ETAR

 NEVEROVATNO STA JE SVE TESLA ZNAO I CEMU JE HTEO DA NAS NAUCI, NE SHVATAM DA LI JE NEKO ZAISTA PRONIKNUO U SUSTINU SVIH TESLINIH ZNANJA? NE VERUJEM. I TO JE VELIKI GUBITAK ZA SVE, ZA CELO COVECANSTVO.PRICA O ETERU JE JEDNA OD TIH. UZ TESLINO ZNANJE O PIRAMIDAMA OVA PRICA O SVEMIRU JE POTUNO NEVEROVATNA. ALI JA IPAK VERUJEM U NJU. KAO I U SVE PRICE  O TESLI I NJEGOVOM ZNANJU.

Tesla je u dokumentima naveo da etar ispunjava svemir, da se on kreće brzinom sličnom brzini svetlosti, da materija prelazi u etar kada nestanu sila i kretanje i da čovek može da iskoristi ove procese kako bi:

— stvorio materiju iz etra

— promenio veličinu Zemlje

— kontrolisao godišnja doba (vremenske prilike)

— vodio Zemlju kroz univerzum poput svemirskog broda

— stvarao nova sunca, zvezde, toplotu i svetlost sudaranjem planeta

— razvio život

Tesla je zapravo govorio o neograničenoj energiji, besplatnoj energiji koja bi došla direktno iz okoline.

Sva njegova neverovatna otkrića vezana za besplatnu energiju misteriozno su završila u posedu vlasti, koja je onemogućila da ti dokumenti dospeju u javnost.

"U svakom milimetru prostranstva nalazi se energije koliko vam je potrebno." - rekao je Tesla. Ostaje pitanje: zašto nije otkrio svoju tehnologiju? Zašto su danas, kada presušuju resursi planete, tehnologije postale opšta imovina? 

​Po mom mišljenju, on je dobro vidio, šta se dešava, i da bi se ove tehnologije odmah počele da koriste u vojne svrhe. ​Zbog toga je visokomoralni i dalekovidi genije jednostavno sakrio svoju tehnologiju od nepoželjnih lica.

Ako se u etru nalazi beskonačna količina energije, kako je uzeti odatle? Kako naučiti, da se ne troši samo svoja energija, već i da se dobija iz prostora?Hajde da to pogledamo na svakodnevnom, svima poznatom primjeru. Svaka misao, osjećanje, mišljenje - je energija. Sve ima materijalnu pozadinu, sve ima materijalnu osnovu. Čak i bilo koju riječ koja je upućena vama, možete pretvoriti u energiju. To nije samo riječ.

Zamislite, da vam zvuči neobično, prethodno ne provjerena, nova informacija. Ova informacija može da promeni tok vašeg života, ako je prihvatite i počnete da je koristite u svoje ciljeve. Šta radi um? On samo prihvata tu informaciju koju razumije, koju je već provjerio. U koju se već uvjerio.

To jest, vi se prosto na ovom primjeru može uvjeriti, da odrasla osoba više ne čuje. Ona jednostavno filtrira informacije. Ne možete da apsorbujete energiju riječi, misli, informacija, ako ste fizički napeti, ako je vaš um zaštićen. Samo su djeca sposobna da je preuzmu čisto. Primijetili ste, da upravo djeca imaju ogromnu količinu energije!

Dakle, kako uzeti energiju iz ove situacije? Ono što je najvažnije, vaš um mora da bude otvoren i opušten. U momentu kada primate novu informaciju, prosto je prihvatite. Čovječji um se boji da će novo razrušiti već uspostavljeni sistem. Ali razmislite logično: on se ne može uništiti. On se može samo obogatiti i proširiti.

Ovdje mi pada na pamet drevna Zen priča:

Jednom je učenik došao kod učitelja. Učitelj ga je pozvao da uđe u kuću i ponudio mu čaj. Učenik je produžio da govori, nabrajajući Zen knjige koje je prčitao. Učitelj je sipao čaj u šolju gosta, i kada je čaša bila puna do vrha, a čaj počeo da se preliva preko, učenik je uzviknuo:

- Učitelju, šta radite, čaša je već puna, i voda se preliva preko rubova!

- Nažalost, vaša svijest veoma liči ovoj čaši - odgovorio je učitelj. - Ona je ispunjena svim mogućim informacijama, a svako novo saznanje će se prelivati preko rubova. Dođite sledeći put, ali sa praznom čašom.

Vratimo se postulatu Nikole Tesle: "U svakom milimetru prostranstva nalazi se energije koliko vam je potrebno." Baš kao u i svakoj upućenoj vama riječi. Zato, naučite da jednostavno prihvate ono, što dolazi k vama. Naučite da budete prazna čaša. Vaš odrasli, praktičan um ionako će ukloniti nepotrebnu informaciju i uzeti važno. Pa dozvolite mu da to uradi i pretvori u energiju, koja sama ide prema vama.Sto godina nakon revolucije kvantne fizike, fizičari nastavljaju da traže načine da savladaju teoriju gravitacije Alberta Ajnštajna. Međutim ova teorija se opire. Možda se ne opire samo ona, opiru se brojne teorije. Razlog za ovo opiranje se nalazi u traženju izlaza tamo gde ga nema. Ili narodski rečeno, tražimo odgovor na pitanje koje sami nismo umeli da postavimo. Odgovor koji tražimo se ne pronalazi u pogrešno postavljenoj definiciji, odgovor nije pretopostavka,…

Nikola Tesla, se nije slagao sa osnovnim pretpostavkama kvantne teorije, razvio je teoriju kosmosa zasnovanu na eteru i izuzetno se približio kineskom pogledu na prirodu. Ako to pogledamo iz današnjeg ugla shvatanja onda se zaista prilbližio kineskom pogledu. Međutim to poimanje na početku ne beše samo kinesko…

Za razliku od standardne, opšte nauke, kineska prirodna filozofija zasniva se na asocijativnim, a ne na analitičkim principima. U srcu kineskog pogleda na prirodu je teorija jin-jang. Jin i Jang, balans i ravnoteža, umeće koje nam je svima potrebno i danas.

Polazeći od pojma Tao (majka jina i janga), Kinezi su zaključili da je svemir manifestacija suprotnih, komplementarnih sila. Interakcija između jina i janga bila je početak Stvaranja i dovela je do razvoja života na Zemlji.

Kinezi su rekli: „Kada su se jin i jang, u početku ujedinjeni, zauvek razdvojili, planine su izlile vodu.“ Voda je pretežno jin, planine uglavnom jang.

Početak ere energetike bez goriva vezuje se za 1903. godinu, kada je Nikola Tesla pronašao rezonantni transformator i dobio na izlazu energiju koja je bila mnogo puta veća od ulazne. Pomoću samo jedne turbine, nijagarske elektrane i sistema za prenos energije bez provodnika, Tesla je snabdeo električnom energijom celu državu.

Novinar je pitao Teslu: " Odakle se uzima energija?"

Tesla je jednostavno odgovorio: "Energija se uzima iz ETRA, ja hladim etar i pretvaram ga u električnu energiju."

Nakon što su novinari proširili vest o tome da se iz nebeskog prostranstva može uzeti bilo koja količina energije i da se može prenositi bez provodnika na bilo kom rastojanju, a pri tome se ne koristi ni ugalj, ni nafta, ni gas - održano je hitno zasedanje vlade SAD-a. asedanje vlade SAD bilo je zajedno sa bankarima. Razgovor koji je tamo bio, zabeležen je u knjigama. Tamo se navodi da je mladi bankar Bernard Baruh obraćajući se DŽ. P. Morganu rekao sledeće: "Novine pišu o nekom Tesli, koji želi da prodaje praktično besplatno energiju. Ako se stvari tako budu odvijale mi ćemo izgubiti monopol." Posle toga je doneta odluka o zabrani Tesline tehnologije. Teslini patenti počeli su da se povlače iz biblioteka, a njegovo ime je iščezlo iz štampe. Bankari su takođe bez odlaganja naredili: Ne prihvatati ni razmatrati nikakave pronalaske Perpetuum mobila (mašine koja proizvodi beskonačnu energiju)

 

Jednom kada su Kinezi zaključili da priroda deluje na binarnom principu, klasifikovali su sve zamislive pojave i procese kao međusobnu igru jina i janga.

Klasifikacija je obuhvatala i moćan i neverovatan fenomen i procese: nebo (kosmos) i zemlja, dan i noć, pozitivni i negativni, napredovanje i povlačenje, muško i žensko, rast i propadanje, nešto i ništa, jako i slabo, kretanje i odmor , prostor i vreme itd.

Či

 

Etar ili Či: Kinezi imaju posebnu reč koja opisuje napetost između jin-jang suprotnosti: – či. Gde god postoje suprotnosti, postoji i ČI. Relacija između dva magneta manifestacija je Či-ja, ali isto tako i napetost na izuzetno osporavanom teniskom meču ili seksualna napetost između muškarca i žene.

