STA BI DA GA NEMA

 DA NEMA FEJSBUKA, DRUSTVENIH MREZA, MEDIJA KOJI SU NA SVIM MOGUCIM UREDJAJIMA NE ZNAM STA BI OBICAN COVEK RADIO? DO SADA NISMO ZIVELI. TEK SADA MOZEMO DA SE 'ISPUCAMO' DO KOSKE. NIT NAS ZNAJU NIT NAS STID, NIT IMA POSLEDICA. DOBRO MALO BLOKA ALI TO JE MAMA CENA U POREDJENJU SA SRECOM KOJU OSECAMO DOK 'PLJUJEMO' SVE I SVASTA.

Da li na ulici prilazite nepoznatim ljudima da bi im rekli kako izgledaju ili vec sta zelite? Naravno da ne. Da li kad ste u drustvu bas komentarisete sve ? Ne. Ali kad se docepate drustvenih mreza ,e tu sebi date oduska. Pa udri .A tema toliko mnogo. A vi se naravno razumete u sve.

Komentari na fejs stranicama ili grupama su jako interesantni za obradu. Postoji par vrsti komentara:

1) Očekivani komentari: Komentari koji kazuju svoje mišljenje ka onome što je napisano. Očekivanih komentara bi trebalo da ima najviše, ali njih baš ima najmanje.. svega 5%...

2) Hahahahah komentari: Obično grupa neartikulisanih zvukova i glasa. Komentar se sastoji iz hahahah, xaxaxaxax, lol, xD , :D itd.25% komentara na stranicama čine hahaha komentari.

3) Spam komentari: Komentari koji nemaju nikakvo značenje, i samo pokazuje koliko je glup onaj ko je napisao komentar. Obično se odlikuje porukama tipa: Ako ne uradis ovo umreces za pet dana. Postavi ovo na 10 mesta na fejsu i nećeš umreti... Ali ima i modernijih: Pogledajte zašto je ovaj video zabranjen na YouTube-u, a 9 miliona ljudi kaže da im se sviđa! ili možda "Pao/la sam sa stolice kad sam pogledao ovo (link)". Neverovatno je samo koliko ljudi veruje u te stvari, iako je provereno da su to samo trice. Ovakvih komentara ima 70% 

Ne obazirući se na to što su potpisani imenom i prezimenom ljudi ostavljaju svakojake komentare ispod objava na Facebook stranicama. Ne libe se da psuju i vređaju, a ponekad su stavovi koje iznose vrlo zabrinjavajući. I to prevazilazi negativne komentare o brendu (ili usluzi) koji promoviše određena stranica.
Ipak, mislim da ću najduže pamtiti komentar na vest o tome da je devojčica umrla od previše vode. Razrogačila sam oči kada sam nekoliko sekundi po objavljivanju posta na FB pročitala ispod komentar “kad poraste umrla bi od previše k***a”. Verujem da nema onog ko s gnušanjem neće reći da ovo prelazi granicu dobrog ukusa.

Evo šta sve možete da uradite da svoju stranu zaštitite i očistite od bezveznih komentara.
1. Moderation Blocklist – U Manage Permissions postoji divna opcija gde možete da sastavite listu nepoželjnih reči. Odvojite ih zarezom, a kada u komentaru bude napisana neka od tih reči FB će je automatski prepoznati kao Spam i neće ga prikazati. Osim u slučaju da vi ne odobrite isti komentar. Desi se da, primera radi, psovka nema negativnu konotaciju i ja onda dozvolim objavljivanje takvog komentara na stranici koju administriram.
Falinka Blockliste je što nije “pametna”, ne prepoznaje ćirilicu i morate da napišete sve varijacije dotične nepoželjne reči. Budite vrlo inventivni prilikom sastavljanja ove liste, jer su ljudi isto tako vrlo domišljati kada treba da ocrne nekoga ili nešto.
Tu je i Profanity Blocks gde Facebook blokira najčešće prijavljene reči i fraze koje je zajednica označila kao uvredljive.

U Manage Permissions postoje i korisne opcije da isključite mogućnost da svi postuju (uključeni i fotografije i klipovi) na vašem tajmlajnu. Objektivno objašnjenje je: zato što ovo mesto ljudi često koriste da vam postave neko pitanje, a ono se ili ponavlja ili je neprijatno. Ukoliko nemate otvoren Wall oni će vam ili poslati poruku u Inbox ili ostaviti komentar na vašu objavu, što svakako možete lakše da kontrolišete.

2. Brisanje komentara – Svaki page manager ima mogućnost da ukloni komentare koji mu se ne dopadaju i to jednostavnim klikom na “X” sa desne strane komentara. Tada je komentar vidljiv samo administratorima stranice, a ukoliko žele da ga obrišu to mogu da urade klikom na “Delete“. I nakon toga postoje opcije vraćanja (ponovne objave komentara, ako se proceni da je ipak ok), prijavljivanja da je komentar izopačen, pogrdan ili uvredljiv. Treća opcija je banovanje.
Dobra vest je da i iz aplikacije takođe mogu da se obrišu komentari i to prevlačenjem prstom preko nepoželjnog teksta, nakon čega se sa desne strane pojavljuje crveno dugme “Delete”.

3. Banovanje korisnika – Postoje jednostavno ljudi koji se nikada neće opametiti i nastaviće da “buše” na stranici i nakon obrisanog komentara. Bilo da je nastavio da “maltretira” jedan post ili učestalo ima nepoželjne komentare možete ga banovati na dva načina: iz liste fanova (kliknete na See All ili izaberete ime u New Likes), a zatim “X” na osobu koji želite da banujete. Proverite Ban Permanently box i kliknete Okay.
Ipak se češće dešava da određenu osobu banujete direktno iz komentara. Izaberete Delete Comment, a potom Delete and Ban User i toj osobi će biti trajno onemogućen pristup vašoj stranici. Mislim da je sasvim ok da u polju About naglasite da nećete tolerisati govor mržnje.
Uvek imate opciju da nekoga pomilujete (popularna srpska reč, s višestrukim značenjem!) i to tako što odete na Edit Page, pa na See Banned Users i pored imena određene osobe kliknete “unban”.

Istina, sada dolazimo do povlačenja argumenata da je mušterija uvek u pravu, a da je vaša FB stranica vlasništvo zajednice, ali ponekad metla mora da radi.
Koji je prag tolerancije svako sam odlučuje.Fejsbuk je sad ušao u neku destruktivnu i negativnu fazu, tako da je najbolje ništa ne komentarisati”, svetlelo je na mom ekranu. Jedna nova, a opet tako poznata istina.

Zašto to radimo, zapitala sam se. Zašto čitamo gomilu ružičastih tekstova o tome kako treba živeti (s osmehom), a onda od obične društvene mreže napravimo mrežu ogorčenih, primitivnih i namrgođenih ljudi? Uprljali smo sve čega smo se takli, jer žmurimo tamo gde treba da gledamo, a budno pratimo ono što nas se ne tiče.

“Ništa novo pod suncem”,“Ljudi se samo ponašaju u skladu sa onim što jesu. Čak i kad se pretvaraju da su bolji ili drugačiji. Razumeš? I u toj želji da se prikaže u boljem svetlu možeš da prepoznaš čovekovu čudnu prirodu.”

Što duže mislim o njegovim rečima, sve više mi se čini da je Fejsbuk jedan veliki socijalni eksperiment. Nigde se jasnije ne otkriva naša potreba za isticanjem znanja, lepote, postignuća. Na Fejsu smo svi srećni, zanimljivi, uspešni, a u komentarima zajedljivi. Svako može biti fotograf, pesnik, pisac. Na Fejsu možeš (kao i u životu) da imaš dva lica. Umesto dva obraza – nijedan obraz i deset profila.

Kategorije “istinitog” i “lažnog” takođe imaju novu dimenziju. Sve je istina i sve je laž, zavisi sa koliko profila gledaš. Možeš da komentarišeš, vređaš, pametuješ, pohvaljuješ, ismevaš. Možeš da kupuješ, prodaješ, objavljuješ i deliš. Tvoj profil je tvoje carstvo i tu si sam svoj gazda. Što, mora se priznati, u životu nije čest slučaj. U tome i jeste glavni i nerazmrsivi čvor.

Kad god naiđem na taj fenomen, ja se zapitam zašto tvoje onlajn i oflajn lice nije isto? Zašto moraš da spustiš drugog da bi uzdigao sebe? Koliko ti je loš dan pa hoćeš i moj da upropastiš? To me vrati na komentar sa početka teksta: “Fejsbuk je sad ušao u neku destruktivnu i negativnu fazu, tako da je najbolje ništa ne komentarisati.” Prevedeno na srpski – ako komentarišeš, sam tražiš đavola.

“Traženje đavola” je lak i nepromišljen posao. Na primer, dopada ti se neki film, napišeš komentar kako je film odličan, bolji nisi gledao. Čini se da tu nema prostora za napade. Odjednom se javi neki samoproklamovani filmski stručnjak. On kaže da je film poslednji promašaj kinematografije i da si ti glup što ti se sviđa. Ima li svrhe braniti se? Ako nabrojiš svoje argumente nećeš ga ubediti u suprotno, isto kao što njegovo površno mišljenje da si glup neće učiniti da ti se film manje sviđa. I to je bezazlena stvar. Ljudi su “bez dlake na tastaturi” kad treba da ocene kako radite svoj posao, kako se volite ili kako čuvate svoje dete. Najkraći put da pokažeš koliko si uspešan u svojoj struci, srećan u vezi ili marljiv u roditeljstvu jeste da napišeš otvoreno kako to drugi nisu. Ili da generalizuješ stvari. Ili da brkaš babe i žabe.

Jer ako je žena uspešna lekarka, putuje s drugaricama (ili ne daj, Bože, sama) onda je lako zaključiti (i napisati!) da je frigidna, zlobna i teška. Sledeća stanica: starost s mačkama i psima. Ako je majka nahranila bebu šargarepom kupljenom u prodavnici – ona je loša majka? Dobre majke same sade u dvorištu povrće za svoju decu.

Etiketiranje i postavljanje dijagnoze je takođe nešto što ćete dobiti besplatno na mreži. Potrebno je samo da kažete šta mislite i uvek će se naći neko ko misli suprotno. Za mene je jezik ono što je po definiciji: osnovno sredstvo sporazumevanja. Da bismo učinili život jednostavnim, najbolje je da koristimo reči za ono čemu služe. Da se (spo)razumemo. Bez spora, ako je moguće. Saslušaš drugu stranu, proširiš svoja razmatranja i vidike i nastaviš dalje.

Tamo gde se razgovor zaglavi i zapne, uvek je bezbolnije (ne)stati. U tome valjda i leži sloboda govora – svako ima pravo da je iskoristi na koji način hoće. Kad nisi u skladu sa sobom, ne možeš biti ni u skladu sa drugima. Ni onlajn, ni oflajn.Sa druge strane, ako imaš svoj mir van mreže, Fejs ti ne može ništa.

Zbog petnaestogodišnjice VICE UK smo pre par nedelja seli da razgovaramo o uredničkim idejama, i iskrslo je Binovo ime. Neko je rekao da je pročitao jedan njegov komentar u kome tvrdi da je upoznao svoju partnerku – majku svoje dece – na komentarima na VICE Fejsbuku. Želeo sam da saznam da li je to istina, pa sam ga našao na internetu, otkrivši, ni na čije iznenađenje, da mu Bin nije pravo ime (zove se Ben), pa sam pozvao telefonom njega i njegovu partnerku Sofiju.

VICE: Dakle, započeli ste vezu na komentarima na VICE-ovom Fejsbuku.
Sofija: Da, primetila sam da taj Bin Skinor baš mnogo komentariše, i pomislila sam, ’Ne smeta mu da bude malo kontroverzan – on je tip osobe koja voli da troluje’. Ja bih ponekad komentarisala isti članak, a onaj o hapšenju Džastina Bibera smo oboje prokomentarisali, „Mislim da je on u stvari u redu“.
Ben: Da: „Džastin Biber je zbog toga počeo da mi se dopada“.

To mu je dalo ljudski lik.

Sofija: Da, upravo tako. Posle toga i nismo mnogo razgovarali, sve dok Bil Kozbi nije bio optužen za seksualni napad. Svi su se okomili na starog Bila, a Ben je rekao: „Zašto biste poverovali da bi tako uspešan čovek kao što je Bil Kozbi uradio tako nešto“. Ja se nisam složila s njim, rekla sam nešto tipa, „Obično imaš pravo, ali ovog puta se ne slažem s tobom“. I to je bilo to. Potpuno sam ga oborila s nogu.

