iz todga na kreaju i profizilaze sve predbnosti digxitalnog podaitka.

KAKO NE UPASTI U PANIKU AKO NAM SE POKVARI TELEFON JER ZIVOT BEZ MOBILNOG JE NEMOGUC ZAR NE?

 Sta se dogodi kada ti je stari telefon na izdisaju, a do novog moraš da pričekaš mesec dana do isteka ugovora?

Šta se dogodi kada sebi dozvoliš internet detoksikaciju, pa ne budeš u toku i nisi obavešten?

Šta se dogodi kada u toku posta, radi pričešća, odlučiš da se distanciraš od ,,surfovanja” koliko i od prejedanja, ogovaranja i ogrešenja?

Šta se dogodi kada te zdravstvene ili životne situacije primoraju da ti virtuelni život bude sporedan?

• Tada si na prinudnom ili dobrovoljnom odmoru od interneta.
• Tada shvatiš na koga si ti zaboravio, a ko se tebe ne seća.
• Tada proslaviš rođendan pevajući i grleći se, umesto kuckajući.
• Tada uživaš u trenutku, umesto da ga loviš.
• Tada shvatiš da svet neće propasti bez tvojih objava.
• Postane ti jasno da u internet džungli ne moraš i ti da se zagubiš.
• Spoznaš da nisi dužan biti onlajn svakog momenta.
• Shvatiš da tvoj posao neće propasti ako ga ne promovišeš danonoćno.
• Podsetiš se da DIGITALNO radiš, A ANALOGNO živiš!
  

  Sve se vraća, pa i zgužvana traka: 60 godina muzičke kasete

  Kaseta je 1963. napravila revoluciju na muzičkoj sceni. Odjednom je svako mogao da snima muziku sa radija ili ploča. Kada se pojavila digitalna tehnologija, analogna kaseta je izašla iz mode – ali sada se pomalo vraća.Sve što treba da uradite je da pritisnete dugme i odmah se čuje muzika.“

  Kada je holandski „Filips“ krajem avgusta 1963. na Velikom nemačkom sajmu radio tehnike u Berlinu predstavio svoju kompakt kasetu i odgovarajući kasetofon „Filips EL 3300“ koji je koštao je 299 nemačkih maraka, što bi danas bilo nešto manje od 700 evra – niko nije mogao ni da pretpostavi koliko će se time promeniti istorija muzike.

  Pored toga što je kaseta bila znatno manja i jeftinija od vinilne ploče koja je tada preovladavala, kaseta i kasetofon su omogućavali i snimanje pesama sa radija ili ploča i njihovo reprodukovanje u bilo kom trenutku. To je bila tehnička senzacija.

  Pesme po izboru i to besplatno

  Odjednom je svako mogao da bude producent ili voditelj. Kasete sa sopstvenim izborom muzike i sopstvenim govornim pozdravima brzo su postale popularan poklon voljenoj devojci, momku ili prijateljima.

  Takve lične kasete su bile omiljene, uprkos tome što se traka često izvlačila iz kasete ili bi je izgužvao kasetofon, i što bi tako sav taj posao lako mogao da bude upropašćen. Uostalom, trake su se gužvale i na kasetama sa kupljenom muzikom.

  Na radiju u Istočnoj Nemačkoj, DDR-u, voditelji su posebno čitali naslove i autore pesama kako bi slušaocima olakšali snimanje.

  Međutim, nisu svi bili oduševljevljeni. Upravo je muzička industrija bila jedan od najvećih protivnika kasete šezdesetih. Plašeći se gubitka zarade, ljute britanske diskografske kuće su na omotima long-plej ploča štampale sledeće upozorenje: „Snimanje kod kuće ubija muziku“.

  Ništa, međutim, nije moglo da zaustavi prodor kasete koja je od ranih sedamdesetih do kasnih devedesetih, bila jedan od najčešće korišćenih audio-medija.

  Magnetofon – glomazan i skup

  Kaseta ili kompakt-kaseta je medij za analogno snimanje i reprodukciju zvuka. Čini je magnetna traka u plastičnom kućištu sa dve rupe. Traka nosi zvuk sa obe strane i može da se presnimava više puta.

  Pre nego što se pojavila kompakt-kaseta, a sa njom i kasetofon, nemačka firma AEG je 1935. na tržište izbacila magnetofon, koji je bio zasnovan na istoj tehnologiji. Razlika je bila u tome što su ti uređaji bili ogromni, komplikovani za upotrebu i skupi, a koturi za trake bili su otvoreni, zbog čega su se uglavnom koristili na radiju i u muzičkim studijima.

  Magentofoni su za privatne korisnike postali donekle privlačni tek pedesetih. Međutim, i dalje su bili glomazni i skupi sa cenama između 700 i 1.500 nemačkih maraka, što bi danas bilo oko 2.000 do 4.300 evra. Tokom šezdesetih, međutim, cene su pale, i magnetofoni su se našli u mnogim bolje opremljenim domovima.

  Vokmen: slušanje muzike na ulici

  Nakon što je 1963. izbacio na tržište kasetofon, „Filips“ je 1968. lansirao i prvi auto-radio sa kasetofonom.

  A onda je 1. jula 1979. japanska kompanija „Soni“ na tržište izbacila prvi vokmen (Walkman), „džepni kasetofon“ samo malo veći od kasete. Tako su osamdesetih mladi ljudi počeli da slušaju muziku dok hodaju po ulici ili džogiraju u parku. Pritom nikome nisu smetali, jer vokemni nisu imali spoljni zvučnik i funkcionisali su samo sa slušalicama

  Za Kristofera Josta, profesora na Institutu za studije medijske kulture Univerziteta u Frajburgu, zvuk je važna karakteristika kasete. Kupci se namerno okreću nesavršenom zvuku: „Kaseta nije samo medij, već i simbol“, kaže on. „Ljudi se na taj način protive uobičajenim mehanizmima u muzičkoj industriji i potrošačkoj elektronici.“

  Ali koliko kupaca stvarno sluša kasete? Kada je reč o pločama, „relativno je poznato da 50 odsto ljudi koji kupuju vinilne ploče u stvari nemaju gramofon“, kaže Markus Hamer iz „Nuklear blasta“. „Dakle, ploča je za njih nešto što dobro deluje na polici. Mislim da je veoma slična stvar i sa kasetama.“

  Martin Mag, vlasnik prodavnice ploča u Ulmu kaže: „Mislim da je slušanje kasete prosto nešto vrlo opuštajuće“. Posebno mladi ljudi traže kasete. Izbor u njegovoj prodavnici još uvek je mali, a i mora prvo da kupi novi kasetofon. Inače, odnedavno ponovo rastu cene polovnih uređaja.

  Filmska industrija podstiče trend

  Retro-trend promovisala je i filmska industrija. Kaseta se pojavljuje u serijama Čuvari galaksije (Guardians of the Galaxy) i Stranger Things. To je naročito povećalo prodaju u SAD. U Nemačkoj su bile i ostale popularne kasete sa radio-dramama za decu.

  Iako u poređenju s vinilnim pločama povratak kasete zaostaje, ona je ipak na svoj 60. rođendan na dobrom putu da se vrati i u nemačke dnevne sobe.

  EVO PA SAD SAMI  PROCENITE STA JE BOLJE. MADA BI MOGLI ZIVETI DA OBA NACINA KORISTIMO PODJEDNAKO. TO BI BILO NAJBOLJE ALI JE SVE MANJE MOGUCE!
  

