ZNANJE I I NTUICIJA I INTELIGENCIJA

PISALA SAM VISE PUTA O OVIM TEMAMA, ALI MISLIM DA NIKAD NIJE DOSTA. MORAMO DA SHVATIMO DA ZNANJE I INTELIGENCIJA NISU ISTO ,A DAJ E INTUICIJA NJIHOVA POVEZNICA! PA HAJDEMO KAO I UVEK RDOM. POCECU OD DEFINICIJE ZNANJA, A ONDA I O NJEGOVIM VRSTAMA. 

Znanje je rezultat kognitivnog procesa koji ima određenu strukturu i faze vezane za faze formiranja i razvoja društva. Ljudska znanja se razvijaju zajedno sa komplikacijom praktične aktivnosti. Postoje različite vrste ljudskog znanja. Neke drevne forme su religiozne i filozofske. Osnivač pozitivizma, O. Comte sredinom XIX veka predložio je koncept koji odražava vrstu znanja. U svom konceptu, razmatrao je tri oblika, uzastopno zamenjujući jedni druge.

Prvi obrazac smatrao je verskim znanjem. Zasnovana je na individualnoj veri i tradiciji.

Drugi oblik je filozofsko znanje. Zasnovana je na autorskoj intuiciji ili drugom konceptu i špekulativna i racionalna po svojoj suštini.

Naučno znanje je treći oblik. Zasniva se na utvrđivanju činjenica u pozadini svrsishodnog eksperimenta ili posmatranja. Danas je očigledno da se sve ove vrste znanja razvijaju paralelno i postoje na isti način kao što postoje biljke i životinje u prirodnim uslovima. 

 

Postoji i druga klasifikacija. Prema konceptu M. Polana (engleskog filozofa), vrste znanja klasifikuju se prema ličnim karakteristikama. Engleski filozof polazi od činjenice da je znanje aktivno shvatanje stvari - akcija koja zahtijeva posebne alate i posebnu umjetnost. U "ličnom", po mišljenju Polanyi-a, ne samo da je utisnuta stvarnost, već i osoba sa njenim interesovanjem za spoznaje. U ovom slučaju postoji kompleks ne samo izjava, već i iskustava pojedinca. Tako je Polanyi razlikovao sledeće vrste znanja:

1. Eksplicitno, artikulisano, izraženo u teorijama, presudama, konceptima.
2. Implicitan, implicitan, koji ne podleže potpunoj refleksiji ljudskog iskustva.

Implicitno znanje je oličeno u telesnim vještinama, praktičnim veštinama, šemama percepcije. Nije u potpunosti odslikan u udžbenicima, ali se prenosi u komunikaciji i ličnom kontaktu.

Kao glavna komponenta strukture opšteg obrazovanja, znanje je rezultat poznavanja zakona prirode, razmišljanja, društva, realnosti. Ovaj rezultat odražava generalizovano ljudsko iskustvo koje se akumuliralo u društveno-istorijskoj praksi.

Obrazovni sadržaji uključuju takve vrste znanja kao:

1. Glavni pojmovi i koncepti koji odražavaju stvarnost. Pored svakodnevne realnosti, takođe imaju i naučna znanja.
2. Činjenice dnevne realnosti i nauke. Koriste se za potvrđivanje i dokazivanje svojih ideja.
3. Osnovni naučni zakoni. Oni otkrivaju odnos između različitih fenomena i objekata.
4. Teorije koje sadrže niz naučnih saznanja o određenom sistemu objekata, objekata, odnosa između njih, kao i metode predviđanja i objašnjavanja fenomena u određenoj oblasti predmeta.
5. Evaluacijsko znanje. Odražavaju norme odnosa na različite životne pojave.
6. Poznavanje načina sprovođenja naučnih aktivnosti, načina poznavanja, kao i istorije sticanja informacija.

Svi ovi tipovi imaju funkcije vezane za funkcije i tehnologije koje se koriste u obuci.

Znanje može biti i:

Emocionalno i racionalno

.Bitan (baziran na upotrebi kvantitativnih sredstava analize) i fenomenoloških (zasnovanih na korištenju "kvalitativnih" koncepata).Teorijski i empirijski (eksperimentalni).Privatno i filozofsko.Humanitarne i prirodne nauke.

 Sa pedagoškog i psihološkog aspekta, najinteresantnije su razlike između racionalne (prirodne nauke) i senzornog (humanitarnog) znanja.

