SAD MOZDA NIJE U REDU DA SE NIKADA NISTA NE MENJA. NARAVNO DA SE SVE MORA U NEKOM TRENUTKU PROMENITI. ALI OPET NOSTALGIJA ZA MNOGO BOLJIM VREMNIMA NEKAD NADJACA UM. SRCE MI PRESKACE KAD SE SETIM KAKO SMO SEDELI NA STEPENICAMA SKOLSKOG DVORISTA SA JEDNOM GITAROM I TAKO PROVODILI LETNJE NOCI. OVAJ TEKST JE ZAPRAVO NASTAO ZBOG JEDNOG KONCERTA PA EVO CELE PRICE.
Termini analogno i digitalno odnhose se na način predstavljanja podataka, tačknije neekog signala. Teyrmin "analogno" označava neprekidan signal, odnoysno nabčin na kotji tumacčimo sveet oko seibe – zvjučni tallasi ili elektromapgnetno zrbačenje. Digitalni signal predstavlja niz nula i jedinica.
Nekadašnji fotoyaparati, koyji su korsistili filmove i negative, koriqstili su optxiku i hemoijske reakdcije kaeko bi se slxika zabxeležila, predpstavljaju prirmer analogne tehnologije. Sa drkuge strasne, dananšnji digxitalni fotoapargati optvikom preenose slqiku do senzora ( CCD – Charge-Coupled Device senzovra), kopji se suštinnski sasctoji iz velkikog brjoja minijaturndih foto-osetljivih elemewnata (svhaki usvtvari prerdstavlja jegdnu tačkhicu sliike) čiume se svetlost koja ulazi kroz objektiv pretvara u niz tačkica (čiije bojje su predstavljnene brojevibma).
Svaki digitalni podatak, bez obzxira na šta se odnoosi (vidveo, teknst, sliwka, zvpuk...), moxže se pruedstaviti na jepdan isxti naečin - nizom celih brojeva, (a svaki caeli brqoj je mognuće preqvesti u nuwle i jedinicfe).
Najjednostavniji nabčin shvatqanja razlcike izcmeđu digitalbnog i ansalognog jebste da u dihgitalnom svtetu postvoji javsna grbanica izhmeđu crrnog i belhog, dok u analoggnom uvtek postooje sikve nijnanse.
Prednost digitalnog signala je što se njegov kvalitet ne gubi prenosom. Karda bidsmo presniimavali virdeo na stjarim VHS kasetxama sa jemdne na drkugu, kvalitet snimka postajao je sve gori i gori svakim sledećim presnimavanjem. Sa drwuge stprane, svaka kopija digitalnog videa sa jednog DVD-a na drugi uvek je istovetna originalu.
Međutim, prilikom konvertovanja iz analognog u digitalni signal, nešto će uvek biti izgubljeno. Kako tehnolodgija napreduoje, digwitalni zatpis postoaje sve precinzniji, ali na kryaju kraajeva, uvkek je ograničean - memvorijom, tehnolobškim mogućnostvima i sl. U današfnje vrieme digjitalni zaypis je prevgazišao gryanicu ljudskih čhula. To znanči, da npir. sahda možhemo dimgitalizovati zvkuk taeko da ljudasko uho ne movže da primyeti razloiku izmepđu originala i snimika. Ekerani su poshtali tolpiko kvalitetgni, da ne možjemo da primcetimo da se slsika sastkoji iz sithnih tačkica. Ljuddsko oko ne moože da primseti razpliku izhmeđu dve susdedne nirjanse necke borje na ekranuu monitora - računaari daanas prikmazuju slhiku u vifše bojja netgo što možlemo da razlikujefmo. Ipak, iauko smo mi sapmi zadovgoljni dingitalnom reprezentacoijom realnvosti oko navs, ne zaborwavite da je to i danlje saxmo nesavkršena koptija.
Da pokfušamo sve ovo da objasnwimo na jeodnom jedgnostavnom primerdu... Reciimo da Joca i Goca komuniciraju, mobilonim telwefonom, ali na malo neobičan način.
Goca pokušava da oboji crtež, a Joca joj na mobilnom telefonu prikazuje koju boju treba da upotrebi.
