ANTIMATERIJA

 UGLAVNOM KAD JE NESTO ANTI ZNACI SUPROTNOST OD NECEGA STO ZNAMO I STO KORISTIMO.ANTI NE MORA DA BUDE NESTO LOSE . ANTI MOZE DA BUDE CAK BOLJE OD ONOG  STO  VEC  IMAMO. OVAJ TEKST BI MOGAO DA BUDE VRLO KORISTAN JER NAS INFORMISE  O NEVEROVATNIM MOGUCNOSTIMA ANTIMATERIJE. UZ VESTACKU INTELIGENCIJU ANTIMAERIJA JE SVAKAKO NESTO STO CE LJUDSKOJ VRSTI U BUDUCNOSTI ILI MNOGO POMOCI ILI CE JE UNISTITI. PA STA SE PRVO ZBIJE.

Kao što kombinacijom čestica nastaje materija tako i kombinacijom odgovarajućih antičestica nastaje antimaterija. Na primer, stabilan atom antivodonika može da nastane vezivanjem pozitrona za antiproton. Njegove osobine bi trebalo da budu identične osobinama običnog vodonika. Zaista, atom antivodonika je proizveden u sudarima antiprotona sa mlazom atoma ksenona. U sudaru antiprotona sa atomskim jezgrom ksenona ponekad dođe do stvaranja para elektron-pozitron. Pri tome, može da se dogodi (mada vrlo retko) da brzina i pravac kretanja novonastalog pozitrona budu bliski brzini i putanji antiprotona. Tada pod uticajem privlačne sile između pozitrona (pozitivne čestice) i antiprotona (negativne čestice) nastaje atom antivodonika. Izolovan atom antivodonika stabilan je koliko i izolovan atom vodonika. Međutim, u sudaru sa običnom materijom dolazi do njegove anihilacije. Pošto se čestice kreću brzinom bliskom brzini svetlosti, vreme života antivodonika u aparaturi reda je veličine 4 × 10^-8 s koliko antiatomu treba da prevali desetak metara i anihilira se u sudaru sa zidom aparature. Danas se ulažu veliki napori da se proizvedeni atomi antivodonika zarobe u električnom i magnetnom polju, dakle, da se izoluju od obične materije i tako im se produži vek u meri koja će dozvoliti detaljnije ispitivanje atomskih osobina. Proizvodnjom prvih atoma antivodonika odškrinuta su vrata sistematskom ispitivanju antisveta. Prema standardnom modelu, fizičkoj teoriji koja opisuje osnovne gradivne elemente i sile u prirodi, antimaterija je supstanca sastavljena od elementarnih antičestica, za razliku od „obične“ materije koja je sastavljena od elementarnih čestica. Svaka elementarna čestica se odlikuje nekim osobinama (masa, naelektrisanje, spin...) koje je razlikuju od ostalih čestica. Za svaku česticu postoji i odgovarajuća antičestica, čije su neke osobine, poput mase ili spina, jednake, a druge osobine, poput naelektrisanja ili magnetnog momenta, suprotne. Najpoznatiji primer čine elektron i pozitron, čiji su naelektrisanje i magnetni moment suprotni, a sve ostale osobine identične. Materija i antimaterija ne mogu postojati jedna pored druge. Kada se nađu zajedno međusobno se poništavaju (anihilicija) uz oslobađanje velike količine energije u obliku gama zračenja ili drugih čestica.

Godinama su se fizičari upinjali da otkriju razlike i sličnosti između njih, da bi objasnili kako je stvoren Univerzum.

Otkriće da se antimaterija diže u reakciji na gravitaciju, umesto da pada, rasturilo bi sve što znamo o fizici.

Oni su sada prvi put potvrdili da atomi antimaterije padaju nadole.

Ali daleko od toga da je ovo sada naučni ćorsokak - to otvara vrata novim eksperimentima i teorijama.

Da li ona pada istom brzinom, na primer?

Tokom Velikog praska, materija i antimaterija je trebalo da se pomešaju i potru jedna drugu, ne ostavivši ništa za sobom sem svetla.

Zašto nisu jedna je od velikih misterija fizike i otkrivanje razlika između njih ključ je za njeno razrešenje.

Materija je u tim prvim trenucima stvaranja nekako uspela da nadvlada antimateriju.

Kako reaguje na gravitaciju moglo da krije rešenje, prema rečima doktorke Danijele Hodžkinson, članice istraživačkog tima iz Cerna u Švajcarskoj, najveće svetske laboratorije za fiziku čestica.

„Ne razumemo kako je našim Univerzumom počela da dominira materija i to motiviše naše eksperimente", rekla mi je ona.

Većina antimaterije postoji samo prolazno u Univerzumu, na deliće sekunde.

I zato, da bi uspeo da izvrši eksperimente, Cernov tim mora da je stvori u stabilnom i dugotrajnom obliku.

Profesor Džefri Hengst proveo je trideset godina gradeći pogon koji će minuciozno praviti hiljade atoma antimaterije od subatomskih čestica, hvatati ih i potom ih ispuštati.

„Antimaterija je naprosto najfascinČestice antimaterije, takozvani pozitroni, prvi put su detektovani u munjama, čime se dodatno razjašnjava nastanak ogromne količine energije koja se oslobađa prilikom te atmosferske pojave, a u perspektivi se možda otvara put za rešavanje energetskih problema čovečanstva.

Većina danas poznatih elementarnih čestica, koje se svrstavaju u "materiju", ima antipode - čestice antimaterije, koje poseduju istu masu i takozvani spin, ali se od njih razlikuju naelektrisanjem.

Pri sudaranju čestice i antičestice dolazi do anihilacije, odnosno njihovog uzajamnog uništenja, uz oslobađanje čudovišne količine energije.

Primena anihilacije u energetici je za sada isključena zbog velikih poteškoća u dobijanju i čuvanju čestica antimaterije.

Elektron i pozitron

Antičestica negativno naelektrisanog elektrona je pozitivno naelektrisan pozitron, čije je stvaranje u munjama zabeležila grupa naučnika pod vođstvom Majkla Brigtsa iz Univerziteta u Alabami pomoću kosmičkog teleskopa "Fermi" koji radi u gama dijapazonu elektromagnetnih talasa.

Naučnici su zabeležili impulsivnu aktivnost gama-zraka, koja se precizno poklopila sa nepogodama na površini Zemlje. Prve rentgenske i gama-impulse iznad Zemlje zabeležile su kosmičke opservatorije još devedesetih godina tokom istraživanja solarnog zračenja, kada je po prvi put utvrđeno da u munjama nastaju antičestice - pozitroni.

Samo par kilograma

Naučnici za sada nemaju objašnjenje za ovu pojavu, ali je sama činjenica da antimaterija prirodno nastaje na Zemlji od izuzetnog značaja.

Pri anihilaciji samo par kilograma materije i antimaterije stvara se energija slična energiji najjače vodonične bombe.

U slučaju pronalaska tehnologije za korišćenje energije anihilacije, energetski problemi čovečanstva bi bili rešeni za sva vremena, 

antnija, najmisterioznija stvar koju možete da zamislite", kaže mi on.

„Koliko mi razumemo, mogli biste da izgradite univerzum baš kao što je naš, sa vama i sa mnom u njemu, samo od antimaterije", rekao mi je profesor Hengst.

„To je prosto inspirativno da se prouči; to je jedno od najfundamentalnijih otvorenih pitanja - šta je ta stvar i kako se ponaša."

 

Kada se govori o najvrednijim supstancama na svetu, većina ljudi zamišlja dijamante, rastopljeno zlato i retke minerale. Ali beskrajno skuplja i mnogo ezoteričnija “stvar“ krije se u knjigama napredne fizike – a to je antimaterija.

Antimaterija je supstanca sastavljena od antičestica. U prirodi svaka čestica ima svoju antičesticu – kada se sudaraju, poništavaju jedna drugu, oslobađajući elektromagnetne talase koji donose energiju.

Iako je potencijal antimaterije ogroman, još nismo u mogućnosti da stvorimo njene složenije oblike u laboratorijama. Stoga ne čudi što se procenjuje da gram ove neuhvatljive supstance vredi oko 62,5 biliona dolara.

O pojavi antičestica prvi je pisao engleski fizičar Pol Dirak, koji je tridesetih godina prošlog veka napravio revolucionarno otkriće pozitrona ili antielektrona – čestice iste mase kao elektron, ali suprotnog naelektrisanja. Po njegovoj logici, antiprotoni i antineutroni su identifikovani kao antiteza protona i neutrona.

Energija koja teoretski proističe iz anihilacije materije i antimaterije zasenjuje čak i nuklearnu eksploziju, pa naučnici sa velikim oprezom, ali i radoznalošću istražuju ovu oblast.

Interstelarno putovanje je nešto što je čovečanstvo postiglo samo u naučnoj fantastici – poput svemirskog broda Enterprajz u Zvezdanim stazama, koji koristi pogon na antimateriju radi putovanja širom zvezdanih sistema.

Međutim, antimaterija nije samo naučnofantastični termin. Antimaterija zaista postoji. Ilon Mask je silu antimaterije nazvao „voznom kartom za međuzvezdana putovanja“.

Antimaterija je sačinjena od čestica skoro isto kao regularna materija, ali sa suprotnim električnim nabojem. To znači da kad antimaterija dođe u kontakt sa regularnom materijom – one se poništavaju i mogu proizvesti ogromne količine energije, piše Science Alert. Anihilacija antimaterije i materije pretvara masu direktno u energiju“, kaže fizičar Rajan Vid, osnivač i izvršni direktor kompanije „Pozitron dajnamiks“, koja razvija sistem antimaterijskog pogona.

Samo jedan gram antimaterije mogao bi proizvesti eksploziju ekvivalentnu nuklearnoj bombi. To je vrsta energije, kažu neki, koja bi nas mogla odvesti tamo gde niko ranije nije bio dosad najvećom brzinom.

Svemirsko putovanje rekordnom brzinom

Sva ta energija se može iskoristiti da ili ubrza ili uspori svemirsku letelicu pri opasnim brzinama.

Uzmimo kao primer putovanje do najbližeg zvezdanog sistema, Proksime, udaljenog oko 4,2 svetlosne godina. Motor na antimateriju mogao bi teorijski ubrzati svemirsku letelicu na 1g (9,8 metara po sekundi na kvadrat), dovodeći nas do Proksime za samo pet godina. To je 8.000 puta brže nego što bi „Vojadžeru 1“, jednoj od najbržih svemirskih letelica u istoriji, trebalo da pređe otprilike polovinu puta.

U našem solarnom sistemu, pak, svemirska letelica sa pogonom na antimateriju mogla bi stići do Plutona za 3,5 nedelja, naspram 9,5 godina koliko je bilo potrebno sondi „Nju horajzons“.

Zašto nemamo motore na antimateriju

Razlog je cena, a ne tehnologija. Fizičari naoružani najmoćnijim akceleratorima čestica napravili su antiprotone i atome antivodonika.

Proizvodnja ove vrste antimaterije je izuzetno skupa. Smatra se najskupljom supstancom na Zemlji.

Fizičar Džerald Džekson kaže da je osmislio asimetrični protonski sudarač koji bi mogao proizvoditi 20 grama antimaterije godišnje. Bilo bi potrebno osam milijardi dolara za izgradnju solarne elektrane koja bi zadovoljavala ogromne energetske potrebe za proizvodnju antimaterije, a 670 miliona dolara godišnje za funkcionisanje.

Međutim, postoje drugi načini za proizvodnju antimaterije. Vidov koncept uključuje pozitrone, antimaterijsku verziju elektronaDrugačija vrsta antimaterijskog motora

Pozitroni su nekoliko hiljada puta lakši od antiprotona i nemaju tako snažan efekat pri anihilaciji. Prednost je što se dešavaju prirodno i nisu potrebni ogromni akcelerator i milijarde dolara za proizvodnju.