Problem ovog sveta je taj što su budale previše samouverene, a pametni ljudi puni sumnji.“

Navikli smo da mislimo da je svaka osoba pametna na svoj način. I naravno, svi se bez izuzetka smatramo pametnima, jer je teško reći koliko smo zaista pametni, a da u tome ne budemo subjektivni. Na kraju krajeva, svi u svojoj glavi izgledamo pametno, bez obzira na to kako stvari zaista stoje.

I sigurno se slažemo sa činjenicom da inteligencija ima vrlo snažan uticaj na sva područja ljudskog života, bilo da je to njegova karijera, romantične veze, prijateljstvo, porodična pitanja, finansijska sigurnost i tako dalje – u svemu tome svetao i logičan um se može pokazati kao prilična pomoć.

Sa druge strane, ljudi kojima nedostaje inteligencije mnogo su skloniji određenim negativnim navikama, koje im odmah otkriju manu, a u određenim situacijama pokvare život. Pobrojaćemo pet loših navika koje glupe ili bezumne ljude najčešće razlikuju od pametnih.

1. Samo glupi ljudi veruju da bi po svaku cenu trebali da budu u pravu

Kada je reč o suočavanju sa svetom, pametni ljudi mogu da saosećaju sa svojim protivnicima i situaciju sagledaju iz njihove perspektive. Uvek su spremni da saslušaju argumente druge osobe i mogu da se predomisle ako se uvere u sopstvenu grešku.

Ali glupi ljudi... Glupi ljudi su u stanju da povuku bilo koji spor u nedogled i nikada da ne odustanu od svog mišljenja, čak i ako protivnik pruži mnogo razumljivih i na činjenicama zasnovanih dokaza o njegovom neuspehu. Pored toga, glupi ljudi u većini slučajeva jednostavno nisu u stanju da shvate kada je protivnik u svađi mnogo upućenija i inteligentnija osoba.

U psihologiji se ovo naziva Dunning–Krugerov efekat i opisuje situaciju kada nesposobni i glupi ljudi precenjuju svoju inteligenciju i sposobnosti, dok potcenjuju inteligenciju i sposobnosti onih oko sebe. Tako se došlo do zaključka da će neznanje verovatnije dovesti do samopouzdanja nego do znanja. Ako ste nesposobni, jednostavno niste u stanju da razumete svu dubinu svoje nesposobnosti, jer nemate znanje koje bi vam to omogućilo. Ili, drugim rečima, budala ne može da shvati da je budala – jer je budala.

Međutim, to ne znači da pametni ljudi automatski pretpostavljaju da su svi drugi ljudi u pravu, a nisu. U bilo kom sporu ili raspravi pametni ljudi pažljivo analiziraju argumente suprotne strane, pa čak i tada odlučuju šta je ispravno, a šta pogrešno u ovakvoj situaciji.

2. Budale krive druge za sopstvene greške

Inteligentna, poštena i kompetentna osoba nikada neće pokušati prebaciti svoju krivicu na nekog drugog. Pametni ljudi su u velikoj meri odgovorni za snažan osećaj odgovornosti za svoje postupke, kao i sposobnost učenja na greškama i ispravljanja posledica.

Ali glupi ljudi po pravilu nisu u stanju da preuzmu odgovornost za svoje greške. Umesto da priznaju da su pogrešili i počnu da rade na ispravljanju, oni pokušavaju da se predstave kao žrtve spoljnih okolnosti i ubede druge da ne treba da ih grde, već da im bude žao. A ako postoji mogućnost, oni pokušavaju da odgovornost za ono što se dogodilo prebace na nekoga drugog.

Prebacivanje odgovornosti za svoje postupke na druge ljude je veoma, veoma loša ideja. Budite odgovorni za svoje poslovanje. Ako postoji deo vaše krivice u činjenici da je nešto pošlo po zlu (bez obzira koliko je malo), priznajte. Jer baš u trenutku kad počnete da prestanete da pokazujete prstima prema drugim ljudima, tvrdeći da su oni za sve krivi oni, oni oko vas, počeće da vas doživljavaju kao osobu kojoj se ne može verovati i sa kojom ne možete imati važan posao.

Štaviše, rezultati neuroloških studija ukazuju na to da mozak pametnih ljudi različito reaguje na greške. Drugim rečima, pametniji ljudi će verovatno prihvatiti svoje greške i naučiti sve što je moguće od onih drugih.

3. Budale ignorišu tuđa osećanja i potrebe.

Pametni ljudi su po prirodi snažne empate. Osećanja i mišljenja drugih ljudi ne čine im se beznačajnim i nerazumljivim, pa ih zato i ne stavljaju sa strane. Upravo taj kvalitet pomaže pametnim ljudima da sagledaju različita gledišta i sagledaju situaciju tuđim očima.

