PRIJATELJSTVO

 NEMA NISTA TOLIKO VELIKO VAZNO I SNAZNO KAO PRIJATELJSTVO. TOLIKO JE TO VAZNO DA JE U LJUBAVNOJ VEZI VAZNO DA VAM JE PARTNER I PRIJATELJ. DAKLE NA LESTVICI NAJVAZNIJIH OSOBA ZA NAS  NA  CELOM  SVETU SIGURNO JE PRIJATELJ!IMA IH CETIRI VRSTE. PA DA VIDIMO KOJE SU TO.

Pomagač

Pomagača možemo prepoznati po nekoliko stvari: štitiće nas kada smo ranjivi i biće naše utočište kada se plašimo, a pružiće nam dvostruko više nego što smo tražili.

Istrajni prijatelj

Istrajnog i dugotrajnog prijatelja možemo prepoznati po četiri stvari: odavaće nam svoje tajne, pažljivo će čuvati naše, neće nas napustiti u nesreći, a čak će i umreti za nas.

Mentor

Mentora možete prepoznati po četiri stvari: sprečiće nas kada vidi da ćemo pogrešiti u nečemu, vodiće nas ka dobrim postupcima, govoriće nam ono što bismo trebali da znamo i pokazivaće nam put do samih nebesa.

Saosećajni prijatelj

Saosećajnog prijatelja možete prepoznati po četiri stvari: po tome što se neće radovati našoj nesreći, radovaće se našoj sreći, sprečavaće druge da govore loše o nama i podržaće druge kada hvale naše dobre osobine.

Tesko je steci  pravog prijatelja (iz bilo koje gore navedene grupe), a mozda je jos teze sacuvati ga. Pa evo nekoliko saveta kako sacuvati prijatelja.

Naučite da slušate ljude. Što više budete slušali misli i osećanja iza reči, to ćete bolje razumeti ljude. Obraćajte pažnju ne samo na reči, već i na izraz lica, oči, ton i boju glasa. Provedite neko vreme u tišini sa prijateljem jer će to produbiti vaš odnos i povećati kapacitet za razumevanje.Prijateljstva treba negovati. Ako ste uvek prezaposleni i nikada nemate vremena naći se s njima – zašto bi se oni družili s vama. Isto i i ako ste ušli u vezu ili ako ste dobili dete – vaš se život promenio i više nećete imati toliko vremena za prijatelje, ali svejedno nađite vremena za njih. Ljubav i privrženost su za vezu isto što i svetlost i voda za biljku. Nije dovoljno samo da osećate ljubav već i da jasno iskazujete i pokazujete. Prijateljstvo jača ako i jedna i druga strana oseća da je cenjena, da nije samo još jedan u nizu ljudi koji prolazi kroz vaš život .Ljudi greše. Ponekad vaša će prijateljiva učiniti nešto što vam neće vaš dobro „sesti“. Ali, svi smo mi od krvi i mesa i niko nije bezgrešan. Pružite prijateljima podršku, jer biste i vi žeeli njihovo razumevanje i oprost u slučaju da nešto pogrešite.

Nezavisno od toga da li je u pitanju novostečeno prijateljstvo ili prijateljstvo koje traje godinama, svako prijateljstvo je specifičan međuljudski odnos koji vas spaja sa drugom osobom i koji traži određeni vid vašeg odricanja i umeća da ga sačuvate kako bi moglo da traje.

To koliko ste u tome uspešni, i koliko ćete prijateljstvo do koga vam je stalo uspeti da sačuvate, zavisi od mere u kojoj ste doneli pravu procenu i koliko ste dobro izabrali osobu za druženje.

U prijateljstvu obe osobe koje grade to prijateljstvo moraju podjednakom merom u njemu da budu strana koja pruža i isto toliko strana koja očekuje.

Dakle, onoliko koliko pokažete svoju predanost i posvećenost u prijateljstvu, onoliko koliko u njemu uložite svoju iskrenost, solidarnost, naklonost ili bilo koju drugu pozitivnu osobinu, toliko možete i smete da očekujete i zahtevate od prijatelja da vam vrati. Ono što sami niste spremni da učinite za prijatelja nemojte očekivati da učini ni on za vas.

Trudite se da čuvate tajne. Ono što vam prijatelj ispriča i poveri, zadržite kao informaciju isključivo za sebe i nipošto je nemojte drugima prenositi. Sigurno ni vi ne bi ste želeli da nešto što poverite u priči nekome stigne do drugih osoba za koje možda ne želite da to nešto znaju.

Ukoliko vam prijatelj ispriča neki problem i očekuje od vas odgovor i savet, budite sigurni da to radi baš zato što od vas očekuje pomoć ili bar podršku. Zato sve što možete da preduzmete na tom polju preduzmite. Predano i koncentrisano ga saslušajte i recite uvek iskreno mišljenje. Vaša neiskrenost bi mogla uvući prijatelja dublje u problem ili ga učiniti povređenim, a to sigurno kao dobrom prijatelju nije vaš cilj.

Birajte za prijatelje osobe koje su vam što više slične i sa kojima imate koje teme ili događaje da delite.

A ako postoji ona izreka „ Bog nam je dao porodicu ali, hvala bogu, dao nam je i prijatelje“ ovi odnosi često mogu biti zahtevni. Situaciju često komplikuje činjenica da su prijatelji suprotnog pola.

Svakodnevna iskustvasugerišu kakosu neromantična prijateljstva između muškarca i žene prilično česta pojava. Muškarci i žene, žive i rade, druže se i velika većina njih na završi u romantičnoj vezi ili barem ne u istom krevetu.

Ipak, američki psiholog Adrian Vard u svojoj kolumni tvrdi da je ovo spoljašnje platonsko supostojanje samo muškaraca i žena bez ikakvih seksualnih nagona zapravo samo fasada. On smatra da se u praksi, u dubini svakog muško-ženskog odnosa nalazi i seksualna fantazija koja čeka da ispliva na površinu. Muškarci žene mogu imati ozbiljna prijateljstva, ali često ona uključuju određeni stepen privlačnosti, koji obično dolazi od muške strane. Privlačenje može da unese malo zabave, ali obično na kraju postane prepreka.....

 Nesreća otkriva one koji nisu pravi prijatelji - Aristotel

Pravi prijatelji su oni koji će vam reći:

"Možeš me nazvati u bilo koje doba!" To su oni koji će vam pomoći i hrabriti vas u najtežim momentima i oni koji će s vama jednostavno ćutati kad to zatreba.Pravi prijatelji će biti s vama i prihvatati vas onakvu kakve ste zaista. Za njih ste uvek najdivnija osoba! Možete nositi najčudniju odeću, odabrati partnera kakvog želite. Ništa se neće promeniti. Super je kad imate zajedničke interese. Još je bolje kad imate isti smisao za humor. I dok se drugi kratko i stidljivo nasmeju- vi ne možete da prestanete da se smejete kada ste sa njima.

Ne igraju se sa mobilnim ili gledaju okolo dok im pričate nešto. Oni su pažljivi i upijaju svaku vašu reč. Često primete i stvari s kojima vas čak i nekoliko meseci kasnije iznenade.

"Ajme, pa ti se toga sećaš?!“ Da, oni to znaju – jer su slušali. Vide najbolje u vama i podstiču vas da to pokažete.

Oni kažu stvari poput: „To zaista dobro znaš ili možeš!“ – i to i misle. Ponekad kažu nešto o vama, nakon čega pomislite:

„Uh, pa nisam baš tako super.“ Za svoje prijatelje jeste – jer veruju u vas i podstiču vas da to budete.

Niste se videli 25 godina – ali kod prvog susreta je sve kao da ste se juče rastali. Odavno ne stanujete u istom gradu, ali kad se čujete telefonom, osećate se blisko kao i uvek.

Oni vas podržavaju, ali će vam jasno i glasno reći ako pogrešite. Svoje mišljenje neće zadržati iz ljubaznosti. Odnose se prema vama kao prema odrasloj osobi. I veruju da se možete nositi s tuđim mišljenjem – kad je drugačiji od vašeg.

Iskreni su, ali neće vas uvrediti. Postavljaju pitanja kako bi vam pomogli. Ponekad su nemilosrdni, ali samo jer im mnogo značite.

IMATI OSOBU KOJA JE OPISANA U OVOM TEKSTU NAJVECE JE BOGATSTVO. ALI PRIJATELJSTVO JE ODNOS DVOJE LJUDI.  BUDITE I VI OSOBA IZ OVOG TEKSTA!

ZNANJE I I NTUICIJA I INTELIGENCIJA

PISALA SAM VISE PUTA O OVIM TEMAMA, ALI MISLIM DA NIKAD NIJE DOSTA. MORAMO DA SHVATIMO DA ZNANJE I INTELIGENCIJA NISU ISTO ,A DAJ E INTUICIJA NJIHOVA POVEZNICA! PA HAJDEMO KAO I UVEK RDOM. POCECU OD DEFINICIJE ZNANJA, A ONDA I O NJEGOVIM VRSTAMA. 

Znanje je rezultat kognitivnog procesa koji ima određenu strukturu i faze vezane za faze formiranja i razvoja društva. Ljudska znanja se razvijaju zajedno sa komplikacijom praktične aktivnosti. Postoje različite vrste ljudskog znanja. Neke drevne forme su religiozne i filozofske. Osnivač pozitivizma, O. Comte sredinom XIX veka predložio je koncept koji odražava vrstu znanja. U svom konceptu, razmatrao je tri oblika, uzastopno zamenjujući jedni druge.

Prvi obrazac smatrao je verskim znanjem. Zasnovana je na individualnoj veri i tradiciji.

Drugi oblik je filozofsko znanje. Zasnovana je na autorskoj intuiciji ili drugom konceptu i špekulativna i racionalna po svojoj suštini.

Naučno znanje je treći oblik. Zasniva se na utvrđivanju činjenica u pozadini svrsishodnog eksperimenta ili posmatranja. Danas je očigledno da se sve ove vrste znanja razvijaju paralelno i postoje na isti način kao što postoje biljke i životinje u prirodnim uslovima. 

 

Postoji i druga klasifikacija. Prema konceptu M. Polana (engleskog filozofa), vrste znanja klasifikuju se prema ličnim karakteristikama. Engleski filozof polazi od činjenice da je znanje aktivno shvatanje stvari - akcija koja zahtijeva posebne alate i posebnu umjetnost. U "ličnom", po mišljenju Polanyi-a, ne samo da je utisnuta stvarnost, već i osoba sa njenim interesovanjem za spoznaje. U ovom slučaju postoji kompleks ne samo izjava, već i iskustava pojedinca. Tako je Polanyi razlikovao sledeće vrste znanja:

1. Eksplicitno, artikulisano, izraženo u teorijama, presudama, konceptima.
2. Implicitan, implicitan, koji ne podleže potpunoj refleksiji ljudskog iskustva.

Implicitno znanje je oličeno u telesnim vještinama, praktičnim veštinama, šemama percepcije. Nije u potpunosti odslikan u udžbenicima, ali se prenosi u komunikaciji i ličnom kontaktu.

Kao glavna komponenta strukture opšteg obrazovanja, znanje je rezultat poznavanja zakona prirode, razmišljanja, društva, realnosti. Ovaj rezultat odražava generalizovano ljudsko iskustvo koje se akumuliralo u društveno-istorijskoj praksi.

