MOSTOVI ZA ZALJUBLJENE (MOSTOVI III)

 POSTOJE MOSTOVI KOJI SU BAS ZA ZALJUBLJENE NA KOJIMA SE LJUBAV 'ZAKATANCI' ILI STO BI ZNACILO KAD SE STAVI KATANAC NA LJUBAV  I KLJUCIC  BACI U REKU LJUBAV CE OSTATI VECNA. ROMANTICNO NEMA STA.

 

 Simboli mnogih ljubavnih priča koje su postale sada već legendarne, mogu se videti u mnogim zemljama. Jedna od najpoznatijih u našoj zemlji nalazi se u Vrnjačkoj Banji.Na jednom od mostova iznad Vrnjačke reke učiteljica Nada je čekala da se njen verenik, oficir Relja vrati iz rata. Čekajući ga, polako je kopnila. Legenda ne pominje kakvu je sudbinu imao Relja, ali se zna da je oženio neku Grkinju i izgleda zaboravio na svoju Nadu. A ona je svakoga dana u određeno vreme bila na mostu i čekala ga, dok nije umrla.Upravo tako je rođena legenda o Mostu ljubavi, na kome se održava i takmičenje u najdužem poljupcu. Ali tamo se dešava još nešto...

 Mada prema nekim izvorima ovaj ritual datira još iz drevne Kine, smatra se da je priča o ljubavnim katancima i običaj zaključavanja dve zaljubljene duše nastao u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata, a vezuje se takođe za jedan most i nesrećnu ljubav učiteljice Nade i srpskog oficira Relje.

Iako se ne zna pouzdano ko je došao na tu ideju, na ogradi mosta simbolično nazvanog Most ljubavi mnoge devojke zaključavaju katance, koji se mogu kupiti u blizini. Prema toj urbanoj legendi, važno je da na katancu napišu svoje i ime izabranika, i da nakon što ga zaključaju, ključić simbolično bace u malu Vrnjačku reku.

Tako se čuva ljubav voljenog. Legenda barem tako veli.Da Most ljubavi u Vrnjačkoj banji nije usamljen, dokaz su i mostovi širom Evrope, na čijim ogradama se mogu videti takođe katanci. Za svaki od njih vezane su drugačije priče, ali im je simbolika ista: sačuvati ljubav voljenog muškarca ili voljene žene.

U  EVROPI

 Danas se može reći da je za ovakvim, pomalo Šekspirovskim stilom „večne ljubavi” poludela cela Evropa. Dok pogled na njih duž mostova mnogih velikih i malih gradova širom Evrope budi nadu i vraća veru u pravu i iskrenu ljubav, gradske vlasti se hvataju za glavu jer ovaj simboličan i simpatičan način izjavljivanja ljubavi ozbiljno preti da uruši kulturnu baštinu tih gradova.

 

Osim što je poznat kao grad svetlosti, za mnoge Pariz predstavlja i grad večne ljubavi. Među 37 mostova koji povezuju glavni grad Francuske preko reke Sene, nalazi se i onaj koji predstavlja najromantičnije mesto na svetu, most Ponts des Arts ili Most umetnosti.

Sazdan od devet lukova, ovaj pešački most je izgrađen 1804. kako bi povezao centralni trg Luvra i Francuski institut, a postao je svetilište ne samo zaljubljenih Parižana, već i turista iz celog sveta koji baš na tom mestu žele da ovekoveče svoju ljubav.

Od 2008. su na ovom mostu počele da se kače romantične poruke sa ispisanim ili ugraviranim imenima na katancu, koji se potom zaključavao na ogradu koja predstavlja simbol spajanja i povezivanja. Ljubavna zakletva se završavala uvikivanjem „zauvek” u mometnu kada se ključ simbolično bacao u Senu. Svaka poruka je imala poseban značaj, svaki katanac nosio jedinstvenu priču, a svima je bila zajednička vera u ljubav koja će trajati večno.

U februaru 2014. je procenjeno da na mostu ima preko 700.000 katanaca, a već krajem leta iste godine je taj broj dostigao milion, što je počelo da predstavlja ozbiljan teret za strukturu i stabilnost mosta. Mada je potpuno prekrivena katancima onih koji su se zavetovali na večnu ljubav, ograda Mosta umetnosti odavala utisak kao da je pozlaćena, došao je i trenutak kada više nije mogla da izdrži tu silnu „količinu ljubavi” i kada se jedan njen deo urušio, srećom na sam most, pa niko nije povređen.

Gradska vlast je sigurnost mosta stavila ispred ljubavne simbolike, donevši odluku o uklanjanju blizu 45 tona gvozdenog „ljubavnog tereta”, a romantičnim turistima se predlaže da od sada umesto da kače katanace, na Mostu umetnosti naprave „selfi” i postave na društvene mreže.

Katanci će uskoro biti potpuno uklonjeni, čime će se neke ljubavi otpečatiti pre nego što je njihov katanac počela da hvata rđa, ali će zato Sena zauvek čuvati ključiće kojima su oni bili zaključani.

 Italija, Venecija / Jedan od tri mosta koji povezuju dva ostrva preko "glavne ulice" - Kanala Grande, onaj treći i poslednji - most Akademija, poznat je po katancima koje mladi parovi ostavljaju na mostu, "zaključavajući" svoju ljubav tokom romantične posete Veneciji, kako bi trajala večno .

SIROM SVETA ZALJUBLJENI SU SHVATILI ROMANTICNOST MOSTOVA. MODA 'KATANACA'  I ZAKLJUCAVANJA  LJUBAVI BAS NA MOSTU SIMBOLIZUJE  BAS ONO STO JESTE NJEGOVA SVRHA DA POVEZUUJE LJUDE. MADA KATANCI OPTERECUJU MOSTOVE TE SE SKLANJAJU  IZ BEZBEDNOSNIH RAZLOGA -KLJUCICI U RECI OSTAJU ZAUVEK.

MORAM LICNIM ISKUSTVOM DA ZAVRSIM PRICU O MOSTOVIMA. MENI MOSTOVI  ( GAZELA, BRANKOV I STARI SAVSKI) SIMBOLIZUJU LJUBAV (MOGU SAD RECI VECNU JER MI JE SUPRUG PRE DVE GODINE UMRO). NAS DVOJE IAKO IZ RAZLICITIH DELOVA GRADA KAO MLADI PESICE SMO PRELAZILI PO POLOVINU MOSTA DO ZELJNO OCEKIVANOG SUSRETA, POLJUPCA ,ZAGRLJAJA. BAS KAO U 'LUDIM GODINAMA). MOSTOVI SU NAS I BEZ KATANCA SPOJILI ZA CEO ZIVOT, ALI KO VERUJE U TU PRICU NEKA - VERA JE VAZNA STVAR I AKO  DOVOLJNO  VERUJES  MOGUCE JE DA CE SE ISPUNITI!

 

MOSTOVI II

 NASTAVLJAM PRICU O MOSTOVIMA. ZA POCETAK MOSTOVI BEOGRADA, A ONDA NEKI KOJI SU MENI POSEBNO ZANIMLJIVI.

 

Most na Adi, jedan od najnovijih i najimpresivnijih mostova u Beogradu, postao je simbol moderne arhitekture Beograda.

Povezuje dve strane reke Save, pružajući funkcionalnost i estetsku vrednost koja ga izdvaja među ostalim mostovima.

Projektovanje Mosta na Adi predstavlja vrhunski podvig gde su elegancija i funkcionalnost spojeni. Ovaj most, sa svojim prepoznatljivim kosim pilonom visokim 200 metara, postavlja nove standarde u arhitekturi Beograda.

Izgradnja je zahtevala upotrebu više hiljada tona čelika, čime je Most na Adi postao sinonim za inženjersku preciznost i inovaciju.

Simbolički značaj Mosta na Adi lako je prepoznati u njegovoj vizuelnoj dominantnosti na horizontu Beograda. Osim što obezbeđuje vitalnu saobraćajnu povezanost, ovaj most predstavlja i simbol napretka i modernizacije.

Večernja svetla koja osvetljavaju Most na Adi reflektuju energiju i dinamiku grada, čineći ga pravim arhitektonskim remek-delom.

 Brankov most je svedok bogate istorije Beograda, premošćujući Savu i povezujući Stari Grad sa Novim Beogradom. Njegova istorijska važnost čini ga jednim od najistaknutijih mostova u gradu

Ime je dobio po Brankovoj ulici čiji nastavak predstavlja.  Kroz vekove, Brankov most preživeo je brojne promene, uključujući ratne nedaće i različite rekonstrukcije, što ga svrstava među istorijske mostove u Beogradu.

Brankov most nije samo infrastrukturni objekat, već i simbol povezivanja i trajanja. Svojim monumentalnim prisustvom, predstavlja jedan od čuvenih beogradskih mostova, koji svedoči o izuzetnoj sposobnosti grada da se revitalizuje svaki put kad se suoči sa izazovima.

Postoji mnogo razloga zašto je Brankov most jedan od najvažnijih prelaza koje prelazi Beograd. Svaki pogled sa ovog mosta otvara istoriju i budućnost Beograda, simbolizujući večnu vezu između prošlosti i sadašnjosti. Njegova značajna uloga u spajanju ključnih delova grada čini ga jednim od najpoznatijih i najvoljenijih mostova u srpskoj prestonici.

 

Most Gazela predstavlja vitalnu komponentu saobraćajne infrastrukture Beograda. Ovaj most nosi epitet „puls Beograda“ zbog svoje ključne uloge u svakodnevnom funkcionisanju grada.