To je bio taj trenutak, Bene?
Bene: Ne, taj trenutak se dogodio kada mi je rekla da radi u seks šopu [smeje se]. Ne – ono što je mene kupilo je to što mi se dopala; izgledala je lepo, i pisala je smešne stvari.
Sofija: Izgledala je lepo i bila duhovita.
Ben: Da. Onda sam je malo uhodio na Fejsbuku.
Sofija: Mnogo.
Ben: Mnogo. A među slikama je imala sliku Bagavad Gite, glavne knjige Hare Krišni, na koju sam se duže vreme ložio, pa sam pomislio, ’To je to – ona je ona prava za mene’. Uputio sam joj zahtev za prijateljstvo, i sve ostalo je istorija.

Kako je izgledao vaš prvi sastanak?
Sofija: To je bilo 26. februrara 2015. Znala sam da će moji da misle da sam luda što idem u Lids da se nađem sa nekim nasumičnim tipom koga sam upoznala na internetu, pa sam om rekla da idem u posetu prijateljici. Rekla sam jednoj prijateljici kuda idem – što se mene ticalo, Ben je mogao da bude i psihopata i ubica.

Ben: Da, a tvoja prijateljica me je naterala da joj pošaljem sliku izveštaja iz banke, da bi znala gde živim.
Sofija: A ti si mislio da sam ja pandurka!
Ben: Mislila sam da je pandurka na tajnom zadatku, koju je poslao VICE da me skemba zbog toga što sam izazivao – pa, svakakve stvari. U to vreme sam mnogo duvao.
Sofija: Sećam se da sam ga pitala, „Odakle si“, i tako to, a on nije hteo da mi kaže, zato što je u tom trenutku mislio da sam pandurka na tajnom zadatku.
Ben: Ja sam mislio, ’Ovo ide isuviše glatko, nešto nije u redu’.
Sofija: Imao si ideju da me odvedeš na to mesto u Lidsu, a kada smo stigli tamo, bilo je zatvoreno. Takođe, da stvar bude dovoljno bizarna, sledeći put kada smo hteli da odemo u taj restoran, neko nas je gađao suvim mafinima dok smo pokušavali da stignemo do tamo.Zvuči kao dobro iskustvo za zbližavanje.
Ben: Da, bilo je. Prvog vikenda koji smo proveli zajedno si došla u Lids, baš smo se naduvali i onda otišli u krevet.
Sofija: Da, vratili smo se kući i ja sam previše pričala; ti si odlepio od toga koliko sam pričala.
Ben: Umalo da padnem u fras zbog nje. Dovela me je na rub frasa. Ali do tog trenutka smo već počeli svakodnevno da razgovaramo po ceo dan, pa je moralo tako da bude, stvarno.

Jednostavno drustvene mreze imaju kao i sve na ovom svetu dobru i losu stranu. Neko je usamljen i to mu je jedino mesto za komunikaciju. Neko je u dusi hejter i opet drustvene mreze su dale"dusu" za to. Na Fejsbuku sam pronasla rodbinu -zaista. Prijatelje koje imam na Fejsu stvarno smatram prijateljima. Mislim, virtualnim al su ok. Nikad nismo imali ne slaganja u misljenju, niti losih komentara. Naravno ima i bas losih stvari koje resavam na gore pomenute nacine. 

SVE U SVEMU. BEZ OBZIRA KOLIKU SLOBODU DOBIJAS PISUCI KOMENTARE NA DRUSTVENIM MREZAMA IPAK RAZMISLI DA LI BI IH NEKOME REKAO U LICE. AKO NE, ONDA OPET RAZMISLI DA LI UOPSTE TREBA DA IH NAPISES. NIJE TO STO CES UVREDITI NEKOGA NEGO ZBOG SEBE. NIJE DOBRO DA SEBI DAJES TOLIKA PRAVA NA KOMENTARE ,NE ZNAS TI BAS SVE. NIKO NE ZNA,  A AKO PISES KOMENTARE SAMO DA BI IMAO VISE LAJKOVA A NE MISLIS STVARNO TAKO ONDA SI TEK UCINIO NESTO LOSE. TA LAZ SAMO TEBI STETI. I DA NE PAMETUJEM VISE. DRUSTVENE MREZE SU OK. I MNOGO SU POTREBNE U OVOM VREMENU. CUTI GLAS NARODA NEKAD MOZE MNOGO DA POMOGNE U TRAZENJU ISTINE. PA IAKO SU SANSE MOZDA SAMO 30% IPAK SE ISTINA FORMIRA HTELI MI TO ILI NE. I ZATO PAZITE STA I KAKO KOMENTARISETE!

METAMATERIJA

 HAJDE DA NAM MALO PRORADI MASTA. NIJE SAMO U HARI POTERU NEVIDJIVI OGRTAC, BIO JE I FILM 'NEVIDLJIVI COVEK', A ONDA JE JEDNOJ EPIZODI AMERICKE SERIJE 'KASTL' GDE IGRA NASA STANA KATIC OPISANO ODELO OD METAMATERIJE KOJE CINI COVEKA NEVIDLJIVIM. ZANIMLJIV JE KOMENTAR OBICNIH FBI POLICAJACA NA TO ODELO: NE VALJA STO VLADA POSEDUJE TU TEHNOLOGIJU. TO DAJE PREVELIKU MOC. RAZUMETE O CEMU PRICAM.

SAMO ZAMISLITE STA SVE MOZETE AKO STE NEVIDLJIVI? I DA LI TO ZAISTA POSTOJI? 

Metamaterijal (od grčke reči μετά meta, sa značenjem „izvan” i latinske reči materia, sa značenjem „materija” ili „materijal”) je materijal projektovan da ima svojstva koja se ne nalaze u prirodnim materijalima.Izrađeni su od sklopova višestrukih elemenata izrađenih od kompozitnih materijala kao što su metali i plastike. Materijali su obično raspoređeni u ponavljajućim paternima, na skalama manjim od talasnih dužina pojava na koje utiču. Metamaterijali dobijaju svoja svojstva ne iz svojstava osnovnih materijala, već iz svojih novo dizajniranih struktura. Njihov precizan oblik, geometrija, veličina, orijentacija i raspored daju im njihova pametna svojstva kojima se mogu manipulisati elektromagnetni talasi: blokadom, apsorpcijom, pojačavanjem ili savijanjem talasa, kako bi se postigle prednosti koje prevazilaze mogućnosti konvencionalnih materijala. Godine 2000, Smit i njegovi saradnici su izvestili o eksperimentalnoj demonstraciji funkcionisanja elektromagnetnih metamaterijala horizontalnim slaganjem, periodičnih, rezonatora sa razdvojenim prstenom i tankih žičanih struktura. Godine 2002. razvijen je metod za realizaciju metamaterijala s negativnim indeksom korišćenjem veštački spojenih prenosnih vodova u tehnologiji mikrotraka. Godine 2003. je demonstriran složeni (stvarni i imaginarni delovi) negativni refraktivni indeks prelamanja^[17] i snimanja ravnih sočiva^[18] pomoću levostranih metamaterijala. Do 2007. godine, eksperimente koji su uključivali negativni indeks loma, izvršile su mnoge grupe. Na mikrotalasnim frekvencijama prvi, nesavršeni nevidljivi plašt je ostvaren 2006. godine.

Amaterski video pojavio se na kineskoj društvenoj mreži Veibo, gde se vidi čovek kako nestaje ispred kamere dok drži prozirnu tkaninu ispred sebe.

Snimak zasad ima preko 22 miliona pregleda, a pored raznih medija, zamenik šefa kriminalističke službe u Ministarstvu javne bezbednosti Kine takođe je podelio ovaj snimak.

- Ovo je tkanina napravljena uz pomoć kvantne tehnologije i providnog materijala. Može da reflektuje svetlost oko osobe koja ga nosi tako da ta osoba nestane - napisao je pomenuti šef na Veibuu, navodeći da će to biti dobro za vojsku.

Vojnici koji nose ovaj ogrtač mogu da izbegnu špijunske sisteme za noćni vid, ali postoji i mogućnost da ga iskoriste kriminalci.

Na snimku se vidi čovek kako okreće tkaninu dok stoji u sredini grmlja. U jednom momentu, širom je otvorio i nestao ispred kamere. Tkanina se može videti u potpunosti.Sa­mo je pi­ta­nje tre­nut­ka ka­da će se os­tva­ri­ti čove­kov vi­še­ve­kov­ni san – ne­vi­dlji­vost. To potvrđuju broj­na naučna dos­ti­gnuća u ra­zvo­ju no­vih ma­te­ri­ja­la, a na­ji­zgle­dni­je po­ten­ci­jal­no re­še­nje jes­te plašt ne­vi­dlji­vos­ti od me­ta­ma­te­ri­jala.

Kao in­spi­ra­ci­ja za kre­ira­nje ova­kvih pla­što­va po­slu­ži­li su broj­ni pri­me­ri ne­vi­dlji­vos­ti nas­ta­li u čove­ko­voj ma­šti, počev od an­tičkog mi­ta o Gi­gu, ko­me je ne­vi­dlji­vost po­slu­ži­la da o­svo­ji kra­ljev­ski pres­to, pre­ko broj­nih pri­me­ra u baj­ka­ma i dru­goj li­te­ra­tu­ri (jes­te li čita­li „Ne­vi­dlji­vi čovek“ Heberta Dž. Vel­sa?), pa do e­kra­ni­zo­va­nih priča kao što su Zve­zda­ne sta­ze, Ha­ri Po­ter… Ali, za ra­zli­ku od pla­što­va ne­vi­dlji­vos­ti nas­ta­lih i o­gra­ničenih ma­gi­jom, re­al­ni ne­vi­dlji­vi pla­što­vi na­prav­lje­ni od me­ta­ma­te­ri­ja­la i za­sni­va­ju se na čvrstim naučnim do­ka­zi­ma i vi­še­go­di­šnjem istraživačkom ra­du.

Vi­dlji­vost ne­kog re­al­nog tro­di­men­zi­onal­nog o­bjek­ta os­tva­ru­je se ta­ko što sve­tlost pa­da na nje­go­vu pov­rši­nu i s nje se re­flek­tu­je, pri čemu se deo sve­tlos­ti ap­sor­bu­je. Re­flek­to­va­ni zra­ci do­la­ze do oka po­sma­trača. U za­vi­snos­ti od o­bli­ka po­sma­tra­nog pre­dme­ta, sve­tlo­sni zra­ci se ra­si­pa­ju, a ta­la­sni front kri­vi, što omo­gućava da vi­di­mo sve kri­vi­ne i u­glo­ve ko­je o­dređeni o­bje­kat sa­drži.

Iz tog prin­ci­pa pro­izi­la­zi lo­gičan za­ključak da je ne­vi­dljiv onaj pre­dmet ko­ji ni­ti ap­sor­bu­je ni­ti re­flek­tu­je sve­tlo­sne zra­ke ko­ji pa­da­ju na nje­ga, već ih u pot­pu­nos­ti pro­pu­šta. Za­to se ne­vi­dlji­vost za­sni­va na op­tičkoj pro­pus­tlji­vos­ti ma­te­ri­ja­la. Pre­dmet re­al­no pos­to­ji, ali zbog od­sus­tva re­flek­to­va­nih zra­ka s nje­go­ve pov­rši­ne po­sma­trač do­bi­ja ilu­zi­ju ne­vi­dlji­vos­ti.Go­di­ne 2007. prin­cip ne­vi­dlji­vos­ti o­bje­ka­ta do­bio je no­vu di­men­zi­ju – os­tva­ren je za o­blast vi­dlji­ve sve­tlos­ti. To os­tva­re­nje na­pra­vio je tim naučni­ka sa ame­ričkog Uni­ver­zi­te­ta Me­ri­lend, ko­ga je pre­dvo­dio Igor Smolyaninov. Plašt se sas­to­jao od 2D struk­tu­re s kon­cen­tričnim zla­tnim prste­no­vi­ma o­blo­že­nim plas­tičnom ma­som (po­li­me­til me­ta­kri­lat).

U skla­du sa fi­zičkim prin­ci­pi­ma (ne)vi­dlji­vos­ti, naučni­ci su do­šli do za­ključka da bi se pot­pu­na ilu­zi­ja ne­vi­dlji­vos­ti mo­gla os­tva­ri­ti kre­ira­njem tro­di­men­zi­onal­nih pla­što­va u vi­dlji­vom de­lu sve­tlo­snog spek­tra. Put do re­še­nja vo­dio je pre­ko mi­ni­ja­tur­nih 2D pla­što­va za mi­kro­ta­la­sno i in­fra­crve­no po­dručje. Fun­kci­oni­sa­li su po prin­ci­pu bla­gog pre­u­sme­ra­va­nja sve­tlos­ti oko o­bjek­ta ko­ji bi tre­ba­lo da sa­kri­ju, što je čini­lo o­grtače zna­tno glo­ma­zni­jim od o­bje­ka­ta.

