VODJA

 VODJA COPORA JE PRESTIZNA ULOGA, STETA STO NAS NAZIVAJU KRDOM JER MI SMO COPOR, ALI STA DA SE RADI. BITI VODJA JE VEOMA ZAHTEVNO, DANAS TO JE SAMO NACIN ZA STICANJE MATERIJALNOG BOGATSTVA. I NESTO STO SE VEC GODINAMA PROVLACI KROZ DRUSTVENE MREZE- KAKAV NAROD -TAKAV  I VODJA! VODJA NIJE SAMO PREDSEDNIK DRZAVE, VODJA JE MNOGO TOGA, A VODJA U PORODICI JE NAJBITNIJA LICNOST.

Vođe, kao i sledbenici, postoje u radnim organizacijama, nevladinom sektoru, sportskim klubovima, školskim dvorištima, grupama roditelja, grupama navijača, porodicama, čak i vrtićima. Kompleksnost ljudskih odnosa (ili je možda tačnije reći – kompleksnost sudara ljudskih strahova) čini da je u ljudskoj prirodi da se svrstava u jednu od ove dve grupacije.

Interesantno je i da činjenica da je neko sjajan vođa u jednoj društvenoj grupaciji ne mora da znači da će biti vođa i u drugoj. Ali da ne skrećemo sa teme…

Da bi neko neku osobu doživljavao kao vođu, potrebno je da oseća poštovanje prema njoj. Ono se nečim mora zaslužiti, inače neće dugo trajati. Evo nekih osobina koje krase ljude koje percipiramo kao vođe. Naravno da nije neophodno imati ih sve da bi se u nekoj grupi bilo vođa, ali porazmislite imate li vi neku od tih osobina na kojoj biste, možda, mogli da ‘poradite’?

Glavni atributi vođe:

Nepokolebljiva hrabost i odlučnost

Ona je zasnovana na poznavanju sebe i svoga zanimanja. Nijedan sledbenik ne voli da mu komanduje vođa kome nedostaju samopozdanje i hrabrost. Čovek koji se koleba u svojim odlukama pokazuje da nije siguran u sebe i ne može dugo druge uspešno voditi.
Samokontrola

Samokontrola daje primer sledbenicima, na koji će se oni inteligentniji ugledati. Čovek koji nije u stanju da kontorliše sebe nikada neće biti u stanju da kontroliše i druge.
Osećaj za pravdu

Bez osećaja za pravičnost i pravdu, ni jedan vođa ne može sačuvati poštovanje svojih sledbenika.

Određenost planova

Uspešan vođa mora planirati svoj rad i raditi po svom planu. Vođa koji se kreće nagađajući i bez određenih planova, može se uporediti sa brodom bez kormila. Pre ili kasnije on se može nasukati na stene.
Navika da se radi više od onog za šta smo plaćeni

Jedna od „kazni“ koju sobom nosi vođstvo jeste neophodna spremnost vođe da radi više nego što to traži od svojih sledbenika.

Prijatna ličnost

Ni jedna nemarna nepromišljena osoba neće postati uspešan vođa. Vođstvo podrazumeva poštovanje. Sledbenici neće poštovati vođu koji se ne rangira visoko na skali po opšteprihvaćenim faktorima koji neku ličnost čine prijatnom.

Saosećanje i razumevanje

Uspešni vođa mora saosećati sa svojim sledbenicima.

Spemnost da se preuzme puna odgovornost

Uspešni vođa mora biti spreman da preuzme odgovornost za greške svojih sledbenika. Ukoliko pokuša da odgovornost prebaci na druge, budite sigurni da neće dugo ostati vođa. Ukoliko neko od njegovih sledbenika učini grešku i pokaže se nekompetentnim, vođa mora doživeti to na način da je on sam taj koji je doživeo neuspeh.
Saradnja

Uspešni vođa mora dobro razumeti i primenjivati princip udruženog napora, kao i biti u stanju da navede svoje sledbenike da isto to rade. Vođstvo podrazumeva moć, a moć saradnju, ako se želi doći do visokih ciljeva. 

Sloboda nije vredna življenja ako ne uključuje i slobodu da grešimo.” – Mahatma Gandi .Gandi je težio istini, nenasilju, pobožnosti, iskrenosti, disciplini i odanosti. Zahvaljujući ovim plemenitim osobinama, Mohandas Gandi je dobio ime Mahatma Gandi, što u prevodu znači divna duša.Pet puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu .Bio je zaslužan za pokrete građanskih prava na 4 kontinenta, u 12 država.Na njegovoj sahrani je kolona ljudi bila dugačka čitavih 8 kilometara.Velika Britanija, protiv koje se borio, 21 godinu nakon njegove smrti ištampala je poštansku marku u njegovu čast.Gandi je svaki dan pešačio ili proputovao skoro 18 kilometara, što je, kada se sve skupi, dovoljno da se dva puta obiđe cela Zemlja.Dopisivao se s mnogim poznatim ljudima tog doba, među kojima su bili i Tolstoj, Ajnštajn i Hitler.Po njemu su nazvana 53 glavna puta u Indiji i 48 puteva van Indije. Godine 1930. američki magazin Tajm je proglasio Gandija čovekom godine.

Četiri decenije od Titove smrti: Titov pokušaj da spoji Istok i Zapad

Doživotni predsednik i maršal Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, čovek o kome su se ispredale i bajke i legende, čija je smrt pre 40 godina naterala celu naciju da brizne u plač: Josip Broz Tito - živopisna ličnost o kojoj samo retki nemaju mišljenje.

Legendarni komandant čiji su partizani vodili nebrojene bitke sa moćnijim protivnikom i uspeli da, uz pomoć saveznika pobede nacističke snage tokom Drugog svetskog rata, pamti se i po drugačijoj politici od ostalih komunističkih vođa - ravnoteži između Istoka i Zapada.

Za jedne je najveći sin jugoslovenskih naroda i narodnosti, svetski priznat političar i glavni šraf u nekadašnjoj osovini - bratstvo i jedinstvo - za druge, strani špijun koji je radio na podrivanju nacionalnih interesa i identiteta jedne od suprotstavljenih strana.Tito je i danas na granici između mita i realnosti, između stvarnosti i teorije zavere.

Džona F. Kenedija održao je govor o medijima i tajnim društvima 27. aprila 1961. godine, u prostorima poznatog hotela Astoria u Njujorku, koji ga je kako mnogi smatraju koštao života.

Dve godine nakon ovog govora u kojem je američki predsednik otkrio ko zapravo vlada svetom i u kome je napao američke napao medije, urednike i novinare, izvršen je atentat na njega. Dvadesetdrugog novembra u Dalasu, Kenedija su dok se u predsedničkoj limuzini sa spuštenim krovom vozio po ulicama grada, ubili sa dva hica iz puške.

Li Harvi Osvald, bivši marinac, uhapšen je istog dana nakon atentata i ubrzo i optužen za atentat. Osvald je tvrdio da je nedužan, ali to nije imao prilike to dokazati pred sudom, jer je dva dana kasnije u policijskoj stanici pred TV-kamerama ubijen od strane Džeka Rubija, vlasnika noćnog kluba povezanog sa organizovanim kriminalom.

Kenedi je ranije u svom govoru ukazao na neke stvari koje se događaju iza kulisa. Nakon što je u početku govora objasnio kako funkcionišu medij

Krenuo je dalje i otkrio ono najzanimljivije.

„Sama reč tajnost, suprotna je slobodnom i otvorenom društvu. I mi smo kao ljudi, po svojoj prirodi i istorijskom nasleđu suprotstavljeni tajnim društvima, tajnim zavetima i tajnim procedurama. Odavno smo odlučili da opasnost od prekomernog i neovlašćenog skrivanja određenih dokumenata daleko nadilazi opasnost koja je u startu dovela do takvih mera“, kazao je davne 1961. godine Kenedi.

„Tu je i smrtna opasnost od situacije da će potreba za povećanom sigurnosti biti zloupotrebljena od onih koji nestrpljivo čekaju da je povećaju do samih granica cenzure i prikrivanja. To je nešto što ne nameravam dopustiti“, kazao je Kenedi i dve godine kasnije, verovatno provodeći svoje reči u dela, ubijen.

„Tražim od svakog izdavača, urednika i novinara da preispita svoje standarde i prepozna prirodu opasnosti koja se nadvila nad nama“, kazao je.

„Na globalnom planu smo suprotstavljeni monolitnoj i bezobzirnoj zaveri koja prvenstveno počiva na prikrivenoj nameri da proširi svoju sferu uticaja; na infiltraciji umesto invaziji; na subverziji umesto izboru; na zastrašivanju umesto slobodi izbora; na gerili u noći umesto vojnicima u svetlu dana… to je sistem koji vrbuje ogromne materijalne i ljudske resurse i stvara konstrukciju usko povezane efikasne mašine koja objedinjuje ekonomske, vojne, diplomatske, naučne i političke operacije. Njihove pripreme su skrivene, a ne objavljene. Njihove greške su skrivene, a ne u naslovima. Oni koji se ne slažu s njima su ućutkani, a ne pohvaljeni. Nema glasine, ne govori se o troškovima, niti jedna tajna se ne otkriva“.

TO SU PO MENI BILE VELIKE VODJE.

A sa da o vodjam u biznisu.

 Za jednu uspešnu organizaciju potrebno je imati niz ljudi koji igraju Za jednu uspešnu organizaciju potrebno je imati niz ljudi koji igraju različite uloge, kako bi se stvari glatko odvijale. Neke od uloga lako je definisati, dok neke imaju zbunjujuće granice kao što je, na primer, razlika između menadžera i vođa.Za jednu uspešnu organizaciju potrebno je imati niz ljudi koji igraju različite uloge, kako bi se stvari glatko odvijale. Neke od uloga lako je definisati, dok neke imaju zbunjujuće granice kao što je, na primer, razlika između menadžera i vođa.različite uloge, kako bi se stvari glatko odvijale. Neke od uloga lako je definisati, dok neke imaju zbunjujuće granice kao što je, na primer, razlika između menadžera i vođa.

1. Vođa se bavi inovacijama a menadžer administracijom.

 To znači da je vođa taj koji dolazi s novim idejama i podstiče organizaciju na razmišljanje prema budućnosti. Vođa mora konstantno da bude na oprezu i razvija nove strategije i taktike. Mora biti upoznat s najnovijim trendovima, istraživanjima i veštinama. S druge strane, menadžer održava ono što je već uspostavljeno. To je osoba koja održava kontrolu jer bi u suprotnom nastao nered u organizaciji. Menadžeri takođe uspostavljaju ciljeve i merila, te analiziraju, ocenjuju i tumače rezultate. Takođe moraju da znaju koja osoba Oni takođe moraju da znaju koja osoba je najbolja specifični zada

2. Vođa inspiriše, a mendžer kontroliše

 

Vođa inspiriše ljude da daju sve od sebe i zna kako da uspostavi tempo za ostale u grupi. Vođstvo nije ono što vođa radi nego ono što ostali rade kao odgovor na njegovo vođstvo. Ako se neko odluči da vas prati vas jer ste ga inspirisali, to znači da ste stvorili poverenje unutar kompanije, a to je vrlo bitno za poslovanje koje se ubrzano menja i zahteva ljude koji će verovati u misiju kompanije.

 

Menadžeri nastoje da održe kontrolu nad ljudima tako da im pomažu da razviju sposobnosti i izvuku iz sebe najbolje talente. Kako bi to što bolje postigli, menadžeri moraju da poznaju ljude s kojima rade i razumeju njihove interese i strasti.

 

3. Vođe pitaju “šta” i “zašto”, a menadžeri “kako” i “kada”a bi bili u poziciji da pitate “šta” i “zašto” morate biti kadar da izazovete svoje nadređene i upitate ih zašto se preduzimaju određene akcije. Dakle, to znači da ćete pružiti otpor višem menadžmentu jer smatrate da je za dobrobit kompanije trebalo preduzeti neke druge mere. Ako kompanija doživljava neuspeh, zadatak vođe je dođe i kažei: Šta smo naučili iz ovoga?Kako možemo iskoristiti ovu informaciju da bismo razjasnili naše ciljeve ili se poboljšali?

Umesto toga, menadžeri zapravo ne razmišljaju o tome šta neuspeh znači. Njihov posao je da pitaju “kako” i “kada” i izvršavaju posao u skladu s tim. Oni prihvazaju staus quo i više nalikuju vojnicima. Znaju da su naredbe i planovi ključni te da je njihov posao da se orijentišu na trenutne ciljeve kompanije.