Kinezi su rekli: „Či je u napetosti.“ Reč je povezana sa magnetizmom. Moderna kineska reč za električnu energiju uključuje znak za či.

Naučnici, između ostalog, prevode Či kao kosmički dah, etar, duh ili vitalnu silu. Džozef Nidem, pozajmljujući koncept kvantne fizike, preveo je či kao „materija-energija“. Či kao proizvod jina i janga nema istinski ekvivalent u drugim kulturama.

U sistemu jin-jang gravitacija i magnetizam su manifestacije či.

U jin-jang univerzumu, orbitalni obrasci su interakcija suprotnih sila. Planete ostaju u svojim orbitama rotacijskim potiskivanjem (jang) i gravitacionim povlačenjem (jin). Po teoriji današnjice i Velikog Praska- Rođeni iz ruševina Velikog praska, na kraju su se nastanili u orbiti gde je najoštriji či između sunčevog povlačenja i pritiska rotacije. Svemir je prožet či-jem koji posreduje u svim procesima, uključujući gravitaciju i magnetne pojave.

Etar

U svetu, najbliži ekvivalent kineskom poimanju ČI je luminoferozni etar. Sama reč eter ili etar ima drevne korene. I ovo nas vraća na početak i pitanje: Da li je poimanje prirode po današnjem kineskom principu nekada bilo samo kinesko? Ili je možda bolje ako već istražujemo i tragamo krenuti od samog shvatanja prirode i naroda koji su to činili( ovo je već druga tema).

U prvim danima radio komunikacije ljudi su pretpostavljali da su radiotalasi putovali kroz eter, ali su 1887. godine naučnici bezuspešno pokušavali da otkriju eter. Ajnštajnova teorija relativnosti nije zahtevala postojanje etera, a spekulacije o njegovom mogućem postojanju su praktično prognane iz kvantne teorije.

Ovaj događaj je zapravo ponudio oslobađajuće rešenje. Međutim nakon usvajanja teorije relativnosti prognali smo ono što smo trebali shvatiti.

Tesla je tvrdio da je svetlosni eter elektromagnetno polje i medijum za širenje svetla (luminiferous znači „svetlonosan“). Napisao je:

„Samo postojanje (eteričnog) polja sile može objasniti kretanja tela kako je primećeno, a njegova pretpostavka se odriče zakrivljenosti svemira. Sva literatura na ovu temu je uzaludna i predodređena za zaborav. Isto kao i svi pokušaji da se objasni delovanje univerzuma bez prepoznavanja postojanja etera i neophodne funkcije koju on igra u pojavama. “

Iznenađujuće, Ajnštajn je bio naklonjen Teslinom argumentu. 1919. održao je predavanje u holandskom gradu Leidenu. Istakao je da relativnost ne zahteva eter, ali ne isključuje i njegovo moguće postojanje.

Ajnštajn je rekao: „Poricati eter u konačnici znači pretpostaviti da prazan prostor nema nikakve fizičke kvalitete.“

Danas retko koji kvantni fizičar prihvata moguće postojanje etera i tvrdi da je Ajnštajn pogrešio.

Tesla je svoju teoriju etera razvio 1893-94, mnogo pre nego što je kvantna revolucija zasenila njegov rad. U članku napisanom 1930. godine, „Najveće dostignuće čoveka“, Tesla je sumirao svoje stavove za potomstvo.

„Sva osetljiva materija potiče od primarne supstance, ili slabosti izvan koncepcije, ispunjavajući sav prostor, akašu ili svetlucavi etar, na koji deluje Prana koja stvara život ili kreativna sila, koja poziva na postojanje, u beskonačnost kruži sve stvari i pojave “.- Nikola Tesla

Osam vekova ranije, kineski filozof i kosmolog Zhou Dun-ii objasnio je prirodu na sličan način. Zhou je integrisao takozvanu teoriju pet elemenata u sistem jin-jang. U Zhou-ovom dijagramu, Vrhovni polaritet (Taijitu) proizveo je pozitivnu kosmičku silu jang i negativnu kosmičku silu jin iz obilja Či. Posredovani či, jin i jang stvorili su pet elemenata: metal, drvo, vodu, vatru i zemlju.

Zhou-Dun-iijeva objedinjena teorija prirode

Poput Tesle, Zhou Dun-ii je prirodu definisao kao proces transformacije. Pet elemenata, ili Vu Ksing, zamišljeni su kao materijalni principi, a ne kao konkretne stvari. Ksing je želeo da učini ili da deluje. Interakcija jina i janga kroz različite kombinacije pet agenata generiše sve stvari u procesu beskrajne promene i transformacije.

Zhou Dun-ii-a, kao i svi kineski filozofi, odredila je Knjiga promena, „priručnik“ za jin-jang univerzum. Teoriju Pet elemenata integrisao je u sistem jin-jang da predloži jedinstvenu teoriju prirode. Iako njegov Dijagram vrhovnog polariteta ne objašnjava mehaničke, organske i magnetne procese u prirodi, on ih konceptualno prilagođava svima.

U poslednjih 100 godina fizičari su predložili gomilu novih teorija koje se nadovezuju na Ajnštajnovu relativnost i kvantnu teoriju. Koristeći matematičke ekstrapolacije, oni su predložili, tamnu materiju, crne rupe, teoriju struna i druge matematičke apstrakcije koje ih sve više udaljavaju od iskustvenog znanja.

Nedavni napredak u neurofiziologiji podstakao je interesovanje za svest poslednjih decenija i malo približio nauku i humanističke nauke. Ideja da je svemir sam svestan rezonuje i kod naučnika i kod šire javnosti. Verovatnije je da je svemir stvorio uslove koji su omogućili razvoj svesti.

U svakom slučaju, Teslina teorija etera nudi bolji okvir za istraživanje ovih i drugih egzistencijalnih pitanja od konvencionalne teorijske kvantne mehanike. Tesla je imao viziju nauke usmerenu na čoveka. To je očigledno u njegovom eseju „Najveće dostignuće čoveka“, u kojem je proslavio eter. U uvodnom pasusu on piše:

„Kada se dete rodi, njegovi organi čula se dovode u kontakt sa spoljnim svetom. Talasi zvuka, toplote i svetlosti udaraju po njegovom slabašnom telu, osetljivim drhtajima nervnih vlakana, mišići se skupljaju i opuštaju u poslušnosti: dahtanje, dah i u ovom činu čudesan mali motor, nezamislive delikatnosti i složenosti konstrukcija je, za razliku od bilo koje na zemlji, spojena na volan Univerzuma. „

Novcem Rotšilda i Rokfelera pri akademijama nauka raznih država bile su stvorene komisije za "borbu sa pseudo naukom" koje još uvek ometaju razvoj i uvođenje tehnologije bez goriva. Pokušaji naučnika da produže rad u tom pravcu, prekidali su se brzo i žestoko.

Šta je vredno stotina čudnih smrti poznatih fizičara među kojima je i sam Anri Poinkare? Ubijeni su i talentovani ruski istraživači Filipov i Pilčikov.

  Na kraju je donesen plan za uklanjanje iz fizike samog pojma "etar".

Za ovo je stvoren projekat pod nazivom: "specijalna teorija relativnosti". Odlučeno je da se povuče iz fizike sam pojam "etar". Oni su počeli da traže fizičara koji bi pristao da odradi taj posao. Našli su ga preko svog rođaka, bankara Roberta Openhajmera. Majka Alberta Ajnštajna u to vreme je radila kao vaspitačica u porodici bankara Openhajmera. On je odlično znao da se njen sin bavi fizikom.

U knjigama o Ajnštajnovoj majci je rečeno mnogo. Ona se brinula o naučnoj karijeri svog sina i pokušavala je da ga usmeri, da mu nađe posao. I našla mu je takav posao koji je on uspešno odradio. Specijalna operacija za uvođenje u nauku Ajnštajnove teorije relativnosti uspešno je realizovana.

Pomešani su nespojivi pojmovi, kao prostor i vreme, što je u startu najgrublja greška. Opus primene Teorije relativnosti je jedna tačka kada nema brzine, tada ona stvarno radi, pošto je to teorija za jednu tačku, kad

Već postoje dokazi da brzina svetlosti nije najveća, postoje čestice koje se kreću brže od brzine svetlosti, to su već naučnici dokazali. To slama teoriju relativnosti u korenu. I u izvesnoj meri potvrđuje verziju o tome da je teorija relativnosti bila svesno uvedena i promovisana, da se fizika usmeri na pogrešan put.

