NA DNU TEGLE

 KAKAV JE ZIVOT NA DNU TEGLE? I ZASTO NE ZNAMO DA SMO NA DNU TEGLE? ZAISTA MZRZIM OVO POTROSACKO DRUSTVO,ALI APSURD JE OCIT SVIMA KOJI ZELE DA VIDE. MOZEMO LI DA ZIVIMO DA NISMO POTROSACI, SVEGA OKO NAS? DA POCNEMO OD MISA U TEGLI .

 

Koliko vas trenutno živi na dnu tegle? Šta jedete? Ono što su vam dali da KUPITE u prodavnici. Gde radite i zašto, gde živite... Slobodno malo razmislite i nastavite niz...

U eksperimentu, miš je stavljen na bocu punu pirinča.

Životinja je bila toliko srećna što je pronašla hranu oko sebe i više nije morala da traži.

Sada konačno može da živi svoj život bez problema i borbe.

Nakon nekoliko dana uživanja, kada pojede svu hranu, naći će se na dnu TEGLE.

Tada shvata da je zarobljena i da ne može da izađe.

Opstanak zavisi samo od toga da li će  mu  neko staviti hranu u teglu.

Sada nema drugog izbora nego da jede ono što dobije, ako uopšte i dobije.

Tako se „rađa“ rob. Rob koji je pristao na sve.

lekcija:

1. Kratkotrajna zadovoljstva mogu dovesti do dugoročnih zamki.

2. Ako su stvari lake i živite udobno, onda ste zarobljeni u zavisnosti.

3. Kada ne koristite svoje veštine, gubite sve . Nema izbora, nema slobodne volje.

4. Slobodu nije lako steći, ali se lako može izgubiti.

Koliko blogova na temu robova, slobode, zavisnosti, potrosackog drustva i nisam nasla neko resenje, neki odgovor sem onog iz naslova da sv izivimo na  DNU TEGLE. Potrosacko drustvo je nastalo mnogo pre ovog vremena u kome zivimo, ali je sada dobilo neuporedivo vece razmere. Nikada ismo bili vise zarobljeni. Bukvalno od kad otvorimo oci ujutru dok ih ne sklopimo uvece mi trosimo. Nesto sto vec imamo, nesto sto cemo tek da kupimo i nesto na kredit. Ili u prevodu trosimo proslost, sadasnjost i buducnost iskazano u materijalnom smislu. Mi ne mozemo preziveti dan bez osnovnih potreba koje imamo zato sto su nam nametnute. Potreba kojima smo zarobljeni i koje moramo da kupimo da bi ih zadovoljili. Strasno. I sto vise imamo vise smo zarobljeni. Jer sto vise imamo sve su nam veci prohtevi. Najslobodniji su oni sto zive skromno negde u nekom ruralnom podrucju bez prodavnica, struje ,medija jednom recju civilizacije.

 

Kratkorocna zadovoljstva dovode do zavisnosti. Sto vise trosimo ,sve vise upadamo u krug iz kog je kao i iz  tegle   nemoguce izaci. Koliko god da imamo novca pojavice se reklama za nesto sto ce nas privuci da i na nju potrosimo zbog zadovoljstva. Pa bila to hrana, higijena, koncert ili putovanje . Svejedno. A krajnji ishod svih tih trosenja novca sem novcanika ostavljaju i praznu dusu. Mislite da su bogatasi srecni sto mogu da kupe, vile, jahte ili sta god?  Srecni nisu jer potrosnja ne moze da zadovolji osnovnu ljudsku potrebu, a to je da vidi svrhu svih tih trosenja. Prazninu ne moze da ispuni "Prada" jer vec sutra moze da se pojavi nesto drugo sto ce vam privuci paznju ,pa cete uciniti sve da do toga dodjete. I kazem ne zna se kome je gore. Dal onima sto mogu da priuste sve ( ili skoro sve) ili onima sto ne mogu da kupe nista, pa ni ono osnovno za prezivljavanje. E tu je sad ona zamka. Bogati upadaju  u zamku dosade i zivota bez uzivanja, a siromasni u depresiju jer ne mogu da prezive bez novca.  A svi bi bili srecniji da zivimo kao oni na obali mora sto samo jedu ribu ili plodove sa palmi.  

Zavisnost od struje, tehnologije, mobilnih telefona, interneta isvih dobrobiti razvijenog drustva je zapravo zavisnost od kupovine i prodaje. Sve se mora kupovati. Jer kako bi savremeni covek preziveo bez ovih civilizacijskih dobrobiti? Verovarno bi nam bilo bolje, ali sad ne moze nazad. Tu smo gde smo.