Uprkos svemu ove dve uloge imaju i sličnosti. Najbolji menadžeri takođe su vođe. Osoba može biti i jedno i drugo, ali potrebno je vremena kako bi se došlo do toga.Vizija
 
Veliki lideri imaju viziju za svaki konkretan projekat kojim se bave.
 
„Oni umeju jasno da prenesu tu poruku zaposlenima, tako da svako od njih, bez obzira na to na kojoj se poziciji nalazi, tačno zna da vam ponovi šta je ideja i vizija kompanije”, ističe Kerol Lempert, koja je stručnjak za razvoj liderstva.
 
„Uzmimo za primer Volta Diznija. Pre mnogo godina on je artikulisao jednu viziju – želeo je da stvori mesto na kome će se svaki posetilac osećati čarobno. Danas svi koji rade u Diznilendu – od glumca u kostimu Mikija Mausa, do prodavaca sladoleda – razumeju viziju koja je pred njima, a to je stvaranje čarolije za svakoga ko tu dođe”, navodi ona.

 Poštovanje
 
Da biste se zaista povezali sa ljudima, morate ih tretirati sa poštovanjem.
 
„Na početku karijere radila sam za čoveka koji bi se pojavio u mojoj kancelariji i počeo da me kritikuje, a zatim odlazio kao da je bačena bomba”, kaže Lempertova. „Bila sam nervozna i napeta svakoga dana. Kasnije sam imala šefa koji bi nežno pokucao na vrata i rekao: Moram da razgovaram sa vama, verovatno će trajati pola sata. Da li vam sada odgovara?”
 
Za Lempertovu je šef koji je postavljao jasna očekivanja i poštovao njeno vreme bio bolji vođa.
ntegritet
 
Osoba sa integritetom uradi ono što je rekla da će uraditi.
 
„Bez integriteta ne možete imati ni poverenje saradnika”, kaže Dejna Teus, jedna od direktora u kompaniji „InPower Coaching”.
 
„Da biste stekli poverenje kao lider, morate kolegama pokazati da imate integritet. To se odnosi na sve situacije, velike događaje i poslove, kao i na najobičnije sitnice na radnom mestu – od toga da ispunjavate obećanje o bonusu i povećanju plate, do toga da dolazite na sastanke na vreme.”

 Transparentnost
 
Da bi inspirisao tim, lider mora da izgradi kredibilitet i poverenje.
 Kroz doslednu, smislenu i efikasnu komunikaciju. „Omogućite zaposlenima pristup onome što se događa u organizaciji i činite to svakodnevno i dosledno. Tako uspostavljate iskren odnos unutar kompanije i postavljate temelj za uspešan rad”, kaže Stiv Vingarden, osnivač firme „Innovators of Change”.

 Želja za napredovanjem
 
Pravi lideri uvek žele da nauče nove stvari ili nove načine kako da što bolje obavljaju svoj posao. Imaju otvoren um i zainteresovani su za unapređenje i profesionalni razvoj.
 
 Empatija
 
Kao lider, morate biti u stanju da razumete svoj tim i da se povežete sa problemima sa kojima se vaši zaposleni suočavaju.
 
Potrebno je da budete dobar slušalac, pažljiv sagovornik i osoba koja ume da se uživi u potrebe drugih ljudi. Ali previše empatije može vas dovesti u tešku poziciju, kaže Teusova: „Morate da donosite odluke saosećajući sa ljudima, ali istovremeno morate biti i strogi i pravični. Lider ne sme da bude ni previše bolećiv, ni previše bezosećajan.”

 Podrška
 
Osobina koja je veoma bitna za dobrog vođu jeste sposobnost da podrži i podstakne druge.
 
Vođa koji radi uporedo sa članovima svog tima nadahnjuje i njih da daju sve od sebe.okus

Fokus
 
Najbolji lideri uvek misle na cilj koji imaju pred sobom.ni su organizovani, razmišljaju unapred i detaljno planiraju svoj put ka uspehu. „Vođe koje umeju da održavaju fokus su velika prednost za kompaniju. Oni su orijentisani na rezultate i posvećeni tome da posao urade najbolje moguće”, kaže Keni Trin, osnivač i izvršni direktor medijskog startapa „Netbooknews”.

 Mentorstvo
 
Dobri lideri uvek žele da pronađu, ohrabre i obuče sledeću generaciju lidera.
 
„Oni nemaju osećaj da su jedini na svetu i da niko osim njih ne može da obavi posao, već su spremni da potraže i pronađu potencijal u drugima”, kaže Karen Sauthol Vots, autorka knjige „The Solo Workday”.
 
„Dobar vođa priznaje tuđa dostignuća i zna da pomaganje drugima ni na koji način ne ugrožava njihov uticaj na poslu.”

I sad da se vratimo porodici koja je osnovna celija svakog drustva. Biti vodja u porodici je najteza uloga svakog coveka. I nije uvek namenjena samo ocu. Vodja u porodici moze biti majka, dete, baba, deda,stric \, ujak, tetka. Zvuci cudno ali je istinito. Kada se otac ne usudjuje da vodi svoju porodicu bilo  zbog svog neuspeha u finansijskom smislu bilo zbog svog neuspeha kao coveka neki clan porodice MORA da preuzme ulogu inace porodica propada.  Savet vam dajem iz prve ruke. Svako od navedenih clanova moze da povede porodicu u napredak samo ako mu to dopustimo. Ne sputavajmo ga nepoverenjem. I ne prepustajmo se losem vodjstvu !

ZNACI BITI VODJA JE VEOMA ODGOVORAN POSAO. MI TO NE SHVATAMO I PUSTAMO DA NAS VODI KO KAKO HOCE. BAS KAO KRDO. AL DA SMO COPOR ZNALI BI KO JE VREDAN ULOGE VODJE OD PORODICE PREKO POSLA DO PREDSEDNIKA DRZAVE!

tak.

 

S druge strane, menadžer održava ono što je već uspostavljeno. To je osoba koja održava kontrolu jer bi u suprotnom nastao nered u organizaciji. Menadžeri takođe uspostavljaju ciljeve i merila, te analiziraju, ocenjuju i tumače rezultate. Takođe moraju da znaju koja osoba Oni takođe moraju da znaju koja osoba je najbolja specifični zadatak.

 

S druge strane, menadžer održava ono što je već uspostavljeno. To je osoba koja održava kontrolu jer bi u suprotnom nastao nered u organizaciji. Menadžeri takođe uspostavljaju ciljeve i merila, te analiziraju, ocenjuju i tumače rezultate. Takođe moraju da znaju koja osoba Oni takođe moraju da znaju koja osoba je najbolja specifični zadatak.

OAZA

IMATI SVOJU OAZU U KOJOJ SE OSECAS  SRECNO I ZASTICENO  JE VELIKA PRIVILEGIJA. I U DANASNJEM URBANOM SVETU PUNOM STRESA CAK JE I NEOPHODNA. ALI  AKO SAGLEDAMO I SIRU SLIKU VIDECEMO LJUDE KOJI SU DRUGACIJI OD NAS I KOJI OVAJ SVET JOS TEZE PRIHVATAJU I DOZIVLJAVAJU GA KAO PRETNJU. I OPET PRICA SA NASIH PROSTORA I OPET VECA OD SEKSPIRA. FILM 'OAZA'  -  „Već uvodno arhivsko svedočanstvo s kraja šezdesetih godina 20. veka nastalo u bivšoj državi uvodi nas priču o onima koji su rođeni drugačiji, kao lica ometena u razvoju sa posebnim potrebama. Autentičan zapis o mogućnostima njihovog osposobljavanja i prilagođavanja u specijalnim ustanovama, diskretno se pretapa u vreme sadašnje i tu počinje angažovana art haus ljubavna melodrama sa snažnim socijalnim potencijalom, koja nas podstiče da se upitamo koliko razmišljamo o ljudima koji su igrom sudbine razlličiti, sa ograničenim životnim prostorom i mogućnostima.

Dugometražni igrani film Oaza reditelja Ivana Ikića podseća da su tu, da su prisutni i da imaju pravo na pristojan život u kome se dešavaju emocionalna previranja.

Tinejdžeri Marija, Robert i Dragana su glavni junaci, a u ostvarenju koje je na granici eksperimenta, glume ih lica sa posebnim potrebama, štićenici ustanove socijalne zaštite „Sremčica“, debitanti Marijana Novakov, Valentino Zenuni i Tijana Marković koje je reditelj za ovaj svojevrstan hrabri podvig posvećeno pripremao godinu dana u okviru specijalne glumačke radionice.

Oni jednostavno briljiraju pred kamerom predočavajući nam nesvakidašnji ljubavni trougao u Domu koji je za njih svojevrsna oaza u odnosu na surov spoljni svet, najčešće nemilosredan prema slabijima. Potpuno ogoljeno, bez mnogo reči i dijaloga, više vizuelnom ekspresijom i gestikulacijom duboko su dočarana unutrašnja stanja nesrećnih duša, njihova muka, teskoba, patnja za porodicom kao nukleusom društva, glad za ljubavlju i konstantna želja za begom u spoljni svet, kao izlazom ka željenoj slobodi.

Jedini profesionalni glumci u filmu su, u ulozi vaspitača – Goran Bogdan i Maruša Mejer koji bezrezervno dele kadar sa kolegama naturščicima.

Snimljena kamerom između dokumentarizma i fikcije, Oaza stvara briljantnu fuziju između dva filmska roda, dokumentarnog i igranog. Za ovaj dvosatni smelo koncpiran film koji inicira teskobu kod gledaoca, potrebno je strpljenje, jer krajnji cilj nije da zabavi, već da probudi empatiju.

Ostvarenje Ivana Ikića je sirov, surov, realan prikaz jednog paralelnog skrajnutog sveta!Ideja je nastala kao neki nastavak toga što sam lično čuo i doživeo u tom domu pre više od 15 godina, kada sam čuo za sličnu priču u stvarnosti, a koja je iskorišćena kao početna premisa iz koje se onda razvio film. Ona nema mnogo veze sa pričom u ovom filmu, ali je poslužila kao inspiracija da dalje kroz fikciju razvijam nešto što sam čuo i video tada kada sam još uvek bio student. Ideja je godinama je razvijana i ostala je u nekoj vrsti čekanja i možda ja nisam lično bio spreman, zreo da je dovršim u to vreme, a kada sam našao ključ kako želim filmski da je ispričam, tada se film desio.

Izazov je bio od početka veliki, dodaje Ikić, jer je pred budućim glumcima u filmu bio ogroman zadatak da odigraju nešto što su uloge koje su fikcija i nemaju sa njima ništa. „Lakše bi bilo da igraju sebe, ali to bi bio manji izazov za sve nas. Istraživao sam na koji način osobe sa posebnim potrebama mogu da participiraju u nečemu što je glumački zadatak, nešto što susrećemo kod profeisonalnih glumaca i bilo mi je zanimljivo da istražujem u tom polju, da vidim šta sve zanimljivo tu može da se desi“, dodaje.

U procesu koji je trajao duže od godinu dana, reditelj je, kaže, birao ljude za koje je verovao da bi u tom procesu mogli da imaju dar da sebe otvore do nekog nivoa kako bi igrali ljude koji nisu on

„To je bilo zanimljivo jer nije postojalo neko prethodno iskustvo na koje smo mogli da se oslonimo, niko to nije pokušao ranije, bar ne da smo mi znali, to je bio pionirski poduhvat za sve nas… pre svega za njih koji nikada ranije nisu glumili niti su verovali ikada da je tako nešto izodljivo, niti da će biti deo nekog filma, nitu su imali takvih ambicija, za sve nas koji se time bavimo, iza kamera, i koji smo znali možda i previše o tome, ali to nismo mogli da iskoristimo na konkretnoj situaciji, gde sve ono što je poznato u tehnici rada sa glumcima je neprimenjivo na ovu situaciju u kojoj smo se mi našli. To je zanimljiv, duplo nepoznati proces koji je naučio i nas iza kamere i njih ispred kamere da učimo jedni od drugih“, kaže Ikić.

Kako priča reditelj, sami učesnici su vrlo brzo osećali da prevazilaze granice za koje su verovali da su krajnji njihov limit. To je bilo zanjimljivo iskustvo, dodaje, gledajući njih kako rade nešto u životu za šta nisu nikad verovali da bi mogli da rade, i kako sami prepoznaju da su uradili nešto dobro i nešto što ima itekako kvaliteta.

Mi kao društvo, nažalost, nemamo preterano razumevanja za osobe za posebnim potrebama, smatra reditelj. To je, kaže, uglavnom ili tabu ili potpuno skriveni deo društva, način na koji se odnosimo prema tome je ili da to odbacimo ili sakrijemo, i to nije samo kod nas, to je uglavnom slično u svim društvima.

