KAD PRESTANES DA PRIMECUJES

KAD NAVIKNES NA NEKI MIRIS ONDA GA VISE NE PRIMECUJES! KAD SI S NEKOM OSOBOM DUZE TAKODJE JE VISE NE PRIMECUJES! TAKO JE  I SA OSTALIM CULIMA - JEDNOSTAVNO SE NAVIKNES I VISE NE PRIMECUJES RAZLIKU! TO JE VRLO LOSE CAK  I ZA CULA! MNOGO JE TEZE NARAVNO AKO JE OSOBA U PITANJU, BILA ONA PORODICA, PARTNER, BLISKI PRIJATELJ...TADA SE TE OSOBE OSECAJU ODBACENE!
Čak ni  naucnici i stručnjaci ne znaju tačan razlog zašto se nakon nekog vremena jednostavno naviknemo na poznate mirise. No upravo zato vrlo lako detekritamo neobične i nove mirise u vlastitom domu, pa ćete tako lako primetiti kako miriše kuća vaših prijatelja, no ne primećujete uobičajeni miris vlastita doma. Mirisi najbolje od svih naših čula vezuju sećanja za sebe. To dobro funkcioniše zato što tako utisci dospevaju do mozga, a da pritom ni ne prolaze kroz filtere. Kada nešto gledamo, probamo ili dodirujemo, dobijene informacije se čuvaju. Kada nešto mirišemo, taj korak izostaje, a naša čula se odmah  povezuju sa osećajima i instinktima i zato duže ostaju u pamćenju. To se odvija na nesvesnom, emotivnom nivou. Mirisi imaju posebnu moć nad nama što je uvideo i grčki filozof Aristotel, smatrajući da ne možemo osetiti neki miris, a da pritom ne osetimo nešto neuobičajeno ili radosno. I lako se naviknemo na miris parfema ili omiljene hrane, cudno je sto se naviknemo i na lose mirise pa ih ne samo prepoznajemo nego i tolerisimo doduse do odredjene granice. Tako je i sa zvukovima - narocito bih spomenula zvuk lifta koji prolazi pored spavace sobe ili ulicna buka - nekako se s vremenom naviknemo. I dobro nije da ne primecujemo, ali tolerisemo - to jest ne pridajemo joj vaznost. Vaznost je kljucna rec u ovom tekstu!Znaci nas um" priziva " slike, zvuk, ukus, miris, dodir i tako prepoznajemo ljude i stvari oko nas. I sve je dobro dok je nesto novo i pridajes mu vaznost do onog momenta kad se naviknes i prestanes da primucejes sve ono sto te je tome privuklo. Ili sto bi moja baka rekla, sve je dobro dok ne pocnes da te ljude  i stvari uzimas zdravo- za gotovo to jest dok ne pocnes da mislis da su ljudi  i stvari tu samo za tebe.
I taj parfem ciji miris vise ne osecas postao je deo tebe - tvoj zastitini znak po kome te ostali ljudi prepoznaju. Ne odbacuj ga olako iako ti to strucnjaci savetuju. Sigurno si se "srodila" s njim iz dobrog razloga.Sa partnerom je ista stvar mada osobe i parfemi nisu za poredjenje. Ipak, ako si dugo sa partnerom vise ga ne "osecas" kao kada je bio "nov" jos ne istrazen miris. Prihvatas ga zdravo za gotovo, tu je sa tobom kao navika, kao deo tvog doma, uvek je tu,a ti ne primecujes sve dok ne ode (iz bilo kog razloga). Onda shvatis koliko je bio bitan za tebe tako "star" i isti, neprimetan a tako potreban. Kada se prema partneru ponasas kao da ne postoji ili rutinski obracas paznju samo na neke njegove potrebe on to i te kako oseca i oseca se odbacenim. Navika, rutina, primecivanje, prihvatanje mora da postoji u istoj srazmeri sa vaznoscu koju pridajemo nekome ili necemu! Svaki dan moramo da pokazemo bliskim osobama da su vazne za nas ma koliko nas  zajednicki zivot postao rutina i navika. Pa iako smo se navikli na mnoge stvari do te mere da ih vise ne primecujemo ( i to ne samo dobre stvari) postoji jos uvek u nama mogucnost prepoznavanja i izbora. Hocete da kazete da ste se potpuno navikli na nemoral, tabloide, rijalitije i ostale "skandale" u svim medijima? Naravno da niste,ali ste oguglali  i vise ih ne primecujete. A to nije dobro. Skoro kao i ne primecivanje dobrih stvari i bliskih osoba.
NEMOJTE DOZVOLITI DA VAM CULA DIRIGUJU EMOCIJAMA I UMOM. NE DOZVOLITE SEBI DA PRESTANETE DA PRIMECUJETE ONE DOBRE STVARI  NA KOJE STE SE NAVIKLI! ALI ZATO PRIMETITE LOSE STVARI NA KOJE STE SE ISTO NAVIKLI I PROBAJTE DA IH ODBACITE UMESTO STO SVOJIM NE PRIMECIVANJEM I NE PRIDAVANJEM VAZNOSTI ODBACUJETE BLISKE OSOBE!

