PTICA STANARICA IL PTICA SELICA

DA VIDIMO STA KO MISLI O OVOJ TEMI. DA LI VISE VOLITE DA CEO ZIVOT PROVEDETE NA JEDNOM MESTU ILI VOLITE DA MENJATE STANOVE, NASELJA, GRADOVE PA I DRZAVE. PRITOM ZAISTA NE MISLIM NA PUTOVANJA JER TO JE NESTO SASVIM DRUGO NEGO BAS MISLIM NA TO KOLIKO SMO SPREMNI DA MENJAMO MESTO GDE ZIVIMO. 

Ako znamo da je kuca mesto gde zivimo, a dom je ono kako zivimo  pitanje menjanja mesta za zivot zaista dobija drugi smisao. Ako znamo da dom nosimo sa sobom kao puz svoju kucicu i mi mozemo da stvorimo dom u bilo kojoj kuci na svetu. A ako to ne umemo ni najlepsi dvorac nam nece biti dom.

Evo nekoliko saveta kako od kuce napraviti dom bilo  za kratak vremenski period bilo za generacije.

Iako su ljudi ono što čini dom, potrudite se da uskladite i ove faktore koji utiču da vaš stan bude zaista jedno toplo porodično gnezdo. Svi vole lep ambijent. Kada odete u restoran prvi utisak ostaviće vam lepo uređen enterijer. Isto važi i za vas dom. Ukoliko vaši zidovi odišu prijatnim bojama, prozori lepim zavesama, podovi čistoćom svi će voleti da provode vreme u vašem domu. Osvetlenje -ovo je zapravo i najvažnije. Uvek treba birati da dom bude što osvetljeniji, jer ono doprinosi boljem raspoloženju. U večernjim satima možete osvetliti određene delove sobe i tako doprineti što romantičnijem raspoloženju.Ukoliko stan u koji ste se uselili nije baš funkcionalan i nema puno svetla, vi na to ne možete da utičete. Ono na šta možete je svakako higijena. Iako zvuči kao lak posao – nije. Odvojite vreme na nedeljnoj osnovi kada ćete se posvetiti čišćenju kuće. Bićete mnogo srećniji i zadovoljniji.Kuvajte! Ako ne znate – naučite, ako niste nikada do sada – počnite! Dobro je za zdravlje, a prvenstveno podstičete porodična druženja. Svi će voleti da ručkaju kod vas i smatrati vašu kuću pravim domom.olite svoje ukućane, nemojte se svađati zbog sitnica. I zapamtite da je uvek najlepše vratiti se svome domu – bilo da je to onaj u kom ste odrasli ili koji ste sami stvorili. 

Neko je ostao  uroditeljskoj kuci ceo zivot, stvaraju u njoj i svoju sekundarnu porodicu kao sto su i njegovi roditelji. Moc doma tu je najjaca. Energija svih koji su u toj kuci ziveli ( bili clanovi porodice) obavezuje ivezuje da se u toj kuci i ostane. Tu nikome na pamet ne pada da ode i zivi na nekom drugom mestu. Preseljenje dece koja se osamostaljuju bilo sama bilo sa partnerima jos uvek ima energiju primarne porodice. Tek onda kada mladi par krene sa osnivanjem svoje porodice u svojoj kuci i napravi dom za sebe oslobadja se energije primarne porodice.  Sad neko je kao podstanar morao da prodje vise kuca i stanova,mladi parovi takodje, ali opet to je druga prica i nema veze sa ovom temom jer ovde je tema - necija zelja da zivi na istom mestu uvek ili zelja da se menja mesto stanovanja. Znaci da nije moranje. Nego bas zelja za promenama.