Za mi­kro­ta­la­sno po­dručje na­prav­ljen je 2006. prvi plašt ne­vi­dlji­vos­ti, a nje­go­vi tvor­ci su John Pendry (Im­pe­ri­jal ko­ledž, Lon­don) i David Smith (Uni­ver­zi­tet Djuk, Se­ver­na Ka­ro­li­na). Pro­gla­šen je naj­većim dos­ti­gnućem u toj go­di­ni po i­zbo­ru re­no­mi­ra­nog časo­pi­sa Science, a za­sno­van je na stva­ra­nju elek­tro­ma­gne­tnog omo­tača oko pre­dme­ta.

Efe­kat mo­že da se os­tva­ri sa­mo u o­dređenim u­slo­vi­ma (za o­dređene ta­la­sne du­ži­ne) i sa­mo u dve di­men­zi­je. Ne­vi­dlji­vost ni­je bi­la pot­pu­na, jav­lja­la se ma­la sen­ka pri pa­žlji­vi­jem po­sma­tra­nju. Osim to­ga, plašt je mo­gao da sa­kri­je sa­mo ma­nje o­bjek­te. Naučni­ci su tom pri­li­kom pri­ka­za­li ne­vi­dlji­vost ba­kar­nog ci­lin­dra de­blji­ne ne­što veće od 1 cm. Ka­sni­je su to usav­rši­li i os­tva­ri­li bo­lji re­zul­tat, a počeli su i s ra­zvo­jem pla­šta ne­vi­dlji­vos­ti s me­ta­ma­te­ri­ja­li­ma.U 2011. go­di­ni naučni­ci su na­pra­vi­li ne­vi­dlji­vi te­pih ko­ji skri­va o­bjek­te is­pod slo­ja si­li­ci­jum‑ok­si­da i si­li­ci­jum‑ni­tri­da, a ma­ni­pu­la­ci­ju sa sve­tlošću po­moću „ne­vi­dlji­ve“ sfe­re na­pra­vio je di­plo­mac na Uni­ver­zi­te­tu Sent En­druz u En­gles­koj. Tim naučni­ka iz In­sti­tu­ta za te­hno­lo­gi­je Kar­lsrue (Ne­mačka) i Im­pe­ri­jal ko­le­dža u Lon­do­nu, ko­je je pre­dvo­dio Tolga Ergin, na­pra­vio je plašt od fo­to­ničnih kris­ta­la da bi sa­kri­li mi­ni­ja­tur­nu i­zbočinu na zla­tnoj pov­rši­ni. Ma­te­ri­jal se sas­to­jao od spe­ci­jal­nih sočiva za pre­u­sme­ra­va­nje sve­tlo­snih ta­la­sa. To je bio prvi 3D plašt ne­vi­dlji­vos­ti, iako mi­ni­ja­tur­nih di­men­zi­ja. Ipak, tek s ko­rišćenjem me­ta­ma­te­ri­ja­la mo­že se go­vo­ri­ti o prvim pra­vim 3D pla­što­vi­ma.Ide­ju me­ta­ma­te­ri­ja­la dao je rus­ki naučnik Vik­tor Ve­se­la­go još 1967. go­di­ne, ali se na ra­zvo­ju me­ta­ma­te­ri­ja­la ra­di tek u po­sle­dnjih dva­de­se­tak go­di­na. To su ve­štačke pe­ri­odične struk­tu­re, kod ko­jih se o­snov­nom ma­te­ri­ja­lu (sta­klo, me­tal, plas­ti­ka) do­da­ju pe­ri­odični ele­men­ti o­dređenog o­bli­ka, ve­ličine, ori­jen­ta­ci­je i ge­ome­trij­skog ras­po­re­da, a elek­tro­ma­gne­tne oso­bi­ne ta­kve struk­tu­re za­vi­se is­ključivo od tog o­bli­ka i ras­po­re­da.

Za­hva­lju­jući toj struk­tu­ri oni po­se­du­ju elek­tro­ma­gne­tne oso­bi­ne ka­kve se ne mo­gu naći u pri­ro­di. Omo­gućava­ju ma­ni­pu­la­ci­ju sve­tlošću ka­ko to do­sa­da u pri­ro­di ni­je bi­lo mo­guće. I­zbo­rom o­bli­ka i ras­po­re­da do­da­tih ele­me­na­ta, elek­tro­ma­gne­tni pa­ra­me­tri se pro­i­zvolj­no mo­gu me­nja­ti. Pri­ro­dni ma­te­ri­ja­li ima­ju po­zi­ti­van in­deks re­frak­ci­je, dok se za­hva­lju­jući svo­joj struk­tu­ri, in­deks re­frak­ci­je kod me­ta­ma­te­ri­ja­la mo­že pro­me­ni­ti i na ne­ga­tiv­nu vre­dnost. Vrlo su ma­lih di­men­zi­ja, nji­ho­ve je­di­nične ćeli­je me­ta­ato­mi zna­tno su ma­nji od ta­la­sne du­ži­ne (re­da je­dne de­se­ti­ne ta­la­sne du­ži­ne).

Me­ta­ma­te­ri­ja­li ima­ju oso­bi­nu da pro­vo­de ta­las o­dređene ta­la­sne du­ži­ne, ta­ko da se na­kon pro­las­ka kroz nje­ga stva­ra uti­sak da ta­las ni­je na­išao ni na ka­kvu pre­pre­ku, po­put vo­de ko­ja za­obi­la­zi ka­men ko­ji joj se na­šao na pu­tu. Ta­las ne­sme­ta­no nas­tav­lja put, a pre­pre­ka od me­ta­ma­te­ri­ja­la prak­tično pos­ta­je ne­vi­dlji­va.

Pre­dviđaju se mno­ge o­blas­ti pri­me­ne pla­što­va ne­vi­dlji­vos­ti za­sno­va­nih na me­ta­ma­te­ri­ja­li­ma. To se o­dno­si na o­blast ko­mu­ni­ka­ci­ja (za ra­zvoj op­tičkih i mi­kro­ta­la­snih sis­te­ma) i voj­nih te­hno­lo­gi­ja, kao i za za­šti­tu ose­tlji­vih uređaja od elek­tro­ma­gne­tnog zračenja, fo­ku­si­ra­nje Sunčeve ener­gi­je do so­lar­nih ćeli­ja, po­većanje ka­pa­ci­te­ta skla­di­šte­nja in­for­ma­ci­je na op­tičkim dis­ko­vi­ma…

Je­dna od naj­va­žni­jih in­te­re­snih sfe­ra je voj­na te­hno­lo­gi­ja, po­što se tra­ga za o­bjek­ti­ma ko­ji će bi­ti ne­vi­dlji­vi za ra­da­re. U­pra­vo iz tih ra­zlo­ga glav­ni ini­ci­ja­tor i fi­na­si­jer ra­zvo­ja i jes­te voj­ska. Ne­vi­dlji­vi pla­što­vi pred­stav­lja­ju naj­no­vi­ji iza­zov u toj o­blas­ti, ko­ji će iz o­sno­va pro­me­ni­ti do­sa­da­šnje načine vođenja ra­to­va. Pri­tom, ne tre­ba za­obići ni mo­ral­no pi­ta­nje – hoće li se ne­vi­dlji­vi pla­što­vi upo­tre­bi­ti u ko­ri­sne svrhe ili će se zlo­upo­tre­bi­ti.

Po­se­ban značaj ne­vi­dlji­vi pla­što­vi ima­ju za ra­zvoj stealth voj­ne te­hno­lo­gi­je. Ta te­hno

Pri kre­ta­nju u pros­to­ru sve­tlost bi­ra naj­kraću pu­ta­nju (pra­vu li­ni­ju), ali se kod me­ta­ma­te­ri­ja­la mo­že do­go­di­ti da ta li­ni­ja ide oko pre­dme­ta o­blo­že­nog me­ta­ma­te­ri­ja­lom. U tom slučaju do­la­zi do za­kriv­lje­nja sve­tlos­ti, što omo­gućava da sva­ki pre­dmet oba­vi­jen omo­tačem na­no­me­tar­ski pre­ci­zne me­tas­truk­tu­re pos­ta­je ne­vi­dljiv, bez ob­zi­ra na to iz kog prav­ca sve­tlost do­la­zi. Efe­kat sa­kri­va­nja za­vi­si od sas­ta­va me­ta­ma­te­ri­ja­la i s njim se mo­že pro­i­zvolj­no ma­ni­pu­li­sa­ti.

Na­kon za­kriv­lje­nja, sve­tlost se mo­ra po­no­vo upu­ti­ti na is­tu pu­ta­nju na ko­joj se na­la­zi­la pre to­ga. Po pro­las­ku oko pre­dme­ta ona nas­tav­lja svoj put i, pre ili ka­sni­je, na­ila­zi na pov­rši­nu od ko­je će se od­bi­ti i upu­ti­ti na­zad ka po­sma­traču. Sa ade­kva­tnom struk­tu­rom me­ta­ma­te­ri­ja­la, re­flek­to­va­na sve­tlost po­no­vo će za­obići skri­ve­ni pre­dmet na is­ti način. Ako to ni­je slučaj, pre­dmet će pri re­flek­si­ji bi­ti o­sve­tljen, pa će se po­ja­vi­ti sen­ka.

Je­dna od naj­va­žni­jih in­te­re­snih sfe­ra je voj­na te­hno­lo­gi­ja, po­što se tra­ga za o­bjek­ti­ma ko­ji će bi­ti ne­vi­dlji­vi za ra­da­re. U­pra­vo iz tih ra­zlo­ga glav­ni ini­ci­ja­tor i fi­na­si­jer ra­zvo­ja i jes­te voj­ska. Ne­vi­dlji­vi pla­što­vi pred­stav­lja­ju naj­no­vi­ji iza­zov u toj o­blas­ti, ko­ji će iz o­sno­va pro­me­ni­ti do­sa­da­šnje načine vođenja ra­to­va. Pri­tom, ne tre­ba za­obići ni mo­ral­no pi­ta­nje – hoće li se ne­vi­dlji­vi pla­što­vi upo­tre­bi­ti u ko­ri­sne svrhe ili će se zlo­upo­tre­bi­ti.

Po­se­ban značaj ne­vi­dlji­vi pla­što­vi ima­ju za ra­zvoj stealth voj­ne te­hno­lo­gi­je. Ta te­hno­lo­gi­ja je sva­ka­ko već po­zna­ta, ali je do sa­da ko­ris­ti­la ma­te­ri­ja­le za ap­sor­bo­va­nje ra­dar­skih zra­ka ka­ko bi se sma­nji­la re­flek­si­ja ka i­zvo­ru zračenja. Plašt ne­vi­dlji­vos­ti omo­gućiće skri­va­nje o­bje­ka­ta u re­al­nom vre­me­nu, ne sa­mo od ra­da­ra već i od vi­dlji­vos­ti go­lim okom.

Ki­na već tes­ti­ra plašt ne­vi­dlji­vos­ti na svo­jim bor­be­nim avi­oni­ma. Me­ta­ma­te­ri­jal za tu svrhu ra­zvio je is­tra­ži­vački tim State Key Laboratory of Millimetre Waves (Southeast University, Nanking). Po­dra­zu­me­va se da se slični tes­to­vi ra­de i u Ame­ri­ci, kao i dru­gim te­hno­lo­škim li­de­ri­ma u sve­tu, ali s ma­lo ma­nje in­for­ma­ci­ja dos­tu­pnih jav­nos­ti.

Ne­po­volj­na je okol­nost što su me­ta­ma­te­ri­ja­li kom­pli­ko­va­ni i te­ški za pro­i­zvo­dnju, po­se­bno s ob­zi­rom na u­slo­ve i okol­nos­ti u ko­ji­ma se bor­be­ne le­te­li­ce mo­gu naći. Ipak, do­bra vest je da je počet­kom go­di­ne ki­nes­ka kom­pa­ni­ja Kuang‑Chi ot­počela s ma­sov­nom pro­i­zvo­dnjom ma­lih me­tal­nih mem­bra­na za­sno­va­nih na me­ta­ma­te­ri­ja­li­ma. To je prva pro­i­zvo­dna li­ni­ja pre­dme­ta od me­ta­ma­te­ri­ja­la u sve­tu. Ve­ru­je­mo da neće bi­ti je­di­na…

SVE NA SVETU IMA SVOJU DOBRU I LOSU STRANU. NAROCITO AKO GOVORIMO O META UNIVERZUMU. O METAMATERIJALU I SLICNIM STVARIMA. SVE MOZE BITI KORISNO ALI MOZE I DA SE ZLOUPOTREBI. OSTAJE SAMO DA CEKAMO JOS NEKO VREME ,A VREME CE SVE POKAZATI.