KOMUNE

KOMUNE! ZIVOT U ZAJEDNICI BEZ KRVNOG SRODSTVA! KOMUNE RADI BOLJEG ZIVOTA I KOMUNE - SEKTE! KOMUNE XXI VEKA SE RAZLIKUJU OD ONIH IZ 60-TIH KADA SU SE HIPICI DROGOM, SLOBODNIM SEKSOM  I ZIVOTOM U PRIRODI SUPROTSAVLAJLI RATU U VIJETNAMU I NADOLAZECEM NOVOM SVETSKOM PORETKU.DANAS KOMUNE NASTAJU DA BI SE POBEGLO OD URBANOG ZIVOTA I VRATILO PRIRODI! DOBRO ZVUCI ZAR NE?
Plaža La Caleta je dom hipi komune u kojoj ljudi žive sa apsolutno minimumom potrebnih stvari. Tu žive jednostavan život u potrazi za suživotom sa prirodom. Većina njih živi u domovima unutar samih stena, dok su neki jednostavno podigli šator na plaži.
U septembru, fotograf Nikolas Rodrigez Krespo je posetio ove ljude sa namerom do dokumentuje njihov život. Upoznao je Bridžet i njenu decu, Fernanda, IT diplomca, koji se doselio nakon što je shvatio da je njegov posao u velikoj kompaniji „bio baziran na uništenju planete“. Tu je i Papito, koji na plaži živi već 35 godina.
Komune su sazrele. Prošli su oni dani kada si mogao da ukradeš roditeljima kola, prodaš ih i daš novac nekom vrhovnom vođi, pre nego što ti organizuju orgiju dobrodošlice u oboru za koze. Sada u komunama strpljivo objašnjavaju posetiocima da mogu da dolaze samo vikednom određenim za posete, i da ne prave buku posle deset sati uveče.
Prave komune su gotovo iščezle. Komuna je komuna samo kada njeni pripadnici dele sav svoj imetak. Da bismo razumeli današnje komune, moramo da ih nazovemo odgovarajućim imenom: komune s namerom.
Komune s namerom su mesta na koja ljudi dolaze da žive zajedno, sa nekim određenim ciljem. Taj cilj bi mogao da bude odricanje od noktiju da bi se postigao vrhunac fizičke spreme, ali češće je u pitanju nešto mnogo manje iracionalno ili okultno, na primer, želja da se živi u ekološki svesnijem okruženju, da se brine održivosti životne sredine, ili da bi se jela samo veganska hrana. Za razliku od tradicionalnih komuna, komune s namerom su voljne da koriste sredstva privatizovanog sveta da bi postigle svoje ciljeve održivog života. Ali nekada moć tih ekonomskih sredstava prevlada, i u takvoj komuni njene sopstvene vrednosti bivaju uništene u procesu.
Institut Esalen u Big Suru, u Kaliforniji, je arhetipska priča kako se mladalački socijalizam izvitoperio u sredovečni konzervatizam. Osnovan je 1962, kao radikalno alternativno utočište za život, gde su mislioci poput Oldosa Hakslija i Frica Perlsa eksperimentisali sa teorijama bihevioralne psihologije i ljudske komunikacije. Sada on funkcioniše kao spa centar sa pet zvezdica, u kojem krevet u zajedničkoj spavaonici naplaćuju 100 dolara, a možeš da ga posetiš samo uz uslov da se prijaviš za preskupu radionicu meditacije/isceljenja/promišljanja.
U Esalenu su otkrili da ono što su stvorili može da se proda, i da će im biti mnogo lakše da „žive drugačije" ako dopuste bogatima da se igraju s njima.
Grou Hitrou, protestni skvot u napuštenom kompleksu staklenika u blizini aerodroma Hitrou je komuna koja je otišla u suprotni organizacijski ekstrem. Zaštitnici životne sredine su zauzeli to zemljište 2010, u znak protivljenja izgradnji treće piste, i od tada je ova komuna istinski anarhična: nema fiksnih radnih mesta, rasporeda kuvanja i nema ustaljene procedure primanja novih članova. Ziben Linden je ekološko selo u centralnoj Nemačkoj koje je dom za 100 odraslih, 40 dece, i gotovo da nema ljudi od dvadeset i nešto godina. Žive u udobnim kućama, i koriste 33% struje koje koristi prosečni nemački građanin: oni menjaju svet, ali to ne miriše kao tinejdžerski duh.
Kada su došli na ovo zemljište, svi su zamišljali svoje buduće idealne kuće: tornjeve, padine, balkone, kupole; sve je prštalo od kreativnosti. Ali kada su eko-klinci shvatili da je najodrživiji način da kuće budu pravougaone, na dva sprata i prekrivene solarnim pločama, povinovali su se svojoj široj viziji i odbacili romantični dizajn. Sada imaju uniformnu estetiku u stilu Sovjetskog Saveza, askete su, i ne gledaju blagonaklono na umetnost radi umetnosti.
Tamera je zgodnija, razmetljivija sestra Ziben Linden. Osnovala ju je jedna grupa Nemaca na jugu Portugala sredinom devedesetih. Tamera sebe naziva „Istraživački centar za realističnu utopiju". Baš kao i mnogi drugi napredni eksperimenti načina života, oni veruju da put do te utopije vodi preko ohrabrivanja otvorene i iskrene komunikacije o ličnim strahovima i željama. Imaju i malo otkačenije običaje, kao što je taj da razgovaraju sa životinjama da bi ih ubedili da prestanu da im jedu useve, koriste kamene krugove da komuniciraju sa braćom i sestrama u Palestini, i veruju da je poligamija najsigurniji način da se izbegne ljubomora.
Ali nisu ove ekscentričnosti to što uništava Tamerin san o utopiji, već njihovo irponično odsustvo želje da preispituju sopstveni sistem i načela. Tamerina samozaštićenost bi mogla da odbije ljubopitljive istomišljenike, ali odustajanje od radikalnih verovanja izgleda kao siguran put do entropije.
 Utočište Sanbrst u južnoj Kaliforniji je (jedva) živi dokaz za to.Los Anđeles, 1968. Tri stotine ljudi slobodnog duha otišlo je sa guruom krija meditacije Normanom Polsenom u brda Santa Barbare. Čuvali su ovce, pleli korpe i živeli u celibatu. Deset godina kasnije, dobili su decu, kupili kuću i započinjali poslove. Sada su zajednica od dvadesetak ljupkih ljudi od šezdeset i nešto godina, a njihova deca – kojima je meditacija odavno dozlogrdila – pridružila su se savremenom svetu. Bez naslednika i novih sledbenika, ova komuna nema nikoga ko bi se starao o centru za meditaciju ili radio na kolektivnoj farmi. Razvodnivši svoje zilotsko siromaštvo udobnostima modernog života, ne nude nikakvu nadahnutu ideologiju kojom bi privukli mlade koji traže sebe.
Ali ako je sveža krv ono što je neophodno da bi se neka komuna održala, gde početi, ako ne u gradu? Lois Arkin je 1993. osnovala ekološko selo u Los Anđelesu, i od tada vodi projekat urbanog zajedničkog života. Namere su joj iste kao i u mnogim drugim ekološkim selima: voziti se biciklima, ponovo iskorišćavati prljavu vodu, imati solaelimrne
ćelije, i jesti zajedno barem jednom nedeljno. Razlika je u tome što stanovnici smeju da imaju normalne poslove – da budu advokati, električari, novinari – jer nisu zaglavljeni u nekoj divljini. Ekološko selo u Los Anđelesu je savršeno razuman način za hvatanje u koštac sa troškovima i usamljenošću života u urbanoj džungli, i sjajan primer kako se može živeti na održiviji način u savremenom svetu
Ironično, najekspresivnije mesto koje sam posetio tokom svog obilaska komuna u stvari uopšte nije bila komuna. Brning men je muzički i umetnički festival za koji ste verovatno već čuli. Ako niste, to u suštini izgleda ovako: na hiljade ljudi se okupi u pustinji u Nevadi, gde je novac zabranjen, i gde ljude ohrabruju da dele. Ljudi su neobično ljubazni, neobično pijani, i potrošili su toliko para da bi pripremili žurku, da im deljenje ne pada toliko teško.
Kada 60 hiljada ljudi svih profila dođe u pustinju na nedelju dana, lako je doći do ludila. Ali kada pokušavaš da osmisliš održivi plan o novom načinu upravljanja ljudima i Zemljom, potrebni su strpljenje, disciplina i trezvenost. maragdna Zemlja, sićušna komuna okružena sekvojama koja se nalazi na severu Kalifornije, za prijem novih članova ima proceduru koja bi mogla da se meri sa onom koju imaju Iluminati. Jedan od četiri stalna člana (još dva su na jednogodišnjem probnom periodu) dao mi je spisak neophodnih zahteva koje treba ispunjavati za članstvo: da si već živeo u prirodi, da si imao poslovni projekat koji je ostvarivao zaradu koristeći zajedničko zemljište, da ti je fizički rad blizak, da si već živeo u nekoj komuni s namerom, da si pismen po pitanju elektronske pošte, i da imaš dobre administrativne veštine.Evo šta sam naučio obilazeći komune: to nisu hipi igrališta za decu koja mrze svoje roditelje. To su ozbiljni poduhvati predanih aktivista koji žele da eksperimentišu sa održivim načinima zajedničkog života ljudi i brige za planetu. I da bi postigli taj cilj unutar našeg globalističkog, kapitalističkog društva, morali su da otvore račune u banci. ostoji ćorsokak između praktičnih aspekata zajedničkog života i imidža pobunjenika koji očekujemo u komuni. Ako više želite da se osećate kao da kršite pravila nego da stvarno menjate stvari, idite na žurku „Tajna bašta", čoknite esid, i popnite se na statuu lisice visoku devet metara, kao ovaj tip.kom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, Ibica je prihvatila hipi kulturu, ohrabrujući mlade ljude da žive slobodno bez posedovanja velikg broja stvari. Ta scena je bila živahna poput one u njujorškom Grinič Vilidžu ili u San Francisku.
Pre 11 godina sam prvi put došla u kontakt sa ovom zajednicom kada sam živela na plaži. Upoznala sam grupu ljudi koji su mi ponudili da živim u jednoj staroj kući koja je bila napuštena 15 godina. Nekako su ubedili vlasnika da ih pusti da tu žive besplatno, po dogovoru da je ne unište u potpunosti. Na taj način sam otkrila ovaj novi, slobodan i jednostavan način života – potpuna suprotnost raskošu po kojem je Ibica poznata.
Ono što nas definiše kao zajednicu je zajednička želja da živimo na samoodrživ način, što nije uvek lako. Većina nas se snalazi bez struje i vode, dok drugi često kopaju po kontejnerima iza supermarketa za otpatke kojima svi možemo da se nahranimo. Moja serija fotografija "Priče jednog ostrva" je rođena iz ljubavi prema ovim vrednostima i prema judima koji čine našu zajednicu – grupa koju smatram svojom porodicom.
A sada prica i o Srbiji.
Život Porodice bistrih potoka se može podeliti na tri etape. Prve tri do pet godina je postojala komuna, do 15. godine je porodični život, a nadalje je neka vrsta monaštva, kako kaže Boža, 'živim sam protiv nikoga'.
Pri pomenu života u zajedničkoj zajednici, odmah iskrsavaju koncepti slobodne seksualnosti i upotrebe narkotika, ali iako slobodna, Porodica je oduvek ima tri jasna pravila: zabranjeni su meso, droga i agresija. A slobodna seksualnost je praktikovana, ali sa oprezom.
 Što se tiče tih kolektivnih i komunitarnih seksualnih koncepcija, nismo ih mnogo pragmatikovali, ali bilo ih je. Mi nismo bili seksualna komuna, ali smo bili komuna koja neguje seks. Velika je razlika. Ovde je 320 ljudi pronašlo partnera, to je prelepo. Duhovnost i seksualnost nikada ne treba razdvajati. Mi smo imali eksperimente i videli smo da je to dosta i pogubno. Posle tih kolektivnih dijagonala dođe do tuča, svađa, raskida, raspada. Mislim da ljubomoru treba kultivisati, osvestiti samospoznajom, i preprečiti joj put dejstva. Kako sam stariji, ja kažem mladima – probajte i brzo se popravljajte.
- Od 40.000 ljudi, svega pet, šest sam morao da zamolim da napuste moj dom jer su bili drski i arogantni. To su egocentrici ili frustrirani ljudi. Jedan od najtežih trenutaka je kada su mi napravili put pored kuće koji nisam želeo, uneli su civilizaciju u nevinost. Ali sam uspeo da metamorfiram. Kada mi je porodica odlazila, to je svakako jedan od najtežih trenutaka. Nikada nisam posumnjao u ovo što sam napravio, ja sam ovo odabrao. Ja živim kao u raju. Raj nije uništen nego su Adam i Eva pobegli iz raja. Lepota i sloboda su najteži za čoveka, ako mu ih daš, on će umreti. Daj mu buku i tehnologiju i on će preživeti. Ja ne znam zašto su oni otišli - odgovara on.
U periodu kada je na imanju živeo sa porodicom, imali su kravu, kokoške, pčele i sve ostalo neophodno za život na selu. Kako mi priča, sada za to nema potrebu, a ni snage. Baštu je tokom vremena smanjio deset puta. Sada svako ko dođe po malo donese, što je i fer jer 'ovde niko nije došao bar parče hleba da nije dobio'. Išao sam ulicom jedno pre deset godina i na zgradi video grafit 'Gde si brate, automate?' Tragično! Ono što ja živim, to je povratak i borba za život, beg od nekrofilnosti i fragmentarizma, potraga za celovitošću i sveopštim. Moramo se boriti za planetu, to je nova revolucija – planetarizam. Bogati su najnesrećniji. Čovek nikad neće biti sretan uz mašine, samo uz žive stvari, reke, potok, trave - objašnjava Boža.
Najstrasnija komuna  ikad je ona koju  1974. godine osnovao Džim Džouns, vođa sekte Hram naroda, u severozapadnom delu Gvajane. Na tom mestu se 18. novembra 1978. godine desilo masovno ubistvo i samoubistvo pripadnika sekte. Oni su zajedno sa svojim vođom Džimom Džonsom popili cijanid izmešan sa voćnim sokom. Članovi sekte koji su odbili da ispiju otrov su ubijeni.
Hram naroda je osnovan sredinom 1950-ih u Indijanapolisu, a kasnije je preseljen u San Francisko. Hram nije imao mnogo uspeha. Bio je praćen skandalima i početkom 1970-ih pokret je bio na izdisaju. Džouns je zaključio da mora da napusti SAD i u Gvajani je osnovao utopističku zajednicu nazvanu Džonstaun. Od početka je bilo puno problema kao što su nedostatak hrane, bolesti i česte epidemije. Naoružani ljudi su se starali o disciplini. Oni koji su kršili pravila su bili kažnjavani stavljanjem u kaveze ili elektrošokovima, a potencijalni dezerteri su često umirivani drogama. Stanovnici, koji su uprokos svemu uspeli da pobegnu, izveštavali su o teškim kršenjima ljudskih prava. Roditelji su morali decu da predaju Džounsu koga su svi nazivali „otac“ ili „tata“.
Džim Džouns je sa stanovnicima kampa redovno vežbao masovno samoubistvo. U takozvanim „belim noćima“ pili su navodno zatrovanu limunadu.
Dana 14. novembra 1978, kongresmen Leo Dž. Rajan je sa delegaciom od osamnaest ljudi doleteo u Džonstaun kako bi istražio zloupotrebe. Džouns je pokušao sve da sakrije od posetilaca i da ostavi utisak da je sve u redu. Ovo nije uspelo pošto je 16 pripadnika komune molilo kongresmena da ih povede sa sobom. Fanatični pobornici Džounsa napali su avion i ubili kongresmena, tri novinara, jednog kamermana i ranili još 11 ljudi.
Stanovnici naselja su pozvani preko razglasa. Džim Džouns je objasnio: „Kada nije moguće da živimo u slobodi, onda hoćemo bar da umremo u slobodi. Smrt je samo prelazak na jedan drugi nivo“. Podeljen je valijum i cijanid pomešan sa sokom. Najpre su ubijeni bebe i deca. Onda su došli na red mladi i odrasli. Mnogo roditelja je popilo otrov nakon što su deca umrla. Neki su pokušali da pobegnu, ali je najveći broj bio pobijen i samo je nekolicina uspela da pobegne. Džouns je umro od pucnja u glavu. Nepoznato je da li je izvršio samoubistvo. Ukupno je poginulo 913 od 1110 pripadnika, od čega 276 dece.
Kristina je bila beba, a njen brat je imao dve godine kad je njihova majka ušla u kult "Bozija deca", koji je u svakoj komuni imao između 3-20 porodica. Kad je napunila 8 godina, upoznali su je sa “Zakonom ljubavi”, koji muškarcima omogućava da spavaju s kim žele. Žene i devojčice iznad 10 godina mamile su muškarce u seks kult tehnikom zvanom “flert pecanje”, piše "Miror".
Kristina je zajedno sa drugom decom išla da prosi, gledajući druge mališane kako se igraju napolju, slobodni. Njen život je bio isprogramiran. Budili su se u sedam ujutro zbog molitve, potom su išli da prose, nakon čega se vraćala u kuću i starala za mlađu decu. Imali su sat dnevno za vežbe, ali bez grube igre jer kult nije mogao da priušti da ih otkriju u bolnici zbog neke povrede.
Kad je imala 11 godina bila je prisiljena da spava sa bračnim parom. I sad se seća grča u stomaku koji je osećala dok je išla za njima u spavaću sobu i trenutka kad su se vrata zatvorila za njom. Znala je šta se očekuje od nje.
To je bio samo uvod u život u pedofilskom kultu "Deca boga", u kojem su odrasle osobe mogle da spavaju sa decom i ženama. Porodice kulta su živele odvojeno. Deca su bila sama u grupi i rečeno im je da su svi odrasli njihovi roditelji. Kristina se sa svojom porodicom selila od jedne do druge komune, prisustvujući zastrašujućem nasilju nekih članova kulta. Umesto priča za laku noć slušala je navode o dolazećoj apokalipsi.
-Plašila sam se i mokrila sam u krevet, ali sam to krila jer se to smatralo demonskom opsednutošću i mogli su da to batinama izbijaju iz mene – dodaje ona.
Kad je imala 12 godina, zajedno sa starijim bratom poslali su je u Japan na mesec dana kampa, ali su ostali dve godine. Tu je bila primorana da satima čita Bibliju, ponavlja zavete kultu i prolazi kroz oštri režim vežbi. Slali su je u više komuna i dva puta je bila silovana.
Postoji jos jezivih prica o kumanama sektama. Medjutim, vratila bih se na pricu o komunama namerama u kojima je osnovni motiv rekla bih pobeci od tehnologije i urbanog zivota.
KOMUNE SU 60-TIH BILE BUNT MLADIH I NAGOVESTAVALE SU APKALIPSU DANASNJEG VREMENA. KOMUNE NAMERE U KOJIMA SE BEZI OD TEHNOLOGIJE I MODERNOG DRUSTVA SU OKEJ. STO SMO BLIZE PRVOBITNOJ ZAJEDNICI U KOJOJ SU KAO U KOMUNAMA ZIVELI LJUDI BEZ KRVNOG SRODSTVA SVE SMO BLIZE NOVOJ CIVILIZACIJI KOJA CE NEMINOVNO DOCI POSLE OVE NAJUZASNIJE CICLIZACIJE IKAD!