„Da li jedan film tu može nešto da promeni, čisto sumnjam, ali može da promeni percepciju ljudi koji ga gledaju, jer imaju pred sobom prvi put ljude koje u svakodnevnom životu ili izbegavaju ili ne žele da vide ili i jedno i drugo, i sada prvi put mogu da dišu sa njima i praktično koračaju sa njima i dožive sve što oni dožive u filmu i da iz njhove perspektive gledaju svet oko sebe, što je jako dragoceno“.

„To je ono što mislim da to ovaj film ima, da iz neke perspektive ljudi na koje niko ne obraća pažnju, sada vidimo njihov svet, njihove probleme, njihov odnos prema ljubavi, prijateljstvu, emocijama, i dobrim i lošim, i posebno prema načinu na koji ispoljavaju emocije na vrlo direktan i čist način za koji smo mi u našoj svakodnevici praktično zaboravili da postoji“, rekao je Ikić.

Film počinje dokumentarnim materijalom, na koji je ekpa filma slučajno naišla u Domu u Sremčici. U pitanju su promotivni snimci te institucije iz sedamdesetih godina.

„Mislim da je taj matrijal sam pronašao mesto u filmu. Vidimo slike vremena koje je davno iščezlo i optimizma koje je to vreme i taj pogled na svet nosio sa sobom, pogotovo u odnosu sa osobama sa posebnim potrebama. Tada je postojalo jedan optimizam koji je bio podstaknut time da sada prvi put i istoriji čovečanstva mogu da nađu svoje mesto u društvu. Kada se vide slike iz tog arhivskog materijala, to je svet koji je odavno iščezao i koji je susprotstavljen svetu u kojem žive junaci danas u domu, a koji je izgubio optimizam u svojoj svakodnevici, realnosti i nekim novim društvenim odnosima koji su se desili. Pa je taj dom sad novo mesto gde se sada nalaze neki novi ljudi, a oni su u potpuno drugačijim okolnostima u odnosu na taj optimistični pogled od pre pola veka kada je to mesto nastalo“, kaže Ikić i dodaje da se to ne odnosi konretno na dom u kojem je snimano, već to na svaku instituciju može da se primeni.

Znam da govorim u ime cele ekipe kada kažem da nam je iskustvo u radu sa ovim divnim ljudima promenilo život. A to nije laka izjava. I nije to slučaj bez razloga. Možda najvažnija stvar koju sam naučila provodeći vreme s njima jeste da pružanje nikada nije jednosmerno. Iako mi kao zajednica jesmo u objektivnoj prednosti za mnoge mogućnosti, postoji toliko činioca njihovog bića koje je u stanju da pruži u jednom zagrljaju ljubavi i nežnosti, a koju mi, utopljeni u more mogućnosti, ne umemo da izrazimo. I to je važno da shvatimo - da inkluzijom mi ne pružamo pomoć, mi vršimo plemenitu razmenu, iz koje će se dalje stvarati zdravije i bolje okruženje za život svih nas kaze rediteljka ovog divnog filma.

Čak dve trećine osoba s intelektualnim smetnjama ostaju u ustanovama do kraja života.

"Ne bih želeo da budem patetičan, ali znajući kakvo je stanje u institucijama, nekad pomislim da li uopšte vredi da živi, ako će živeti u takvim institucijama", tvrdi roditelj Milan Marković.

"Osobe sa intelektualnim poteškoćama su nevidljivi ljudi i o njima se najmanje vodi računa, a to sam znam iz ličnog iskustva", Vesna Petrović iz Udruženja osoba s autizmom.prkos početnim verovanjima u suprotno, autizam nije retka pojava. Poznato je da, ukoliko se podrazumeva ceo spektar autističnih poremećaja, poremećaj može uticati na skoro 6 od 1000 osoba. Autizam može da se desi svakoj porodici, bez obzira na rasnu, nacionalnu i etničku pripadnost, socijalni i ekonomski status, i četvorostruko je učestaliji kod dečaka nego kod devojčica. Rana dijagnostika, tretman i uključivanje u obrazovni proces su ključni za decu sa autizmom. Tako im se može pomoći da razviju svoje socijalne i komunikacione veštine, postanu samostalniji i vode ispunjeniji i produktivniji život.

Jedna od 700 beba u svetu se rodi sa Daunovim sindromom. Ima tu bolesti koje nastaju kasnije u pubertetu ili ranoj mladosti ( kao shizofrenija). Koliko je tesko ziveti sa osobom koja je intelektualni invalid zna samo onaj ko je to sam osetio brinuci o detetu, bratu, sestri, roditelju sto da ne prijatelju!

ZATO VAM TOPLO PREPORUCUJEM DA ODGLEDATE OVAJ FILM. ZATIM DA MALO IZGUGLATE NA INTERNETU PRICE O OVIM LJUDIMA KOJI SU NEOPRAVDANO BACENI NA MARGINE ZIVOTA. NJIHOVA OAZA NE SME BITI NICIM UGROZENA PA IPAK INKLUZIJA U DRUSTVO  TREBALA BI DA BUDE I ZA NJIH KAO I ZA SVE OSTALE LJUDE.

ROMEO I JULIJA

 STA  ROMEO  I JULIJA? STA JE SEKSPIR ZNAO O  NEMOGUCOJ LJUBAVI? NISU SE VOLELI KAPULETI I MONTEGI PA STA? A JOS ONA IMALA SAMO 14-LETA... BOZE VEKOVIMA SVI POMINJU TU LJUBAV KOJA JE DVOJE MLADIH ODVELA U SMRT. A NA BALKANU SU SE DESILE 90-TE KOJIMA SE ZAVRSIO XX VEK. 

A pre devedesetih desili su se mnogi mesoviti brakovi. Ali o tome sam vec pisala . I o tragdeiji onih koji su teret 90-tih izneli na plecima mesovitog braka. Sada bih pisala o jednoj  ogromnoj ljubavi koja se desila tih 90-tih, a koja je bog zna zasto bila nemoguca i pogubna za dvoje mladih.

Na današnji dan pre 28 godina poginuli su Boško Brkić i Admira Ismić. Slika mrtvih tela mladog para iz Sarajeva, kako zagrljeni leže na sarajevskom mostu, obišla je svet. Prozvani su sarajevskim Romeom i Julijom.

Priča o Bošku i Admiri, priča je o Sarajevu i ljubavi ispred zastava. Upoznali su se u godini „sarajevske Olimpijade“, kada je nešto posebno cvetalo u ovom gradu.

Zajedno su proveli devet godina. To što je Boško bio Srbin, a Admira Bošnjakinja nije predstavljalo prepreku ni njima niti njihovim roditeljima, jer tako se u Sarajevu živelo.Njihovi roditelji podržavali su ovu ljubav. Zajedno su išli na letovanja, zimovanja i zabave - bili su nerazdvojni. P rijatelji kažu da niko nije mogao da ih zamisli odvojene, da su uvek išli zajedno i da su bili primer svima kako jedna ljubav treba da izgleda.  Išli su u istu gimnaziju, u isti razred. U prvom razredu su se upoznali, i za Novu godinu su počeli da se zabavljaju. Tad je počela njihova ljubav. U tom periodu niko nije razmišljao kako se ko zove, ko je kakve nacije. A da nije došlo do ovog rata, ne bi se ni sad razmišljalo. A onda je došao rat. Boško je ostao u Sarajevu, ona je radi njega odlučila da ode. To je bila velika hrabrost s njene strane, da ide da živi kod njega, kod Srbina u zgradi gde su sve bili muslimani. Svi su je voleli, i njega i nju. On nikada ne bi izašao bez nje, to je bilo neko ludilo. Njoj sam kad sam odlazila rekla: "Čuvaj mi Boška" - pricala j majka Radmila.

Planirali su budućnost, zajednički život, venčanje, decu, starost, a onda im je sudbina na mostu, koji je Sarajevo delio na dva dela, zauvek prekinula snove.

Pre nego što je počeo rat Boškov otac je preminuo, a kad je počeo rat u BiH 1992. njegovi majka i brat otišli su iz Sarajeva. Majka ga je molila da krene s njima, ali on nije želeo da ostavi Admiru. Verovali su da će brzo doći i kraj rata. Nažalost, nisu dočekali kraj.ošku je život postao težak u Sarajevu. Neki kažu da su ga psihički maltretirali.U Sarajevu više nije imao nikoga osim svoje srednjoškolske ljubavi Admire. Zbog nje je ostao, čak i dok su na grad padale granate, a ljudi umirali na svakom koraku. Iako su živeli kilometrima daleko, viđali su se svakog dana.

Godinu dana nakon početka rata u BiH odlučili su da napuste grad i potraže bolji život negde gde njihova ljubav neće biti osuđivana i gde neće morati da hodaju pognute glave zbog imena i prezimena.

U maju 1993. godine između Vojske RS i Armije RBiH dogovoreno je da par bude pušten na drugu stranu, da preko Vrbanja mosta pređe na Grbavicu.

Preko zajedničkog prijatelja su dogovorili izlazak iz opkoljenog Sarajeva i 18. maja 1993. godine krenuli su ka slobodi. Verujući da je na snazi primirje, nisu čekali noć nego su krenuli u 17 sati. Nažalost, stigli su samo do Vrbanja mosta gde je prvi metak iz snajpera pogodio Boška, a potom i Admiru. Smrtno ranjena ona je dopuzala do mrtvog Boška, zagrlila ga i izdahnula. Istraga o ubistvu Admire i Boška nikada nije vođena i njihov ubica nikada nije otkriven. Obe strane tvrdile su da meci nisu došli iz njihovih redova.

Ovi dvadesetpetogodišnjaci, 18. maja 1993. godine, u pokušaju da pobegnu od zla i ludila koje je zadesilo njihovu zemlju, ubijeni su na Vrbanja mostu.Mladi i zaljubljeni, iako različitih nacionalnosti u vremenu kada je to bilo skoro pa nemoguće, pripremali su venčanje i beg iz nepodnošljive stvarnosti.

Njihova tela danima su ležala na asfaltu niko nije mogao da im priđe na brisanom prostoru, da bi posle bila prenesena u predgrađe Lukavica i tamo privremeno pokopana, a nakon rata, po želji roditelja, ekshumirana i trajno sahranjena u Sarajevu.

Priču o tome prvi je napisao čuveni Rojtersov novinar Kurt Šork, ratni reporter, koji je i sam ubijen tačno sedam godina kasnije u Sijera Leoneu, gde je takođe izveštavao o sukobima. Nakon Šorkovog kremiranja, deo pepela pokopan je u Vašingtonu gde je živeo, a drugi deo uz grobnicu Boška i Admire na sarajevskoom groblju „Lav“, gde leže posmrtni ostaci brojnih Sarajlija ubijenih tokom opsade od 1992. do 1995. godine.

Ova tragedija našla je svoje mesto i u pesmi sarajevskog „Zabranjenog pušenja“.

„Ma kakva Julija, kakav Romeo, niko se nije tako voleo i niko nikad neće sve dok Miljacka voda teče“, refren je pesme „Boško i Admira“ sa albuma „Radovi na cesti“.Frontmen benda Davor Sučić (Sejo Sekson) je kada je ta pesma nastajala rekao da je vidi i kao izraz neke nade za BiH.

„Sama ideja je simbolična i metaforična, a govori o tome da je ljubav uistinu ispred svega“, kazao je. Kemal Monteno je napisao neverovatno lepu pesmu : Sarajevo ljubavi moja i ako kazem da ko god je bio u Sarajevu zavoleo ga je svim srcem nije klise nego istina. Sarajevo se mora voleti. Dusa  Sarajeva je najveca na svetu i zato se s pravom pitam zasto se dogodilo toliko losih stvari u tako divnom gradu?I takodje ne mogu da ne kazem da su svi gradovi na Balkanu ( da ih ne nabrajam al izdvajam Beograd, Sarajevo i  Skoplje) prosli najveci pakao ratova i siromastva, al da nikada nisu pravili  razliku medju ljudima dok ih politicari nisu na to nahuskali. 

I ZATO NEMOJTE MI TE PRICE O SVETSKIM VELIKIM LJUBAVIMA KOJE SU PSICI I PESNICI OPISIVALI SIROM SVETA. LJUBAV JE OVDE NA BALKANU SA VELIKIM LJ,SA TOLIKO DUSE I HRABROSTI KAKVU LJUDI VAN BALKANA NE MOGU DA SHVATE.LJUBAV NA BALKANU JE NESTO VECE I JACE I OD SAMOG ZIVOTA. NIJE LAKO VOLETI NA BALKANU, NIKADA NIJE BILO NITI CE BITI. MLADE LJUDE RAZDVAJALO JE MNOGO TOGA ALI ONI SU UVEK NALAZILI PUT JEDNO KA DRUGOM PA MAKAR IH TO KOSTALO I ZIVOTA. I DA, MOJE RECI NE MOGU DA DOCARAJU SNAGU I VELICINU TE LJUBAVI ,AL DA SAM PISAC IL PESNIK NAPISALA BIH O BALKANSKIM LJUBAVIMA  KNJIZEVNO DELO KOJE BI BACILO U SENKU SEKSPIROVE JUNAKE!