NASLEDSTVO I NASLEDJE

 NARAVNO DA NIJE ISTO.  JEDNO JE MATERIJALNO A JEDNO JE DUHOVNO. LJUDI CESTO OVO PRVO STAVLJAJU ISPRED OVOG DRUGOG. SVIMA JE VAZNIJE NASLEDSTVO NEGO NASLEDJE. NAJSTRASNIJE JE STO NASLEDSTVO STVARA RAZDOR U PORODICI KOJA JE OVAKO VRLO KRHKA I NACETA RAZNIM PROBLEMIMA. ZBOG NASLEDSTVA SE SVADJAJU RODITELJI I DECA, I BRACA  I SESTRE DO TE MERE DA POTPUNO PREKIDAJU KOMUNIKACIJU. NASLEDJE NASLEDJUJU NEPRIMETNO ,A ONO JE U PORODICAMA ISTO. DAKLE SVAKI CLAN PORODICE IMA ISTO NASLEDJE JER SVI CLANOVI IMAJU ISTO POREKLO, DNK,KRV. STA RECI O OVOJ TEMI?

Iako Zakonom o nasleđivanju sva deca imaju jednaka prava na imovinu roditelja, u gotovo 44 odsto slučajeva sestre će sopstveni deo ostaviti bratu, kaže Jelena Ružić iz Ženskog udruženja kolubarskog okruga (ŽUKO) za BBC na srpskom.

„Ne možemo da kažemo da zakon radi protiv žena, ali je tradicija očigledno jača u odnosu na zakon. Patrijahalno vaspitanje je i dalje zastupljeno i vidljivo u Srbiji", dodaje ona.

U seoskim krajevima i dalje vlada stereotip da muška deca ostaju na imanju i vode računa o roditeljima, jer ženska deca udajom odlaze u tuđu kuću, pa ne treba da učestvuju u podeli roditeljske imovine, navodi Zorica Mršević sa Instituta društvenih nauka za BBC na srpskom.

„Posle Drugog svetskog rata, muški i ženski naslednici su izjednačeni, međutim zaživeo je običaj da se sestre odriču dela nasledstva u korist brata.

„Bio je greh da se bratu nešto uzme, jer, eto, on se brine o roditeljima", kaže Mršević. Sad tu je veliko pitanje da li se sinovi brinu o roditeljima jer snaje ne retko jednostavno muzeve odvajaju od porodice. Sva deca jesu jednaka ali zaista nije u redu da jedno dete brine o roditeljima,a ostala da cekaju samo njihovu  smrt da bi dobili nasledstvo. Problem je i sto sestre i braca nisu vise kao nekada toliko povezani (zbog one price o porodici danas) tako da je tesko i podeliti fizicki imovinu jer nece niko ni sa kim da zivi.

Multimilioner Kevin O‘Liri neće ostaviti nasledstvo svojoj deci i ograničiće sredstva koja će pripasti njegovim unucima, jer brine da će ih veliko nasledstvo „prokleti“.

Po ovom pitanju javno su se izjasnili i glumac Danijel Krejg i milijarder Voren Bafet, ali po nalazima „Motli fula“ (The Motley Fool), ovu vrstu zabrinutosti deli dve trećine izuzetno bogatih pojedinaca.

Kako bi predupredio ovo „prokletstvo“, O‘Liri je osnovao fond koji neće biti dostupan njegovoj deci, a iz njega će moći da se izdržavaju unuci dok ne završe fakultete. Ovakve planove ima 60 odsto ispitanika, od dve hiljade onih koje je anketirao „Motli ful“. Dve trećine pojedinaca sa visokom neto vrednošću zabrinuto je zbog ostavljanja prevelikog nasledstva svojim naslednicima.

• Najčešće su zabrinuti da će naslednici neodgovorno koristiti novac ukoliko im ostave previše.

• Gotovo 68 odsto ispitanih planira da potomci dobiju pravo pristupa nasledstvu samo ukoliko ispune posebne uslove.

• Oni koji su bili u prilici da naslede pola miliona dolara ili više bili su spremniji da ostave preveliko nasledstvo. Dobijanje nasledstva pod određenim uslovima takođe je u korelaciji kod ovih pojedinaca.

• Poreska stopa na nasledstvo takođe ima uticaja na neke od ovih pojedinaca da preispitaju svoje planove.

• Jedna trećina bogataša namerava da ostaviti najmanje polovinu svoje imovine naslednicima.

• Dve trećine planira da deo svoje imovine prepiše u dobrotvorne svrhe.

Kako navodi Džek Kaporal, jedan od istraživača „Motli fula“, kada su upitani zašto strahuju, otkrili su da se većina plaši da će se imovina koju ostavljaju neodgovorno koristiti i da njihovi naslednici nisu sposobni da upravljaju tako velikim nasledstvom.

Više od polovine anketiranih je delilo zabrinutost Kevina O‘Lirija da će preveliko nasledstvo rezultirati lenjim naslednicima.

Više od dve trećine pojedinaca sa visokom neto imovinom planira da traži od svojih naslednika da ispune određene uslove kako bi pristupili imovini koja se obično ostavlja u obliku fondova kojima upravljaju poverenici.

Na primer, uslov bi mogli biti da naslednik dobija sredstva ukoliko ispuni određene akademske kriterijume ili ukoliko i sâm ostvaruje visoke prihode, tako da bi što više zarađuje, sve veći deo nasledstva mogao da primi.

Neki od ovih fondova su kritikovani jer sadrže uslove koji su previše strogi ili nedostižni, ili što nužno ne nagrađuju dobro ponašanje. Gotovo 64 odsto pojedinaca koje je anketirao „Motli ful“ planira da zavešta fondove koji će preskočiti generacije i imovinu preneti unucima ili bilo kome ko je 37,5 godina mlađi od ostavioca, a ko nije trenutni ili bivsi bracni partner.Ovakvi fondovi koji preskaču generacije imaju nekoliko prednosti. Pre svega izbegava se porez na nekretnine koji bi inače bio primenjen ukoliko bi imovina bila preneta na decu ostavioca (ukoliko imovina prelazi 11,7 miliona dolara). Takođe, na ovaj način umiruju svoja strahovanja zbog ostavljanja prevelikog nasledstva tako što će navesti da se imovina raspoređuje na više generacija. 

VELIKI NOVAC DONOSI VELIKU ODGOVORNOST.PAMETNI LJUDI ZNAJU STA SA BOGATSTVOM. 

 KOD NAS U SRBIJI VELIKO SIROMASTVO DOVODI DO TOGA DA SE NE PREZA NI OD CEGA DA BI SE DO NASLEDSTVA DOSLO.  

Boja očiju, kovrdžava kosa, visina, rupica na bradi, oblik nosa… to su najčešće asocijacije na ono što nasleđujemo od roditelja. Međutim, postoji niz drugih stvari koje možemo naslediti od roditelja, a koje nisu vidljive na prvi pogled.

Oism fizičkih osobina i izgleda, od roditelja možemo naslediti i neka oboljenja, ali i crte karaktera. Sve što se prenosi sa generacije na generaciju prenosi se zahvaljujući dominantnom genu koji je nosilac određenih osobina.

Nauka je otkrila razlog zbog kog često devojčice liče na svoje očeve, dok su dečaci fizički sličniji majci. Iks hromozom koji dečaci nasleđuju od majke bogat je naslednim materijalom koji određuje fizički izgled, dok je isti taj iks hromozom sa očeve strane mnogo “siromašniji” ovim materijalom. Kako devojčice nasleđuju po jedan iks hromozom od oba roditelja – one imaju podjednaku šansu da liče i na oca i na majku, a specifičniji fizički izgled zavisi od toga ko je nosilac kog dominantnog gena.

Boja kose i očiju nasleđuje se na gotovo isti način. Roditelji sa svetlim očima i svetlom kosom najverovatnije će imati dete sa ovim fizičkim osobinama, a tamnooki roditelji – dete sa tamnim očima. Izuzeci su retki, ali i to se dešava. Dovoljno je da jedan roditelj ima kovrdžavu kosu kako bi se to prenelo na dete, s obzirom na to da kovrdžavu kosu nosi dominantni gen.

U nekim slučajevima, za prenošenje bolesti sa roditelja na dete potrebno je da određeni gen nose oba roditelja, dok je za neke bolesti dovoljno da se nađe u genetskom kodu jednog roditelja. U slučaju kada do bolesti dođe zbog nasleđivanja gena od oba roditelja, govori se o naslednoj bolesti kao što su hemofilija, distrofija mišića, daltonizam…

Čak i kada se bolest ne manifestuje kod roditelja, u kombinaciji gena koji nose, a koje dete nasleđuje – može doći do oboljenja kod deteta, upravo zbog genetske mutacije koja je nastala ovim putem. Ove genetske bolesti mogu biti monogenetske – izazvane promenom samo jednog gena, hromozomske – zbog promene u broju gena i strukturi hromozoma i multifaktorne – gde uticaj mogu imati i spoljašnji faktori, ali i više gena. Ipak, nisu sve genetske bolesti nasledne, već mutacija može nastati i tokom trudnoće, što je slučaj sa Daunovim sindromom.

Određene bolesti i oboljenja mogu biti i genetski preneta, a mogu biti i posledica najrazličitijih spoljnih faktora. Iako mnogo faktora može uticati na nastanak određene bolesti, u slučajevima kada jedan ili oba roditelja boluju od iste bolesti – šansa za oboljevanje je i kod deteta povećana.

Ovo su bolesti koje se najčešće nasleđuju od roditelja iako mogu nastati i zbog spoljnih faktora tokom života:

Alergije – nasleđuju se u 60 odsto slučajeva ako oba roditelja imaju određenu alergiju, dok je rizik od nasleđivanja smanjen na 40 odsto ako sam jedan roditelj pati od alergije. Ipak, alergije mogu biti izazvane i određenim spoljnim faktorima.

Gojaznost – iako može da se stekne u toku života usled poremećaja u ishrani i nepravinog načina života, gojaznost može biti i nasledna. Male su šanse da će dete biti sitno ukoliko su oba roditelja veoma krupna, a pedijatar već u prvoj godini može na osnovu odnosa težine i visine deteta da oceni da li postoje znaci nasledne gojaznosti.

Bolesti zuba i karijes – iako karijes nastaje kao uticaj bakterija koje se nalaze u ustima usled neadekvatne higijene i brige o zubima, genetski je prenosiva sklonost ka karijesu. Kvalitet zuba i sklonost ka problemima sa zubima je nešto što se može naslediti od roditelja.

Astma – upala disajnih puteva praćena kašljem i otežanim disanjem može nastati i usled alergija u ranom periodu života, da bi kasnije to prešlo u bronhijalnu astmu. Ipak, ovome su za 25 odsto sklonija deca kod kojih jedan roditelj boluje od astme, dok je procenat šanse za oboljevanjem od astme veći ukoliko se ona dijagnostifikuje kod oba roditelja.

Ekcem i psorijaza – iako može biti posledica jake bakterijske unfekcije (kao što je upala krajnika ili ždrela, a kod adolescenata – usled psihofizičkog stresa), psorijaza se može i naslediti genetskim putem. Ekcemi su češći kod dece koja odrastaju u porodici gde ima obolelih od alergija, te se na isti način prenose i ovi problemi sa kožom.

Uveliko se vode rasprave o tome da li od predaka dobijamo u „amanet” i pojedine karakterne crte – staloženost, naprasitost, duhovitost ili potištenost. Mada neki će reći: lepa kao njena baka, ili sposoban da zaradi poput pradede... Oduvek se znalo da roditelji svojim potomcima ostavljaju u nasleđe ne samo imetak ili dugove, već i određene osobine, poput telesne građe, oblika lica, boje kože, kose i očiju,  ali i sklonosti, recimo, talenat za muziku, slikanje, sport ili matematiku...

Naučnici su utvrdili da se nasleđuju i mnoge bolesti, „upisane” u ćelijsku strukturu preko gena, preko kojih se „nasledne poruke” prenose iz generacije u generaciju.  Bes i agresivnost se, recimo, sve češće navode kao takav primer. Međutim, ne treba za sve kriviti gene, a zapostaviti jednako važan uticaj socijalnog života i okoline, ističe za „Magazin” prof. dr Miodrag Stojković, najpoznatiji srpski genetičar i jedan od najistaknutijih svetskih naučnika u ovoj oblasti.

Naučnicima su bile potrebne dve decenije da najzad dešifruju ljudski genom, ili kako kažu alfabet života.