Vidov sistem pogona na antimateriju dizajniran je da koristi kripton-79, oblik elementa kriptona koji prirodno emituje pozitrone. Sistem bi prvo sakupio visokoenergetske pozitrone od kriptona-79 i usmerio ih ka sloju regularne materije, proizvodeći energiju anihilacije. Ta energija bi onda izazvala snažnu fuzionu reakciju radi stvaranja potiska za svemirsku letelicu.

Iako su pozitroni možda jeftiniji od moćnijih oblika antimaterije, teško ih je kontrolisati jer su visokoenergični i moraju biti usporeni ili „obuzdani“. Stoga proizvodnja prototipa za testiranje u svemiru još nije izvodljiva, s obzirom na troškove.

Tako je sa svim dizajnima antimaterijske propulzije. Naučnici su proteklih decenija izneli desetine koncepata, od kojih nijedan nije realizovan.

Na primer, austrijski fizičar Ojgen Zenger je 1953. predložio „fotonsku raketu“ koju bi pokretala energija pozitronske anihilacije, a od 80-ih se priča o termalnim antimaterijskim motorima, koji bi koristili antimateriju da zagreju tečnost, gas ili plazmu radi obezbeđivanja potiska.

Da li je izvodljivo?

Reč je o uređaju koji radi sa zaista ogromnim količinama energije, što zahteva izuzetnu stabilnost i kontrolu. Ta enormna energija predstavlja još jednu prepreku jer se radi o velikim eksplozijama ako nešto pođe po zlu tokom testiranja.

Potrebno je testirati sisteme velike energije negde bez ugrožavanja biosfere, kaže fizičar Stiv Hau, koji smatra da bi Mesec bio dobro mesto za testiranje.

Nije naučna fantastika, ali neće biti napretka dok ne bude bitne potrebe za nekom misijom. Dok ne bude jakog razloga za vrlo brz dolazak do Kojperovog pojasa, solarnog gravitacionog sočiva ili Alfa Kentaurija – ili su nam možda potrebni veliki asteroidi zbog rudarenja – napredak će i dalje biti spor u ovoj oblasti, kaže Vid.

KAO STO SMO VIDELI IZ OVE PRICE  ,A ZNALI SMO ODUVEK DA POSTOJE RAZNE VRSTE ENERGIJE. ONDA ZNALI SMO DA CITAV NAS UNIVERZUM POTPADA POD TEORIJU RELATIVITETA  I DA SVE POSTOJI I NE POSTOJI. ZATO SAM SIGURNA DA ANTIMATERIJA ZAISTA POSTOJI, I DA JE BUDUCNOST ODAVNO STIGLA, A DA MI OBICNI SMRTNICI NISMO NI SVESNI TOGA. KAKO NE PRATIMO RAD FIZICARA I OSTALIH NAUCNIKA I KAD NAM PREDSTAVE NEKA OTKRICA PREDJEMO PREKO TOGA LAGANO JER UGLAVNOM NE RAZUMEMO O CEMU PRICAJU. 

I TAKO CEMO BITI SUOCENI VRLO BRZO SA REZULTATIMA KOJI SAMO CEKAJU DA BUDU OBELODANJENI JAVNOSTI. A TADA CEMO SE JAKO JAKO ZACUDITI I KAO STO REKOH IL CEMO ZIVETI MNOGO BOLJE ILI NAS NECE BITI.

NA FIZICI KAKO JOJ I SAMO IME KAZE (ZIVOT) ZAVISI OPSTANAK SVIH NAS..

 

PRAVDA NIJE ARITMETICKA NEGO GEOMETRIJSKA

 KADA CELA SRBIJA PONOVO PATI ZBOG NESRECE KOJA SE DOGODILA ZBOG ISKLJUCIVO LJUDSKOG FAKTORA KAO U  IVEK ZADNJIH GODINA RESILA SAMDA PONOVO PISEM O PRAVDI I SOCIJALNOJ JEDNAKOSTI KAKO JE VIDEO PLATON NEKADA TAKO DAVNO. JER DA LJUDI NISU POSTALI TOLIKO ZLI I POHLEPNI I BAHATI I NEMARNI DO NESRECE U NOVOM SADU NE BI NI DOSLO. LJUDI SU UZELI SVOJ ' DEO KOLACA' MISLECI DA IM PRIPADA ( I TO CAK NI ONAJ DEO KOJI IM  PRIPADA NEGO VECI NARAVNO.

Neko je sebi slobodno isekao parče kolača koje mu pripada.

I kao što se na fotografiji da videti parče koje je isekao je tačno veličine koliko mu pripada. Dakle nije uzeo ni više a ni manje, nego tačno koliko mu pripada.

Međutim kada je uzimao ono što mu pripada otežao je da drugi takođe uzmu ono parče koje njima pripada. Može se čak i reći da je stvorio nepravdu.

Dakle... kada koristimo svoje pojedinačno pravo na slobodu ako stvaramo nepravdu i drugima pravimo štetu to od tog momenta, kao što sam već na početku naveo, postaje (namerno ili nenamerno) loše korišćenja prava slobode pojedinca koju svi imamo.

A ova fotografija sa kolačem odlično pokazuje kako to izgleda.

Što bi Platon rekao:

"Pravda nije aritmetička već geometrijska."

Trudite se da budete pravedni. Jer velike pravde ili nepravde u jednom društvu kreću od onih malih, pojedinačnih!!!

Pojmovi pravde i nejednakosti od antike pa do danas predstavljaju neke od ključnih problema koji prožimaju ljudsko društvo. Oko ovih pojmova postoje brojne varijcije u vezi sa značenjem, a samim tim i sporovi,uprkos tome postoji konsenzus da se u suštini ovih pojmova nalaze načela kao što su solidarnost, ljudska prava i dostojanstvo. Sam termin socijalna pravda prvi put je skovan 1840. godine od strane Luiđijia Taperelija na osnovu učenja Tome Akvinskog.[1] Sa njom je usko povezana i socijalna jednakost čije je osnovno obeležje izlazak u susret potrebama svih ljudi na jednak način.

Istorijska svedočanstva, posebno književna dela, a ne samo rasprave filozofa, svedoče o stalnoj potrebi ljudi za pravdom. Svedoče o njihovoj potrebi da svoje odnose sa drugim ljudima, kroz posredovanje dobrima, vrednostima, institucijama, saobraze nekoj meri-božanskoj ili ljudskoj. Čak i kad bi ova potreba za pravdom bila samo izraz oskudnosti zemaljskih dobara kojima ljudi teže- i onda, sve dok traje takvo stanje, pravda bi bila predmet ljudskih težnji [Glintić 1995:16].

Platonovo shvatanje

Prema Platonu( Plátōn424/423 p.n.e.-348/347 p.n.e.), pravda stvara harmoniju u državi. Platonova država se sastoji iz tri staleža: upravljča-filozofi, čuvara, proizvođača-zanatlije, zemljoradnici, radnici. Svaki od staleža je specijalizovan isključivo za navedene poslove, uvek je dobar u njima i na taj način se potrebe države zadovoljavaju. Posao je moguće uvek obavljati dobro upravo zato što svaki stanovnik ove države radi ono za šta je prirodno najsposobniji. Upravo u ovome se ogleda pravednost u Platonovom delu Država (Platon 2005). Važno je da se napomene da u njegovoj državi prve dve klase ne poseduju privatnu svojinu, jer po Platonovom mišljenju ona kvari ljudsko biće. U delu Država isključivo pravičnost proizvodi vrlinu. Znanje o načinu proizvođenja vrline (nepromenljivoj Platonovoj ideji) poseduju filozofi i pošto ih prema Platonu ne zanima vlast već isključivo znanje oni treba da rukovode državom.

[P]ravedna državaje harmonična celina, zajednica koja liči na organizam, čiji delovi učestvuju u sreći celine i svojim učenjem doprinose toj sreći, srazmerno svojim prirodnim sposobnostima, a saglasno opštem dobru zajednice, koje nadilazi dobro bilo kog njenog dela [str. 18].

Nejednakost među pripadnicima staleža je posledica različitih prirodnih sposobnosti, odnosno funkcija koju vrše u harmoničnom organizmu-zajednici. Sloboda izbora, lične želje i promene u Platonovom delu se posmatraju kao pretnja harmoničnom poretku. Platon ne shvata kao problematičan odnos jedinka-zajednica. Za njega tu gotovo nema razlike, osim što je jedinka samo deo zajednice čija je jedina svrha doprinos održavanju harmoničnog funkcionisanja. Pitanje koje se nameće pri današnjem čitanju dela Država je šta je to pravedno u ovom totalitarnom uređenju, kako ga Karl Poper(Sir Karl Raimund Popper, 1902-1994) naziva. Poper smatra da u delu Država ne samo što pojedinac nije slobodan u odnosu na državu, već i društvo u celini takođe nije slobodno u odnosu na nju.

Tvrdim da u Državi on koristi termin ‘pravičnost’ kao sinonim za ono što je u interesu najbolje države. Šta je u interesu najbolje države? Zaustaviti promenu održavanjem rigidne klasne podele i klasne vladavine. Ako sam u pravu u ovoj interpretaciji, onda moramo reći da Platonov zahtev za pravičnošću ostavlja njegov politički program na nivou totalitarizma; i moramo zaključiti da se moramo čuvati opasnosti da budemo impresionirani jedino rečima [Poper1962/1993:129].

Prezentizam kao gledište ipak ima izvesna ograničenja kada je u pitanju objektivno razumevanje prošlih događaja.[2] Upravo Maks Veber(Maximilian Karl Emil „Max“ Weber, 1864-1920), predstavnik istorizma, govori da se društvo istinski može samo razumeti i to ukoliko se posmatra u kontekstu svoje epohe.[3] Neki poput Vilhelma Diltaja(Wilhelm Dilthey, 1833-1911) pored razumevanja istorijske epohe smatraju neophodnim i uvid u (auto)biografiju autora. Kada se Država posmatra u sopstvenom istorijskom kontekstu može se videti da je Platonovo razočarenje u atinsku politiku i političare usledilo neposredno posle smrti njegovog učitelja Sokrata i da je ovaj događaj ključan (pored posete Sirakuzi) u formiranju pesimističkog stava prema mogućnosti demokratije. U Platonovoj državi da bi neko pravedno vladao mora da poseduje istinsku ljubav prema znanju o onome šta stvarno jeste (odnosno filozofiji). Ako bi se na osnovu Platonovog dela određivala socijalna pravda ona bi predstavljala vrlinu koja usklađuje odnos pojedinca kao pripadnika određene zajednice i zajednicu vrednujući prirodne osobine pripadnika na osnovu kojih filozofi-kraljevi dodeljuju odgovarajuću obuku svakom pripadniku zajednice posle koje se dobija određeni status na hijerarhijskoj lestvici. Nejednakosti među ljudima su prirodne i na osnovu njih se pripada određenim staležima čije je mešanje zabranjeno, jer na taj način se održava ravnoteža nejednakosti u zajednici. Iako kod Platona znanje igra veliku ulogu kada je u pitanju društveno uređenje apsolutno najbolje države, ono nema status vrline kao kod njegovog učitelja Sokrata(Sōkrátēs, 469 p.n.e.-399 p.n.e.) već se koristi kao sredstvo za njeno dostizanje.