DJOKISTI, MIKISTI

 ODE JOS JEDNA LEGENDA, AL OVAJ PUT ZAISTA LEGENDA. LEGENDOM MOGU DA SE ZOVU SAMO MUZICARI IZ ZLATNIH: 50-TIH,60-TIH, 70-TIH GODINA PROSLOG VEKA. A MI SMO IMALI TE LEGENDE, VECE I OD BIVSE SFRJ! NIJE POSTOJAO YUTJUB,TRENDING ILI BILO STA SLICNO, ALI SVOJE MILIONSKE OBOZAVAOCE USPELI SU DA PODELE U DVE GRUPE , KAO RECIMO NAVIJACI ZVEZDE I PARTIZANA. JEDNI SU BILI ZA  DJORDJA MARIJANOVICA, JEDNI ZA MIKIJA JEVREMOVICA - UGLAVNOM SVAKO JE ISAO ZA SVOJIM IDOLOM.

Dok se svet delio na istok i zapad, na SAD i SSSR, na Bitlse i Stonse, mi smo vozili vespe, išli u Trst po farmerke i delili se na Đokiste i Mikiste - one koji slušaju Đorđa Marijanovića i one koji slušaju Mikija Jevremovića Legendarni pevači Đorđe Marjanović i Miki Jevremović bili su veliki prijatelji, iako su njihovi fanovi mikisti i đokisti gradili rivalitet gotovo kao Bitlsi i Stonsi. Vest o smrti Marjanovića veoma je rastužila i Mikijevu ćerku Jelenu Jevremović, koja za Kurir govorili o ovom fenomenu.

- Đorđe je bio naš veliki prijatelj. Moj otac i on su se decenijama družili. Mikisti i đokisti nikad nisu bili pravi rivali. Glavni predsednici tih udruženja su se sastajali i spremali planove za dalje turneje, festivale... Koliko god bili rivali, bili su veliki prijatelji - objašnjava nekadašnja pevačica.

Ona ističe da je Đorđe Marjanović mnogo pomogao njenom ocu da osvoji Sovjetski Savez.

- Đorđe je bio stariji desetak godina od mog oca. Krajem šezdesetih godina je poveo Mikija na turneju sa sobom. Đorđe ga je predstavio kao nadu nove Jugoslavije. Moj otac je bacio pod noge Ruse, jer su cenili živo izvođenje. Miki je 1976. i 1977. bio proglašen za najboljeg pevača Sovjetskog Saveza - seća se Jelena i nastavlja:

- Tata nije završio fakultet jer ga je Đorđe poveo u Rusiju. Ostala su mu tri ispita. Bio je najbolji student, ali je batalio studije. Ostao je najstariji apsolvent na fakultetu, kako je u šali govorio, zahvaljujući Đorđu Marjanoviću.

Prijateljstvo između dva rivala trajalo je pola veka.

- Imali su u Rusiji i po tri koncerta dnevno. Provodili su deset meseci na turneji. Kasnije je Đorđe bio redovan gost kod nas u kući. Dolazio je na slave, a kad se povukao, i na tatine koncerte. Mogle bi da se ispredaju priče o tom prijateljstvu. Preko pola veka su se oni družili - objašnjava bivša pevačica.

Kada je u januaru 2017. godine preminuo Miodrag Miki Jevremović od posledica moždanog udara, Đorđe Marjanović bio je veoma tužan, a i Jelena se i sada oseća isto.

- Teško mi je da pričam o tome... Plakala sam kad su mi javili da je umro. Uvek ću ga se sećati kao dobrog čoveka, prijatelja i velikog umetnika koji je sebe davao maksimalno, i pesmi i obožavaocima. U sjajnim odnosima sam danas s njegovim sinom Markom. Verujem da su Miki i Đorđe sada zajedno.

LEGENDARNI pevač Miki Jevremović govorio je da je od svega najvažnije preživeti popularnost. U tome je uspeo zahvaljujući vaspitanju i publici! Šezdesetih godina postojao je rivalitet između njegovih fanova i obožavalaca Đorđa Marjanovića. Jevremović je imao "mikiste", a Marjanović "đokiste". Pristalice dveju velikih jugoslovenskih muzičkih zvezda gotovo istovremeno su 1963. osnovale klubove obožavalaca.

- Bili su to mladi ljudi s kojima sam se stalno družio - rekao je Miki u jednom intervjuu za "Novosti". - Posle mnogobrojnih turneja po Rusiji, dočekivali su me na aerodromu, išao sam na njihove rođendane i roditeljske sastanke. Bila je to ozbiljna organizacija sa predsednikom kluba, sekretarom, kao i sa stalnim prostorijama.

Obožavaoci su odgovarali na njegova pisma i birali repertoar svom idolu. Na njihov predlog Jevremović je snimio "Osamnaest žutih ruža", "Zelenog druga", "Tata, vrati se", "Dilajlu"... "Mikisti" su imali klubove u Paraćinu, Ćupriji, Osijeku, Požarevcu, Makedoniji... Jevremovićevi i Marjanovićevi simpatizeri su se utrkivali između sebe ko će na njihove nastupe doneti više cveća i transparenata. Đorđe i Miki su bili rivali na sceni, ali van nje veliki prijatelji. Marjanovićeve reči o tome ostale su zapisane u Jevremovićevoj monografiji povodom 50 godina rada.

- Naše karijere bile su povezane neraskidivim nitima muzike, koja je bila i ostala naš život - napisao je Đorđe. - Divio sam se i uživao u svakoj Mikijevoj pesmi. Možda to čudno zvuči, jer smo bili veliki rivali na sceni. Taj rivalitet stvorili su "đokisti" i "mikisti", koji su bili nepomirljivi u svojoj ljubavi prema nama. I dok smo Miki i ja drugovali, oni su "ratovali", sve do naše zajedničke pobede na festivalu "Beogradsko proleće", kada smo u alternaciji pevali divnu pesmu Žarka Petrovića "Dve crvene ruže". Uz zahvalnost, što za prijatelja imam tako divnog čoveka i umetnika, želim da njegove pesme ostanu upisane za sva vremena.orđe Marjanović i „Đokisti“ pravi su fenomen, koji traje gotovo šest decenija. Sve je počelo kada je na televiziji otpevao svoj danas legendarni hit „Zvižduk u osam“ i oduševio publiku širom nekadašnje Jugoslavije. Njegovu neverovatnu popularnost u zemljama bivše Jugoslavije i Sovjetskog Saveza mnogi porede sa „Bitlmanijom“. Bio je prvi pevač sa naših prostora koji na nastupima nije samo mirno stajao pred mikrofonom, već je padao na kolena, bacao sako u publiku, plakao ili recimo ležao na sceni dok peva. Ta njegova harizma i strast upravo su ga i učinili miljenikom publike.Mladi su se tih šezdesetih i sedamdesetih delili na „Đokiste“, obožavaoce Đorđa Marjanovića, i „Mikiste“, obožavaoce legendarnog Mikija Jevremovića. Kada je Marjanoviću 1961. na festivalu „Zlatni mikrofon“ po mišljenju publike nepravedno oduzeta prva nagrada, „Đokisti“ su organizovali velike demonstracije i pravili nerede na Trgu Nikole Pašića u Beogradu, odnosno ispred Doma sindikata, gde je održano ovo takmičenje. Morala je da interveniše policija, a Đorđe Marjanović se popeo na automobil i pevao svojim obožavateljima, kako bi ih umirio.Ništa manju popularnost stekao je preko noći i u tadašnjem Sovjetskom Savezu, gde je održao niz turneja i koncerata, a na jednom od tih gostovanja upoznao je tamo i svoju suprugu Eli, sa kojom ima troje dece. Tokom gostovanja na koncertu Lepe Brene u Melburnu (u Australiji) 1991. godine, doživeo je moždani udar na sceni, dok je izvodio pesmu „Mene nema ko da žali“. Uprkos tome što je oporavak bio dug i težak, Đorđa Marjanovića ne napušta vedar duh i povremeno nastupa i danas. Obožavaoci već godinama redovno dolaze u Beograd iz Srbije, regiona i Rusije kako bi proslavili rođendan zajedno sa svojim miljenikom. To su uvek posebna druženja i trenuci za pamćenje.Stao je pred mikrofon i počeo da peva. Svi unutrašnji nemiri, emocije i zanosi trebalo je da ostanu u stavu mirno i sve da bude u glasu. I bilo je, ali emocije su prevladale, zanos ga je poneo i mladi pevač koga je Radio Beograd uporno odbijao na audicijama, najpre je počeo lagano da se kreće u ritnu pesme, potom je skinuo mikrofon sa stalka i bina je bila samo njegova. Svugde ga je bilo, padao je na kolena, plakao, valjao se po sceni, glumio svoje pesme i obožavaoce dovodio do transa i saznanja da je jedno vreme u zabavnoj muzici završeno. Novo je počelo onog trenutka kada je Đorđe Marjanović skinuo sako i zavitlao ga u publiku. U sali je nastao lom i ništa više nije bilo kao pre, ni među publikom, ni među pevačima. Bilo je to revolucionarno i neponovljivo.

Publika se organizovala u klubove obožavalaca, đokisti su ratovali protiv mikista, prva ploča Đorđa Marjanovića prodata je u tiražu od 11 hiljada primeraka u vreme kada je u Jugoslaviji bilo svega oko 20 hiljada gramofona, o njegovoj ogromnoj popularnosti u Sovjetskom Savezu i svakodnevnim nastupima pred desetinama hiljada ljudi pisao je i američki Njuzvik, a Jovanka Broz mu se pismom izvinjavala što nije stigla na jedan njegov koncert. Voleli su ga svi, i muškarci i žene i stariji i mlađi, i zajedno s njim na koncertima i festivalskim nastupima pravili spektakl.

Đorđe Marjanović je bio fenomen popularne kulture i zabavne muzike jedne zemlje koje više nema. A od juče nema nam ni njega. Neka ovaj Zabavnik bude malo hvala za sve veliko što nam je dao.

POTPUNO SAM VOLELA OBOJICU. IGRANKE NA KOSARKASKOM TERENU CRVENE ZVEZDE NA KALEMEGDANU NISU MOGLE DA SE ZAMISLE BEZ NJIH DVOJICE. NIKADA VISE NECE BITI TE ROMANTIKE TOG NABOJA EMOCIJA I STRASTI DOK SU SE DEVOJKE U ZIPONIMA I BALENTAKAMA SA OBAVEZNIM  BELIM CARAPICAMA VRTELE U  RITMU TE PREDIVNE MUZIKE. ZAL ZA TIM VREMENOM NIJE NEOPRAVDANA I NEPOTREBNA, TO JE STVARNA ZAL ZA NECIM TAKO DIRLJIVO LJUDSKIM. STO BI REKLA JELENA JEVREMOVIC -SADA KADA SU NA NEBU ZAJEDNO KAO DVE NAJSJAJNIJE ZVEZDE SIGURNO CE NACI PUT KA NASIM SRCIMA I DALJE! POCIVAJTE U MIRU LEGENDE!

POSADI KNJIGU

 GDE GOD VIDIS ZGODNO MESTO TI DRVO POSADI GOVORIO JE JOS JOVAN JOVANOVIC ZMAJ. OD KNJIGE DO DRVETA VE;IKI JE PUT. STA AKO SAD MOZEMO DA POSADIMO KNJIGU?

Kada deca u Argentini završe sa čitanjem knjige mogu da je zasade i iz nje će izrasti prelepo drvo.

Knjiga koja je namenjena deci od osam do 12 godina, donosi priču o malom dečaku koji priča o avanturama svog oca u ekvatorijalnoj džungli.

Ona je prva među knjigama u kampanji “Tree Book Tree” koju je pokrenula izdavačka kuća “Pequeno”, koja izdaje dečije knjige u Argentini.

Cilj ove kampanjeje da na jednostavan način demonstrira kako proizvodi od papira utiču na okruženje.

Knjiga je napravljena ručno od papira koji ne sadrži otrove, od ekološkog mastila i od semena drveta žakaranda koje treba da nikne kad se knjiga zasadi.