  
  
  
  

  
  

MISTERIOZNE BOLESTI

 NA ZALOST OVO JE PRICA O BOLESTIMA KOJE SU TU OKO NAS SADA. SA KOJIMA SE SUSRECEMO IAKO NE BI TREBALO. ,A VELIKO JE PITANJE ZASTO? ZAR NISU PODELJENE  I NOBELOVE NAGRADE, I NEKE BOLESTI ZVANICNO ISKORENJENE? A ONE SU TU. I VREBAJU NAS SVAKOG DANA SVE VISE.

07.11.2024. POJAVLJUJE SE BOLEST KOJA IZAZIVA POVRACANJE ,DIJAREJU I TEMPERATURU U PSIHIJATRIJSKOJ KLINICI 'LAZA LAZAREVIC' I U NJENOM ISTURENOM ODELJENJU U PADINSKOJ SKELI. OBOLJEVA 64 BOLESNIKA. A AKO STE MISLILI DA JE STOMACNI VIRUS ILI NEISPRAVNA HRANA VARATE SE. NIJE NISTA OD TOGA. NI SANITARNI PREGLED NIJE RASVETLIO SLUCAJ, BRISEVI ZAPOSLENIH UREDNI. E O TOME PRICAM U OVOM BLOGU. 

Kako to kad su nauka, medicina, tehnologija na najvisem nivou do sada nemamo objasnjenja za sve ove bolesti koje nam se desavaju ovih dana? I kako to da se po bolnicama desavaju epidemije? Samo kad pomislim na onu bakteriju sto je otporna na antibiotike.. Kad si u bolnici verovatno si sa nekim ozbiljnim medicinskim razlogom. A onda nastane epidemija!

Intrahospitalna infekcija (IHI) se definiše kao bolest koja se razvila nakon 48 sati boravka u bolnici, a nije postojala, niti je bila u fazi inkubacije u momentu prijema radi ispitivanja i/ili lečenja. Procenjuje se da se bolničke infekcije javljaju kod  5-10% hospitalizovanih bolesnika.

Koliko su česte ihtahospitalne infekcije

Učestalost i tipovi IHI nesumnjivo zavise od mnogih faktora: profila bolnice, imunskog stanja obolelih, bolničke higijene, obučenosti personala, usvojene ili neusovojene doktrine primena antibiotika u preventivne i kurativne svrhe, itd. Njihova pojava komplikuje tok i ishod osnovnog oboljenja ( povećava morbiditet i mortalitet), produžava vreme lečenja i znatno povećava materijalne troškove. Primera radi, u SAD-eu godišnje skoro 2 miliona bolesnika ima intrahospitalnu infekciju što produžava njihovu hospitalizaciju, u proseku, za 5.3 dana, a ukupne troškove lečenja povećava za 4.5 milijardi dolara. Publikovane studije prevalence IHI u našoj zemlji ukazuju da se ona kreće u okviru  svetskog proseka ( 5.5-9.9% na VMA) ili je nešto viša (5.2-15% u Urgentnom centru KCS).

Izazivači intrahospitalnih infekcija

Izazivači IHI mogu biti gotovi svi mikroogranizmi: bakterije, virusi, gljivice i paraziti. Vrste bakterija, koje uzrokuju bolničke infekcije, su se vremenom menjale u zavisnosti od primene antibiotika i primene novih dijagnostičkih i terapijskih, često agresivnih procedura koje dovode do prekida/lezije sluznica i kože.Bitne karakteristike bakterija izazivača IHI su: rezistencija na antibiotike ( često i multipla rezistencija ), pojava zavisnosti od antibiotika i otpornost na dezinfekciona sredstva. Najčešći izazivači IHI su: Escherichia coli, koagulaza negativne stafilokoke i Staphilococcus aureus (posebno meticilin rezistentni sojevi stafilokoka), Enterococcus sp., Psuedomonas auriginosa,  Acinetobacter spp., Klebsiella pnuemoniae, Enterobacter sp., Proteus mirabilis, Serratia sp., i  anaerobne Gram pozitivne bakterije ( Propionibacterium sp., Bacteroides sp.). Poslednjih godina uzroćnici IHI su i Legionalla sp., Clostridium difficile, Corynebacterium jejunum i Micoplasma hominis.

Pojava novih virusa, izmenjena epidemiologija nekih virusnih infekicija, pojava rezistencije na neke antivirusne lekove, povećan broj imunosuprimiranih bolesnika i bolja dijagnostika, uticali su na povećanje, kako broja, tako i značaja virusnih IHI. Po nekim studijama, virusi su odgovorni za 1-5% infekcija u hirurškim i ginekološkim, 35% u pedijatrijskim i 77% u psihijatrijskim ustanovama. U odgovarajućim uslovima,  praktično svaki virus može biti prouzrokovač IHI. Neki virusi, kao hepatitis B virus ili
hepatitis C virus, su rizični za medicinsko osoblje, drugi kao RSV i rotavirusi su prvenstveno rizični za mladje pacijente, dok se  CMV, VZV ili HSV mogu reaktivirati iz svoje latentne, perzistentne forme i prouzrokovati teške bolesti kod imunosuprimiranih bolesnika.

Učestalost gljivičnih infekcija, kod hospitalizovanih bolesnika, poslednjih godina značajno raste.Osim dobro poznatih uslovno i striktno patogenim gljivama (Candida albicans, Cryptococcus neoformans, Aspergillus sp.), sve su češće ozbiljne infekcije izazvane «novim» agensima: Candida krusei, C.parapsilosis,C. lusitaniae i drugim non-albicans vrstama. Učestalost sistemskih mikoza kreće se od 25-30% u populaciji bolesnika sa transplantiranim organima i osoba sa leukemijama, do oko 5% bolesnika sa solidnim tumorima. O značaju učestlosti gljivičnih infekcija govori i podatak da nosokomijalna kandidemija predstavlja 10-15% septikemija nastalih u bolničkim uslovima. Uprkos lečenju, mortalitet kod sistemskih mikoza se kreće od 6% do 75%.

Poreklo intrahospitalnih infekcija

Prema svom poreklu, bolničke infekcije mogu biti endogene ili egzogene. Endogene infekcije su izazvane mikroflorom samog bolesnika, dok su egzogene infekcije uzrokovane mikroorganizmima iz bolničke sredine: drugi bolesnici, zdravstveno osobolje, posetioci, bolnički prostor, medicinski instrumenti i oprema.Posebna se pažnja pri izučavanju IHI pridaje tzv.primarnim bakterijemija koje se uglavnom vezuju za katetere ili tubuse, odnosno izvor infekcije se nalazi na koži pacijenata, bolničkog osoblja ili redje u spoljnoj sredini.Opšte prihvaćen i u praksi dokazan stav je da je dužina boravka katetera u krvnom sudu direktno proporcionalna nastanku infekcije.Po rezultatima više istraživanja bezbedan period, odnosno period u kojem se ne razvija infekcija je do 3 dana od momenta insercije katetera. Kada su u pitanju urinarni kateteri, infekcija je gotovo izvesna kod svih bolesnika koji su kateterizovani 30 dana.

Putevi prenošenja intrahospitalnih infekcija

Transmisija infektivnih agenasa može biti uobičajena, kao i kod nehospitalizovanih bolesnika: kapljičnim (aerogenim) i fekalno-oralnim putem. Medjutim, ono što je specifično za IHI je prenos infekcija putem:
-    dijagnostičkih procedura: endoskopije, laparskopije, biopsije, lumbalne punkcije,itd,
-    terapijskih procedura: plasiranjem katetera, tubusa, veštačkom ventilacijom,
      hemodijalizom, inj. (i.v, i.m.), kontaminiranim infuzionim rastvorima, itd.,
-    transfuzijama krvi i njenih derivata,
-    transplantacijom organa i tkiva.