Obrazovni sadržaji uključuju takve vrste znanja kao:

1. Glavni pojmovi i koncepti koji odražavaju stvarnost. Pored svakodnevne realnosti, takođe imaju i naučna znanja.
2. Činjenice dnevne realnosti i nauke. Koriste se za potvrđivanje i dokazivanje svojih ideja.
3. Osnovni naučni zakoni. Oni otkrivaju odnos između različitih fenomena i objekata.
4. Teorije koje sadrže niz naučnih saznanja o određenom sistemu objekata, objekata, odnosa između njih, kao i metode predviđanja i objašnjavanja fenomena u određenoj oblasti predmeta.
5. Evaluacijsko znanje. Odražavaju norme odnosa na različite životne pojave.
6. Poznavanje načina sprovođenja naučnih aktivnosti, načina poznavanja, kao i istorije sticanja informacija.

Svi ovi tipovi imaju funkcije vezane za funkcije i tehnologije koje se koriste u obuci.

Znanje može biti i:

Emocionalno i racionalno

.Bitan (baziran na upotrebi kvantitativnih sredstava analize) i fenomenoloških (zasnovanih na korištenju "kvalitativnih" koncepata).Teorijski i empirijski (eksperimentalni).Privatno i filozofsko.Humanitarne i prirodne nauke.

 Sa pedagoškog i psihološkog aspekta, najinteresantnije su razlike između racionalne (prirodne nauke) i senzornog (humanitarnog) znanja.

Problem ovog sveta je taj što su budale previše samouverene, a pametni ljudi puni sumnji.“

Navikli smo da mislimo da je svaka osoba pametna na svoj način. I naravno, svi se bez izuzetka smatramo pametnima, jer je teško reći koliko smo zaista pametni, a da u tome ne budemo subjektivni. Na kraju krajeva, svi u svojoj glavi izgledamo pametno, bez obzira na to kako stvari zaista stoje.

I sigurno se slažemo sa činjenicom da inteligencija ima vrlo snažan uticaj na sva područja ljudskog života, bilo da je to njegova karijera, romantične veze, prijateljstvo, porodična pitanja, finansijska sigurnost i tako dalje – u svemu tome svetao i logičan um se može pokazati kao prilična pomoć.

Sa druge strane, ljudi kojima nedostaje inteligencije mnogo su skloniji određenim negativnim navikama, koje im odmah otkriju manu, a u određenim situacijama pokvare život. Pobrojaćemo pet loših navika koje glupe ili bezumne ljude najčešće razlikuju od pametnih.

1. Samo glupi ljudi veruju da bi po svaku cenu trebali da budu u pravu

Kada je reč o suočavanju sa svetom, pametni ljudi mogu da saosećaju sa svojim protivnicima i situaciju sagledaju iz njihove perspektive. Uvek su spremni da saslušaju argumente druge osobe i mogu da se predomisle ako se uvere u sopstvenu grešku.

Ali glupi ljudi... Glupi ljudi su u stanju da povuku bilo koji spor u nedogled i nikada da ne odustanu od svog mišljenja, čak i ako protivnik pruži mnogo razumljivih i na činjenicama zasnovanih dokaza o njegovom neuspehu. Pored toga, glupi ljudi u većini slučajeva jednostavno nisu u stanju da shvate kada je protivnik u svađi mnogo upućenija i inteligentnija osoba.

U psihologiji se ovo naziva Dunning–Krugerov efekat i opisuje situaciju kada nesposobni i glupi ljudi precenjuju svoju inteligenciju i sposobnosti, dok potcenjuju inteligenciju i sposobnosti onih oko sebe. Tako se došlo do zaključka da će neznanje verovatnije dovesti do samopouzdanja nego do znanja. Ako ste nesposobni, jednostavno niste u stanju da razumete svu dubinu svoje nesposobnosti, jer nemate znanje koje bi vam to omogućilo. Ili, drugim rečima, budala ne može da shvati da je budala – jer je budala.

Međutim, to ne znači da pametni ljudi automatski pretpostavljaju da su svi drugi ljudi u pravu, a nisu. U bilo kom sporu ili raspravi pametni ljudi pažljivo analiziraju argumente suprotne strane, pa čak i tada odlučuju šta je ispravno, a šta pogrešno u ovakvoj situaciji.

2. Budale krive druge za sopstvene greške

Inteligentna, poštena i kompetentna osoba nikada neće pokušati prebaciti svoju krivicu na nekog drugog. Pametni ljudi su u velikoj meri odgovorni za snažan osećaj odgovornosti za svoje postupke, kao i sposobnost učenja na greškama i ispravljanja posledica.

Ali glupi ljudi po pravilu nisu u stanju da preuzmu odgovornost za svoje greške. Umesto da priznaju da su pogrešili i počnu da rade na ispravljanju, oni pokušavaju da se predstave kao žrtve spoljnih okolnosti i ubede druge da ne treba da ih grde, već da im bude žao. A ako postoji mogućnost, oni pokušavaju da odgovornost za ono što se dogodilo prebace na nekoga drugog.

Prebacivanje odgovornosti za svoje postupke na druge ljude je veoma, veoma loša ideja. Budite odgovorni za svoje poslovanje. Ako postoji deo vaše krivice u činjenici da je nešto pošlo po zlu (bez obzira koliko je malo), priznajte. Jer baš u trenutku kad počnete da prestanete da pokazujete prstima prema drugim ljudima, tvrdeći da su oni za sve krivi oni, oni oko vas, počeće da vas doživljavaju kao osobu kojoj se ne može verovati i sa kojom ne možete imati važan posao.

Štaviše, rezultati neuroloških studija ukazuju na to da mozak pametnih ljudi različito reaguje na greške. Drugim rečima, pametniji ljudi će verovatno prihvatiti svoje greške i naučiti sve što je moguće od onih drugih.

3. Budale ignorišu tuđa osećanja i potrebe.

Pametni ljudi su po prirodi snažne empate. Osećanja i mišljenja drugih ljudi ne čine im se beznačajnim i nerazumljivim, pa ih zato i ne stavljaju sa strane. Upravo taj kvalitet pomaže pametnim ljudima da sagledaju različita gledišta i sagledaju situaciju tuđim očima.

Sprovedena je studija sa preko 1.000 dobrovoljaca i zaključeno je da su pametni ljudi daleko altruističniji. Mnogo je verovatnije da će dati nešto drugim ljudima ne očekujući ništa zauzvrat od ljudi koje ne odlikuje visoka inteligencija. Stvar je u tome što pametni ljudi imaju potpunije razumevanje potreba i osećanja ljudi oko sebe i skloniji su da im pomognu.

Ali, budalasti ljudi, naprotiv, nisu u stanju da zamisle da nečije mišljenje ili pogled na svet možda uopšte nisu isti kao i njihovi. Štaviše, koncept da jednostavno možete žrtvovati svoje vreme, novac i napore radi drugih ljudi, ne očekujući ništa zauzvrat, potpuno im je stran.

Ipak, budimo iskreni prema sebi: s vremena na vreme svi smo, bar malo, sebični. Međutim, mi težimo da održimo ravnotežu, istovremeno pokušavajući da ne zaboravimo na svoje interese i uzimamo u obzir osećanja, osećanja i potrebe drugih.

4. Glupi ljudi su po pravilu agresivniji u sukobima.

Svi smo samo ljudi i svi se s vremena na vreme možemo naljutiti. Ponekad bes savlada i vrlo pametne ljude. Ali razlika je u tome što su pametni ljudi naučili da kontrolišu svoje emocije i da ih prihvataju – čak i one negativne. Nikada neće dopustiti negativnim mislima da vladaju vašim postupcima, jer znate da ćete se zbog toga pokajati više puta.

Sa druge strane, manje inteligentni i otvoreno glupi ljudi postaju ljuti i agresivni svaki put kada stvari ne idu onako kako žele. Pokušavaju da kontrolišu situaciju s besom i agresijom na najmanji nagoveštaj da im to izmiče iz ruku. Agresivno ponašanje je u direktnoj korelaciji sa niskom inteligencijom. Prikupljene statistike dokazuju da niska inteligencija promoviše asimilaciju agresivnih odgovora na spoljne stimulanse u ranijem dobu, što zauzvrat dodatno inhibira razvoj inteligencije.

5. Bezumni ljudi misle da su bolji od svih ostalih.

Pametni ljudi se ne plaše rivalstva i konkurencije. Pokušavaju da pomognu drugima i nadahnjuju ih da postanu bolji i pametniji. Pametni ljudi imaju visoko samopoštovanje i svoje znanje nesebično dele sa drugima. Oni već znaju ko su i šta su postigli.

Ali glupi ljudi... njima je veoma važno, ako ne da budu, onda bar da izgledaju bolje od svih ostalih. Zbog toga su spremni na sve, čak i da manipulišu drugim ljudima i šire o njima podle glasine. Sve oko sebe mere isključivo svojim merilom i iskreno su uvereni da su bolji od svih ostalih.

Istraživanja su pokazala da su ljudi sa niskim IQ mnogo verovatnije homofobični, rasistički i pristrasniji. Štaviše, mnogi biolozi dele mišljenje da je sposobnost međusobne saradnje i razumevanja od vitalnog značaja za razvoj čovečanstva u celini. I nije slučajno da se ljudi koji znaju da rade u timu odlikuju visokom inteligencijom.

 Intuicija je suptilna prividna mogućnost osobe za stjecanjem znanja bez jasnog upletanja ili shvaćanja procesa. Intuicija prema definiciji nema objektivne valjanosti pa ipak nam je vrlo bitna kao komponenta nasrg znanja i inteligencije.

Da li je intuicija nešto što se može naučno objasniti, ili je u pitanju fenomen koji izmiče granicama racionalnog i zalazi u mistiku, sujeverje i nadripsihologiju?

Bez obzira na konačan odgovor na ova pitanja, jasno je da nam je intuicija od velike pomoći u svakodnevici: često nas upozorava na opasnost ili neprijatnost, vodi nas u procesu donošenja odluka i pravljenja izbora, pomaže nam da rešimo neki problem tako što nas direktno usmerava na rešenje i omogućava nam da preskočimo niz koraka o kojima bismo morali racionalno da razmišljamo.

Sam naziv ovog pojma potiče od latinske reči intuitio, što znači „gledanje, motrenje“. Ipak, reč je o vrlo specifičnom posmatranju, koje se definitivno ne odvija očima, a prema nekim shvatanjima, ni racionalnim delom čovekovog bića.

Ideja intuicije od davnina je bila interesantna filozofima, koji su je shvatali i tumačili na različite načine. Začetnikom intuicionizma kao filozofskog učenja smatra se Platon, koji koristi pojam „noezis“, odnosno intuicija, smatrajući je za savršen izvor znanja i prave istine, pomoću kojeg se stvarnost beleži bez posrednika.

Aristotel govori o intelektualnoj intuiciji, podrazumevajući pod tim pojmom vrstu indukcije kojom se univerzalno pokazuje kao ono što je sadržano u jasno shvaćenom posebnom, a među prvima koji su intuiciju isticali kao osnovni oblik saznanja bio je i antički filozof Plotin.