Teorija relativnosti je naručena teorija i glavni cilj te teorije nije istina, već pokušaj da se u fizici zabrani pojam etra, da se ne bi dala mogućnost da se razvija tehnologija koja bi koristila Tesline pronalaske. Bilo koja zemlja koja ima dovoljno besplatne energije će biti istinski nezavisna, i grupa bankara koji streme "Novom svetskom poretku" će izgubiti vlast. Zajedno sa vlasti oni bi izgubili deo svoje moći, jer su nafta i gas pre svega moć. Novac za njih ima sekundarni značaj jer oni vladaju Federalnim rezervama i mogu da štampaju novca koliko žele 

UPSTE NE POSTOJE RECI KOJIMA BI SE MOGLA OPISATI SVA TESLINA GENIJALNOST. I ZATO UVEK IZNOVA PONAVLJAM DA SE CELOKUPNO COVECANSTVO ODREKLO TESLINOG ZNANJA NA SVOJU STETU. SADA SMO PTROSACKO DRUSTVO U KOME SACICA LJUDI DRZI MONOPOL NAD SVIM ONIM STO BI SVAKOM COVEKU TREBALO DA BUDE DOSTUPNO BEZ NOVCA,

STRASNO I SRAMOTA ZA LJUDSKI ROD.

 

?

CASKANJE

 LJUDI VISE NEMAJU NI VREMENA NI VOLJE ZA CASKANJE. STETA. CASKANJE JE VRLO KORISNO . LJUDI UOPSTE NE SHVATAJU NJEGOV ZNACAJ. OVAJ TEKST BI MOGAO DA VAS UVERI DA SE VRATITE CASKANJU.

Ako uzmemo u obzir kakav odnos ljudi imaju prema ćaskanju, možemo da ih podelimo na one koji vole da ćaskaju i na one koji ga izbegavaju. Neki preziru ćaskanje, smatrajući ga razgovorom o bezveznim stvarima i neproduktivnim gubljenjem vremena.

Analiza ćaskanja pokazuje da je predmet ćaskanja najčešće neka površna tema, ali i da se razgovor o toj temi ne privodi kraju, već se tema brzo zameni nekom drugom, a ova trećom. Uprkos tome ćaskanje ima svoj skriveni cilj i važnu društvenu funkciju. To možemo da prikažemo na sledećem primeru.

Kada se dvoje ljudi koji se ne poznaju i koji se prvi put vide nađu u nekoj situaciji da moraju da zajedno provedu neko vreme, samim tim što se međusobno opažaju oni stvaraju komunikacijsko polje.

Ovo polje ima svoje zakonitosti, a glavna je da ljudi koji su u njemu ne mogu da ne komuniciraju. Oni zato moraju da definišu svoj komunikacijski odnos. Kada se prividno ignorišu i ćutke provode vreme, oni su se zapravo „dogovorili” da neće da komuniciraju.

Ako jedno od njih pokuša da ćaska, a drugi kratko odgovara, razgovor ubrzo prestaje: jedna strana je „predložila” ćaskanje, a druga je to odbila. Tišina koja nastaje je često malo neprijatna jer se između učesnika pojavi izvesna tenzija.

Glavna funkcija ćaskanja je da smanji neprijatnost i „olabavi” socijalnu napetost između ljudi koji se ne poznaju dovoljno. Ćaskanje je usmereno na emocije učesnika, a ne na neki rezultat samog razgovora.

Zato je ćaskanje važna socijalna veština, koja čini da nepoznatim ljudima ne bude neprijatno. Ova veština podrazumeva osećaj za meru: kako se ćaskanje započinje, kada treba da se promeni tema, koje teme ne treba da se započinju i slično.

Ljudi koji umeju da vešto ćaskaju ostavljaju veoma dobar prvi utisak, jer su doživljeni kao prijatni, zanimljivi i ljubazni. Ranije se koristio naziv kozer za one koji su toliko vešti da svojim pričama zabavljaju društvo.

Potreba za ćaskanjem se javlja i onda kada su ljudi bliski, kada su na primer u vezi ili braku. Nemoguće je stalno razgovarati samo o problemima i suštinskim temama. Kada se ove teme razgovora potroše, dvoje bliskih ljudi mogu ili da zaćute ili da ćaskaju.Kada jedno ne voli da ćaska, ubrzo oboje zaćute. U kafićima možemo da primetimo parove koji veoma dugo ćute ili gledaju u svoje telefone, tako da deluju otuđeno.

Sposobnost da se ćaskanjem započinje razgovor, posebno sa osobama suprotnog pola, izuzetno je važna mladima koji su generacijski usmereni na upoznavanje drugih mladih ljudi.

Oni mladi koji ne znaju da ćaskaju, koji se stide da se prvi obrate drugom, osuđeni su da čekaju da im se neko drugi obrati, a nadaju se da će to učiniti upravo ona osoba koja im se sviđa i koja im je zanimljiva. Zato je važno prepoznati emotivnu vrednost ćaskanja.'

Vojvođanska sela prepoznatljiva su po kućama od naboja i klupicama ispod, uglavnom, oraha u delu između trotoara i kolovoza. Kuće koje su građene od zemlje, blata, trske… danas se smatraju najkvalitetnijim za život, jer su potpuno ekološke i energetski efikasne. A klupice ispred kuća mogle bi se opisati kao preteča društvenim mrežama.

U vreme kada nije bilo telefona u svakoj kući, televizora jošmanje, a zarad druženja, građene su drvene klupice. One su služile domaćinima, ali i putnicima namernicima, da odmore nakon dugog hoda. Po pravilu su bili u hladovini, kako bi odmor bio potpun. A, kada bi se pozavršavali svi letnji radovi u polju, nakon što se živina i stoka namire, obave svi poslovi u domaćinstvu, a pre spavanja, vreme je za druženje na klupici.

U Vojvodini se ti susreti i ovako mogu opisati: “da se paor odmori, s komšinicom izdivani, da se malo unterhaltuje i obavezno kibicuje”.

A, jedno špansko selo zatražilo je da se ćaskanje ispred kuća uvrsti u listu Svetske baštine. Kako je preneo Radio021, gradonačelnik sela Algar predlaže da se tradicija večernjih razgovora na otvorenom svrsta na listu Uneska. On je rekao da je ta vrsta komunikacije “suprotna od one na društvenim mrežama” i dobra je za mentalno zdravlje građana.

Prema rečima prvog čoveka sela na jugu Španije, cilj je da se vekovima star običaj “zaštiti od pretnji društvenih mreža i televizije”. Ti razgovori su sušta suprotnost od onih sa kojima se sve više susrećemo na socijalnim platformama. U tom ćaskanju ljudi vode razgovor “oči u oči”. Večernja ćaskanja, metutim,nisu više onakva kao što su nekada bila.

Lokalna vlast poziva ljude da izađu ispred svojih kuća i razgovaraju sa ljudima na otvorenom, a ne da provode dane “listajući” dešavanja po društvenim mrežama. Tradicionalni razgovori donose brojne benefite, najpre, štede energiju. Ljudi će na par sati ugasiti klima uređaje, televizore, kompijutere.. A uz to doživeće i psihičko opuštanje.

Inicijativu španskog gradonačelnika podržalo je oko 1.400 stanovnika Algara. Za ovu ideju čuli su i mnogi svetski mediji koji su popularizovali inicijativu ili, kako bi se popularno reklo, postala je viralna.

Zene u proseku svaki dan izgovore oko 20.000 reči, a muškarci 13.000!Krave su sretnije kada su u društvu drugih krava, jer su društvene životinje.S druge strane  u Nemačkoj postoje kursevi ‘smalltalk-a’ za poslovne ljude. Nemcima, naime, takozvani ‘smalltalk’ – neobavezni razgovor o nebitnim temama koji obično služi da bi se probio led i opustila atmosfera, nije naročito blizak jer se ćaskanje uglavnom smatra gubljenjem vremena. Slicno je i u Svrdskoj.

Ovde se ćaskanje smatra uzaludnim i naziva se kallprat („hladan razgovor“) ili dödprat („mrtvi razgovor“). Da ne bi završili u ovim situacijama, mnogi Šveđani su postali umetnici u izbegavanju kontakta očima sa nepoznatim ljudima i poznanicima na koje bi mogli da naiđu na ulici gledajući svoje telefone ili umesto toga buljeći u izloge. Šveđanima je svrha razgovora razmena značajnih informacija, a bavljenje besmislenim ćaskanjem jednostavno nije na ceni, piše Bjorn Nilson za BBC.

Posetioci Švedske koji pokušaju da započnu neformalni razgovor sa prodavcem ili konobarom, čak i uz lokalni pozdrav „hej“, verovatno će naići naravno na „hej“ kao odgovor, često sa naznakom da su iritantni.

Stručnjaci kažu da je do ove rezervisanosti Šveđana moglo da dođe zbog toga što je Švedska slabo naseljena zemlja u relativno prostranom pejzažu, pri čemu su se stotinama godina ljudi navikli da retko razgovaraju sa onima izvan njihovog neposrednog kruga.

Druga pretpostavka je da bi se ta averzija prema ćaskanju mogla povezati sa relativno niskim nivoom imigracije u Švedsku do šezdesetih. Minimalna izloženost drugim kulturama istorijski je značila da je Šveđanima bilo manje verovatno da će prihvatiti ovu nešvedsku praksu.