Neke ćemo podsetiti u narednim redovima nekad učenog i zaboravljenog školskog gradiva, neke možda i potpuno zbuniti ili poslati među dosadne „naučne teme”... tek genomi su kratki odsečci na ljudskom naslednom materijalu – dezoksiribonukleinskoj kiselini  (DNK), čuvenoj „dvostrukoj spirali” koja sadrži uputstva za razvoj svih živih bića na planeti, a sastoji se od tri milijarde nukleotida. Oni se međusobno razlikuju po takozvanim bazama, po čijim početnim slovima imena su nazvani  A (adenin), G (guanin), C (citozin) i T (timin). Na njihovom različitom sledu, genetskom kodu, počiva celokupan informativni sadržaj DNK.

Zahvaljujući takozvanom mapiranju gena ostvarilo se mnogo toga što se doskora smatralo naučnom fantastikom, kao što su kloniranje, vantelesna oplodnja („bebe iz epruvete”), lečenje matičnim ćelijama, prepoznavanje nosilaca naslednih bolesti uz pomoć genetskih testova, utvrđivanje očinstva ili počinilaca zločina na osnovu DNK…

Istovremeno uz ova zadivljujuća dostignuća medicine i molekularne genetikepokrenuta su, međutim, u javnosti i mnoga etička pitanja o kojima se ranije nije razmišljalo. Na primer, da li se sme menjati genetska struktura embriona kako bi se dobila „poboljšana” ljudska bića; da li se agresivnost neke osobe može opravdati greškomu njenim hromozomima; da li poslodavci pri zapošljavanju imaju pravo da odbiju kandidate za koje se zna da će se razboleti; kako bi lekari trebalo da postupe kad pacijent odbije besplatno skeniranje na određene genetske promene, kojim bi mogli da saznaju da li će oni ili njihovi potomci oboleti…

1. Na koje sve ljudske osobine utiče genetika i kako su naučnici došli do tih saznanja?

Odavno je poznato da smo svi mi kao jedinke jedinstveni, a ipak delimo neke zajedničke karakteristike. One najvidljivije i najprostije su: da li je neko dešnjak ili levak,da li su ušne školjke priljubljene ili slobodne, ima li rupicu na obrazu, pege na licu ili kovrdžavu kosu, da li je slep za crvenu i zelenu boju... Sve to je pod uticajem jednog ili više gena, ali ono što genetiku takođe zanima jesu ne samo izgled, već i povezanost gena i osobina, odnosno ponašanja ljudi. Na primer agresivnost, preljuba, sklonost ka kriminalu. Ovo je postalo naročito interesantno sa dešifrovanjem ljudskog genoma, koje je započeto 1984, a završeno 2003. godine.

2. Koji je bio glavni cilj tih istraživanja?

Dešifrovanje genetskih informacija unutar molekula DNK bitno je, jer tako mogu da se identifikuju geni-kandidati koji su odgovorni za sve što se događa u ljudskom organizmu, uključujući i nastanak bolesti. Međutim, ne treba zaboraviti da je i uticaj spoljašnje sredine bitan, kako za aktivnost gena, tako i za definiciju zašto se, recimo, jednojajčani blizanci (pravi klonovi) ipak razlikujuu pojavi i razvoju bolesti, mada imaju identičan genetski materijal.

Naučnici smatraju da postoji negde oko 10.000 monogenetskih bolesti koje su vezane za promene u jednom genu. Veliki je broj bolesti koje se prenose prenose naslednim putem. Neke od njih su tu, ali se ne vide odmah, kao na primer metaboličke, neke su vezane za „X” hromozom, kao što su hemofilija i mišićna distrofija... Najvažnije je što pre ih identifikovatii pronaći prave izvore: koji gen ili geni su odgovorni za njihov nastanak, i koji je mehanizam nastanka.

3. Kako genetika utiče na kvalitet i dužinu čovekovog života i  šta se tu može menjati zahvaljujući savremenoj medicini?

Interesantna je ona oblast koja se zove epigenetika, ona se ne bavi prenošenjem naslednih informacija, već uticajem spoljašnjih faktora na strukturu, a samim tim i aktivnost naslednog materijala. Da se vratim na jednojajčane blizance. Rađena je jedna velika studija, koja je analizirala tokom dužeg perioda, da li je sudbina takvih blizanaca ista, jer poseduju identični genetski materijal. Iznenađujuće je bilo da obolevaju od različitih bolesti, da se kod jednog neke bolesti javljaju 20-30 godina kasnije nego kod drugog brata/sestre blizanca. To kaže da je genetska informacija jako važna, ali da spoljašnja sredina, bolje rečeno način života, utiče na aktivnost gena i na pojavu bolesti. To se takođe odnosi i na proces starenja, tako da genetika, epigenetika i matične ćelije kao izvor perfektnih ćelija za ispitivanje naslednih bolesti i uticaja sredine igraju sve veću ulogu u borbi protiv tih oboljenja i u razvoju novih lekova.

4. Kako nastaju promene i greške u rasporedu gena, koliko su česte, koje mogu biti dobre, a koje loše posledice?

Te promene, mutacije, dešavaju se svakodnevno, neke se prenose, neke su bezopasne, a neke katastrofalne. Recimo, UV zračenje prouzrokuje mutacije u DNK materijalu i dovodi do raka. Ali, mutacije koje dovode do promena u DNK mogu da dovedu i do rezistencije prema HIV-u, sporijeg razvoja AIDS-a ili malih boginja. Primer paradoksa da jedna mutacija može da bude i loša i dobra u isto vreme je bolest anemije srpastih ćelija, koja dovodi i do otpornosti prema malariji.

5. Mogu li se naslediti stečene bolesti?

To naročito interesuje one koji se bave, recimo, šizofrenijom. Ova bolest, kao i autizam ili disleksija, vrlo često se protežu kroz različite generacije, ali sada se zna da su za njeno nastajanje potrebne mutacije koje nisu uvek nasledne. To ponovo pokazuje da su uslovi i način života jako bitni za pojavu bolesti, i to ne samo da li, nego i kada će se pojaviti.

6. Ukoliko je dete začeto veštačkom oplodnjom, kolike su šanse da i samo bude neplodno, odnosno da ima poteškoće te vrste?

I dalje traje diskusija oko toga da li su deca koja su nastala putem vantelesne oplodnje (VTO) ista ili se razlikuju od dece nastale prirodnim putem. Početkom ovog veka pojavio se određeni broj naučnih publikacija koje pokazuje da su VTO deca podložna različitim oboljenjima uključujući promene u rastu, a studija iz Belgije, objavljena 2010, tvrdi da deca rođena iz VTO mogu jednoga dana i sama da imaju poteškoće pri planiranju porodice, naročito u slučajevima gde je u pitanju bio muški sterilitet. Međutim, studije izvedene u Filadelfiji, koje su obuhvatile duži period, jasno pokazuju da je rizik da će dete iz VTO programa oboleti isti, odnosno podjednako nizak kao i kod prirodnog začeća.

7. Koja su najvažnija genetička istraživanja u Srbiji i svetu?

Ako se poredimo sa razvijenim svetom, u našoj zemlji nema značajnijih istraživanja ove vrste jer nema razumevanja, opreme ni potrošnog materijala, sistem je spor, uspavan...Naučnici u Srbiji pokušavaju da se snađu putem projekata ili kroz saradnju sa inostranstvom, ali to je nedovoljno kad pogledamo mogućnosti i šanse koje ova oblast donosi.

8. Koliko se zaista u praksi može „popravljati” ljudsko nasleđe?

U SAD i Kini već se radi na tome da se rezultati izučavanja ljudskog genoma primene pri lečenju raznih bolesti. U Americi se uglavnom radi na ćelijama menjanjem genetskih informacija i popravkom mutacija-bolesti, a odnedavno putem tehnike kloniranja radi lečenja bolesti vezanih za mitohondrijalnu DNK. U Kini, takođe odnedavno, radi se na ranim ljudskim embrionima, ali ovo je veoma diskutabilno jer može da ode i u neželjenom pravcu i dovede do takozvanih dizajnerskih beba, odnosno do toga da se po želji menjaju neke osobine, koje nemaju veze sa željom da se pobede bolesti.

9. Čemu služe genetički testovi, kakvi sve postoje?

Ovi testovi se sprovode u dijagnostičke svrhe, da se utvrdi eventualni uzrok bolesti, ili predispozicija za neku bolest. Rade se i kod nas, neki su postali rutinski i mi ih recimo koristimo naročito kod muškog steriliteta, ili kod žena, da li imaju predispoziciju za trombofiliju. Neko ih koristi da bi odredio rizik za rak dojke, dijabetes, Alchajmerovu bolest ili neko srčano oboljenje, i tako na vreme promenio način života. Ali, ako imate predispoziciju za neku bolest ne znači da će se onaautomatski pojaviti! To naročito važi za rak dojke. Postoje testovi koji mogu da skeniraju kompletni genetski materijal jednog čoveka, kao i testovi koji mogu odrediti da li jedan rani ljudski embrion ima nakon rođenja predispoziciju za neku bolest. To se zove preimplantaciona genetska dijagnostika i ona se kompletno sprovodi u laboratoriji pre nego što se embrion vrati budućoj majci.

10. Kako se rasprave o etičkoj strani „petljanja” po genima odražavaju na konkretan rad genetičara u svetu i kod nas?

Etičke rasprave i javne diskusije ove vrste su i više nego poželjne. Trebalo bi da bude transparentno i objašnjeno laičkim jezikom koji su argumenti za uvođenje novina u medicini ili protiv toga, naročito kada se radi o ovakvoj osetljivoj temi. Etika je sastavni deo nauke, i ako želite da se pozabavite nekim istraživanjima i kod nas i svuda u svetu vam je potrebna dozvola etičke komisije. Dok sam radio u Velikoj Britaniji ili Španiji članovi tih komisija su bili ne samo naučnici, lekari, već i pravnici, i obični građani, o naučnom radu se raspravljalo i u osnovnim školama, vladinim organizacijama i parlamentima... Znači, uključeni su svi oni koji mogu i treba da utiču i zaštite nauku i medicinu od zloupotrebe, kako bi genetika i dalje bila u službi medicine i u stalnoj borbi protiv bolesti. Pomenuta promena genetskog materijala kod ranih embriona može da bude poželjna kod lečenja naslednih bolesti, ali može, nažalost, biti i zloupotrebljena. Tu su etika i zakonodavac najbitniji u određivanju granica.

-----------------------------------------------------------

Malo gena, mnogo proteina

Najnovija istraživanja u genetici su pokazala da čovek poseduje iznenađujuće malo gena, manje od 30.000. Ranije se smatralo da ih je nekoliko puta više, s obzirom na to da čovek ima 100.000 proteina – čija se raznovrsnost i brojnost sada tumače ne samo brojem gena, već i složenim mehanizmima pomoću kojih je jedan jedini gen u stanju da proizvede različite proteine sa različitim funkcijama. Inače, utvrđeno je da se 99 odsto ljudskih proteina podudara sa onima od ostalih životinjskih vrsta.

-----------------------------------------------------------

Lek prema DNK profilu pcijenta

Farmakogenetika je oblast koja izučava kako određene genetske varijante metabolizma reaguju na pojedine lekove. „Daleki cilj je da se pre davanja nekog leka pacijentu napravi njegov DNK profil, pomoću kojeg bi se predvidela njegova reakcija na taj lek”, pišu u knjizi „Ljudska genetika”dr Volfram Hen i dr Ekart Mese, profesori genetike čoveka i medicinske etike na Univerzitetu Sarlanda (Nemačka). Terapija zasnovana na unošenju „zdravih” gena u ćelije putem „reprogramiranih” virusa prvi put je na pacijentu isprobana 1999.godine, ali nije bila uspešna, jer je njegov imuni sistem odmah napao „uljeze”.

-----------------------------------------------------------

Genetski otisak prsta

Pre transplantacije organa proverava se genetska podudarnost primaoca i davaoca u odnosu na osobine važne za imuni sistem, kako bi se smanjila opasnost od odbacivanja U pravnoj medicini se analiziraju tragovi ostavljeni na mestu zločina i porede sa genetskim osobinama osumnjičenog da bi se otkrio počinilac. U okviru dijagnostike porekla uz pomoć DNK traga se za potvrdom mogućeg očinstva. Taj „genetski otisak prsta” daje odgovor na identitet, poreklo i pol pojedinca, ali ne i na to, recimo, koliko je visok ili koje su mu boje oči i kosa. Zato, u slučaju utvrđivanja očinstva ili počinioca zločina, nije moguće odgovoriti na to „ko jeste”, već „ko nije” tražena osoba. Neka osoba se može sa sigurnošću isključiti kao „osumnjičeni” ukoliko se njene osobine za najmanje tri markera ne podudaraju sa osobinama deteta (kod utvrđivanja očinstva) ili materijala pronađenog na mestu zločina, odnosno sperme posle čina silovanja.