Kroz angažovanu izgradnju i rekonstrukciju, Gazela omogućava nesmetan protok saobraćaja i doprinosi večnoj živosti prestonice.

Izgradnja mosta Gazela počela je kao odgovor na rastuće potrebe Beograda za boljom povezanošću njegovih delova.

Most Gazela je projektovan sa ciljem da unapredi saobraćaj u Beogradu, olakšavajući prelazak velike količine vozila svakodnevno.

Građen je sa posebnim akcentom na izdržljivost i kapacitet, čineći ga trajnom saobraćajnom arterijom koja spaja ključne tačke grada. Kroz ovu izgradnju, Gazela je postala neizostavan deo svakodnevnog života Beograđana.

 

Pančevački most ima ključan značaj za povezivanje Beograda sa Banatom, olakšavajući protok saobraćaja ka istočnim predelima Srbije.

Izgrađen tokom 1930-ih, ovaj most je prošao kroz brojne rekonstrukcije kako bi zadovoljio savremene potrebe, zadržavajući pritom svoju istorijsku važnost.

 

Stari železnički most jedan je od najstarijih mostova u Beogradu, izgrađen 1884. godine.

Nosilac industrijskog razvoja tog perioda, most je ostao ne samo funkcionalan već i kao svedočanstvo evolucije tehnike građenja i razvoja transporta kroz decenije. Nazalost vise ga nema.

Beogradski mostovi su više od arhitektonskih struktura; oni su istorijski spomenici, kulturni simboli i vitalni elementi saobraćajne infrastrukture grada. Bilo da je u pitanju moderno remek-delo kao što je Most na Adi, koje pokazuje inovativnost i dizajnersku eleganciju, ili Brankov most, koji predstavlja istorijsku vezu između Starog Grada i Novog Beograda, svaki most ima svoju priču i značaj.

Očuvanje beogradskih mostova je od ključnog značaja za održavanje kulturnog nasleđa i istorije Beograda. Od čuvene Gazele, koja svakodnevno služi hiljadama putnika, do Pančevačkog mosta koji povezuje Beograd sa Banatom, dodaje svoj poseban doprinos identitetu grada.

Redovno održavanje i modernizacija ovih konstrukcija osiguravaju njihovu dugovečnost.

NAJZANIMLJIVIJI MOSTOVI 

 

Golden Gate most, jedan od najprepoznatljivijih simbola San Franciska, izgrađen je između 1933. i 1937. godine, a i danas predstavlja tehničko remek delo. Ovaj veličanstveni most dugačak je 2,7 kilometara i povezuje San Francisko sa okrugom Marin. Most se nalazi iznad moreuza Golden Gate. Sa više od 1.300 radnika angažovanih na projektu most je konačno otvoren je 27. maja 1937. godine, postavivši standarde za buduće inženjerske poduhvate.

Danas je Golden Gate most ne samo važna saobraćajnica, već i simbol izdržljivosti i ljudske inovacije.  Izgradnja je predstavljala ogroman izazov zbog jakih vetrova, dubokih voda i maglovitih uslova. Inženjeri su koristili inovativne tehnike, uključujući kablovske sisteme i čelične konstrukcije, kako bi osigurali stabilnost mosta.

Ovaj most je veoma važan saobraćajni put i deo je auto-puta 101. Takođe je poznato turističko odredište. Dnevno preko mosta pređe oko 110.000 automobila. On takođe prenosi pešački i biciklistički saobraćaj, i označen je kao deo SAD biciklističke rute 95. Američko društvo građevinskih inženjera proglasilo ga je jednim od čuda modernog sveta. Ovaj most je jedan od međunarodno priznatih simbola iz San Franciska i Kalifornije. Prvobitno ga je dizajnirao inženjer Džozef Štraus 1917.

Pont du Gard pokriva reku Gardon u blizini Avinjona skoro 2000 godina i još uvek je jedna od ikona među mostovima danas. Izgrađen u prvom veku nove ere i jedan je od najviših lučnih mostova koje su izgradili Rimljani. Spada u jednu od bolje očuvanih građevina iz rimskog doba. Drevno remek-delo je od 1985. godine na listi svetske baštine UNESCO-a.

 

 Henderson Waves je građevina koju ne treba propustiti. Ovaj most povezuje park Mount Faber sa parkom Telok Blangah Hill. Stoji 36 metara iznad Henderson Roada, najviši je pešački most u Singapuru i često ga posećuju zbog svoje umetničke, prepoznatljive talasaste strukture koja se sastoji od niza valovitih zakrivljenih „rebara“.

 

Ovaj most povezuje nekada izolovanu Istočnu, i Zapadnu Nemačku. On omogućava brodovima da izbegnu nezgodan prolaz duž reke Laba (Elbe). Sa 918 metara on predstavlja najduži, najatraktivniji i najposećeniji vodeni most na svetu.

 

 

 Ovo je jedan od najstarijih mostova napravljen od kamena u Evropi. Nalazi se u Italiji, u gradu Firenca. Prvu preteču Ponte Vecchio sagradili su Rimljani. Ovaj originalni drveni most stajao je na kamenim stubovima i povezivao je Via Cassia sa obe obale Arna. Most i dalje sadrži drvene elemente iz ovog ranog perioda. Gornje područje Ponte Vecchio je posebno impresivno, jer je tamo most izgrađen kućama i nudi prostor za stanove i prodavnice. Dizajn mosta seže do Giorgio Vasarija.

 

 

 

 Most Ruyi u živopisnom području Shenxianju u istočnom kineskom gradu Taizhou nedavno je postao internet hit. Prostirući se 100 metara duž doline Shenxianju, most je visok više od 140 metara i oblikom podseća na Ruyi - kineski skiptar koji se koristi u klasičnom ili tradicionalnom feng shuiju, i simbolizuje moć i sreću.

 

 

 Jedan od mostova koje treba svakako izdvojiti jeste Tower Bridge u Londonu i predstavlja simbol grada. Svoje ime je dobio po obližnjem zamku Tower of London. Izgradnja mosta počela je 1886. godine a zvanično je otvoren tek 1894. godine. Dok ste u poseti ovom gradu, preporučujemo Vam da obiđete i London Bridge (koji se često mesta sa Tower Bridge-om) i Westminster Bridge.

 

MOSTOVI SPAJAJU LJUDE. MOSTOVI SPAJAJU DVE OBALE REKE. MOSTOVI SU IZUZETNO ROMANTICNI I NE TREBA IH GLEDATI KAO NACIN ZA PRELAZENJE MOSTA .MOSTOVI SU ROMANTICNI. MOSTOVI SPAJAJU I ZALJUBLJENE. O TOME U TRECEM DELU TRILOGIJE. ZNA SE DA OBOZAVAM TRILOGIJE.

 

 

MOSTOVI

 MOSTOVI SPAJAJU LJUDE. NIJE TO SAMO NACIN DA PREDJES PREKO REKE. SVAKI JE MOST POSEBAN. JEDAN OD NJIH STAR 80 GODINA SRUSEN JE OVIH DANA. ZASTO?

Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić izjavio je u februaru 2023. da Beograd saobraćajno više ne može da funkcioniše sa Starim savskim mostom koji je, kako je naveo, kočnica razvoju grada.

Tako i bi. Mašine su se ostrvile na jednu istorijsku metalnu konstrukciju koja je postala sinonim otpora nacizmu u Drugom svetskom ratu. I kao što se često može čuti - nisu ga srušili Nemci, ali će zato naprednjaci.

Podsetimo, na osnovu odluke gradskih vlasti, most koji je izgrađen za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu trenutno je u procesu demontaže.

Uklanjanje Starog savskog mosta već je u odmakloj fazi.

Razmontiran je i deo mosta koji vodi ka starom delu grada i zasad je ostao još samo središnji deo.

Ono ubrzanje koje vozač svojom papučicom za gas proizvede, kad tramvaj krene da klizi preko metalnih, sada već zarđalih, šina koje proizvede najfiniji i namiliji zvuk škripanja, jedini koji ne izaziva jezu čitavog tela od neprijatnosti, kao i zveckavi zvuk sirene koji pritisne kao znak protesta vozaču ispred sebe, neće se više čuti sa mosta koji već 40 godina nosi šine koje su postalo njegovo obeležje, kao što je i on sam postao obeležje ovog grada.

Svaka popdnevna, dnevna ili predvečerska šetnja obalama Save biće uskraćena za tu divnu buku, koja bi nadjačavala svaki razgovor ljudi ukoliko bi vam se posrećilo da se baš u tom trenutku, kada tramvaj prolazi, nađete ispod ovog mosta i osetite blago podrhtavanje betonskih i čeličnih konstrukcija.

Tako će ovaj deo grad, odlukom nekih visoko pozicioniranih političara, ostati uskraćen za muziku još dve tramvajske linije.

A razglednica Beograda više nikada neće izgledati isto. Zelena,

metalna konstrukcija koja je povezivala stari i novi deo našeg grada – Stari savski most, odbrajava svoj poslednji dan u svojoj staroj funkciji na starom mestu. I, evo, nakon poslednjih atubousa sa iste adrese, tramvaj kreće, poslednji put preko šina koje su postavljene pre četiri decenije na jednom od monumentalnih simbola Beograda.