Francuski filozof Anri Bergson u svojoj filozofiji vodio se upravo metodom intuicije, smatrajući je fenomenom koji povezuje instinkt i intelekt, svojevrsnim „integralnim iskustvom“. Prema njegovom shvatanju, intuitivno saznanje predstavlja neposredno saznanje unutrašnje suštine samog života, i kao takvo jeste osnova za intelektualno, odnosno naučno saznanje, koje bez njega ne može postojati.talijan Benedeto Kroče izdvajao je intuiciju kao jednu od dve temeljne forme ljudske spoznaje, do koje se dolazi putem fantazije i koja vodi do spoznaje individualnog, dok se druga, logička, ostvaruje putem intelekta i omogućava spoznaju opšteg. Takođe, kod njega je intuicija i specifičan način umetničkog sagledavanja stvarnosti iz koga nastaje umetničko delo, te je poistovećuje sa ekspresijom.

Nemački filozof Edmund Huserl uzima intuiciju kao osnovu svoje fenomenološke metode, smatrajući je načinom za neposredno sagledavanje suštine i ideje, a njegov sunarodnik Artur Šopenhauer veruje da je sama suština čoveka u intuiciji, koja se ispoljava kao volja. Bez obzira na različite definicije, filozofi različitih nacionalnosti i vremenskih pripadnosti uglavnom se slažu u jednom – da je intuicija bitan faktor u našem spoznavanju sveta.

 Poznati švajcarski psiholog Karl Gustav Jung navodi intuiciju kao jednu od četiri psihičke funkcije, pored opažanja, mišljenja i osećanja. Prema njegovoj teoriji, inuticija je iracionala psihička funkcija koja predstavlja nesvesno opažanje i vrstu nesvesnog razumevanja određenih sadržaja.siholog Geri Klajn (Gary Klein) izlaže ideju da nam intuicija pomaže kada naiđemo na poteškoće prilikom donošenja važnih odluka, te nam omogućava da na osnovu svojih prethodnih iskustava donesemo rešenje koje je u najvećoj meri odgovarajuće.

Sličan stav ima i Nemac Gerd Gigerenzer, istraživač bihevioralne intuicije, koji takođe izdvaja ovaj fenomen kao izuzetno moćno sredstvo u donošenju odluka, nesvesni mentalni proces koji procenu o tome da li je za nas nešto dobro ili nije zasniva na ranijoj praksi.

Uopštena definicija intuicije koju daje psihologija mogla bi se parafrazirati na sledeći način:

intuicija je proces koji pruža čoveku sposobnost da poseduje znanje o nečemu i da to znanje stekne neposredno, bez analitičkog razmišljanja, pri čemu predstavlja sponu između svesnog i nesvesnog dela ljudskog uma, kao i između instinkta i razuma.

Dr Džil Ejmon-Veksler (Jill Ammon-Wexler) plastično objašnjava kako zapravo funkcioniše intuicija u praksi: dva dela naše “sive mase” i mreža nerava koja ih povezuje jesu deo mozga koji predstavlja tzv. “viši um”, koji je zadužen za mentalne funkcije kao što su logika i analiza, kao i prevođenje signala koje šalju naša čula (vida, mirisa, sluha, dodira i ukusa).

Kada se, na primer, nađemo na nekom nepoznatom mestu ili u neobičnoj situaciji, naš mozak u jednoj milisekundi povezuje signale koji dolaze iz višeg uma, signale koje nam šalju svih pet čula, i čitavo naše dosadašnje iskustvo; momentalno analizira situaciju u kojoj se nalazimo, upoređuje je sa ranijim životnim iskustvom i šalje nam specifičan osećaj o okruženju, koji može biti pozitivan, ali i negativan.

Za razliku od svega navedenog, intuicija se shvata i kao tzv. apsolutno znanje, ono koje potiče iz naših prethodnih života i usmerava nas u sadašnjosti i budućnosti, te kao neka vrsta proviđenja, dara koji do smrtnika dolazi kao svojevrsno “mešanje” viših sila. Tako, na primer, predgovor svoje knjige Intuicija Osho započinje rečenicom:

“Intuicija ne može biti naučno objašnjena jer sam taj fenomen nema nikakve veze sa naukom i iracionalan je.”

On posmatra intuiciju kao deo svojevrsne “više realnosti”, nešto što ne samo da nije vezano za intelekt, već “potiče sa mesta kog intelekt nije ni svestan”.od najvećeg broja ljudi ona se manifestuje kao osećaj, za koji se popularno kaže da dolazi iz stomaka: i zaista, najčešće ćemo od nekoga čuti da je “imao osećaj” da će se dogoditi nešto loše, ili možda, dobro. Druga mogućnost je da intuitivan čovek jednostavno zna da će se nešto desiti ili da se dešava, pri čemu nije sposoban da racionalno objasni odakle ta saznanja potiču.

Intuicija se može javiti i vizuelno i auditivno, odnosno kao jasna slika, vizija nekog događaja koja se predočava pojedincu, ili svojevrstan unutrašnji glas koji ga o nečemu obaveštava.

Veruje se da intuiciju poseduje svaka osoba – svakome se bar jednom u životu desilo da neki događaj ili situaciju na neki način „predoseti“. Ipak, kod nekih ljudi je ova osobina snažno razvijena, dok je kod drugih tek neznatna.

 

Na početku ovog teksta navedeni su neki opšti slučajevi – ali, gde konkretnije možemo “iskoristiti” njenu moć? Često se može naići na ideju o “upotrebljivosti” intuicije u poslovnom svetu. Ovde će nam, ako je poslušamo, intuicija pomoći da osetimo da li je neki poslovni potez dobar za budućnost našeg posla ili nije; da lakše pročitamo namere poslovnih partnera i unapred se zaštitimo od eventualnih prevara ili ishoda koji bi po nas bili negativni; da prepoznamo i naslutimo potrebe i želje tržišta i klijenata.

U jednom istraživanju koje je sproveo harvardski istraživač Jagdiš Parik (Jagdish Parikh) i koje je obuhvatilo 13.000 poslovnih rukovodilaca, pokazalo se da biznismeni i do 80% svog poslovnog uspeha duguju činjenici da su slušali svoju intuiciju.

Ipak, da bi se uspelo u svetu biznisa, intuiciju treba povezati sa poznavanjem posla i veštom poslovnom strategijom.

O važnosti intuicije u poslovanju
govori i Stiv Džobs, smatrajući je čak i moćnijom od intelekta, a ovo je jedan od njegovih saveta:

“Imajte hrabrost da sledite svoje srce i intuiciju. Na neki način, oni uvek znaju šta zaista želite da budete.”

Takođe, intuicija se povezuje i sa kreativnošću, a mnogi ljudi skloni umetnosti mogu da potvrde da se kreativnost ispoljava na najbolji mogući način upravo onda kada sledi intuiciju.

Intuicija je, dakle, od naročite koristi umetnicima, koji svoje (remek-)delo i put ka njemu jednostavno osećaju, a nije nemoguće ni ga vide ili čuju.

Artur Kostler (Arthur Koestler) u svojoj knjizi Zakon stvaranja između ostalog govori i o tome da tzv. “eureka” trenuci, u kojima umetnik iznenada dolazi do ideje, nastaju onda kada svesni um u stanju opuštenosti poveže racionalne misli sa intuitivnim.

U sklopu navedenih faktora rađa se istinski kreativno umetničko delo, a smatra se i da nam intuicija može pomoći da originalne i kreativne ideje “izvučemo” i iz svojih snova.

Na kraju, završimo ovaj tekst jednim citatom velikog naučnika Alberta Ajnštajna, koji kaže:

“Intuitivni um je sveti dar, a racionalni um – verni sluga. Stvorili smo društvo koje poštuje slugu, a zaboravlja dar.”

IZ SVEGA OVOG MOZE DA SE ZAKLJUCI DA ZNANJE MOZEMO STICATI NA RAZLICITE NACINE JEDAN OD NJIH JE I INTUICIJA. A INTELIGENCIJA JE NACIN PRIMENE ZNANJA I ONA SE RAZLIKUJE KOD SVAKOG COVEKA . NA PRIMER; VISE LJUDI IMA ISTO ZNANJE, ALI RETKI PRIMERCI KORISTE INTUICIJU I PLSIRARU SVOJE ZNANJE NA DRUGACIJI NACIN TE IM SE POVECAVA KOEFICIJENT INTELIGENCIJE.

SVEMIRSKI TURIZAM

 VREME JE ZA ODMORE. MNOGO LJUDI HRLI NA RAZLICITE DESTINACIJE BEZ OBZIRA STO POSAST ZVANA  KORONA I DALJE HARA. DOBRO ,NECU SAD O SOCIJALNIM RAZLIKAMA JER MENE  JE UVEK TO IZLUDJIVALO STO NEKI LJUDI IMAJU MOGUCNOST ZA LETOVANJE ILI ZIMOVANJE ILI OBA, A VECINA NAS RADNIKA NEMA ALI DOBRO. MADA U POZADINI OVE CELE PRICE O TURIZMU ZEMALJSKOM ILI SVEMIRSKOM NARAVNO DA STOJE BOGATASI. KO BI DRUGI.

Milijarderi svojim finansiranjem letova u nisku orbitu ne stvaraju budućnost čovečanstva na Zemlji nego privlače kapital za stvaranje nove grane turističke industrije, svemirskog turizma.

Otkad su karantini i policijski časovi zbog COVID-19 počeli da se smiruju, milijarderi su jedva dočekali da malo rašire svoj pandemijom podvezana a krila. Prošlog meseca, tadašnji izvršni direktor Amazona Džef Bezos najavio je da će poleteti u nisku orbitu u vozilu Blue Origin, tačno dve nedelje posle svog poslednjeg dana na poslu. Izvršni direktor Virgin Galactica Ričard Brenson video je priliku za sebe i najavio da će pobediti Bezosa tako što će 9 dana pre njega poleteti svemirskim avionom svoje kompanije.

U nedelju je Brenson, zajedno sa dva pilota i tri putnika, poleteo svojom letelicom VSS Unity i vinuo se na visinu od 86 kilometara na nekoliko minuta, pre nego što se vratio na Zemlju. Virgin je naravno medijski prepumpao celu priču ok ovog leta, objavivši promotivni video kompanije sa sloganom „Ako to možemo, zamislite šta još možemo da uradimo“, a mnogi su Brensonova svemirska putovanja slavili kao važan korak za čovečanstvo - samo što on to nikako nije, osim ako ste investitor.

Euforija oko milijarderskih putovanja u svemir ima vrlo malo veze sa samim svemirom. U danima koji su prethodili letu, usledilo je nadkurčivanje između Bezosovog i Bransonovog PR tima oko toga da li svemir počinje 88 kilometara u vis e (kako je definisala američka vlada i što je visina koju ji Brenson ciljao) ili 100 kilometara (kako se definiše Karmanova linija koja je standard na međunarodnom nivou, a iznad koje će leteti Bezos). Drugim rečima, milijarderi su se borili oko nijansi ko će stiću prvi u ono što je tehnički svemir. Vredi napomenuti da je milioner Denis Tito već platio svoj put do Međunarodne svemirske stanice, 380 kilometara iznad Zemlje, 2001. Umesto da predstavlja neko novo ljudsko dostignuće u svemirskim letovima, Brensonov trik je u stvari najavio jednu industriju: komercijalni svemirski turizam za bogate, koji će nuditi Virgin Galactic, Blue Origin i SpaceX Ilona Maska.