U knjižarama u Argentini se mogu videti zasađeni primerci ove knjige.Nemojte nas pogrešno shvatiti, mi volimo da živimo u informisanom društvu, to bi trebalo svakome da bude važno. Međutim, knjige zauzimaju mnogo prostora i svakako nisu baš najbolji prijatelji Majke prirode. Ukoštac sa ovim problemom uhvatila se argentinska izdavačka kuća Pekenjo editor (Pequeño editor), koja je nedavno objavila knjižicu „Moj tata je bio u džungli“ (Mi papá estuvo en la selva), dečju knjigu koju možete zasaditi nakon što je pročitate.Knjige koje se mogu zasaditi su zapravo odlična ideja, a nama je žao što je se mi nismo setili. Kao što postoji papir koji se može zasaditi, logičan korak je bio i taj da nastane knjiga koja se može zasaditi. Mogućnost da ovakve knjige odložimo na efikasan način i da pri tom zasadimo drvo? Pa to je budućnost. Koristeći papir bez kiseline i ekološko mastilo, ovo izdanje Pekenjo izdavačke kuće podiglo je izdavaštvo na visoku lestvicu, pri tom podstičući decu da čitaju, recikliraju i da se bave baštovanstvom. Ovaj potez Pekenjo izdavačke kuće je zaista vredan pažnje, jer dajući knjizi novi život, vi joj, u stvari, vraćate stari život, a to je drveće od kojeg je nastala.

Koliko se sume posece za knjige , namestaj, predmete od drveta.... A opet da nema knjiga i tog namestaja zivot ne bi bio isti. Pa ako zaista postoji mogucnost da se knjiga ponovo zasadi i da ponovno nikne neko drvo to je nesto sto je epohalno i tako potrebno. Sad skoro sam procitala i obracanje cuvene Grete u kome "proziva" Kineze sto jedu stapicima i unistaaju drvece. Naravno realnost je da su stapici od bambusove trske ,a toalet pair je recimo od drveta.

OVAJ POST JE KRATAK A PORUKA JE OGROMNA I VEOMA ZNACAJNA. RECIKLIRANJE PAPIRA NA OVAJ ILI ONAJ NACIN JE SPAS ZA NASU PLANETU. A KNJIGE NA PAPIRU SU NESTO NAJDRAGOCENIJE STO COVEK IMA. PISALA SAM O TOME VEC. NISTA NIJE KAO OKRETANJE STRANICA KNJIGE, KAKAV PDF. PA AKO POSTOJI NACIN DA SE KNJIGA VRATI PRIRODI TO JE NAJLEPSE STO SAM MOGLA CUTI! NAVIJAM ZA TO IZ SVEG SRCA!

O BOLESTI!

 

O BOLESTI! NE ZNAM DA LI CE IKO PROCITATI OVAJ TEKST JER NAM JE SVIMA BOLESTI PREKO GLAVE, PA IPAK TREBALO BI. I NE ,NE ZNAM DA LI SE ZADRZATI SAMO NA FIZICKIM BOLESTIMA KAD SU  PSIHICKE  VISE PRISUTNE NEGO IKAD ?PA HAJDE DA VIDIMO GDE SMO NEKAD ,A GDE SAD KAD SU BOLESTI U PITANJU!

"Znate li da je u 1891 godini postojalo samo 7 bolesti?

Postojalo je samo 12 lijekova i svi su bili izrađeni od biljaka.

Evo nas 120 godina kasnije kad imamo 10.000 + službeno registriranih bolesti, a nove su stalno u porastu.

Kako smo uspjeli da od 7 bolesti i 12 lijekova na bazi biljaka dođemo do 10.000 + registriranih bolesti?

Sad imamo i 561.000 patentiranih farmaceutskih lijekova.

Riječ " farmaceutski " dolazi od grčke riječi " pharmakon " što znači toksično, otrovno

Farmaceutska industrija gradi sve medicinske škole.

Pripremaju nastavni plan koji naši "beee" ponavljači trebaju popuniti u praznim poljima na ispitima.

Dobro su ih istrenirali.

Ali tko ih je trenirao?

I zbog čega?

561.000 patentiranih lijekova.

Znaju li polaznici medicinskih škola šta u stvari rade?

I ja ih to pitam u Cornell medical ili Johns Hopkins sveučilištu.

Ako zaista znamo šta radimo, kako je moguće da svake godine sve više ljudi oboljeva od raka, a ne manje?

Zašto svake godine ima sve više oboljelih od bolesti srca i krvnih žila, a ne manje?

Zašto se svake godine povećava količina dijabetičara, a ne smanjuje?

Zašto je sve više problema sa probavom?

Zašto je sve više operacija kukova?

Zašto je sve više artritisa?

Zašto?

Kako je to moguće?

Kažu- ne znaju!

Samo znaju da ako bi dobili još 1.000 milijardi dolara, da bi MOŽDA uspjeli pronaći odgovor.

Ako mi zaista znamo šta radimo, zašto je sve više bolesnih, a ne manje?"

~ Don Tolman

Kad smo kod Amera, bolje da je Kolumbo nije otkrio, zbog mnogo cega! Sa dolaskom španske ekspedicije na Karibe, bolesti kao što su male boginje, ospice i bubonska kuga, prenete su na starosedelačko stanovništvo, koje im prethodno nije bilo izloženo. Ono je bilo desetkovano i, kako navodi sajt “Histori”, oko 90 domorodačkog stanovništva je u narednom periodu preminulo. Kristofer Kolumbo je 1492. na ostrvu Hispaniola naišao na narod Taino sa 60 hiljada pripadnika. Do 1548. preživelo ih je svega 500. Isti scenario se desio širom američkog kontinenta.

Tako je 1520. godine uništeno Astečko carstvo od zaraze malim boginjama koju su doneli afrički robovi. Istovremeno, naučnici za Univerzitetskog koledža u Londonu tvrde u studiji pod nazivom “Veliko umiranje”, objavljenoj prošle godine, da je evropska kolonizacija Amerike, u stvari, uticala na promenu klime na planeti. Naime, krajem 15 veka, oko 60 miliona starosedelačkog stanovništva je živelo na američkom kontinentu, koje je opstajalo zahvaljujući obilnim prirodnim bogatstvima na velikom prostranstvu. Međutim, po dolasku evropskih doseljenika – u talasu novih zaraznih bolesti u kombinaciji sa ratnih pohodima, istrebljenjima i ropstvom – do 17 veka je stradalo 56 miliona domorodaca.

Zbog toga nije bilo nikoga da obrađuje zemljište. Stoga su drveće i bujna vegetacija ubrzo prekrili polja prethodno korišćena za poljoprivrednu proizvodnju. Kao rezultat, znatne količine ugljen dioksida su nestale iz atmosfere što je dovelo do hlađenja planete. Istoričari nazivaju taj misteriozni period kao “Malo ledeno doba” sa vrhuncem na početku 17 veka kada se, na primer, reka Temza redovno zamrzavala, a oštre zime i hladna leta širom planete smatrane odgovornim za glad. To je sve podsticalo “lov na veštice” u potrazi za krivcima, čak i ratove. Prva od sedam pandemija kolere u narednih 150 godina izbila je u Rusiji gde je preminulo milion ljudi. Bakterija je preko vode inficirane izmetom i hranom, preneta britanskim vojnicima koji su je potom doneli u Indiju, gde je umrlo milion ljudi. S obzirom na veličinu britanske imperije i aktivnosti njene flote, kolera se proširila na Španiju, Afriku, Indoneziju, Kinu, Japan, Italiju, Nemačku i SAD, gde je preminulo još 150 hiljada ljudi. Vakcina protiv kolere je pronađena 1885., ali se pandemija pojavila još nekoliko puta.

“Justinijanova kuga” se najpre pojavila u Egiptu, proširivši se preko Palestine i dalje preko Mediterana. Mada najnovija istraživanja, koja navodi BBC, sugerišu da je bolest stigla iz Azije od Huna, koji su pokušavali da prošire svoju imperiju.

Ova bolest se manifestovala povećanim limfnim žlezdama, a prenosili su je pacovi i njihove buve. Epidemija se u više navrata vraćala i u naredna dva veka od nje je preminulo najmanje 30 miliona osoba, dok se većina istraživača slaže da je stradalo oko 50 miliona ljudi ili trećina svetske populacije, mada pojedini izvori, poput časopisa australijske Asocijacije za vojnu medicinu, navodi čak 100 miliona. Hroničari beleže da je u Konstantinopolju (današnjem Istanbulu) dnevno umiralo između 5 i 10 hiljada stanovnika, tako da je u naredne tri godine nestala trećina populacije.

Bilo je toliko žrtava da nije bilo moguće njihovo sahranjivanje, pa su slagane u gradskim crkvama i kulama, jer hrišćanska vera nije dozvoljavala njihovu kremaciju.

Vizantijski dvorski istoričar Prokopius od Cezareje je u knjizi „Istorija ratova“ napisao da je epidemija „skoro dovela do nestanka ljudske vrste“. Takođe, hroničari beleže da je “Justinijanova kuga” pomogla širenju hrišćanstva, mada ima i autora koji smatraju da je to doprinelo usponu islama, kako se navode u američkom izdanju knjige „Infektivne bolesti“ (Infectious Diseases) koju su uredili Eskild Petersen, Lin Vej Čen (Hwei Chen) i i Patricija Šlagenhof Lavlor (Patricia Schlagenhauf-Lawlor). Istovremeno, deo eksperata, poput Merla Ajsenberga (Eisenberg) sa Univerziteta Merilend, smatra da je preterana tvrdnja da je „Justinijanova kuga“ bila prekretnica u antičkom svetu.

Ova druga po redu “bubonska kuga” je verovatno najsmrtonosnija epidemija od koje je preminulo najmanje 50 miliona ljudi, odnosno 60 odsto evropske i trećinu ondašnje svetske populacije, kako navodi Ole Benediktou (Benedictow) profesor istorije iz Osla, mada pojedini hroničari navode i mnogo veće brojke.

Pretpostavlja se da je žarište bilo u Aziji, a da je tatarskim osvajanjima preneta u Evropu. Njihov nomadski način života je olakšao prenošenje bolesti. Ima i mišljenja da su širenju zaraze doprineli i krstaši, koji su se vraćali iz pohoda u Jerusalimu. U Evropu je stigla preko luke Mesina na Siciliji, u koju su prispeli oboleli. Hroničari beleže da su mrtvi ležali na sve strane, tako da su se njihova tela raspadala, šireći neprijatni miris.

Stravične scene bolesti i smrti opisao je Đovani Bokačo u čuvenom delu „Dekameron“ 1348. godine. Engleska i Francuska su bile desetkovane kugom pa su sklopile primirje u “Stogodišnjem ratu” koji je besneo između ove dve države. Britanski feudalni sistem se raspao jer je kuga promenila ekonomske okolnosti i demografsku strukturu. I drastično oslabljeni Vikinzi nisu bili više u stanju da vode rat protiv starosedelaca na Grenlandu i odustali su od pokušaja da dopru do Severne Amerike.

Dejv Vagner (Dave Wagner), profesor Univeziteta Flagstaf u Arizoni ističe na osnovu proučavanja „Crne smrti“ i prethodne, „Justinijanove kuge“, da „potencijal za (modernu) pandemiju i dalje postoji“, jer je opstala mutirana varijanta virusa, koji je izazvao pomenute dve bolesti.

Naime, kako prenosi „National Geographic“. Vagner i njegov tim su potvrdili vezu između “Justinijanove kuge” i osam vekova kasnije “Crne smrti”, nakon što su izolovali fragmente DNK bakterije koja ih je izazvala – poznata kao Yersinia pestis – pronađenoj u skeletima dve žrtve sahranjenim pre 1,500 godina u Bavarskoj u Nemačkoj, Naučnici upozoravaju da je Yersinia pestis prisutna u oko 200 vrsta glodara širom planete, tako da je moguće da se pojavi i danas, navodi „National Geographic“.ubonska kuga se pojavila po drugi put u Londonu u drugoj polovini 17 veka, izazvavši smrt više od 20 odsto, odnosno između 75 i 100 hiljada stanovnika.

Zaklano je na hiljade mačaka i pasa kao mogućih prenosioca zaraze da bi se zaustavila zaraza koja se širila po lukama duž Temze. Epidemija je počela jenjavati u jesen 1666. godine, kada je izbio “Veliki požar u Londonu” u kojoj je izgorelo više od 13 hiljada kuća i 87 crkava. Vatra se brzo širila je jer većina domova bilo sagrađeno od drveta i slame. Treća pandemija kuge je izbila u Kini i preneta u Indiju i Hong Kong, izazvavši smrt 15 miliona ljudi. Bolest su najpre širile buve u vreme ekspanzije rudarske industrije u Junanu u Kini. Ipak, Indija je podnela najveći teret i pandemija je korišćena za represivnu politiku koja je izazvala revolt protiv britanske vlasti. Bolest je smatrana aktivnom do 1960. godine, kada je broj zaraženih pao na nekoliko stotina. panska groznica je izbila pri kraju Prvog svetskog rata i od nje je preminulo oko 50 miliona ljudi širom sveta, prema nekim izvorima čak i 100 miliona - dok je pola milijarde ili skoro trećina svetske populacije bilo zaraženo. To je mnogo veći bilans stradalih nego u prvom globalnom ratnom sukobu – u kome je poginulo 10 miliona ljudi.