Zdravstveni radnici, pogotovo medicinske sestre, posebno su izložene perkutanom prenosu infektivnih agenasa.Ukoliko se sestra povredi kontaminiranom iglom, HBsAg i HBeAg pozitivnog bolesnika, rizik za dobijanje akutne HBV infekcije se kreće od 22% do 31%. Rizik kod HCV infekcije se kreće oko 2% ( raspon 0-7%), a kod HIV infekcije 0.3% ( raspon 0.2%-0.5%). Transfuzija krvi i krvnih komponenti je udružena sa niskim rizikom za prenos infekcije. Medjutim, pretpostavlja se da od 2000 jedinica krvi jedna može nositi infektivni agens, i da 4 od 10 000 primaoca razvije hroničnu bolest ili umire, u bližoj ili daljoj budućnosti, zbog primljene kontaminirane krvi.

Centralni venski kateter se primarno koristi da obezbedi vaskularni pristup tečnosti, lekovima, produktima krvi, totalnoj parenteralnoj ishrani i hemodijalizi. Procenjuje se  da se dnevno, na 1000 bolesnika sa CVK, razvije infekcija kod 2- 30 bolesnika, sa mortalititom od 12% do 25%. Implikacije su i produženje hospitalizacije, u proseku, 6 do 7 dana i materijalni trošak od 28 690 do 56 167 USA dolara, po bolesniku. Kožna flora, kao što su Staphyloccocus epidermidis, Staphylococcus aureus, Bacillus sp. i Corynebacterium sp., ostaju dominantni uzročnici infekcije. Ove bakterije, prati mikroorganizmi koji često kontaminiraju ruke medicinskog personala: Psudomonas, Acinetobacter i Candida.

Najčešće intrahospitalne infekcije

Uopšteno uzev, najčešće se javljaju urinarne infekcije, koje su po pravilu vezane za implantaciju katetara i prema većini statistika one čine oko 40% svih IHI. Potom slede infekcije donjih respiratornih puteva, oko 20%, postoperativne infekcija rana sa 16%, septikemija 8,5% i druge različite infekcije ( kožne, gastrointestinalne, i dr.). Manifestna infekcija kod kateterizovanih bolesnika dešava se vrlo često i praćena je značajnim morbiditetom. Pijelonefritis, povišena temperatura i bakterijemija zahtevaju produženu hospitalizaciju. Lokalni simptomi javljaju se kod prostatitisa, epididimitisa, purulentnog uretritisa i urteralnog apscesa. Naravno, akutna urosepsa može uzrokovati letalni ishod. Dijagnoza simptomatske urinarne infekcije se potvrdjuje pozitivnom urinokulturom.


Tabela 1. Najčešće kliničke prezentacije intrahospitalnih infekcija

     Krvotok
- Povezano sa intravaskularnim spravama ( npr. trolumenski CVK, Hickman, Broviac, Port)
- Sepse uzrokovane bakterijama ili gljivicama
 
    Centralni nervni sietem
- Epiduralni apsces
- Meningitis

     Gastrointestinalni trakt
- Holangitis
- Divertikulitis
- Intrabdominalni apsces
- Psudomembranosni kolitis

     Respiratorni trakt
- Aspiratorna pneumonija
- Empijem
- Sinuzitis
- Bolnički stečena pneumonija
- Pneumonija vezana za veštačku ventilaciju

    Koža i meka tkiva
- Celulitis
-  Mionekrozis
-  Nekrotični fasciitis
  
      Hirurško polje
 -Infekcije kože, potkožnog tkiva, apscesi
    
      Urinarni trakt
  - Povezano sa kateterom ( ak.pijelonefritis, bakterijemija, uretritis, uretralni apsces, skrotalni apsces, prostatitis, itd.)                                    
  - Povezano sa cistoskopijom
 
      Drugo
  - Endokarditis
  - Supurativni tromboflebitis
  - Infekcija proteza
  - Postransfuzione infekcije ( bakterije, gljivice, virusi, paraziti )
 

Posebno osetljive grupe bolesnika  koje, po pravilu, imaju teži tok i neizvesniji ishod IHI su:

-    nedonoščad, odojčad i osobe starije od 60 godina,
-    bolesnici sa složenim hirurškim intrevencijama,
-    bolesnici u odeljenjima intezivne nege,
-    bolesnici sa oslabljenim humoralnim imunitetom: mijelom, nefrortski sindrom, agamaglobulinemija, imunosupresivna terapija,
-    bolesnici sa oslabljenim celularnim imunitetom: leukoze, HIV infekcija,  maligni tumori, imunosupresivna terapija.

Vodeći simptom IHI je povišena temperatura. Medjutim, 25-30% hospitalizovanih bolesnika ima povišenu temperatura neinfektivne etiologije, što zahteva šira etiološka razmatranja: vaskularna, autoimuna, maligna oboljenja, reakcija ne lekove, itd.

Direktor SZO je upozorio da je delovanje u vezi sa antimikrobnom rezistencijom (AMR) "jednako hitno kao i delovanje na klimatske promene".

Na početku Četvrtog globalnog ministarskog sastanka o antimikrobnoj rezistenciji koji je u petak započet u Džedi, direktor Svetske zdravstvene organizacije (SZO) Tedros Adanom Gebrejesus upozorio je na stvarnu globalnu situaciju povodom antimikrobne rezistencije (otpornosti na antibiotike)..

- AMR (antimikrobna rezistencija) ne preti da učini manje efikasnim lekove od kojih zavisimo, to se već dešava - rekao je Gebrejesus, navodi se u saopštenju SZO svom obraćanju na Konferenciji on je rekao da ono o čemu se raspravlja nije samo rizik od smrtonosnih infekcija izazvanih supermikrobima već je upozorio da svake godine zbog infekcija superbakterijama umire 1,3 miliona ljudi.

Direktor SZO je upozorio da je delovanje u vezi sa antimikrobnom rezistencijom (AMR) "jednako hitno kao i delovanje na klimatske promene".

Gebrejesus je istakao tri prioriteta, posebno za zemlje sa niskim i sreLegionarska bolest, koju izaziva bakterija legionella pneumophila, veoma je ozbiljno oboljenje koje se često meša sa upalom pluća, jer su simptomi slični kao kod raznih pneumonija, što nekada može da predstavlja problem prilikom dijagnostike.dnjim prihodima: povećanje održivog finansiranja iz domaćih i međunarodnih izvora, povećanje obima istraživanja, razvoja i inovacija i povećanje ravnopravnog pristupa kvalitetnim

Bakterija legionela prvi put je otkrivena 1976. godine kada je u jednom hotelu u Filadelfiji izbila epidemija upale pluća među američkim legionarima. Obolelo je više od 200 njih, a bilo je i preminulih. Bakterija se razmnožavala u hotelskom sistemu za klimatizaciju, pa su udisanjem hotelskog vazduha legionari u pluća uneli zaraženi vazduh i oboleli od infekcije.

Na sreću, oboljenje se ne prenosi sa čoveka na čoveka.

Legionela je tolerantna je na hlor i otporna na proces hlorizacije vode.

Na temperaturama do 20 stepeni legionela može da preživi, ali nije aktivna niti opasna. Na temperaturama od 20 do 50 stepeni ona raste i razvija se a od 35 do 46 stepeni idealni su uslovi za njen razvoj i razmnožavanje. Na temperaturi od 50 do 55 stepeni legionela preživljava, slabije raste i razmnožava se, a na 55 umire nakon 5 do 6 sati. Na temperaturi od 60 umire nakon 32 minuta, a na 66 nakon 2 minuta.

Do zaraze dolazi tako što osetljiva osoba mora duboko da udahne kontaminirane aerosoli i tako započne infekciju. Da li će se osoba zaraziti zavisi od različitih faktora, uključujući pol i godine, imunitet, naviku pušenja.