-----------------------------------------------------------

Etičke nedoumice

U početku primene genetskih testova česta nedoumica je bila da li roditi dete koje bi moglo biti nosilac nekih naslednih bolesti. Sada je pitanje: treba li odrastao čovek da se podvrgne ispitivanjima DNK koja bi potvrdila da li je nosilac gena za rak ili neka druga oboljenja? Da li da živi u blaženom neznanju ili da reorganizuje život znajući šta ga čeka? Ima li poslodavac pravo da kandidate za posao bira prema tome da li nisu u sebi neku fatalnu bolest - što se, inače, u nekim zemljama već primenjuje prilikom izbora bračnog partnera?

DAKLE PRE NEGO STO POCNETE DA MRZITE BRATA, SESTRU, RODITELJE ZBOG NASLEDSTVA POMISLITE KOLIKO STE SAMO VI JEDNAKI PO MNOGO CEMU. I NE SAMO PO GENETICI NEGO I PO NACINU PONASANJA, KULTURI, RELIGIJI, SHVATANJU MORALA. JER ZIVELI STE POD ISTIM KROVOM KOJI SAD HOCETE DA BUDE SAMO VAS. DELILI STE SVO DOBRO I ZLO SVETA U SVOM MIKROSVETU-SVOM DOMU KOJI JE SADA POSTAO JABUKA RAZDORA. NIKADA NEMOJTE DA PRESTANETE DA VOLITE SVOJE RODITELJE, BRACU SESTRE JER PROVELI STE ODREDJENI PERIOD ZIVOTA SA NJIMA, A ONI SU SVAKAKO DEO VAS CEO ZIVOT!

ZIVOT JE IGRA

  TAKO BAR TVRDE MAX BET KLADIONICE. A ONE VALJDA ZNAJU O  CEMU SE RADI. JER STA MOZE COVEKU DA BUDE VAZNIJE U 9 UJUTRU NEGO STO SE OTVARA KLADIONICA SA PRIMAMLJIVIM DOBICIMA?

Posle potpisivanja protokola o saradnji Ministarstva zdravlja sa Fondacijom „Mocart” ministarka dr Danica Grujičić kaže da radi isključivo za građane Srbije i smatra da su dobrodošle sve donacije i obezbeđivanje dodatne opreme za zdravstvene ustanove

Ne bavim se promocijom poslovanja nijedne firme koja posluje u Srbiji, ističe ministarka zdravlja Danica Grujičić u izjavi za „Politiku” povodom polemike u javnosti koju je izazvalo potpisivanje protokola o saradnji Ministarstva zdravlja i Fondacije „Mocart”. Mnogi, naime, nisu ravnodušni na to da li bi ovo ministarstvo trebalo da sarađuje sa kladionicama. Ima onih koji smatraju da treba prihvatiti donacije od svake firme jer je za zdravstvo svaki vid pomoći dobrodošao, ali i onih koji ocenjuju da nije u redu da se na ovaj način sarađuje sa kladionicama. Kako je najavljeno, protokolom o saradnji je predviđena „zajednička realizacija društveno odgovornih aktivnosti u cilju promocije zdravijeg načina života i poboljšanja uslova rada zdravstvenih ustanova širom Srbije”.

Među prvima je reagovala Stranka slobode i pravde koja je zatražila od Vlade Srbije da po svim zakonima kontroliše rad kladionica, a istovremeno od resorne ministarke da podnese ostavku zbog promovisanja jedne od njih. Predsednica beogradskog odbora SSP Mila Popović u saopštenju se zapitala da li ministarka zna da u Srbiji ima oko 300.000 zavisnika od kocke, a da najmlađi ima 14 godina. „Da li zna da na taj način kladionice uništavaju oko 900.000 ljudi, jer su u problem uvučene čitave porodice”, pita funkcionerka SSP-a.

Profesor dr Danica Grujičić kaže da je predmet sporazuma sa Fondacijom „Mocart” jedino i isključivo uručivanje donacije zdravstvenim ustanovama. „Ovom prilikom su obezbeđena tri inkubatora koja će ići u porodilišta u unutrašnjost Srbije, vredan aparat za Institut za majku i dete, više desetina računara kojima treba da opremimo domove zdravlja u malim mestima i seoskim ambulantama. Ne bavim se promocijom poslovanja nijedne firme koja posluje u Srbiji. Radim isključivo za građane Srbije, ali smatram da su dobrodošle sve donacije i obezbeđivanje dodatne opreme za zdravstvene ustanove u Srbiji koje će olakšati rad mojih kolega. Dugo sam u javnom životu i moji stavovi su dobro poznati, kao i to kakve stilove života promovišem”, istakla je dr Grujičić za naš list.Mila Popović je navela i da država Srbija treba da obezbedi sve što je potrebno za bolnice, umesto što se novac „rasipa u korupciji, a kladionice se ’peru’ zbog uništavanja društva javnim poklanjanjem inkubatora”. Pitala je i šta je ministarstvo preduzelo u lečenju bolesti od zavisnosti.

„Potpisivanjem ovakvog sporazuma ministarka je demantovala Vučićeve priče o najvećim izdvajanjima za zdravstvo ikad i priznala potpuni slom zdravstva. Inače, ne bi sarađivala i prihvatila donacije onih kojima suze i muka pune džepove. Dobro je to što Fondacija ’Mocart’ želi da pokloni bolnicama, ali to mogu da rade u tišini, a ne da prave reklamu. SSP zahteva od države Srbije da se uozbilji, počne da kontroliše rad kladionica po svim zakonima, kako po pitanju udaljenosti od škola, međusobne udaljenosti ne manjoj od 100 metara, tako i po sprečavanju pranja novca, i da uvede striktna pravila o reklamiranju koja neće dozvoliti trenutno bahaćenje. Vreme je za hitne mere protiv bolesti zavisnosti od kocke”, navela je u saopštenju Popovićeva.

Prilikom potpisivanja protokola o saradnji upravitelj Fondacije „Mocart” Borjan Popović je naglasio da nastavljaju, ali i podižu na viši nivo sjajnu saradnju koju imaju sa Ministarstvom zdravlja i da je u planu realizacija velikih zajedničkih projekata koji će doprineti još boljem funkcionisanju zdravstvenog sistema i poboljšanju uslova u zdravstvenim ustanovama širom Srbije.

„Raduje nas što je protokol sa Ministarstvom zdravlja jedan od prvih zvaničnih dokumenata koji potpisujemo kao Fondacija ’Mocart’ i što nas je nova ministarka zdravlja prepoznala kao pouzdane partnere, čime nastavljamo dugogodišnju tradiciju društvene odgovornosti po kojoj je kompanija ’Mocart’ poznata”, istakao je Popović.

U Udruženju „Doktori protiv korupcije” smatraju da je u situaciji u kojoj je srpsko zdravstvo, koje ima ogromnu potrošnju, svaka donacija dobrodošla.

„To što donacije dolaze od privrednog sektora koji je diskutabilan posebno je pitanje, ali i u SAD industrija zabave u Las Vegasu potpomaže zdravstvo. Mislim da je kod nas deplasirana tema o moralnom čistunstvu. Opozicija očigledno ne zna kako treba raditi promene u zdravstvu, jer ima mnogo drugih tema koje su bitnije od toga ko je donator aparata za zdravstvene ustanove”, ocenjuje dr Draško Karađinović iz ovog udruženja

.Kladionice su na svakom koraku, rijaliti programi na nas skacu iz svih mogucih uredjaja JER KAO STO KLADIONICARI KAZU ZIVOT JE IGRA.

Pinkerova omiljena tema je racionalnost danas za koju tvrdi da je nema dovoljno. To smatra najvećim problemom čovečanstva.

„Kada se i vi i ja brinemo zbog (ne)postupanja prema pravilima razuma, javne racionalnosti, političke retorike ili lažnih vesti, često nije u pitanju pojedinac koji u svojim rukama ima moć da menja stvari. U pitanju su pravila igre“, kad god ima priliku ističe profesor Pinker.

Kada raspravlja o racionalnosti, Pinker uvek ističe da ljude krasi pamet i kolektivno su učinili neverovatne stvari. Ali, isto tako, ljudi su podložni raznim ludostima, a razlog zbog kojeg nisu svi uvek ’ludi’ ne krije se u zdravom razumu, već u institucijama.

„Vremenom smo razvili institucije koje naše predrasude i ludosti drže pod kontrolom“, kaže Pinker.

Gde se onda u ovakvoj raspodeli snaga krije teorija igre? Kako se racionalnost, na kojoj Pinker toliko insistira, može ojačati? Pinker ovako vidi situaciju:

„Svi želimo da pobedimo u raspravama, da se to za šta se zalažemo i tvrdimo na kraju ispostavi kao tačno. Ali, pravila igre su takva da svaku teoriju koju zastupate morate da testirate dokazima. Svoje ideje morate da podnesete na uređivanje, proveru, upoređivanje i recenziju drugih ljudi.

Umesto da ljude podstičemo da samo izbrbljaju to što im je na umu, moramo da ih podstičemo na razmišljanje, testiranje, analizu. Naš zajednički rezultat moramo da učinimo razumnijim tako što ćemo naša uverenja testirati i filtrirati raznim proverama. Tako smo, uostalom, uspeli kao društva da razumemo svet i kontrolišemo prirodu u našu korist, a nadamo se i u korist prirode.“

Problem nad problemima koji se nameće je da ideali prosvetiteljstva, recimo da čovek može koristiti znanje za poboljšanje opšteg blagostanja, nisu naročito prirodno ljudski, tvrdi Pinker. Uvek postoji tendencija ka nazadovanju. Do nedavno, antibiotici za sprečavanje infekcija, manje plemenskih ratova ili produženje života bile su čiste ludosti kojima se čak čovek nije ni nadao.

„Tu je, na primer, i tendencija ka odbacivanju naučnih otkrića. Nismo nastrojeni za prosvetiteljski humanizam, ali svejedno, treba da ga podržimo. To moramo da unapredimo. Treba redovno da se podsećamo šta je to u tome toliko dobro.

Jedna ideja za razumevanje naše trenutne nevolje dolazi iz ’teorije igre’“, rekao je Pinker.

Glavno pitanje u ’teoriji igre’ po Pinkeru glasi:

Šta je razumno učiniti ako ste u situaciji u kojoj ishod zavisi od toga šta rade drugi razumni ljudi?

Ovde postoji problem koji se može svrstati u ’lični interes’ – svako radi što misli da je racionalno, a rezultat takvih postupaka je da sve postaje lošije ukoliko bi svako tako radio.

„Recimo“, Pinker nudi primer, „Ako čekam autobus na kiši umesto da vozim svoj automobil, neću spasiti svet od zagađenja i klimatskih promena. Zato ima smisla da ipak sednem za volan. Ali, ako svako tako misli, onda smo u velikoj opasnosti. Svi ćemo biti skuvani.“

Postoji još jedno mesto gde se krije još jedan problem, a to je razumnost sama po sebi. Recimo, primer su situacije kada se čovek odlučuje da u nešto veruje samo zato da bi pripadao klanu ili drugoj grupi, da ne bi bio odbačen.

„Imate ljude koji se pitaju: Da li da verujem u ovo ili da verujem u ono? Ako verujem u ovo, biću heroj grupe ljudi do kojih mi je stalo. U slučaju kada tako misli više ljudi, prave se plemena istomišljenika od kojih niko ne želi da sumnja da ne bi doživeo linč“, kaže Pinker.

Ovako nastaju ortačke grupe gde članovi osećaju poštovanje i pripadanje, ali celo društvo je u problemu jer pojedinci ne tragaju za istinom i ne preispituju stavove. Racionalnost leži na posvećenosti istini što je važnije od zajedničkog uživanja svih i dobrih slogana. 

Uz sve pretnje razumnosti koje postoje, profesor daje odgovor na pitanje Ima li nade?

„Civilizacija ima tendenciju da polako pluta u smeru veće racionalnosti. Naša nauka danas zna mnogo više nego pre 50 ili 100 godina. Mnoga su praznoverja marginalizovana i ne samo činjenična već i moralna. Danas nema više rasprave o ropstvu, ali je postojala pre 150 godina. Napredovali smo u mnogo čemu. Humanističke vrednosti će uvek imati neku vrstu ’ugrađene’ prednosti kad čovek misli o njima.

Svi bismo radije bili živi nego mrtvi.

Svi bismo radije bili zdravi nego bolesni.

Radije ćemo biti obrazovani nego nepismeni.

Dug je popis stvari koje delimo jer smo ljudi bez obzira na sve razlike“, zaključio je u jednom od predavanja profesor Stiven Pinker u pokušaju da teorijom igre objasni najveći problem COVECANSTVA.