Pretpostavlja se da je epidemija, izazvanu virusom H1N1 koji prenose ptice, izbila najpre u Kini, a zatim su je preneli kineski radnici koji su bili transportovani preko Kanade u Evropu. Groznica je nazvana španskom, jer je ova zemlja bila neutralna u ratu pa su mediji pisali o njoj, dok su ostale zemlje involvirane u tada u najvećem sukobu u istoriji, ograničile informacije strahujući da bi one mogle da dodatno uruše ionako poljuljani moral stanovništva.

Virus je bio smrtonosan jer je imunitet mnogih ljudi bio slab zbog neuhranjenosti izazvanoj ratnim okolnostima. Takođe, penicilin je pronađen tek 1928, tako da 1918. nije bilo leka kojim bi se zaustavile bakterijske infekcije u oslabljenom organizmu, što je vodilo zapaljenju pluća sa smrtnim ishodom. Hroničari beleže da su se, na primer, ljudi u SAD preko noći razbolevali i umirali izjutra na putu za posao. Kako ocenjuje američki Centar za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), španska groznica je bila ubitačna i manifestovala se brzim i ozbiljnim oštećenjem pluća.

“U 1918-oj, žrtvama ovog pandemijskog virusa pluća su bila ispunjena tečnošću i imale su jaku upalu plućnog tkiva,” navodi CDC. Za razliku od drugih slučajeva, na udaru španske groznice bili su ne samo deca i stariji, već i populacija od 20 do 40 godina. Naučnici su nastojali od 2005. da naprave kopiju virusa koji je izazvao špansku groznicu, kako bi procenili njegovu patogenost i sposobnost izazivanja bolesti. Istraživanje tima naučnika predvođenog Terensom Tampejem (Terrence Tumpey) iz CDC-a, pokazalo je da je virus iz 1918. bio “jedinstveni smrtonosni produkt prirode, evolucije i mešanja ljudi i životinja”. ojavio se najpre u Hong Kongu i proširio po Kini, a potom SAD-u i Engleskoj, gde je preminulo 14.000 ljudi. U drugom talasu naredne godine, umrlo je 1,1 miliona osoba širom sveta, od toga u SAD 116 hiljada. Pronađena je vakcina kojom je zaustavljena epidemija. andemija gripa – poznatog i kao “Hongkongški” – započela je u Kini u junu 1968, navodi “Enciklopedija Britanika”. To je treća pandemija gripa u 20-veku, koju je izazvao virus H3N2, od koga je preminulo milion ljudi širom sveta, od toga 100 hiljada u SAD.

Pretpostavlja se da je “Azijski grip” iz 1957. omogućio pandemiju “Hongkongškog gripa” kroz proces koji se naziva “promena antigena”, tokom koje se dešavaju male modifikacije gena virusa grupa – što, pojednostavljeno rečeno, dovodi do reakcije imunološkog sistema čoveka. Pomenutom promenom se objašnjava zašto ljudi obolevaju od gripa više puta.

Prvi put identifikovana 1981., SIDA uništava imuni sistem ljudi, što na kraju dovodi do smrti od bolesti protiv kojih organizam ne može da se bori.

Ova bolest je najpre registrovana u američkim homoseksualnim zajednicama, ali se smatra da se razvila od virusa u telu šimpanze u Zapadnoj Africi tokom 1920-ih. Preneta je na Haiti 1960-ih, a zatim u Njujork i San Francisko tokom 1970-ih. Do sada je od SIDA-e preminulo 35 miliona ljudi. Najnovijim terapijama je usporen razvoj bolesti, ali još nije pronađen lek koji bi je u potpunosti iskorenio.

SARS se pojavio najpre u Kini i manifestovao se kao ozbiljna upala pluća od koje je, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, inficirano 8.098 ljudi u 29 zemalja. Od toga je 774 preminulo, odnosno oko 10 odsto.

U početku se verovalo da su sisavci nalik rakunima (civet cats) bili prenosioci SARS-a, s obzirom da se meso ove životinje koristi u Kini za ljudsku ishranu. Međutim, istraživači su utvrdili 2017. da je, zapravo, kolonija šišmiša u kineskoj provinciji Junan izvor virusa, a da su pomenuti sisavci bili samo posrednici između njih i ljudi, prenosi američki magazin “Slejt” (Slate), koji ocenjuje da je slučaj SARS-a definisao okvir debate u 21. veku u smislu da li odgovor na pandemije treba da bude zatvaranje granica ili poboljšanje međunarodne saradnje kako bi se olakšalo praćenje bolesti i kontrola njenog širenja. U pojedinim mestima, SARS je izazvao ksenofobiju i “sinofobiju”, odnosno podozrenje prema Kini. Činjenica da su vlasti u Pekingu u početku ograničavale informacije o virusu, dodatno su uticale na stvaranje takve atmosfere.

Virus “ptičjeg gripa” H5N1 je prvi put registrovan u kineskoj provinciji Guangdong 1996., a njegovo prisustvo u ljudskom organizmu sledeće godine kod jednog pacijenta u Hong Kongu. Od 2003. Južna Koreja, Kina, Tajland i Vijetnam prijavilo su nove slučajeve zaraze H5N1 među životinjama, pre svega pticama, i na kraju ljudima. Oko 120 miliona ptica je umrlo od gripa ili ubijeno u cilju sprečavanja zaraze. Ovaj virus se prenosio i među ljudima. Doduše, mnogo ređe, ali sa visokom stopom smrtnosti – 6 od 10. Od “ptičjeg gripa” je preminulo oko 300 ljudi.

Protiv “pričjeg gripa” uspešno je korišćen lek Tamilflu. Tako je predsednik SAD Džordž Buš Mlađi (George W. Bush) 2005. zatražio od Kongresa milijardu dolara za obezbeđivanje zaliha ovog leka.

Ovu bolest je izazvao novi tip virusa H1N1, koji nije prethodno identifikovan ni kod životinja niti među ljudima, ocenjuje američki Centar za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC). Nastao je mutacijom humanog, ptičjeg i svinjskog virusa. Najpre je registrovan u SAD i ubrzo se proširio po svetu.

Prema proceni ovog centra, oko 575.000 ljudi je preminulo, odnosno jedan odsto od ukupno zaraženih. CDC navodi da su najranjiviji na “svinjski grip” deca i odrasli srednje dobi, dok su starije osobe otpornije zbog imuniteta koji su razvile pod uticajem raznih virusa gripa koji su se pojavili od sredine 20 veka. Inače, ovu bolest je pratila i sumnja da je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) proglasila pandemiju na nagovor stručnjaka koji su bili plaćeni od farmaceutskih kompanija, kako bi dobile sredstva za razvoj vakcina i lekova. Tada je SZO saopštio da se prema novoj definiciji, proglašenje pandemije temelji na širenju bolesti, a ne na njenoj ozbiljnosti.

Nakon iskustva sa SARS-om i “ptičjem gripom”, svet je reagovao pomalo panično na “svinjski grip”, pa su napravljene velike zalihe vakcina i lekova, a ubijeno je i mnogo životinja. Tako je Egipat naložio uništavanje 300 hiljada svinja. MERS-CoV (Bliskoistočni respiratorni sindrom korona virus) prvi put je identifikovan kod pacijenta u Saudijskoj Arabiji 2012. Kao i SARS, manifestuje se kao jako zapaljenje pluća, ali su ga pratili i gastrointestinalni problemi i otkazivanje bubrega. U 27 zemalja je registrovano 2,494 inficiranih ljudi od kojih je 858 preminulo, uglavnom u Saudijskoj Arabiji. Svi slučajevi se odnose na ljude koji žive na Arapskom poluostrvu ili su tamo putovali.U epidemiji Ebola virusa zaraženo je 28.600, od kojih je 11.325 preminulo, uglavnom u Gvineji, Sijera Leoneu i Liberiji. Po prvi put epidemija se proširila iz manjih gradova u urbane centre, pa se zdravstveni radnici pribojavaju širenja zaraze.

Savremeni svet raspolaže sa mnogo razvijenijim sistemom zdravstvene zaštite i tehnološkim kapacitetima da se odbrani od raznih bolesti nego ranije. Međutim, sam taj tehnološki napredak omogućio je stvaranje mnogo međuzavisnijeg sveta u kome se virusi kudikamo brže šire nego ranije.

“Virusi su se nekada širili brzinom glisera, danas brzinom mlaznog aviona” kazao je za magazin “Helf” (Health) stručnjak za infektivne bolesti Ameš (Amesh) Adalja iz Centra Džon Hopkins.

Prenošenje virusa olakšava i mnogo veća gustina stanovništva nego ranije. Takođe, kao što su nekada nehigijenski uslovi, zatim neuhranjenost, pogodovali širenju zaraze – tako sada to olakšava sve masovnija gojaznost i moderne bolesti, poput dijabetesa, navodi se u studiji objavljenoj u časopisu „Granice u ćelijskoj i infekcijskoj mikrobiologiji“ (Journal Frontiers in Cellular and Infection Microbiology).

Mada je pronalazak penicilina i drugih antibiotika pomogao u sprečavanju sekundarnih bakterijskih infekcija – čime su spaseni životi miliona ljudi – sada su mnoge bakterije postale imune na ove lekove

Izbijanje epidemija uvek podstiče najcrnje slutnje i scenarije “sudnjeg dana”, odnosno da čovečanstvu preti kataklizma. Poznati stručnjak Džonatan Kvik (Jonathan D Quick) sa poznatog Univerziteta Djuk u Severnoj Karolini, upozorio je u intervjuu za “Gardijan” (Guardian) da je sve veća verovatnoća da “ćemo imati najcrnji scenarij”.

On podseća da su slučajevi korona virusa registrovani na šest kontinenata. Doduše, smrtnost je 3,4 odsto, što je znatno manje nego kada je reč o SARS-u, ali se mnogo brže širi. Istovremeno, procenat preminulih je 34 puta veći nego kod sezonskog gripa.

Puštanje krvi

 

Puštanjem krvi lečili su se mnogi problemi, uključujući i glavobolje i groznica. Pre hiljadu godina, lekari bi koristili posebne instrumente, nekad čak napravljene od drveta, kako bi otvorili venu pacijenta i pustili mu krv. Ta praksa je bila uobičajena zato što su lekari verovali da sve bolesti potiču od viška krvi u sistemu i da u ljudskom organizmu treba da se uspostavi ravnoteža između elemenata vatre, vode, vazduha i zemlje, odnosno krvi, sluzi, žute i crne žuči.

Otpuštanjem dela krvi iz tela, ta četiri elementa bi se ponovo vratila u ravnotežu. 

 

"Srećnici" među pacijentima dobijali su terapiju pijavicama, a taj oblik terapije napušten je tek u drugoj polovini 19. veka.

 

Hidroterapija

 

Hidroterapija korišćena je za lečenje mentalnih oboljenja u mnogim ustanovama s početka 20. veka. Tada se verovalo da voda može predstavljati adekvatan lek, jer u zavisnosti od temperature, izaziva različite reakcije u telu. Ipak, ova terapija nije predstavljala opuštajuće kupke i osvežavajuće plivanje u prohladnom bazenu. Hidroterapija podrazumevala je uranjanje u kupke, koje je trajalo satima, a ponekad i danima, obično u malim prostorijama s malo ili nimalo svetlosne i zvučne stimulacije. 

 

Koristili su i tople ili hladne obloge u koje su umotavali celo telo pacijenta na po nekoliko sati.

Urinoterapija

 

Ispijanje sopstvenog urina u terapeutske svrhe možda zvuči odvratno, ali neki ljudi veruju da ta praksa pomaže u lečenju nekih bolesti. Urinoterapiju je popularizovao britanski naturopata Džon V. Armstrong, čija je porodica štošta lečila urinom. Zagovornika ovog tretmana ima i danas, a oni tvrde da urin sadrži antitela potrebna za borbu protiv različitih bolesti. Naravno, ne postoji naučna studija koja bi potkrepila ove tvrdnje.