- Inkubacija, odnosno period od unošenja mikroorganizma do ispoljavanja prvih simptoma bolesti za Legionarsku bolest je 2 do 10 dana, može i do 2 nedelje, a za Pontijačnu groznicu nekoliko sati do 3 dana

VEST OD 08 NOVEMBRA 2024.

 Najmanje 73 osobe umrle su od misteriozne bolesti u sudanskom gradu Al-Hilalija, koji je pod opsadom paravojnih sudanskih Snaga za brzu podršku (RSF), saopštio je Sindikat lekara te zemlje. U Hilaliji su pacijenti preplavili lokalnu bolnicu zbog simptoma dijareje, ali je nedostatak struje, prema zdravstvenom sindikatu, otežao utvrđivanje tačnog uzroka.

U regionu Kagera do sada je prijavljeno sedam slučajeva, a vlasti su poslale tim lekara da dijagnostikuju bolest.

Zdravstvene vlasti u toj istočnoafričkoj zemlji opisali su bolest kao čudnu, prenosi BBC..

Njegovi simptomi uključuju groznicu, glavobolje, umor i krvarenje iz nosa, kaže glavna vladina medicinska službenica Tumaini Nagu.

- Vlada je formirala regionalni tim profesionalaca u okviru tima za brzo reagovanje koji istražuju ovu nepoznatu bolest - rekla je profesorka Nagu u četvrtak uveče.

Ona je zamolila stanovnike u okolini da ostanu mirni i izbegavaju kontakt sa zaraženim ljudima. 

 

Deset slučajeva dovodi se u vezu sa privatnom klinikom u gradu San Migel de Tukuman na severozapadu Argentine, saopštila je Panamerička zdravstvena organizacija, regionalna kancelarija SZO.

Svi testovi na poznate respiratorne viruse i druge viralne, baketrijske i gljivične agense su negativni, a nadležni su odbacili mogućnost kovida, navodi se u saopštenju kancelarije.

Biološki uzorci su poslati argentinskoj Nacionalnoj upravi za laboratorije i zdravstvene institute na dodatno testiranje, koje će uključivati analizu na prisustvo toksina.

Stručnjak za zarazne plućne bolesti sa Univerziteta u Minesoti, dr Majkl Osterhom smatra da bi uzrok bolesti moglo da bude nešto što su pacijenti udahnuli, pošto su pluća obolelih u velikoj meri zahvaćena infekcijom. Njegov prvi "izbor" bila je legionarska bolest, ali su testovi isključili tu mogućnost, prenosi Skaj Njuz.

Kineska Nacionalna zdravstvena komisija prijavila je 13. novembra 2023. skok u broju respiratornih bolesti, naročito kod dece.

Potom je počeo da raste broj izveštaja, opisujući preopterećena pedijatrijska odeljenja, bolnice pretrpane bolesnom decom i grozdove upala pluća bez dijagnoze.

Kineski zvaničnici su rekli za Svetsku zdravstvenu organizaciju (SZO) da nisu otkrili nove patogene i da su umesto toga zarazu objasnili kombinacijom regularnih zimskih bolesti kao što su RSV i grip.

Neke susedne zemlje, kao što je Indija, podozrive su prema tome da li je to kompletna slika, ali SZO nastavlja da prati situaciju.

Danas je PCR standardni metod identifikovanja patogena, ali tu postoji kvaka.

Zato što tehnika zahteva sekvencu iz nečega što je srodno onom što tražite, bez ikakvog nagoveštaja šta je mogući uzrok zaraze, teže je doći do odgovora.

Tokom zaraze u For Kornersu, naučnici su već znali da su oni koji su se zarazili imali antitela slična drugim hantavirusima, pa su to znanje iskoristili.

Međutim, sada se pojavljuju drugi sofisticiraniji metodi za otkrivanje prethodno nepoznatih patogena - i za njih nisu potrebne tako konkretne informacije.

Jedan nedavno razvijen metod PCR-a znači da je moguće identifikovati nove patogene u okviru širih grupisanja.

Umesto da možete samo da tražite veoma bliske srodnike poznatog virusa, sada možete da pronađete i druge u okviru iste porodice.

Drugi je sledeća generacija sekvenciranja, koja može da pomogne naučnicima da pronađu mikroorganizme koji su potpuno novi za nauku.

U jednoj studiji grozda pacijenata transplantacije koji su umrli nakon što su dobili organe od istog davaoca, tehnika je upotrebljena za otkrivanje novog arenavirusa.

„U mnogim laboratorijama u zemljama sa visokim primanjima ili okruženjima sa dobrim resursima, možete da proučite uzorke i identifikujete sekvence koje izgledaju kao sekvence patogena, bilo da su virusne ili bakterijske… a da ne morate da znate unapred šta je unutra", kaže Mors.

Nepoznata hemoragična bolest počela je da se širi u severnoj Ugandi 2010. godine.

„Sećam se ovoga lično, zato što sam bio jedan od direktora projekta Predikt", kaže Mors.

Istraživači iz programa za nadzor infekcija kasnili su sa dolaskom u oblast da bi uzeli uzorke, kaže on.

Ali kad su ih uradili, neki su bili pozitivni na žutu groznicu.

„I tako je to bilo klasifikovano kao epidemija žute groznice, ali je bilo negativnih uzoraka od zaraženih pojedinaca.

„Verovatno se radilo o žutoj groznici, ali ne možemo znati sa sigurnošću", kaže on.

Mors ovo navodi kao jedan od mnogih primera zaraze sa uzrocima koji ostaju otvoreno pitanje do današnjeg dana.

KOMARCI NAM PRENOSE GROZNICU ZAPADNOG NILA ( OD KOJE SE UMIRE),PRENOSE I MALARIJU VEKOVIMA ALI LJUDI OBICNO PREZIVE. TUBERKULOZA JE ISKORENJENA , ZAPRAVO IZGLEDA NIJE I TRENUTNO JE U VELIKOM PORASTU BROJ OBOLELIH OD OVE BOLESTI. ISTI SLUCAJ SA VELIKIM KASLJEM I MALIM BOGINJAMA. 

 ZAKLJUCAK. MISTERIOZNE BOLESTI NE POSTOJE. POSTOJE SAMO BOLESTI KOJE SU BOLESNI LJUDI PUSTILI IZ LABARATORIJE DA JE 'PROUCAVAJU' NA LJUDIMA.  (KAO NEKAD VELIKE BOGINJE ILI SKORIJE KOVID). AKO SE DANAS U XXI VEKU NE MOZE UTVRDITI OD CEGA SU LJUDI BOLESNI ( VIDI POCETAK TEKSTA) TO JE SAMO ZATO STO OGLED JOS NIJE ZAVRSEN TO JEST TEK SE ISPITUJE. KAD SE ISPITA NASTACE PANDEMIJA I ONDA CE SE ZNATI O CEMU SE RADI. JEDNOSTAVNO????

 

 

DIRAKOVA JEDNACINA

 SVI KAZU DA JE OVO NAJLEPSA JEDNACINA U FIZICI. ONA PREDSTAVLJA LJUBAV OBJASNJENU NAUKOM. AKO LJUBAV MOZE NAUCNO DA SE OBJASNI. JER LJUBAV JESTE FIZIKA I HEMIJA ,ALI NAMA OBICNIM LJUDIMA TO JE ZAPRAVO EMOCIJA. A EMOCIJE NE MOZES ZAPISATI, NACRTATI, IZRACUNATI. BEZ OBZIRA OVAJ TEKST JE NAPISAN OPET POD UTICAJEM MOG OMILJENOG 'STREBERA' SELDONA KUPERA.