Aristotelovo shvatanje

Za razliku od Platona koji je bio idealista i čije delo Država se bavi idealnim državnim uređenjem Aristotel (Aristotélēs 348 p.n.e.-322 p.n.e.) koji je bio realista, svoje državno uređenje u delu Politika (Aristotel 1988) smatra za relativno najbolje uređenje zasnovano na postojećem stanju.On ostavlja mesta za promene kao jedno od mogućih sredstava za poboljšanje društva. Aristotelovski uređena država se nalazi između komunizma Platonove države i krajnjeg individualizma baziranog na laissez-faire principima.[4] Dok Platon razlikuje u svom uređenju tri staleža, Aristotel razlikuje dva: upravljače i robove. Aristotel razlikuje i dve vrste pravde: distributivnu i korektivnu. Sa aspekta distributivne pravde dobra se dodeljuju srazmerno sa veličinom zasluge. Ljudi različitih političkih preferencija preferiraju različite vrste zasluga.

[L]ična sloboda je osnov zasluge za demokrate, bogatstvo za oligarhe, lična vrednost za aristokrate. Zbog ovog kriterijuma zasluge Aristotelova teorija se naziva meritokratskom. Od toga po čemu se određuje zasluga u državi zavisiće i kako će se tumačiti kriterijum da jednakima treba jednako, a nejednakima nejednako [Glintić 1995:20].

Korektivna pravda se postiže kroz izjednačavanje u odnosima među ljudima. „Tu se uspostavlja prosta aritmetička proporcija. Jednako ima značenje sredine između gubitka i dobitka, a pravda ima smisao nadoknađivanja štete“ (str. 20). Aristotel pominje i razmenu dobara kao oblik pravde. Kako bi se uspostavila ova vrsta razmene neophodno je da postoji potreba za raspolaganjem sa određenim dobrom od jedne strane, strana koja raspolaže istim tim dobrom i sredstvo koje posreduje kako bi se vrednosti dobara koja se razmenjuju izjednačila. „Opšta vrlina iz koje treba da proizilaze sve ostale je po našem mišljenju pravednost“ (str.21). Aristotel pravdu svrstava među savršene vrline. Pravedno delanje je postizanje i održavanje ravnoteže, jer svaki manjak ili višak predstavlja nepravdu, upravo iz razloga što Aristotel pravdi pridaje i jednu praktičnu dimenziju što za sobom povlači da višak jedne strane predstavlja manjak druge strane. Posmatra je kao vrlinu uvek u odnosu prema drugome iz čega sledi da pravedno delovati znači održavati ravnotežu između primanja nepravde i vršenja nepravde.

Onaj ko vrši čin je nepravedan, ako taj čin vrši namerno, svesno i bez zablude u pogledu lica koga se radnja tiče, oruđa kojim se služi i cilja s obzirom na to koji to čin vrši, a čin je pri tom suprotan jednakosti i zakonu [str. 21].

Kada govori o pravdi sa aspekta države on pod ovim oblikom pravde smatra težnju države ka opštoj koristi-zajedničkom cilju, a svrha njenog postojanja je vođenje života u zajednici prema moralnim zakonima i takav život prema Aristotelu je pravedan život. Iako deluje kao da je svrha postojanja države zajednički život, zapravo život u zajednici je najbolji način za dostizanje pravednog života. Prema Aristotelu, ropstvo nije nepravedno i robovi baš kao i stranci-radnici zvani metojci i radnici (oni koji moraju da rade da bi egzistencijalne životne potrebe zadovoljili) nisu građani jedne države. Građani su samo oni pojedinci koji mogu da učestvuju u sudskoj i savetodavnoj vlasti. U njegovoj najboljoj mogućoj državi njeni građani se voljno pridržavaju moralnih zakona. Međutim on je svestan i pojedinaca koji nezavisno od morala zajednice vode živote koje odlikuje vrlina i smatra da je nepravda ako bi im se dala ista prava kao i drugim građanima ili ako se i od njih bude očekivalo da se pokoravaju zakonima poput drugih građana iznad kojih oni već jesu. „Kako je pisani zakon ljudska tvorevina onda on treba da bude tvorevina najboljih ili najboljeg među građanima, po obrazovanju i po vrlini-moralu“ ( str. 23). Prema shvatanju ovog filozofa, upravo ovakvi pojedinci treba da determinišu zakon i da budu kraljevi kojima se drugi pokoravaju bez otpora. „Potrebu za zakonom Aristotel objašnjava kao potrebu za razumom bez prohteva, bez strasti-što nijedna ljudska vlast ne može da bude.“ (str. 23) Iz napisanog se može naslutiti pojam nejednakosti i njeno shvatanje u kontekstu Aristotelove države. Aristotel, baš kao i Platon, smatra da ljudi po svojoj prirodi nisu jednaki i da gruba podela na dva staleža ne znači jedakost unutar njih. Kao što je pomenuto on shvata da među građanima postoji i intelektualna manjina koja dokolicu troši baveći se filozofijom i naukom za razliku od građana koje saznanje u tom smislu ne zanima. Građani koje znanje u ovom filozofskom smislu ne zanima, nemaju pravo da upravljaju državom za razliku od intelektualne manjine koja predstavlja zakon za ostatak građana. Život ispunjen umnom aktivnošću osim što predstavlja najveći stepen života ispunjenog vrlinom, on zapravo omogućava i najveću samodovoljnost jedinke kao i najveći stepen slobode i sreće, jer je „život saobrazan umu božanski u poređenju sa običnim ljudskim životom“ (str. 25n1).

Hobsovo shvatanje

Prema čuvenom engleskom filozofu Tomasu Hobsu(Thomas Hobbes, 1588-1679) pravda se zasniva isključivo na prirodnom zakonu koji je treći po redu važnosti među 12 prirodnih zakona, prema kome su ljudi obavezni da ispunjavaju norme nastale sklapanjem sporazuma. Prisustvujući burnim istorijskim događajima Engleske u 17. veku Hobs u svojoj filozofiji daje primat ljudskoj prirodi iz koje slede međuljudski odnosi koje on opisuje kao rat svih protv svih, i to shvata kao prirodno stanje. Posmatrajući ljude u stalnoj borbi za zadovoljenje sebičnih interesa javlja se potreba za sigurnošću i mirom prouzrokovana strahom od smrti, usled surovog i kratkog takmičarskog života, iz čega sledi potreba za sklapanjem sporazuma kao ključne stvari koji će im obezbediti mir i sigurnost, stavljajući zakone u ruke nekolicine ljudi ili jednog čoveka. Za razliku od Platona i Aristotela prema Hobsu su svi ljudi po prirodi jednaki (otuda i rat svih protiv svih) i pomenuta nekolicina ljudi nije povlašćena u odnosu na ostale. Tek sklapanjem ugovora počinje da se pravi razlika između pojma pravdei pojma nepravde, jer pre samog sklapanja ugovora nije postojala svojina zbog činjenice da ni država nije postojala pre tog čina. Kada govori o ispravnosti Hobs ističe da je i ona ustanovljena tek napuštanjem prirodnog stanja. Da bi se norme propisane sporazumom poštovale Hobs smatra neophodnim postojanje izvesne moći i prinude u smislu da su sankcije pri nepoštovanju ugovora veće od koristi koje bi se dobile kršenjem propisanih normi.

„[P]riroda pravde se sastoji u tome da se sporazumi održe u važnosti i da se svakom čoveku da ono što je njegovo.“ (str. 25). Što se tiče odnosa pravednosti i vrline, prema Hobsu, pravednost je vrlina tek kada čoveka odlikuju osobine kao što su „izvesna plemenitost ili izvesna viteška smelost koje se retko sreću“ (str. 26n1), i koji smatra ispod svoje časti i „dostojanstva da svoja životna zadovoljstva postiže zahvaljujući prevari ili gaženju date reči“ (26n1), što podseća na pomenutog Aristotela koji pravdu izjednačava sa vrlinom. Sa pojavom države pravednost od prirodnog zakona prerasta u građanski zakon, a pod tim Hobs podrazumeva da država putem suverene vlasti obezbeđuje njihovo poštovanje, ali joj ne daje pravo da krši sporazum, jer ga ona nije ni zaključivala, već su to činili ljudi još u prirodnom stanju.[5] Hobs razlikuje dva oblika pravde, a to su komutativna pravda i distributivna pravda. „Suveren predstavlja volju svih i dela u ime zajednice.“ (str. 29). Pod komutativnom on smatra jednakost vrednosti kojima je sklopljn ugovor i to je pravda ugovarača, a distributivna je dodeljivanje jednake koristi ljudima koji imaju podjednake zasluge i to je pravda posrednika. Sam Hobs pravednu vrednost definiše „ prema apetitu ugovarača“, a pod zaslugom ovaj engleski filozof podrazumeva nagradu po milosti, a ne dugovanje po pravdi (vidi: takođe i Capeheart .and Milovanovic, 2007: 15-16).

Milovo shvatanje

Britanski filozof 19. veka Džon Stjuart Mil(John Stuart Mill, 1806-1873) u delu Utilitarizam (Mill 1863) se bavi i dokazivanjem uzajamne povezanosti pojmova kao što su: pravda , međusobna jednakost, opšta korisnost i individualna sloboda. Prema ovom filozofu da bi se utvrdila pravednost neophodno je prethodno utvrditi moral. Mil kao jedan od osnivača utilitarizma sreću vidi kao cilj ljudske radnje i merilo moralnosti, ali pri tom pod tim ne podrazumeva ličnu sreću već samo zajedničku. Za Mila srećni život čine „mali i prolazni bolovi, mnoga i raznovrsna zadovoljstva uz odlučno preovlađivanje aktivnih zadovoljstava nad pasivnim i u kome je osnovno načelo celine da ne treba očekivati od života više nego što on može dati“ (str. 31n1). Njegov pojam pravednosti se sastoji od pravila postupanja i pravila osećanja kojim se prvo pravilo sankcioniše. Pod pravilom postupanja on podrazumeva deo skupa moralnih pravila koji imaju funkciju da štite svakog pojedinca da ga drugi ne oštete. Što se tiče pravila osećanja Mil pod njim podrazumeva postojanje želje za kažnjavanjem osobe koja je počinila štetu. Osećanje pravednosti da bi kao takvo postojalo mora biti povezano sa verovanjem da postoji neki čovek ili nekolicina ljudi kojima je učinjena šteta. Poštovanjem ovih pravila pojedinac stiče pravo da živi u određenoj zajednici sa ostalim njenim pripadnicima. U skladu sa naglašavanjem uzajamne povezanosti moralnih pravila i pravde, Mil govori da je zajednička svest o moralnom pravu koju svaki pojedinac može da zahteva od drugog pojedinca, upravo ono što obezbeđuje poštovanje ovih pravila. Za poštovanje obaveza pravednosti neophodni su nepristrasnost i jednakost. Nepristrasnost podrazumeva objektivnost u svakoj situaciji, a to se postiže rukovođenjem pomenutim pravilima. Pod pojmom jednakost Mil misli na jednaku raspodelu prava i zaštite ostvarenja tih prava. Svako ima pravo na to da se njegova lična sreća i pravo na sredstva za njeno ostvarenje jednako vrednuju kao i kod svih ostalih. Bez obzira na autoritet koji ovaj filozof daje pomenutim maksimama on ipak dopušta njihovo kršenje ukoliko društvena korisnost nadilazi njihovu korisnost.

Moderna shvatanja

„Have  you ever noticed
that anybody driving slower than you
is an idiot,
and anyone going faster than you
is a maniac?“ George Carlin

Uviđanje sve većeg značaja proučavanja društvenih i ekonomskih institucija kao ključnih u raspodeli koristi i obaveza dovodi i do porasta interesovanja za sam pojam socijalne pravde. Ovaj znatan skok u vezi sa njenim značajem događa se od 1850. godine. Da bi se pojam socijalne pravde shvatio na adekvatan način javlja se potreba za razlikovanjem između socijalne pravde i pravedne raspodele u odnosu na redistributivnu pravdu.[6]U oblasti socijalne pravde do revolucionarne pojave dela Džona Rolsa(John Bordley Rawls, 1921-2002) Teorija pravde (Rawls 1971/1998) nije bilo sistematske spekulacije o sadržaju ovog pojma, već se akcenat stvaljao na bavljenje kvazitehničko lingvističkim aspektom. Slobade, jednakosti i zajednica su stvari koje Rols u ovom delu posebno naglašava. Ovaj američki filozof u delu Teorija pravde predstavlja pravdu kao najznačajniju vrlinu društvenih institucija. I za ostvarenje drugih ciljeva u društvu smatra neophodnim poštovanje načela sa aspekta pravde.