Let i pripreme sa njega su pažljivo pratili investitori na Redditu; deonice Virgin Galactic-a već neko vreme uživaju status mim deonica, zajedno sa GameStop-om i AMC-om. Već sledećeg dana nakon Brensonovog kaskaderskog leta, Virgin Galactic najavio je plan da iskoristi činjenicu da su imakcije skočile skoro 100 odsto tako što će prodati akcija u vrednosti do 500 miliona dolara. Vrednost deonica se survala posle te objave i mali onlajn investitori su upali u paniku, raspravljajući se da li deonice treba zadržati ili krenuti u rasprodaju.Kao nekome ko voli naučnu fantastiku i čak je želeo da jednog dana postane besmrtni računar zahvaljujući Kurcvejlovom kultu Singularnosti, boli me ovo što ovo kažem: putovanje u svemir kakvo je zamislila klasa milijardera, u dogledno vreme, je loženje za budale. Treba da prođu decenije, a možda i vekovi da se izgradi infrastruktura neophodna za razvoj tehničkih osnova za Marsovsku kaznenu koloniju koju je predložio Ilon Mask ili da se ostvari Bezosov san o orbitalnim kolonijama koje okružuju Zemlju.

ećina kritika ovih planova usredsređeno je na činjenicu da se to vreme i novac mogu potrošiti na razvoj i izgradnju mnogo izvodljivije infrastrukture za bilo šta drugo ovde na Zemlji. Od 2000. godine, preko 7 milijardi dolara javnih subvencija dodeljeno je privatnim svemirskim kompanijama samo u Americi, kroz ugovore sa NASA-om, Pentagonom i FCC-om. U 2019. privatne svemirske kompanije dobile su skoro 6 milijardi dolara privatnih investicija.

Međutim, u svemiru ima minerala vrednih triliona dolara koji čekaju da ih neko iskopa. A nebrojene su mogućnosti da se uzmu apsurdne sume novca od ljudi koji će jednog dana želeti da plate let u svemir. Ovo, dakle, nije neka nova “svemirska trka” koliko je u pitanju, kako je rekla komentatorka CNN-a Kristin Fišer, takmičenje ko će da postane "prvi od svemirskih barona milijardera koji je poleteo u svemir na brodu koji je finansirao i razvio", što je poptuno drugačije dostignuće.

Svemirska putovanja, često nam se govori, nadahnjuju generacije da nastave naučne ili tehnološke karijere koje čovečanstvo guraju napred u njegovom neumoljivom maršu u budućnost. Trenutna realnost je, međutim, da je njihova glavna svrha , takvih kakva su sad, jačanje privatne dobiti i međunarodnog ugleda - što odvlači i odvraća sredstva od problema poput gladi, beskućništva i rizika od ekološke katastrofe.

Do današnjeg dana o sletanju na Mesec 1969. godine govori se sa velikim žarom. Manje od godinu dana nakon prvih Armstrongovih koraka Džil Skot-Heron, legendarni američki crnački pesnik, objavio je svoju pesmu "Whitey on the Moon" (1970), u kojoj pripoveda o svojoj sestri koju je ujeo pacov, priča o računima za plaćanje doktora da se to izleči, o rastućim životnim troškovima i uopšte o ponižavajućim okolnostima u kojima žive u vreme dok se desetine milijardi dolara troši na to da Armstrong hoda po Mesecu. Pitanja koja odzvanjaju kroz pesmu i koja bi trebalo da kao alarm zazvone u bilo kojoj prili o tome kako Brenson, Mask, Bezos i drugi baroni odlaze u svemir su: ko tačno ide u svemir, zbog čega i ko to tačno plaća?

„Mi“ nismo išli na Mesec tokom hladnog rata, slično kao što „mi“ nećemo ići u svemir, jer Brenson, Bezos i Mask to žele. A i ne idu u svemir u smislu u kome to većina zamišlja, nego u stvari lete u nisku zemljinu orbitu.

Oni ne grade budućnost čovečanstva sa Zemlje, već traže investitore i vladine subvencije za privatnu svemirsku turističku industriju koja će profitirati od Zemlje.

KAKO GOD. I DALJE MISLIM DA LJUDI NE POZNAJU NI SVE KUTKE NA NASOJ PLANETI. O OKEANIMA DA I NE GOVORIM. ZATO JE POTPUNO SULUDO VEROVATI U NEKI SVEMIRSKI  TURIZAM. SVEMIR POSTOJI I VANZEMALJCI POSTOJE. ALI NE POSTOJI NIKAKVA SANSA DA NAS VANZEMALJCI PUSTE DA VRSLJAMO PO SVEMIRU I TACKA. A AKO MILIJARDERI BAS NEMAJU GDE DA BACAJU SVOJE  MILIJARDE NEKA IH. MADA JE BOLJE DA NJIMA NAHRANE GLADNE I DA PORADE NA OCUVANJU VODE ,VAZDUHA I KOPNA NA NASOJ PLANETI.

ONO KAD SI GENIJE

 ZNATE ONO AJNSTAJN ,TESLA,DA VINCI I OSTALI GENIJI. POZNATA PRICA KOJA SE PRICA VEC VEKOVIMA. A STA DA RADIMO SA DVA NESHVACENA GENIJA. JEDAN S POCETKA  XX VEKA I JEDNA SA KRAJA. PRVI O KOME NIKO NISTA NE ZNA I DRUGI PO KOME JE SNIMLJENA SERIJA. PA EVO PRICE O DVA GENIJALCA.

Procenjuje se da je Albert Ajnštajn imao koeficijent inteligencije 160, Isak Njutn 190, a Mark Zakerberg ima 152. Ovi ljudi su širom sveta poznati kao najveći geniji.

Međutim, postojao je jedan čovek za kojeg se veruje da je njegov IQ iznosio između 250 i 300!

Da li ste nekada čuli za čoveka po imenu Vilijam Džejms Sidis?

U pitanju je čovek kojeg su svojevremeno smatrali čudom o deteta. Bio je izuzetan matematičar, najinteligentniji čovek u istoriji, poliglota i nadareni pisac.

U osmoj godini već je govorio 8 jezika

Vilijam je rođen u Njujorku 1898. godine. Njegov otac Boris bio je ugledni psiholog koji se ponosio sa četiri diplome Univerziteta Harvard. Majka mu je takođe bila lekar. Kako su mu roditelji bili pametni i uspešni ljudi, isto su očekivali od svog sina. Ali, on je nadmašio sve pretpostavke i dokazao da je daleko više od prosečne osobe.

Zabeležen je podatak da je Vilijam sa samo 18 meseci umeo da čita novine. Do osem godine, sam je naučio latinski, grčki, francuski, ruski, nemački, hebrejski, turski i jermenski jezik. Osim toga, mali Vilijam izmislio je sopstveni jezik i nazvao ga Vendergood.

Najmlađa osoba u istoriji upisana na Harvard

Svestan natprosečne inteligencije svog sina, Boris Sidis pokušao je da ga upiše na Harvard, ali su ga odbili, jer je Vilijam mao samo devet godina. Dve godine kasnije, 1909, Univerzitet je prihvatio molbu i tako je Vilijam postao najmlađa osoba upisana na Harvard. Do 1910. njegovo znanje iz matematike toliko se uvećalo da su profesori dozvolili da Vilijam predaje na časovima. Zvali su ga čudom od deteta. Do 16. godine stekao je i diplomu iz studija umetnosti.

Odlučio da živi usamljeničkim životom

Poznato je da slava može da bude veoma naporna i opterećujuća, naročito ako je steknete u ranim godinama. Ubrzo nakon diplome, Vilijam je rekao novinarima da želi da živi "savršenim životom", koji je po njegovom mišljenju bio jedino usamljenički život. Takođe je objavio da se nikada neće ženiti.

Slava koju je stekao a nije je želeo, njegova odluka odrazila se i na pritisak koji je Vilijam trpeo od strane roditelja. Pošto je i sam bio ugledan i poznat, Vilijamov otac želeo je da od sina napravi zvezdu. Da bi to postigao, počeo je da primenjuje svoje znanje iz psihologije na sinu i strašno da ga pritiska i forsira.

Iako je Vilijam kao dete uživao u učenju, kada je odrastao njegovo mišljenje se promenilo i za sve je krivio oca. Koliko je bio ljut na oca govori i činjenica da je, kada je Boris preminuo 1923. godine, Vilijam odbio da dođe na njegovu sahranu.Kako su to obično geniji radili da se ne bi ni po čemu isticali, Vilijam je takođe radio slabo plaćen i običan posao. Zaposlio se kao pomoćnik sveštenika, ali su ga ljudi i dalje prepoznavali, pa je i taj posao promenio. 1924. godine novinari su otkrili da Vilijam radi slabo plaćen fizički posao, ali ovoga puta su hvalospevi o buntovnom geniju izostali - sada su novinski naslovi ismevali nekadašnje čudo od deteta i isticali kako Vilijam više ne ume da radi ono što je umeo kao dete.

To, naravno, nije bilo istina, što se kasnije i pokazalo kroz mnoštvo neprocenjivih knjiga koje je Vilijam za života napisao pod različitim lažnim imenima.

Dve godine zaključan u sanatorijumu

Iako se trudio da živi u ilegali, Vilijam je 1919. uhapšen kao učesnik nasilnog protesta u Bostonu i osuđen na 18 meseci zatvora. Ipak, roditelji su našli ačin da ga oslobode iz zatvora i umesto toga, zatvorili su sina u sanatorijum na dve godine.

Vilijam je ceo svoj život proveo potpuno usamljen i rastrojen. Otuđio se od porodice i počeo da radi kao radnik na mašinama da bi sastavljao kraj sa krajem.

Vilijam Džejms Sidis, čovek koji je mogao da promeni svet, preminuo je iznenada u 46. godini, usled izliva krvi u mozak, od čega je preminuo i njegov otac.

Валтер О'Бриен (рођен 24. фебруара 1975 ) је ирски бизнисмен и информациони технолог . Такође је био извршни продуцент и лабава инспирација за телевизијску серију Сцорпион . Познат је по разним тврдњама које је сам пријавио, укључујући ИК из детињства од 197 година, који су детаљно прегледани.

Валтер О'Бриен рођен је од Маурицеа и Анне О'Бриен 1975. године у Цлонроцхеу , Цоунти Векфорд , Ирска. Друго од петоро деце, одрастао је на фарми. ^[1] Похађао је Националну школу Светог Патрика у Цлонроцхеу док се његова породица није преселила у Россхавен, када је имао 13 година. Тамо је похађао школу хришћанске браће Свете Марије, Еннисцортхи . 

О'Бриен је изјавио да је постигао 197  на тесту интелигенције који је водио један од његових учитеља у основној школи  али није задржао папире. 