Sprovedena je studija sa preko 1.000 dobrovoljaca i zaključeno je da su pametni ljudi daleko altruističniji. Mnogo je verovatnije da će dati nešto drugim ljudima ne očekujući ništa zauzvrat od ljudi koje ne odlikuje visoka inteligencija. Stvar je u tome što pametni ljudi imaju potpunije razumevanje potreba i osećanja ljudi oko sebe i skloniji su da im pomognu.

Ali, budalasti ljudi, naprotiv, nisu u stanju da zamisle da nečije mišljenje ili pogled na svet možda uopšte nisu isti kao i njihovi. Štaviše, koncept da jednostavno možete žrtvovati svoje vreme, novac i napore radi drugih ljudi, ne očekujući ništa zauzvrat, potpuno im je stran.

Ipak, budimo iskreni prema sebi: s vremena na vreme svi smo, bar malo, sebični. Međutim, mi težimo da održimo ravnotežu, istovremeno pokušavajući da ne zaboravimo na svoje interese i uzimamo u obzir osećanja, osećanja i potrebe drugih.

4. Glupi ljudi su po pravilu agresivniji u sukobima.

Svi smo samo ljudi i svi se s vremena na vreme možemo naljutiti. Ponekad bes savlada i vrlo pametne ljude. Ali razlika je u tome što su pametni ljudi naučili da kontrolišu svoje emocije i da ih prihvataju – čak i one negativne. Nikada neće dopustiti negativnim mislima da vladaju vašim postupcima, jer znate da ćete se zbog toga pokajati više puta.

Sa druge strane, manje inteligentni i otvoreno glupi ljudi postaju ljuti i agresivni svaki put kada stvari ne idu onako kako žele. Pokušavaju da kontrolišu situaciju s besom i agresijom na najmanji nagoveštaj da im to izmiče iz ruku. Agresivno ponašanje je u direktnoj korelaciji sa niskom inteligencijom. Prikupljene statistike dokazuju da niska inteligencija promoviše asimilaciju agresivnih odgovora na spoljne stimulanse u ranijem dobu, što zauzvrat dodatno inhibira razvoj inteligencije.

5. Bezumni ljudi misle da su bolji od svih ostalih.

Pametni ljudi se ne plaše rivalstva i konkurencije. Pokušavaju da pomognu drugima i nadahnjuju ih da postanu bolji i pametniji. Pametni ljudi imaju visoko samopoštovanje i svoje znanje nesebično dele sa drugima. Oni već znaju ko su i šta su postigli.

Ali glupi ljudi... njima je veoma važno, ako ne da budu, onda bar da izgledaju bolje od svih ostalih. Zbog toga su spremni na sve, čak i da manipulišu drugim ljudima i šire o njima podle glasine. Sve oko sebe mere isključivo svojim merilom i iskreno su uvereni da su bolji od svih ostalih.

Istraživanja su pokazala da su ljudi sa niskim IQ mnogo verovatnije homofobični, rasistički i pristrasniji. Štaviše, mnogi biolozi dele mišljenje da je sposobnost međusobne saradnje i razumevanja od vitalnog značaja za razvoj čovečanstva u celini. I nije slučajno da se ljudi koji znaju da rade u timu odlikuju visokom inteligencijom.

 Intuicija je suptilna prividna mogućnost osobe za stjecanjem znanja bez jasnog upletanja ili shvaćanja procesa. Intuicija prema definiciji nema objektivne valjanosti pa ipak nam je vrlo bitna kao komponenta nasrg znanja i inteligencije.

Da li je intuicija nešto što se može naučno objasniti, ili je u pitanju fenomen koji izmiče granicama racionalnog i zalazi u mistiku, sujeverje i nadripsihologiju?

Bez obzira na konačan odgovor na ova pitanja, jasno je da nam je intuicija od velike pomoći u svakodnevici: često nas upozorava na opasnost ili neprijatnost, vodi nas u procesu donošenja odluka i pravljenja izbora, pomaže nam da rešimo neki problem tako što nas direktno usmerava na rešenje i omogućava nam da preskočimo niz koraka o kojima bismo morali racionalno da razmišljamo.

Sam naziv ovog pojma potiče od latinske reči intuitio, što znači „gledanje, motrenje“. Ipak, reč je o vrlo specifičnom posmatranju, koje se definitivno ne odvija očima, a prema nekim shvatanjima, ni racionalnim delom čovekovog bića.