Lečenje živom

 

Živa je otrovan metal, ali je nekada korišćena kao eliksir i topikalni lek. Persijci i Grci koristili su je jer se lako razmazivala, a kineski alhemičari su mešali tečnu živu i crveni sulfid žive, kako bi "produžili život i vitalnost". Neki su čak verovali da omogućava ljudima da hodaju po vodi i imaju večni život. Korišćena je i u lečenju sifilisa, zbog čega su mnogi pacijenti umirali od oštećenja bubrega i jetre.

 

Insulinski šok

 

Insulinski šok, poznat i kao terapija insulinskom komom, bila je jedna od prvih uspešnih terapija za šizofreniju. Međutim, ona je bila izuzetno neprijatna i opasna za pacijenta. Insulin bi se najpre koristio za smanjenje osećaja anksioznosti, nervoze, tremora, povraćanja i gubitka kilograma, a onda bi se doze povećale i pacijent bi zapadao u nesvesno stanje, posle čega bi bio manje agresivan. Insulin je korišćen u terapiji pacijenata sa šizofrenijom, jer bi privremeno nakon buđenja iz kome psihotične misli

nestale.

 

Buđav hleb

 

ListVerse piše da se buđav hleb koristio u mnogim zemljama, među kojima i u Srbiji, za sprečavanje infekcije. Kora buđavog hleba stavljala se na kožu glave stanovnika Egipta, jer se verovalo da ima lekovita svojstva.  Ujedno, bila je to prva i najprimitivnija upotreba antibiotika u borbi protiv bolesti. Iako više ne jedemo buđav hleb, iz njih dobijamo antibiotike koji nas leče od mnogih infekcija.

 

Lobotomija

 

Lobotomija je hirurška procedura u kojoj se razdvajaju nervni putevi u čeonom režnju od ostatk

a mozga. Ovaj tretman korišćen je za lečenje šizofrenije, bipolarnog poremećaja i drugih mentalnih bolesti. Rezultati su ponekad bili obećavajući, ali je kod mnogih pogoršala stanje. 

 

Američki neurolog Valter Džekson Frimen II zamenio je proceduru takozvanom transorbitalnom lobotomijom. Ona je podrazumevala guranje nečeg što podseća na bodež za led, kroz očnu duplju pacijenta i probijanje kosti koja razdvaja očnu duplju od frontalnog režnja. 

 

Lobotomije su kasnije zamenili mnogo efikasniji lekovi poput antidepresiva i antipsihotika.

Hemiglosektomija

 

Glosektomija je procedura uklanjanja jezika, ali hemiglosektomija podrazumeva uklanjanje samo jednog njegovog dela. To je oblik lečenja kojim su lekari u prošlosti pokušavali da poprave govorne mane. Nemački hirurg Johan Fridrih Difenbah skraćivao je pacijentima jezik, sve dok procedura nije proglašena ilegalnom, pošto su mnogi ljudi umirali tokom zahvata.

 

Elektrokonvulzivna terapija

 

ECT ili elektrokonvulzivna terapija, poznata je i kao šok terapija, a korišćena je u lečenju psihijatrijskih poremećaja. Ona podrazumeva upotrebu strujnih udara na mozak pacijenta, a u tridesetim je

prvenstveno korišćena u lečenju depresije. Dve elektrode stavljane su pacijentima na slepoočnice, a kroz glavu im je puštana naizmenična struja. Pacijenti su bili izloženi terapijama po tri puta nedeljno. Upotreba ECT-a čak je pojačana sedamdesetih godina, kada je pronađen način da pacijenti dobiju adekvatnu anesteziju.

 

Trepanacija

 

Trepanacija je možda i najgori tretman ikad korišćen u lečenju. Ovaj proces podrazumeva bušenje rupe u lobanji i izlaganje jednog dela mozga. U drevna vremena verovalo se da se čovek na taj način oslobađa od zlih duhova, a rupe su bušene oštrim kamenim bodežima. Krajem srednjeg veka počela su da se koriste metalna svrdla u tu svrhu, koja su olakšala bušenje lobanje.

Danas kao sto rekoh nema samo nekoliko bolesti, niti postoje ovi nacini lecenja. Gutamo  pilule i dobijamo inekcije, idemo na zracenje kao da ga nema svugde oko nas i sve smo bolesniji.

Ponekad koliko god to vama zvucalo strasno smatram da je zivot na planeti bio mnogo bolji i sa kugom i kolerom nego danas! Lekovi se jesu modernizovali ,ali niti lece niti vise mozemo da zivimo bez njih i kad je pandemija i kad nij. Kad su "normalne" okolnosti 90%  ljudske populacije koristi neke lekove svakoga dana! Uzasno! 

SAD IZVINITE STO SAM VAS SMORILA PISUCI OPET O BOLESTI. SAMO SAM HTELA DA UPOREDITE PROSLO VREME I OVO SAD. RAZUMECETE O CEMU PRICAM. UNISTIVSI PLANETU UNISTILI SMO I SAMI SEBE. I SADA JE POTPUNO KASNO DA SE NESTO URADI.NAZALOST. ZATO  UZMITE ANTIDEPRESIVE I PROBAJTE DA  PROZIVIT SVOJ ZIVOTIC NAJBOLJE STO MOZETE IAKO VAS U TOME SZO OMETA!

 

.

KONTROLA BESA I GNEVA

 NIJE ISTA EMOCIJA BES  I GNEV! NI LJUTNJA I MRZNJA. KONTROLISATI OVE EMOCIJE JAKO JE TESKO. A ONE NAM UNISTAVAJU ZIVOT I TO BUKVALNO.GNEV JE  PARAVAN ZA RAZUM!

Bes  je emocija proistekla iz nečije psihološke interpretacije usled vređanja, povređivanja ili pak odbijanja te osobe. Uvek ga prati i snažna želja za osvetom i ispravljanjem tuđih postupaka na jednako ofanzivan način. Gnev je emocionalna reakcija, koja može biti izazvana objektivnim događajima, ali i iracionalna, nerazumna izazvana autosugestijom. Relativno je stabilna i trajna osobina koja usmerava ponašanje u različitim društvenim situacijama, a ispoljava se u doživljaju srdžbe ili gneva, u nasilnom ponašanju, negativizmu prema autoritetima, nameri da se neko fizički ili psihički povredi.

Jedna zmija je, dok je puzala preko oštre testere, bila posečena... U gnevu, obmotala je testeru svojim debelim telom pokušavajući da istisne život iz testere. Sa svakim besnim stiskom, zmija je osećala sve veću bol, ali bi nastavljala, jer nije dozvolila da se testera izvuče od bola koji joj je izazvala. Na kraju, odbivši da pusti sečivo, zmija je i umrla, ne znajući da je sve vreme trebala da se oslobodi početnog bola i usredsredi se na svoju budućnost i put kojim je krenula.

Umesto toga, zmija se prepustila besu i osveti, zbog čega je na kraju izgubila život.

Kontrolišite svoj bes, oprostite onima koji vas povređuju i ne dajte ljudima ili stvarima da imaju moć nad vama.

Pustite i otpustite!

Tvoj mir je neprocenjiv

 Bes (ljutnja) spada u jednu od osnovnih emocija, pored sreće, tuge, straha i gađenja. Svaka od osnovnih emocija je kroz istoriju čovečanstva imala neku zaštitnu ulogu, pa je tako uloga besa povezana sa reakcijom simpatičkog nervnog sistema “bori se ili beži”. Konkretno, bes je povezan sa rekacijom “bori se” koja se javlja kada se osoba nađe u opasnosti i proceni da može da savlada tu opasnost.

Postoje različiti okidači za bes. Pre svega, bes se javlja kada osoba nije u mogućnosti da zadovolji svoje potrebe. Ljudi su bića usmerena ka cilju, oni uvek imaju želje i ciljeve koje tokom života teže da ostvare. Bes se javlja kada dođe do osujećenja njihovih ciljeva ili pojave različitih prepreka.

Osim toga, čovek je tokom odrastanja izložen različitim uticajima i iskustvima i na osnovu toga gradi svoj sistem vrednosti. Bes se zato javlja i kao reakcija na ono što osoba doživljava kao nepravdu ili kršenje moralnih standarda.nstinktivan način ispoljavanja besa je putem agresivnog ponašanja. Agresivno ponašanje može da se manifestuje fizičkim ili verbalnim putem.

• Fizička agresivnost je uglavnom prva asocijacija kada govorimo o agresivnosti. Ono podrazumeva fizičke napade na druge ljude (udaranje, šamaranje, guranje, davljenje i slično) ili uništavanje materijalnih stvari (bacanje ili lomljenje različitih predmeta).
• Verbalna agresivnost je takođe česta posledica besa i ona kao i fizičko nasilje može dovesti do veoma ozbiljnih posledica. Pod tim pojmom se podrazumevaju vređanje, psovanje, vikanje, omalovažavanje i slično.

Neki ljudi svoje agresivne tendencije ispoljavaju otvoreno, kroz svađu, vikanje, fizičke napade ili na bilo koji drugi očigledan i direktan način, dok neki ljudi agresiju ispoljavaju na pasivan način. Pasivna agresija podrazumeva da osoba ne pokazuje ljutnju otvoreno, već da je ispoljava na indirektne načine sa ciljem da povredi ili osujeti drugu osobu. Ovaj oblik agresivnog ponašanja se ispoljava kroz nespremnost da se otvoreno govori o problemima, pri čemu osoba svoje nezadovoljstvo ispoljava najčešće putem namernog izbegavanja odgovornosti u odnosu na osobu prema kojoj oseća bes.

Svako nekada iskusi osećanje besa i to je potpuno normalna reakcija. Problem kontrole besa se javlja kada učestalost ili intenzitet ovakve reakcije ugrožava interpersonalne odnose i efikasnost u radu, kada dovodi osobu u probleme sa zakonom i kada ugrožava njeno mentalno zdravlje.

Kada osoba reaguje besom često i intenzivno, govorimo o problemima kontrole besa. Ovaj problem spada u probleme kontrole impulsa. To znači da kada osoba naiđe na neku frustraciju, ona ne može sa njom da se izbori na konstruktivan način, već reaguje na nju osećanjem besa i agresivnim ponašanjem i to na nesrazmerno intenzivan način.

Osoba koja ima problema sa kontrolom besa i agresije, kada se nađe u situaciji frustracije biva zaslepljena svojim iracionalnim uverenjem da nešto “nije smelo da se desi” ili da neko “nije smeo nešto da uradi” i slično. Iz takvog, rigidnog načina gledanja na stvari, bez sagledavanja šireg konteksta i pokušaja konstruktivnog rešenja problema, sledi osećanje besa koje osoba pušta da “ovlada” njom i njenim ponašanjem.ao i mnoga druga ponašanja i reakcije, bes i agresivno ponašanje kod ljudi kod kojih se javljaju učestalo, predstavljaju neku vrstu navike. Osoba koja nije znala na koji drugi način da reaguje na frustraciju, reagovala je agresijom i to se ustalilo kao obrazac ponašanja koji se stalno ponavlja, izazvan novim frustracijama.

Nemogućnost kontrole sopstvenog osećanja besa može dovesti do različtih destruktivnih posledica, koje se ne odnose samo na druge ljude, već i na sopstveni integritet.

Kada osoba često i intenzivno oseća bes, to dovodi do različitih bioloških i fizioloških promena u njenom organizmu, što su posledice koje su najviše ugrožavajuće po samu osobu. Promene kao što su povišen krvni pritisak, ubrzan rad srca, povišen nivo adrenalina i noradrenalina, predstavljaju stres za organizam i dugotrajna izloženost ovakvim promenama može dovesti do raznih hroničnih bolesti.

Osim toga, osobe koje ispoljavaju agresivno ponašanje, često dolaze u sukob sa zakonom, završavaju u zatvoru ili bivaju na drugi način sankcionisane.

Karakteristično za osobe sa čestim ispadima besa je i to da nakon gubitka kontrole osećaju druge negativne emocije, kao što su stid, razočaranost, potištenost, depresivnost, pa čak i još intenzivniji bes (ovog puta usmeren na sebe) zbog prethodnog gubitka kontrole.

Često je uverenje da će odgovor na pitanje kako izbaciti bes iz sebe rešiti probleme. Međutim, suprotno tome, naučnici su pokazali da "izbacivanje" besa iz sebe, tako što osoba dopušta sebi da se ponaša na agresivan način prema drugima, ne dovodi do stvarnog olakšanja, već naprotiv, posledično dolazi do eskalacije besa i agresije.

Govoreći o kontroli vlastitog besa, važno je naglasiti da nije pitanje samo kako obuzdati bes, već je ključno da se uverenja osobe koja dovode do toga da ona u određenim situacijama oseti bes osveste i modifikuju.

Neke od strategija kontrole besa koje su se pokazale veoma korisnim i praktičnim, potiču iz Racionalno-emotivno-bihejvioralne terapije.