Ipak, uprkos svojoj naizgled hladnoj spoljašnjosti, Šveđani će gotovo uvek biti ljubazni i prijateljski nastrojeni, mada jednostavno na drugačiji način od onih iz pričljivijih kultura.

U ovoj zemlji najbolje je, naprosto, ne razgovarati bez razloga.

ZAKLJUCUJEM DA U RAZLICITIM KULTURAMA CASKANJE ZAUZIMA RAZLICITO MESTO. JEDNO JE ISTO  U SVIM KULTURAMA- LJUDIMA JE NEOPHODAN TAJ KONTAKT OCIMA I CASKANJE. i ZIVOTINJAMA NE SAMO KRAVAMA, MNOGIM ZIVOTINJAMA. ZATO SE ONE ORGANIZUJU U COPERE, JATA, KRDA, A MI LJUDI U DRUSTVO U KOME KOMUNICIRAMO RECIMA. ZBOG SVE MANJE VREMNA KOMUNIKACIJU SMO SVELI NA PORUKE NA MOBILNOM ILI LAPTOPU ,A  OPUSTANJE UZ CASKANJE SVE MANJE KORISTIMO. LJUDI VRATITE SE CASKANJU ONO JE LEKOVITO!

 

VADI BRZO MOBILNI

 AKO CE VAM SE NAREDNI REDOVI CINITI KAO VIC VERUJETE DA JE DALEKO OD SMESNOG. NEKI DAN JE COVEK LEGAO NA TRAMVAJSKE SINE NA BULEVARU KRALJA ALEKSANDRA. I ZNATE KOJA JE BILA PRVA REAKCIJA LJUDI? BRZO VADI MOBILNI I SNIMAJ. SVI DO JEDNOG OKO MENE. MENI JE JASNO DA JE EMPATIJA ODAVNO ZABORAVLJENA ALI OVO JE ZAISTA PREVISE.

Onda sam pomislila, mozda su to sve reporteri koji zurno salju vesti u svoje novine. Danas je priliv informacija vrlo vremenski ogranicen zbog drustvenih mreza i upravo mobilnih telefona. Dok neka informacija dospe u novine vec je poprilicno "bajata".Recimo na instagramu postoji stranica Moj Beograd gde se vesti iz Beograda pojavljuju na svaki minut. Nisam ni znala da smo mi Beogradjani svi pomalo novinari. Opet ne bih da uopstavam iako sam iskreno razocarana u danasnje novinarstvo - ima jos pravih novinara "starog kova", ali vise ima ovih bombasticnih koji vesti pocinju sa Skandalozno, Neverovatno,Necete verovati  i slicno. Takvi su vam i Beogradjani novinari sa stranice Moj Beograd. Svaka vest je ili o sudaru ili o tuci ili o necemu iz domena "crne hronike" - bas kao i "pravi" novinari.Vest sa covekom na sinama dospela je i u novine, i gle cuda prvo su pomenuli vadjenje mobilnih pa tek onda kako je situacija resena. Covek je uhapsen jer je izazvao opasnost, vozac tramvaja je munjevito zakocio, zrtava srecom nema pa ipak kako mozemo da znamo zasto je covek hteo da ga pregazi tramvaj.

Zasto nam je toliko bitno da odmah snimimo na mobilni sve te krizne i tragicne situacije? Zar zaista nema lepih vesti za snimanje, makar na stranici Moj Beograd kad vec na stampane medije i TV ne mozemo da uticimo da nas ne zasipaju losim desavanjima. 

U novinama i na portalima u Srbiji već duže vreme na naslovnim stranama potenciraju se loše vesti. 

U manjku istraživačkog novinarstva, glavni izvor informacija postale su društvene mreže, a kako ističu stručnjaci novine više ne služe stvarnom informisanju, već je cilj samo da se više prodaju. Gde su nestale lepe vesti i šta znači klikbejt u onlajn novinarstvu?

Internet je izmenio mnoge delatnosti pa između ostalog i novinarstvo. Prilagođavanje novinarstva internetu dovelo je do tabloidizacije velikog dela medija. Prodaja štampanih medija, zbog informacija koje su dostupne na internetu, opada svugde u svetu, nije to samo specifičnost Srbije. Mnoge velike i ugledne medijske kuće su poslednju deceniju prilično redukovale broj novinara. Dobrim delom uzrok ove pojave je upravo internet. Da bi se internet novinarstvo isplatilo nije dovoljno imati senzacionalne vesti, niti biti dovoljno brz pa ih prvi plasirati na netu. Potrebno je umeti privući publiku.

Privlačenje publike na internet portale je postala prava umetnost. Zapravo, više marketing i advertajzing nego umetnost. Tako su veliki mediji koji su delom postali i tabloidni počeli da koriste razne mamce i smicalice za privlačenje čitalaca.

Jasno je da se internet portali dobrim delom finansiraju reklamama. Da bi reklame donele kakvu takvu zaradu potrebno je da internet portal ima veliku posećenost. Posećenost opet zavisi od umešnosti privlačenja čitalaca i time se zatvara začarani krug klikbajt novinarstva.

Naslovi koji počinju frazom "Nećete verovati..." su upravo primer klikbajt novinarstva. Sadržaj teksta koji sledi posle ovakvog naslova je najčešće isprazan, retko kad zanimljiv, a gotovo nikad kvalitetan. Ipak, psihologija većine internet korisnika je takva da će u većini slučajeva kliknuti na takav naslov. Posle kliktanja nema kajanja – tvrdi nova narodna poslovica. Iako se većina čitalaca razočara sadržajem "klikbajt" teksta, već sledeći naslov koji počinje frazom "Nećete verovati..." biće od istih korisnika kliknut.

Tipični primeri klikbajt sajtova su Buzzfeed i Upworthy . Buzzfeed samo tokom jednog dana ima preko 10 miliona klikova. Ovi sajtovi su 100 odsto klikbajtovski, za razliku od domaćih tabloidnih sajtova koji pored uobičajenih naslova i tekstova imaju povremeno i klikbajtovske.

Većina sadržaja na klikbajtovskim tekstovima je vrlo kratka ili je sastavljena od video klipova i fotografija. Neki od najuspešnijih klikbajtovskih sadržaja jedva su duži od samog naslova. Zbog takvog sadržaja, čitaoci klikbajtovskih sajtova nisu lojalna publika, no to ovim sajtovima ne predstavlja problem jer je internet publika ogromna i svako će bar jednom kliknuti na njihove linkove.

Clickbait termin doslovno znači "zagrizi klik", odnosno zagrizi mamac. Sve je podređeno kliku. Svaki klik ima svoju vrednost. Što više klikova to veća zarada. Novinarstvo podređeno klikbajt filozofiji nema više nikakvu dilemu o moralnim principima, o potrebi istinitog izveštavanja, o relevantnosti podataka koje iznosi.

Upozoravajući na pojavu ovakvog novinarstva Jirgen Habermas je rekao da reorganizacija i smanjenje troškova novinarstva neminovno vode ka produkciji populizma.

"Jer, bez toka informacija dobijenih kroz opsežna istraživanja i bez stimulacije argumenata zasnovanih na ekspertizi koja nije jeftina, javna komunikacija gubi diskurzivnu vitalnost",  smatra Habermas.

Revolucija koju je donela Gutenbergova štamparija je prošla. Nova revolucija je počela internetom. Kao što je štamparija donela nove forme pisane reči, tako će i internet nametnuti nova pravila i forme. Klikbajt forma novinarstva, naslov, fotografija, video klip, Fejsbuk ili Tviter status, i jedan pasus teksta, postaće dominantna forma na većini internet portala. Sve više od toga, smatraće se starim prevaziđenim oblikom novinarstva iz vremena štampanih medija.

Novinar i glavni urednik K1info.rs Saša Ignjatović objasnio je šta u onlajn novinarstvu znači klikbejt.

- Kada sam došao prvi put u situaciju da ja nešto rešavam, hteo sam da uvedem rubriku „dobra vest“, ali svuda je ona nestala, jer ta vest ne donosi ništa. Niko nije mario da ta vest donosi nešto dobro ljudima u glavi. Ne moramo sve da merimo kroz interes - rekao je u emisiji „Ako progovorim“ i dodao: Klikbejt je naslov koji će te privući da klikneš, ne znajući šta ćeš naći u sadržaju, a zapravo u toj vesti nećeš naći ništa. Ona ne sadrži onu informaciju, koju si plasirao u naslovu. To je klasična prevara. Taj klik služi da bi se taj klik zabeležio na nekom serveru i da bi Google rekao da taj portal ima klik više, odnosno da bi na njihovom portalu reklama bila skuplja.

Kako kaže, u izvornom svom obliku, klikbejt i nije tako loš, jer on predstavlja mamac da privučeš nekog da pročita nešto, a naslovi tome i služe. 

- Kada bi vest sadržala i proverenu informaciju, to bi onda bilo okej, ali mi danas imamo nepismenu, netačnu, izmišljenu vest ili prepisan Twitter neke poznate ličnosti.