Adam Svift(Adam Swift, rođen 1961) u delu Politička Filozofija (Swift 2006/2008) predlaže da se pravda zamisli kao posebna sfera moralnosti, jer on smatra da je pogrešno izjednačavati pravdu kao jedan oblik moralnosti sa drugim njenim oblicima. Za njega milosrđe ne podrazumeva pravdu iako spada u jedan od domena moralnosti. Ovaj sociolog i politički filozof kritikuje tendenciju da pravda, sloboda, jednakost i demokratija moraju biti međusobno usklađene. Jasna slika pojmova se može dobiti jedino odupirući se tendenciji da se posmatraju kao nužno nerazdvojni. Ljudi su u zabludi kada sklad među pomenutim pojmovima posmatraju nužnim i jedinim kriterijumom za ocenjivanje nekog društva.

Fridrih August fon Hajek(Friedrich August von Hayek 1899-1992) austrijski liberalni ekonomista i politički filozof, iznosi stav da je ideja o socijalnoj pravdi iluzija brojnih filozofa smatrajući je pogrešnom kategorijom. On je smatrao da donošenje suda o pravednosti i nepravednosti jednog društva nije moguće, jer ovi pojmovi se po njemu vezuju isključivo za domen pojedinačnog delovanja. U svom delu Put u ropstvo (Hayek 1944) Hajek kaže da država nema pravo da upravlja raspodelom resursa pojedinca, jer ona time krši njegovo lično pravo u ime neostvarivog ideala. Ovu vrstu uplitanja države smatra izrazito negativnom i za samo društvo, jer po njemu državna intervencija ograničava razvoj i napredak društva u celini. Pogrešno je na osnovu iznetog zaključiti da je i odgovornost prema Hajeku iluzija, jer on smatra da ona postoji čak i kada posledice nisu nameravane. Činjenica da posledice postoje znači da je neko za njih odgovoran. Kritika njegove filozofije ogleda se u tome da on nije uspeo „da ukine vezu između pojedinaca i skupnih ishoda kada je reč o pravdi.“ (Svift 2006/2008: 31) Zamerka njegovoj teoriji odnosi se na zanemarivanje značaja činjenice da pojedinci utiču jedni na druge i na taj način formiraju i društvo. „Potražnja za socijlanom pravdom najbolje se može posmatrati kao odgovor na nedostatke liberalne pravde“ (Barry 2005: 23).

Knjiga koje je učinila poznatim Džona Rolsa u ovoj oblasti kao autora je Teorija pravde (Rawls 1971). Rols u ovoj knjizi predlaže misaoni eksperiment čije bi sprovođenje po ovom američkom filozofu omogućilo preduslov za nastanak društva koje on vidi „kao društvo koje je oblikovano da unapredi dobro svojih članova koje je delotvorno uređeno javnim shvatanjem pravde. Stoga je to društvo u kome svako prihvata iste principe pravde i zna da ih drugi prihvataju i u kome osnovne društvene ustanove zadovoljavaju ove principe i da se zna da ih zadovoljavaju“ [Rols 1971/1988: 405]. Ključna stavka ovog misaonog eksperimenta jeste prvobitni položaj, čija je osnovna odlika veo neznanja pod kojim se podrazumeva da niko ne zna svoju društvenu poziciju ili društveni status niti svoje bogatstvo u raspodeli prirodnih dobara i nema znanje o mogućnostima, svojoj inteligenciji, snazi itd. Ljudi u ovom misaonom eksperimentu poseduju ipak „sposobnost da uobličavaju, menjaju i dosledno primenjuju pojam dobra“ (Rols, navedeno prema Sviftu: 33). Ljudi su isto tako svesni da su im neophodna i neka opšta dobra koja su po Rolsu primarna, a u njih ubraja: slobodu, mogućnosti, moći, prihode i sredstva, samopoštovanje. Nedostatak svesti o pomenutom položaju i sposobnostima omogućava da se ljudi doživljavaju kao međusobno jednaki. Principi pravde ustanovljeni u Rolsovom misaonom eksperimentu od strane racionalnih aktera kako ih on vidi, predstavljaju prema ovom filozofu zamenu za prirodno stanje. Ovi principi čine princip slobode koji podrazumeva da svaki čovek mora imati jednako pravo na „najširi ukupni sistem osnovnih sloboda, kompatibilan sa sličnim sistemima slobode za sve“ (Rols 1971/1998: 70) i princip jednakosti koji podržava nejednakosti u društvu pod uslovom da su one takve da „najviše idu u korist najmanje privilegovanih“ (str. 70) i da postojanje podjednakih šansi za sve omogućava jednaku dostupnost zvanja i položaja svima. Možda njegova teorija „maksimizacije minimuma“ na prvi pogled deluje kao paradoks, ali on iznosi vrlo smislene argumente.[7] Rols je svestan neohodnosti podsticaja za motivaciju ljudi kako bi radili one poslove koji donose pre svega opštu korist a u manjoj meri lična zadovoljstva. Nejednakost je ta koja podstiče ljude da prednost daju određenom poslu u odnosu na drugi. ,,Zamislite sve one neurohirurge i dinamične preduzetnike koji bi radije bili pesnici“ (Svift 2006/2007:37). Veća zarada jednog neurohirurga u odnosu na pesnika je razlog zašto ljudi nisu uskraćeni za hirurške vrste usluga. Kao primer kako jednaka raspodela dohotka bez obzira na vrstu posla koji se obavlja dovodi do stagnacije u društvu on navodi državni socijalizam u istočnoj Evropi. Ovo opravdanje nejednakosti iako je naišlo na široko prihvatanje, Adam Svift smatra da „kapanje odozgo“ nije dovoljno opravdanje za nejednakost ukoliko položaj najugroženijih nije najbolji mogući, a ne samo bolji nego što je bio. Ukoliko se samo imovinsko stanje uzima u obzir kao kriterijum za procenu najugroženijeg položaja u društvu procena nije adekvatana. Potrebno je i slobodno vreme uvrstiti kao jedan od kriterijuma za procenu pomenutog položaja, jer ne može se smatrati da je nejednakost u položajima neopravdana ako je prouzrokovana neradom. Hipotetični ugovor prema Rolsu ne treba da se poštuje zbog dužnosti ili konvencije, već zato što predstavlja odredbu onoga šta je pravedno. „Najpre možemo da kažemo da je u dobro uređenom društvu biti dobar čovek (posebno imati delotvoran osećaj za pravdu) zaista dobro za tog čoveka; a zatim, da je ovaj oblik društva dobro društvo“ [Rols 1971/1998: 511]. Prema tome jedino njegovim poštovanjem ovo je moguće postići. Učesnici u hipotetičnom ugovoru brinu o sebi tek pošto su lišeni svih informacija koje im pružaju tu mogućnost. Ovo je jedan od ključnih argumenata za značaj prvobitnog položaja prema Rolsu.

Američki filozof Robert Nozik (Robert Nozick 1938-2002) zastupa u odnosu na pomenutog Rolsa suprotno stanovište koje izlaže u svom delu Anarhija, država i utopija (Nozick 1974). Ovo delo u kom je značajan deo posvećen problemu slobodne volje predstavlja i jednu od najznačajinijih kritika Rolsove teorije. Prema Noziku država ne bi trebalo da se meša u raspodelu resursa da bi obezbedila pravednu raspodelu, smatra da je to neopravdano uplitanje u sferu privatnog vlasništva. U odnosu na Rolsa Nozik dobra ne posmatra kao nebeski dar, već kao produkt ljudskog rada, odnosno vlasništvo onih koji su ih proizveli. On takođe smatra da sa onim što poseduju, ljudi imaju pravo da rade šta im je volja, a tu spadaju: sopstveno biće, prirodni svet i stvari koje ljudi prave korišćenjem prirodnog sveta. Sve dok se imovinsko pravo poštuje u smislu da se država ne meša, osim da to pravo zaštiti, svaku raspodelu Nozik smatra pravednom bez obzira na njenu neravnomernost. Ljudi imaju slobodu da sa onim što je njihovo postupaju u skladu sa sopstvenom voljom. „Od svakoga po njegovom nahođenju, svakome po nahođenju drugih“ (Nozik, navedeno prema Sviftu 2006/2008: 46) glasi slogan kojim on opisuje tri načina sticanja legitimnog vlasništva.

1) Prvobitno prisvajanje je načelo koje predstavlja slučaj preuzimanja vlasništva nad do tada neposedovanim.

2) Dobrovoljan prenos vlasništva podrazumeva da čovek ima pravo da dobro koje poseduje daruje, proda, ustupi ili iznajmi, odnosno da radi sa njim šta hoće.

3) Ispravljanje nepravde je pravo na prenos vlasništva sa ciljem njenog ispravljanja.

Ako je ono što ljudi poseduju rezultat dobrovoljne razmene među njima onda je prema Noziku i sama raspodela pravedna. Bez obzira na to što raspodelu prirodnih sposobnosti i ovaj američki filozof smatra lutrijom, on ne vidi u tome nepravdu, jer čak i kada je ona stvar sreće, činjenica je da ljudi uvek poseduju sopstveno biće što je ujedno i jedna od kritika upućenih Rolsu koji smatra da su i prirodne obdarenosti zajednička imovina. Nozik smatra da nema ništa loše u tome da se vlasništvo nad sopstvenim bićem proširi i na proizvode koje to biće stvara.

Oba filozofa, i Nozok i Rols smatraju da tržišni ishodi ne omogućuju pravednu raspodelu kada je u pitanju zasluga. Često se zastupnici tržišne raspodele koriste spajanjem ne uvek spojivih tvrdnji pokušavajući da ih prikažu kao skladne u cilju opravdanja tržišnih ishoda. Prva tvrdnja govori o tome da je tržište značajno za ličnu slobodu smatrajući uplitanje od strane države pri raspodeli dobara na tržištu ugrožavajućom po nju. Druga tvrdnja glasi da tržište ljudima dodeljuje po zasluzi. Ove dve tvrdnje iako mogu u određenom slučaju biti kompatibilne, mora se imati svest o tome da one to nisu uvek. Uprkos tome što Robert Nozik smatra da ljudi imaju pravo na vlasništvo nad svojim sposobnostima i produktima koji su njima dobijeni, on ne opravdava da je tržište ono koje je relevantno sa aspekta pravde pri vrednovanju njihovih proizvodnih aktivnosti i zasluga. Sa ovim iznetim stavom se i Rols slaže sa Nozikom, ali ono u čemu se njih dvojica po ovom pitanju razilaze jeste što Rols ne smatra opravdanim, za razliku od Nozika, da sreća pri raspodeli prirodnih obdarenosti igra ulogu pri vrednovanju i dodeljivanju određenih zasluga. On se ne slaže da je u redu da „Tajger Vuds zaslužuje da zarađuje više od Džin Mejson, jer je on izuzetno obdaren igrač golfa koji milionima ljudi širom sveta pričinjava veliko zadovoljstvo, te je, stoga u situaciji da svoj rad prodaje po veoma visokoj ceni, dok je Mejsonova samo socijalna radnica“ [Nozik, navedeno prema Sfitu 2006/2008: 53]. Nozik za razliku od Rolsa smatra da Tajger Vuds ne treba da plaća ni porez. Čime se može opravdati stanovište koje ne pravi razlike u dodeli zasluga čak ni na osnovu uloženog truda koji se takođe smatra posledicom sreće? Činjenica je da su „[k]arakter i psihološko ustrojstvo ljudi rezultat i njihovog genetskog sastava i socijalizacije u detinjstvu“ (str. 54). Sve upućuje na to da se treba složiti sa Rolsom da je nepravedno da ljudi samo zahvaljujući sreći koju su imali prilikom raspodele ličnih obdarenosti ili društvenog položaja imaju različita imovna stanja. Adam Svift smatra da Rols ipak greši onda kada tvrdi da ni lični izbori ne bi trebalo da utiču na imovno stanje. Rols sa druge strane smatra da ni uložen trud, ni lične izbore nije moguće u praksi razdvojiti i posmatrati nezavisno od ostalih činilaca kao što je pomenuta sreća pri raspodeli prirodnih ličnih obdarenosti i društvenog položaja. Tržište se ne bavi načinom na koji se određene sposobnosti stiču, već nagrađuje one koji koriste ove sposobnosti da zadovolje potrebe onih koji već imaju novac i ne dovodeći u pitanje opravdanost ovakvih zasluga, već njihovu meru. Mislioci koji smatraju neopravdanim da sreća utiče na sticanje novca predlažu da se ovakva vrsta razlike među ljudima uočava samo u (ne)posedovanju simboličnih nagrada kao zasluga.