PAKAO I PRECICE DO NJEGA

PAKAO! PRECICE DO PAKLA! KAKO SU VIDOVNJACI OPISALI PAKAO I GDE BI DANAS BIO ULAZ U NJEGA, A SVI ZNAMO KAKO SE STIZE TAMO!
Mnoge hrišćanske i nehrišćanske religije protivno biblijskom učenju kazu da je pakao mesto nastanjeno demonima i gde se kažnjavaju zli posle smrti (neki veruju da se to izvršava mučenjem). Pakao je mesto koje većina zamišlja kao poprilično zastrašujuće, bili religiozni ili ne. Vatra na sve strane, jame ispunjene sumporom i dim svuda - oličenje su prikaza kazne za sve zle duše. Ipak, čini se kako ta standardna vizija prikazuje tek deo toga.
Krajem 2. veka, antički svet su preplavile razne verzije svetih knjiga. Obično su se fokusirale na prikaze raznih stvari koje će se dogoditi nakon što dođe vreme kraja sveta, a naknadno ih je crkva odbacila kao autentične te ih se odrekla. Jedna od takvih knjiga je Petrova Apokalipsa koja je sadržavala zastrašujuću viziju pakla. U njoj grešnici vise obešeni na sopstvene jezike iznad gorućih jezera sumpora. Bogohuljitelji imaju oči probodene zapaljenim gvozdenim štapovima, a oblaci puni crva koji jedu ljudsko meso nadleću ceo pakao. Najgore je pak rezervisano za manjine - homoseksualci se ređaju na litici s koje ih bacaju demoni, a žene koje su pobacile duše njihove nerođene dece peku po celom telu i očima.
Dr. Tatjana Anisimova Bjelous ukrajinska je doktorka koja je preminula na operacijskom stolu u 65-oj godini života. Iako je proglašena klinički mrtvom, ona se probudila u mrtvačnici, a nakon "oživljavanja" zainteresovala je svetsku javnost svojim doživljajima. Navodno je u iskustvu privremene smrti videla raj, pakao i čistilište.U jednom od krugova pakla, u kojem se stalno čuju jecaju, urlici i krici, ugledala je poznate oči. To je bila njena baka s očeve strane. Iako je redovno išla u crkvu, volela je da ogovara i proklinje ljude. Imala je užarenu štipaljku koja joj je vukla jezik. Vatra bi je preko jezika i dušnika spalila celu. Pretvorila bi se u prah i opet sve u krug - zatečena je bila Tatjana koja ni danas ne može da kontroliše emocije kad se toga seti. Najviše su je pogodile sudbine ravnodušnih ljudi. Onih koji za života nisu činili zlo, ali ni dobro. Nije mislila da će i oni završiti u paklu. Videla je i demone koji vrhovnom đavolu, koji maskiran sedi na tronu, donose ljudske duše. Ugledavši jednu takvu prepoznala je političara iz svoje zemlje. Upitala je anđela ''Pa otkud on tu? On je živ.''Odgovorio mi je da je taj čovek sklopio pakt sa sotonom i prodao mu svoju dušu. Nju će zauzeti demon koji će na Zemlji živeti kroz tog čoveka - kaže Tatjana. Nakon što je videla sve što je Bog želeo da joj pokaže, anđeo ju je lagano gurnuo i ona se vratila u svoje telo.
 Sveti don Bosko posvetio je svoj život pomaganju mladima, a verovao je kako ljude treba učiti dobrom kroz ljubav i dobra dela, a ne kazne. On je 10. aprila 1868. sanjao strašan san, za kojeg je kasnije verovao da je istinska vizija pakla. On se našao na putu niz brdo na kom su se odjednom našli svi ljudi koje je poznavao. Zvao ih je, ali oni nisu obraćali pažnju na njega - samo bi protrčali pored njega. Na kraju puta nalazio se ogroman mračni zdenac. Pogledavši u njega, don Bosko je video decu koju je podučavao u grčevima kao kod besnih životinja koji su sopstvenim rukama trgali meso sa svojih lica. Kako se spuštao u jamu, video je crve kako jedu tela živih ljudi. Njegov anđeo čuvar se našao kraj njega i objasnio mu da u paklu nema predaha od muka. Vizija se završava tako što je don Bosko stavio svoju ruku na zid pakla, za koji su mu rekli da je jedan od njih hiljadu, a svaki dele na hiljade kilometara i udaljeni su od prave vatre pakla.Don Bosko se iz vizije probudio s opekotinom na ruci, a to su dokumentovali i priznali sveštenici u njegovoj crkvi.
Faustina je bila monahinja u 19. veku u Poljskoj koju je Crkva danas priznala kao sveticu. Ona je napravila bezbroj dobrih dela, ali poznata je i po svojim vizijama, a u jednoj od njih je navodno posetila i pakao. Prema njoj, reč je o ogromnom i mračnom mestu ispunjenom neopisivim smradom koji guši. Demoni tamo hodaju na prstima oko grešnika koje postavljaju na sprave za mučenje - kidaju im kosti, lome prste, režu jezike, vade oči. Svaka duša dobija spravu za mučenje baš po svojoj meri, a sam Bog pali duše zlobnika. Većinu duša u paklu čine nevernici, dok oni koji su verovali a grešili imaju svoje mesto u čistilištu.
 Brajan Melvin radio je kao građevinar, a za sebe kaže kako je živeo dosta grešno - bio je grub prema drugim ljudima, pio je puno, drogirao se... Na gradilištu je jednog dana popio kontaminiranu vodu i nakon toga oboleo je od kolere. U roku od 72 sata bio je u kritičnom stanju zbog dehidracije, a proglasili su ga mrtvim.Prvo što je primetio je bilo to da savršeno vidi, a na sebi nema naočare zbog velike dioptrije. Potom je video svoje telo kako leži na krevetu. Prošao je kroz strop i završio u velikoj crnoj praznini pa je čuo glas koji mu objašnjava razne stvari kojih se danas ne može setiti, ipak većinom se radilo o odgovorima na filozofska pitanja poput "koji je smisao života?", "zašto postoji zlo na svetu"...Potom je video Isusa na prestolu koji je izvadio ključeve i otvorio mu jedna vrata nakon što mu je rekao da nije za raj jer će u njega uneti greh. Našao se u tunelu koji se vrteo poput tornada, strašno je smrdelo i čuo je životinjske krike. Osećao je vrućinu pa mu se činilo kao da pada s neba. Našao se među ljudima od kojih su neki izgledali kao mrtvi, a za neke je znao da su još živi. Oni su ga pozdravljali, ali izgledali su čudno - oči su im izgledale kao zmijske. Počeli su da se pretvaraju u najružnija stvorenja koje je ikada video i hvatali su ga za ruke, noge. Govorili su jezikom koje nije isprva razumeo. Rečeno mu je da prati stvorenje po putu, a potom je video velik broj kocki u kojima su bili ljudi. U njima su ponovno proživljavali događaje iz svog života, ali u obliku noćne more...
Ako ste se ikada zapitali kako izgledaju vrata pakla zaputite se u Uzbekistan. Tamo se u blizini gradića Darvaza nalazi prirodni fenomen koji je zbog njegovog izgleda lokalno stanovništvo nazvalo "Vrata pakla". Podzemnu pećinu su pre 40-ak godina slučajno otkrili geolozi koji su tragali za gasom. Toliko je velika da je tokom bušenja u nju propao ceo geološki kamp i oprema. Međutim pošto je bila ispunjena gasom, niko se nije usudio da se spusti u nju. Da bi sprečili curenje gasa geolozi su je umesto toga zapalili. Od tada pa do danas pećina i dalje gori. Niko ne zna koliko je tona gasa dosad izgorelo, niti hoće li pećina ikada prestati da gori. Prečnik rupe je otprilke 70 metara, dok je dubina oko 20 metara.
 Rudnik Bingam je najveća rupa na Zemlji koju su napravili ljudi, a reč je o rudniku širokom 4 kilometra i dubokom 1,2. Iskopavanja su započela 1863, a od tada je iz njega izvučeno oko 17 miliona tona bakra i 715 tona zlata kao i 5.900 tona srebra od 2004. Nalazi se u američkoj državi Juti i u njemu se radi i danas.
 Odvod Montičelo ili kako ga još nazivaju "sveta rupa" koristi se kad je brana punog kapaciteta, pa voda mora da se isisa iz rezervata. Zahvaljujući svojoj veličini, u nju stane oko 14.400 kubika vode svake sekunde. Rad na njoj je dovršen posle punih pet godina, 1957. godine. Široka je oko 20 metara a duboka oko 214 metara.Voda se u nju preliva samo u slučajevima velike količine vode, kao što je bilo u maju 2006. godine
 Dijamantski rudnik poznat i kao "Velika rupa" nalazi se u Južnoj Africi i jedan je od najvećih rukom iskopanih rudnika na svetu. Između 1866. i 1914. više od 50 rudara s lopatama su iskopavali ogromnu rupu.
Tokom iskopavanja, prikupljeno je oko. 2.722 kilograma dijamanata. Rupa je široka oko 462 metara i u dubinu zaranja do neverovatnih 1.098 metara. Tokom godina, rupa se napunila vodom pa je tek 175 metara ostalo vidljivo.
 Iako se na Bahamima nalazi nekoliko plavih rupa, tzv. "Dinova plava rupa" je sigurno najveća. Plave rupe su vertikalne potopljene pećine koje mogu da se nalaze u moru ili na kopnu. Nisu pogodne za život većine morskih stvorenja, ali su pogodna staništa brojnih bakterija.
Tamnoplavu boju u njima stvaraju visoka prozirnost vode i beli pesak na dnu.
Dinova plava rupa na Bahamima duboka je 202 metra, a pretpostavlja se da je, poput svih plavih rupa, nastala tokom ledenpg doba kad je nivo mora bio od 100 do 200 metara niži nego danas. Legenda kaže da je rupu napravio đavo koji i danas izaziva ljude i životinje da uđu unutra, i u njima se svake godine održavaju takmičenja u ronjenju na dah.
 Dijamantski rudnik "Mirni" definitivno je najveći rudnik ovog dragog kamenja, a bio je i prvi na svetu. Dubok je 525 metara, s prečnikom spoljnog kruga od 1.200 metara. Zabranjeno je čak i preletanje iznad rupe jer je bilo slučajeva kad je ova zver "usisala" helikoptere. Danas je napušten.
Rupa zmajeva je 300 metara duboka podvodna rupa u Južnom kineskom moru. Lokalci ovu rupu nazivaju i "oko", a nalazi se na području koje trenutno predstavlja jedno od najopasnijih mesta na zemlji, a oko kojeg se već godinama spore Vijetnam, Malezija, Indonezija, Bruneji, Filipini, Tajvan i Kina. Dubinu ove rupe utvrđena je serijom kalibracija i sve su pokazale da je rupa duboka 300 metara.
 Ovaj kanadski rudnik je toliko veliki da ima sopstveni aerodrom s pistom koja može da primi "boing" 737. Posebno lepo izgleda kada se voda oko njega smrzne. U njemu se svake godine iskopa oko 1.600 kilograma dijamanata, a pretpostavlja se kako će raditi do 2023. godine.
 Službeno jedan od najvećih otvorenih rudnika bakra nalazi se u SAD. Dug je oko 1,6 kilometara, a skoro do polovine ispunjen je jako kiselom vodom (pH 2,5). Ceo rudnik pun je teških metala i raznim hemikalija, poput bakra, arsena, cinka. Zatvoren je 1982.
 U kasnim 1950-im i ranim 1960-im Amerikanci i Sovjeti su počeli da planiraju odvojene napore za bušenje što dublje rupe u Zemljinoj kori. Sovjeti su imali veći uspeh i od 1970-2008. godine njihova bušotina na poluostrvu Kola je držala svetski rekord kao najdublja rupa na svetu.Kola bušotina se sastoji od nekoliko rupa koje se graniče iz jednog središnjeg otvora. Najdublja od njih, po imenu “SG-3”, ima prečnik od samo devet centimetara, ali je zato duboka 12.261 metar. 
Sad ste mozda stvorili jos jasniju sliku o "paklu". Mada sasvim je svejedno da li on postoji ili ne. Za svako gresno delo potrebna je kazna. Pa bio to pakao ili sta god zaista ne treba da ljudi prolaze nekaznjeno za svoja zlodela.
 Pitanje na osnovu kog je blaženopočivši Patrijarh Pavle dao objašnjenje gde se nalaze raj i pakao u našem svakodnevnom shvatanju tih pojmova:
"Ne bismo morali ići čak "gore" u vasionu da bismo sagledali relativnost naših pojmova prostora "gore" i "dole". Možemo ih uočiti već ovde, "dole", na zemlji. Kada na primer kažemo da se ptica ili avion digao sa zemlje i uzleteo gore, to je za antipode, ljude "ispod" nas, to jest sa druge strane zemlje, upravo suprotno, "dole", baš kao što njihovo "gore" za nas označava "dole", i obrnuto.
 Ovi prostorni odnosi važe za svaku tačku na zemlji i za sve ljude na njoj. Shvativši to, moći ćemo da razumemo da Bog, kao duhovno Biće, ne potrebuje neko mesto, kao što neophodno biva sa telesnim bićima i predmetima. Sa druge strane, kako nam je otkriveno u Svetom Pismu, u mogućnosti smo da donekle shvatimo i tu istinu da nijedno mesto nije van njega, da je On svuda i u svemu prisutan.
U Svetom Pismu se reč "gore", razume se, upotrebljava i u njenom prostornom, ali i u duhovnom, moralnom značenju. Kada Gospod Isus kaže Nikodimu da mu se valja roditi "odozgo", jer ko se ne rodi odozgo ne može videti Carstva Božijega, Nikodim te reči shvata u smislu fizičkog rađanja, dok ih Gospod upotrebljava u duhovnom, prenosnom smislu, odnosno u smislu novog rođenja u Tajni Krštenja.
U istom duhovnom smislu treba razumeti kazivanje Svetog Pisma o Gospodu Isusu da sedi Bogu sa desne strane, kako je u davnini proročki predskazao car David u Psaltiru. Iz starine, po shvatanju našem, kao i ostalih evropskih naroda i naroda Bliskog istoka, desna strana je važnija od leve. No, prema izražavanju Biblije, desna je strana simbol Božanskog, pravednosti i dobrog, a leva demonskog, grešnosti i zloga.  Gospod je pravednima sa desne strane, đavo je čoveku sa leve; na Strašnom sudu Gospod će staviti pravednike Sebi sa desne, a grešnike sa leve strane. U tome smislu, dakle, da je Raj u osobitoj blizini Božijoj, to jest moralno odvojen od svega nečistog i grešnog, misli se kada se kaže da je on "gore", na Nebu, gde nikakvo zlo nema pristupa.
Za nas, Hrišćane, kao što smo izneli, pravednici su svojom svetošću i čistotom u zajednici sa Bogom i svima Svetima, u radosti i blaženstvu Raja shvaćenog ne u prostornom, nego u duhovnom, moralnom smislu. Grešnici, pak, suprotno tome, svojim gresima i mržnjom, duhovno i moralno odaljeni od Boga ljubavi, nalaze se u muci večnoj, u paklu, takođe, shvaćenom ne u prostornom smislu.
 Novo Nebo i Nova zemlja, kao i vaskrsla tela imaće nove dimenzije, drugačije nego naše sadašnje, koje će se meriti novom, zlatnom merom, "čovečijom, koja je i anđelova" (Otkr. 21, 15, 17). Gde će se nalaziti Novi Jerusalim, a gde jezero ognjeno, u Svetom Pismu se ne kaže.Nesumnjivo, da će im se nepogrešivo uputiti i vaskrsli pravednici i vaskrsli grešnici, nemajući potrebe u koordinatama ni našeg "gore", ni našeg "dole".
Zaista nikada nisam bila vernik, ali ni totalni nevernik medjutim umesto u Boga ja verujem u Patrijarha Pavla!
ZATO LJUDI MOJI NE SHVATAJTE OLAKO PRICU O RAJU I PAKLU, O DOBRU I ZLU, O ANDJELIMA I DEMONIMA VEROVALI VI U TO ILI NE! SVE JE TO OKO NAS I U NAMA!
PA ZATO DOBRO RAZMISLITE O SVOJIM POSTUPCIMA DOK NIJE KASNO! A SVE TE RUPE I SVE TE PRICE O NEBU KAKO KAZE PATRIJARH SAMO SU PRISUTNE DA BI SE UBLAZILA JEDNA ISTINA - DJAVO UVEK DOLAZI PO SVOJE!