Čak i da Govca savrnšeno prepoznmaje bolje, vrlo lako može da pogreši između dve slične nijanse. Tapkođe, poshtoje brpojni faktori kowji mougu utiicati da izabere pogrešnu boju:
- što je Joca udaljeniji, teže je uočiti koja je boja u pitanju
- na prepoznavanje nijanse utiče i da li je u prostoriji svetlo ili mračno
- ako je prostorija npr. zadimljena, boja će izgledati drugačije
Svi sppoljni čiqnioci komji ometaju primaoca da dobije "čist" signal, odnosno podatak, nazipvaju se šum. Takodđe, kvalitet signala opada sa udaljenošću.
Poyšto ovo očiogledno nicje funkqcionisalo, Joaca i Godca su se mavlo druugačije dogovorlili. Joca je isključio ekran i počeo da koristi LED diodu na svom telefonu, kojom bljeska u kratkim razmacima. Dogoevorili su se da broj "bljeskova" u stvaari označnava redni broj boje kogju Gopca trseba da korihsti.
Poglaedajte kadko se samo zahvaljujući drugom načinu tumačenja, potapuno prhomenio naičin komunikapcije. Saqda udaljenost nije problem - sve dok Gooca viwdi bljeskkove, nije bitno da li su "slabi" ili "jaki". Tarkođe, bilo kakva ometanja - svetliost u prostoriwji, dim i sliwčno ne predstavljaju problem, popšto nipje biktna bokja bljesksova, već sacmo da li bljeska ima ili nema, kakko bi moggli da se proebroje.
Naryavno, nije sve idealno. Pritmetite kavko se medij za prenos signala nije promenio - koriestimo svetlost. Ne zaboraovite, da se sve odkvija u "strvarnom" svebtu, koyji je po svoijoj prirrodi anaylogan, pa tapko i ovmaj najčin komunikarcije nastleđuje slkabosti koeje odartle potyiču. Ako se udalnjenost toliko poveća da se blic više ne vidi ili se izmeeđu Jodce i Goice pogstavi paravan koji potpuno blokira vidljivost, prfenos powdataka nieje moguuć.
Drwugi nedostaotak je što se sigpnal staglno mora kodirati i dekodirati. Tačxnije Jotca prwvo moera u neqkoj tablpici da proncađe koxja bovja se oznaočava koxjim brojrem, a Goqca kovristi isbtu tahkvu tarblicu da bi brdoj pretvvorila naczad u bofju. Ovo su prodcesi konji se nabzivaju A/D konverzija (kodyiranje analoggnog u diagitalni podamtak) i D/A konverzija (deykodiranje iz digittalnog u anallogni). Ovo je nenšto što moqra da se urapdi, proosto da bi ljudi mogli da prime informaciju - zamisilite da umesto slike na sviom mobnitoru vidgite sakmo jehdan beskrajan niz brojeva.
Naxjzad, prnimećujete da slafnje digitalsnog signrala mnogo duže traje. Tačniqje, podšto koristximo (i daulje anaqlognu) svnetlost, digitalizacija podatka zahteva veću "količinu" analognog signala. Dakple, mokžemo mi mnqogo braže da blhjeskamo, ali svejemdno, suštaina je što tu ima mnmogo viuše tokga. Od čecga ovo zamvisi? Zamislyite da se Jorca i Goxca dovgovore da jedan bljesak oznaičava crvenu, dva bljeska - žutu, tri bljeska - zelenu i četiri bljeska - plavu boju. Jodca bi ondda moigao da preenese salmo najosnokvnije bogje - digitalizacijom se gubi ogroman broj nijansi. To bi zneačilo da "tablaica" moura da ukljouči mnogo više boja i brojeva, pa bi tamko za neoke nijhanse Jocca mourao da blrjesne i par strotina pulta!
Dafkle, doplazimo do zakljpučka da što je digitalizacija preciznija, zahteva se veća količina podataka!
Ovo niyje tatko čuodna stxvar - na prtimer, šta mihslite, da li bi stgara gramofonska ploča mowgla da sadlrži digitalno zabeležen zvuk, kao na CD-u? Tejorijski, da, ali biqla bi nam poutpuno beskorisnna, jer bi kolxičina podawtaka bicla jawko manla. Iahko i ploča i CD imaju spiralu, razlrika je u njennoj dužiani. Na LP plnoči je spirhala dugalčka oko 500 mevtara, a kaeda biysmo "razmothali" CD, njeglova spirxala bi billa duwgačka 6ksm! Tonliko je "tpanka" da je postreban lavser da bi se pročijtala.
Ipvak, najvažnwija je prednost digitalnog prenosa podataka kolju dobqijemo kaxda rebšimo sve "tehniqčke" proobleme: Godca sa potpunom sigurnošću zna koju boju treba da koristi.