Najbolji način regulisanja sopstvenog besa je putem obraćanja pažnje na to šta dovodi do naše besne reakcije i razmišljanja o tome koliko je ta reakcija zaista adekvatna, kao i da li će nama doneti više koristi ili štete.

Ljudi kada su besni često preuveličavaju svoje doživljaje i dramatizuju situaciju. Na ovaj način oni boje i samo viđenje situacije. Prema tome, umesto da u situaciji frustracije osoba sebi kaže: “Ovo je strašno, nepodnošljivo, nije smelo da se desi”, bilo bi korisnije da kaže: “Uznemirava me što se ovo dogodilo, ali takve stvari se dešavaju, ja to mogu da podnesem i bes i agresija će mi samo doneti još štete i još gore posledice”.

Kod osoba koje često reaguju agresivno, korisno je upotrebiti “stop” tehniku u situacijama frustracije. Kada osoba oseti bes, koji prethodi agresivnom ispadu, ona može zastati za trenutak i reći sebi: “U redu, ovako sam reagovao već sto puta, znam kakve su posledice, hajde sada da pokušam da reagujem na neki drugi način”.

U svrhe poboljšanja interpersonalnih odnosa, korisno je praktikovati veštine asertivnog ponašanja. Asertivno ponašanje predstavlja alternativu kako agresivnom, tako i pasivnom ponašanju. Ono podrazumeva da osoba umesto besnog ispada ili povlačenja, jasno i direktno izrazi svoja osećanja i potrebe, ali pritom poštujući prava i osećanja drugih: “Povredio me je način na koji razgovaraš sa mnom i voleo bih da mi se sledeći put obratiš na lepši način”.

Još jedan način izlaženja na kraj sa besom je humor. Humor je odlika mentalnog zdravlja i u ovom slučaju, on može osobi pomoći da sagleda situaciju iz drugačije perspektive i relativizuje svoja rigidna uverenja.

Naravno, ukoliko postoje konstantni izvori stresa i frustracije u životu osobe, veća je verovatnoća da će ona često doživljavati bes. Tada je korisno zaista naći način da se izbegnu okidači i kada je potrebno i moguće, da se nađu alternative.

Za sve prethodne tehnike je važno biti uporan i strpljiv. S obzirom na to da je navika učestali i gotovo automatski obrazac ponašanja, potrebno je uložiti napor i volju kako bi se ona iskorenila.

Gnev ili ljutnja je jedan od najčešćih osećanja u našem društvu. Svako je iskusio gnev. Često ga nazivamo i uzrujanošću. Vrlo je opasno ljutnju zadržavati u sebi. „Gnev je kiselina koja može naneti više štete  posudi u kojoj se nalazi, nego onome na šta se izlije”, napisao je Mark Tven. Drugim rečima, više nego ikome drugome, ona šteti osobi koja se ljuti.

I Garison Kejlor, američki autor  i radijska ličnost slično je primetio:

„Čovek ne može gnev jesti za doručak i s njim ići uveče na počinak, a da ne naškodi svojoj duši.”

Biblija takođe osuđuje gnev: „Ne budi nagao u duhu svom na gnev, jer gnev počiva u nedrima bezumnih” (Car Solomun, Propovednik 7,9).

Kako onda postupati sa gnevom?

Šta je gnev?

Gnev je vrlo snažno osećanje. Kada ste puni gneva, vaši mišići se stežu, krvni pritisak raste, raste i nivo šećera u krvi i povećava se broj srčanih otkucaja. Varenje se usporava, adrenalin se izliva. Gnev nanosi veliku štetu vašem telu.

To možemo prepoznati u ovim izrekama o gnevu:

„Ljudi koji lete u gnev, uvek imaju loše sletanje.” – Vil Rodžers, kolumnista i radio voditelj

„Svako je otprilike onoliko velik koliko je veliko ono što ga može razgneviti.” – Vinston Čerčil

„Nikome ništa ne obećavaj u velikoj radosti. Ni na čije pismo ne odgovaraj u velikoj ljutnji.” – Kineska poslovica

Da li je gnev greh?

Mi proživljavamo različita osećanja. Osećanja su reakcije na različite okolnosti u kojima se možemo naći, poput reakcije „bori se ili beži” (fight or flight). Osećanja sama po sebi nisu „loša”. Ali, osećanja nas mogu odvesti u greh, a gnev je poseban problem, jer smo u gnevu skloni nepromišljenom postupanju, pa tako znamo da pravimo ozbiljne grehe.

„Čuli ste da je rečeno našim starima: ’Ne ubij! Ko ubije, odgovaraće pred sudom.’ A ja vam kažem da će svaki onaj ko se ljuti na svoga brata odgovarati pred sudom” (Isus Hrist, Matej 5,21.22).

Isus uzima zakon iz Starog zaveta i ukazuje na to da se dela temelje na mislima i osećanjima. Ubistvo proizlazi iz ljutnje i mržnje. Misao prethodi činu, pa zato Isus, osim što želi da spreči zla dela, želi i da zaustavi zle misli. Verske vođe su naglašavale da se u obzir uzimaju samo dela, a što god želite možete da mislite. Ali Isus odbacuje ovu ideju pokazujući da ne možete biti istinski dobri ako vam se um bavi zlim mislima.

Gnev ubija – doslovno! Bog je rekao Kainu: „Što se srdiš? Što ti se lice promeni? Nećeš li biti mio kad dobro činiš? A kad ne činiš dobro, greh je na vratima. A volja je njegova pod tvojom vlašću, i ti si mu stariji” (Biblija, 1. Mojsijeva 4,6.7). Ali Kain je bio toliko pun gneva da je ubio svoga brata.

Iz ovog primera vidimo koliko je gnev opasan. Biblija nam kaže da možemo imati kontrolu nad svojim osećanjima, a kaže nam i kako.

Upravljajte svojim osećanjima

Pavle piše vernicima crkve u Efesu: „U svom gnevu ne činite greh” (Biblija, Efescima 4,26).

Potrebno je da vladamo svojim gnevom i nadvladamo ga. Potrebna nam je Božja pomoć da bismo postali slični Njemu: „Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom” (Biblija, 2. Mojsijeva 34,6).

Spor na gnev, prašta zlo, pobunu i greh, milostiv i milosrdan – to su božanske odlike koje treba da pokušamo da usvojimo. Osim toga, Božji gnev je sasvim drugačiji od ljudskog. Bog ne „besni”

– On ljutnju ne doživljava na naš, grešan način. Bog ima sve pod nadzorom – On se ne „ljuti” kao mi.

Zašto ne bi trebalo da se ljutimo? Jakov pokazuje da u Božjim očima naš, ljudski gnev nikada ne može biti dobar: „Neka svaki čovek bude brz da čuje, spor da kaže i spor da se razgnevi, jer čovekov gnev ne stvara pravednost pred Bogom” (Biblija, Jakov 1,19.20).

Govorimo o situaciji u kojoj nam je pao mrak na oči, o osećaju gubitka kontrole nad sobom u stanju krajnjeg gneva i besa koji zamračuju rasuđivanje, što nas je dovelo do loših odluka i postupaka. Mudar čovek je napisao: „Sav gnev svoj izliva bezumnik, a mudri ustavlja ga natrag” (Car Solomun, Priče 29,11).

Novine su pre nekog vremena izvestile o nesreći dveju sestara. Jedna je imala sedamnaest, a druga devetnaest godina. Starija sestra je maramicom koja je pripadala mlađoj sestri obrisala prašinu s nameštaja. Mlađa sestra se toliko razljutila da je stariju izbola nožem.

Ljutnja može dovesti do nesreće i do uništenih života – do smrti jedne sestre i zatvorske kazne za drugu.

Osećanja ograničite vremenski

Izjavu upućenu vernicima u Efesu, Pavle nastavlja ovim rečima: „Neka sunce ne zađe, a vi da ste još gnevni” (Biblija, Efescima 4,26).

Svoja osećanja vremenski treba da ograničimo. Ne idite na spavanje dok ste još puni gneva. To je pravilo u našoj porodici. Pre odlaska na spavanje moramo porazgovarati da bismo sve razrešili. Danas se svi jako volimo i nikada nismo dugo zlovoljni.

Gnev je opisan dvema grčkim rečima:

Prva reč je orge. To je gnev koji nastaje polako, ali je vrlo jak i dugotrajan.

Druga reč je thumos ili thymos. Ona opisuje gnev koji je izliv unutrašnjeg besa. Brzo nastaje, ali je kratkotrajan. Postoji još jedna reč, paragismos, koja u sebi nosi zamisao pravednog gneva.

Hajde da onda oblikujemo svojim rečima 26. stih: „U gnevu koji sporo nastaje, nemojte doći do tačke gde ćete pogrešiti; nikada nemojte dopustiti da sunce zađe dok u sebi imate jak osećaj ljutnje.”

Stih 27 govori o tome zašto je to važno: „I ne dajte uporište đavolu! Đavo može upotrebiti gnev u svoju korist – zato mu nemojte dati priliku!

Gnev je stvar izbora

Možda u to ne verujete i zato kažete: „Ja se samo razljutim. To se događa!” Ali ipak je istina da je gnev pitanje odluke. Ne dopustite da drugi ljudi ili okolnosti vladaju vašim ponašanjem. Možete odlučiti da se nećete ljutiti čak i kada ste strašno izazvani. Fariseji su često pokušavali da izazovu Isusa, ali On nije odgovarao gnevom.

Ne treba da izazivamo gnev kod svoje dece (Biblija, Efescima 6,4; Kološanima 3,21). Nikome ne treba pristupati s ljutnjom. „Nikome ne pristupajte s uvredama ili gnevom u glasu. Neka sve Božje sluge, od onih na najvišim položajima do onih sa najnižom službom, hode ponizno pred Bogom.”

Gnev se najbolje rešava ljubavlju. Ako nekoga volite, nećete pribegavati gnevu i besu. Ljudi vas mogu uvrediti, ali je na vama odluka da se ne ljutite. Ljudski gnev je povezan sa grešnim ja. Nesreća je u tome što nas gnev izjeda iznutra i uništava. Američki pisac i teolog, Frederik Buehner kaže: „Od sedam smrtnih grehova, gnev je verovatno najzabavniji. Lizanje sopstvenih rana, oblizivanje usta nad davno prošlim uvredama, prevrtanje jezikom po očekivanjima nadolazećih gorkih sukoba, naslađivanje poslednjim ukusnim mrvicama bola koji vam je zadat i onog kog ćete vi zadati – na različite načine je gozba dostojna cara. Glavni problem je u tome što sami sebe proždirete. Kostur na gozbi ste vi.”

Ezop je ispričao basnu o medvedu i pčelama. Medved prilazi košnici i želi med. Jedna pčela izlazi da bi odbranila košnicu i ubada medveda u nos. Medveda obuzima strašan gnev, pa u besu počinje da udara košnicu. Čitav roj zbog toga izleće iz košnice, napada medveda i primorava ga na bežanje. Dok se oporavljao, medved je shvatio da je bolje smireno primiti jedan ubod, nego ih zbog besa primiti hiljadu.

Kad je u pitanju gnev, problem leži u nama i našoj sebičnosti.

„Gnev i ogorčenost su dva uočljiva znaka usredsređenosti na sebe i nepoverenja u Božje upravljanje nad vašim životom. Kad verujete da Bog sve vodi na dobro onima koji Mu pripadaju i ljube Ga, tada na iskušenja možete odgovoriti radošću, umesto gnevom i ogorčenošću”, napisao je Džon K. Boger.

Ne želimo biti ljuti, niti želimo da se predamo gnevu i grešiti.

Danas smo odlučili da utišamo gnev blagim odgovorom.

Nisam vernik, ni ateista, uopste imam fleksibilan stav prema veri, ipak u necemu moramo pronaci uporiste u borbi protiv losih emocija. Na ovaj ili onaj nacin neophodno ih je kontrolisati.

NAJBOLJI PRIMER JE PRICA O ZMIJI KOJA JE PO MENI OLICENJE ZLA. A ETO I NJOJ SE DESIO BES I GNEV I OKONCALA JE ZIVOT ZBOG TOGA. NE ZNAM. MISLIM DA NAS SAD TOLIKO TOGA TERA NA BES I GNEV.  SVET NIKADA NIJE BIO SUROVIJI I NEREALNIJI. PA SUOCIMO SE SA NJIM KONTROLISUCI BES I GNEV. NAS SAMIH RADI. MOZDA I USPEMO SUZBIJAJUCI TE EMOCIJE KOLIKO GOD MOZEMO DA PROZIVIMO NASE ZIVOTICE KOLIKO TOLIKO LAKSE!