Pre ovog mosta, od koga se ovih dana opraštamo, u Beogradu postojao je jedan drugi most. Pet godina pre Drugog svetskog rata, tačnije 1934. godine, izgrađen je Most kralja Aleksandra, koji je povezivao stari deo Beograda sa Zemunom, otuda je bio poznat i Zemunski most. Ali kako je počeo rat, most je vrlo brzo srušen. Sedam godina nakon što ga je Pavle Karađorđević otvorio, zbog ratnih razaranja ovaj most doživeo je tragičan kraj 12. aprila 1941. godine. U cilju sprečavanja prelaska nemačkih oružanih snaga na drugu stranu, post je dignut u vazduh od strane vojske Kraljevine Jugoslavije u aprilskim borbama.

Razni su mitovi i priče kružile oko spomenutog mosta, da ga vuče neko prokletsvo. U tim pričama išla je u prilog činjenica da je most izgrađen na ostacima nekadašnje džamije, koja se nalazila tačno na mestu gde je danas noseći stub Brankovog mosta na desnoj obali Save.

Nakon što je srušen Most kralja Aleksandra, Nemcima je pod hitno bio potreban nov most, neophodan za prebacivanje trupa i opreme iz jugoistočne Evrope. Tada se rekonstrukcija mosta i popravka činila kao mnogo veći i zahtevniji posao, pa su Nemci rešenje pronašli u Žablju. Na tom mestu, s ciljem da premosti Tisu, su donešeni delovi novog mosta u proizvodnji nemačke firme „C. H. Jucho”. Međutim, Nemci su shvatili da je most u Beogradu daleko potrebniji pa je nesuđeni žabaljski most hitno prebačen u naš grad. Ubrzo sklopljen i montiran, već 1942. godine povezivao je dve strane Beograda i pušten je u saobraća. To je bio, danas pozanati, Stari savski most.

Međutim, za vreme rata, nacistički vojnici imali su drugačije ime za naš most. Kako je planirano da Beograd dobije ime „Prinz Eugen Stadt“, odnosno Princ Eugenov grad, koji je učestvovao u drugoj opsadi Hazburške monarhije Beograda 1717, godine, Savski most Nemci su tada zvali Most princa Eugena.

Pre 80 godina, te noći 20. oktobra 1944. godine, kada je Beograd oslobođen, spašen je i Stari most, čije su miniranje nemci planirali upravo za to veče. Postoji nekoliko priča o tome ko stoji iza herojstva spašavanja zeleno lučne saobraćajnice sa osam stubova.

Spašavanje mosta

Jedan od najpoznatinij priča o spašavanju mosta jeste mit o penzionisanom profesoru Miladinu Zariću. Kako legedna kaže, Zarić je živeo u Karađorđevoj ulici broj 69, kada je jedne noći sa prozora svoje kuće, dok je Beograd bio u piku borbe za oslobođenjem, video da nemački vojnici miniraju Stari savski most. On je odlučio da to spreči, pa se sa kutijom alata upitio ka tamo. Dalje priča ide, da je Zarić uspeo da dođe do mosta i preseče kablove koji su već goreli, što je učinio “pionirskim ašovčićem”. Iako postoje neisaglašene verzije i razne varijacije priče o Miladinu Zariću on je svakako ostao, zajedno sa Savskim most, simbol ovog grada.

U drugoj verziji o spasilačkoj misiji Savskog mosta glavne aktere čine Zemunci Nikola Milovančević i Krsta Vučić. Postoji teorija da je most mogao da se deminira samo sa zemunske strane, pa se tako veruje da je spomenuti dvojac podmitio nekog domobrana kako bi deminirali most. O njihovom herojstvu napisao rad je i Milorad Tončev koji je objavljen u Institutu za savremenu istoriju, kao i u svojoj knjizi „22. srpska kosmajska brigada”.

Treća verzija o spašavanju mosta našla se na stranicama Politike u članku iz 1964. godine. Pod naslovom “Kako je spasen Savski most”, u sećanjima Aleksandra Aleksejeviča Matuškina, člana vojnog saveta dunavske flote SSSR, dobili smo priču o spasavanju mosta od strane mornana Sovjetske Dunavske flote.

“Brodovi su došli u pravi čas. Jedinice Crvene Armije i Narodnooslobodilačke vojske lomile su poslednji otpor Nemaca u gradu. Bežeći prema Zemunu, neprijatelj je minirao savski most. Brodovi dunavske flotile koji su dejstvovali od ratnog ostrva dobili su zadatak da po svaku cenu spreče rušenje mosta, jer bi to imalo velike posledice za dalji razvoj operacija. Gađajući iz svih topova i neprestano zasipani kišom kuršuma, brodovi su smelo jurnuli ka mostu i prerezali sve kablove koji su vodili do eksploziva”, sećanja su Aleksandra Matiškina u članku starom 60 godina.

Zbog zasluga za spasavanje Savskog mosta i njegovo razminiranje kapetan druge klase Crvene armije Grigorij Ohrimenko postao je narodni heroj Jugoslavije, a kontraadmiral SSSR Aleksej Matuškin je odlikovan Ordenom zasluga za narod.

Rušenje Starog savskog mosta sprečeno je pre 80 godina. Uz most Ludendorf na Rajni, on je ostao jedini veliki most u Evropi koji Nemci u povlačenju nisu uspeli da sruše. Pošto se zbog velikih oštećenja Ludendorf srušio, samo deset dana nakon što ga je saveznička vojska zauzela, Stari savski most ostao je jedini veliki evropski most koji je izbegao rušenje prilikom nemačkog povlačenja.

„Mostovi nisu samo obične građevine od kamena, betona ili željeza kojim se premošćuje neka reka… Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukršta najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo„… dok se u pozadini sve tiše i tiše čuje škripanje tamvajskih šina…

Zastanite nasred Starog savskog mosta i zagledajte se u mirnu reku. Najlepši je pogled kad sunce tek izađe i dobije svoju punu jutarnju snagu, a kroz izmaglicu se naziru konture starog grada. Pred vama su Gazela, Stari železnički most, Most na Adi… Sa strane niču soliteri, galebovi preleću reku, a čamci su još u svojim marinama.

A onda, nailazi tramvaj. Prigušeni zvuk metala koji podrhtava postaje sve jači i neprijatniji. Tlo se trese pod nogama, čelična konstrukcija počinje da pleše, a onda se ponovo sve smiruje. Tramvaj je već zašao u Savamalu, skrenuo u Karađorđevu i nastavio put ka Brankovom mostu.

Ova slika koju su mnogi bezbroj puta doživeli, vodi nas do ratne priče iz 1944. godine.

Tada je ovaj most imao sasvim drugačiju ulogu: njime nisu prolazili tramvaji, već tenkovi, topovi, vojni kamioni i užurbana pešadija u trku. A reka Sava nije bila toliko mirna u tom tragičnom vremenu Drugog svetskog rata.

Umesto galebova ovuda su leteli smrtonosni projektili. Krv se mešala sa rekom, a ka dnu su padali geleri nemačke artiljerije sa Bežanije.

Komadi vrelog čelika koji bi se nekoliko sekundi ranije rasprsli nad glavama jugoslovenskih i sovjetskih boraca, zahuktanih da preko sačuvanog mosta što pre pređu na drugu obalu Save i nastave gonjenje nacista.
Okupatora u bezglavom begu iz prestonice koju su prethodno držali u strahu, nasilju i teroru pune četiri godine.

Nije bilo nikakve mogućnosti da se u tim veličanstvenim i stradalničkim danima bitke za slobodu Beograda stane nasred ovog mosta i zagleda u veliku vodu ispod i grad na njenoj obali.

I ništa nije bilo tako jednostavno ni romantično kao što nam se danas čini kada slušamo storiju o spasavanju Starog savskog mosta.

Poslednjih godina najviše se raspreda mit o Miladinu Zariću, heroju koji je živeo u Karađorđevoj ulici i nije mogao da gleda kako će jedini beogradski most nacisti u povlačenju postavljenim minama da sruše u Savu kako ih oslobodioci ne bi lako stigli.

Popularna priča kaže da je smogao hrabrosti da na njega zakorači nekoliko minuta pred katastrofu i ašovom preseče upaljene fitilje postavljenih bombi.

I onda, kada su ratne operacije bile zauvek završene, mostom su ponovo krenuli civili: automobili, autobusi, biciklisti. Predat je Beograđanima da u nedostatku bilo kog drugog čitavog mosta njime prelaze Savu i odlaze ka Zemunu, Bežaniji i dalje.

Ali, nedavno otkriven članak iz „Politike“ objavljen na godišnjicu oslobođenja, 20. oktobra 1964. gde je detaljno bila opisana ozbiljno planirana i izvedena akcija sovjetske Crvene armije za kompletno i sigurno deminiranje mosta, daje potpuno drugačiji i tačniji uvid u ovu ratnu epizodu.
Takođe, nakon što je pre nekoliko godina skaska o Zariću naglo postala popularna javlili su se, najpre, i potomci dvojice Zemunaca koji su tvrdili da su i oni sami doprineli da most ostane čitav, što je u nedostatku preciznih istorijskih podataka u najburnijem ratnom trenutku dovelo do toga da se o Zariću priča s velikim poštovanjem, ali da se ipak sačeka sa tim da ovaj most ponese njegovo ime što su tada počele da predlažu grupe građana.

A situacija definitivno nije bila jednostavna. Priče o Zariću i spomenutim herojima iz Zemuna ipak imaju neočekivan momenat – članak iz „Politike“ objavljen na godišnjicu oslobođenja, 20. oktobra 1964. godine kao jedini koji daje detaljan i tačan opis ko je i kako spasao most.