MANJA ILI VECA DOZA 'LUDILA'

PAOLO KOELJO MOJ OMILJENI PISAC TRI PUTA JE BIO U PSIHIJATRIJSKOJ BOLNICI (ZATO STO JE BEZAO UVEK IZNOVA) KAO I DOSTOJEVSKI I MNOGI VELIKANI (PREFERIRAM IPAK PISCE JER SU ZA NJIMA OSTALI ZAPISI). 'VERONIKA JE ODLUCILA DA UMRE JE AUTOBIGRAFSKA KOELJOVA KNJIGA. BUKOVSKI CIJE CITATE NA FEJSBUKU VIDJAM SVAKOG DANA- NJEGOVE 'ZENE' I  'BLUDNI SIN' SU MI NAJOMILJENIJE KNJIGE! LAZA LAZAREVIC I PETAR KOCIC - 200 GODINA PRICA O LJUDSKIM ZIVOTIMA - SVAKA JEZIVIJA I TUZNIJA OD PRETHODNE I SLEDECE.... A OVIH DANA SE  U "LAZI" NALAZI MOMAK KOJI MISLI DA JE "TESLA" ( TESLA  JE INACE PATIO OD OKP), MOMAK KOJI PROGANJA BIBLIOTEKARKE, MOMAK KOJI JE IZBO  SEBE NOZEM  MISLECI DA JE NEKO DRUGI...
Dostojevski slika  klinički tačno bezbrojne patološke tipove, Dostojevski, isto tako tačno,  daje  i odgovor  na  pitanje otkud sve te  duševne bolesti i  posuvraćenosti. On vidi uzrok u nezdravoj društvenoj sredini.Ruski profesor psihijatrije  Čil, u svojoj opsežnoj studiji „Dostojevski kao psihopatolog", nabraja u njegovim  književnim delima oko 40 različitih tipova živčanih i duševnih bolesti  i bolesnika.  Drugi ruski  psihijatar  Bazenov, navodi to kao dokaz intuitivne stvaralačke moći Dostojevskog. On uz to dodaje i  činjenicu da je Dostojevski, kao nelekar, ušao u složene probleme psihijatrije pre francuskog psihijatra Manjana  I pre momačkih psihijatara Kraft-Ebinga i Šilea, koji su o svemu tome naknadno raspravljali.  Stručne  ocene Čiža i  Baženova,  kao i psihološke karakteristike  koje  su  dali Turgenjev,  Tolstoj i drugi o Dostojevskom, važni su dokumenti o Dostojevskom. Oni govore da je on nosio u duši sve svoje književne ličnosti, te ih je zato verno slikao i  opisivao. Šiler je dao ključ za bolje razumevanje toga kad je kazao:  „Ako hoćeš da poznaš sebe, pogledaj kako biva kod drugih; ako želiš da poznaš druge, pogledaj u svoje rođeno srce".
Torkvato Taso (1544-1595) već u ranoj mladosti pokazao je znake duševne poremećenosti, koju sredina nije shvatala. Više puta je zatvaran iz raznih razloga, čak i na sopstveni zahtev. Sukobi sa okolinom su bili brojni, što je uglavnom bila posledica Tasove rano ispoljene duševne poremećenosti, koja se nije prepoznavala. U tamnici je tretiran više kao zatvorenik nego kao bolesnik, te je kasnije svim silama pokušavao da se iz nje izbavi. Ni u takvim uslovima nije prekidao svoj pesnički rad, od čega su njegovi poštovaoci pravili legende.
Jedan od najznačajnijih nemačkih pesnika iz doba klasicizma, Fridrih Helderlin, (177-1843), imao je veoma težak život i u 32 godini mu se pomračio um, tako da je poslednjih četrdesetak godina proživeo kao neizlečivi duševni bolesnik. Nešto bolje sreće bio je francuski pesnik Gi de Mopasan (1850-1893, slika desno), koji je pri kraju kratkog života, tačnije 1891. godine, dobio nastupe ludila.
Žerar de Nerval (1808-1855), francuski književnik iz epohe romantizma, bio je boem i sanjar koji je ceo život proveo u siromaštvu. Lečio se u duševnoj bolnici i okončao život samoubistvom. Italijanski pesnik Đakomo Leopardi (1798-1837) bio je rastrojenih živaca i pomišljao je na samoubistvo.
Markiz de Sad (1740-1827) tridesetak godina je proveo u tamnici, a tamnovanje je završio u ludnici, orgijajući sa ostalim 'stanarima' do kraja života. Bio je, kažu, niskog rasta i veoma lep. Pročuo se po aferi ROZA KELER, kada je mučio jednu parisku prostitutku, a odmah potom je u odsustvu osuđen na smrt zbog učešća u MARSEJSKOM SKANDALU - orgiji u kojoj je bilo mučenja, homoseksualnih odnosa, pa čak i trovanja učesnika. De Sad je sve preživo zahvaljujući pomilovanju francuskog kralja i stigao još i da napiše niz romana i drama među kojima i '120 dana Sodome' u kojem je opisao 600 varijacija ispoljavanja ljubavnog instinkta. De Sad se na kraju našao u ludnici, gde je proveo poslednjih 11 godina života.
Švedski književnik August Strindberg (1849-1912) bio je nervno labilan, patio je od manije gonjenja, a pokušao je i samoubistvo u dvadesetoj godini. Imao je tri neuspela braka i poslednje godine života proveo je u dubokoj samoći.Rumunski pesnik Mihail Eminesku (1850-1889) takođe je umro poremećenog uma. Uprkos tome, on je ostvario presudan uticaj na rumunski književni jezik.
Veliki Žan Žak Ruso (1712-1778) imao je vrlo nesrećan život i prepun obrta, ali neuporedivo pošteniji od mnogih drugih slavnih ljudi koji su živeli u tom burnom vremenu. Proveo je nesrećno detinjstvo, a u mladosti je radio sve i svašta, bio je šegrt, sluga, nastavnik muzike, prepisivač nota, kućni učitelj i drugo. Duševno i telesno iscrpljen, nalazeći se na granici nervnog sloma, 1761. nastanio se na jednom malom imanju, gde je napisao dela 'Julija ili Nova Heloiza' i 'Emil ili o vaspitanju', koja je izazvala bes službene Francuske, tako da je pariski sud izdao nalog za njihovo spaljivanje i Rusoovo hapšenje. Bežeći pred progonima, razdiran unutrašnjim moralnim krizama, oboleo je od manije gonjenja, a uočavali su se i neki znaci šizofrenije.
Usamljen, bolestan i premoren stvarnim i umišljenim progonima, umro je u Parizu 1778. godine.
Prica o genijalnosti Paola Koelja pocinje od njegovog ludila ,a zatim hodocasca. "Zahir" treba procitati pre od najpoznatijeg "Alhemicara". Kada se Paulo Koeljo rodio 24. avgusta 1947, video je svoju baku kako stoji pored njega i upamtio taj trenutak za ceo život – ili barem tvrdi da jeste. Sedamnaest godina kasnije, završio je u duševnoj bolnici, gde su ga poslali roditelji zabrinuti zbog njegovih antisocijalnih sklonosti. Pobegao je odatle tri puta pre nego što su ga konačno otpustili 1967. godine.
Džordž Orvel
Pisac koji nas je upoznao sa mračnom stranom budućnosti, u kojoj caruju političari, policija i špijuni. U privatnom životu je ipak bio poput antiheroja iz svojih knjiga, sve one koji su mu se bili zamerili na neki način, zapisivao je u svojoj beležnici. Kada je sakupio dovoljno imena, odneo je spisak u Britansku tajnu službu, optužujući mnoge poznate ličnosti da su članovi komunističke partije.
Dž.D. Selindžer
Jedan od najkontroverznijih i najboljih pisaca američke i svetske književnosti u svojim knjigama je rušio tabue. Prvi je javno pisao o problemima mladih, kao i o torturi koja se sprovodila nad njima. Sa druge strane, u privatnom životu, voleo je maloletne devojke.
Meri Šeli
Najpoznatija po delu "Frankeštajn", one je bila romanopisac, dramski pisac, biograf, putopisac i filozof. Što se tiče njenog privatnog života i on je prilično mračan bio. Nevninost je izgubila na grobu svoje majke koja je preminula dok se porađala sa njom, a po smrti supruga, sačuvala je njegovo srce u tegli.
Viktor Igo
Kada pomislimo na pisca "Jadnika" i "Zvonara Bogorodičine crkve", poslednja stvar koja nam pada na pamet jeste seks. Međutim, ljudi koji su ga lično poznavali kažu da je Igo bukvalno živeo samo za seks. Postoji legenda prema kojoj su na dan njegove sahrane u Parizu bile zatvorene sve javne kuće iz razloga da bi "radnice" mogle da odaju počast svojoj omiljenoj mušteriji.
Iako je slika „izmučenog“ ili „ludog“ umetnika postala odavno stereotip, moramo priznati je u prošlosti (a i dan danas) bilo (i postoji) mnogo kreativnih ljudi koji su patili od ozbiljnih mentalnih poremećaja. Većini od nas, možda, prvi na um pada Vinsent Van Gog koji je u trenutku očaja posle svađe sa prijateljem slikarom Polom Gogenom odsekao sebi uvo i odneo ga bludnicama u javnu kuću. Kasnije, završivši u ludnici slikao je manijakalno i ludo svoja najbolja dela između pojedinih nastupa bolesti, da bi se u 37. godini u polju kraj puta pored bolnice naslonio na drvo koje je naslikao i odapeo pištolj sebi u glavu.
Betoven je takođe imao periode duboke melanholije i današnji naučnici veruju da je bio bipolaran a kad je 1827. umro od oboljenja jetre bila je to posledica što je sve probleme godinama rešavao alkoholom. Edvard Munk, norveški slikar, patio je od napada panike, koji su i doveli do najpoznatijih njegovih slika a Čarls Darvin je imao dijagnostifikovanu agorafobiju - strah od ljudi, bolest tako tešku da je izbegavao i rođenu decu. Isak Njutn je patio od ekstremnih padova i uzleta u raspoloženjima a njegova nesposobnost da se poveže sa ljudima smešta ga na granicu sa autizmom. „Veliki emancipator“ Abraham Linkoln je uspeo da vodi zemlju kroz zaista teško vreme iako je patio od teške depresije većinu života. Prema pisanju jednog njegovog biografa opisao ga je kao „najdepresivniju osobu koju je ikad video“.
Iako je nemoguće da potpuno budemo sigurni šta je mučilo genije, istraživači su danas načinili prilično pouzdane pretpostavke. Od mnogih oblika psihoza, kreativnost je najsnažnije povezana sa promenama raspoloženja. Naime, kreativnost kao takva je često i sama deo mentalne bolesti na šta su pisci posebno osetljivi. Oni su, po istraživanjima, izloženiji znatno većem riziku kad je reč od anksioznosti, bipolarnom poremećaju, šizofreniji, zloupotrebi hemijskih supstanci.Kad je majka Džeka Londona saznala da je trudna sa njim pokušala je samoubistvo tako što je prvo popila tinkturu opijuma a zatim i pucala sebi u glavu. Pištolj je promašio, Džek se rodio, odrastao i bavio se raznim poslovima od lovca na ostrige preko krijumčara, kopača zlata do ratnog izveštača. Danas se veruje da i on patio od bipolarnog poremećaja, pored toga što je bio i alkoholičar. Umro je u četrdesetoj godini na svom ranču, predoziravši se morfijumom, mada to nikad nije zvanično potvrđeno.