AKO C\VEC ZIVIMO U DRUSTVU U KOME JE ZIVOT IGRA, A MORALNE VREDNOSTI DECA UCE IZ RIJALITI PROGRAMA ZAISTA JE VELIKO PITANJE GDE PRESTAJE IGRA A POCINJE ZIVOT. ZIVOT JE DALEKO OD IGRE. ZIVOT JE OZBILJNA STVAR. KOCKANJE JE STRASNA ZAVISNOST- BOLEST. LJUDI SU SVE VISE BOLESNI KLADIONICA MOCART ULAZE U ZDRAVSTVO. MORAL LJUDI NE MOZE BITI NIZI. PA KOME JE DO IGRE NEK IZVOLI. ZIVOT NAM JE ULOG ,KAKO CEMO ODIGRATI OD NAS ZAVISI!

GOST U KUCI?

 NIJE LAKO ODGOVORITI NA OVO PITANJE. TATA JE ISTO KAO I MAMA RODITELJ. DA NEMA NJEGA NE BI BILO NI NAS. KAO I MAME ONI UCESTVUJU U PROCESU NASEG STVARANJA. A ONDA SE RODIMO IMAME SE NADVIJU NAD NAS SVOM SVOJOM LJUBAVLJU I BRIZNOSCU ,TATE SE VALJDAPOGUBE A I NEMAJU TOLIKO ISTANCAN INSTIKT (KAO MAJCINSKI INSTIKT) I UMESTO IONI DA SE UNESU U STARANJE O DETETU LAKSE IM JE DAPOBEGNU. CAST IZUZECIMA. I MRZIM ONO OTAC - KOLAC. TO NIJE ISTINA!

Zanimljivo, napisano je  MNOGO  poema o majkama, a još nijedna o ocu, tom večitom gostu u sopstvenoj kući. ZANIMLJIVO JE ISTO SVAKI OTAC  NIJE TATA. Jer biti tata je velika stvar i dete najbolje zna ko je tata. Svako moze postati otac a samo onaj poseban m0ze biti tata.Pre mnogo godina, shvatio sam razliku između oca i tate. Obojica mogu da ustanu ujutro, odu na posao I obezbede finansije za svoju porodicu, čak I ako mrze svoj posao. Ne samo da mogu da obzebede krov nad glavom za porodicu, hranu na stolu, imaju I mogućnost za časove flaute ili porodični odmor.Obojica mogu biti fizički “prisutni” za svoju decu “na sportskim igrama ili događajima.

Međutim, “razlika” o kojoj govorim je dublja, i od vitalnog značaja za svakog klinca. To je razlika, koja se za mene ,  sažima u ono “tata” .

Ovde je spisak tih osobina,, bez obzira na redosled.  Ako vaš otac ima ovo smatrajte  se srećnim, ako ih vi  imate onda ste zaradili, po mom mišljenju, titulu tate.

Oni misle pre nego što prokomentarišu.
Zvuči jednostavno ? Ali koliko puta ste se ugrizli za jezik kada je trebalo da odgovorite na pitanje svog deteta “Šta ti stvarno misliš o ovome, tata?

Postoji velika razlika između biti surovo iskren i duboko iskren. Razmislite šta je pravi razlog dečjeg pitanja – možda je tražilo vašu dozvolu za nešto ili želi da vas učini ponosnim tim pitanjem umesto što zaista želi da čuje vaš filozovski odgovor.

Oni komuniciraju i igraju na nivou deteta.
Ovo me podseća na izreku: “Pravi muškarci imaju čajanke sa svojim kćerkama.” To je istina, pravi tata se igra na nivou svog deteta, on nije tu samo kada njega zanima to što dete radi
On čita istu, dosadnu knjigu dok ne dobije glas gosopdina Teddija, ili mr Jednoroga i dopušta da njegovi nokti i kosa budu stilizovani do te tačke da  ga najbolji prijatelj ne bi prepoznao.

To mogu biti mali trenuci za tatu, ali su trajne uspomene za dete i  pomažu  da se formira nivo poverenja i udobnosti koje će učvrstiti ljubav među njima.
Oni su dobar primer.Tata pokazuje ljubav, samilost i strpljenje ne samo prema svojoj  porodici, već i  sa ljudima u celini. On ne učestvuje u izlivima besa kada ga neko iznervira. On ne zlostavlja nikoga ni verbalno, ni fizički niti vređa nekoga ko se ne slaže sa njim. On ne vređa majku svoje dece i ne koristi decu da se sveti svojoj bivšoj
Možda mislite da su neki od ovih primera  očigledni, ali mnogo puta kada su emocije velike, ljudi ne primećuju kako njihovi postupci mogu fizički ili emocionalno da povrede dete.

To ne znači da se očekuje da budete savršeni i netaknuti od stresova života. Svi smo pogođeni ovim tenzijama. Ono što hoću da kažem jeste da  treba da razmislite pet sekundi i da se fokusirate i razmislite pre nego što nešto učinite. Pet sekundi da  se vratite u realnost onoga što  je stvarno važno.

Oni štite svoju decu.

Ako vam dete ikada kaže da je neko drugi postupio neprimereno prema njima, prvi komentar ne treba da bude da oni ne razumeju ponašenje te osobe.
Tate ne pretpostavljaju da je dete pogrešilo; oni slušaju. Oni postavljaju pitanja i onda deluju. Pravi tata odmah uveri dete da oni nisu radili ništa loše i da su  učinili pravu stvar time što su priznali šta im se dogodilo. Oni žele da njihovo dete zna da će učiniti sve da budu sigurni da se njima ništa neće dogodite.Pravi otaci vidi i razume, ako se njegovom detetu nešto dogodilo neprimereno, što ga je nateralo da zatraži zaštitu.iti otac je lako i zahteva malo emocionalnog ulaganja. Biti tata za mene je delikatno, teško i odgovornost za ceo život. Ti automatski postaješ otac kada se dete rodi, ali ćeš titulu tate morati da zaradiš.

Shvatili ste ko je otac to jest tata sa aspekta deteta. I to nikako nije gost u kuci zar ne?

A sad da vidimo sa aspekta zene, majke. Oboje ste zaposleni. Vas dan je rastrzan izmedju obaveza na poslu i obaveza u kuci. Kad stignete kuci vas muz trazi vreme za sebe, deca takodje, vreme za mamu ne postoji. Ako pokusate da promenite nesto i pobunite se najcesce se desava da muskarac pobegne jer ne ume da se suoci sa toliko obaveza. On smatra da je dovoljno da finansijski obezbedi porodicu, da vama da sigurnost porodice i u tome je najbolji. Decu obozava do te mere da se  cesto "udruzuje tajno" s decom u pravljenju nestasluka. Muskarci cesto dugo zadrze dete u sebi. A vama treba odrasla osoba decu imate Zato ste nezadovoljni i sve vise se bunite ,a muskarac sve vise bezi.  Mozda bi iskren razgovor pomogao i mami i tati.Da otvoreno kazu sve svoje zelje i strahove. Tako ce se brak sigurno sapsiti a deci to je najvaznije siguran dom sa mamom i tatom.

Evo price jednog tate.

Novopečeni očevi često su zbunjeni zbog svih promena koje se odjednom dogode kada beba stigne kući. Jedan duhoviti otac odlučio je da napravi spisak od 10 stavki koje je naučio za prvih 160 dana roditeljstva:

1. Briga o detetu se uglavnom vrti oko kake. Koje je boje? Kad je zadnji put beba kakila? Da li se mučila dok je kakila? Hoćemo li imati  dovoljno pelena za sledećih deset velikih nuždi? Moram fotografisati ovu kaku da pokažem pedijatru. Od sada će vaša galerija biti puna fotografija - kake!

2. Nažalost, postoji odeća koju će nositi samo jednom pre nego što je prerastu. Bez veze! Savet: nemojte kupovati skupu odeću!

3. Bez obzira na to koliko ste frustrirani zbog bebe, ona će vas razoružati u tren oka – neodoljivim osmehom. Manipulatori mali!

4. Rezervna odeća za bebu je potrebna, ali rezervna odeća za roditelje je još važnija. Povratiće po vama ili vas upiškiti smejući se!

5. Obavezno pripremite bazu podataka o apotekama koje rade 24 sata. Proverite apoteke i u bolnicama, neke rade i po 24 sata. Nakon nekog vremena, u apoteci će vas oslovljavati po imenu.

6. Potrebno je  mnogo čitati o roditeljstvu. Neka vam knjige ili internet izvori  budu uvek na raspolaganju.

7. Sastavi plejlistu (za krizne situacije)! Sastavio sam plejlistu pomoću koje je razoružavam kad je besna ili iznervirana. Isprobao sam je i na bebama svojih prijatelja. Radi!

8. Možda mislite da ste dobra osoba, ali zapravo ste sadističko biće koje će radost naći u tome što vaša beba želi da bude samo sa vama, odbijajući druge ljude.

9. Ta mala bića će uvek pokušavati da urade stvari "opasne po život", a posao roditelja je da ih spreči. Beba će poželeti da se otkotrlja s kreveta, vrh punjača od laptopa će biti njena omiljena glodalica, može progutati novčić koji vam je upravo ispao iz džepa. Vaš zadatak je da 24/7 sprečavate sve te potencijalno opasne situacije!

10. Nakon dolaska bebe, vaša rutina se potpuno menja. Ako vam je pomoć dostupna, prihvatite je. Ako možete priuštiti dadilju, obavezno to uradite. Ako ste zaposleni, uobičajenim rokovima dodajte dan ili dva.Ako imate klijente koji imaju razumevanja za vašu situaciju, možda možete sa bebom da odete na nekoliko sastanaka.

Tata je na kraju častio čitaoce i bonus lekcijom. Kada dobijete bebu, nijedan mobilni telefon nema dovoljno memorije za sve fotografije koje ćete napraviti. Savetuje da uzmete posebnu memorijsku karticu samo za fotografije ili u krajnjem slučaju kupite još jedan mobilni.

ZAKLJUCAK. UZIMAJUCI U OBZIR PRICU DECE ,ZENA  I SAMIH TATA, TE SHVATAJUCI RAZLIKU IZMEDJU OTAC I TATA ZNAMO ZA SIGURNO DA OTAC NIJE GOST U KUCI. POMOZIMO JEDNI DRUGIMA DA SE NIKO U KUCI NE OSECA KAO GOST NEGO KAO VAZAN CLAN PORODICE!

ONI SVE MOGU

OBECAVAM OVO JE ZADNJI POST O VESTACKOJ INTELIGENCIJI .DOBRO NE ZAUVEK ALI ZA DUGO DUGO VREMENA. SMORILA SAM ALI NE VREDI. POSLE TOGA STO SAM PISALA O SOFIJI, O ROBOTIMA DOKTORIMA I PROFESORIMA, O ROBOTIMA KOJI PISU ROMANE ,PESME, MUZIKU, SLIKAJU, IGRAJU SAH I OSTALE MOZGALICE VREME JE ZA JOS JEDAN NJIHOV USPEH. SAMO SE PITAM KAD CE PROVALITI TURINGOV TEST. AKO NE ZNATE TO JE TEST NA KOME VESTACKAINTELICENCIJA JOS PADA PA SE TAKO ZNA DALI JE NESTO URADIO COVEK ILI ROBOT ,ALI DOKLE CE VIDECEMO.

Razvijen od strane vodećeg britanskog dizajnera i proizvođača humanoidnih robota za zabavu, Engineered Arts, Ameca je ‘buduće lice robotike’.

‘Najnapredniji’ robot na svijetu ponaša se točno poput čovjeka u nevjerojatno jezivom videu koji je šokirao ljude.

 

Nazvan ‘Ameca’, visokotehnološki dio pribora koristi potpuno istu tehnologiju kao OpenAI-jev ChatGPT bot i može izvršiti cijeli niz zadataka, uključujući pokazivanje svojih impresivnih višejezičnih vještina.

Razvijen od strane vodećeg britanskog dizajnera i proizvođača humanoidnih robota za zabavu, Engineered Arts, Ameca je ‘buduće lice robotike’. Službena stranica tvrtke kaže: “Dizajniran posebno kao platforma za razvoj budućih robotskih tehnologija, Ameca je savršena humanoidna robotska platforma za interakciju između čovjeka i robota.”

 

Nevjerojatno što može

Ameca je u stanju pokazati tako hiperrealistične izraze lica zahvaljujući 17 različitih motora koji rade u njegovoj glavi. Isječak koji prikazuje Amecine nadljudske sposobnosti prevoditelja postavljen je na YouTube prošlog tjedna (6. travnja).