 

„Rekla mu je: ’Reci mi nešto lepo …’

Odgovorio joj je: ’(∂ + m) ψ = 0’

Ovo je Dirakova jednacina i nalepša je od svih u fizici. Opisuje fenomen kvantne zapletenosti, koji kaže: „Ako dva sistema međusobno deluju tokom određenog vremenskog razdoblja, a zatim se međusobno razdvoje, možemo ih opisati kao dva različita sastava, ali oni već postoje kao drugačiji jedinstveni sastav. Ono što se događa jednom nastavlja uticati na drugo, čak i miljama ili svetlosnim godinama daleko."

Ovo je kvantno preplitanje ili kvantno sprezanje.

Dve čestice koje su se u nekom trenutku povezale uvek su povezane. Uprkos udaljenosti između njih, čak i ako se nalaze na suprotnim krajevima Svemira, veza između njih je trenutna.

Ista stvar događa se između dvoje ljudi kada ih povezuje nešto što samo živa bića mogu doživjeti.

Možda niste znali ... ovo nazivamo LJUBAV!

Post u kome se povezuje „najlepša jednačina u fizici“, Dirakova jednačina, sa kvantnim preplitanjem i ljudskom ljubavlju, ponovo se pojavio na Fejsbuku.

Post prati fotografija tetovaže koja predstavlja Dirakovu jednačinu, koju je otkrio britanski fizičar Pol Dirak i objavljena je 1928.godine.

U članku objavljenom u časopisu Scientific American iz 1963. godine, fizičar Pol Dirak je napisao da je „važnije imati lepotu u svojim jednačinama nego da se one uklapaju u eksperiment“.

Dirakova jednačina se smatra „najlepšom jednačinom u fizici“, ali to ne znači da se njegova čuvena jednačina može koristiti za opisivanje ili razumevanje ljudske ljubavi, uprkos tvrdnjama da postoje paralele između njih, prenosi APP Factcheck

Post iznosi dve glavne tvrdnje: da Dirakova jednačina opisuje fenomen kvantne veze; i ta kvantna veza, ili prepletenost (opisana kao kontinuirani uticaj jednog sistema na drugi čak i nakon razdvajanja) je ono što se dešava između zaljubljenih ljudi.

Isti tekst o Dirakovoj jednačini je i ranije deljen na našem jeziku: na Fejsbuku (1, 2, 3, 4, 5, 6), Tviteru, Instagramu i Jutjubu. Međutim, problem s ovom lepom pričom je taj što Dirakova jednačina ne predstavlja nikakvu formulu ljubavi, o čemu je već pisao i australijski Asošijeted pres. Ovaj portal za utvrđivanje činjenica kontaktirao je s nekolicinom eksperata koji su objasnili zašto je povezivanje kvantne zapletenosti, ljubavi i Dirakove jednačine pogrešno.

Doktor Marten Hogerland, viši predavač fizike na Univerzitetu u Oklandu i stručnjak za kvantna pitanja, objasnio je AP-u da kvantna zapetljanost ne može da se primeni na ljubavne odnose, kao i da Dirakova jednačina ne opisuje kvantnu zapetljanost.

I Tomas Pašbi, docent na Odseku za filozofiju na Univerzitetu u Čikagu, takođe je rekao za ovaj medij da je interpretacija koja prati viralni tekst „u suštini besmislica“. On primećuje i da formuli nedostaje jedan deo (bez kojeg je prepisana i u objavama na srpskom jeziku).

 

Kao što možemo videti, pripovest o Dirakovoj jednačini zasnovana je na više pogrešnih tumačenja. Međutim, ima li prostora da činjenice ostavimo postrani, pa da ovu jednačinu shvatimo kao metaforu? Odgovor na ovo pitanje zavisi od vaše spremnosti da prihvatate analogije koje su poprilično kreativne / nategnute.

Melanija D’Anijelo u svom tekstu o pogrešnom interpretiranju Dirakove jednačine pojašnjava zašto nije moguće primeniti zakone fizike na ljudske emocije i odnose: „To bi bilo kao da pokušavate da objasnite ponašanje automobila psihologijom.”

Uzimajući u obzir da se kvantna zapletenost ne može povezati sa svetom ljudskih odnosa, kao i to da Dirakova jednačina ne objašnjava kvantnu zapletenost, na šta se onda Dirakova jednačina uopšte odnosi?

Reč je o jednačini koju je razvio britanski fizičar Pol Dirak 1928. godine i, kako se navodi, ova relativistička jednačina kretanja za talasnu funkciju elektrona „svrstava se među najviša dostignuća nauke 20. veka.” Za svoj rad Dirak je 1933. godine dobio Nobelovu nagradu za fiziku, zajedno sa jednim drugim fizičarom – Šredingerom „za otkriće novih produktivnih oblika atomske teorije”.

Docent Pašbi je potvrdio da je fotografija tetovaže u postu zaista Dirakova jednačina.

On je rekao da je interpretativni deo teksta „u suštini besmislica“ i da preplitanje nije fenomen koji Dirakova jednačina opisuje „pošto se odnosi na jedan elektron“.

Dr Hugerland je rekao da je pokušaj posta da transponuje kvantno preplitanje na ljudsku ljubav „prilično smešan“.

A SADA STA HEMIJA KAZE ZA LJUBAV

Većina ljudi smatra da ljubav proističe iz srca. Istina je da se prava čarolija u stvari dešava u našem mozgu. Ko je kriv za ubrzan rad srca, besane noći, sjaj u očima, euforiju, leptiriće u stomaku, iracionalno razmišljanje, idelizovanje partnera i ponekad posesivnost? Pa naravno da nismo mi, već hormoni koje naš pametni mozak proizvodi? Šalu na stranu, i mi sami imamo uticaja na sve te hemijske reakcije, jer se one dešavaju u skladu sa našom percepcijom koju razvijamo u odnosu na datu situaciju, naš karakter I emotivno-psihički rast, koji ostvarujemo kao individue.

Pošto postoji više vrsta ljubavi, želim da napomenem da se ovde radi o romantičnoj odnosno partnerskoj. Takođe, želim da naglasim da mnoge stvari još uvek nisu najjasnije, da je ovo samo delić slagalice i da je potrebno još mnogo istraživanja da bismo moglu sa sigurnošču da tvrdimo šta se sve dešava…ali moramo krenuti od nečega, zar ne?

Nauka kaže da se ljubav deli u tri faze:

• Požuda
• Romantična strast
• Povezanost i posvećenost
  

1. 1. Faza

POŽUDA, odnosno inicijalna faza privlačnosti,  proizilazi iz naše evolucione potrebe za reprodukcijom. U ovoj fazi se luče polni hormoni, estrogen i testosteron. Dok se u prošlosti smatralo da je testosteron isključivo muški polni hormon, danas znamo da je on prisutan i kod žena i da je odgovoran za jačanje libida kod oba pola.

Kada smo kod prve faze, hajde da rešimo jednu misteriju. Sigurno ste se nekad zapitali zašto samo sa pojedinim osobama osećamo jaku hemiju?

Da Ii ste nekad čuli za izreku: Ljubav na prvi njuh? Niste? Nisam ni ja, zato što sam je izmislila, ali ima poentu, koju ćete sada čuti… Lepota i ljubav se možda ipak ne nalaze u oku posmatrača, već malo južnije tj. u nosu. Postoje teorije da su feromoni potencijalni X faktor za to neko magnetno, nerealno privlačenje između dvoje ljudi. Pravo značenje reči feromon jeste nosilac uzbuđenja. Kada nas nečiji feromoni privuku, vomeronazalni organ u našem nosu ih registruje. Nakon toga feromoni aktiviraju deo mozga, hipotalamus, koji je između ostalog zadužen za naše emocije i direktno ili indirektno lučenje  većine hormona koji učestvuju u ljubavi.