Тецхдирт и Тхе Ирисх Тимес рекли су да О'Бриен-ов 197 ИК резултат из детињства не значи да његова интелигенција премашује интелигенцију других одраслих, јер се бодовање скалира на основу старости.  Мике Масницк је приметио да су од свих листа „најбољих ИК“ доступних на мрежи свака другачија и ниједна не садржи О'Бриеново име .Сузан Карлин се питала зашто, с обзиром да О'Бриен користи свој ИК резултат из детињства као део свог маркетинга, није поново извршио тест преко Менсе да би могао да буде потврђен. По завршетку дипломе о одласку на колеџ Ст Киеран'с у Килкенни-у , О'Бриен је похађао Универзитет у Суссеку, где је дипломирао рачунарство и вештачку интелигенцију .

Према Нев Росс Стандард-у , локалном листу у О'Бриеновој матичној жупанији, његово занимање за рачунаре започело је када је његова основна школа почела да нуди курс рачунара. О'Бриенов отац дао му је стоку као плату за обављање послова на фарми, коју је продао да би купио Амстрадов лични рачунар у доби од девет година, око 1984. 

Други извори указују да је његово занимање започело када је имао 12 година, када су му родитељи купили рачунар. 

О'Бриен је изјавио да је, када је имао тринаест година ( око  1988 ), напао НАСА- у под псеудонимом "Сцорпион". 

У интервјуу за Силицон Републиц , ирску веб страницу о технолошким вестима, О'Бриен је тврдио да се НСА , преко Интерпола , појавила у његовом дому након хаковања.  Рекао је агентима да ће им помоћи да им покаже рањивости у њиховој мрежи у замену за не упадање у невоље. ^[ Према О'Бриену, у ранцу је имао припремљен документ о екстрадицији, али није могао да пружи више детаља о послу који је склопљен због споразума о неоткривању података. 

Француски таблоид Телестар известио је да нема података о наводном НАСА-ином хаковању. Тецхдирт је истакао да Министарство за националну безбедност Сједињених Држава - које је ЦБС приказао у кући О'Бриенове породице у телевизијској емисији - није постојало у време наводног хаковања. 

О'Бриен је био члан ирског тима који је учествовао на Међународној олимпијади из информатике у рачунарском кодирању 1993. године . Универзитет на којем је дипломирао показује да је његов тим завршио Олимпијаду 1993. на 90. месту од 250.

О'Бриен је наводно основао Сцорпион Цомпутер Сервицес у доби од 13 година 1988. ^[Ирисх Тимес је известио да је посао донео са собом крајем 1990-их, након што је дипломирао на универзитету и преселио се у Сједињене Државе.  ^{Нови Рос} стандард је написао да је Шкорпија Рачунарске услуге почео као ИТ Служба за који проширене у безбедности и ризика управљања, Ајриш Тајмс такође описан Сцорпион компјутерске услуге као вештачки-обавештајне компаније. О'Бриен је 2014. године описао своју компанију као тхинк танк за „појединце са високим ИК-ом“.  У 2018. години Јане'сизвестио је да америчка војска користи Сцорпион-ов алат за вештачку интелигенцију, СценГен, на својим беспилотним ваздушним системи

О'Брајен је главни научник у Лангфорд & Кармајклу, ветерана -рун консалтинг. 

О'Бриен је покренуо компанију под називом Сцорпион Студиос, филмску фирму која користи О'Бриенову стручност у заваравању гледалаца да верују да је лажна технологија права ствар. 

Znate naravno da ja verujem u teorije zavere. Verujem da su svi geniji na meti "zlih cika", Jednostavno im se ne dozvoljava da prezuntuju svetu ono sto oni znaju. Logicno. Svetom se moze vladati samo ako ljudi ne znaju nista ili znaju ono sto im se sevira. Svi koji strce iz krda budu proganjani, ubijeni ili omalovazeni! Tako funkcionise ovaj svet na zalost. 

I PAOLO KOELJO JE BIO ZATVARAN 3 PUTA NA PSIHIJATRIJI, MNOGO GENIJALACA JE IZGUBILO ZIVOT ZBOG SVOJIH KOMENTARA NA SVET. OVA DVOJICA  - PRVI POTPUNO NE POZNAT DRUGI KAO FOLIRANT A OPET O NJEMU IMA SERIJA NA FOXU ZAPALI SU MI ZA OKO. PA VI SAD PROSUDITE DA LI SU PRAVI GENIJI ( JESU SIGURNO) I DA LI JE NEKADA LAKO  BILO BITI GENIJE. NAPROTIV. UVEK PROGANJANI UVEK OSPORAVANI. ALI ETO IMA I NAS KOJI IM VERUJEMO!

PTICA STANARICA IL PTICA SELICA

DA VIDIMO STA KO MISLI O OVOJ TEMI. DA LI VISE VOLITE DA CEO ZIVOT PROVEDETE NA JEDNOM MESTU ILI VOLITE DA MENJATE STANOVE, NASELJA, GRADOVE PA I DRZAVE. PRITOM ZAISTA NE MISLIM NA PUTOVANJA JER TO JE NESTO SASVIM DRUGO NEGO BAS MISLIM NA TO KOLIKO SMO SPREMNI DA MENJAMO MESTO GDE ZIVIMO. 

Ako znamo da je kuca mesto gde zivimo, a dom je ono kako zivimo  pitanje menjanja mesta za zivot zaista dobija drugi smisao. Ako znamo da dom nosimo sa sobom kao puz svoju kucicu i mi mozemo da stvorimo dom u bilo kojoj kuci na svetu. A ako to ne umemo ni najlepsi dvorac nam nece biti dom.

Evo nekoliko saveta kako od kuce napraviti dom bilo  za kratak vremenski period bilo za generacije.

Iako su ljudi ono što čini dom, potrudite se da uskladite i ove faktore koji utiču da vaš stan bude zaista jedno toplo porodično gnezdo. Svi vole lep ambijent. Kada odete u restoran prvi utisak ostaviće vam lepo uređen enterijer. Isto važi i za vas dom. Ukoliko vaši zidovi odišu prijatnim bojama, prozori lepim zavesama, podovi čistoćom svi će voleti da provode vreme u vašem domu. Osvetlenje -ovo je zapravo i najvažnije. Uvek treba birati da dom bude što osvetljeniji, jer ono doprinosi boljem raspoloženju. U večernjim satima možete osvetliti određene delove sobe i tako doprineti što romantičnijem raspoloženju.Ukoliko stan u koji ste se uselili nije baš funkcionalan i nema puno svetla, vi na to ne možete da utičete. Ono na šta možete je svakako higijena. Iako zvuči kao lak posao – nije. Odvojite vreme na nedeljnoj osnovi kada ćete se posvetiti čišćenju kuće. Bićete mnogo srećniji i zadovoljniji.Kuvajte! Ako ne znate – naučite, ako niste nikada do sada – počnite! Dobro je za zdravlje, a prvenstveno podstičete porodična druženja. Svi će voleti da ručkaju kod vas i smatrati vašu kuću pravim domom.olite svoje ukućane, nemojte se svađati zbog sitnica. I zapamtite da je uvek najlepše vratiti se svome domu – bilo da je to onaj u kom ste odrasli ili koji ste sami stvorili. 

Neko je ostao  uroditeljskoj kuci ceo zivot, stvaraju u njoj i svoju sekundarnu porodicu kao sto su i njegovi roditelji. Moc doma tu je najjaca. Energija svih koji su u toj kuci ziveli ( bili clanovi porodice) obavezuje ivezuje da se u toj kuci i ostane. Tu nikome na pamet ne pada da ode i zivi na nekom drugom mestu. Preseljenje dece koja se osamostaljuju bilo sama bilo sa partnerima jos uvek ima energiju primarne porodice. Tek onda kada mladi par krene sa osnivanjem svoje porodice u svojoj kuci i napravi dom za sebe oslobadja se energije primarne porodice.  Sad neko je kao podstanar morao da prodje vise kuca i stanova,mladi parovi takodje, ali opet to je druga prica i nema veze sa ovom temom jer ovde je tema - necija zelja da zivi na istom mestu uvek ili zelja da se menja mesto stanovanja. Znaci da nije moranje. Nego bas zelja za promenama.

Ovde nisam kod kuće. Ali znam da više volim da ovde ne budem kod kuće, nego negde drugde . Sve zavisi od zadatog ili izabranog okruženja – od toga gde i kad i kako neko živi. Moramo precizno znati o čemu govorimo kada govorimo o našoj kući i o našem odsustvu od kuće. Jer, neko živi u socijalizmu, a neko u kapitalizmu. Nije to isto. Neko živi u pozorištu, a neko u bioskopu. Nije to isto. Neko živi u Nemačkoj 1520. godine, neko u Nemačkoj 1941. godine, a neko u Nemačkoj 2011. godine. Nije to isto. Neko živi u tridesetmilionskom Meksiko Sitiju, a neko na pustom ostrvu sa Petkom. Nije to isto. Neko živi na netu, a neko na čistom vazduhu, na proplancima pored gorskih jezera. Nije to isto. Neko živi u rudniku, a neko u iglou. Nije to isto.Neko živi u zdravlju, a neko u bolesti. Nije to isto. Neko živi u tenku, a neko u krevetu. Nije to isto. Neko živi u domu za nezbrinutu decu, a neko u vrtiću do popodne, kad ga roditelji vode kući. Nije to isto. Neko živi na naftnoj platformi usred okeana, a neko u metrou. Nije to isto. Neko živi u getu, a neko na Azurnoj obali. Nije to isto. Neko živi u državi, a neko u plemenu. Nije to isto. Neko živi u orbitalnoj stanici, u uslovima bestežinskog stanja, a neko svakog dana golim rukama okopava tvrdu zemlju, po žezi i po mrazu. Nije to isto. Neko živi u ljubavi, a neko u mržnji. Nije to isto. Neko živi u sebi, a neko van sebe. Nije to isto. Neko živi u krizi, a neko u nirvani. Nije to isto. Neko živi u hotelu, a neko pod mostom. Nije to isto. Neko živi u veri, a neko u praznoverju, a neko u sumnji, a neko ni u jednom od svega toga. Nije to isto. Neko živi na berzi, a neko na šaci pirinča dnevno. Nije to isto. Neko živi u političkoj partiji, a neko nikad nije glasao na izborima. Nije to isto. I tako u nedogled. A opet, sve su to inostranstva. Nije to isto, ali je slično: nigde kod kuće – svuda i uvek u inostranstvu.

Gde ti živiš? – upitaj bližnjeg, upitaj sebe, pre nego započneš razgovor o domu i odsustvu, o domovini i inostranstvu, o srodnosti i tuđosti, o odlasku i povratku. Imaj pritom na umu: jedan čovek – jedan svet. Te milijarde svetova samo se delimično, čak samo rubno preklapaju, prožimaju, sporazumevaju, deluju – samo delimično i rubno. Stepen konfluencije je mali, bez kritične nosivosti. Najbolje što možemo da dosegnemo je, izgleda, ta razlivenost u uže ili šire mreže bez opazivog težišta i usmerenja. Stoga je najpre važno utvrditi u čemu svako od nas živi. Tek kad to znamo i razumemo, sledi pitanje o neminovnoj nedovoljnosti, neispunjenosti, nesavršenosti i nestabilnosti habitata – tek tad sledi ispitivanje ambivalencije kuće i inostranstva, pripadnosti i otuđenosti, zavičaja i bezzavičajnosti.Najtacnije je reci da se u životu osećamo ne baš sasvim kao kod kuće. Život je inostranstvo. Zelela bih da  sa vama podelim tri price.Shvaticete zasto.