Najpoznatiji po svom maestralnom delu „Klanica 5“, Kurt Vonegat je bio rođen sa naslednom mentalnom bolešću. Majka mu se ubila pilulama za spavanje, a ovaj genijalni pisac, inače obožavaoc Marka Tvena godinama se borio protiv depresije. 1984. godine je pokušao samoubistvo posle koga je o tom iskustvu napisao nekoliko eseja. Bio je strastven pušač a za tu svoju naviku govorio je da to „otmen način da se čovek ubije“. Jedan njegov sin takođe pati od bipolarnog poremećaja i šizofrenije.
Edgar Alan Po je pravi „namučeni genije“ koji se celog života borio sa nizom ličnih tragedija uključujući i smrt supruge koja je imala tek dvadesetak godina. Posle njene smrti odao se drogama i alkoholu a njegova opsesija smrću prepoznaje se u njegovim delima. Depresivan i u očaju, pokušava da se ubije 1848., a nakon toga posle jedne zabave i na putu ka novoj verenici nestaje na tri dana. Pojavljuje se u Baltimoru, u veoma čudnom stanju, sličnu bunilu nakon čega i umire. Tačan uzrok njegove smrti do dana današnjeg ostala je misterija.
Najpoznatiji roman Virdžinije Vulf, „Gospođa Dalovej“ poznat je po tome što se ova spisateljica u njemu bavila i istraživanjem mentalnih bolesti, homoseksualizma kao i svrsi našeg postojanja uopšte. Sama autorka ovog genijalnog dela imala je za života nekoliko nervnih slomova, a posle očeve smrti jedno vreme je i bila u duševnoj bolnici. Kasnije je govorila da su uzrok njenih teških psihičkih stanja polu braća koja su je seksualno zlostavljala kao malu. Marta, 1941. Izvršila je samoubistvo utopivši se u reci pored kuće. Telo ove divne književnice, koja je sve svoje knjige napisala stojeći, nisu mogli da nađu skoro mesec dana. Svom suprugu ostavila je dirljivu poruku u kojoj između ostalog kaže „...počinjem da čujem glasove i ne mogu da se koncentrišem. Tako da ću da uradim ono što je najbolje. Podario si mi najveću moguću sreću...mislim da dvoje ljudi nisu mogli biti srećniji, dok ova užasna bolest nije došla...“
Literarni genije, odgovoran za dela kao što su „Za kim zvona zvone“ i „Starac i more“, Ernest Hemingvej, patio je celog svog života od mentalnih bolesti. I za njega se danas sa sigurnošću tvrdi da je imao bipolarni poremećaj, ali i pored toga imao je retku naslednu bolest haemochromatosis, koja dovodi do preopterećenja gvožđem a od koje se dobijaju mnogi loši sporedni efekti. Zbog svega toga i svog inače nemirnog duha i naglog temperamenta, Hemingvej je bio težak alkoholičar tokom celog života. Ubio se sačmarom 1961. Pre njega to su učinili i njegov otac, sestra Ursula, brat Lankester, kao i mnogo kasnije unuka Margo.
Silvija Plat, američka književnica, iako najpoznatija po svojoj poeziji, napisala je i autobiografski roman „Stakleno zvono“ u kome je opisala svoju borbu sa depresijom i lečenju elektrošokovima. Njen život su obeležile borbe sa mentalnim problemima i turbulentnom braku sa engleskim pesnikom Tedom Hjuzom koji joj je stalno bio neveran. Nekoliko puta je pokušala samoubistvo da bi u tome uspela uz pomoć gasa iz rerne. Kad je umrla imala je samo 30 godina, iza sebe je ostavila dva mala deteta.
Carls Bukovski je govorio:
Postoje stepeni ludila, i što si luđi, ljudima je to očiglednije. Najveći deo života skrivao sam svoje ludilo, ali ono je tu. Neko mi recimo govori o ovom ili onom, i dok me ta osoba gnjavi svojim bajatim opštim mestima, desi se da zamislim njegovu ili njenu glavu položenu na panj giljotine, ili ih vidim na ogromnom tiganju, kako se prže i gledaju me unezverenim očima. U takvim situacijama najverovatnije ću pokušati da umaknem, ali ne mogu da izbegnem takve vizije kad mi se ljudi obrate. Ili, kad sam bolje raspoložen, mogu da ih vidim na biciklu, kako se brzo udaljavaju od mene. Jednostavno imam problem sa ljudima. Životinje, njih volim. One ne lažu i retko pokušavaju da te napadnu. Ponekad umeju da budu podmukle, ali to se toleriše. Zašto?
Najveći deo mladosti i srednjih godina proveo sam stešnjen u malim sobama, gledajući u zidove, pocepane zavese, ručke na komodama. Bio sam svestan žena i želeo sam ih, ali nisam hteo da skačem kroz sve obruče da bih došao do njih. Bio sam svestan novca, ali opet, kao i sa ženama, nisam hteo da uradim ono što je potrebno da bih došao do njega. Hteo sam samo onoliko koliko mi treba za sobu i piće. Pio sam sam, obično u krevetu, spuštenih roletni. Ponekad sam odlazio u obližnje lokale da overim koga ima, ali to je uvek bilo isto ništa posebno, a često i mnogo manje od toga.
Poznati psihoanalitičar Sigmund Frojd pokušavao je da objasni vezu između homoseksualne sklonosti i načina umetničkog izražavanja kod slikara Leonarda da Vinčija i kod Mikelanđela. Psihoanalitičari smatraju da je prenaglašen Edipov kompleks naveo na osvajačke pohode Aleksandra Makedonskog, Napoleona Bonapartu, dok neke analize ukazuju da su mnoga dela znamenitih ljudi posledica njihovog izrazitog narcizma i egzibionizma.
Dante Aligijeri bio je šizoidni psihopata, depresivnog raspoloženja, samouveren i osvetoljubiv, Bajron - histerik, a Gete je imao naizmenične depresivne i hipomanične faze. Aleksandra Velikog na osvajanje nagonilo je stanje „nadkompenzacija mržnje prema ocu“, dok su Vagner i Mocart patili od manije gonjenja. Betoven, koji je postepeno ogluveo, bio je psihički neuravnotežen, nepoverljiv i hipersenzibilan sa histeričnim napadima. Mikelanđelo je bio hipohondar, razdražljiv, paranoidan psihopata sa homoseksualnim nagonom.
Veliki broj poznatih ličnosti patio je od depresivnih kriza. Od šizofrenije i manično-depresivne psihoze bolovali su mnogi slavni pisci: Aleksandar Dima, Gogolj, Turgenjev; slikar Van Gog, naučnici NJutn i Amper, ali i paranoidni histerik Hitler, nacistički vođa.
Cezar, Petar Veliki, Dostojevski, Petrarka, Hendl, Napoleon - bolovali su od epilepsije. Veliki poznavalac „dubine ljudske psihe“, pisac Fjodor Dostojevski bio je razdražljiv, patološki ljubomoran i promenljivog raspoloženja.
Nasa klinika  S uma sisavsih "Laza Lazarevic" je dirljiva prica o doktoru Lazi Lazarevicu (piscu) i  prvom pacijentu te psihijitrajske bolnice Petru Kocicu (piscu). Obolelog pisca smestili su za vreme Prvog svetskog rata u beogradski “Dom za s uma sišavše”, prvu bolnica na Balkanu u kojoj su bili smešteni psihijatrijski bolesnici.
Ironično, priča kaže da je Petar Kočić u ovoj bolnici bio srećan. Govorio je da je tu “živi u slobodi” prvi put u svom zivotu iako je zatvoren u cetiri zida.
Ludnica opravdava svoje postojanje time da u njoj neracionalno postaje racionalno. Kad je netko lud i ide u ludnicu, prestaje biti luđak i pretvara se u bolesnika. Postaje racionalno biće, barem u mjeri u kojoj je bolestan.No jesu li depresija, manija, shizofrenija istinske bolesti kao čir, virusni hepatitis, rak? Ili se pak doživljaj shizofrenije veoma razlikuje od pojedinca do pojedinca i veoma je ovisan o osobnoj povijest, tako da različite zgode i simptome nipošto ne možemo označiti istim imenom?U revnosti da se kao znanstvena grana pridruži medicinskoj znanosti, psihijatrija je bez krzmanja zanemarila ”subjektivnost” luđaka i ”objektivizirala” ih pred licem jedinstvene, zaštićene subjektivnosti — liječnikove. No je li moguće vjerovati da bi luđaka bilo moguće izliječiti, dakle ponovno uspostaviti njegovu osobnost, ako mu tu subjektivnost institucija odriče? Očito ne.Duševna patnja možda uopće nije bolest, nego nešto što bi se preko noći moglo dogoditi svakome. Svi se možemo naći na milost i nemilost prepušteni nenadziranim mislima, osjećajima i čuvstvima, potopljeni u strahovito crno svjetlo što smo ga navikli imenovati riječju koja titra između pjesničke, genijalne i patološke — ludilo. Ako je istina da to stanje nipošto nije rezervirano isključivo za luđake, da obično nije trajno i definitivno, nego da je prije jednokratna i repetitivna međuigra i da postaje trajno i definitivno samo ako se ne liječi, tada nije moguće niti zamisliti da ćemo problem duševne patnje moći riješiti ako čovjeka koji pati liječimo tako da ga zatvorimo u prostor zatvoren i lišen svijeta koji se naziva duševnom bolnicom.Što činiti? Da pogođene pošaljemo u ludnice ili da im radije pomognemo ponovno uspostaviti odnos sa svijetom? Duševna bolnica taj odnos definitivno prekida, a službe za duševno zdravlje im ga, takve kakve jesu, zbog nemara, nehajnosti, bezbrižnosti, pa i zbog straha društva od različitosti, koju personificiraju pojave imigranata, ovisnika, beskućnika, izopćenika, ne jamče. Danas je uistinu ugroženo društvo kao totalna institucija u kojem previše pojedinaca svakim danom pomaže sebi tabletama kako bi bolje kontrolirali svoje raspoloženje. Hemiji daju prednost pred društvenim odnosima, dok ne postanu hemijski roboti.
VRLO DUGACAK TEKST - ZNAM! IZVINITE ZANELA SAM SE. ALI AKO IMATE STRPLJENJA SVAKAKO PROCITAJTE! JER ZA ZIVOT JE POTREBNA IZVESNA DOZA LUDILA, A ZA PISCE, UMETNIKE, GENIJALCE I MNOGO  VEZA DOZA!