Različita shvatanja pojma zasluge

Opravdana očekivanja

Ljudi smatraju opravdanim institucionalno nagrađivanje, ali ne dovode u pitanje ispravnost institucionalnog poretka da dodeljuje zasluge. Ovakvo shvatanje, iako deluje smisleno zapravo je pogrešno, jer su institucije uspostavljene na nepravedan način i ne nagrađuju ljude u skladu sa njihovim stvarnim, sirovim i preinstitucionalnim zaslugama.

Naknada ili izjednačavanje

Stav prema kome su nejednakosti u obavljanju između „teških“ i „lakih“, „neprijatnih“ i „prijatnih“ poslova pravedno kompenzovane različitim stepenom i vrstom zasluga je neispravan. Pomenuta nejednakost zasluga između Tajger Vudsa i Džin Mejson se ne može opravdati većim stepenom „težine“ ili „neprijatnosti“ posla koji Vuds obavlja u odnosu na Mejson.

Loše posledice

Zaslužen je veći stepen vrednovanja posla koji obavlja jedan neurohirurg u odnosu na bolničarku kao kompenzacija za razliku u stepenu odgovornosti, stresa, posledica, dužeg radnog veremena, dužeg obrazovanja itd. Ovo ako bi bilo izostavljeno prilikom nagrađivanja, neurohirurg bi neopravdano bio lošijeg imovinskog stanja.Važno je napomenuti da razlike u shvatanjima socijalne pravde između Rolsa, Hajeka i Nozika ipak prestaju kada je u pitanju opravdanost nagrađivanja na osnovu produktivnosti koju nijedan od njih ne smatra adekvatnom.

Jednakost

Jednakost se sve više posmatra kao utopijska ideja u smislu da su i oni koji su je zagovarali shvatili njene nedostatake dajući primat bogatom društvu i zajednici. Političari danas smatraju da jednakost zanemaruje individualističke vrednosti birača. Politički filozofi se takođe slažu u vezi sa negativnim shvatanjem jednakosti. Pogrešno je smatrati najvažnijim jednaki udeo u raspodeli, a da se pri tom zanemaruje pomoć onima kojima je to najpotrebnije. Postoji razlika između političke i filozofske kritike jednakosti iako im je cilj zajednički, a to je da se položaj najugroženijih učini što je moguće boljim. Filozofi ideju o jednakosti smatraju čudnom u toj meri da je ona za njih nemoguća, jer „svet u kome bi svi imali isto je svet u kome niko ne bi imao ništa“ (str.110). Kritika praktičnih zastupnika je skeptična po pitanju opravdanosti preraspodele kao politike, što ne znači da se ne slaže sa ciljem poboljšanja najnepovoljnijeg položaja.

Pojam egalitaristička ravan se odnosi na načelo da se svi članovi jedne političke zajednice tretiraju kao jednaki u smislu ravnopravnog ophođenja od strane države. Neslaganje se javlja kod definisanja pojma ravnopravan tretman.

Danas se pod ovim pojmom uglavnom podrazumeva da svi građani moraju imati isto pravo da se prema njima postupa s brigom i poštovanjem, a da ta briga i poštovanje zavise isključivo od njihovog statusa kao građana (a ne od rase, pola, religije, nivoa intelektualnog razvoja, imovinskog stanja ili nečeg drugog) [str. 112].

Pogrešno je jednakost shvatati kao ideal raspodele. Primećeno je da se nejednakost u međuljudskim odnosima zanemaruje u znatnoj meri u odnosu na nejednakost pri raspodeli dobara. Ovo zanemarivanje ima ozbiljne posledice jer gubi iz vida da ova vrsta nejednakosti dovodi do ugnjetavanja, marginalizacije, eksploatacije, dominacije i slično što uzrokuje i nejednakost u raspodeli dobara. U prilog tome da je bitnija jednakost u odnosima, pokazuje i činjenica da se danas grupe poput homoseksualaca, osoba sa invaliditetom, etničke manjine bore za jednak tretman i položaj, a ne za podjednaku raspodelu dobara. Adam Svift, iako takođe svestan prioriteta ove jednakosti u svakodnevnom životu, ipak pri bavljenju fenomenom jednakosti zainteresovaniji je za pravilnu raspodelu dobara jer on nju smatra nerazdvojivom od neravnopravnih odnosa. Postoje pretpostavke da je jednakost pred zakonom ostvariva tek kada se obezbedi jednaka mogućnost predstavljanja pojedinaca pred istim. Pod tim se podrazumeva jednaka količina sredstava koja se troši za to predstavljanje. Građansko pravo podrazumeva da svi imaju pravo glasa, pravo konkurisanja, ali i minumum dobara koji je neophodan za ispunjavanje njihovih građanskih obaveza. Jednaka građanska prava ostvariva su jedino ukoliko imovinsko stanje ni na koji način ne utiče na njihov politički uticaj. Majkl Volceruvodi pojam složene jednakosti, kojim opravdava nejednaku raspodelu novca u određenoj sferi, ukoliko iza nje stoje pravi razlozi kao što je sposobnost pojedinca, i sve dok pomenute razlike u toj sferi ne utiču na raspodelu dobara u drugim sferama kao što su:zdravlje, obrazovanje, politika.[8]

Jednake šanse

Često čini da se i suprotstavljeni mislioci i političari slažu u neophodnosti postojanja jednakih šansi u društvu, ipak treba biti oprezan, jer navedeni pojam dobija različito značenje u zavisnosti od grupe ili pojedinaca koji se njime služe.

1) Minimalno poimanje jednakih mogućnosti predstavlja zalaganje da nečija rasna, religijska, polna pripadnost ne utiče na mogućnosti za obrazovanje, zaposlenje i slično.

2) Konvencionalno shvatanje jednakih mogućnosti ide korak dalje od prethodnog shvatanja i zahteva da mogućnosti za ostvarenje želja i ciljeva u životu zavise isključivo od sposobnosti i uloženog truda, a ne od društvenog položaja. Ipak realnost nam pruža drugačiju sliku.

Činjenica da deca iz srednje klase imaju oko tri puta veće šanse da dobiju posao u okviru te klase nego deca iz radničke klase, a istovremeno tri puta manje šanse od njih za posao u okviru radničke klase, govori u prilog zaključka da klasna pripadnost utiče na izglede za zapošljavanje [str. 119].

3) Radikalno shvatanje zagovara da pored društvenog položaja treba imati u vidu i prirodne obdarenosti, jer su i to stvari na koje pojedinac ne može da utiče. Oni opravdavaju nejednake nagrade kao posledicu nejednake raspodele ovih obdarenosti, ali kritikuju uticaj ove raspodele na mogućnosti pri zapošljavanju.

Jednake mogućnosti jednostavnije od jednakih ishoda?

Gotovo zdravorazumski, jednakost mogućnosti se prihvata kao društveno opravdana što nije slučaj sa jednakosti ishoda, a pri tome se zanemaruje činjenica da su ova dva pojma često nužno povezana. Pokušaj ostvarenja jednakih društvenih šansi podrazumeva i izjednačavanje u određenim ishodima. Kako bismo deci iz ugroženijih društvenih slojeva pružili jednake šanse koje imaju deca iz povlašćenih društvenih slojeva, neophodno je da se dozvoli uzimanje novca od povlašćenih slojeva radi izjednačavanja resursa, a samim tim i mogućnosti za napredovanje među njima. Pored ovog postoji i stanovište koje jednake ishode i šanse izjednačava. Sve dok je mogućnost izbora i jednake obaveštenosti o njihovim posledicama prisutna, jednake šanse je ispravno izjednačavati sa jednakim ishodima. Treba biti svestan činjenice da postoje razlike među ljudima po pitanju preferencija različitih životnih izbora, u smislu da će neko između bolje zarade i više slobodnog vremena izabrati prvu stvar, a neko drugu. Nejednakost u ovim ishodima samo je prividna, jer višak novca predstavlja kompenzaciju za manjak slobodnog vremena i obrnuto. „Mnogi ljudi govore da žele ‘jednake mogućnosti’, a u stvari kada se sve uzme u obzir žele samo manje nejednake mogućnosti“ (str. 120-121).

Jednakost i odnosi između bogatih i siromašnih

Da li jaz između bogatih i siromašnih predstavlja nešto što bi opravdano trebalo da smeta društvu? Oni koji veruju u potpunu jednakost u njoj vide sredstvo, a ne cilj. Pitanje koje se često ne postavlja, a važno je, tiče se da li je jednakost baš u svakom smislu bolja od nejednakosti? Između društva u kome niko nema ništa i svi su jednaki po tom pitanju, i društva gde svi imaju nešto, ali sa malim razlikama u količini, ne može se reći da je jednakost u prvom društvu u ovom slučaju, bolji izbor od nejednakosti u drugom društvu. Razlog zašto se nejednakost izbegava je što ona položaj najugroženijih čini još gorim. Jaz u društvu je problematičan u smislu da se razlike u blagostanju posmatraju u odnosu sa blagostanjem drugih. Samopoštovanje zavisi od ugleda pojedinca koje on ima u očima drugih, a to se često odnosi na ono šta on može da uradi u odnosu na druge. Veći porez za najproduktivnije dovodi do smanjenja njihove produktivnosti i na taj način i položaj najugroženijih ne biva bolji, već gori nego što je bio. Pojam siromaštva ne treba posmatrati u apsolutnim okvirima već relativnim.

Bitno je i to da ono što ljudi poseduju bude, u odnosu na ono što imaju drugi, dovoljno za učešće u zajedničkom životu u društvu, da ih drugi smatraju svojim sugrađanima, te da, zahvaljujući tome, budu članovi društva koji imaju samopoštovanje [str. 132].

Dakle, iako potpuna jednakost nije neophodan uslov za samopoštovanje, ipak veliki jaz često ima veliki uticaj.

Zdravlje

Ekonomski položaj i zdravlje su povezani. Sa povećanjem siromaštva raste i verovatnoća da se pojednac razboli i umre mlad čime se ujedno povećeva šansa za sličan ishod kod njegovih potomaka. Ovo ipak ne znači da je nužno nejednakost ta koja je odgovorna za nečije zdravlje. Bez obzira na jednakost, u društvu u kome svi gladuju zdravlje njegovih pripadnika je narušeno.