Ideja intuicije od davnina je bila interesantna filozofima, koji su je shvatali i tumačili na različite načine. Začetnikom intuicionizma kao filozofskog učenja smatra se Platon, koji koristi pojam „noezis“, odnosno intuicija, smatrajući je za savršen izvor znanja i prave istine, pomoću kojeg se stvarnost beleži bez posrednika.

Aristotel govori o intelektualnoj intuiciji, podrazumevajući pod tim pojmom vrstu indukcije kojom se univerzalno pokazuje kao ono što je sadržano u jasno shvaćenom posebnom, a među prvima koji su intuiciju isticali kao osnovni oblik saznanja bio je i antički filozof Plotin.

Francuski filozof Anri Bergson u svojoj filozofiji vodio se upravo metodom intuicije, smatrajući je fenomenom koji povezuje instinkt i intelekt, svojevrsnim „integralnim iskustvom“. Prema njegovom shvatanju, intuitivno saznanje predstavlja neposredno saznanje unutrašnje suštine samog života, i kao takvo jeste osnova za intelektualno, odnosno naučno saznanje, koje bez njega ne može postojati.talijan Benedeto Kroče izdvajao je intuiciju kao jednu od dve temeljne forme ljudske spoznaje, do koje se dolazi putem fantazije i koja vodi do spoznaje individualnog, dok se druga, logička, ostvaruje putem intelekta i omogućava spoznaju opšteg. Takođe, kod njega je intuicija i specifičan način umetničkog sagledavanja stvarnosti iz koga nastaje umetničko delo, te je poistovećuje sa ekspresijom.

Nemački filozof Edmund Huserl uzima intuiciju kao osnovu svoje fenomenološke metode, smatrajući je načinom za neposredno sagledavanje suštine i ideje, a njegov sunarodnik Artur Šopenhauer veruje da je sama suština čoveka u intuiciji, koja se ispoljava kao volja. Bez obzira na različite definicije, filozofi različitih nacionalnosti i vremenskih pripadnosti uglavnom se slažu u jednom – da je intuicija bitan faktor u našem spoznavanju sveta.

 Poznati švajcarski psiholog Karl Gustav Jung navodi intuiciju kao jednu od četiri psihičke funkcije, pored opažanja, mišljenja i osećanja. Prema njegovoj teoriji, inuticija je iracionala psihička funkcija koja predstavlja nesvesno opažanje i vrstu nesvesnog razumevanja određenih sadržaja.siholog Geri Klajn (Gary Klein) izlaže ideju da nam intuicija pomaže kada naiđemo na poteškoće prilikom donošenja važnih odluka, te nam omogućava da na osnovu svojih prethodnih iskustava donesemo rešenje koje je u najvećoj meri odgovarajuće.

Sličan stav ima i Nemac Gerd Gigerenzer, istraživač bihevioralne intuicije, koji takođe izdvaja ovaj fenomen kao izuzetno moćno sredstvo u donošenju odluka, nesvesni mentalni proces koji procenu o tome da li je za nas nešto dobro ili nije zasniva na ranijoj praksi.

Uopštena definicija intuicije koju daje psihologija mogla bi se parafrazirati na sledeći način:

intuicija je proces koji pruža čoveku sposobnost da poseduje znanje o nečemu i da to znanje stekne neposredno, bez analitičkog razmišljanja, pri čemu predstavlja sponu između svesnog i nesvesnog dela ljudskog uma, kao i između instinkta i razuma.

Dr Džil Ejmon-Veksler (Jill Ammon-Wexler) plastično objašnjava kako zapravo funkcioniše intuicija u praksi: dva dela naše “sive mase” i mreža nerava koja ih povezuje jesu deo mozga koji predstavlja tzv. “viši um”, koji je zadužen za mentalne funkcije kao što su logika i analiza, kao i prevođenje signala koje šalju naša čula (vida, mirisa, sluha, dodira i ukusa).

Kada se, na primer, nađemo na nekom nepoznatom mestu ili u neobičnoj situaciji, naš mozak u jednoj milisekundi povezuje signale koji dolaze iz višeg uma, signale koje nam šalju svih pet čula, i čitavo naše dosadašnje iskustvo; momentalno analizira situaciju u kojoj se nalazimo, upoređuje je sa ranijim životnim iskustvom i šalje nam specifičan osećaj o okruženju, koji može biti pozitivan, ali i negativan.