Ovde nisam kod kuće. Ali znam da više volim da ovde ne budem kod kuće, nego negde drugde . Sve zavisi od zadatog ili izabranog okruženja – od toga gde i kad i kako neko živi. Moramo precizno znati o čemu govorimo kada govorimo o našoj kući i o našem odsustvu od kuće. Jer, neko živi u socijalizmu, a neko u kapitalizmu. Nije to isto. Neko živi u pozorištu, a neko u bioskopu. Nije to isto. Neko živi u Nemačkoj 1520. godine, neko u Nemačkoj 1941. godine, a neko u Nemačkoj 2011. godine. Nije to isto. Neko živi u tridesetmilionskom Meksiko Sitiju, a neko na pustom ostrvu sa Petkom. Nije to isto. Neko živi na netu, a neko na čistom vazduhu, na proplancima pored gorskih jezera. Nije to isto. Neko živi u rudniku, a neko u iglou. Nije to isto.Neko živi u zdravlju, a neko u bolesti. Nije to isto. Neko živi u tenku, a neko u krevetu. Nije to isto. Neko živi u domu za nezbrinutu decu, a neko u vrtiću do popodne, kad ga roditelji vode kući. Nije to isto. Neko živi na naftnoj platformi usred okeana, a neko u metrou. Nije to isto. Neko živi u getu, a neko na Azurnoj obali. Nije to isto. Neko živi u državi, a neko u plemenu. Nije to isto. Neko živi u orbitalnoj stanici, u uslovima bestežinskog stanja, a neko svakog dana golim rukama okopava tvrdu zemlju, po žezi i po mrazu. Nije to isto. Neko živi u ljubavi, a neko u mržnji. Nije to isto. Neko živi u sebi, a neko van sebe. Nije to isto. Neko živi u krizi, a neko u nirvani. Nije to isto. Neko živi u hotelu, a neko pod mostom. Nije to isto. Neko živi u veri, a neko u praznoverju, a neko u sumnji, a neko ni u jednom od svega toga. Nije to isto. Neko živi na berzi, a neko na šaci pirinča dnevno. Nije to isto. Neko živi u političkoj partiji, a neko nikad nije glasao na izborima. Nije to isto. I tako u nedogled. A opet, sve su to inostranstva. Nije to isto, ali je slično: nigde kod kuće – svuda i uvek u inostranstvu.

Gde ti živiš? – upitaj bližnjeg, upitaj sebe, pre nego započneš razgovor o domu i odsustvu, o domovini i inostranstvu, o srodnosti i tuđosti, o odlasku i povratku. Imaj pritom na umu: jedan čovek – jedan svet. Te milijarde svetova samo se delimično, čak samo rubno preklapaju, prožimaju, sporazumevaju, deluju – samo delimično i rubno. Stepen konfluencije je mali, bez kritične nosivosti. Najbolje što možemo da dosegnemo je, izgleda, ta razlivenost u uže ili šire mreže bez opazivog težišta i usmerenja. Stoga je najpre važno utvrditi u čemu svako od nas živi. Tek kad to znamo i razumemo, sledi pitanje o neminovnoj nedovoljnosti, neispunjenosti, nesavršenosti i nestabilnosti habitata – tek tad sledi ispitivanje ambivalencije kuće i inostranstva, pripadnosti i otuđenosti, zavičaja i bezzavičajnosti.Najtacnije je reci da se u životu osećamo ne baš sasvim kao kod kuće. Život je inostranstvo. Zelela bih da  sa vama podelim tri price.Shvaticete zasto.