Bratstvo ili zajednica

Prema ovom stanovištu pomenuti jaz potkopava osećaj solidarnosti i zajedništva među članovima određenog društva, i iz tog razloga se ekonomska nejednakost smatra lošom po društvo u celini. Značaj solidarnosti i zajedništva među pripadnicima određenog društva uočio je i čuveni francuski filozof i jedan od utemeljivača sociologije Emil Dirkem(Emil Durkheim, 1858-1917) dajući u svojoj teoriji solidarnosti i osećaju integracije njegovih pripadnika presudan značaj za poredak u njemu. „Dok je svaki građanin prijatelj nekom građaninu, nijedan građanin nije prijatelj svima. Međutim njihova zajednička privrženost pravdi omogućava jedinstveno gledište“ (Rols 1971/1998: 422-423). Nejednakost uzrokujući nejednake životne šanse za napredak može da utiče i na stvaranje nejednakih životnih stilova, što smanjuje pomenuti osećaj solidarnosti i zajedništva. Ovaj nedostatak jednako pogađa i bogate i siromašne pripadnike istog društva. Da li je opravdano zalagati se za društvo u kome se ekonomska nejednakost veštački ograničava radi postizanja bratstva, ako bi rezultat toga bilo društvo u kome bi najsiromašniji bili siromašniji nego što bi inače bili? Rols se ne slaže sa tim da ekonomska nejednakost nužno narušava osećaj bratstva u kome je na snazi princip razlike. U ovakvom društvu svi članovi vide svrhu ekonomske nejednakosti upravo u poboljšanju položaja najsiromašnijih. Svift smatra da prema Rolsu ,,niko ne želi da bude imućniji od drugih, osim ako to ne ide u korist najsiromašnijih!“ (Svift 2006/2008: 135 ).

Dobra koja utiču na položaj u društvu

U društvu postoje određena dobra čijom nejednakom raspodelom se ne doprinosi povećanju ukupne količine kolača. Samo težnja ka jednakosti u ovom slučaju može dovesti da položaj najugroženijih bude najbolji mogući u slučaju kada dobra utiču na mogućnosti ostvarivanja položaja u društvu. Isto tako postoje i ona dobra koja osim društvene koristi imaju i lični interes, nezavisno od mesta koje obezbeđuju u raspodeli. Jedno od ovakvih dobara je i obrazovanje. Svift piše: „Sposobnost da razumem Šekspirova dela ili rešavam kvadratne jednačine od koristi je meni lično, bez obzira na to koliko drugih može to da uradi podjednako dobro ili bolje“ (str. 137). Isto tako, ovo pomenuto dobro je od presudnog značaja kada su u pitanju bolje ili lošije plaćeni poslovi. On o obrazovanju govori i u primeru privatnih škola, gde zapaža da ljudi koji poseduju sredstva za ovu vrstu školovanja nemaju nameru da nanesu štetu onima koji ta sredstva nemaju. Ovo školovanje posmatrano sa aspekta društvene korisnosti ipak kao ishod daje veću prednost onima sa diplomama privatnih škola što utiče i na tržišnu raspodelu.

Prividna egalitarnost

Utilitarizam

Utilitarizam je teorija koja princip korisnosti definisan kao najveća sreća za najveći broj ljudi, ističe kao glavni princip u ljudskom ponašanju u odnosu na moralne ili neke druge vrline. Prema ovom stanovištu korist najvećeg broja ljudi nadilazi pojedinačnu, a sa njom i moral u smislu da je u redu ubiti jednog pojedinca ako on ugrožava bezbednost više njih. Ovoj teoriji zastupa da se jednakost može postići izjednačavanjem korisnosti što dovodi samo do prividnog egalitarizma, jer je sam princip korisnosti vrlo relativan.„Nije moja greška što su me mama i tata razmazili te su mi potrebni šampanjac i kavijar da bih bio sretan“ ( str. 141). Stvar ukusa takođe može biti stvar sreće na koju pojedinac ne može da utiče. Kritika utilitarizma ogleda se i u problematizaciji mogućnosti usaglašavanja interesa pripadnika grupe ili određene zajednice u maksimizaciji sebičnih interesa. Ukoliko su drugi ljudi samo sredstva za ostvarenje interesa nekog pojedinca, onda je i on sam samo sredstvo, a ne svrha za sebe. Tako se i Kantov kategorički imperativ suprotstavlja utilitarizmu.[9] „[F]aktor u kome se ogleda suština pravde; on nije u korisnim posledicama za sebe nego u očekivanju koristi za svaku osobu“ (Boecher and Kelly 1998: 27).

Načelo umanjenja

Džozef Raz (Joseph Raz, rođen 1939) u knjizi Moralnost slobode (Raz 1986) izraelsko-britanski filozof zastupa ovo načelo podrazumevajući pod njim da što pojedinac više ima smanjuju se razlozi da dobije još. On zastupanje ovog načela opravdava na sledeći način:

Razlog što se zalažemo za razne nejednakosti nije sama nejednakost, već onima šta ukazuje temeljno načelo. To je glad onih koji su gladni, to su potrebe onih koji nemaju dovoljno, patnje bolesnih, itd. činjenica da su oni u lošijem položaju od svojih suseda značajna je, ali ne kao nejednakost u smislu posebnog zla. Njen značaj je u tome što pokazuje da je njihova glad veća, njihove potrebe hitnije, njihove patnje bolnije, i zato je naša briga za gladne, siromašne i bolesne, a ne zalaganje za jednakost ono što nas navodi da im dajemo prednost. [Svift 2006/2008: 142-143].

Dovoljnost

(Ne)jednakost u društvu gubi značaj ukoliko svi u njemu imaju dovoljno. Dovoljnost kao takva utiče na jednakost u raspodeli. Mnogi će se složiti sa principom dovoljnosti, ali ne i sa onim šta se pod „dovoljnim“ podrazumeva. Ostvarenje ovog principa može zahtevati oduzimanje od onih koji imaju iznad definisanog dovoljnog nivoa. Ovaj problem se najbolje može videti na iskarikiranom primeru da će se svako ili većina složiti sa tim da svaki čovek ima pravo na par očiju, ali gotovo niko ne bi pristao da se odrekne svojih očiju zarad drugog.

Da li jednakost uzvraća udarac?

Iz svega izloženog o Rolsovom shvatanju pravde može se steći pogrešan utisak da je on egalitarista. On nejednakost opravdava ukoliko je u pitanju „maksimizacija minimuma“, a ne pridaje vrednost jednakosti samoj po sebi. Ukoliko je tretman svih građana od strane države jednak, bez obzira na razlike u međusobnoj obdarenosti i društvenom položaju, građani će jedni o drugima razmišljati i postupati kao sa ravnopravnima. Prema Rolsu samo jednak tretman, a ne jednakost u smislu zanemarivanja međusobnih razlika među ljudima, može obezbediti da položaj najugroženijih bude najbolji mogući. „Svako treba da dobije ono za šta principi pravde kažu da je ovlašćen da dobije,a to ne zahteva jednakost“ (Rols 1971/1988: 288). Bitno je i da se jednakost ne može posmatrati u određenom vremenskom periodu. Neophodno je da se poznaje proces njenog nastajanja. Samo u tom slučaju ishode je moguće izjednačiti sa šansama. Na pitanje onih na koji način jednakost može da doprinese poboljšanju položaja najugroženijih može se odgovoriti pitanjem na koji način onda nejednakost može doprineti poboljšanju ovog položaja? Najveći argument u odbrani nejednakosti je motivacija. Što je veći kolač, svačije parče će biti veće. Tržišne cene čak i kada ne bi imale vezu za sticanjem novca bile bi bitne, jer obavljaju signalnu funkciju.[10] Sama priroda čoveka posmatrana sa aspekta nekih mislilaca kao sebična i sklona samo ličnoj maksimizaciji je argument u korist zašto je nejednakost neizbežna u poboljšanju položaja najugroženijih. Da li je prihvatanje ljudske prirode kao sebične dovoljno opravdanje za nejednakost u društvu? Škotski filozof i istoričar Dejvid Hjum(David Hume, 1711-1776) smatra da je pogrešno iz istinitih sudova donositi moralne. Po njemu ne postoje racionalna verovanja, a moral je zasnovan upravo na njima, za razliku od istine koja se zasniva na objektivnom znanju. Prema tome ako je istina da su ljudi po prirodi sebični to nije opravdanje za održanje i podsticanje nejednakosti u društvu. To onnaziva naturalističkom greškom (Boecher and Kelly, 1998).

Princip razlike i iznuđivanje

Mi smo obdareni pojedinci. Tržište nam stavlja do znanja da je ono što mi možemo proizvesti ili učiniti veoma značajno vama ostalima. Da li želite da našu obdarenost upotrebimo. U redu, to ćemo učiniti, ali samo ako nam platite više nego što drugi ljudi dobijaju. U suprotnom, nema pogodbe [str 149-150].

Ovde se izostavlja aspekat poboljšanja položaja najsiromašnijih, te je zato ovo ucena , a ne primena principa razlike.

Uravnotežujući element

Pomenuto je da razlika u zaradama neurohirurga i pesnika nije opravdanje nejednakosti, već nastojanje da se svi činioci uzmu u obzir. Njena funkcija je u izjednačavanju podsticaja, u smislu da je veća zarada hirurga kompenzacija za veću odgovornost, manje slobodnog vremena, stres i dužinu obrazovanja. Ovo predstavlja uravnotežujući element.

Zašto jednakost i poboljšanje položaja najsiromašnijih ne idu zajedno?

Najčešći odgovor glasi da ljudi ne veruju u ostvarivanje najboljeg mogućeg položaja najugroženijih, već u ostvarivanje najboljih rezultata na osnovu vlastitih sposobnosti. Jedna od kritika Rolsove teorije glasi da je nerealno očekivati od pojedinca koji ima pravo da svoju obdarenost prema pravilima Rolsovog sistema maksimalno koristi za sopstveni napredak, a da pri tom bude objektivan. Adam Svift se slaže sa tim da država svoje građane treba da tretira kao ravnopravne bez obzira na razlike koje su među njima neminovne. Ovakav stav se zasniva na egalitarističkoj podlozi na koju se danas političari često oslanjaju u svojim govorima. Neretko dolazi do zabune u vezi sa jednakosti u smislu jednake raspodele i jednakosti u ravnomernom tretmanu od strane države. Sa građanskom jednakošću se gotovo svi slažu, dok je situacija sa raspodelom dobara kompleksnija. Najčešći izbor između jednakosti i poboljšanja položaja najugroženijih kod onih koji se bave ovim problemom, gotovo uvek je poboljšanje. Nejednakost u raspodeli dobara većina prihvata kao opravdanu ukoliko doprinosi poboljšanju položaja najsiromašnijih. Medjutim ona nije uvek adekvatno sredstvo za to. Ponekad je jednakost u raspodeli pomenutih dobara jedini način za ostvarenje cilja principa razlike. Prema tome koliko god zalaganje za jednakost u nekim situacijama deluje čudno ili čak i nastrano, treba biti svestan da pomenuta nejednakost u raspolaganju dobrima postoji samo zbog ljudske sebičnosti, kako kaže Adam Svift.

INACE PRAVDA JE

 

Pravda predstavlja vrednosno načelo raspodele koje određuje koliko dobara i koliko tereta (odn. prava i obaveza) treba dati subjektima društvenih odnosa. S obzirom na to da raspodelu, preko zakona vrši država, evidentno je da između pravde i prava postoji neraskidiva veza.

Pravda je takođe i koncept pravičnog i moralnog postupanja prema svim osobama (vidi fizičko lice i pravno lice, posebno u zakonu. Na pravdu se često gleda kao na stalni napor da se čini ono što je „ispravno“. U najvećem broju slučajeva ispravnim se smatra ono što misli i oseća većina, ono što je logično, ili što zalazi u natprirodno, mistično.