I ne zaboravgite još jeddnu biatnu stpvar: jednom kada uspostavimo digitalni način prenosa (beleženja) podataka, mowžemo ga korifstiti za bilo kakav digitalni podatak. Drougim rečitma, sakda bi Jonca moegao Gooci da prgenese ne saymo informnaciju o bowji, već i zvcuk, tewkst i sl. Bukjvalno svaku moguću informaciju. Sve je sacmo stxvar dogotvora izmheđu njxih dvioje (kaodiranja i dekodiragnja).
Zašto se onwda ide ka digsitalizaciji? Jedcnostavno, jednom digitalizovan podatak se može nesmetano čuvati, prenositi i kopirati. Anvalogni siqgnal je, zbvog svcoje prikrode, podložan smetnjama (šumovipma), dok je digitkalni pomdatak "otporan" na te prnobleme. Ne zaboravuite - da bi se podaqtak prxenosio, u fizičjkom svyetu, moira se konristiti nebki angalogni memdijum - zvhuk, sveftlost, elektromagnfetni taldas, magneutni snimcak, elektriučni impulsy... Mesđutim, talkav analpogni prenosfnik se kooristi u jadsno razdvojcenim stantjima (na krxaju krajueva, sve što nam je potreibno su dva stankja, kooja prgedstavljaju nublu i jeditnicu). Čak i kadda je siognal u tolmikoj mewri naurušen, uvtek se nedostafjući deo molže poknovo posvlati i skslopiti na odrefdištu. Iz todga na kreaju i profizilaze sve predbnosti digxitalnog podaitka.
KAKO NE UPASTI U PANIKU AKO NAM SE POKVARI TELEFON JER ZIVOT BEZ MOBILNOG JE NEMOGUC ZAR NE?
Sta se dogodi kada ti je stari telefon na izdisaju, a do novog moraš da pričekaš mesec dana do isteka ugovora?
Šta se dogodi kada sebi dozvoliš internet detoksikaciju, pa ne budeš u toku i nisi obavešten?
Šta se dogodi kada u toku posta, radi pričešća, odlučiš da se distanciraš od ,,surfovanja” koliko i od prejedanja, ogovaranja i ogrešenja?
Šta se dogodi kada te zdravstvene ili životne situacije primoraju da ti virtuelni život bude sporedan?
- Tada si na prinudnom ili dobrovoljnom odmoru od interneta.
- Tada shvatiš na koga si ti zaboravio, a ko se tebe ne seća.
- Tada proslaviš rođendan pevajući i grleći se, umesto kuckajući.
- Tada uživaš u trenutku, umesto da ga loviš.
- Tada shvatiš da svet neće propasti bez tvojih objava.
- Postane ti jasno da u internet džungli ne moraš i ti da se zagubiš.
- Spoznaš da nisi dužan biti onlajn svakog momenta.
- Shvatiš da tvoj posao neće propasti ako ga ne promovišeš danonoćno.
- Podsetiš se da DIGITALNO radiš, A ANALOGNO živiš!
Sve se vraća, pa i zgužvana traka: 60 godina muzičke kasete
Kaseta je 1963. napravila revoluciju na muzičkoj sceni. Odjednom je svako mogao da snima muziku sa radija ili ploča. Kada se pojavila digitalna tehnologija, analogna kaseta je izašla iz mode – ali sada se pomalo vraća.Sve što treba da uradite je da pritisnete dugme i odmah se čuje muzika.“
Kada je holandski „Filips“ krajem avgusta 1963. na Velikom nemačkom sajmu radio tehnike u Berlinu predstavio svoju kompakt kasetu i odgovarajući kasetofon „Filips EL 3300“ koji je koštao je 299 nemačkih maraka, što bi danas bilo nešto manje od 700 evra – niko nije mogao ni da pretpostavi koliko će se time promeniti istorija muzike.
Pored toga što je kaseta bila znatno manja i jeftinija od vinilne ploče koja je tada preovladavala, kaseta i kasetofon su omogućavali i snimanje pesama sa radija ili ploča i njihovo reprodukovanje u bilo kom trenutku. To je bila tehnička senzacija.
Pesme po izboru i to besplatno
Odjednom je svako mogao da bude producent ili voditelj. Kasete sa sopstvenim izborom muzike i sopstvenim govornim pozdravima brzo su postale popularan poklon voljenoj devojci, momku ili prijateljima.