Prva prica

Posebnu vrstu teškoća u bestežinskom stanju imaju kosmonauti muslimanske veroispovesti. Pre nekoliko godina, kosmonauti muhamedanci žalili su se da tokom leta i kruženja na vasionskim orbitama ne mogu da odrede na kojoj je strani Meka, pošto su fizičke odrednice za praktikovanje verskih obreda gotovo neprimenjive. Klečanje je, na primer, nemoguće bez dejstva gravitacije. Zatim, kad smo na zemlji, obično znamo gde je nebo, ali kad smo duboko u nebeskim sferama, ponekad ne možemo znati gde je zemlja. Zbog toga je izrađen Priručnik Muslimanskih obaveza u međunarodnim svemirskim stanicama, Muslim Obligations in the International Space Station: Manual, koji je sastavio Savet Islamske Nacionalne Fatve, The Islamic National Fatwa Council. Objavljivanje Priručnika usledilo je nakon što je treći musliman lansiran u kosmos – sa velelepne rampe kazahstanskog kosmodroma u Bajkonuru – kosmonaut po imenu Sheikh Muszaphar Shukora iz Malezije, i to kao član ruske posade, ali prvi koji je u nebesima boravio tokom praznika Ramadana, kada se, osim redovnih verskih aktivnosti, vernici tokom dana uzdržavaju od hrane, pića i seksa. U Priručniku se, između ostalog, kosmonautima ovako savetuje: “Tokom ritualne molitve, ukoliko ne možeš da ustaneš, možeš da se pogneš. Ako ne možeš da stojiš, možeš da sediš. Ukoliko ne možeš da sedneš, treba da legneš.” Poznati kartograf Kemal Abdali, međutim, autoritet za pitanja teologije i strateške politike muhamedanstva, tvrdi da vernik treba da se koncentriše na molitvu,a ne na geografiju ili astronomiju. To što nema gravitacije ne znači da dužnosti i molitve upućene Alahu neće stići na odredište. Nije li, uostalom, i sam prodor u vasionu neka vrsta naše veličanstvene molitve upućene Svevišnjem? Četvrtom kosmonautu muhamedanske veroispovesti bilo je lakše tokom misije, zahvaljujući uputsvima iz Priručnika, kao i instrukcijama poput ovih uvaženog Kemala Abdalija. Ta je misija trajala rekordnih dvanaest meseci, sedam dana i jedanaest sati. Bestežinsko stanje je inostranstvo, svemir je otadžbina. Put u kosmos i usrdnost molitve pokazuju se kao vrhunske dimenzije ljudskosti, bez obzira na mesto gde se izvršavaju, bez obzira na neposredno socijalno-tehnološko okruženje, bez obzira na fizičko-biološke okolnosti pod kojima su zadani.

Druga prica

 Muža je izgubila pre dve godine. Njena je kasta nedodirljivih. Samohrana je majka, hrišćanka, radi u nadnici na njivi, danas kao i svakoga dana, sa komšijama i rođacima. Oko podne, kad sunce najjače bije, prijateljica je zamoli da odnese vode muškarcima na drugom kraju njive. Ona tako i učini, odlazi do obližnjeg bunara, zahvata vode u vedro. U jednoj ruci nosi vedro s vodom, u drugoj čašu od pečene gline. Prvi muškarac kome je prišla pije i zahvaljuje joj se. Drugi čovek odbije da pije iako je žedan, zato što je, kaže, voda prljava. Ona ga uverava da greši, da je donela svežu vodu sa bunara. On kaže da je voda prljava jer ju je ona dotakla, jer je nevernica, ne priznaje Muhameda. Na to, ona mu ponudi još jednom da se napije. Nemati kud. Nemati s kim. Nemati čemu. Nemati. Ona misli da žeđ i voda ne zavise od njenog ili njegovog Boga i Proroka, ali ćuti, to ne izgovara. On je pita da li ona to osporava sure iz svetog Kurana i moć Alaha. Ona kaže da joj to ne pada na pamet, da je samo htela da mu pomogne i napoji ga. On prosipa vodu i otera je. Sutradan, onaj čovek ovu ženu prijavljuje javnom tužiocu za bogohuljenje. Zakon o zaštiti protiv bogohuljenja na snazi je već trideset godina, ali se retko primenjuje. Kazne za prekršaje prema ovom zakonu su nemilosrdne. Ženu hapse i sude joj. Sud utvrđuje da je kriva i po zakonu joj se određuje najstroža kazna: smrt kamenovanjem. Dok je u zatvoru i čeka na izvršenje kazne, rođaci brinu o njeno sedmoro dece, sedam kćeri. U novinama pišu o njenom slučaju i sve to izaziva burne reakcije, kako u javnosti, tako i u svakoj porodici u zemlji. Pojedini intelektualci i političari zalažu se za njeno oslobođenje i za ukidanje zakona o zaštiti protiv bogohuljenja. Najuticajnija javna ličnost koja staje na čelo ove inicijative je guverner centralne i najmnogoljudnije pokrajine. Izvršenje kazne se pod pritiskom javnosti odlaže. Inicijativa za ukidanje zakona o zaštiti protiv bogohuljenja dobija na zamahu i pristalice su sve glasnije. Glasovi podrške stižu i iz inostranstva, sa mnogih strana. Guverner obilazi čitavu zemlju i drži govore, ne posustaje. Pri polasku na jedan miting šef njegovog obezbeđenja mu prilazi na parkingu i pred svima ispaljuje 32 metka u njega. Ubicu niko ni ne pomišlja da spreči. Potom se atentator mirno predaje policiji. Sutradan se na mestu događaja okuplja grupa od pedesetak ljudi, uglavnom žena, sa svećama i cvećem. Ali ispred zgrade policije u kojoj se nalazi atentator skupilo se pedeset hiljada ljudi koji mu kliču, za njih je on junak, svetac, mučenik. Ubica guvernera proviruje kroz prozor nasmejan i maše. Sahrana guvernera protiče bez incidenata, ali uz vrlo jake mere obezbeđenja i prisustvo svih domaćih medija, elektronskih i štampanih, ali i uz nezapamćen broj novinara iz inostranstva. Debata o zakonu o zaštiti protiv boguljenja postaje ključno političko pitanje u zemlji. Mišljenja su suprotstavljena do isključivosti. Datum odloženog izvršenja kazne ženi osuđenoj na smrt, samohranoj majci sa sedmoro dece, približava se. Prilikom premeštaja atentatora iz jednog zatvora u drugi, hiljade ljudi posipaju ga laticama ruža. Put kojim se sporo kreće vozilo posut je cvećem. Izvršenje kazne se približilo sasvim. Niko više ne spominje novo odlaganje. Zakon je inostranstvo, nedodirljivost je otadžbina.

Treca prica

 

Međunarodni mediji javljaju, pozivajući se na takozvane dobro obaveštene neimenovane izvore, da se bivši predsednik najveće svetske super-sile George W. Bush uplašio prošlog meseca i u zadnji čas odustao od putovanja u Švajcarsku na ekskluzivni samit svetske ekonomske i političke elite u Davosu, jer je postojao realan rizik da će biti uhapšen zbog optužbi za ratne zločine. Pominje se odgovornost za Irak i Avganistan, za mučenja zatvorenika u vojnoj bazi Guantanamo na Kubi i u brojnim drugim zatvorima na tajnim lokacijama širom sveta. Da je Bush Junior otišao u Švajcarsku i da je uhapšen i da mu je suđeno i da je proglašen krivim i da mu je izrečena kazna po zakonu, ta kazna ni u kom slučaju ne bi mogla da bude kamenovanje. Švajcarski zakoni nisu takvi. Uostalom, mnogo je tih uslova i preduslova i pred-preduslova, koji u slučaju Busha Juniora ne mogu biti ispunjeni. Pa tako nema primene nikakvog zakona, o tome se, izgleda, ne može ni misliti. Zakon je inostranstvo, nedodirljivost je otadžbina.

To su te tri priče, nabrzinu ispričane. Priče su istinite i veoma poucne. 

PA BILO DA STE PTICA STANARICA ILI PTICA SELICA JASNO VAM JE DA SE DOM NOSI U SRCU. LJUDI SA KOJIMA ZIVITE I NACIN VASEG ZIVOTA SU DOM. KUCA SU SAMO ZIDOVI NA BILO KOM MESTU NA PLANETI. A AKO ZELITE DA VAS DOM BUDE PODLOZAN PROMENAMA I DA CESTO MENJATE  KUCE U KOJIMA ZIVITE I TO VAM DOBRO IDE ONDA TAKO I ZIVITE. STA VAS BRIGA AKO  SE TO DRUGIM LJUDIMA CINI CUDNIM I TESKIM NACINOM ZIVOTA. ONI SU ONDA STANARICE I NE MOGU DA VAS SHVATE. SELICE MENJAJU  KUCE, GRADOVE, DRZAVE ,PLANETU AKO TREBA I SVUGDE SE OSECAJU DOBRO JER U SRCU NOSE DOM.  MALO IM ZAVIDIM  NA TOME JER NIKADA NISAM IMALA HRABROSTI DA TAKO ZIVIM A NIJE DA NISAM ZELELA.

SARAJEVO, JERUSALIM I ISTANBUL

POST O PODELAMA. ALI NE ONAKO POLITICKO VERSKIM MADA NA NJIMA POCIVA VEC VISE KAO SKUP ZANIMLJIVOSTI O TRI NAJZANIMLJIVIJA GRADA NA SVETU.NE MOGU DA KAZEM KAKAV JE JERUSALIM JER GA NISAM POSETILA, SARAJEVO JE IZUZETNO, A INSTABUL SAM SAMO 'OKRZNULA' POGLEDOM NA MOJU VELIKU ZALOST.

Sarajevo spada u one gradove čiji je postanak vezan za dolazak Osmanlija, i čiji je razvitak uslovljen vekovnom osmanlijskom upravom. Gledan sa visine, grad nam se obraća svojim građevinama, baštama i ulicama koje su ispisane i nacrtane na padinama strmih bregova kao na stranicama napola otvorene knjige.Reč Sarajevo potiče od turske složenice ,,saray ovasi“ što znači dvor i polje oko dvora

Kao glavni grad Bosne i Hercegovine i njen najveći ekonomski, obrazovni i kulturni centar, Sarajevo predstavlja jedan od najzanimljivijih gradova u Evropi. Duh zapada i istoka. Čarobni grad u kojem ćete naučiti da malo zastanete, zaboravite na prebrzi tempo života, popijete i pojedete lagano, uživajući u kafi i sarajevskim ćevapima, pitama ispod sača, baklavama i drugim poslasticama koje život nudi. Hadži Šabanova kafana bila je prva sarajevska kafana otvorena pre skoro 500 godina. Bilo je to 1534. godine, što je čak 120 godina pre Londona i drugih evropskih gradova. BOSANSKA KAFA - narodu je poznatija kao turska bez obzira što tipični Bosanci piju mnogo više kafe nego Turci,  (popije se više kafe u Sarajevu, nego u Istanbulu). Kada gosti poruče “bosansku kafu“ znači da će dugo sedeti i razgovarati. BIH ima najvecu potrosnju kafe  po glavi stanovnika na svetu.