Međutim neki pisci (npr. Kelzen) pravdi ne pridaje neki veći značaj (iako priznaje da je ona neophodni pokretač ljudskog delovanja), zato što u modernom društvu postoje samo interesi različitih društvenih grupa i njihov sukob. Taj se sukob može, od strane poretka, rešiti na dva načina - ili će se zadovoljiti interesi jedne grupe, nauštrb druge; ili će se naći kompromis gde nijedna od strana neće dobiti, ali ni mnogo izgubiti. Koje je od ova dva rešenja „pravedno“ u datom trenutku, nemoguće je odrediti, jer pravda nije racionalna kategorija, odn. ne postoji način da se ona precizno utvrdi ili izmeri. oš je Aristotel dao podelu pravde. Po njemu, postoje dve vrste pravde - komutativna (ili korektivna) i distributivna.

Korektivna počiva na principu aritmetičke jednakosti - za izvršenu radnju, sledi odgovarajuće protivčinjenje; dok se distributivna oslanja na geometrijsku jednakost - postoji jedan viši subjekt (npr. država) koji potčinjenim subjektima, prema unapred utvrđenim kriterijumima, raspodeljuje prava i obaveze. Socijalna pravda obuhvata pravedan odnos između pojedinaca i njihovog društva, često uzimajući u obzir kako privilegije, mogućnosti i bogatstvo treba raspodijeliti među pojedincima.^[2] Socijalna pravda je takođe povezana sa društvenom mobilnošću, posebno lakoćom sa kojom se pojedinci i porodice mogu kretati između društvenih slojeva.^[3] Socijalna pravda se razlikuje od kosmopolitizma, što je ideja da svi ljudi pripadaju jednoj globalnoj zajednici sa zajedničkim moralom.^[4] Socijalna pravda se takođe razlikuje od egalitarizma, što je ideja da su svi ljudi jednaki u pogledu statusa, vrednosti ili prava, jer sve teorije socijalne pravde ne zahtevaju jednakost.^[5] Na primer, sociolog Džordž K. Homans je sugerisao da je koren koncepta pravde u tome da svaka osoba treba da dobije nagrade koje su srazmerne njenim doprinosima.^[6][7] Ekonomista Fridrih Hajek je izjavio da je koncept socijalne pravde besmislen, tvrdeći da je pravda rezultat ponašanja pojedinca i nepredvidivih tržišnih sila.^[8] Socijalna pravda je blisko povezana sa konceptom relacione pravde, koja se odnosi na pravedan odnos sa pojedincima koji imaju zajedničke osobine, poput nacionalnosti, ili koji su uključeni u saradnju ili pregovore.

ZNACI PITANJE PRAVDE I SLOBODE DA IMAS PRAVO NA SVOJ DEO KOLACA POSTOJI ODUVEK. GODINAMA SE MENJALO NA SVE GORA I GORA RESENJA I POSTUPKE KOJI SU DOVODILI DO NAJSVIREPIJIH ZLOCINA JER SE NEKO 'ZAIGRAO'. PRAVDU NIKO NE MOZE DA VAM OSPORI. PRAVDA IDE U Z SLOBODU  I TO JE ONO STO NAS CINI LJUDSKOM VRSTOM. IMAMO PRAVO NA SLOBODU I NA PRAVDU. RETKO KO OD NAS KORISTI TA PRAVA, A ONA MANJINA KAO STO REKOH TA SVOJA PRAVA ZLOUPOTREBLJAVA CINECI KRIMINAL OD NAJMANJEG DO ONOG NAJVECEG, NAJTEZEG KAD JE KRAJNJI REZULTAT TE NJIHOVE SLOBODE I PRAVDE GUBITAK LJUDSKIH ZIVOTA.

 

KAKO ONDA DA SE MI OBICNI LJUDI NE ZAPITAMO GDE TO ZIVIMO? KAKVO JE OVO DRUSTVO?

[3

PRAVI I LAZNI SIR

 MISLITE DA ZNATE SVE O SIRU I KACKAVALJU ILI KAJMAKU ? MNOGO GRESITE. TESKO JE PREPOZNATI STA JE PRAVO A STA LAZNO PROBACU DA OBJASNIM. TAKODJE MORATE DA ZNATE NESTO O SIRU I KACKAVALJU KOJI SE SAMO KOD NAS U SRBIJI PROIZVODE.  ZNACI OD NEBA DO DNA I OBRNUTO TAKVI SMO!

Lažni sirevi ukusom i teksturom podsećaju na prave, ali ako malo bolje zavirimo u sastav takvih veštačkih proizvoda, neretko ćemo pronaći brojne nezdrave sastojke. Imitacije topljenog sira često se koriste u prehrambenoj industriji zbog svoje isplativosti, produženog roka trajanja i dobrih rezultata topljenja na višim temperaturama. Obično se koriste u lošim picerijama i restoranima brze hrane, dodaju se smrznutim obrocima i nekim grickalicama.Veštački, jeftini sirevi često sadrže manje proteina i kalcijuma od prirodnih sireva, baš kao i dosta soli, konzervansa i aditiva. Neke imitacije sira mogu da imaju visok sadržaj zasićenih masti i holesterola koji štete zdravlju srca. Osim nedefinisane masnoće, skroba, boja i aroma, u takvim se proizvodima nađu i razne druge "hemije" koje dugoročno mogu da štete zdravlju. Na primer, E407 (karagenan), E412 (guar guma) i E417 (tara guma) mogu da izazovu tegobe s probavom pa čak i ozbiljnije bolesti.Sir najčešće nastaje od kravljeg, kozjeg ili ovčijeg mleka, odnosno zgrušavanjem belančevina u mleku pomoću sirila. Kvalitetan, a samim time i zdrav sir može da se proizvede samo od vrhunskog mleka, a većina domaćih sireva proizvodi se od svežeg, sirovog, nepasterizovanog mleka. Osim toga, u mleku moraju da prevladaju korisne bakterije, mlečno-kiselog vrenja. Zamene za sir ne treba mešati s kvalitetnim veganskim sirevima biljnog porekla čiji je sastav jasan. Iako i u njima mogu da nedostaju određene hranljive materije koje se nalaze u tradicionalnom mlečnom siru, ako su namirnice na deklaraciji u redu, neće imati štetan uticaj na zdravlje.Pokazatelj nekvalitetnog sira najčešće je cena, ali najviše se o njemu sazna čitanjem sitnijih slova na poleđini ambalaže. Naročito obratite pažnju na ovo: prirodni sir najčešće ima kratak spisak sastojaka. Kako biste bili sigurni da ste odabrali proizvod u kom zaista ima sira, obavezno pažljivo pročitajte deklaraciju na proizvodu.Sir u listićima kakav se koristiti za tost-sendviče često sadrži mali postotak sira, ogroman postotak masnoće i soli, emulgatore, boje... Dodavanjem arome dobija se određena vrsta sira (čedar, ementaler...). Za razliku od prirodnog sira, ovde nema govora o korisnim bakterijama koje imaju blagotvoran učinak na zdravlje creva, kalcijumu, zdravim proteinima i masnoćama. Kada kupujete sir, uvek dajte prednost siru u komadu - prethodno izrendan sir takođe često sadrži nezdrave dodatke, a dobro je biti sumnjičav i prema siru koji je označen kao "sir za picu".

 Kajmak ili skorup je mlečni proizvod kremaste strukture, prijatnog kiselkastog ukusa i svojstvenog mirisa. Dobija se sakupljanjem masnoće koja se nakupi na površini kuvanog i ohlađenog mleka (kravljeg, ovčijeg, kozjeg i bivoljeg, ili njihovih mešavina), koja fermentiše nekoliko sati ili dana (mladi ili stari kajmak).Domaći, srpski kajmak proglašen je za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije. Ono što mu daje posebnost i čar je činjenica da se u najvećoj meri i dalje proizvodi na tradicionalan način, u gazdinstvima brdsko – planinskih područja Srbije. Proizvodnja je zanatska, ručna, bez puno pomoći tehnologije. Kuvano mleko se razliva u plitke posude, pa se satima čeka da se „skine kajmak“. Od 10 litara mleka se dobija tek oko pola kilograma kajmaka – i to je glavni razlog zašto je ovaj proizvod „na ceni“.

Nažalost, baš to ga čini i jednim od najatraktivnijih mlečnih proizvoda za falsifikovanje. Pijace i prodavnice su preplavljene mlečnim proizvodima nalik kajmaku, zapravo mešavinom sira sa nezdravim, biljnim mastima, koji mu ne mogu ni prići po kvalitetu. Svi oni se prodaju pod imenom „kajmak“ i tako se kupci dovode u zabludu, pa se takva trgovina može nazvati čak i prevarom.

Pa, kako onda prepoznati pravi kajmak, u moru falsifikata? Pre svega, po izgledu.

Mladi kajmak je mlečan, ima tanju koru, a boja mu  se menja – zna da bude različita u zavisnosti od doba godine! Recimo, s proleća je pomalo žućkaste boje, jer krave izlaze na ispašu, počinju da jedu zelenu travu pa te prirodne boje prelaze i u mleko bojeći mlečnu mast. Negde polovinom leta kajmak opet dobija bledo žutu boju jer se menja i ishrana životinja.

Sa druge strane, lažni kajmak ima debelu koru na čijoj se površini vide ostaci od pene, i uvek je beličaste boje.

Posuda u koju se prikuplja pravi kajmak uvek sadrži i dosta mleča (mlečavine), koji se izdvaja iz kajmaka, dok je posuda sa „lažnjakom“ suva. Ukoliko se takav proizvod ostavi nekoliko dana da „sazri“, nećete dobiti zreli, stari kajmak, već masu nalik na margarin.

Drugi način razlikovanja pravog i lažnog kajmaka je dodir. Naime, sama struktura ovih proizvoda je potpuno različita. Lažni kajmak se pravi od mleka u prahu, vode, retko sira, sa dodacima kao što su gustin, griz, želatin i margarin. Upravo ti nepotrebni i nepoželjni sastojci lako odaju falsifikat. Naime, kada pravi kajmak stavite između palca i kažiprsta i protrljate dvadesetak sekundi, on će se istopiti i na prstima neće ostati ništa osim mlečne masnoće, jer se lako topi već na temperaturi tela. Margarin je termostabilniji, treba mu više zagrevanja da se otopi, pa će prilikom trljanja prstiju ostati zrnca koja ukazuju na to da je reč o patvorenom proizvodu lošeg kvaliteta.

TOLIKO ODNU A SADA IDEMO  U NEBO

 

Iako se to čini neverovatnim, najskuplji sir na svetu nije kravlji ili kozji, već se pravi od magarećeg mleka.

Da stvar bude zanimljivija, sir pule se pravi u Srbiji prema tradicionalnom receptu koji se prenosi kroz vekove, a cena iznosi najmanje 1.300 evra po kilogramu. ZA KILOGRAM OVOG SIRA TREBA 25 LITARA MLEKA.

Muža se sprovodi tri puta dnevno, isključivo ručno. S obzirom na to da tokom tog procesa daju samo male količine mleka, sir je izuzetno dragocen.

Magareće mleko je specifično jer je bogato vitaminom C, sa sadržajem koji premašuje kravlje mleko čak 60 puta, dok ima veoma nizak procenat masti. Cena za litar je oko 6.000 dinara.

Sir pule se odlikuje mekom mrvičastom teksturom i blago orašastim, slatkastim ukusom.

Proizvodi se u prirodnom rezervatu Zasavice u kojem se gaje magarci i mangulice. Proizvodnja ovog sira je sama po sebi vrlo skupa, te cena ne čudi.