Izgubili smo sve vestine jer nas je tehnologija oslobodila bilo koje vrste rada. I to je strasno. Kad nestane struje potpuno upadamo u horor jer nam onda nista ne funkcionise, a mi nemamo nacin da prezivimo bez struje. Sada vec ne znam da li bi preziveli i bez interneta. Sta reci ? Toliko smo se oslonili na tehnologiju i na to da samo sledimo sve sto je neko drugi osmislio za nas. Zar niko ne shvata da nas zivot ne bi izgledao ovako da nam neko nije nametnuo da moramo da radimo da bi zaradili novac koji nam treba da prezivimo. Ta povezanost novca sa nasim opstankom je uzasna. A covek ne mora da zivi tako. Samo kad bi mogli kao onaj "kaludjer" iz Sarmine knjige da prodamo Ferari i odemo kod Tibetanaca po malo mudrosti, sta je lep, srecan i ispunjen zivot bez materijalnih dobara. Ali ne mozemo. Iz ovog se kruga ne mozemo izvuci kao ni mis iz tegle. 

 

Gradite im supermarkete. Mamite ih da troše novac, da kupuju i kupuju i kupuju i troše i posuđuju i uzimaju kredite, kupuju, troše...

Tjerajte i njihove žene na rad što više, uvjerite ih da je to dio emancipacije. Muževe tjerajte na rad najmanje 6 dana u tjednu, i to po 10 i 12 sati. Neka im život bez posla postane prazan i nepoznat.

Neka što manje vremena provode s djecom.

Neka im obitelj nikad ne bude na okupu, tako da im dom ne može biti nikakvo utočište od naporna rada i mjesto za opuštanje i radost.

Toliko im okupirajte misli da dječje želje uopće ne stignu ni čuti.

Potpuno im zaposjednite sva osjetila. Poduprite ih da svaki put kad uđu u automobil upale radio ili CD i napajaju mozak koječime.

Neka su im u kući stalno uključeni TV, CD, osobno računalo ili bilo koje drugo tehnološko sredstvo.

Treba im potpuno zakrčiti mozak...

Punite im glavu kojekakvim vijestima 24 sata dnevno.

Neka se u svakom kutu grada i duž cesta nalaze reklamni panoi, tako da im misli ni jednog trenutka ne odlutaju...

Napunite im poštanske sandučiće reklamama, potrošačkim katalozima i svim mogućim oglasima s uslugama i lažnom nadom. To isto činite i na društvenim mrežama.

Zasipajte ih napirlitanim, plastičnim "ljepoticama", tako da potaknete njihovo konstantno nezadovoljstvo vlastitim ženama. Neka u mislima stalno traže izmišljene ljepotice iz filmova i društvenih mreža.

Posvuda istaknite fotošopirane ljepotice tako da žene neprekidno budu nezadovoljne vlastitim izgledom i da unedogled troše svoje vrijeme i novac na nepotrebno "uljepšavanje".

Održavajte njihove žene umornima i nesposobnima za bilo kakvu emociju i ljubav s muževima.

Uvjerite ih u svakodnevnu glavobolju, preopterećenost, rastresenost. I pomozite im da žive fejk život.

I kada se rekreiraju, neka u tome pretjeruju. Neka beskonačno napuhavaju i zatežu svoje mišiće i postanu stupidno opsjednuti svojim izgledom.

Neka se iz teretana i džoginga vraćaju potpuno iscrpljeni.

Neka svaku večer izlaze.

Neka što više prate sport. Neka se više dive sportašima nego profesorima, znanstvenicima, liječnicima ili obrtnicima, poljoprivrednicima...

Neka nikada ne stignu otići u prirodu, uživati u ljepotama prirode, družiti se sa životinjama, diviti se biljkama, gledati u nebo i ni slučajno se ne smiju početi diviti Božjoj kreaciji.

Neka im djeca na ušima stalno nose slušalice i neka ne upoznaju stvarnost izvan iPoda.

Neka im djeca voze električne romobile, role i skutere i neka sve manje trče, skaču, kreću se.

Neka se dive automobilima, motorima, jahtama, avionima, kućama...

Ni jednog trenutka im ne dopustite da budu opušteni, da počnu suosjećati s prirodom, da se razumiju s biljkama i životinjama i svime što je Bog stvorio, da se međusobno pomažu...

Učinite sve da se čovjek što više udalji od sebe.

 

 

I NA KRAJU SVI TREBA DA SHVATIMO, DA UOPSTE NISMO SLOBODNI AKO IMAMO TAKVU ILUZIJU DA MI DONOSIMO ODLUKE O SOPSTVENOM ZIVOTU. SVE JE TO VEC SKROJENO, ODREDJENO, ODOBRENO I SERVIRANO. MI SMO TU SAMO DA KONZUMIRAMO I CUTIMO. TO JE TO!