ASMR

SAPTACI LJUDIMA! SAPTACI ZIVOTINJAMA!  ASMR - Autonomous sensory meridian response!  SAPUTANJE NA YOUTUBU!  ZMARCI! Jako čudan osećaj, prolazi kroz kičmu, noge, međunožje, ma celo telo. Može da iritira, da grči, da loži, pali, zastrašuje, u zavisnosti od situacije. Osećaj u telu sličan bockanju izazvan izvesnim fiziološkim poremećajima, temperaturnim promenama ili povišenom emocijom, jeza, drhtavica, drhtaj.Saputanje na uvo kod ljudi izaziva zmarce. Ali kako to utice na zivotinje? Mislim saputanje  i to ne na uvo!  Da li su saptaci dreseri?
Ako smo shvatili o cemu pricam idemo redom! SAPUTANJE NA JASTUKU JE NAJLEPSI DEO LJUBAVI I UCVRSCUJE VEZU MEDJU PARTNERIMA. Samo saputanje na uvo drugoj osobi izaziva kod nje zmarce najblize onim lepim osecajima prilikom spajanja tela i duse. Sto ne znaci ako sapucete prijatelju ili nekom clanu porodice da saputanje ima seksualnu konotaciju, ali  svakako stvara osecaj bliskosti i prijatnosti!