Potrebno je 25 litara mleka da bi se napravio kilogram sira, a ženka može da proizvede svega 1,5 do dva litra mleka dnevno u poređenju sa kravom gde ta brojka ide i do 60 litara dnevno.

Nakon što se prikupi dovoljno mleka, sir se stavlja u kalupe od 50 grama i onda treba da stoji mesec dana.

Pule se najviše koristi kao bogati dodatak jelima.

Kao što je to slučaj sa većinom autohtonih rasa u Srbiji, tako se i broj domaćeg balkanskog magarca smanjuje, a na našim prostorima se razvila i vrsta banatskog magarca.

Stručnjaci su ispitivali jedinke, a DNK analiza je pokazala da se krupni primerci genetski razlikuju od poznatog, balkanskog magarca, odnosno da pripadaju drugoj rasi.

Time se može reći da najmanje 30 magaraca u rezervatu Zasavice pripada banatskoj rasi.

Pretpostavlja se da je banatski magarac najverovatnije na ove prostore dospeo u 18. veku, kada ih je carica Marija Terezija uvozila iz Španije kako bi špartali po vinogradima. Kako su manji od konja, a imaju jednaku snagu, bili su idealni za rad među čokotima vinove loze.

Prvobitno su bili nastanjeni na samom severu Vojvodine, a vremenom su se proširili i u Banatu. Te podatke potkrepljuje i činjenica da se decenijama održava tradicionalna sportska manifestacija trka magaraca u Bačkim Vinogradima nadomak Palića.

Sa oko 300 muznih magaraca farma u okviru Zasavice je najveća u jugoistočnoj Evropi. 

 

Oni su svoj život posvetili Bogu, svaki dan provode u molitvi, ali i u obavljanju teških poljoprivrednih poslova. Monasi Pravoslavne eparhije Niške iz manastira Sukovo u okolini Pirota, nadaleko su poznati kao vredni stočari, a na manastirskom imanju imaju tridesetak grla krava i svoju sopstvenu mlekaru. U njoj na sebi svojstven način prave mnoge vrste sireva, od kojih se posebno izdvaja đubek.

- Đubek je specifični proizvod pirotskog kraja i predstavlja ružu kačkavalja. Kada se priprema testo za pravljenje kačkavalja taj najmasniji deo se izdvaja i to je đubek. U njega stavljamo i mnoge dodatke poput majčine dušice, origano, maline, susam, tucanu papriku, borovnice. Sve se radi ručno i ima poseban ukus, rekao je za RINU monah Teofilo.

Monaštvo ovog manastira stočarstvom i proizvodnjom mleka bavi se oko dvadeset godina, a tada su dobili i blagoslov od blaženopočivšeg patrijarha Irineja.

- Patrijarh Irinej je voleo krave, i uvek mu je bilo drago kad dođe i vidi pune štale kod nas. Uz njegov blagoslov počeli smo skromno uz dve ili tri krave, a onda se broj grla iz godine u godinu povećavao. Pirot je nekada bio poznat po proizvodnji sira, mi želimo da koliko možemo tu tradiciju ponovo oživimo i pomognemo meštanima, dodaje monah Teofilo.

Ovi vredni monasi su svoje proizvode izložili na jedinstvenom sajmu mleka i mlečnih proizvoda koji se drugu godinu zaredom održava u selu Gornja Gorevnica kod Čačka, a nosi naziva "Mlečni put".

 

OVDE SE NE ZAVRSAVA PRICA O SIRU

 

Svet ljubitelja sira je bio ozbiljno uzdrman kada je kompanija koja proizvodi veganske proizvode bila diskvalifikovana sa prestižnog takmičenja.

Prvi put posle pet godina, otkako jе vеganskim sirеvima dopuštеno da učеstvuju na dodeli "Good Food Awards", jеdan od njih jе uspеo da uđе u finalе.

U finalu sudijе "dеgustiraju na slеpo", bеz informacija o proizvođačima i onda donose svoj sud.

Sudije su bile toliko impresionirane veganskim plavim sirom da su odlučile da ga proglase za pobednika.

Vlasnik kompanije "Climax Foods", Oliver Zan, dobio obaveštenje da će njihov sir biti proglašen za pobednika, ali da tu informaciju treba da drži u tajnosti dok se ne održi ceremonija 29. aprila.

Međutim, nеdеlju dana prе cеrеmonijе dodеlе nagrada, "Climax Foods" jе prеko noći izbačеn sa listе finalista. Istaknuto je kako je proizvođač koristio puter kokuma koga je tamošnja Uprava za hranu i lekove označila "da nije generalno bezbedan". Zan je Vašington postu rekao da je sastojak zamenjen puterom od kakaa i da je ta verzija bila zastupljena na takmičenju.

Kan smatra da se organizator povinovao pritiscima mlečne industrije.

Skandal jе izazvao vеliku mеdijsku pažnju i kompaniji je, uprkos svemu, donеo vеliki publicitеt.

Mateo Keler, jedan od takmičara, rekao je: "Neki bi mogao da kaže da je ovo lažan sir. Kao proizvođač sira, smatram da je ovo prevara. Izgleda kao sir, možda ima ukus poput sira, ali on to nije."

Sa druge strane, Kan, inače astrofizičar sa diplomom Harvarda, tvrdi da to jeste pravi sir.

"Climax Foods" je jedan od startapa koji koristi veštačku inteligenciju kako bi dizajnirali hranu na biljnoj osnovi.

Algoritmi se obučavaju na podacima sastojaka sa poželjnim osobinama poput ukusa, mirisa i rastegljivosti. Potom koriste AI da "prečešljaju" podatke da razviju nove kombinacije sastojaka koji bi parirali proizvodima životinjskog porekla.

Mlеčni sirеvi sadržе protеin kazеin, koji mеnja strukturu kada sе zagrеva, stvarajući karaktеrističnu rastеgljivost i osеćaj u ustima. Vеćina vеganskih sirеva, mеđutim, sadrži vrlo malo protеina, pa rastеgljivost imitira korišćеnjеm različitih vrsta skroba ili dodacima za „gumastu“ tеksturu, a pri tom imaju i slabu nutritivnu vrеdnost.

Kan tvrdi da jе u pitanju najvеći prodor u tеhnologiji hranе u poslеdnjih 6.000 godina.

Kažе da jе današnji sistеm proizvodnjе hranе nееfikasan i nеodrživ, jеr životinjе nisu еvoluiralе da proizvodе hranu za drugе životinjе. Dodajе da ako bi upotrеbili biljkе dirеktno, mogli bi da dobijеmo proizvodе koji su bolji za našе zdravljе, za planеtu, a istovrеmеno jеftiniji za proizvodnju i pristupačniji kupcima.

Naučnici Kanove firme su stvorili više od 5.000 sirnih prototipa u poslednje četiri godine.

 

 

NA KRAJU ZANIMLJIVOSTI

 

Ne postoje tačne informacije o poreklu sira. Arheolozi kažu, a mi im verujemo na reč, da je sir nastao oko 6000 godina pre nove ere. Pravili su ga od kravljeg i kozijeg mleka još u drevnoj Mesopotamiji. Očigledno su znali šta valja!

Za one, kojima je kao i nama sir „slaba tačka“, evo još 10 neverovatnih činjenica o siru u brojkama, nekolicinu kojih priznajemo ni sami nismo znali.

1. Potrebno je čak 10 litara mleka da bi se napravio 1 kilogram tvrdog sira.

2. Trenutno u svetu postoji oko 2000 raznih vrsta sireva.

3. Od tih 2000, čak 400 potiču pogađate odakle? Naravno iz Francuske.

4. Francuska proizvede 1.8 miliona tona sira godišnje, što je neverovatnih 57 kilograma u sekundi! Takođe, Francuska na godišnjem nivou izveze ogromne količine sira u vrednosti od oko 3 milijarde evra.

5. U proseku, svaki stanovnik Francuske pojede 26 kilograma sira godišnje. U prevodu, to je pola kilograma nedeljno, ili 70 grama dnevno.

6. Ali, verovali ili ne, Francuzi nisu prvi u svetu po potrošnji sira. Danci, Islanđani i Finci prednjače, a tu su i Grci koji na godišnjem nivou potamane 27.3 kilograma sira po osobi. 3/4 te količine je naravno grčka feta.

7. Srbi mnogo kaskaju! Ako je verovati ovoj statistici, prosečan stanovnik Srbije pojede tek oko 2 kilograma sira godišnje. Ne brinite, nema mesta za paniku, tu smo mi da popravimo brojke!

8. No, gle čuda! Najskuplji sir na svetu dolazi iz Srbije :D. Ovaj dimljeni sir od magarećeg mleka, kojeg su u Zasavici po mladunčetu magareta nazvali „PULE“, košta neverovatnih 1000 evra po kilogramu!

9. Za jedan kilogram Pule sira treba izmusti 25 litara mleka. A to je količina mleka koja se od jedne magarice namuze za pola godine.

10. I za kraj vraćamo se u Francusku. Sir za kojeg kažu da je „najsmrdljiviji“ na svetu je Vju Bulonj - Vieux Boulogne. Francuski sir od kravljeg mleka kojeg kupaju, ni manje ni više, nego u pivu! Takođe, valja znati da Francuzima nije preporučljivo da kažete da je neki sir „smrdljiv“, već da je prosto „jakog“ mirisa.
11.  Život bez sira je nešto što je nezamislivo za većinu ljudi. Razlog tome nijesu samo beskonačne mogućnosti pripreme, već i izbor sireva koji je zaista veliki. Međutim, nedavno su naučnici otkrili još jedan razlog zašto mnogi ljudi više ne mogu da zamisle život bez, a to je da ova namirnica stvara zavisnost.

 

 

Naučni tim Univerziteta u Mičigenu uspio je da dokaže da konzumiranje sira može da prouzrokuje zavisnost jednako, kao i droge.

Razlog zavisnosti je supstanca kazomorfin, koja se nalazi u mliječnom proizvodu. Nastaje kada se mlječni protein kazein, koji se nalazi u siru, probavlja u želucu. Zatim stimulše receptore u mozgu, oslobađa se dopamin i javlja se tjelesni osjećaj blagostanja.

Budući da u mlijeku ima relativno malo kazeina, a mnogo više u siru, naučnici savjetuju da se manje konzumira sir nego mlijeko. Kilogram sira ima deset puta veću dozu kazeina od mlijeka.

Prema istraživanju, takozvani analogni sirevi, odnosno slabo prerađeni sirevi iz masovne proizvodnje, naročito izazivaju zavisnost, jer ti proizvodi od sira mogu da sadrže i rafinisane ugljene hidrate i masti koje mogu da dovedu do zavisnosti od prehrambenog ponašanja.

U pitanju su biljni sirevi, koji se često koriste kao zamjene za prave sireve.

Ovaj sir, koji se nalazi u kriškama na policama supermarketa, poznat je i kao "plastični, odnosno gumasti sir"

NISTA DRUGO NAM NE PREOSTAJE KAD JE U PITANJU BILO KOJA VRSTA HRANA DA OTVORIMO CETVERO OCIJU I DA PAZLJIVO GLEDAMO U NAJSITNIJA SLOVA NA OMOTIMA. MEDJUTIM, NI NJIMA NE BIH VEROVALA PREVISE NAZALOST. VESTACKA INTELIGENCIJA VISE NIJE NOVINA NI U JEDNOJ SFERI LJUDSKOG ZIVOTA. PRAVI KAFE, PICE, MESO, SIREVE... BOLJE OD COVEKA ILI GORE KO ZNA IAKO JOJ ZA SADA COVEK DAJE DIREKTIVE( MOZDA I NE).

PA PRIJATAN VAM OBROK KOJI GOD STE IZABRALI!