SVE VISE OVO STANJE U SRBIJI UTICE NA SVE NAS. NA MENE NAROCITO KADA SU U PITANJU MOJI BLOGOVI. 10 GODINA I VISE BEZIM OD POLITIKE, A ONA SE OBRUSILA NA SVE NAS SVOM SNAGOM. DANAS SEDIM I RAZMISLJAM. EVO GA KRAJ AVGUSTA. ZA NEKOLIKO DANA BICE 10 MESECI OD PADA NASTRESNICE. SITUACIJA U SRBIJI JE TOLIKO TESKA DA NAS NI EKONOMSKA SITUACIJA NE POGADJA KAO POLITICKA. STRASNO1
Danas u Srbiji osećam napetost kao nikada ranije. Zemlja je na ivici — tenzije rastu, protesti traju već devet meseci, a mir je samo ružna uspomena.
Počelo je u novembru prošle godine, kada se u Novom Sadu obrušio krov na železničkoj stanici i poginulo 16 ljudi. Ta tragedija razotkrila je korupciju u infrastrukturnim radovima i podstakla talas protesta — studentima i običnim ljudima više nije bilo dovoljno da cute
Dani prošlih protesta bili su mirni — blokade fakulteta, tihovi pred setom i studentski štrajk. Ali sada, u avgustu, demonstracije su eskalirale. U Novom Sadu su demolirani uredi predsedavajuće stranke SNS, dok su u Beogradu, Valjevu i drugim gradovima izbili žestoki sukobi — baklje, suzavac, paljevine… Policija odgovara silom, često preterano
Predsednik Vučić sada govori o “terorizmu” i navodnim inostranim zaverenama, čak i kad poziva na “dijalog” — ali studentima i opoziciji to nije dovoljno — neće da sarađuju dok se ne raspišu vanredni izbori
Da situacija bude još složenija, suša i ekstremna vrućina dodatno izazivaju strah. Poljoprivreda trpi, paštete u evrotolu sve manje kaplju — životinje stradaju, usevi propadaju, a narod se pita kad će stići normalan dan
A sa strane globalne scene, zbacivanje Vučića sa vlasti deluje kao start prelaza s Rusije i Kine ka EU. EU traži reforme u medijima, izborima, borbi protiv korupcije — ali realna promena još ne viri iza ugla
Danas u Srbiji sve gori, ali niko ne gasi. Vlast priča o dijalogu, a narod je na ulici. Nije to više obična šetnja, nego bes, dim i suzavac. Studenti, ljudi od dvadeset godina, guraju se s policijom koja ima štitove i palice. Oni traže pravdu, a dobijaju batine.
Svi znamo kako je počelo – tragedijom koja je otkrila korupciju. Šesnaest mrtvih ispod krova železničke stanice. I sada svi kažu: „Nismo znali.“ A znali su. Zna se ko zida od kartona i ko uzima pare. Zna se, samo se ne sme reći naglas.
Vučić priča o terorizmu i stranim plaćenicima. Obavezna priča kad ponestane argumenata. Samo što ovaj narod više ne guta iste rečenice. Ljudi su gladni, umorni, izmučeni. Poljoprivrednik gleda u prazno njivo, majka broji lekove, mladi beže preko granice. A oni na vlasti nas ubeđuju da živimo u zlatnom dobu.
Da li je ovo zemlja u kojoj možeš normalno da živiš? Ne. Ovo je zemlja u kojoj se stalno pitaš da li da ostaneš ili da bežiš. Zemlja u kojoj su pošteni na ivici gladi, a lopovi na naslovnim stranama.
Ali ima i nešto drugo. Uprkos svemu, ljudi se okupljaju, pričaju, pevaju pesme na ulici. To znači da Srbija još diše, da nije umrla. Još ima inata. Još ima snage.
I zato kažem – danas Srbija liči na pacijenta na intenzivnoj nezi. Aparati pište, lekari slegnu ramenima, ali srce još kuca.
Danas u Srbiji – ništa novo. Samo još malo dima, još malo suzavca, još malo priče o zlatnom dobu dok ljudi kopaju po akcijama da nađu paštetu od 99 dinara.
Deca na ulici viču, pevaju, nose transparente, a policija im pokazuje kako izgleda država kad se plaši svoje omladine. Vučić, naravno, ima objašnjenje: svi su teroristi, svi su plaćenici, svi rade za strane službe. Jedino on radi za narod. I to već deceniju i kusur, a narod – sve tanji, sve manji, sve bledji.
Ja gledam i pitam se – da li mi živimo u zemlji ili u lošem rijalitiju? Samo što ovde nema ispadanja iz kuće, ovde svi ostajemo unutra, bez vazduha. A oni gore menjaju scenarije i prodaju nam reprize.
Ima dana kad poželim da se probudim u zemlji gde se priča o knjigama, filmovima, cveću. A ne o krovu što se srušio jer je neko uzeo pola para. Ne o deci što biju policajci. Ne o predsedniku koji stalno vidi zavere, a nikad ne vidi gladnog čoveka.
Ipak… Srbija još diše. Na ulici se čuje pesma, inat se vidi u očima. Ljudi stisnu pesnicu i pevaju „Gotov je“ kao da su devedesete juče bile. I to mi kaže da nismo mrtvi. Još nismo.
Srbija je danas – kao pacijent što mu lekari već pišu otpusnu listu. A srce mu, eto, kuca i neće da stane.
Danas u Srbiji – isti cirkus, samo su klovnovi nervozniji. Narod na ulici, policija sa štitovima, a vlast priča o terorizmu. Teroristi smo valjda svi mi što plaćamo račune i kupujemo hleb na kom piše „akcija“.
Kažu da živimo u zlatnom dobu. Verujem, samo nikako da mi jave gde je to zlato zakopano. Ja ga u frižideru nisam našla, a ni komšija – on je kopao po kontejneru i tvrdi da nema ni srebra.
Naši političari vole metafore – Srbija cveta, Srbija gradi, Srbija trči. A u stvarnosti – cveta korov, gradi se od stiropora, trči se za autobusom.
Ponekad mi dođe da pitam: ako smo u EU za dve godine, da li mogu da rezervišem kartu odmah, pa da ne čekam do poslednje epizode? Jer ovo je rijaliti koji se vuče predugo.
I dok jedni lupaju u šerpe, drugi lupaju u narod. A narod, uporan kao korov, nikako da iščupa sam sebe i ode. Inat mu ne da.
Srbija je danas – pacijent na intenzivnoj. Lekari se raspravljaju ko je kriv, sestre piju kafu, a pacijent se diže i kaže: „Izvinite, jel ima neko cigaretu?“
SVI ZNAMO SVE OVO. ZNAMO I NISTA. A JUTROS OPET IZAZIVANJE OD STRANE VLASTI. SVAKA IM JE RECENICA NOVI IZAZOV, NOVA UVREDA. NA HILJADE LAZI , KOBOJAGI OBECANJA U BOLJI ZIVOT , ISTE GLUPOSTI KOJE VISE NISU NI SAMO GLUPOSTI NEGO IMAJU ODRAZ NA NAS SVE TEZI ZIVOT. E MOJA SRBIJO MEDJU SLJIVAMA KOJA OVE GODINE NEMAS NI SLJIVE ZA RAKIJU!
Нема коментара:
Постави коментар