Sećanja su tada još bila i te kako sveža, prošlo je tek dve decenije od dramatičnih ratnih zbivanja, i detaljno je bila opisana ozbiljno planirana i izvedena vojna akcija sovjetske Crvene armije za kompletno i sigurno deminiranje mosta.

Jer, taj očuvani prelaz preko Save, most, bio je od izuzetne vojne važnosti zbog čega se u komandi Crvene armije SSSR za beogradsku operaciju njegovom očuvanju posvetila izuzetna pažnja.

U intervjuu sa Aleksejom Aleksejevičem Matuškinom, članom vojnog saveta Dunavske flote SSSR pomenuta je i velika priča o spasavanju Starog savskog mosta.

Sećanja počinju još u Prahovu, gde su vođene žestoke rečne borbe, potom, spominje Đerdap, Smederevo i konačno – narator stiže do Beograda.

“Brodovi su došli u pravi čas. Jedinice Crvene Armije i Narodnooslobodilačke vojske lomile su poslednji otpor Nemaca u gradu. Bežeći prema Zemunu, neprijatelj je minirao savski most. Brodovi dunavske flotile koji su dejstvovali od ratnog ostrva dobili su zadatak da po svaku cenu spreče rušenje mosta, jer bi to imalo velike posledice za dalji razvoj operacija. Gađajući iz svih topova i neprestano zasipani kišom kuršuma, brodovi su smelo jurnuli ka mostu i prerezali sve kablove koji su vodili do eksploziva”, navodi se u tekstu.
Dodaje se i da su zbog svog herojskog čina mnogi sovjetski mornari odlikovani našim visokim odlikovanjima.

Zbog zasluga za spasavanje Savskog mosta i njegovo razminiranje kapetan druge klase Crvene armije Grigorij Ohrimenko postao je narodni heroj Jugoslavije, a kontraadmiral SSSR Aleksej Matuškin je odlikovan Ordenom zasluga za narod.

 

Sada se tako ispostavlja da je dosadašnja popularna priča o Miladinu Zariću kao usamljenom heroju, ustvari, tek delić složenog i velikog ratnog mozaika o tome kako je zaista sačuvan Stari savski most.

Jer, samo jedan ašov koji seče jednu žicu, mogao je da bude samo parče mozaika krvave borbe i herojstva koje je Beograd pokazao tokom oslobođenja: teško da je iole bio dovoljan da sačuva konstrukciju koju su Nemci po svaku cenu hteli da razruše, a Sovjeti i partizani da spasu.

Umesto toga, jugoslovenskim najvišim odlikovanjima još u toku rata bili su nagrađeni ruski oficiri koji su sa svojom posadom iskusnih deminera prišli mostu sa same reke, popeli se na konstrukciju i na isti način na koji su od Staljingrada i Moskve do Beograda već bezbroj puta onesposobili eksplozivna punjenja koje su nacisti ostavljali za sobom u rušilačkom besu, demontirali postavljene bombe po stubovima i nosećoj konstrukciji savskog mosta.
Njihova sećanja objavljena na jubilej velike bitke u „Politici“ pre 58 godina uverljivo svedoče o tom podvigu.

MNOGO MI JE ZAO STAROG MOSTA,A NAZALOST ZADNJIH GODINA U BEOGRADU SU SE DESILE VELIKE PROMENE NA GORE. SRUSEN JE I HOTEL JUGOSLAVIJA I TOLIKO STARIH KAFANICA I SVE ONO STO CINI 'DUSU' BEOGRADA. BEOGRAD JE IZGUBIO SVOJU DUSU, A OVI STO SU TO URADILI NIKAD NISU NI IMALI DUSU. MNOGO SAM TUZNA I ZATO OVAJ TEKST ZAVRSAVAM NE NUDECI UTEHU ILI RESENJE KAKO VOLIM DA ZAVRSIM TEKSTOVE. 

OVO JE SVE JEDNA OGROMNA TUGA I NISTA VISE.

JOS JEDAN GEJT

 KO NE ZNA STA ZNACI GEJT OSIM TERMINA ZA MESTO POLASKA AVIONA JE ZAPRAVO ULAZ NA 'MALA VRATA'. TO JE ONA NABAVKA SA 'UGRADJIVANJEM'  KOJA SE RADI U NAJVECOJ TAJNOSTI. POLITICARI VRLO DOBRO ZNAJU UPOTREBU TOG GEJTA. I DOK SU DO SKORO AFERU PICAGEJT SMATRALI TEORIJOM ZAVERE (STO NARAVNO NIJE KAO I MNOGE DRUGE ) POJAVILA SE FAJZERGEJT ZAVERA KOJA TO NIJE NARAVNO.

HAJDEMO REDOM

 

 Sud pravde EU će  odlučiti da li je Evropska komisija bila u pravu što je uskratila javnim tekstualnim porukama koje su razmenjivali njena predsednica Ursula fon der Lajen i izvršni direktor Fajzer Albert Burla uoči zaključenja ugovora o nabavci vakcine protiv Kovid-19.

Tužbu su podneli "Njujork Tajms" i njegova dopisnica Matina Stevis-Grajdnef, navodeći kršenje pravila transparentnosti nakon što je Komisija odbila da im preda tekstualne poruke na zahtev.

U aprilu 2021. novinar je otkrio da su Fon der Lajen i izvršni direktor kompanije Fajzer razmenili tekstualne poruke, uoči sklapanja ugovora o nabavci vakcina. Sledeće godine zatražio je sve tekstualne poruke koje su razmenili Fon der Lajen i Burla između 1. januara 2021. i 11. maja 2022. godine, u skladu sa zakonskim pravom pristupa javnim dokumentima EU.

Odbijanje Komisije navelo ju je da slučaj iznese na Evropskom sudu pravde, podržan od strane svojih novina.

Kako prenosi "Njujork Tajms", lični kontakt između Fon der Lajen i izvršnog direktora Fajzera bio je ključan za postizanje dogovora o kupovini vakcina u vrednosti od milijardi evra u EU na vrhuncu pandemije Kovid-19. Sud Evropske unije, u međuvremenu, poništio je danas odluku Evropske komisije kojom je odbijen zahtev lista "Njujork tajms" za pristup SMS porukama između predsednice Komisije Ursule fon der Lajen i izvršnog direktora "Fajzera" Alberta Bourla, koje su razmenjene tokom pregovora o nabavci vakcina protiv koronavirusa. Sud je sada odlučio u korist lista, poništivši odluku Komisije i naglasivši važnost transparentnosti u radu evropskih institucija. U proleće 2021. godine. u ime 27 država članica EU, Komisija je zaključila ugovor vredan do 35 milijardi evra (38,9 milijardi dolara) ako se 1,8 milijardi doza vakcine u potpunosti sprovede.

Kada je odbila zahtev novinara, Komisija je tvrdila da "ne poseduje takve dokumente".

Postupanje Komisije sa ugovorima o vakcinama protiv KOVID-19 izazvalo je kritike. U 2022. godini. Evropski ombudsman, nezavisno telo, oštro je osudio odgovor Komisije na zahteve za pristup tekstovima. Kancelarija Evropskog javnog tužioca takođe trenutno istražuje kupovinu vakcina protiv koronavirusa u EU.

U posebnom slučaju, Opšti sud EU presudio je prošle godine da Komisija nije uspela da javnosti omogući dovoljan pristup kupoprodajnim ugovorima za vakcine protiv kovida-19.

službe Komisije, od kojih je zatraženo da pronađu ove poruke 2022. godine, kontaktirale su kancelariju Fon der Lajen, koja je rekla da ih "ne mogu" pronaći.

Afera je izazvala kontroverze u institucijama u Briselu, a u januaru 2022. godine. Komisija je preko portparola navela da razmatra ažuriranje svoje politike o pristupu dokumentima, bez davanja dodatnih detalja. Ovaj slučaj je pravno komplikovan za Fon der Lajen, jer ne samo da je lično odobrila najveći ugovor za vakcine u bloku — vredan milijarde evra — već predsedava institucijom koja je zadužena za sprovođenje evropskih zakona, uključujući principe transparentnosti i odgovornosti. Ako sud odluči protiv nje, to bi moglo da pruži političko oružje širokom krugu kritičara.

Evropski ombudsman je 2022. godine ustanovio da je neuspeh Komisije da potraži pomenute tekstualne poruke predstavljao loše upravljanje. Emilo O’Rejli, ombudsmanka od 2013. do 2025. godine, nazvala je to "pozivom na buđenje" za EU institucije.

Ona je izjavila da je transparentnost pod mandatom Fon der Lajen krenula unazad.

Takođe je posebno kritikovala samu Fon der Lajen, optuživši je u intervjuu za "Politiko" prošle godine da je stvorila kulturu "zadržavanja informacija" iz političkih razloga.

Kritikovala je i njen izostanak sa jedine sudske rasprave održane u ovom slučaju do sada.

- Slon koji nije bio u prostoriji. Jedina osoba koja je mogla da nam kaže sve nije bila tu - rekla je.

U izjavi za Politiko, Komisija je navela da nikada nije poricala razmenu tekstualnih poruka sa izvršnim direktorom Fajzera.

- U to vreme, kada je svet bio pogođen teškom pandemijom, mnogi lideri su bili u redovnom kontaktu sa izvršnim direktorima farmaceutskih kompanija. Razmena tekstualnih poruka ne znači da su ugovori pregovarani na tom nivou ili čak putem razmene poruka - dodali su.