Ko bi rekao da će Sarajevo posle sukoba devedesetih biti jedini grad u Evropi koji će imati džamiju, crkvu, i to i katoličku i pravoslavnu, te sinagogu - sve na jednom mestu? Ove građevine se nalaze jedna do druge na svega desetak minuta udaljenosti.Sarajevska Begova džamija iz 16. veka poznata je iz mnogobrojnih razloga. Ona je jedna od najvećih, najvažnijih i jedna od najstarijih džamija. Ona se takođe može pohvaliti i time što je prva džamija u svetu koja je koristila struju. U ,,Zemaljskom muzeju“ u Sarajevu čuva se Hagada, jevrejski rukopisno-oslikani kodeks nastao u 14. veku na području severne Španije, koja je preživela inkviziciju i sve ratove. Posle rata 90-tih godina sarajevo nije vise ono isto jer je striktno podeljeno na muslimanski i nemuslimanski deo, kao sto je i cela bih podeljena na tri verske zajednice, pravoslavnu, katolicku i muslimansku. Velika steta naneta evropskom Jerusalimu kako drugacije nazivaju Sarajevo. Veoma sam tuzna zbog toga jer vera i politika ne smeju da uticu na delenje ljudi. Ljudi su svi isti ma oje vere bili. Takvim podelama najvecu stetu zapravo je podneo sam grad Sarajevo jer mu je uzeta njegova sirok multikulturalna dusa. Ne kazem i dalje je na Bas Carsiji, Ilidzi i na mostovima prelepe Miljacke najlepse na svetu. Sevdas niko nije mogao oteti ili unistitti. A sevdah je dusa.

 

 Jerusalim je glavni grad Izraela i sveto mesto tri glavne religije: hrišćanstva, judaizma i islama. U ovom gradu  je Isus mučen, razapet i vaskrsao i tu možete proći ulicom kojom je On vođen na pogubljenje.

U starom gradu su: Isusov stradalni put, Golgota, Crkva Hristovog Vaznesenja, Isusov grob, Zid plača i mnogo toga što se ne može opisati već se mora otputovati tamo i videti.

Tako se unutar Starog grada može pored ostalog videti još i Kupola na steni, džamija Al Aksa koja je jedna od najpoznatijih muslimanskih svetinja.Nezamislivo je šetati ulicama Jerusalima a ne prošetati se u Starom gradu ulicom Jaffo. Svaki korak u ovoj ulici, kao uostalom i u celom Jerusalimu, predstavlja hodanje kroz istoriju. Jaffa ulica je dosta široka a završava se na trgu preko kojeg prelazi novi most koji je delo španskog arhitekte Kalatrave.

U stari grad se ulazi kroz Lavlju kapiju prema čuvenoj ulici Via Dolores ili “Putu bola” u kojoj su označena mesta na kojima je Isus padao noseći krst.

Tih mesta ima ukupno četrnaest ali su poslednja četiri unutar Crkve Hristovog Vaskrsenja ili kako je još zovu Crkva Svetog Groba koja se nalazi na brdu Golgota gde je Isus razapet. Na Golgoti se može videti rupa u kamenu u kojoj je bio pričvršćen krst sa razapetim Isusovim telom.

 Stari grad je okružen impozantnim zidinama koje potiču iz osmanskog perioda, a kada se uđe u jevrejsku četvrt starog grada put vodi do jevrejske svetinje – Zida plača koji je zapravo zapadni zid Jerusalimskog hrama.

Zid plača je najposećenije mesto u Izraelu a na koje dolaze Jevreji iz celog sveta da se mole i da u pukotine zida na hartiji ostavljaju poruke.

Muslimanska porodica koja je spasila Jevreje od genocida, kasnije je bila spašena od strane države Izraela tokom rata u Bosni.

Ukoliko posjetite Izrael, nemojte se iznenaditi da vidite sladoled sa ukusom humusa.

Postoji posebna vrsta osjećanja koje neki ljudi dobiju pri posjeti Jerusalima, poznatija kao jerusalimski sindrom. Evo i primjera koji detaljnije objašnjava ovo stanje. Dakle, potpuno zdrav Njemac, zaputio se put Jerusalima radi proučavanja istorije i religije. Ubrzo po dolasku, počeo je da nosi togu, da na ulicama naglas citira djelove iz Biblije i da se predstavlja kao mesija. Svi ljekari koji su ga pregledali i koji su čuli za ovaj slučaj nisu imali utemeljeno objašnjenje za ovo stanje. Takođe od ovog sindroma oboli oko 40-ak ljudi svake godine od svih onih koji posjete ovaj grad.Ovo je jedina zemlja na svijetu gdje je vojni rok za žene obavezan. I ne samo to! On traje pune dvije godine.vake godine, više od 1000 pisama stigne u Jerusalim, adresiranih na “Boga“.

Prvi ikada napravljen antivirus za računar, napravili su Izraelci 1979. godine.U ovoj zemlji, napravljen je prvi USB.

Da li ste znali da, 85% pitke vode pripada Jevrejima, a preostalih 15% Palestincima? Na primjer, u Hebronu, 85% pitke vode dijeli se na 400 izraelskim doseljenika, a preostalih 15% se dijeli na 120.000 Palestinaca?

Regeneracija srčanog tkiva je moguća u Sjedinjenim Američkim Državama, zahvaljujući istraživanju o matičnim ćelijama, od strane izraelskih specijalista.

Tel Aviv je poznat kao gej grad istoka.

Da li ste znali da nejevreji ne mogu kupiti ili zakupiti zemlju u Izraelu? Jevreju iz bilo koje države u svijetu zagarantovano je izraelsko državljanstvo, dok su Palestinci, koji u toj regiji žive vijekovima, danas žive u izolaciji i okupaciji. Ova zemlja ima najviše prevedenih knjiga sa drugih jezika u svijetu. Ovo je isto tako i jedina zemlja na svijetu koja je oživjela mrtav jezik i koristi ga oficijelni sada.

Isto tako, svi Palestini dobijaju lične karte u boji, kako bih ih razlikovali od Jevreja.

Nezamislivo je otputovati u Jerusalimu a ne obići “Shuk” –tržnice koje vrve od ljudi. Ove tržnice su prepune šarenih štandova, ukusne hrane, voća, povrća robe i povrh svega dobre atmosfere.

U  okviru njih su mnogobrojni mali kafići i autentični restorani koji neodoljivo mame ukusnim specijalitetima. Eto poveznice sa Bas carsijom. Jos jedan dokaz tome da su svi ljudi na svetu isti, ali ih politika i vera stalno dele i uvlace u besmislene ratove.

Istanbul

Istanbul je bio glavni grad nekih od najjačih i najvećih carstava tokom svog vremena, od Rimskog carstva, Vizantijskog carstva i Otomanske imperije. Istanbul je stariji nego što mislite. Neolitski artefakti, koje su arheolozi otkrili poslednjih godina, ukazuju na to da je područje Istanbula naseljeno više od 8.000 godina. Kada je veliki rimski car Konstantin od Istanbula stvorio prestonicu Istočnog rimskog carstva (330. godine nove ere), odlučio je da ga, baš kao i Rim, izgradi na sedam brda. Grad je takođe dobio ime po caru – Konstantinopolj (Grad Konstantin). Grad je za vreme Osmanlija preimenovan u Istanbul, ali ga mnogi još uvek zovu Konstantinopolj ili Carigrad. Istanbul je stecište različitih kultura – a samim tim i nekoliko religija. Danas su zvanično 99% stanovništva grada muslimani, međutim, to nije bio slučaj u skorijoj prošlosti. U doba Otomanskog carstva u gradu je vladala velika raznolikost religije i etničke pripadnosti. Na primer, prema popisu iz 1914. godine, čak 35% stanovništva Istanbula bilo je religija koje nisu islam: to su uglavnom bili grčki i jermenski pravoslavni hrišćani i Jevreji.Kao i u svakoj islamskoj zemlji, pet puta dnevno možete širom grada čuti pozive za molitvu sa minareta i često možete posmatrati ljude kako se mole na ulicama ili na drugim javnim mestima.Kula Galata izgrađena je 1348. godine, a prvobitno ime ove gradjevine bilo je Hristova kula. Ona se koristila za smeštaj ratnih zarobljenika. Sada se sa nje pruža pogled na grad od 360°.  Tu je jedinstvena podela na kontinente - Istanbul je jedini grad na svetu koji se nalazi na dva kontinenta, grad koji spaja Aziju i Evropu. 

A sada da se vratimo na pricu o carsijama. U Istanbulu nalazi se Kapali carsija koja po svojoj velicini i bljestanju zlata nadilazi sve carsije na svetu. A opet ima onu dusu Bas carsije i onaj trgovinski duh sitnih zanatlija jerusalimske carsije.Na Kapali carsiji cenkanje je obavezno. Kako iskonsko, staro, predivno.Veza izmedju trgovca i  kupca  -  igra zivaca, nadmudrivanje - oci u oci! I niko se posle ne pokaje cak i ako je pogresio jer tu je bitna samo igra. Na bezdusnim berzama danas nadmudrivanje i igra zivaca bitne su samo da se ostvari sto veci profit, a svaki gubitak opasan je po zivot i to bukvalno.

TAJ  DUH CENKANJA, MIRNOG I SPOKOJNOG ZIVOTA KOJI JE NEKAD POSTOJAO MOZETE NACI SAMO U TIM CARSIJAMA BILO GDE NA SVETU. NAJVISE U OVE TRI POMENUTE. I NEMA VEZE KAKO SE ZOVU .PREPOZNACETE IH SIGURNO PO TOME STO CETE SE SAMO  TAMO OSETITI PRIJATNO I OPUSTENO,

SUDBINA

 

SUDBINA  POSTOJI ILI NE POSTOJI? VEROVANJE  U SUDBINU MOZE BITI  DOBRO I LOSE.PREDSKAZANJA DAJU DOKAZ DA SUDBINA POSTOJI KAO NESTO STO SE NE MOZE IZBECI. ALI OPET  MI  PADA NAPAMET DA SU SVA PREDSKAZANJA ZAPRAVO DEZA VI JER ZIVIMO U NEKOLIKO  RAZLICITIH DIMENZIJA. TAKO DOLAZIM DO TOGA DA SUDBINA ZAPRAVO POSTOJI IDA SE NE MOZE IZBECI I DA SE ONA PONAVLJA  KROZ VREME I PROSTOR BESKONACNO.