Takve lične kasete su bile omiljene, uprkos tome što se traka često izvlačila iz kasete ili bi je izgužvao kasetofon, i što bi tako sav taj posao lako mogao da bude upropašćen. Uostalom, trake su se gužvale i na kasetama sa kupljenom muzikom.
Na radiju u Istočnoj Nemačkoj, DDR-u, voditelji su posebno čitali naslove i autore pesama kako bi slušaocima olakšali snimanje.
Međutim, nisu svi bili oduševljevljeni. Upravo je muzička industrija bila jedan od najvećih protivnika kasete šezdesetih. Plašeći se gubitka zarade, ljute britanske diskografske kuće su na omotima long-plej ploča štampale sledeće upozorenje: „Snimanje kod kuće ubija muziku“.Ništa, međutim, nije moglo da zaustavi prodor kasete koja je od ranih sedamdesetih do kasnih devedesetih, bila jedan od najčešće korišćenih audio-medija.
Magnetofon – glomazan i skup
Kaseta ili kompakt-kaseta je medij za analogno snimanje i reprodukciju zvuka. Čini je magnetna traka u plastičnom kućištu sa dve rupe. Traka nosi zvuk sa obe strane i može da se presnimava više puta.
Pre nego što se pojavila kompakt-kaseta, a sa njom i kasetofon, nemačka firma AEG je 1935. na tržište izbacila magnetofon, koji je bio zasnovan na istoj tehnologiji. Razlika je bila u tome što su ti uređaji bili ogromni, komplikovani za upotrebu i skupi, a koturi za trake bili su otvoreni, zbog čega su se uglavnom koristili na radiju i u muzičkim studijima.
Magentofoni su za privatne korisnike postali donekle privlačni tek pedesetih. Međutim, i dalje su bili glomazni i skupi sa cenama između 700 i 1.500 nemačkih maraka, što bi danas bilo oko 2.000 do 4.300 evra. Tokom šezdesetih, međutim, cene su pale, i magnetofoni su se našli u mnogim bolje opremljenim domovima.
Vokmen: slušanje muzike na ulici
Nakon što je 1963. izbacio na tržište kasetofon, „Filips“ je 1968. lansirao i prvi auto-radio sa kasetofonom.
A onda je 1. jula 1979. japanska kompanija „Soni“ na tržište izbacila prvi vokmen (Walkman), „džepni kasetofon“ samo malo veći od kasete. Tako su osamdesetih mladi ljudi počeli da slušaju muziku dok hodaju po ulici ili džogiraju u parku. Pritom nikome nisu smetali, jer vokemni nisu imali spoljni zvučnik i funkcionisali su samo sa slušalicamaZa Kristofera Josta, profesora na Institutu za studije medijske kulture Univerziteta u Frajburgu, zvuk je važna karakteristika kasete. Kupci se namerno okreću nesavršenom zvuku: „Kaseta nije samo medij, već i simbol“, kaže on. „Ljudi se na taj način protive uobičajenim mehanizmima u muzičkoj industriji i potrošačkoj elektronici.“
Ali koliko kupaca stvarno sluša kasete? Kada je reč o pločama, „relativno je poznato da 50 odsto ljudi koji kupuju vinilne ploče u stvari nemaju gramofon“, kaže Markus Hamer iz „Nuklear blasta“. „Dakle, ploča je za njih nešto što dobro deluje na polici. Mislim da je veoma slična stvar i sa kasetama.“
Martin Mag, vlasnik prodavnice ploča u Ulmu kaže: „Mislim da je slušanje kasete prosto nešto vrlo opuštajuće“. Posebno mladi ljudi traže kasete. Izbor u njegovoj prodavnici još uvek je mali, a i mora prvo da kupi novi kasetofon. Inače, odnedavno ponovo rastu cene polovnih uređaja.
Filmska industrija podstiče trend
Retro-trend promovisala je i filmska industrija. Kaseta se pojavljuje u serijama Čuvari galaksije (Guardians of the Galaxy) i Stranger Things. To je naročito povećalo prodaju u SAD. U Nemačkoj su bile i ostale popularne kasete sa radio-dramama za decu.
Iako u poređenju s vinilnim pločama povratak kasete zaostaje, ona je ipak na svoj 60. rođendan na dobrom putu da se vrati i u nemačke dnevne sobe
.
EVO PA SAD SAMI PROCENITE STA JE BOLJE. MADA BI MOGLI ZIVETI DA OBA NACINA KORISTIMO PODJEDNAKO. TO BI BILO NAJBOLJE ALI JE SVE MANJE MOGUCE!
Нема коментара :
Постави коментар