To bi takođe predstavljalo veliki skandal, jer se dešava samo nekoliko meseci nakon što je javno obećala da će braniti standarde transparentnosti, efikasnosti i poštenja u svom drugom mandatu.

- Ova sudska presuda mogla bi označiti prekretnicu za transparentnost u EU. Kada su u pitanju ključne odluke, naročito one koje se odnose na javno zdravlje, tajnovitost treba izbegavati - izjavila je Šari Hinds, službenica EU za političku integritetu u nevladinoj organizaciji Transparency International.

Pritisak na Fon der Lajen raste i van ove presude. Evropski javni tužilac, zadužen za istraživanje ozbiljnih finansijskih zločina protiv finansijskih interesa EU, potvrdio je da istražuje Komisiju u vezi sa njenim postupkom pri nabavci vakcina.

U martu je šefica EPPO-a Laura Koveši potvrdila da je njena kancelarija nedavno intervjuisala zvaničnike Komisije o tome kako su pregovori o vakcinama vođeni.

I OPET OSVRT NA PICAGEJT

 Slučaj Džefrija Epstajna ponovo uzdrmao svet: Lista za koju je nuđen ogroman novac - samo da se na njoj ne bude Nekadašnji nastavnik matematike, a potonji milioner i glavni akter jedne od najvećih seksualnih afera, Džefri Epstajn, cetiri  i po godine posle smrti ponovo je na naslovnim stranama.

Sud je upravo objavio nekoliko dokumenata o seksualnim zločinima kao deo optužnice protiv Gilejn Maksvel, njegove nekadašnje saradnice koja je u zatvoru od 2022. godine, jer je zajedno sa njim vodila lanac trgovine ljudima u seksualne svrhe, pre svega maloletnicima. 

Sudija Lorete Preska odlučila je da pusti u javnost oko 250 dokumenata, koji sadrže informacije koje su velikim delom već poznate javnosti, ali su sada i potvrđene. 

Odmah je objavljeno da su u aferu umešana i dva bivša američka predesednika, Bil Klinton i Donald Tramp, čija se imena zaista nalaze na spisku, ali u izjavama devojke koja ih je pomenula nema svedočenja da su učestvovali u silovanjima i zlostavljanju. Reč je o tome da je Epstajn bio njihov prijatelj i da su se nekoliko puta vozili njegovim avionom. Te su vožnje i posete dovele sada na spisak mnoge nekadašnje prijatelje, poput Dejvida Koperfilda, mađioničara, čije je ime takođe na spisku, ali nema dokaza da je koristio seksualne usluge.

Nisu svi sa spiska optuženi za zločine, ali je već sama činjenica da su se našli na spisku dovoljna da uništi ugled. Ispostavilo se i da je nuđen ozbiljan novac kako bi se nečije ime skinulo sa spiska. Ali to se nije dogodilo, bar ne za većinu. Na spisku se, osim princa Endrjua, vojvode od Jorka, koji već ima istoriju skandala, nalazi i Majkl Džekson, takođe za života optuživan za seksualno iskorištavanje dece, ali i Stiven Hoking, koji je za života bio poznat samo kao genije. Epstajn je počeo kao nastavnik matematike u privatnoj srednjoj školi u Njujorku, gde se zaposlio uprkos tome što nije diplomirao. Taj mu je posao omogućio da se upozna sa uticajnim i imućnim roditeljima učenika, preko jednog takvog oca zaposlio se u moćnoj investicionoj banci Ber Sterns. Tu je proveo šest godina, da bi 1982. napravio sopstvenu kompaniju J. Epstein and Co i počeo da vodi fondove za izuzetno bogate klijente. Prema navodima Tajma, u tu grupu spadali su samo oni koji imaju preko milion dolara.

Tokom tog perioda zaradio je priličan novac i, ne manje značajno, ušao je u krugove milijardera, političara, pa i svih ostalih koji idu uz njih.

Uporedo sa tim uspehom počinje i njegov paralelni život. Kupio je i privatno ostrvo na Devičanskim ostrvima, koje će kasnije biti nazvano Pedofilsko ostrvo, gde se obavljao seks trafiking. Mesto je bilo „idealno skrovište i raj za trafiking i maloletnih devojčica i mladih žena za seksualno ropstvo, zlostavljanje dece i seksualne napade“, kako piše u krivičnoj prijavi protiv njega.
Prvi put je ispitivan 2005. pošto je policija Floride dobila prijavu porodice 14-godišnje devojčice koja ga je optužila da ju je zlostavljao u njegovoj kući u Palm Biču. Ubrzo je još nekoliko maloletnica ispričalo policiji kako ih je on regrutovao za masažu, a potom se to pretvorilo u seks. Na kraju je pet žrtava i 17 svedoka progovorilo i skupljeno je dovoljno dokaza, ali kada je jula 2006. uhapšen, optužnica je navodila podvođenje maloletnice i plaćanje seksualnih usluga jednoj prostitutki.

Završilo se tajnom nagodbom, zahvaljujući kojoj je osuđen na godinu i po zatvora, uz mogućnost da odlazi na posao u svoju firmu i provede van zatvora 12 sati dnevno. Kaznu nije odslužio, pušten je posle 13 meseci, navodno u kućni pritvor, uz još veće povlastice, dozvolu kretanja, putovanja do svojih imanja… Nastavio je da živi kao pre i sa svojom saradnicom Gilejn Maksvel, koja je podvodila žrtve, vodi lanac trgovine ljudima i prostitucije. 

Sve se. međutim, promenilo kada je Džuli K. Braun, novinarka Majami heralda  pišući tekst o prostituciji, došla do podataka o njegovom slučaju. Svi propusti, sve nelogičnosti i sumnje, našli su se u tekstu i slučaj je ponovo otvoren. Pretres njegove kuće, fotografije, snimci, stari i novi svedoci, sve je dovelo do hapšenja, ovoga puta bez velikih izgleda da će se ponovo nagoditi. pstajn je uhapšen jula 2019, ali mesec dana kasnije, dok su mediji već uveliko objavljivali šta se sve događalo na njegovom imanju, odakle su stizale devojčice, dečaci i žene koji su bili na raspolaganju njegovim gostima, kako je tekla organizacija i ko su bili gosti, on je nađen obešen u svojoj ćeliji, navodno koristeći čaršav. Kako je to moglo da se dogodi, gde su bili stražari, ostalo je teško objašnjivo i podstaklo nagađanja o tome za koga je i šta sve radio i da li je zaista reč o samoubistvu.

Njegova saučesnica Maksvel je u međuvremenu osuđena na 20 godina zatvora zbog trgovine ljudima u seksualne svrhe. Dokumenti koji su sada otvoreni za javnost bili su dokazi na njenom suđenju i samo su potvrdili koliko je raširen bio Epstajnov lanac klijenata i koliko je posao bio razrađen. 

U svojoj knjizi Pervezija pravde Braun je iznela niz podataka o njegovim vezama sa političarima, sudijama, javnim ličnostima, o tome ko je sve uticao na to da bude oslobođen, ko je intervenisao da se njegov slučaj zataška i kako je neobično da je za mnoge njegove nekadašnje prijatelje činjenica da je izvršio samoubistvo veoma korisna. Ona je napisala da bi veoma volela da neko ispita i njegovu smrt. Najzad, posle suđenja, dokaza, dokumenata i silnih tekstova, još se ne zna identitet velikog broja maloletnika i šta je sa njima bilo pošto je Epstajnov lanac razbijen. To je zadatak ne samo za američke istražitelje, već i za svaku zemlju u kojoj neka deca nestaju bez traga, a čini se da su sve takve. 

I TAKO GEJTOVI NISU SAMO ZA ULASKE I IZLASKE NA AERODROMU. NAZALOST. MNOGO PREVARA SE ODIGRAVA NA' GEJTOVIMA' MOCNIH I BOGATIH LJUDI. NE SAMO STO 'LADNO' KRSE ZAKONE NEGO IMAJU SVU BAHATOST OVOG SVETA. NEKAD NE IDU NI NA SVOJE PROVERENE 'GEJTOVE' NEGO PRED OCIMA JAVNOSTI RADE NAJVECA NEPOCINSTVA, A ONDA IH PREDSTAVLJAJU KAO TEORIJE ZAVERE. ZATO JA I VERUJEM TEORIJAMA ZAVERE.

SVE SE MENJA

 STO BI REKLA SVE SE MENJA SEM  KAMENJA, A I ONO SE MENJA SAMO STO MU TREBA DUZE VREMENA. FASCINATNA JE DAKLE BRZINA KOJOM SE MENJA SVET OKO NAS. PROMENE NA KOJE NISMO BAS SPREMNI,ALI ONE SU TU. I TO SAMO ONE KOJE NAM DOPUSTE DA VIDIMO. PA I TE PROMENE NE VIDE SVI. STA BI BILO KAD BI NAM SE OTKRILE SVE PROMENE NE SMEM NI DA POMISLIM. MOZDA SU I U PRAVU STO NAS STITE, PA NAM PROMENE DAJU NA KASICICU.

DA POCNEMO OD PROMENA KOJE SU TRENUTNO SVIMA VIDLJIVE, PA CEMO STICI DO ONIH KOJE CE TEK BITI DODUSE VRLO SKORO.