Za razliku od svega navedenog, intuicija se shvata i kao tzv. apsolutno znanje, ono koje potiče iz naših prethodnih života i usmerava nas u sadašnjosti i budućnosti, te kao neka vrsta proviđenja, dara koji do smrtnika dolazi kao svojevrsno “mešanje” viših sila. Tako, na primer, predgovor svoje knjige Intuicija Osho započinje rečenicom:

“Intuicija ne može biti naučno objašnjena jer sam taj fenomen nema nikakve veze sa naukom i iracionalan je.”

On posmatra intuiciju kao deo svojevrsne “više realnosti”, nešto što ne samo da nije vezano za intelekt, već “potiče sa mesta kog intelekt nije ni svestan”.od najvećeg broja ljudi ona se manifestuje kao osećaj, za koji se popularno kaže da dolazi iz stomaka: i zaista, najčešće ćemo od nekoga čuti da je “imao osećaj” da će se dogoditi nešto loše, ili možda, dobro. Druga mogućnost je da intuitivan čovek jednostavno zna da će se nešto desiti ili da se dešava, pri čemu nije sposoban da racionalno objasni odakle ta saznanja potiču.

Intuicija se može javiti i vizuelno i auditivno, odnosno kao jasna slika, vizija nekog događaja koja se predočava pojedincu, ili svojevrstan unutrašnji glas koji ga o nečemu obaveštava.

Veruje se da intuiciju poseduje svaka osoba – svakome se bar jednom u životu desilo da neki događaj ili situaciju na neki način „predoseti“. Ipak, kod nekih ljudi je ova osobina snažno razvijena, dok je kod drugih tek neznatna.

 

Na početku ovog teksta navedeni su neki opšti slučajevi – ali, gde konkretnije možemo “iskoristiti” njenu moć? Često se može naići na ideju o “upotrebljivosti” intuicije u poslovnom svetu. Ovde će nam, ako je poslušamo, intuicija pomoći da osetimo da li je neki poslovni potez dobar za budućnost našeg posla ili nije; da lakše pročitamo namere poslovnih partnera i unapred se zaštitimo od eventualnih prevara ili ishoda koji bi po nas bili negativni; da prepoznamo i naslutimo potrebe i želje tržišta i klijenata.

U jednom istraživanju koje je sproveo harvardski istraživač Jagdiš Parik (Jagdish Parikh) i koje je obuhvatilo 13.000 poslovnih rukovodilaca, pokazalo se da biznismeni i do 80% svog poslovnog uspeha duguju činjenici da su slušali svoju intuiciju.

Ipak, da bi se uspelo u svetu biznisa, intuiciju treba povezati sa poznavanjem posla i veštom poslovnom strategijom.

O važnosti intuicije u poslovanju
govori i Stiv Džobs, smatrajući je čak i moćnijom od intelekta, a ovo je jedan od njegovih saveta:

“Imajte hrabrost da sledite svoje srce i intuiciju. Na neki način, oni uvek znaju šta zaista želite da budete.”

Takođe, intuicija se povezuje i sa kreativnošću, a mnogi ljudi skloni umetnosti mogu da potvrde da se kreativnost ispoljava na najbolji mogući način upravo onda kada sledi intuiciju.

Intuicija je, dakle, od naročite koristi umetnicima, koji svoje (remek-)delo i put ka njemu jednostavno osećaju, a nije nemoguće ni ga vide ili čuju.

Artur Kostler (Arthur Koestler) u svojoj knjizi Zakon stvaranja između ostalog govori i o tome da tzv. “eureka” trenuci, u kojima umetnik iznenada dolazi do ideje, nastaju onda kada svesni um u stanju opuštenosti poveže racionalne misli sa intuitivnim.

U sklopu navedenih faktora rađa se istinski kreativno umetničko delo, a smatra se i da nam intuicija može pomoći da originalne i kreativne ideje “izvučemo” i iz svojih snova.

Na kraju, završimo ovaj tekst jednim citatom velikog naučnika Alberta Ajnštajna, koji kaže:

“Intuitivni um je sveti dar, a racionalni um – verni sluga. Stvorili smo društvo koje poštuje slugu, a zaboravlja dar.”

IZ SVEGA OVOG MOZE DA SE ZAKLJUCI DA ZNANJE MOZEMO STICATI NA RAZLICITE NACINE JEDAN OD NJIH JE I INTUICIJA. A INTELIGENCIJA JE NACIN PRIMENE ZNANJA I ONA SE RAZLIKUJE KOD SVAKOG COVEKA . NA PRIMER; VISE LJUDI IMA ISTO ZNANJE, ALI RETKI PRIMERCI KORISTE INTUICIJU I PLSIRARU SVOJE ZNANJE NA DRUGACIJI NACIN TE IM SE POVECAVA KOEFICIJENT INTELIGENCIJE.