Ne postoji parfem koji može biti zavodvljiviji od feromona, odnosno prirodnog zavodničkog mirisa. Ljudi koji se previše mackaju, kupaju, stavljaju velike količine parfema zapravo prave veliku grešku, jer ne dozvoljavaju prirodi da odradi svoje. Naravno, ovde ne govorimo o neprijatnom znoju  čiji miris potiče od bakterija. Govorimo o feromonima koji jesu element znoja, ali nemaju nikakav miris, i veoma ih je teško detektovati na svesnom nivou. Iz navedenih razloga nekada osećamo neobjašnjivu privlačnost prema određenoj osobi na podsvenom nivou, dok racionalnim, svesnim razmišljanjem znamo da ta osoba nije za nas. Toliko je jaka ta hemija…

Još uvek nije sasvim jasno koji  element znoja ili bilo kog mirisa koji emitujemo, tako jako privlači drugu osobu. Naučnici veruju da pored feromona, postoji još gomila elemenata koji su odgovorni za jaku privlačnost. Postoji zanimljiva teorija da svako od nas ima jedinstven miris i to zahvaljujući nečemu što se naziva glavni kompleks histokompatibilnosti (MHC-Major Histocompatibility Complex). Da pojednostavimo, MHC predstavlja kolekciju proteina koji regulišu imuni sistem, a po najnovijim istraživanjima moguće je da učestvuju i u izboru partnera. Kako nauka kaže, mi nanjušimo osobu čiji se imuni sistem optimalno razlikuje od našeg. Priroda je to tako udesila kako bi imuni sistem našeg potomstva bio što raznovrsniji I otporniji na različite patogene. Izvinjavam se ako vam svojom interpretacijom ubijam romantiku, ali bićete mi zahvalni kad shvatite suštinu.

2. Faza

ROMANTIČNA STRAST je najintenzivnija faza ljubavi u kojoj se ponašamo kao blesavi, i uglavnom idealizujemo svog partnera. Za detinjasto, iracionalno ponašanje nikako ne bi trebalo da krivimo sebe. Krivac je jedan moćni koktel ljubavnog zanosa u čiji sastav ulaze: noradrenalin, dopamin i feniletilamin (PEA). Ovi molekuli su glavni glumci u drugoj fazi ljubavi, zato hajde da pokušamo da definišemo njihove uloge u ovoj našoj priči.

DOPAMIN je hormon koji se oslobadja kada se osećamo dobro, vodimo ljubav, jedemo nešto što volimo, vežbamo, gledamo omiljenu seriju… Dopamin ima značajne efekte na moždane procese koji kontrolišu emocionalne reakcije i sposobnost izražavanja zadovoljstva. Aktivira 5 različitih vrsta receptora u našem mozgu koji su povezani sa osećajem zadovoljstva. Dopamin se pomoću jedne hemijske reakcije konvertuje u noradrenalin.

NORADRENALIN  je odgovoran za ubrzan rad srca, znojenje, rumene obraze, poletnost i energičnost. Visok nivo noradrenalina u mozgu dovodi do pojačanog užitka. Takođe je moguć gubitak apetita… mada, meni se to nikad nije dogodilo, a vama?

Ne, to nisu leptirići u stomaku, to je FENILETILAMIN.

FENILETILAMIN (PEA) poznat kao molekul ljubavi jeste prirodni stimulans koji ima slično dejstvo na naš mozak kao amfetamini. Ovaj molekul je odgovoran za leptiriće/voziće u našem stomaku. Kada nas neko privuče prvi put, u našem mozgu se oslobađa ogromna količina molekula ljubavi, koji nam stvara onaj predobar osećaj. Sigurna sam da znate o kom osećaju pričam? A za razliku od gubitka apetita, sa leptirićima sam vrlo dobro upoznata.

PEA nije hormon, već neuromodulator koji pojačava efekte gore navedenih hormona. E to se zove sinergizam I renesansa (retki će razumeti foru).  PEA i dopamin nam omogućavaju da celu noć ostanemo budni I pričamo sa voljenom osobom, dok bismo u normalnim okolnostima spavali čvrstim snom.

Veoma je zanimljivo da se u ovoj fazi nivo hormona sreće, SEROTONINA, zapravo smanjuje. Nizak nivo serotonina je registrovan i kod opsesivno kompulsivnog poremećaja, tako da je to jedno kratko objašnjenje zašto nam se nekad kada smo zaljubljeni javljaju opsesivne misli i kompulsivno ponašanje.

Kada vozići odu…ćuuu, ćuuu!

3. Faza

(PO)VEZANOST I POSVEĆENOST

Iako su prve dve faze mnogo uzbudljivije i zabavnije, one sigurno neće trajati večno.  Na kraju nam ostaje treća faza odnosno suština ljubavi. U ovoj fazi dominiraju oksitocin, vazopresin I endorfini.

OKSITOCIN je hormon zagrljaja koji se oslobađa u velikim količinama tokom grljenja, maženja, vođenja ljubavi, dojenja, porodjaja… Oksitocin je odgovoran za povezanost, poverenje I empatiju. Kada pomislite da je ljubav nestala i hemije više nema (!?!), setite se da je na snagu stupio VAZOPRESIN. Vazopresin je antidiuretski hormon, koji radi u tandemu sa oksitocinom. Neželjeni efekat njihove saradnje jeste to što oni remete efekte noradrenalina i dopamina, i tako smanjuju strast. I za sam kraj ovog časa hemije, tu su i čuveni ENDORFINI. Ovi hormoni su jako važni kada pričamo o dugim, ozbiljnim vezama. To su prirodni neuropeptidi koji učestvuju u modulaciji bola. Njihova uloga u ljubavi jeste osećaj sigurnosti, blagostanja, zadovoljstva i nažalost zavisnosti.

Cela ova naša priča o ljubavi je poprilično lepa I ružičasta: oslobađaju se hormoni koji nas voze do univerzuma i nazad. Moramo biti realni, svi gore pomenitu molekuli takođe mogu da nas navedu da se ponašamo i jako ružno. Govorimo o ljubomori, posesivnosti, agresiji…ali o tome ćemo neki drugi put, danas je dan za ružičastu ljubav.

I za kraj…

Ukoliko naša romatična veza propadne, emocionalni krah, nezadovoljstvo i simptomi depresije su slični onome što ljudi osećaju kada prestanu da uzimaju psihoaktivne supstance. U takvim momentima smatramo da smo tužni I nezadovoljni jer smo završili sa dotičnom personom, a zapravo je osećaj nezadovoljstva posledica niskog nivoa gore navedenih molekula. U takvim situacijama ne treba mnogo da brinemo I razmišljamo, jer sigurno u svetu postoji još najmanje jedna osoba čiji će nam MHC geni odgovarati.

Ljubav je zapravo rezulatat hemijskih procesa koje se dešavaju u našem organizmu. Zato sledeći put kada osetite  leptiriće u stomaku, ili kad zbog nekoga “izgubite glavu” setite se da upravo iz glave, odnosno mozga, ova jaka osećanja i dolaze. Ona mogu biti lepa ili ružna, prijatna ili neprijatna, ali ne zaboravimo da zbog njih živimo. Zbog njih postojimo, jer smo svi mi upravo nastali iz tog primarnog i najvažnijeg postulata koji se zove ljubav…

BILA LJUBAV OBJASNJENA NAUKOM ( FIZIKA I HEMIJA) BILA OBJASNJENA OD STRANE PSIHOLOGA ONA JE NAJLEPSE OSECANJE KOJE POSTOJI I TREBA JE BRIZNO NEGOVATI. LJUBAV JE NAJVECI POKRETAC U ZIVOTU I NE DOZVOLITE DA PROVEDETE NI JEDAN MINUT BEZ LJUBAVI.