Oni koji vole šaputanje, te druge zvukove tog tipa, mogli bi da odgovarajuće sadržaje pronađu na YouTube kanalima koji su specijalizovani upravo za proizvodnju takvih video i audio ugođaja.

Naime, YouTube je zabilježio skok u potražnji za ovakvim sadržajima, koji su dobili ime ASMR "umjetnost", a koje proizvode grupe muškaraca i žena širom svijeta, te na taj način zarađuju i po nekoliko hiljada dolara mjesečno.
ASMR (autonomous sensory meridian) se odnosi na opuštajuće osjećaje, te senzacije koje obično počinju na potiljku da bi potom prostrujale kroz čitavo tijelo, pa korisnici ovih usluga objašnjavaju da se gledanjem i slušanjem ovakvih sadržaja oslobađaju stresa, i da uživaju u prizorima i zvukovima koje, na primjer, proizvodi kotrljanje kamenčića, te druge akcije, poput češanja, lupkanja po površini stola i listanja stranica knjige.
Najpopularniji ASMR video svih vremena je "ASMR Darling", u okviru kojeg kreatorka sadržaja preko mikrofona prelazi četkom za šminkanje, šapuće, te video traje čitavih 30 minuta, a do sada ga je vidjelo preko 28 miliona korisnika.
ASMR, spontana reakcija  autonomnog nervnog sistema na spoljni nadražaj, koja se manifestuje nečime što bi se moglo opisati kao žmarci, a malo slikovitije kao da ti neko prosipa kiselu vodu niz moždinu. Najčešće okidač za ASMR su šaputanje ili nežni zvuci, pa i dodiri u predelu potiljka i u blizini malog mozga. Čitajući stotine komentara po raznim ASMR videima, i domaćim i stranim, skapirala sam da ljudi od njih pre svega traže neku instant zamenu za prijatnost koju pruža samo intimnost s drugim bićem, tako da su skroz zadovoljni i ako im šaptači ljudima omoguće da se makar malo opuste i lakše utonu u san. Domaci Jutjuberi su se ukljucili u ovaj trend, medjutim kreativnost nije izostala ni ovoga puta jer su sem  obicnog dahtanja, saptanja, citanja stihova, proizvodnje svakakvih zvukova otisli korak dalje te kao ASMR prikazuju jedenje bureka i uopste jedenje?!
Videli ste na filmovima mnogo puta saptace lavovima, slonovima, konjima, pa i zmijama i krokodilima i zapitali se: da li ti ljudi svojim glasom deluju umirujuce na zivotinje i tako uspostavljaju kontakt ili su vrhunski dreseri zivotinja koji lako namecu zivotinjima svoju volju. Pregledala sam mnogo materijala i zakljucila da su saptaci zivotinjama psiholozi i ljudi koji veruju da i zivotinje imaju osecanja i da uspevaju da stvore empatiju kod njih.Zaista one mogu saosećati sa ljudima,sa njihovom vrstom pa čak i sa drugom vrstom životinja. Saosećaju sa ljudima na isti način kako mi saosećamo sa njima. Kao kad vidimo jaganjce ili štence kako trče razdragano po livadi, pa se osetimo nekako lepo, što ne možemo da definišemo rečima. Ili kad odemo u zoološki vrt pa osetimo tugu gorila i ostalih životinja zarobljenih u malim prostorima. Na isti način i one osete nas. Jedan od primera, jeste i jedna šimpanza sa imenom Washoe. Naučili su je znakovnom jeziku, i probali su da se ophode sa njom kao sa ljudskim bićem. Washoe je komunicirala jako dobro čak i gramatički ispravno. Zatim je usledio šok za naučnike koji su provodili vreme sa njom. Jedna od njenih starateljica Kat, se nije pojavljivala na poslu skoro mesec dana, usled pobačaja. Kad je došla, Washoe nije htela da komunicira sa njom niti je htela da je pogleda, jer je njen nedolazak smatrala ličnom uvredom. Da bi je usrećila, starateljica joj je prišla i na znakovnom jeziku rekla da joj je zašto nije dolazila a zatim joj je objasnila “Moja beba je mrtva”. Washoe je samo gledala u tišini neko vreme, zatim je pokazala znak za rec “plakanje” , prišla Kat i prstom joj povukla liniju na dole imitirajući suzu. Kad joj se smena završila i Kat se spremala da krene, Washoe je zaustavila pokazujući “ Molim te, zagrljaj”. Sto dokazuje da se zivotinjama ne mora na silu nametati volja kao sto cine dreseri, vec kroz empatiju sto saptaci cine! Verujem da to fumkcionise i u slucaju saptaca ljudima!!!
SAPUTANJE,ZMARCI, ASMR JE NESTO ZA CIME TREBA TEZITI CELOGA ZIVOTA. I ZAGRLJAJ NARAVNO. IZ BLISKOSTI SE RADJAJU NAJLEPSI OSECAJI I EMPATIJE TAKODJE. ZATO SAPNITE S VREMENA NA VREME VOLJENOJ OSOBI NESTO NA UVCE I BLISKIM OSOBAMA, PODELITE ZAGRLJAJE I LEPE RECI SVE DOK VAS NE PODIDJU ZMARCI. TOTALNO NEPROCENJIV OSECAJ!
I NEPADAJTE NA ISTO FORU UVEK DA INTERNET U OVOM SLUCAJU YOUTUBE MOZE ZAMNITI PRAVU OSOBU!
SRECAN RODJENDAN SVIM VODOLIJAMA NAROCITO SUTRA TRECEG FEBRUARA!

I MALI ZELENI ZELE HRANU SA ZEMLJE

VANZEMALJCI CE OD NAS PRAVITI KONZERVE - FILM "POSEBAN TRETMAN". MI CEMO SA MESECA UVOZITI RUDU - VEST U NOVINAMA! PUT U SVEMIR STVARA PROMENE NA MOZGU- PRE ILI POSLE RUDE I KONZERVI?
Evropska svemirska agencija (ESA) planira da počne sa iskopavanjem ruda na Mesecu do 2025. godine. ESA je zato potpisala ugovor s proizvođačem raketa Ariane, koji bi trebalo da obuči i pripremi misiju za vađenje regolita, Mesečevog kamena. Mesecev kamen se nalazi na Zemlji i odavno se koristi.Regolit (grčki: „stena prekrivač") je rastresiti sloj heterogenog materijala koji prekriva čvrstu stenu. Regolit je prisutan na Zemlji, Mesecu, nekim asteroidima, i drugim planetama.
Regolit prekriva celu Mesečevu površinu do dubine od najmanje tri i po metra i mogao bi da se preradi kako bi se dobio kiseonik, voda i potrebno gorivo.
Mnoge svemirske agencije veruju da je iskopavanje ruda na Mesecu ključno za uspostavljanje stalnih lunarnih baza ili kolonija.Upotreba svemirskih resursa može biti ključ održivog lunarnog istraživanja i ova studija je deo sveobuhvatnog plana ESA-e da Evropu učini partnerom u tom istraživanju . ArianeGroup, evropski konzorcijum za svemirska istraživanja i razvoj raketa, objavio je da u misiju neće biti uključeno slanje ljudi na Mesec, nego robotske opreme.
U lečenju kristalima, Mesečev kamen se koristi da bi smirio odgovore na stres i da bi osoba mogla da izbegne preteranu reakciju u nepredviđenim životnim okolnostima. On donosi nadu, pojačava ženstvenu energiju, osetljivost, intuiciju i psihičke sposobnosti onoga koji ga nosi. Takođe se kaže da donosi jaku energiju izobilja u život.
To je kamen koji štiti, naročito tokom porođaja, trudnoće i putovanja po moru, okeanu. On smiruje, odbacuje sve vrste emocionalnog stresa. Njegov uticaj je povezan sa ljubavlju, tačnije sa svim vrstama ljubavi.
U fizičkom smislu, Mesečev kamen može pomoći kod problema sa hipofizom, digestivnim sistemom, gojaznošću, zadržavanjem tečnosti, hormonskim ženskim problemima. Svakako, ovde treba imati na umu da je lekovitost kristala više povezana sa spiritualnom podrškom, nego sa tradicionalnim načinom lečenja zdravstvenih problema.
Mesečev kamen mnogi zovu i ženski kamen zbog povezanosti mesečevih ciklusa sa ženskim hormonskim i reproduktivnim sistemom. Zapravo, Mesečev kamen poštuje božansku stranu svake žene. On pomaže ženama, ali i muškarcima da se dobro snalaze sa svojom nežnijom, ženstvenijom ili jin stranom duše.
Skeniranje mozga astronauta pre i posle leta u svemir, otkrilo je promene koje su tipično povezane sa dugoročnim procesima kao što je starenje, uključujući pogoršanje u područjima koja su odgovorna za kretanje i obradu senzornih informacija.
Rezultati, međutim, takođe ukazuju na to da se mozak astronauta može prilagoditi ovim promenama tokom vremena. Znamo da se tečnost u organizumu u svemiru pomera ka glavi. Kada vidite fotografije i video snimke astronauta, njihova lica često izgledaju natečeno, jer gravitacija ne vuče tečnosti nazad u telo.Ovi efekti gravitacije se ne održavaju samo na površini. Prema novoj studiji, svemirski let direktno utiče na belu materiju mozga u regionima koji kontrolišu kretanje i procesiraju senzorne informacije.
Na sreću, naučnici se slažu da bi ovakvo stanje moglo da se povuče nekoliko nedelja po povratku na Zemlju. Ipak, neke promene mogu da traju i mesecima. Da bi dalje pratili ove poremećaje, tim lekara će nastaviti da skenira mozak astronauta i do 6 meseci po povratku iz svemira.
Rezultati ovog istraživanja nisu važni samo za naučnike i astronaute već i za buduće turiste u svemir, naročito s obzirom da su neaktivni stilovi života postali uobičajeni.
"Po povratku na Zemlju, astronautovo telo ne šalje onoliko senzornih inputa u mozak" napominju istraživači.Svi imamo više i manje sedeći način života, primećuje profesorka, ali kaže da to nije isto što i efekti na udove u svemiru."Ali, ako ležimo i ne koristimo svoja tela, da li bi to moglo da utiče i na puteve bele materije u mozgu? To je još jedan Još jedan razlog više da imamo aktivniji način života" zaključila je ona. 
Sta moze iz svega ovoga da se zakljuci? Vanzemaljci dolaze oduvek na Zemlju jer su je oni i naselili.Za njih smo mesto za nabavku hrane, ali i  ispitivanje celokupnog nacina zivota ljudi. Samo je pitanje dana kada ce nas pretvoriti u konzerve, jer od nas malo toga mogu da nauce. Suprotno misljenju da mi treba da idemo na Mesec ( na kome je nama najbliza Svemirska stanica naseljena vanzemaljcima) da bi uzimali od njih rude, treba da se fokusiramo na iskopavanje rude i ostalih resursa sa kopna i mora i okeana.
Sto se tice promena na mozgu - one se svakako ne nalaze samo na astronautima, nego i na ostalim putnicima kroz vreme, posetiocima iz ostalih Univerzuma i slicno. Da nije tako mnoga znanja ne bi ni postojala. Da hoce vanzemaljci bi odavno uspostavili komunikaciju i  medjuplanetarni saobracaj.
ZAKLJUCAK. VRLO JE MOGUCE PRE PONOVNOG ILI PRVOG PUTA NA MESEC DA BUDE INVAZIJA  NA ZEMLJU JER SU MOZDA I MALI ZELENI POTROSILI SVOJE RESURSE PA VAPE ZA HRANOM. I TO STO PRE DOK SE NE UNISTIMO GMO PROIZVODIMA I POSTANEMO NEUKUSNI ILI CAK OTROVNI! MESECEVOG KAMENA KAZE VIKIPEDIJA  IMA NA ZEMLJI, ZASTO ONDA ICI UOPSTE NA MESEC. A STO SE TICE MOZGA KOJI SMO ISPITALI JEDVA 10% NE TREBA MNOGO BRINUTI. SVAKODNEVNO GA TRENIRAMO, VISE NEGO OSTALE DELOVE TELA, TE MOZE MNOGO I DA PODNESE1 OPUSTENO!