ZACUDO POCINJEMO OD BEOGRADA

Nas grad je nekad bio prelep. Odlikovale su ga ulice sa drvoredima cije su krosnje pravile najdivnije tunele na svetu. Pa prelepi parkovi i sume. A onda su dosli ljudi koji su isekli sva drva, svo zbunje, svaku biljku koja je pokusala da se bori protiv asfalta i betona. I nasli su zamenu za drvece. Uzasnu zamenu.

 „Tečno drvo“ izazvalo je veliku pažnju javnosti. Ovih dana dva takva drveta „nikla“ su u Beogradu na Terazijama i u centru Užica. Prvo takvo drvo ranije je postavljeno u Makedonskoj ulici.

U pitanju je urbani foto-bioreaktor pod imenom LiQUID 3, koga je osmislio tim sa Instituta za multidisciplinarna istraživanja, a kako su objasnili to je biotehnološko rešenje za prečišćavanje vazduha i smanjenje emisije ugljen-dioksida (CO2) u urbanim područjima, gde su koncentracije najveće.

Prema navodima autora projekta, LIQUID 3 sistem zamenjuje jedno odraslo drvo ili 200 kvadrata travnjaka.

„Tečno drvo“ izazvalo je veliku pažnju javnosti. Ovih dana dva takva drveta „nikla“ su u Beogradu na Terazijama i u centru Užica. Prvo takvo drvo ranije je postavljeno u Makedonskoj ulici.

U pitanju je urbani foto-bioreaktor pod imenom LiQUID 3, koga je osmislio tim sa Instituta za multidisciplinarna istraživanja, a kako su objasnili to je biotehnološko rešenje za prečišćavanje vazduha i smanjenje emisije ugljen-dioksida (CO2) u urbanim područjima, gde su koncentracije najveće.

Prema navodima autora projekta, LIQUID 3 sistem zamenjuje jedno odraslo drvo ili 200 kvadrata travnjaka.

Funkcioniše tako da u akvarijumu od šest stotina litara vode postoje mikroalge koje, vršeći fotosintezu, vezuje ugljen-dioksid i proizvodi kiseonik i biomasu.

Jedan od autora projekta i naučni saradnik dr Ivan Spasojević rekao je da je ideja bila da nađu alternativni koncept ozelenjavanja.

– Prednost tečnog drveta je u tome što može da se postavi za dan, ne morate da čekate 20 godina. Takođe, zauzima 3 kvadrata i ima dopunski urbane funkcije. Naravno, cilj nije da ovim zamenimo šume, već da popunimo one urbane džepove u kojima nemate prostor da postavite drvo. A mikroalge se nalaze u samoj srži borbe protiv klimatskih promena zato što polovinu kiseonika koja se proizvodi na svetu proizvode upravo mikroalge – naveo je Spasojević, tvrdeći da su mikroalge efikasnije 10 do 50 puta u odnosu na drvo.

potrazi za najadekvatnijim sojem mikroalgi odlučili su se, kako kaže, za soj iz roda horela.

– One žive u vodi iz česme, nemaju nikakav problem, mogu da prežive na 5 stepeni Celzijusovih, mogu da prežive na 35, vrlo su izdržljive i to je njihova prednost. A biomasu koju prikupite od njih možete da koristite kao organsko đubrivo. Recimo, ako bi sistem koristilo „Gradsko zelenilo“ moglo bi da ga koristi za travnjake i cvetne zasade – rekao je Spasojević, dodajući da je ovaj projekat prvi takav u Srbiji.

• 
  

„Tečno drvo“ izazvalo je veliku pažnju javnosti. Ovih dana dva takva drveta „nikla“ su u Beogradu na Terazijama i u centru Užica. Prvo takvo drvo ranije je postavljeno u Makedonskoj ulici.

U pitanju je urbani foto-bioreaktor pod imenom LiQUID 3, koga je osmislio tim sa Instituta za multidisciplinarna istraživanja, a kako su objasnili to je biotehnološko rešenje za prečišćavanje vazduha i smanjenje emisije ugljen-dioksida (CO2) u urbanim područjima, gde su koncentracije najveće.

Prema navodima autora projekta, LIQUID 3 sistem zamenjuje jedno odraslo drvo ili 200 kvadrata travnjaka.

Funkcioniše tako da u akvarijumu od šest stotina litara vode postoje mikroalge koje, vršeći fotosintezu, vezuje ugljen-dioksid i proizvodi kiseonik i biomasu.

Jedan od autora projekta i naučni saradnik dr Ivan Spasojević rekao je da je ideja bila da nađu alternativni koncept ozelenjavanja.

– Prednost tečnog drveta je u tome što može da se postavi za dan, ne morate da čekate 20 godina. Takođe, zauzima 3 kvadrata i ima dopunski urbane funkcije. Naravno, cilj nije da ovim zamenimo šume, već da popunimo one urbane džepove u kojima nemate prostor da postavite drvo. A mikroalge se nalaze u samoj srži borbe protiv klimatskih promena zato što polovinu kiseonika koja se proizvodi na svetu proizvode upravo mikroalge – naveo je Spasojević, tvrdeći da su mikroalge efikasnije 10 do 50 puta u odnosu na drvo.

U potrazi za najadekvatnijim sojem mikroalgi odlučili su se, kako kaže, za soj iz roda horela.

– One žive u vodi iz česme, nemaju nikakav problem, mogu da prežive na 5 stepeni Celzijusovih, mogu da prežive na 35, vrlo su izdržljive i to je njihova prednost. A biomasu koju prikupite od njih možete da koristite kao organsko đubrivo. Recimo, ako bi sistem koristilo „Gradsko zelenilo“ moglo bi da ga koristi za travnjake i cvetne zasade – rekao je Spasojević, dodajući da je ovaj projekat prvi takav u Srbiji.

I svetski mediji su izveštavali o ovom srpskom izumu.

LiQUID 3 je multifunkcionalan, može da se koristi kao klupa, poseduje USB punjač, a zahvaljujući solarnom panelu na vrhu uređaja, noću služi kao ulično osvetljenje.

Ovaj projekat dobio je prvu nagradu UNDP Srbija za najbolju inovaciju u okviru poziva koji je targetirao zagađenje urbanih sredina pod nazivom „Lokalni razvoj otporan na klimatske promene“.

– Sama instalacija nije samo klupa ili punjač ili foto-bioreaktor to je jedna tvrdnja jasno rečena, da je zaštita životne sredine jako važna – poručio je dr Ivan Spasojević.

• 
  
• 
  

„Tečno drvo“ izazvalo je veliku pažnju javnosti. Ovih dana dva takva drveta „nikla“ su u Beogradu na Terazijama i u centru Užica. Prvo takvo drvo ranije je postavljeno u Makedonskoj ulici.

U pitanju je urbani foto-bioreaktor pod imenom LiQUID 3, koga je osmislio tim sa Instituta za multidisciplinarna istraživanja, a kako su objasnili to je biotehnološko rešenje za prečišćavanje vazduha i smanjenje emisije ugljen-dioksida (CO2) u urbanim područjima, gde su koncentracije najveće.

Prema navodima autora projekta, LIQUID 3 sistem zamenjuje jedno odraslo drvo ili 200 kvadrata travnjaka.

Funkcioniše tako da u akvarijumu od šest stotina litara vode postoje mikroalge koje, vršeći fotosintezu, vezuje ugljen-dioksid i proizvodi kiseonik i biomasu.

Jedan od autora projekta i naučni saradnik dr Ivan Spasojević rekao je da je ideja bila da nađu alternativni koncept ozelenjavanja.

– Prednost tečnog drveta je u tome što može da se postavi za dan, ne morate da čekate 20 godina. Takođe, zauzima 3 kvadrata i ima dopunski urbane funkcije. Naravno, cilj nije da ovim zamenimo šume, već da popunimo one urbane džepove u kojima nemate prostor da postavite drvo. A mikroalge se nalaze u samoj srži borbe protiv klimatskih promena zato što polovinu kiseonika koja se proizvodi na svetu proizvode upravo mikroalge – naveo je Spasojević, tvrdeći da su mikroalge efikasnije 10 do 50 puta u odnosu na drvo.

U potrazi za najadekvatnijim sojem mikroalgi odlučili su se, kako kaže, za soj iz roda horela.

– One žive u vodi iz česme, nemaju nikakav problem, mogu da prežive na 5 stepeni Celzijusovih, mogu da prežive na 35, vrlo su izdržljive i to je njihova prednost. A biomasu koju prikupite od njih možete da koristite kao organsko đubrivo. Recimo, ako bi sistem koristilo „Gradsko zelenilo“ moglo bi da ga koristi za travnjake i cvetne zasade – rekao je Spasojević, dodajući da je ovaj projekat prvi takav u Srbiji.

I svetski mediji su izveštavali o ovom srpskom izumu.

LiQUID 3 je multifunkcionalan, može da se koristi kao klupa, poseduje USB punjač, a zahvaljujući solarnom panelu na vrhu uređaja, noću služi kao ulično osvetljenje.

Ovaj projekat dobio je prvu nagradu UNDP Srbija za najbolju inovaciju u okviru poziva koji je targetirao zagađenje urbanih sredina pod nazivom „Lokalni razvoj otporan na klimatske promene“.

– Sama instalacija nije samo klupa ili punjač ili foto-bioreaktor to je jedna tvrdnja jasno rečena, da je zaštita životne sredine jako važna – poručio je dr Ivan Spasojević.

Sa druge strane, Dejan Lekić iz Nacionalne ekološke asocijacije kaže za Danas da je „tečno drvo“ fantastičan tehnološko-naučni poduhvat i zanimljivo rešenje, ali pojašnjava da nema veze sa zagađenjem vazduha.