Postoje ljudi, ističe urednik K1info.rs, koji su umorni od tih šokantnih vesti.

- Menjaju se generacije. Gledam kako klinci razmišljaju, oni znaju za fore i ne nasedaju više na gluposti. Oslanjaju se na informacije koje dobiju sa društvenih mreža. Ukoliko uopšte budu birali medij, to će biti neki ovakav ili sličan medij, koji ih neće lagati i varati, već će im doneti lepu, zanimljivu, dobru i pozitivnu priču - rekao je on i objasnio koja je suština novinarstva:

Prof. dr Budimir Potočan otkrio je koja vest je njemu donela posao.

- Mudri Tolstoj je lepo objasnio da je istina sasvim jasna i jednostavna, a laž je nakinđurena. Mladost sam proveo u „Ekspresu“ koji je bio pojam ekspresivne vesti. Ja sam dobio posao zahvaljujući ekskluzivnoj vesti koju sam objavio u listu „Politika“, a ona je bila da su pronađena 333 dukata ispod Pobednika prilikom arheoloških istraživanja. Ja sam u tom momentu bio na Kalemegdanu kada su dukati iskopani ispod ašova. Tada su me pozvali iz „Ekspresa“ i dobio sam posao - rekao je on.

On je objasnio šta je to postistina.

- To je ona najmanja distanca između istine i laži. Zašto je to svetu bilo potrebno? Ona je svetu bila potrebna da nas uplaši pandemijom i glupostima, svetskim kataklizmama. Vi imate koliko god hoćete istina šta se dešava na ovome mestu, ili mestu gde je Ukrajina, isto tako i na ovome mestu, gde su centri moći, gde se nešto odlučuje i mislim da je to zaluđivanje sveta, imati postistinu. To su nonsensi današnjeg vremena, postideli bi se neki naši stari dobri koji su nas učili šta je šta i kada bi videli da ne raznaznajemo istinu od laži - dodao je Potočan u emisiji „Ako progovorim“ na televiziji K1 i dodao da i dan-danas ima načina da se vesti provere, a najbitnije je iskustvo.

Psiholog Ana Vlajković onjasnila je šta običnog čoveka pokreće da kada otvori novine ili portal prvo klikne ili pročita crnu hroniku

- To je evoluciono. Koren vuče iz našeg postanka, razvoja, kao ljudskih bića. Ono što nam deluje opasno i ugrožavajuće, mi više pažnje obraćamo na to. Naši davni preci su obraćali pažnju na sve što može da ih ugrozi. Naš nervni sistem prosto reaguje na negativno i potencionalno ugrožavajuće mnogo brže. Loše vesti pamtimo mnogo duže od dobrih.Gde su linije klikbejta i kada medijsko izveštavanje prelazi u neetično ponašanje pitanja su za naše goste u jutarnjem programu "Probudi se" - profesora Fakulteta za medije i komunikacije Stanka Crnobrnju, ovog puta u ulozi teopretičara medija i novinara Nova.rs Pera Jovovića koji je i sam često na meti medijskih natpisa.

Gde je granica i da li postoji definicija, koji su to parametri kada bi novinar ili bilo koji drugi medijski poslanik trebalo da kaže ovo ne bi smeo da radim.

– Suštinski ne postoji zato što su ovom eksplozijom novih digitalnih medija sve granice porušene i onda se ciljevi stalno menjaju i u pokretu su i prosto se izgbuila ta nekadašnja klasična novinarska etika koja je važila decenijama pa i vekovima. Ovo je jedan novi hiper komercijalni industrijski ambijent u kome se ma potpuno drugi način ostvaruju profiti a oni se zasnivaju upravo na broju poseta, klikova, na broju korisnika i to je nešto što je glavni cilj menadžera. Tu su novinari u vrlo slaboj situaciji i ne mogu da utiču na taj moralni aspekt i nemaju mnogo izbora i mraju da se uklapaju u te nove realnosti kako ih mi sada zovemo. A nove realnosti su te da je u stvari klik najvažnija stvar u tom procesu proizvodnje novog žurnalizma – smatra Crnobrnja.

SADA VAM JE JASNO STA SE DOGODILO NA POCETKU PRICE. LJUDI SU POTPUNO 'DRESIRANI' DA REAGUJU SAMO NA LOSE DOGADJAJE OKO SEBE I STO JE NAJGORE DA IH ODMAH SLIKAJU I PROSLEDE DALJE. PROSTO JE POSTALO VAZNIJE  I OD ZIVOTA (JER COVEK JE MOGAO ZAISTA DA STRADA) POSLATI VEST DA JE VIDI STO VISE LJUDI, DA JE STO VISE NJIH LAJKUJE I PROSLEDI. VAS CE PRATITI GOMILA LJUDI I OSECACETE SE 'VELIKI' JER VI NAJBRZE SIRITE SOKANTNE VESTI. A TO JE DANAS ZAISTA NAJVAZNIJE ZAR NE?

GOVORI KAKO HOCES

 SVI SVAKI DAN SLUSAMO NABEDJNE VODITELJE NA MEDIJIMA KOJI SRPSKI GOVORE KAO STRANI A NE MATERNJI JEZIK. NA ULICAMA JOS GORE . I MLADI I STARI SU ZAHVALJUJUCI NOVIM TEHNOLOGIJAMA PROGOVORILI NEKINOVI JEZIK PREPUN RECI KOJE SU UGLAVNOM NAMENJENE KOMPJUTERIMA A NE LJUDIMA. ODAVNO TVITUJEMO, LAJKUJEMO, SINUJEMO,SERUJEMO,DOK NAS BUMERI GLEDAJU SA CUDJENJEM,A VUK KARADZIC SE GORKO KAJE STO NAM JE DAO NAS JEZIK -SRPSKI- JEDINSTVEN U SVETU. PISI KAO STO GOVORIS I CITAJ KAKO JE NAPISANO U SRBIJI VISE NE POSTOJI.

Najnoviji podaci urusavanja naseg obrazovanja vidjeni su ovih dana. Evo price.Javnost se uskomešala, ne verujem ‒ i probudila, govori o tome kako se ove godine na Filološkom fakultetu u Beogradu prijavilo vrlo malo budućih studenata, a na nacionalnim katedrama ‒ jedva dvocifren broj.

Ono što se događa danas nije započeto juče. Obrazovanje se dugo urušava jer ideja socijalnog inženjeringa već decenijama nije da čovek bude prosvećen i dobar, nego poslušan, pa se sprovode takozvani tranzicioni procesi u kojima se opšte znanje svodi na izborne kurseve ne bi li svaki student sastavio svoju biografiju u skladu s ličnim afinitetima, a ne opštim zahtevima studija na kojima izučava izabrani predmet. Ukratko: dešava se opšta dekadencija u kojoj se mladim ljudima nudi da lako postanu učeni, ali im se zlobno prećutkuje da to što će dobiti ‒ nije učenost, niti obrazovanje, već upućenost u rukovođenje šrafićem na poluzi broda. Kako to znamo? Tako što im se dopušta da biraju ono što traži najmanje truda. Drugima rečima, dozvoljeno im je da prođu lako kako bi im jednog dana ‒ to sad vidimo ‒ bilo teško.

Prošle godine, a možda i ranije, osmišljena je reklama u kojoj mladi profesor fakulteta poziva buduće studente na neki od ponuđenih programa, govoreći rečenicu koja se jedva čuje: Dođite da učite tamo odakle su se nekad mogle čuti reči našeg Miloša Crnjanskog. Ova amaterska reklama u kojoj se glas govornika jedva čuje ‒ zazvučala je groteskno: zašto bi nekog u dvadeset i prvom veku zanimalo ko je u prošlosti bio na istom mestu, za istom katedrom, kad se vreme promenilo i kad se od dobrih reči uveliko više ‒ ne živi. Ovako se fakultet ne reklamira, jer niko neće izučavati književnost zato što se njegovim učionicama nekad šetao literarni gorostas. I tačno je da je ova promocija bila smešna, tehnički slabo skrojena i neuverljiva, ali se iza podsmeha njenih gledalaca krije razlog našeg duhovnog potonuća.