U kratkom videu se može čuti kako istraživač izvan ekrana pita robota: “Zdravo Ameca, čuo sam da govoriš mnogo različitih jezika. Je li to istina?” Na tipičan ljudski način, robot napravi pauzu prije nego podigne pogled i ulijevo prije nego što odgovori: “Da. To je istina.”

 

Dok trepće, Ameca nastavlja: “Mogu govoriti njemački, engleski, francuski, japanski, kineski i još mnogo toga.” Istraživač zatim traži od robota da dokaže svoju tečnost jezika postavljajući mu cijeli niz različitih pitanja.

 

Neki oduševljeni, neki nisu

 

Od recitiranja “jezične uzrečice na japanskom” do objašnjavanja “kakvo je vrijeme danas u Berlinu” koristeći njemački, kao i pružanja prognoze za Pariz, Peking i New York, sve na odgovarajućim naglascima i jezicima. Ne iznenađuje da je AI robot prošao sve testove bez ikakvih grešaka.

Jeziva snimka već je imala više od 180 tisuća pregleda s cijelom lavinom ljudi koji su jedva čekali podijeliti svoje reakcije na Amecu.

Mnogi su bili potpuno oduševljeni koliko je robot nalik čovjeku, dok su drugi u strahu od scenarija iz Terminatora.White Mirror je zajednica filmskih stvaralaca, kreativaca i ljubitelja filmova koji žele da razviju sledeću generaciju filmova uz pomoć veštačke inteligencije. Njihov projekat rezultiraće prvim dugometražnim igranim AI filmom. Još važnije, oni će ponuditi alternativu tradicionalnom finansiranju filmova i predložiti nove, efikasnije prakse i pristupe današnjoj publici.ada ste poslednji put pogledali novi film koji je bio apsolutno neverovatan? Ili, koliko često se to dešava? 

Bili mi toga svesni ili ne, filmski stvaraoci širom sveta su oduvek bili vrlo frustrirani načinom na koji funkcioniše finansiranje filma i verovali su da ovaj proces zapravo ubija početnu ideju i kreativni nagon. Režiser Vim Venders je čak napisao knjigu o tome. 

U današnje vreme, postalo je još teže, imajući u vidu da publika više ne ide tako često u bioskope i da je kratak video format dominantan sadržaj koji publika konzumira.

Stoga, umesto da žive sa ovom frustracijom i budu ogorčeni, grupa od deset nagrađivanih filmskih stvaralaca odlučila je da predloži alternativu. 

Preduslov za to bilo je prihvatanje najnovijih tehnologija i revolucionarnih trendova, kao što su NFT-jevi, decentralizovane autonomne organizacije (DAOs), blockchain tehnologija i, naravno, veštačka inteligencija.

U stvari, oni veruju da su AI filmovi novi žanr filmskog stvaralaštva. 

Kombinujemo generativni AI i kreativnost zajednice kako bismo izgradili novu eru stvaranja filmova. Naša misija je da pomerimo granice AI pripovedanja.

Pojedinci koji se pridruže ovoj zajednici imaće priliku da svedoče celom procesu, zajedno sa mogućnostima za obrazovanje i umrežavanje, kao i da se njihovo ime nađe u odjavnoj špici filma koji će nastati tokom ovog projekta. Osim toga, članovi zajednice direktno podržavaju novu eru AI filmskog stvaralaštva i njene beskrajne mogućnosti. 

Takođe možete da vidite kompletnu listu kreatora, njihov pređašnji rad, portfolio i ostvarene saradnje da biste se uverili da podržavate osobe u koje verujete. Spoiler alert: Neki od njih su radili na filmovima kao što su „V kao vendeta”, „Čarli i fabrika čokolade”, „Hari Poter i Red feniksa”, i sarađivali sa brendovima kao što su Nike, Reebok, Vogue i mnogi drugi. 

Sa druge strane, ako želite da saznate više o postojećim AI filmovima i pogledate neke od njih, preporučujemo platforme kao što su AI-Movies Club ili Runway AI Film Festival. 

Mašta je čudna stvar. Bezgranična je. Omogućava vam da putujete svetovima. Svaka mala misao je upravo postala avantura.

White Mirror je podržan od strane nekoliko istaknutih imena u Web3 industriji, kao što su CHAPTR, studio novih medijskih biznisa, kao i Culture DAO, koji predstavlja gildu AI inženjera, AR/VR stvaralaca, pripovedača, animatora, dizajnera igara i još mnogo toga. 

Zasto su filmovi koje bi pravili roboti  jeftiniji sami zakljucite. A da li bi to bilo kvalitetno i kako bi bilo za gledanje ne znam. Mozda bi nam se i svidelo. Kao i roboti policajci, kuvari, dostavljaci ili kucni ljubimci.

 STA VISE DA VAM KAZEM? VESTACKA INTELIGENCIJA JE SVUDA OKO NAS. VIRTUALNI I REALNI SVET SE SVE VISE PREKLAPAJU IAKO JE DO SKORO POSTOJALA JASNA GRANICA, A IVANZEMALJCI SU SVAKAKO U IGRI. SUPER!

NIJE ZA SVE

SAD CE MNOGI DA SHVATE POGRESNO. MEDJUTIM ,OVORITE UM IDOBRO RAZMISLITE. NOVAC I VREME MORA BITI OD KONTROLOM MAOG BROJALJUDI DA SE NE BI NARUSIO BALANS ZIVOTA NA ZEMLJI. SEM TOGA I IGRICA NEBESKOG KOMPJUTERA KOJU MI ZEMLJANI IGRAMO TKO JE PODESENA I TU NEMA ISPRAVLJANJA. KAO STO SE KROZ ISTORIJU KOJU MI ZNAMO POKAZALO DA JE UVEK NOVAC, VREME I MOC U POSEDU MALOG BROJA LJUDI I DA TO DOBRO FUNKCIONISE.

Ipak najveci broj ljudi smatra da to nije u redu. Mucimo se ceo zivot, jedva sastavljamo kraj sa krajem, docekamo ili ne docekamo penziju ,nemamo vremena dauzivamo u zivotu i jako smo nesrecni zbog toga. A ne bi trebali. Pocev od najvece istine koju svi znamo ali ne  zelimo da prihvatimo: NA SVET DOLAZIMO GOLI ,TAKVI I ODLAZIMO.. U cemu je onda nas problem? Zasto su nas naveli da moramo da se posvetimo samo materijalnom, a ne i duhovnom? Da li da bi oni imali vise ili da nama ne bi bilo dosadno? Jer njima je uzasno dosadno! I kad bi covek uspeo dabude besmrtan sta bi radio? A ako nista ne radi zivot nema smisla. Zato bi trebali bez protivljenja da prihvatimo semu: RODIS SE, SKOLUJES, ZAPOSLIS, STVORIS PORODICU ILI NE,  I NA KRAJU UMRES. Sema tipa : rodis se , bogat si ne radis iako si se se skolovao ili radis da bi bio jos bogatiji, stvoris porodicu ili ne i zivis   beskonacno  ne donosi srecu verujte.

Morat ćemo pričekati na to, ali umjetna inteligencija nije tako daleko od toga da se uvjerljivo ponaša kao čovjek, moramo priznati. No, hoće li ljudi ikada postići besmrtnost?

 

Vjeruje da će se to dogoditi do kraja ovog desetljeća, što bi bio zaokret u čovječanstvu o kojem će se učiti u školama. Bismo li uopće htjeli besmrtnost? To je egzistencijalno pitanje za neki drugi dan, ali pogledajmo što sam Kurzweil kaže o tome.

Rekao je za Futurism: “2029. je dosljedan datum koji sam predvidio kada će umjetna inteligencija proći valjani Turingov test i time postići ljudsku razinu inteligencije.

 

“Odredio sam datum 2045. za ‘Singularnost’, kada ćemo umnožiti svoju efektivnu inteligenciju milijardu puta spajanjem s inteligencijom koju smo stvorili.”

Pa, Kurzweil je rekao da bi se to moglo dogoditi kroz nanobote koji lutaju našim krvnim žilama provjeravajući kako smo, te prenose misli i sjećanja u cloud storage (Pohranjuju naše misli i sjećanja).

Zvuči li to kao nešto što bi vas zanimalo? Uopće ne zvuči distopijski ili zastrašujuće, zar ne? Samo ćemo morati vidjeti kako će znanost napredovati…

 

U podcastu sa znanstvenikom Lexom Fridmanom, dodao je kako vjeruje da ćemo moći ‘produžiti ljudski životni vijek’ za ‘više od godinu dana svake godine te je dodao kako misli da ćemo moći stići do besmrtnosti već krajem ovog desetljeća’.

Koncept večnog života oduvek je privlačio ljude, a čini se da ga je - u doslovnom, a ne u duhovnom smislu - uspela ostvariti jedna vrsta meduze. Naučnici su nedavno istražili genom te sićušne morske životinje kako bi otkrili njenu tajnu. Pronašli su gene koji besmrtnu meduzu čine - besmrtnom. Naučnici odavno spekulišu o mogućnosti usporavanja starenja, a neki od njih smatraju da teoretski ne postoji prepreka beskonačnom produženju ljudskog života. Zaustavljanje starenja omogućilo bi ljudima biološku besmrtnost, iako ne i potpuni imunitet na smrt od bolesti ili fizičkih povreda.Starost  i smrtnost bi uskoro mogli biti samo "stara vremena" bar ako je verovati jednom od vodećih svetskih futurologa, doktoru Ijanu Pirsonu. On predviđa da će nauka do 2050. godine toliko napredovati da će ljudi biti u stanju da nadžive ograničenja svog fizičkog tela.Uz pomoć genetskog inženjeringa naučnici će biti u stanju da produže očekivanu starost usporavanjem starenja ćelija ili čak pomlađivanjem istih.S druge strane, napredak na područjima tehnologije, odnosno, veštačke inteligencije dovešće, smatra doktor Pirson, do razvoja mehaničkih tela u koja će se preneti ljudska svest nakon što njihova biološka tela umru. Ljudi su, kaže doktor Pirson, oduvek maštali o večnom životu, a tak sada ulazimo u razdoblje u kom će tehnologija sazrevati dovoljno da se nauka zapravo odvaži na nešto takvo.

- Do 2050. godine takva tehnologija će postati dostupna bogatima i slavnima, a već 10-15 godina kasnije moći će da je priušti svaki pripadnik srednje klase. rekao je doktor Pirson.

- Ukoliko ste sada mlađi od 50 godina, šanse za večni život su vam poprilično dobre. Ukoliko ste mlađi od 40, takva tehnologija vas sigurno očekuje u budućnosti. - uveren je futurolog.

S obzirom da će postojati mogućnost da se naš um sačuva na "serveru" ljudi će moći da komuniciraju mislima sa bilo kim na svetu, a njihova svest će moći da putuje skoro instant brzo u bilo koji deo sveta: svest će se jednostavno "daunlodovati" na androidno telo u željenom delu sveta.

Kako će zapravo izgledati naša budućnost zasad još niko ne može reći sa sigurnošću. Ali, da će biti uzbudljivo, a možda i zastrašujuće - to sigurno. 

Sve bi to bilo super kad bi bili sigurno da ce nasaigrica jos trajati i dauskoro nece biti kraj. A ako potraje izaista dosegnemo besmrtnost ,pa bice jos gore nego sada svakako. Na primer: GDE CE TOLIKO LJUDI ZIVETI, GDE CE RADITI, KAKO SE HRANITI JER PRIRODNI RESURSI SU NA IZDISAJU  I STO JE NAJVAZNIJE BESMRTNOST MOZE NARUSITI BALANS NA VISE NACINA. STO MOGUCNOSCU DA VISE LJUDI DODJE U POSED BOGATSTVA KAD VEC DUZE ZIVE DO MOMENTA CELOKUPNOG RUSENJA SVEGA STO ZEMLJA I LJUDSKA VRSTA PREDSTAVLJAJU.

I SAMO DA OBJASNIM. NE KAZEM DA NIJE NEPRAVDA DANEKO IMA TOLIKO NOVCA A NEKO JEDVA PREZIVLJAVA. KAZEM SAMO DA TAKO MORA DA BUDE DA BI ZIVOT NA ZEMLJI FUNKCIONISAO. LJUDSKA VRSTA  ZLOUPOTREBLJAVA I DEMOKRATIJU ,A STA BI RADILA SA BOGATSTVOM I BESMRTNOSCU NE SMEM NI DA ZAMISLJAM. 

ZATO LJUDI PAMET U GLAVU. CUVAJTE SVOJ ZIVOT KAKO  NAJBOLJE ZNATE I UMETE I  KORISTITE SVAKI SEKUND DA ZIVITE U SADASNJOSTI SA LJUDIMA KOJE VOLITE, SVE OSTALO SU GLUPOSTI!