Prva prica

Posebnu vrstu teškoća u bestežinskom stanju imaju kosmonauti muslimanske veroispovesti. Pre nekoliko godina, kosmonauti muhamedanci žalili su se da tokom leta i kruženja na vasionskim orbitama ne mogu da odrede na kojoj je strani Meka, pošto su fizičke odrednice za praktikovanje verskih obreda gotovo neprimenjive. Klečanje je, na primer, nemoguće bez dejstva gravitacije. Zatim, kad smo na zemlji, obično znamo gde je nebo, ali kad smo duboko u nebeskim sferama, ponekad ne možemo znati gde je zemlja. Zbog toga je izrađen Priručnik Muslimanskih obaveza u međunarodnim svemirskim stanicama, Muslim Obligations in the International Space Station: Manual, koji je sastavio Savet Islamske Nacionalne Fatve, The Islamic National Fatwa Council. Objavljivanje Priručnika usledilo je nakon što je treći musliman lansiran u kosmos – sa velelepne rampe kazahstanskog kosmodroma u Bajkonuru – kosmonaut po imenu Sheikh Muszaphar Shukora iz Malezije, i to kao član ruske posade, ali prvi koji je u nebesima boravio tokom praznika Ramadana, kada se, osim redovnih verskih aktivnosti, vernici tokom dana uzdržavaju od hrane, pića i seksa. U Priručniku se, između ostalog, kosmonautima ovako savetuje: “Tokom ritualne molitve, ukoliko ne možeš da ustaneš, možeš da se pogneš. Ako ne možeš da stojiš, možeš da sediš. Ukoliko ne možeš da sedneš, treba da legneš.” Poznati kartograf Kemal Abdali, međutim, autoritet za pitanja teologije i strateške politike muhamedanstva, tvrdi da vernik treba da se koncentriše na molitvu,a ne na geografiju ili astronomiju. To što nema gravitacije ne znači da dužnosti i molitve upućene Alahu neće stići na odredište. Nije li, uostalom, i sam prodor u vasionu neka vrsta naše veličanstvene molitve upućene Svevišnjem? Četvrtom kosmonautu muhamedanske veroispovesti bilo je lakše tokom misije, zahvaljujući uputsvima iz Priručnika, kao i instrukcijama poput ovih uvaženog Kemala Abdalija. Ta je misija trajala rekordnih dvanaest meseci, sedam dana i jedanaest sati. Bestežinsko stanje je inostranstvo, svemir je otadžbina. Put u kosmos i usrdnost molitve pokazuju se kao vrhunske dimenzije ljudskosti, bez obzira na mesto gde se izvršavaju, bez obzira na neposredno socijalno-tehnološko okruženje, bez obzira na fizičko-biološke okolnosti pod kojima su zadani.

Druga prica

 Muža je izgubila pre dve godine. Njena je kasta nedodirljivih. Samohrana je majka, hrišćanka, radi u nadnici na njivi, danas kao i svakoga dana, sa komšijama i rođacima. Oko podne, kad sunce najjače bije, prijateljica je zamoli da odnese vode muškarcima na drugom kraju njive. Ona tako i učini, odlazi do obližnjeg bunara, zahvata vode u vedro. U jednoj ruci nosi vedro s vodom, u drugoj čašu od pečene gline. Prvi muškarac kome je prišla pije i zahvaljuje joj se. Drugi čovek odbije da pije iako je žedan, zato što je, kaže, voda prljava. Ona ga uverava da greši, da je donela svežu vodu sa bunara. On kaže da je voda prljava jer ju je ona dotakla, jer je nevernica, ne priznaje Muhameda. Na to, ona mu ponudi još jednom da se napije. Nemati kud. Nemati s kim. Nemati čemu. Nemati. Ona misli da žeđ i voda ne zavise od njenog ili njegovog Boga i Proroka, ali ćuti, to ne izgovara. On je pita da li ona to osporava sure iz svetog Kurana i moć Alaha. Ona kaže da joj to ne pada na pamet, da je samo htela da mu pomogne i napoji ga. On prosipa vodu i otera je. Sutradan, onaj čovek ovu ženu prijavljuje javnom tužiocu za bogohuljenje. Zakon o zaštiti protiv bogohuljenja na snazi je već trideset godina, ali se retko primenjuje. Kazne za prekršaje prema ovom zakonu su nemilosrdne. Ženu hapse i sude joj. Sud utvrđuje da je kriva i po zakonu joj se određuje najstroža kazna: smrt kamenovanjem. Dok je u zatvoru i čeka na izvršenje kazne, rođaci brinu o njeno sedmoro dece, sedam kćeri. U novinama pišu o njenom slučaju i sve to izaziva burne reakcije, kako u javnosti, tako i u svakoj porodici u zemlji. Pojedini intelektualci i političari zalažu se za njeno oslobođenje i za ukidanje zakona o zaštiti protiv bogohuljenja. Najuticajnija javna ličnost koja staje na čelo ove inicijative je guverner centralne i najmnogoljudnije pokrajine. Izvršenje kazne se pod pritiskom javnosti odlaže. Inicijativa za ukidanje zakona o zaštiti protiv bogohuljenja dobija na zamahu i pristalice su sve glasnije. Glasovi podrške stižu i iz inostranstva, sa mnogih strana. Guverner obilazi čitavu zemlju i drži govore, ne posustaje. Pri polasku na jedan miting šef njegovog obezbeđenja mu prilazi na parkingu i pred svima ispaljuje 32 metka u njega. Ubicu niko ni ne pomišlja da spreči. Potom se atentator mirno predaje policiji. Sutradan se na mestu događaja okuplja grupa od pedesetak ljudi, uglavnom žena, sa svećama i cvećem. Ali ispred zgrade policije u kojoj se nalazi atentator skupilo se pedeset hiljada ljudi koji mu kliču, za njih je on junak, svetac, mučenik. Ubica guvernera proviruje kroz prozor nasmejan i maše. Sahrana guvernera protiče bez incidenata, ali uz vrlo jake mere obezbeđenja i prisustvo svih domaćih medija, elektronskih i štampanih, ali i uz nezapamćen broj novinara iz inostranstva. Debata o zakonu o zaštiti protiv boguljenja postaje ključno političko pitanje u zemlji. Mišljenja su suprotstavljena do isključivosti. Datum odloženog izvršenja kazne ženi osuđenoj na smrt, samohranoj majci sa sedmoro dece, približava se. Prilikom premeštaja atentatora iz jednog zatvora u drugi, hiljade ljudi posipaju ga laticama ruža. Put kojim se sporo kreće vozilo posut je cvećem. Izvršenje kazne se približilo sasvim. Niko više ne spominje novo odlaganje. Zakon je inostranstvo, nedodirljivost je otadžbina.