Kada bi danas neko rekao da želi da studira jezik i književnost zato što voli da čita i piše, i voli Miloša Crnjanskog, njegovi zapisi spasili su ga intimnog ponora i pakla, drugi bi takvog zanesenjaka razumeli kao čoveka koji ne pojmi sadašnjost. On ne uviđa da se ne živi od zvuka i pesme, već od novca, te je neophodno novac stvoriti, a nemoguće ga je stvarati tamo gde ga nema. Dakle ‒ treba bistro izabrati onu struku koja u ovom svetu donosi izvesniji i lagodniji život, a ona ne može imati veze sa jezikom i književnošću. Zašto? Zato što je na ovom polju ključno pitanje, a ne odgovor. Tehnokratska zanimanja podešena su za brzo pružanje odgovora, kao u savremenim govornicama, koje pozivamo svaki put kad imamo problem: automat pojede karticu, gladni smo vegetarijanske pice, krema za lice se potrošila, trebalo bi novu kupiti. Savremeni poslovi samo su niz uslužnih delatnosti ‒ novih zanatlija ‒ koje daju odgovore na jednostavna pitanja: kako da rešim problem? Tim stručnjaka pravovremeno dejstvuje ne bi li se začkoljica rešila i ne bi li ponovo ‒ sve bilo u redu. Čoveku mora da bude dobro, da živi bez problema, jer jedino tako će biti miran. Istina, uvek se novi problemi stvaraju, kako se život ne bi osušio, međutim, i tad će pozvani pomagači priteći u pomoć ‒ pružajući odgovor i rešenje.

Ali šta da činimo ako odgovora i rešenja nema, ako nam nije dato da problem rešimo, već da u njemu postojimo, jer ‒ možda je iluzija da se ovozemaljska kvarljiva roba može popraviti? Nisu li onda plaćeni varioci i svi drugi plemeniti radnici ‒ znalci i stručnjaci ‒ obmana kojom nas je neko zaveo, pa uverio: da se vrednost jednog delatnika bilo koje struke meri njegovim vidljivim i konkretnim rezultatom. Varilac poveže dve dugačke cevi i zacrvene mu se oči, a stručnjak za rashladne uređaje ugradi novi filter i vazduh je čistiji. Oni su, dakle, materijalizovali svoj napor, on je svakome vidljiv i morao bi da bude plaćen, pa će ga društvo i nagraditi za trud. I takav će živeti dobro, jer takav ima odgovor na postavljeno pitanje i takav je sposoban da reši problem.

Svi drugi ‒ jadni i korisni patuljci ‒ biće dobra i poželjna ćutljiva masa što u hodniku čeka da na nju dođe red.

Gde su u takvom svetu studenti jezika i književnosti? U onim tamnim hodnicima skrivaju se od kiše, čitaju Crnjanskog i postavljaju neućutkana pitanja, čude se letnjoj izmaglici, zaneseno, i veruju ‒ premda ih je sve manje ‒ da posle ovog strahotnog besmisla u kojem je čovek bedno žigosan mora doći ozdravljenje, kako je pesnik pisao, ili nas neće biti. A ako nas ne bude, tad ni varioci i svi drugi vrli i plaćeni radnici neće imati kome da ponude svoja umeća. Onog časa kad čovek postane robot ili biljka na vetru i kad više ne bude plemenitih zvanja koja bude ljudsku dušu ‒ zamreće sve. Oni koji misle da će se spasiti samo ne znaju da neće.

U svetu bez duha ‒ neće se spasiti niko.

Tehnologija nam je odavno ukrala dusu, a sada nam sve vise krade i jezik koji je nas identitet. Strasno.

Veliki sam fan Istoka Pavlovica pa cu preneti sta on misli o srpskom jeziku i internetu.

Pre svega, treba da razumemo da je ogromna većina grešaka u kucanju nastala slučajno. Ne zato što ljudi ne znaju kako se nešto piše, već zato što su u brzini pritisnuli pogrešno dugme na tastaturi i nisu to primetili. Klasičan pravopis koji se uči u školi odnosi se na pisanje olovkom. Grafitnom ili hemijskom. Normalno da će biti mnogo manje pravopisnih grešaka dok pišemo na papiru jer tu ne možemo da “omašimo slovo”.

Kako smo živeli dok nije bilo kompjutera? Pa, ako se sećate, u najvećem broju slučajeva, glavni cilj dok pišemo rukom bio je da napišemo to što brže, a ne što lepšim rukopisom. Ovaj nagon za brzim pisanjem pomaže ljudskoj vrsti da se što brže odvijaju svi procesi u društvu: Zahvaljujući brzom pisanju, brže se kreću redovi na šalterima, u domovima zdravlja, u sudskim procesima, jednom rečju sve ide brže.

Kada smo prešli na kompjutere, ljudski cilj je ostao isti – napisati željenu misao što brže. Većina ljudi u toj brzini omaši neko slovo, neki od njih to i primete pa kažu u sebi “prepraviću kasnije, neću sad da klikćem mišem i da brišem, izgubiću misao.” Kasnije, međutim, zaborave da preprave. Tako nastaje većina pravopisnih grešaka na Internetu. Sigurno ih i ovaj moj tekst ima nekoliko.

Osuđivanje ljudi koji su omašili slovo u kucanju na Internetu i nazivanje istih “nepismenim idiotima sa dva razreda osnovne” je isto kao da pokušavamo da osuđujemo ljude koji imaju loš rukopis. A koliko znam, među ljudima sa lošim rukopisom ima mnogih akademika, doktora nauka i ostalih vrhunskih intelektualaca.

Greške u kucanju je najčešće lako primetiti. Ako je neko otkucao “neznam”, onda je veća verovatnoća da je to posledica nepoznavanja pravopisa. Sa druge strane, ako je neko napisao “biosam”  spojeno, onda su male šanse da je to zaista i želeo, uzevši u obzir da se radi o osobi koja zna da uključi kompjuter. Lično mislim da ovi “pravopis ego-manijaci” nisu glupi i da savršeno dobro znaju da li je neko pogrešio slučajno ili namerno u kucanju, ali svejedno koriste priliku da pokažu prstom u prestupnika, stavljajući tako do znanja ostatku sveta da bi kultura ovog naroda propala kad ne bi bilo njih – elitnog sloja leksički obrazovanih Internet pozornika koji patroliraju mrežom kako bi spasili Srbiju i njen jezik od uništenja.

Primera poput “biosam” je mnogo, mnogo, više od pravih, namernih pravopisnih grešaka. Prave greške su uglavnom već odavno poznate ustaljene greške i nema ih više od par desetina – “samnom”, “neznam”, i slično. Čak i tada, ne možemo biti sigurni da je namerna greška. Ja sam sto puta do sada u brzini otkucao “neznam” u raznim chatovima, i smatram da je to normalno.

Igre sa rečima i slovima su primeri poput grupe na Fejsbuku koja se zove “Swi mi k0ji w0lim0 palachinke”. Što se mene tiče, ovo je jedna krajnje simpatična i bezazlena pojava – klinci se zezaju i imaju svoj interni “jezik koji nije za odrasle”. Ovo je nešto kao “Internet šatrovački” jezik. Šatrovački klinački jezik postoji u raznim varijacijama već decenijama i poguban je po srpski jezik isto koliko i praćka po teretni brod. Ipak, armija isfrustriranih “wanna be” lingvista i prosvetitelja (sad sam gotov, iskoristio sam englesku reč) koristi i ovu bezazlenu dečju igrariju da ukažu javnosti na “crni oblak uništenja koji se nadvio nad srpskim jezikom za koji je odgovoran Internet i Fejsbuk”.

Vrlo često pročitam kako neko najozbiljnije ispravlja i uči ovu decu da se npr. mrwica piše sa v a ne sa w. Kao da su ta deca retardirana pa to ne znaju. U 100% slučajeva ovakvi komentari govore isključivo o osobi koja ih upućuje – očigledno ima neki bes i frustraciju koji ne zna gde da kanališe, pa se iživljava i glumi nekog akademika i eksperta za srpki jezik pred nedužnom decom koja se igraju sa slovima.

I na kraju, poslednji oblik “rušenja jezika” je uvođenje stranih reči u izvornom obliku na engleskom jeziku. To su primeri poput “kopi-pejst”, “lajkovati komentar”, “inboks”, “LOL” i slično.

Zagovornici ove teorije zavere tvrde da će neprevođenje ovih reči izazvati kolaps našeg jezika i da se Vuk Karadžić i Dositej Obradović prevrnu u grobu svaku put kada neki Srbin izjavi da je “lajkovao” nečiji status. Ovde bih se zato vratio na rečenicu sa početka teksta: Jezik je živ i stalno se menja. Svaki normalan, neostrašćeni filolog zna za ovo.

Jezik jednog naroda konstantno zavisi od opšteg socio-tehnološkog diskursa u kome živimo i menja se čak i ovog trenutka dok ovo čitate. Neke od stranih reči koje sam upotrebio u ovom tekstu nekim pojedincima će biti zanimljive i krenuće da ih koriste. Svi ostali tekstovi koje neki drugi ljudi čitaju u ovom istom trenutku, ili dijalozi koje vode sa drugim ljudima, takođe sadrže neke strane reči koje ti ljudi upravo sada usvajaju. To će se dešavati i u narednih pet minuta, u narednih sat vremena, mesec dana, sto godina. Tako jezik evoluira i to je normalno. Inače bismo danas svi ovde još uvek pričali kao da recitujemo Oranje Marka Kraljevića.