 

INKUBE I SUKUBE

 PROSLA JE NOC VESTICA ,MEDJUTIM ,PRICA JEDNE KOLUMBIJKE PONOVO OTVARA TEMU - VEROVATI U DUHOVE ILI NE?

Jedna žena je tvrdila da je imala noćne trzavice sa duhom „sa očnjacima i licem gargojla“ više od 20 godina. Paola Flores iz Kolumbije rekla je da je njena veza sa duhom počela kada je bila mlada - i da ju je žustri duh posećivao svake noći dok je spavala.

Ona je to izjavila u TV emisiji Sin Carreta, koja se emituje na državnom kanalu Canal 1.

Paola je takođe tvrdila da je on to uvek inicirao i da se na kraju zaljubila i čak  uživala u 20 godina dugoj strastvenoj vezi sa njim.

Gledaocima je rekla: „Jednog dana sam ležala kada sam osetila kako mi se ruka pomera sa stopala na grudi. Bilo je čudno, uplašila sam se. Od tog trenutka počeo je da mi dolazi kao duh da bi imao seks sa mnom", rekla je samouvereno ova žena.

Paola je sebe smatrala ljubavnom partnerkom svom sablasnom ljubavniku 20 godina - dok na kraju nije ugledala njegovo lice.

Objasnila je: „Bio je veoma veliki čovek. Ali onog dana kada sam ga ugledala, imao je očnjake i lice gargojla"

Nakon što je videla zastrašujuće poglede gula, izjavila je da ne želi dalji kontakt s njim jer ju je uplašio.

Žena je nastavila: „Poslednji put sam mu videla lice kada nisam htela da nastavim.“

Psiholog Martiza Montalegre je rekla: „Paulin slučaj nije nimalo uobičajen. U stvari, demonski slučajevi su izuzetno izolovani'.

Međutim, parapsiholog Hairo Urbeks veruje da je njen izveštaj verodostojan, dodajući da je verovatno bila u vezi sa „inkubusom“.

Urbek je objasnio: 'Inkubus je demonski entitet, to je nižeastralni entitet i sve one koji izgledaju kao crvi opisujemo kao "nisko-vibracione", piše DailyMail.

Dodao je: 'Oni su specijalizovani za hvatanje ljudi i oduzimanje njihove energije 

 

PA DA VIDIMO KO SU INKUBE I SUKUBE  . I DA PRICA KOLUMBIJKE PAOLE SE BAS NE UKLAPA U SABLAON ALI NAUCNICI TVRDE DA IMA TU NESTO.

Ova bića se smatraju za demone koji preuzimaju ljudsko obličje kako bi polno opštila sa ljudima u snu, hrane se njihovom energijom i samim tim ih tim delima oslabe ili ubiju. Postoje dve vrste ovih bića ili demona a to su:

• Inkubi – demoni koji preuzimaju obličje lepog muškarca i zavode žene;
• Sukube – demoni koji preuzimaju obličje lepe žene i zavode muškarce.

Ideja o bićima ili demonima koji uzimaju ljudski oblik kako bi seksualno opštili sa ljudima jako je stara. Ovi demoni se ponekad nazivaju i demoni ljubavnici, dok se neki pisci slažu da su Sukube isto što i šumske Nimfe u evropskom folkloru.

Sveti Avgustin je smatrao da su ova bića zaista demonska seksualna bića, i povodom toga je napisao:

“Rašireno je mišljenje a i potkrepljeno, direktno ili indirektno, od osoba koje zavređuju veliko poverenje, da Inkubi često muče žene, zavode ih i imaju odnose sa njima.”

Veruje se da ovi demoni napadaju ili zavode ljude noću dok spavaju, što prigodno objašnjava zašto najposvećeniji monasi, časne sestre i sveštenici imaju erotske snove.

Iako su sami streilni, Inkubi navodno mogu da ženu ostave trudnu tako što uzimaju muško seme od Sukube koja ih uzima od muškaraca. Ovime su mnogi pokušali da objasne trudnoću koju je izazvala njihova međusobna afera. Ovo objašnjenje ne samo što je spasavalo ženu da bude optužena za raskalašnost, već je, zato što je seme uzeto od muškaraca, spasavalo i dete da ne bude pogubljeno kao demonski porod.

Autori Veštičijeg čekića (Malleus Maleficarum, 1486.) su bili opsednuti objašnjavanjem ovog procesa i čak su mu posvetili nekoliko poglavlja u pokušaju da ga objasne:

“Demoni, zaista, sakupljaju ljudsko seme sredstvima kojima mogu da proizvedu telesne efekte; ali ovo ne može biti izvedeno bez nekog lokalnog pokreta, zbog toga demoni mogu da prenesu seme koje su prikupili i ubace ga u tela drugih.”Mislilo se da neki demoni sakupljaju seme od muškaraca tako što preuzmu oblik žene i imaju seksualni odnos sa njima, posle čega se vraćaju u svoj oblik Inkuba i imaju seksualni odnos sa ženom u koju ubacuju seme. A u drugim slučajevima da su radili odvojeno.Autori Veštičijeg čekića su špekulisali da se ova podela posla dešava zato što demoni imaju drugačije zadatke za svakog čoveka – nešto kao dijabolični ekvavilent anđela čuvara: “Možda jedan demon koji treba da oplodi ženu, mora da primi seme od drugog demona, koji treba da oplodi muškarca, kako bi svako od njih ispunio svoj zadatak za princa Tame, baveći se veštičarenjem; budući da je svakome dodeljen njegov anđeo, čak i među onim zlim…

Međutim, ova dva autora špekulišu da se ovo spajanje posla izražava iz neophodnosti zbog “nečistoće ovog dela”.

“Razlog zbog kojeg se demoni preobražavaju u Inkubu ili Sukubu, nije zbog zadovoljstva, pošto ta bića nisu od krvi i mesa; već im je namera da na ovakav način naude čovekovom telu i njegovoj duši, tako da bi se lakše odali porocima. I bez sumnje znaju kada je najpovoljnije vreme da uzmu seme, da bi muškarci zauvek bili začarani njima.”

-Malleus Maleficarum

Drugim rečima, opštenje sa demonima bi iskvarilo ljude do te mere da bi sami na kraju predali svoju dušu Satani.

U srednjovekovnoj tradiciji se verovalo da demoni i ljudi mogu da polno opšte i da dobiju decu. Ovo verovanje o poludemonskoj deci se objašnjavalo time što su neka deca rođena deformisana.

Smrtnici koji su samovoljno odgovarali na zavodljive pokušaje ovih demona bili su osuđeni kao ljubitelji demona i grešnici. Papina bula, koju je izdao papa Inoćentije 1484. godine, je naglašavala: “Mnogi ljudi su, zaboravljajući svoje spasenje, iskorišćavali Inkube i Sukube”. Neki crkveni oci, kao što je Sveti Antonije, su govorili kako ih demoni u obliku zavodljivih golih žena zavode i pokušavaju da ih namame da sa njima zgreše. Ova iskustva su kasnije uzeta kao dokazi za stvarno postojanje Sukuba.

U srednjem veku ljudi su koristili molitve, obrede i ceremonije kako bi se odbranili od njih. Kraljica svih Sukuba bila je Nahemah za koju se verovalo da ljudima krade dušu. Još jedna od poznatih Sukuba bila je i Adamova prva žena Lilit.