Sudbina je, prema narodnom verovanju, sila koja određuje život svakog pojedinca i od koje se ne može umaći. Sudbina je ono što je nekom predodređeno, pogotovo najznačajniji događaji u životu, uključujući čas i način smrti. Događaji koje čoveka snalaze smatraju mu se dosuđenim, a ono željeno koje i pored uloženog truda ostaje neostvareno, smatra ce nesuđenim.U filozofskom smislu, sudbina je nužni red u svetu kojem je podvrgnuto svako biće. Sudbina nije slepa ili slučajna kao usud (lat. fatum), nego racionalna premda je nepoznata pojedincu koji u njoj ucestvuje. Tokom istorije, mnogi ljudi su bili nezadovoljni samo fizičkim objašnjenjima teških bolesti, raznih nesreća i prerane smrti, pa su pretpostavili natprirodni uzrok nevoljama koje dolaze bez obzira na zasluge. Verovanje u sudbinu čini život podnošljivijim time što čoveku omogućuje prihvatanje racionalnost univerzuma uprkos očiglednim nepravilnostima i nepravdama.Skloni smo da verujemo u sudbinu, ona je izgovor za sve što nam se dešava, za situacije za koje nemamo objašnjenja i probleme koje ne možemo ili ne umemo da rešimo. Tako je i Alber Kami smatrao da ljudsko srce ima nezgodnu naviku da sudbinom naziva samo ono što ga satire. Psiholozi tvrde da je verovanje u sudbinu vrlo često i odbrambeni mehanizam nedovoljno jakih ljudi da se uhvate u koštac sa životnim problemima.

Filozofi bi rekli da ništa nije slučajno, astrolozi da nas zvezde pod kojima se rađamo potpuno određuju, pesnici da se od sudbine ne možemo sakriti, naučnici da je ona samo obmana, pokriće za momente kada gubimo kontrolu nad sopstvenim životom.

Da li je univerzum još pre nego što smo se rodili skovao plan, iskrojio sudbinu koju ćemo proživeti, ili smo mi, i samo mi, odgovorni za ono što se dešava, jer imamo slobodnu volju da odlučujemo i pravimo izbore?

Da li sudbina meša karte, ami samo igramo, kako je rekao Šopenhauer, pitanje je koje će zauvek biti otvoreno i oko njega će se i dalje sporiti filozofi, umetnici, naučnici...


Verovanje u sudbinu uglavnom je posledica načina na koji smo vaspitavani, jer preuzimamo obrasce ponašanja i verovanja od roditelja, koji su u najranijem uzrastu apsolutni uzori. Da li će se to verovanje nastaviti i u zrelom životnom dobu najviše zavisi od okruženja i iskustava koje proživljavamo. Uglavnom smo skloni da sudbini pripisujemo teške emotivne trenutke, događanja na čiji tok nismo u stanju da utičemo. Da, verovanje u sudbinu vrlo često je jedini način da naša psiha prevaziđe ono što se događa. To se posebno odnosi na emotivno potresne situacije, kada smo nemoćni da pomognemo sebi ili nekom drugom. Takođe, kada nam godinama nešto ne uspeva, kada i pored mnogo pokušaja ne možemo da realizujemo neki cilj, lako "skliznemo" u fatalizam, jer nam to postaje jedino "objašnjenje". Vrlo je teško prihvatiti neuspehe ili činjenicu da se nešto što želimo ne ostvaruje. U tim situacijama čovek gubi nadu i sigurnost u sebe, pa je mnogo lakše pripisati neke događaje "višim silama" nego nastaviti borbu. To je neka vrsta odbrambenog mehanizma, koji nam pomaže da prevaziđemo neprijatne emocije i trenutke. Ponekad je jako teško nastaviti borbu za neki životni cilj, pa je "bezbolnije" neuspeh pripisati sudbini. To se u psihologiji naziva "unutrušnji lokus (centar) kontorole", nasuprot "spoljašnjem". "Unutrašnji" znači da smo svesni da MI snosimo odgovornost za svoj život i da na većinu stvari koje nam se događaju možemo da utičemo. Kada sve ide kako treba, ubeđeni smo da smo prvenstveno sami za to zaslužni. Međutim, kada nije sve onako kako smo planirali, okrećemo se "spoljašnjem lokusu kontrole", odnosno verovanju da je neko drugi kriv za sve - ljudi oko nas, "viša sila", "sudbina"... Da, svako uverenje moguće je prevazići, ali je za to potrebna izuzetna energija i snaga. Kako ćemo se nositi sa problemima, sa životnim situacijama, zavisi od mnogo faktora, od karaktera, vaspitanja, okolnosti... Sposobnost da se nosimo sa osećanjima, da pronađemo objašnjenja za ono što se događa, da sagledamo svoj život i na osnovu toga nastavimo ka ciljevima koje smo zacrtali, stalna je borba. Prevazilaženje fatalizma može se desiti jedino ako uzmemo život u svoje ruke i shvatimo da smo u velikoj meri odgovorni za ono što se događa. Sloboda da biramo i donosimo samostalne odluke sa sobom nosi i veliku odgovornost. A, nažalost, mnogi nisu spremni da je prihvate.Da, ali samo ukoliko verujemo u pozitivne aspekte sudbine, odnosno ukoliko smatramo da nismo predodređeni samo za loša i neprijatna događanja. Pozitivne misli izuzetno su važne, jer podsvest reaguje na ono u šta verujemo. Kada smo ubeđeni da će nam "sudbina" biti lepa, ona to zaista može da postane.

Verovanje da svaki čovek ima svoju sudbinu, da je predodređen za nešto što ne može izbeći, da su volja i inteligencija nemoćne u određivanju životnog toka, uglavnom je posledica vaspitanja, načina na koji smo "oblikovani" kao deca i iskustava koja smo doživeli, potvrđuje i naša sagovornica.
Vrlo često se događa da mozak "ne može" da podnese informacije i dešavanja kojima ne može da da značenje, pa stvara odbrambeni mehanizam koji pomaže da se sve te činjenice "obrade". A, fatalizam je odličan način da sa sebe skinemo veliko breme odgovornosti, da sve prebacimo na "višu silu", tvrde stručnjaci. Zbog toga je ovo uverenje i odličan način manipulacije, upozoravaju antropolozi, a kao primer navode različite sekte i pokrete koji upravo fatalizmom kontrolišu svoje članove. pak, neki primeri toliko su upečatljivi da ni najveći skeptici ne mogu da kažu da je sve samo slučajnost. Naime, 13 godina pre nego što je potonuo Titanik, Morgan Robertson napisao je roman „Uzaludnost“, koji je ovu veliku katastrofu opisao do detalja. Roman je pričao o nepotopivom, prekookeanskom brodu koji je udario u ledenu santu odnevši u smrt većinu putnika. U mašti i stavrnosti poklopilo se previše pojedinosti, pa je roman brzo dobio reputaciju mističnog predskazanja, bio je dokaz da od sudbine ne možemo pobeći. Stručnjaci tvrde da je verovanje u sudbinu moćno onoliko koliko mi dozvolimo i ponekad može imati izuzetan psihološki efekat, a da mnoga predviđanja, moderni proroci i "čitači" sudbine koriste psihološke tehnike kako bi nam prorekli ono što nas čeka. Niz šablonskih tehnika, poznatih kao Barnumov efekat, ispitivao je psiholog Bertram Forer.

Utvrdio je da postoje određene rečenice i konstatacije koje, iako izgledaju jedinstvene, mogu da važe za svakoga. Recimo, ako vam neko kaže: „Vi ste optimista, ali ste ponekad skloni povlačenju u sebe“, poverovaćete da zna o čemu priča, jer je to karakteristika koja vas zaista određuje. Ali ne samo vas, već i sve ljude na svetu.Čak i ako verujete u sudbinu, možete mnogo učiniti da vaš život bude bolji, da svakodnevica bude lepša. Ljudski um je mnogo moćniji nego što verujemo. Ono što mislimo, uverenja i razmišljanja koja nas okupiraju, odražavaju se na materijalni svet oko nas i na ono što se događa. Jednostavnije rečeno, ono što mislimo materijalizuje se u svakodnevnom životu.

Procesi koji se dešavaju u ljudskoj psihi, uprkos brojnim istraživanjaima, još su nepoznanica. Naša podsvest aktivira ono što nam se događa, ali je glavni "problem" to što ljudi ne veruju da su sposobni da kontrolišu svoj život. Podsvest je veza sa svim "višim silama" i "sudbinama". Kada jednom uspostavimo kontakt sa podsvešću ne postoji problem koji se ne može rešiti, greška koja se ne može ispraviti.

Nemojte samo čekati da se nešto dogodi, aktivno učestvujete u svetu i onome što se događa oko vas. Iznenadićete se kako će vam život doneti nagrade, nova interesovanja i rešenja.
"Srećna zvezda" možda čeka da mi sami stanemo pod nju. Sigurno vam se dogodilo da pomislite na nekoga koga dugo niste videli ili čuli, a onda ga istog dana sretenete na ulici, da zovete nekog telefonom i ne možete da dobijete signal, jer vas ta osoba upravo zove! Neki ljudi su skloni da ovakve pojave nazivaju sudbinskim znacima, dok ih drugi jednostavno nazivaju slučajnostima. Karl Jung ovu pojavu nazvao je "sinhronost" (slučajnosti) i dao definiciju da se takve situacije događaju kada u psihi pojedinca nastane jaka potreba za nečim ili nekim.
Stručnjaci tvrde da postoje igre naše tema plus supsihe koje nazivamo inuticijom ili "šestim čulom", koje utiču na to da mnoge događaje pripisujemo sudbini. Kod nekih ljudi te sposobnosti prilično su jake, pa osećaju isto što i osoba udaljena kilometrima.
Egzaktna nauka tvrdi da se ništa ne može dogoditi ako tome ne prethodi uzrok. Od velikog praska koji se definiše kao početak trajanja univerzuma, počinje evolucija koja se sastoji u tome da se skup uzroka stalno uvećava posleditema plus sucama. To znači da za sve što se događa postoji razlog, a da događaji kasnije izazivaju uzroke za druge, nove događaje. Taj proces, ciklus koji prilično podseća na sudbinu, u univerzumu se odigrava vrlo sporo, ali se preneo i na život ljudi, pa stručnjaci tvrde da odatle potiče verovanje u sudbinu.
Matematičari su pokušavali da dokažu postojanje sudbine na relaciji uzrok i posledica, ali su zaključili da je nemoguće doći do potvrde te teze da postoje unapred definisanja dešavanja.Mnoštvo bizarnih fenomena kojima je čovečanstvo svedočilo navelo je mnoge na mišljenje da je čas smrti zapisan već prilikom rođenja i da se ne može izbeći ni po koju cenu. P isala sam vec  o tome (pogledajte moj blog) al da se podsetimo - misteriozan slučaj koji potvrđuje misterioznu predodređenost smrti je onaj o mačku Oskaru iz staračkog doma u američkom gradu Providens. Oskar, koji uopšte nije bio druželjubiv, mazio bi se samo s osobama koje bi umirale u roku od četiri sata nakon kontakta s njim.

SAD MOZDA NIJE LAGAN TEKST ZA OVOLIKE VRUCINE. NEKA, SAD IMATE VREMENA DOK STE NA ODMORU DA RAZMISLITE O SVOM ZIVOTU I SVOJOJ SUDBINI. NIJE NA ODMET NEKAD SE MALO I TIME POZABAVITI.  NE KAZEM DA JE LAKO BITI ISKREN PREMA SEBI. PA IPAK  PROBAJTE I NAPRAVITE UVID U SVOJ ZIVOT. BEZ OBZIRA STO VAM JE SUDBINA ODREDJENA ZIVOT IPAK TRAJE TOLIKO DA MOZETE MALO DA JE SKROJITE PREMA SEBI  I POSTANETE BAS SRECNI!