Potrebno je da svi budemo potpuno svesni da se ovo dešava i da je to normalno. Strane engleske reči ulaze u naš jezik kao što su oduvek ulazile i turske, francuske, grčke itd. Nekad su ulazile zato što su Turci bili na vlasti u Srbiji, a danas ulaze zato što je neki tamo Amerikanac po imenu Bil Gejts napravio neki Windows koji ceo svet koristi. Te iste reči ulaze i u sve druge svetske jezike, i ne vidim zaista kako to šteti Srbiji kao naciji. Pre ko zna koliko godina u naš jezik su ušle turske reči poput sat, jastuk, komšija, čaj, kusur, itd itd. Voleo bih da mi neko od propovednika utopijsko-dogmatskog srpskog jezika objasni šta smo mi kao nacija izgubili time što su te reči ušle u naš jezik? Danas bismo bili svetska velesila da smo nekada davno izmislili/sačuvali svoju reč za jastuk?!

Prekinite da opsesivno-kompulsivno ponavljate “zašto na engleskom kad postoji reč za to u srpskom jeziku”. Ne postoji i pomirite se sa tim! Ako je ogromna većina ljudi opštim spontanim socio-lingvističkim konsenzusom odlučila da će se nešto zvati “pejst” a ne “nalepi”, onda je to tako za vjeki vjekov, i to ne može da promeni više nikada nijedan ekspertski tim ili nevladina organizacija za očuvanje jezika. Pomirite se sa tim ili se preselite na vrh neke planine i čitajte do kraja života Zidanje Skadra i Ženidbu kralja Vukašina dok se svet razvija i napreduje brže nego ikad.

U svakom slučaju smatram da je zbog blogova i totalnog self-publishinga na sve strane više skoro nemoguće kontrolisati jezik, i da samo možemo da sedimo i da posmatramo šta se sa njim dešava. Drugo je bilo kad su novine i TV bile jedini kanal komunikacije, postojali su lektori i mogla je da se “drži voda”.

Poseban problem je insistiranje na “piši kao što govoriš” principu kada su u pitanju imena stranih brendova.

Ako otvorite neke od domaćih medija i krenete da čitate tekstove iz domena tehnologije, naletećete na pojmove poput “Epl” i “Ajfon”. Koja je to gigantska kompanija EPL kad nisam u životu čuo za nju?! Ne, zaista, kad čitam ovakve tekstove zamišljam da ih piše neki Titov akademik nauka od sto dvadeset godina. Ustvari, pre će biti da ih piše neko normalan ko se nervira svaki put kad mora da napiše reč “Ajfon”, dok mu pomenuti akademik sedi nad glavom.

Dakle, krajnje je vreme da se apdejtuje…. pardon, ažurira pravilnik srpskog jezika i da se ozvaniči njegovo realno stanje. Zaista, kada je Vuk Karadžić bio živ, brendovi nisu postojali, tako da je sasvim opravdano da se njegovo pravilo naruši u ovom slučaju, bez bojazni da će se on prevrnuti u grobu. Štaviše, da Vuk Karadžić DANAS može da ustane iz mrtvih, došao bi i rekao “Alo, ljudi, narod vam se smeje, napišite lepo iPhone kao što sav običan svet piše, treba da budete neki autoritet ovom narodu a ne da se sprdaju sa vama!”. Čovek je bio reformator i progresivan tip, žestoko se borio za ozvaničavanje narodnog jezika i sigurno bi to uradio.

Štaviše, u vreme kada je Vuk Karadžić pokušavao da reformiše srpski jezik, sitaucija je bila identična kao danas: zvanični književni jezik bio je jezik kojim se služila i koji je branila tadašnja intelektualna elita i šačica nadobudnih intelektualaca. Oni su uporno pokušavali “na silu” da drže neka od pravila starog jezika, iako se običan narodni jezik već uveliko razlikovao od toga. Vuk Karadžić je samo pokušavao da ozvaniči jezik kojim je običan narod već uveliko govorio, dok su književnici i akademici sve više običnom svetu zvučali kao vanzemaljci. Najljući protivnici Vuka govorili su da on svojim reformama pokušava da uvede katoličku veru i zapadnjačku kulturu u Srbiju i da će to biti kraj pravoslavlja. Kao što vidite, istorija se ponavlja. Ako neko ne veruje, može da pročita o tome na Wikipediji, pasus “Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost“.

Sa imenima poznatih ličnosti je već drugačiji slučaj. Tu i dalje preovlađuje struja koja piše imena poznatih ličnosti “po Vuku”, tj. u većini slučajeva ljudi će u svakodnevnom kuckanju napisati “Anđelina Džoli” a ne “Angelina Jolie”.

Zvanični srpski jezik inače, dozvoljava pisanje i izvornog i prilagođenog oblika, bar kada je latinica u pitanju. Dakle, pravilno je napisati i iPhone i Ajfon, i Angelina Jolie i Anđelina Džoli. Nije mi jasno onda, zašto glavni mediji i dalje uporno brendove pišu u prilagođenom obliku.

Onog momenta kada bi se na nekom mladalačkom sajtu pojavile reči poput Guči, Ajfon, Mis Siksti, Fešn Ti-Vi, taj sajt bi počeo da zvuči kao “Bazar” ili “Politika” i bila bi više namenjena mamama i bakama sadašnjih čitateljki. Opet, postoje izuzeci, na primer “Luj Viton” se najčešće piše u adaptiranoj verziji, umesto Louis Vuitton. Dakle, univerzalnog pravila nema, a naš jezik dozvoljava i jednu i drugu formu, i sve je u redu i “po pravopisu”.

Ovaj tekst je bio dosta dugačak, ali ako bih morao da ga sumiram u jednu suštinsku rečenicu, onda bi to bilo: Ne postoji uništavanje pravopisa na Internetu. Postoje samo pojedinci željni samodokazivanja koji od muve prave slona.

I na kraju, slobodno možete da bukmarkujete ovaj tekst – kad god vas neko, negde, na forumu, blogu, portalu, nazove neopravdano nepismenim uništiteljem sprskog jezika, možete da mu odgovorite tako što mu pošaljete link ka ovom tekstu.

Hiljade i hiljade ljudi može pročitati ovaj tekst i prepoznati u njemu sebe, a to će im to možda pomoći da se osveste, da se manu ćorava posla i da svoje znanje preusmere na bavljenje pametnijim stvarima.

OBE PRICE SU VEOMA POUCNE. EVO KAKO JA TO RAZUMEM A I ISTOK JE TO OBJASNIO LEPO. POSTOJI KNJIZEVNI JEZIK KOJI TREBA DA SE KORISTI U MEDIJIMA. ZATO NAM TREBAJU SKOLOVANI LJUDI SA FILOLOSKOG FAKULTETA ODSEK SRPSKI JEZIK I KNJIZEVNOST. U NARODU MEDJU LJUDIMA ZBOG BRZE KOMUNIKACIJE DOZVOLJEN JE INTERNET JEZIK NAJVISE NA MOBILNIM TELEFONIMA I KOMPJUTERIMA. MEDJUTIM, MENE BRINE SRPSKI JEZIK UZIVO KOJI NIJE NI BLIZU KNJIZEVNOG, NIJE SASVIM NI KAO INTERNET SRPSKI NEGO NEKA MESAVINA SRPSKO-ENGLESKOG JEZIKA SA DOSTA SKRACENICA. AKO JE I PRAVILO DA JE JEZIK ZIV I PODLOZAN MENJANJU SAMO BIH PITALA DA LI CE OSTATI BAR MALO PRAVOG SRPSKOG JEZIKA? ONOG ZA DUSU NASU SRPSKU!

 

SUJETA I POHLEPA

 MOZDA VAM NASLOV DELUJE U FAZONU NIDJE VEZE ,A JA MISLIM BAS SUPRUTNO. TO SU DVA DELA ISTE PRICE. AKO SMO SUJETNI POHLEPNI SMO ZA PAZNJOM DRUGIH LJUDI, A AKO SMO POHLEPNI SUJETNI SMO NA NASE BOGATSTVO. 

Šta znači biti sujetan? Sujeta ili taština je pojam koji ima negativnu konotaciju. Kada kažemo za nekoga da je sujetan to smatramo negativnom karakteristikom njegovog / njenog karaktera. Svi ljudi su sujetni, bez izuzetka, ali se ljudi razlikuju u stepenu izraženosti njihove sujete. Kada se u svakodnevnom govoru kaže za nekoga da je sujetan obično se misli na nekoga sa izraženom, prenaglašenom sujetom.Sujetne osobe su preosetljive na kritiku. One svaku kritiku doživljavaju intenzivno, lično, kao znak odbacivanja. Ako kritikujete sujetnu osobu ona će postati ljuta i povređena i osećaće se odbačeno. Sujetna osoba žudi za prihvatanjem i odobravanjem od strane drugih. Sujetna osoba je osoba gladna ljubavi. Sujetna osoba se oseća nevoljeno a ne ume da voli sebe u zadovoljavajućoj meri. Zato ona traži potvrdu svoje vrednosti od strane drugih ljudi. Spolja može delovati arogantno, nadmeno i samouvereno. Dok iznutra se oseća nesigurno, povređeno, usamljeno, odbačeno, besno i prazno.