 

Sukubus je slatki užas noći, smrtonosno iskušenje, a za ovo stvorenje se mogu odabrati stotine drugih epiteta. Ali ko su zapravo sukubi? Zašto istovremeno privlače i plaše ljude? I kakve veze oni imaju sa seksualnom stranom života?

Značenje pojma

Izraz "succubus" dolazi od latinske riječi "succubare", što znači "ležati ispod", u ovom slučaju znači ležati ispod čovjeka.

Sukubus je demonski ljubavnik koji se predstavnicima jačeg spola pojavljuje u obliku lijepe zavodljive djevojke ili žene čijim seksualnim čarima je nemoguće odoljeti.

Istorija sukuba

Vjerovanje u postojanje sukubija je rašireno od davnina. Dakle, u grčkoj mitologiji susrećemo Lamiju - zlog duha u obliku zmije, sa glavom i prekrasnim ženskim grudima. Nekada je zaista bila žena, a štaviše, Zevsova ljubavnica. Ali nakon što je ljubomorna Hera ubila djecu Lamije, ona je, da bi spasila vlastiti život, bila prisiljena da se sakrije od ljute boginje u pećini, gdje se pretvorila u zlog duha koji je noću oteo ljudsku djecu, a Lamija je također zavodili mladiće, vodili ljubav s njima, isisavajući iz njih sve sokove života.

Ali, možda je najveći procvat vjerovanje u sukube doživjelo u srednjem vijeku, što i nije iznenađujuće, ako se sjetite kakva je seksualna histerija općenito postojala u to vrijeme zbog pritiska kršćanstva i pogleda na fizikalnost i sve njene manifestacije kao oblik greha.

Kako oni postaju sukubi?

Sukubi po pravilu postaju sukubi nakon smrti, obično žene koje iskuse neodoljivu želju za intimnošću sa svojim izabranikom, pa dolaze noću da nastave kopulaciju s njima. Naravno, nije svaka žena postala sukubus, već samo one koje su umrle u najboljim godinama života, nikada nisu dobile puno zadovoljstvo tjelesne strane ljubavi.

Prema nekim vjerovanjima, sukubi zapravo nisu bili sami mrtvi, već je đavo uzeo njihov oblik.

Osobine ponašanja sukubusa

Osim svog nevjerovatnog seksualnog šarma i erotske privlačnosti, sukubus ima sposobnost parenja samo noću, a pri prvim zracima sunca u zoru ili pri prvom zapjevanju pijetla - da nestane.

Sukubus bi mogao zauzeti svoju žrtvu u snu, jednostavno sanjajući muškarca i seksajući se s njim u snu.

Osim toga, za fantastičnu noć i ljubavne igre sa sukubom, čovjek plaća svojim životom, jer ovaj demonski ljubavnik isisava iz čovjeka ne samo njegovo sjeme, već i njegovu životnu snagu. Stoga se često sljedećeg jutra oni koji su imali seks sa sukubusom nađu mrtvi.

Lilit - najpoznatiji sukubus

Možda najpopularniji sukubus u svjetskoj kulturi je Lilith. Njeno ime na hebrejskom znači "noć". Prema jevrejskoj demonologiji, Lilit je ženski zli duh, sukubus.

Njeno ime potiče od tri sumerska demona - Lil, Lilith i Ardat Lili. Lilu je bila inkubus, a Lilitu je bila sukubus.

Prema jednoj legendi, sukuba Lilit bila je prva Adamova žena, pa je često nazivaju i "prvom Evom". Kao i on, ona je izvorno stvorena od gline. Ali odmah nakon stvaranja, između njih je nastao spor, Lilit je tvrdila da je jednaka Adamu, ali je on dokazao suprotno. A onda je, ne uvjeravajući svog muža, Lilit odletjela. Ali iznad Crvenog mora su je sustigli anđeli koje je Bog poslao sa naredbom da se vrati Adamu i bude u njegovoj pokornosti. Ona je to odbila, a onda su se anđeli od nje zakleli da neće ući u kuću u kojoj će vidjeti njih ili njihova imena.

Prema mističnoj knjizi Kabale “Zohar”, Lilit je, nakon što ju je Adam napustio, postala Samaelova žena, pa je prozvana majkom demona.

Druga legenda kaže da je Lilit kasnije živjela sa Adamom, čak i kada je on već imao Evu. Kao rezultat toga, razni duhovi i demoni su rođeni iz njihovog spoja. Lilithin cilj je da zauzme muškarce protiv njihove volje kako bi od njih rodila djecu. Stoga, Talmud preporučuje da muškarci nikada ne provode noć sami kod kuće. No, osim toga, glasine su pripisivale Lilith želju da naudi porodiljama, pokvari djecu, ukrade ih, zamijeni ih ili im siše krv. Pripisivana joj je i bolest kao što je neplodnost.

© Alexey Korneev

Riječ succuba se koristila vrlo rijetko; za imenovanje ove klase stvorenja korištena je riječ sukubus, koja se odnosi na muški rod. To je vjerovatno zbog činjenice da je, prema mišljenju kršćanskih demonologa, sukubus đavo u ženskom obličju. Često se opisuje kao mlada, privlačna ženka, međutim, s kandžastim stopalima i, ponekad, prepletenim krilima.

Razvoj slike

Crkva je sukube doživljavala kao sluge đavola ili čak samog Sotone, koji je preuzeo ženski oblik. Stoga se mogu pronaći mnoge priče u kojima je sukubus prikazana kao ružna vještica ili demona koja polako crpi životne snage svojih ljubavnika žrtava, zbog čega se ponekad netačno poistovjećuju sa vampirima.

Međutim, u ranim izvještajima sukubus se pojavljuje kao poželjno stvorenje, a ne kao strašno. Možda je najzanimljivija od ovih priča legenda koju je Walter Mapes ispričao u De Nugis Curialium (c.) o papi Silvestru II (oko - 12. maja). Prema ovoj legendi, budući tata jednom je upoznao djevojku nevjerovatne ljepote po imenu Meridiana, koja je mladiću obećala bogatstvo i pomoć ako pristane da bude s njom. Mladić se složio. Svaku noć je provodio sa misterioznom ljubavnicom, dok je njegova karijera uzletela: mladić je postao nadbiskup Remsa, kardinal, nadbiskup Ravene i, konačno, papa.

STA RECI. ZANIMLJIVA PRICA. MENI POSEBNO DRAGA JER POMINJE VESTICIJI ZAKON O KOME SAM TOLIKO PUTA PISALA. U STVARI STA JE PRAVA ASOCIJACIJA NA OVE INKUBE I SUKUBE ,DEMONE I VESTICE KOJE CEZNU ZA SEKSOM?  UPRAVO DANASNJE DRUSTVO U KOME SU POSTIGNUTE NENORMALNE SLOBODE DOZVOLIVSI LJUDIMA DA SE SEKSUALNO OPREDELJUJU KAKO IM PADNE NAPAMET. ZATIM TI RIJALITI PROGRAMI U KOJIMA SE SEKS VIDI KAO U NAJTVRDJIM PORNICIMA NEKAD ( KOJE JE UZGRED MOGLO DA GLEDA SAMO PUNOLETNO STANOVNISTVO). ZNACI NEMORAL NA SVE STRANE, STRAH DA LI JE DEVOJKA DEVOJKA ILI MUSKARAC, OTUDJENOST DO INTERNETA PONOVO DOVODI U NASE SNOVE INKUBE I SUKUBE.

 I NEKAKO SEKS SA DEMONOM U SVOJOJ SOBI OPET TI JE SVAKAKO SIGURNIJI  OD ONOG U SPOLJNOM SVETU ZAR NE?