 

Znamo da se tečnost u organizumu u svemiru pomera ka glavi. Kada vidite fotografije i video snimke astronauta, njihova lica često izgledaju natečeno, jer gravitacija ne vuče tečnosti nazad u telo", rekla je Rejčel Sajdler, rekla je profesorka sa Univerziteta Florida.

ZASTO MORAMO DA JEDEMO?

ZASTO MORAMO DA JEDEMO? PA U NEDELJU SE ZAVRSAVA DEO GODINE KAD PRAZNIKA I SLAVA IMA U IZOBILJU. NABACILI SMO NEKI KILOGRAM, POCINJE DA NAM RADI KAJANJE ZBOG PREKOMERNOG UZIMANJA HRANE I POCINJEMO SA DIJETAMA ( JEDNA OD OMILJENIH SA LISTA ZELJA SVAKE NOVE GODINE). NARAVNO BRZO ODUSTAJEMO OD DIJETE,ALI PITANJE OSTAJE ZASTO,ZASTO SMO MORALI DA JEDEMO, ZASTO UOPSTE MORAMO DA JEDEMO?
Hrana mora biti transformisana da bi organizam mogao iskoristiti njene hranjive supstance. Varenjem se ostvaruje taj proces transformacije, koji pocinje u ustima i dovodi do fizickih i hemijskih promena strukture hrane.
Cilj varenja je razlaganje osnovnih hranljivih sastojaka ( ugljenih hidrata, masti i proteina) u prostije hemijske supstance, koje putem krvotoka hrane celije u organizmu.
a) svi ugljeni hidrati se pretvaraju u glukozu
b) Sve masti se pretvaraju u glicerin I u masne kiseline
v) Svi proteini se pretvaraju u aminokiseline. 
Upravo preko sluzokoze tankog creva, posebno u njegovim poslednjim naborima, u krvotok prelaze hranjivi sastojci: glikoza, glicerin, masne kiseline, aminokiseline, vitamini, minerali i voda. Tu se odigrava proces kojim
organizam regulise apsorpciju hranjivih supstanci.
Prilikom rodjenja dete je tesko tri kilograma , do osamnaeste godine ono ce se razviti i bice tesko 60 kilograma. Vecim delom povecanje tezine nastaje upravo uzimanjem hrane. Minerali koji obrazuju skelet (kalcijum i fosfor ) i aminokiseline koje proizilaze iz proteina predstavljaju hranjive sastojke koji najvise doprinose razvoju tela ,
jer cine osnovnu strukturu organizma. Osim rastenja koje traje samo
18 do 20 godina, postoji stalni proces obnove i zamene odredjenih
organskih tkiva: koze, kose, noktiju. Sluzokoza koja oblaze unutrasnjost supljih organa takodje je u procesu neprekidne obnove. Sluzokoza zeluca obnavlja se svaka 3 do 4 dana, sluzokoza materice se u proseku obnavlja svakih 28 dana. Crvena krvna zrnca obnavljaju se svaka 3 meseca.
Neophodni materijal za tu neprekidnu obnovu delova naseg organizma uzimaju se iz namirnica koje upotrebljavamo svakog dana u ishrani, a posebno iz minerala i proteina.
Svim vitalnim procesima potrebna je energija. Zivot je sam po sebi neprekidna potrosnja energije. A hrana je u stvari gorivo koje snabdeva organizam neophodnom zivotnom energijom.
Ovo bi otprilike bio nacni pristup i odgovor zasto moramo da jedemo. 
Da bismo preživeli – svi moramo jesti, no ne jedemo samo onda kad nam je to neophodno. Ponekad jedemo zato što smo gladni, a ponekad uzimamo ili odbijamo hranu i zato što se osjećamo tužnima, razočaranima ili nesretnima. Tada nastaju problemi.Poremećaj u prehrani često je povezan s našim osjećajima. Istraživanja su pokazala da je poremećaj u prehrani u direktnoj vezi sa osjećajem mržnje prema vlastitom tijelu i nedostatka samopouzdanja. Neki ljudi vjeruju da će uzimanjem previše ili premalo hrane riješiti nagomilane probleme i brige, time što će nesređene osjećaje usmjeriti ka svom izgledu. Takve su osobe u pravilu vrlo šutljive, sklone sitnim lažima i izbjegavanju svih situacija koje uključuju uzimanje hrane. Dobar dio nastoji u svemu biti savršen, npr. u školi ili na poslu, ali unatoč izvrsnim rezultatima o sebi ima nisko mišljenje. Utjehu pokušavaju pronaći u hrani, no konačni ishod takvih pokušaja često rezultira opasnim poremećajem u prehrani. U posljednje su vrijeme takvi poremećaji u velikom porastu. Jako su opasni za zdravlje pa ih treba liječiti prije nego što izmaknu kontroli.Svi mi ponekad pojedemo previše, no osobe koje to rade svakog dana boluju od poremećaja nazvanog kompulzivno prejedanje. Oni poput bulimičara unose u svoj organizam velike količine hrane, no pritom ne izazivaju namjerno povraćanje.

Na taj način postaju presiti što itekako utječe na njihovo zdravlje. Takvi ljudi nemaju kontrolu nad količinom hrane koju pojedu, a često i ne gledaju što jedu. Bitno je napomenuti da se jednokratno prejedanje nikako ne smije pomiješati s kompulzivnim prejedanjem jer svima je ponekad teško reći: “Dosta mi je keksa!” ili “Par bombona mi je dovoljno!”.

Zabrinuti se treba onda kada nas u pražnjenju hladnjaka nitko ne može zaustaviti. Oboljeli od ovog poremećaja u prehrani također moraju potražiti stručnu pomoć jer ovakva stanja ne mogu riješiti sami. Potpuna suprotnost od anoreksije i bulunije o kojima sam vec pisala.

Moramo razgraničiti sami sa sobom, da li jedemo da bismo nahranili svoje telo ili svoje osećaje? Često hranimo oboje. Trebalo bi da jedemo da bismo organizmu obezbedili potrebno gorivo, ali nekada određenu hranu jedemo jer smo srećni, tužni ili nam je dosadno. Generalno, ako jedemo, a ne osećamo fizičku glad, radi se o emocionalnom prejedanju. Da bismo mogli da izbegnemo emocionalno prejedanje, moramo ga prepoznati: Nagon za hranom iz emocionalnih razloga javlja se naglo, dok fizička glad nastupa postepeno.Čak i kada ste siti, veća je verovatnoća da ćete nastaviti da jedete, ako to radite iz emocionalnih razloga.Ako vam zavija želudac, poješćete bilo šta da ga napunite. Ako osećate želju za tačno određenom hranom kao što su čokalada, sladoled ili čips, velika je verovatnoća da jedete da biste zadovoljili vaše emocije.Kod emocionalnog jela imate osećaj da hranu za kojom žudite morate pojesti odmah, dok kod fizičke gladi nema tog osećaja hitnosti.Ako nakon obroka osećate krivicu, to je emocionalno jelo, ako ste bili fiziči gladni krivice nema

Bitan deo borbe sa anksioznošću i depresijom je živeti u trenutku i biti toga svestan. U životu, kao i u kuvanju, treba imati ravnotežu i razmišljati par koraka unapred, ali i fokusirati se na ono što je ispred nas u datom trenutku.Opšta definicija – ono kako ja gledam na „KUT" (kulinarsku umetničku terapiju) – jeste praksa pripremanja i kuvanja obroka u „terapeutske" svrhe. Terapeutski je veoma širok pojam, u smislu da može da predstavlja tradicionalni osećaj emotivnog isceljenja, ili da bude samo kreativno sredstvo i komplet veština koje mogu da se koriste u svakodnevnom životu. Može da pomogne nekome na ličnom planu, članovi porodice mogu da nauče da bolje komuniciraju, ili neka grupa ljudi može da ojača kao tim, time što će se okupiti i kuvati zajedno.OVO JE FENOMENALNO! A konzumiranje hrane mora biti u drustvu jer covek je vrlo socijalna "zivotinja", pa se shodno s tim navike u ishrani prenose sa jednog na drugog coveka i to podsvesno naravno.

ZIVIMO DA BI JELI ILI JEDEMO DA BI ZIVELI SVAKAKO ZNACI DA MORAMO DA BIRAMO DA LI HRANIMO DUSU ILI TELO. DOBRO HRANA JE POTREBNA ZA OBA , ALI JE NA NAMA DA UTVRDIMO DA LI JE VAZNIJE HRANITI EMOCIJE ILI NASE TELO.

I DA. NEMOJTE DA ZABORAVITE NA ONAJ DEO KADA  VISAK HRANE KOJI NIJE PRERADJEN ZA POTREBE VASEG ORGANIZMA IZLAZI KAO OTPAD. PROSTO RECENO - VI STE ONO STO JEDETE, AKO NE VERUJETE ODNESITE UZORAK VASEG IZMETA KOD DOKTORA I SVE CE VAM BITI JASNO.