– Ideja kao ideja je zaista fantastična i ja odajem priznanje autorima projekta i onima koji su to sproveli u delo. To je dobro u smislu promocije tema zaštite životne sredine i borbe protiv klimatskih promena, ali u odnosu na zagađenje i ono što je naš glavni problem u ovom trenutku u Srbiji i u regionu, a to su suspendovane čestice, tečno drvo pa čak i obično nema nikakav uticaj. Tačnije, malo je veći uticaj pravog drveta jer na svom lišću prikuplja te štetne čestice i tu se smanji malo koncentracija. Ali generalno, ne postoji način da vi izvučete suspendovane čestice iz vazduha i da ih neka prirodna tvorevina bilo to pravo drvo ili imitacija drveta, preradi – objašnjava Lekić i dodaje da treba „napadati“ izvor problema.Teško ćemo, kaže on, nešto postići ako ne krenemo da rešavamo problem sa izvorima zagađenja a to su termoenergetika kao sastavni deo industrije, saobraćaj i najveći zagađivači – srednja i mala ložišta koja koriste fosilna goriva.

• 
  
• 
  

„Tečno drvo“ izazvalo je veliku pažnju javnosti. Ovih dana dva takva drveta „nikla“ su u Beogradu na Terazijama i u centru Užica. Prvo takvo drvo ranije je postavljeno u Makedonskoj ulici.

U pitanju je urbani foto-bioreaktor pod imenom LiQUID 3, koga je osmislio tim sa Instituta za multidisciplinarna istraživanja, a kako su objasnili to je biotehnološko rešenje za prečišćavanje vazduha i smanjenje emisije ugljen-dioksida (CO2) u urbanim područjima, gde su koncentracije najveće.

Prema navodima autora projekta, LIQUID 3 sistem zamenjuje jedno odraslo drvo ili 200 kvadrata travnjaka.

Funkcioniše tako da u akvarijumu od šest stotina litara vode postoje mikroalge koje, vršeći fotosintezu, vezuje ugljen-dioksid i proizvodi kiseonik i biomasu.

Jedan od autora projekta i naučni saradnik dr Ivan Spasojević rekao je da je ideja bila da nađu alternativni koncept ozelenjavanja.

– Prednost tečnog drveta je u tome što može da se postavi za dan, ne morate da čekate 20 godina. Takođe, zauzima 3 kvadrata i ima dopunski urbane funkcije. Naravno, cilj nije da ovim zamenimo šume, već da popunimo one urbane džepove u kojima nemate prostor da postavite drvo. A mikroalge se nalaze u samoj srži borbe protiv klimatskih promena zato što polovinu kiseonika koja se proizvodi na svetu proizvode upravo mikroalge – naveo je Spasojević, tvrdeći da su mikroalge efikasnije 10 do 50 puta u odnosu na drvo.

U potrazi za najadekvatnijim sojem mikroalgi odlučili su se, kako kaže, za soj iz roda horela.

– One žive u vodi iz česme, nemaju nikakav problem, mogu da prežive na 5 stepeni Celzijusovih, mogu da prežive na 35, vrlo su izdržljive i to je njihova prednost. A biomasu koju prikupite od njih možete da koristite kao organsko đubrivo. Recimo, ako bi sistem koristilo „Gradsko zelenilo“ moglo bi da ga koristi za travnjake i cvetne zasade – rekao je Spasojević, dodajući da je ovaj projekat prvi takav u Srbiji.

I svetski mediji su izveštavali o ovom srpskom izumu.

foto BETAPHOTO/NLB Komercijalna banka/Institut za multidisciplinarna istraživanja

LiQUID 3 je multifunkcionalan, može da se koristi kao klupa, poseduje USB punjač, a zahvaljujući solarnom panelu na vrhu uređaja, noću služi kao ulično osvetljenje.

Ovaj projekat dobio je prvu nagradu UNDP Srbija za najbolju inovaciju u okviru poziva koji je targetirao zagađenje urbanih sredina pod nazivom „Lokalni razvoj otporan na klimatske promene“.

– Sama instalacija nije samo klupa ili punjač ili foto-bioreaktor to je jedna tvrdnja jasno rečena, da je zaštita životne sredine jako važna – poručio je dr Ivan Spasojević.

Sa druge strane, Dejan Lekić iz Nacionalne ekološke asocijacije kaže za Danas da je „tečno drvo“ fantastičan tehnološko-naučni poduhvat i zanimljivo rešenje, ali pojašnjava da nema veze sa zagađenjem vazduha.

– Ideja kao ideja je zaista fantastična i ja odajem priznanje autorima projekta i onima koji su to sproveli u delo. To je dobro u smislu promocije tema zaštite životne sredine i borbe protiv klimatskih promena, ali u odnosu na zagađenje i ono što je naš glavni problem u ovom trenutku u Srbiji i u regionu, a to su suspendovane čestice, tečno drvo pa čak i obično nema nikakav uticaj. Tačnije, malo je veći uticaj pravog drveta jer na svom lišću prikuplja te štetne čestice i tu se smanji malo koncentracija. Ali generalno, ne postoji način da vi izvučete suspendovane čestice iz vazduha i da ih neka prirodna tvorevina bilo to pravo drvo ili imitacija drveta, preradi – objašnjava Lekić i dodaje da treba „napadati“ izvor problema.

Teško ćemo, kaže on, nešto postići ako ne krenemo da rešavamo problem sa izvorima zagađenja a to su termoenergetika kao sastavni deo industrije, saobraćaj i najveći zagađivači – srednja i mala ložišta koja koriste fosilna goriva.

Lekić ističe da se kod nas vrlo često mešaju pitanja klimatskih promena i adaptacija na klimatske promene sa pitanjima o zagađenju životne sredine.

– Prioritet na zapadu su klimatske promene, a kod kod nas još nije rešen ni predhodni problem a to je zagađenje – ističe on, dodajući da se „tečno drvo“ pre svega odnosi na temu klimatskih promena, odnosno koncentracije emisija ugljen-dioksisa u vazduhu, jednog od gasova staklene bašte.

– Ugljen-dioksid je gas koji je sastavni deo atmosfere i povećanje njegovog udela u atmosferi jedan je od razloga klimatskih promena. Samim tim, tečno drvo ima smisla u kontekstu smanjenja koncentracija gasova staklene bašte na celoj planeti. Naš udeo emisija gasova staklene bašte kao države značajan je u odnosu na našu veličinu, ali na svetskom nivou i ne. Naše termoelektrane zaista emituju ogromne količine ugljen-dioksida u atmosferu, ali to je u odnosu na razvijene zemlje zapada, Kinu, Indiju i SAD, bukvalno zanemarljivo – zaključuje on.

A SADA TOKIO

 U svijetu gdje održivi izvori energije postaju sve važniji, Japan je često na čelu tehnoloških inovacija koje transformišu način na koji koristimo energiju. Jedan od najzanimljivijih trendova u ovoj oblasti je koncept generisanja električne energije iz svakodnevnih aktivnosti, kao što je hodanje.

U Japanu, ovaj pristup uzima maha kroz projekte koji koriste energiju koraka prolaznika da bi je pretvorili u električnu energiju. Ova tehnologija, poznata kao „piezoelektrični podovi”, ima potencijal da transformiše gradske površine u održive izvore energije.

Pionirski pristup Japanaca u korišćenju piezoelektričnih podova za proizvodnju energije iz koraka prolaznika predstavlja inovativan način za generisanje čiste energije. Ova tehnologija ne samo da smanjuje zavisnost od fosilnih goriva, već nudi i rješenje za snabdijevanje energijom u gusto naseljenim urbanim sredinama. Dok su trenutne primjene ove tehnologije uglavnom ograničene na određene lokacije, njen potencijal za budućnost je ogroman, pa bi ona mogla da postane ključni dio održive infrastrukture u gradovima širom svijeta.

Piezoelektrični podovi

Piezoelektrični podovi koriste specijalne materijale koji mogu da pretvaraju mehaničku energiju u električnu. Ovi materijali, piezoelektrični kristali, proizvode električni naboj kada se na njih primijeni pritisak, kao kada, na primjer, čovjek korakne. Kada osoba stane ili prođe preko ovih površina, pritisak njihovih stopala stvara vibracije koje se pretvaraju u električnu energiju. Ovaj koncept je inspirisan sposobnošću prirodnih materijala da konvertuju različite vrste energije i danas se koristi u mnogim djelovima svijeta, ali Japan je postao pionir u njegovoj širokoj upotrebi.

Jedan od najpoznatijih primjera ove tehnologije nalazi se na željezničkoj stanici Šibuja u Tokiju, jednoj od najprometnijih metro stanica na svijetu. Tu su instalirani piezoelektrični podovi koji prikupljaju energiju svaki put kada neko prođe. S obzirom na to da stanicu dnevno koristi više od dva miliona putnika, količina generisane energije može da bude značajna. Iako pojedinačan korak ne stvara veliku količinu energije, kada se spoje milioni koraka dnevno, energija postaje dovoljno velika da osvijetli reklamne bilborde, napaja male uređaje ili pomogne u smanjenju potrošnje energije na javnim površinama.

Pored toga, japanske kompanije istražuju upotrebu ove tehnologije na stadionima, u tržnim centrima i školskim dvorištima, gdje veliki broj ljudi svakodnevno prolazi. Primjeri kao što su Oita stadion, gdje su podovi instalirani da prikupljaju energiju tokom sportskih događaja, pokazuju kako piezoelektrični sistemi mogu da podrže energiju za osvjetljenje ili klimatizaciju ovih prostora.

