Kažu da se 21. decembra 2012. svet završio. Nije se raspao, nije progutao sam sebe, nije nas zapljusnuo vatrom ni vodom. Samo je, tiho i neprimetno, promenio brzinu.
Majanski kalendar je te noći zatvorio jedan ciklus dug pet hiljada sto dvadeset pet godina. Oni su taj trenutak zvali prelazom u novu epohu. Mi smo rekli: “Pa ništa se nije desilo.”
Ali desilo se.
Od tada, dani su kraći — ne na satu, nego u duši. Nedelje promiču kao dani, godine kao godišnja doba. Pamtimo sve manje, živimo sve brže. Nekad je postojala dosada, ona stara dobra dosada kad sediš na klupi, gledaš u nebo i čekaš da se dogodi nešto. Sada nema dosade — a bez nje, nema ni vremena.
Naučnici kažu: to je samo percepcija. Što si stariji, to ti vreme brže prolazi, jer se meri u odnosu na godine koje si već proživeo. Teoretičari zavere kažu: ubrzala se Schumannova rezonanca, Zemljin puls sada lupa kao od kafe. Mistici kažu: 2012. smo zakoračili u spiralno vreme — svaki krug brži od prethodnog.
Ja kažem: možda su svi u pravu. Možda niko nije.
Jer, ko zna šta se te noći desilo iza kulisa? Možda je neko, negde, povukao polugu i svet prebacio na drugi tok vremena — kao što ponekad voz preusmere na drugi kolosek. Možda smo se preselili u dimenziju gde satovi idu isto, ali vreme curi brže kroz naše ruke. Možda smo iz starog sveta poneli samo sećanja, a sve ostalo je novo, skriveno i malo ubrzano.
I od tada, mi jurimo. Jurimo da stignemo mejlove, poruke, obaveze, strahove, uspomene. Jurimo da uhvatimo svoje najmilije pre nego što i oni prolete pored nas. Jurimo čak i u snu.
I dok jurimo, primećujem nešto još gore — ubrzano vreme nas je naučilo da živimo samo u sopstvenom mehuru. Svako nosi svoj mali privatni svet i ne izlazi iz njega. Tvoj ritam je tvoj, moj je moj. Naši dani se retko preklapaju, i kad se sretnemo, deluje kao da se dva paralelna sveta na tren dodirnu, pa opet razlete.
Ljudi više ne gledaju iste vesti, ne slušaju iste priče, ne dele iste trenutke. Svako meri vreme sopstvenim satom, u svojoj percepciji, kao da smo raspršeni po različitim orbitama. Nema zajedničkog “sada” — postoji samo moje vreme i tvoje vreme.
A možda, samo možda, postoji način da se vratimo na staru brzinu. Ne magijom, nego tihovanjem. Kad bi neko ugasio internet na tri dana. Kad bi televizori prestali da govore. Kad bi telefoni zaboravili da zvone. Kad bismo opet mogli da gledamo oblake i da nam to bude događaj dana. Možda bismo tada opet živeli u istom svetu.
Moj kraj sveta
Kažu da se svet završio 2012. godine.
Za mene nije bio kraj sveta, ali jeste kraj jednog sveta. Ne zato što su se zvezde poravnale ili kalendari završili, nego zato što je sve posle toga počelo da ide brže nego što mogu da pratim.
Pre 2012. imala sam vreme. Vreme da sedim za stolom i pijem kafu dok se hladi. Vreme da se posvađam, pa pomirim, pa opet naljutim — a da sve to stane u jedan dan. Vreme da se nasmejem bez žurbe i da isplačem sve što moram.
Posle 2012, dani su počeli da klize kao pesak kroz prste. I dok sam se okrenula, iz ruku mi je ispalo i ono što nisam mislila da ću ikada izgubiti. Ljudi su odlazili, godine su gutale događaje, a ja sam sve ređe imala priliku da zastanem i shvatim šta se uopšte desilo.
Kažu naučnici da je to samo percepcija — što si stariji, vreme ti brže prolazi. Ali ja znam da je više od toga. Kao da se moj život prebacio na drugi kolosek, onaj gde voz ne staje ni na jednoj stanici.
Od tada jurim. Jurim da stignem ono što ne može da se stigne. Jurim da zadržim ono što se ne može zadržati. Jurim da uhvatim trenutke sa onima koji mi znače, pre nego što ih vreme odvuče dalje.
A kad me pitaju šta bih volela da mi neko pokloni, ja kažem: ne sreću, ne novac, ne zdravlje — nego jedan običan dan iz onog starog sveta. Dan koji traje dovoljno dugo da se kava ohladi, da pogledam u nebo, i da oblaci stignu da mi ispričaju celu priču pre nego što nestanu.
A možda, kad bismo jednom uspeli da se nađemo svi u istom danu, istom trenutku i istom dahu — vreme bi nas prepoznalo i odlučilo da, makar na kratko, stane.Dijete od 10 godina danas ne zna fokus zadržati 10 minuta. Ali može provesti 3 sata gledajući TikTok bez da trepne. To nije "nova generacija". To je planska digitalna reprogramacija. Aplikacije su dizajnirane kao kockarnice. Svaki swipe – nova šansa da "dobiješ" dopamin. Bez truda. Bez napora. Bez razmišljanja. Pa knjiga postane mučenje. A razmišljanje – napad na "nervozni sistem". Nekad si s knjigom morao graditi slike u glavi. Sad algoritam sve servira – dok ti pasivno buljiš. Mozak više ne stvara slike. Samo prima naredbe. Ovo nije evolucija. Ovo je degeneracija pažnje. Fokus opada. Tolerancija na kompleksnost pada. Duboko razmišljanje nestaje. Djeca više ne znaju kako izgleda tišina bez stimulacije. Naučna istraživanja potvrđuju: Pažnja današnje djece je kraća nego kod zlatne ribice. Mozak se oblikuje prema tehnologiji koju koristi. Multitasking smanjuje IQ – privremeno i trajno. Zašto je to opasno? Jer dijete koje ne zna razmišljati neće postavljati pitanja. Neće prepoznati manipulaciju. Samo će slušati. I tu dolazimo do istine: Sistem ne želi da tvoja djeca misle. Želi da skroluju. Da se "zabavljaju". Da ćute. Zato knjige nestaju, dok algoritmi vladaju. U svijetu distrakcije, fokus je supermoć.
RAZMISLIMO MALO. OVO JE VEOMA VELIKA TEMA, VEOMA BITNO PITANJE U NASIM ZIVOTIMA. SAD NEKO I NE MISLI TAKO BAS ZBOG ONE PERCEPCIJE SVETA O KOJOJ JA STALNO PRICAM. A MI KOJI VISE VIDIMO SVET OKO NAS RAZMISLIMO PRE NEGO STO SE POTPUNO PREDAMO ALGORITMIMA.
Нема коментара:
Постави коментар