Treca prica

 

Međunarodni mediji javljaju, pozivajući se na takozvane dobro obaveštene neimenovane izvore, da se bivši predsednik najveće svetske super-sile George W. Bush uplašio prošlog meseca i u zadnji čas odustao od putovanja u Švajcarsku na ekskluzivni samit svetske ekonomske i političke elite u Davosu, jer je postojao realan rizik da će biti uhapšen zbog optužbi za ratne zločine. Pominje se odgovornost za Irak i Avganistan, za mučenja zatvorenika u vojnoj bazi Guantanamo na Kubi i u brojnim drugim zatvorima na tajnim lokacijama širom sveta. Da je Bush Junior otišao u Švajcarsku i da je uhapšen i da mu je suđeno i da je proglašen krivim i da mu je izrečena kazna po zakonu, ta kazna ni u kom slučaju ne bi mogla da bude kamenovanje. Švajcarski zakoni nisu takvi. Uostalom, mnogo je tih uslova i preduslova i pred-preduslova, koji u slučaju Busha Juniora ne mogu biti ispunjeni. Pa tako nema primene nikakvog zakona, o tome se, izgleda, ne može ni misliti. Zakon je inostranstvo, nedodirljivost je otadžbina.

To su te tri priče, nabrzinu ispričane. Priče su istinite i veoma poucne. 

PA BILO DA STE PTICA STANARICA ILI PTICA SELICA JASNO VAM JE DA SE DOM NOSI U SRCU. LJUDI SA KOJIMA ZIVITE I NACIN VASEG ZIVOTA SU DOM. KUCA SU SAMO ZIDOVI NA BILO KOM MESTU NA PLANETI. A AKO ZELITE DA VAS DOM BUDE PODLOZAN PROMENAMA I DA CESTO MENJATE  KUCE U KOJIMA ZIVITE I TO VAM DOBRO IDE ONDA TAKO I ZIVITE. STA VAS BRIGA AKO  SE TO DRUGIM LJUDIMA CINI CUDNIM I TESKIM NACINOM ZIVOTA. ONI SU ONDA STANARICE I NE MOGU DA VAS SHVATE. SELICE MENJAJU  KUCE, GRADOVE, DRZAVE ,PLANETU AKO TREBA I SVUGDE SE OSECAJU DOBRO JER U SRCU NOSE DOM.  MALO IM ZAVIDIM  NA TOME JER NIKADA NISAM IMALA HRABROSTI DA TAKO ZIVIM A NIJE DA NISAM ZELELA.