Svijetla budućnost održivosti

Japan se suočava sa izazovima vezanim za snabdijevanje energijom, posebno poslije katastrofe u Fukušimi 2011. godine, koja je skrenula pažnju na neophodnost smanjenja zavisnosti od nuklearne energije i fosilnih goriva. Korišćenje piezoelektričnih podova je jedan od mnogih inovativnih pristupa koji pomaže zemlji da se usmjeri ka održivijim rješenjima.

Ova tehnologija, takođe, ima brojne ekološke prednosti. Piezoelektrični podovi smanjuju potrebu za dodatnim infrastrukturnim izvorima energije, jer koriste već postojeće urbane prostore i ljudsku aktivnost. Svaki korak pretvoren u energiju doprinosi manjoj emisiji ugljen-dioksida, smanjujući tako negativan uticaj na životnu sredinu.

Iako je tehnologija piezoelektričnih podova još u fazi razvoja i širenja, njen potencijal za transformaciju urbanih sredina je ogroman. Neki naučnici predviđaju da bi s vremenom mogla da postane standardna komponenta infrastrukture u velikim gradovima, posebno u onim sa velikim pješačkim saobraćajem. Ova tehnologija ne samo da smanjuje potrošnju električne energije, već mijenja i način na koji gradovi funkcionišu – svaki korak mogao bi da doprinese osvjetljenju ulica, napajanju malih uređaja ili čak većih sistema u budućnosti.

Osim toga, piezoelektrični sistemi bi mogli da budu implementirani u nove oblike mobilnih uređaja, kao i pametne obuće i odjeće koja prikuplja energiju prilikom kretanja. Japan već razvija pametne cipele koje koriste ovaj princip kako bi punile male uređaje poput mobilnih telefona – dok se vi šetate.

I SADA PROMENE DO 2030 

MASOVNI GUBITAK POSLA ZBOG VESTACKE INTELIGENCIJE. AI  VEC SADA PREUZIMA RUTINSKE POSLOVE.,DO 2030-TE MILIONI LJUDI BI MOGLI BITI ZAMENJENI.POSAO NECE IZGUBITI SAMO STRUCNJACI ZA TEHNOLOGIJU ,AUTOMATIZACIJU I PROIZVODNJU.

OBRAZOVANJE CE SE MORATI PRILAGODITI .SKOLE CE MORATI UCITI DECU KAKO KRITICKI RAZMISLJATI, KODIRATI I RAZUMETI VESTACKU INTELIGENCIJU.ONI KOJI TO NE BUDU MOGLI PRATITE OSTACE U PROSLOM VEKU. 

NOVA HLADNORATOVSKA TRKA SAD, KINA, RUSIJA VEC SU OTPOCELE  TAKMICENJE ZA DOMINIACIJU U SVEMIRU, VESTACKOJ INTELIGENCIJI  I ENERGETICI. DO 2030-TE  DIGITALNI SUKOBI  I BORBA ZA RESURSE MOGLI BI POSTATI NOVA SVAKODNEVNICA.

EKSTREMNE KLIMATSKE  PROMENE IZAZIVAJU POPLAVE, POZARE, MIGRACIJE TE CE DOVESTI DO BORBE ZA PIJACU VODU.MILIONI LJUDI BICE PRISILJENI DA NAPUSTE SVOJE DOMOVE U POTRAZI ZA VODOM OKO KOJE CE SE VODITI VELIKE BORBE.

NOVI SVETSKI POREDAK

TEHNOLOGIJE CE ODLUCIVATI  KO IMA MOC, A NE ORUZJE.ONI KOJI KONTROLISU PODATKE I ALGORITME  KONTROLISU SVET.

I NA KRAJU STA BI BILO DA NESTANE INTERNET

 

Internet, koji omogućava računarima da međusobno razmenjuju informacije na daljinu, pojavio se 1969. godine, a u domove običnih ljudi počeo je da ulazi tek tokom 90-tih godina. Ova mlada tehnologija veoma brzo je postala neizostavan deo naše svakodnevice i omogućila nam da, između ostalog, u trenu pošaljemo poruku prijatelju, obavimo skoro besplatan razgovor, pošaljemo novac ili pronađemo bilo koju informaciju.

Zvuči zastrašujuće, ali ceo svet bi u bilo kom trenutku u budućnosti mogao da ostane bez interneta. Razloga za to ima više, ali najozbiljniji je svakako - snažna solarna oluja. U tom slučaju, internet ne bi nestao samo u jednoj zemlji, već bi cela planeta izgubila pristup globalnoj mreži.

Solarne oluje, odnosno izbacivanje čestica i zračenja sa Sunca, dešavaju se redovno. Najčešće ne izazivaju veće smetnje, ali ako bi se desila dovoljno snažna erupcija, mogla bi da izazove kolaps energetskih sistema širom sveta. Nešto slično - ali u znatno manjem obimu - dogodilo se još davne 1859. godine, a poznato je pod imenom Karingtonov događaj.

Zato, hajde da se zapitamo - šta bi se zapravo desilo ako bi internet u celom svetu danas potpuno nestao? Nedostatak vesti ili društvenih mreža bio bi najmanji problem - posledice bi mogle biti mnogo ozbiljnije.

Korisnici WhatsApp aplikacije umeju da razmenjuju preko 100 milijardi poruka dnevno, a reč je o samo jednoj platformi za dopisivanje. Ako internet nestane, komunikacija na daljinu bi gotovo nestala. Neko bi možda pomislio da mobilni pozivi i poruke mogu da pomognu, ali i oni zavise od interneta - mreže koje koristimo oslanjaju se na internet infrastrukturu.

U takvoj situaciji, ljudi bi se najpre zabrinuli se za svoje bližnje. Verovatno bi pokušali da dođu do fiksnog telefona ili da pošalju pismo putem obične pošte - ali i to bi brzo postalo problematično. Nastala bi masovna panika, redovi bi bili ogromni, a informacije spore i nepouzdane.

Ako bi internet iznenada nestao, aplikacije za plaćanje i internet bankarstvo prestale bi da rade. Ne bismo mogli da šaljemo i primamo novac, plaćamo račune, a o radu velikih prodajnih lanaca da ne govorimo. Ni bankomati ne bi radili, jer i oni zavise od internet veze. Bez pristupa najvažnijoj tehnologiji današnjice, ogroman broj firmi bi morao da stane. Ukratko - nastao bi potpuni haos.

Imamo i konkretan primer: tokom protesta 2011. godine, Egipat je isključio internet na svega pet dana. Prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), država je svakog dana gubila oko 18 miliona dolara. Ukupan gubitak bio je oko 90 miliona, a posledice su se osećale još dugo nakon toga. Samo zamislite šta bi se desilo da cela planeta odjednom ostane bez interneta.

Tokom pandemije koronavirusa, mnogi su počeli da rade od kuće - zahvaljujući internetu. Statistika iz 2021. godine pokazuje da je oko 16% firmi u tim uslovima potpuno prešlo na rad na daljinu.

Međutim, ako internet jednog dana nestane, svi ti ljudi bi odjednom ostali bez posla. I ne samo to - ne bi mogli ni da stupe u kontakt sa svojim firmama ili kolegama.

Ljudi bi morali da pronađu druge načine da zarade i da se snađu u novim uslovima. Oni koji imaju praktične veštine i umeju da rade rukama bi verovatno najlakše prošli. Suprotno, poslovi koji su ranije automatizovani ili oslonjeni na internet morali bi ponovo da se rade ručno.

"Moguće je da će ljudi morati da postanu samostalniji i više se oslone na lokalne zajednice, jer više neće imati pristup cloud tehnologijama. Možemo da zamislimo koliko bi porastao značaj ručnog rada. Na primer, saobraćajna policija morala bi da usmerava saobraćaj i hvata prekršioce na staromodan način“, kaže američki informatičar Vinton Serf.

Opšta panika, nemogućnost da se podigne novac, nezaposlenost i sve ostalo što bi usledilo nakon nestanka interneta - gotovo sigurno bi dovelo do porasta stope kriminala. Ljudi u strahu i neizvesnosti često pribegavaju očajničkim potezima.

Ipak, nisu svi stručnjaci tako pesimistični. Ekonomista Kristofer Huton, recimo, smatra da gašenje interneta ne bi izazvalo ratove ili velike društvene sukobe. Po njegovom mišljenju, svakodnevni život bi se jednostavno vratio unazad - na nivo iz 80-ih, ili čak ranije.

Važno je naglasiti da globalno gašenje interneta nije moguće jednim klikom. Ne postoji prekidač kojim bi neko mogao da ugasi ceo internet. Takav scenario moguć je samo u slučaju ozbiljne globalne katastrofe poput rekordno snažne solarne oluje.

Čak i tada, mreža se ne bi srušila odjednom. Verovatno bi opstale lokalne konekcije, makar unutar pojedinačnih gradova ili regiona.

Jedno je sigurno - o posledicama potpunog nestanka interneta može se diskutovati danima. Ova tehnologija je toliko duboko ušla u sve pore društva, da bi njeno gašenje moglo da izazove i neke potpuno neočekivane posledice.

STA SMO ZAKLJUCILI? POSTALI SMO ZAVISNI OD TEHNOLOGIJE MNOGO VISE NEGO STO BI TREBALO. I MISLIM DA JE TO VELIKA OPASNOST PO LJUDSKU VRSTU!