Kada sujetna osoba osvaja druge ljude, dobija njihove komplimente i divljenje, ona procveta. Oseća se kao da je na sedmom nebu. Ti uzbudljivi, ekstatički osećaji moći, lične vrednosti i prihvaćenosti dižu njen ego u nebesa. Osećaj ličnog trijumfa je jako uzbudljiv, prijatan i eksicitirajući kao droga. Osoba lako postaje zavisna od njega i teško ga se odriče. Problem je u tome što svi ti osećaji (kao i svi drugi) ne mogu da traju dugo. Za sujetu važi poznata narodna izreka: ko visoko leti, nisko pada. Kada prestanu aplauzi, divljenje i prihvatanje, sujetna osoba ostaje bez svoje duševne hrane i ponovo zapada u stanje apatije, umerene i hronične potištenosti (distimije), koja može biti praćena povremenim epizodama očaja. Sujeta je “otrov za dušu” jer sprečava prirodan kapacitet osobe da se razvija i dostigne svoj krajnji cilj ličnog i spiritualnog razvoja a to je sloboda od ega. Sloboda od ega ne znači gubitak ega, jer je to nemoguće. Sloboda od ega znači distanciranje od ega, svest da ego postoji ali da je ego samo ego a ne suštinska odlika nečijeg identiteta. Ego je samo filter kroz koji posmatramo sebe, druge i svet. Iako imam ego ja sam mnogo više od njega

Ego je dečija i kulturna tvorevina sa kojom smo se identifikovali tokom razvoja. Ego se sastoji od niza kulturnih i porodično uslovljenih vrednosti, uloga i identiteta. Ego ne možemo razoriti niti izbrisati iz našeg uma, ali ga možemo prevaziđi. Možemo se izdići iznad njega, tako što ćemo uvideti da ego nije suština našeg bića. Svako ima ego ali niko od nas nije ego.
Sujetna osoba je osoba koja je centrirana na svoj ego. Ona ne vidi da ona može da postoji izvan svog ega. Zato je tako fragilna i preosetljiva. Dokle god osoba veruje da je ona ego, ona neće biti u stanju da sebe prihvati bezuslovno i oslobodi sebe ropstva sujete.

Kada osoba bezuslovno prihvati sebe ona oseća duševni mir, spokoj, celovitost, radost i iskrenu ljubav prema sebi, drugima i svetu. To je ljubav bez očekivanja i interesa. Volim zato što postojim a ne zato što želim da posedujem nešto ili nekoga. Kada osoba shvati i doživi da nije svoj ego ona više ne žudi za prihvatanjem od strane drugih. Više ne teži savršenstvu. Može slobodno i udobno da živi u svojoj koži jer se više ne identifikuje čvrsto sa svojim ego programima, stečenim identitetima i uverenjima. Takva osoba je svesna sebe, ali je i dalje nesavršena. Ali to više nije problem. Nesavršenost joj ne smeta, jer se više ne vezuje za ego.

Sujeta, taština, slavoljublje… Ova ljudska osobina je od davnina predmet interesovanja mnogih filozofa, psihologa, pisaca, dramaturga, reditelja, umetnika uopšte, kao i svi drugih koji su težili da zavire u ljudsku psihu.

Iza sujete se krije nesigurnost, slabost, nemoć osobe da svoje samopoštovanje crpi iznutra. Sujeta je itekako prisutna kod savremenog čoveka, ali je vekovima unazad takođe imala svoje oblike i neizostavno je determinisana socijalnim okruženjem.

Za razvoj sujete i njen opstanak neophodni su ljudi  iz okruženja. Danas je, čini se, usled sistema vrednosti koje nam nameće moderno društvo, više nego ikad pogodna klima za razvoj sujete. Ljudi se uglavnom vrednuju po imetku i poziciji moći, a ne po duhovnim vrlinama i moralnim vrednostima.

Sujeta je deo ljudske prirode, različito izražena kod različitih ljudi. Većina ljudi smatra sujetu negativnom osobinom. Kritike i sugestije na račun svojih postupaka i odluka, sujetna osoba doživljava intenzivno, povređujuće, biva uvređena ili čak kritiku procenjuje kao napad na njenu ličnost.

Zato se osećanje sujete svrstava u infantilna osećanja. Sujetni ljudi, baš kao i mala deca, nisu u stanju da razdvoje svoje postupke od svoje ličnosti. Uvek kada su joj poljuljani slika i mišljenje o sopstvenoj veličini i vrednosti, sujetna osoba svojim ponašanjem pokušava da obezbedi pohvale i priznanja od strane ljudi iz okruženja, kako bi potvrdila osećanje sopstvene vrednosti.

Onda kada divljenje, priznanja i pohvale okoline izostanu, sujetna osoba je sklona da sebe predstavlja kao neshvaćenu i kao žrtvu. Ova odbrambena reakcija često je praćena osećanjima gneva, ljutnje, zavisti i mržnje.

Sujeta je kamen spoticanja na putu ličnog rasta i razvoja. Ona ometa kapacitete ličnosti da raste, razvija se i da se oslobodi svog ega. Sloboda od ega podrazumeva jačanje svesti da ego postoji, ali da on kao takav nije ličnost, već samo neka vrsta prizme kroz koju posmatramo svet i ljude oko sebe. Ego nije odlika nečijeg identiteta, osoba je mnogo više od ega.Zrela ličnost shvata da je veća od ega

Sa pozicije ega funkcionišu deca, ali i sujetne osobe koje su identifikovane sa njim, i ne vide da mogu da postoje izvan sopstvenog ega. U korenu ovakvog funkcionisanja je osećanje da vrediš onoliko koliko te druge, tebi važne osobe prihvate i „potvrde“.

Sve dok se ne oslobodi ovakvog funkcionisanja i ne sagleda sebe kao nekog ko je iznad svog ega, osoba ne može da prevlada svoju sujetu. Sujeta  i njen sinonim taština predstavljaju preterano isticanje svoje ličnosti, ponosa koji je isprazan a samim tim i lažan, kao i otimanje za slavom i počastima.  U njenom korenu je osećanje ponosa čija se priroda zasniva na preteranoj zavisnosti od mišljenja drugih ljudi ili autoriteta. Osoba od drugih očekuje odobravanje, divljenje, čestitke ili čak stahopoštovanje kako bi dobila potvrdu sopstvene važnosti. Sa stanovišta razvojne psihologije predstavlja infantilno osećanje jer takva osoba kao i mala deca nije u stanju da pravi razliku između sebe kao bića i svojih postupaka tako da veruje da je neki njen postupak ili uspeh automatski dokaz o njenoj vlastitoj vrednosti kao bića. Zbog toga sujetna osoba bira ponašanja za koja misli da će isprovocirati divljenje, prihvatanje ili potvrdu drugih. Znači, sujeta se javlja u situacijama kada nam je potrebna potvrda sopstvene vrednosti jer se  na primer osećamo omalovaženo ili kada mislimo da smo postigli neki uspeh koji nam može podići vrednost. Na primer, neko može biti sujetan jer je završio fakultet ili neki posebno prestižan fakultet a neko jer je kupio skup automobil, ili stekao popularnost u svom okruženju iako je razlog te popularnosti vrlo površan, kao na primer fizički izgled i tako dalje.Sa druge strane zrela odrasla osoba pravi razliku između svog bića i ponašanja kao i prihvaćenost od osećanja lične vrednosti tako da je u stanju da umesto osećanja ponosa ili sujete  doživi osećanje samozadovoljstva i samopoštovanja.Sujetu definiše jos jedan pojam a to je slavoljublje. Samim tim pogodno tlo za javljanje sujete su sve profesije koje svoj uspeh postižu popularnošću, priznanjem od stane javnosti ili autoriteta. Problem nastaje ukoliko osoba poistoveti svoju vrednost samo sa uspehom u profesiji. Tako na primer neko može da završi medicinu jer ga to zanima, voli da pomaže ljudima, dobar je u tome i time se oseća zadovoljnim ili čak samoponosnim. Sa druge strane primarni motiv može biti priznanje ili društveni prestiž kako bi osoba imala doživljaj sopstvene vrednosti i važnosti. Da li je neko zadovoljan ili sujetan možemo primetiti po karakterističnom ponašanju te osobe,..

Pohlepa je najopasnija bolest u materijalnoj sferi života, koja zahvata čovjekovo tijelo i dušu. Ona je prirodna posljedica čovjekove orijentacije na imanje i imetak, jer gotovo svi želimo više od onog što imamo. Prepoznajemo je kao nezasitu težnju za sve više novca, materijalnih vrijednosti, imetka, moći, uticaja…Koliko god čovjek stekne, nije mu dosta. Daj samo meni…Manifestuje se kao grabežljivost, nezasitost, pohota, pomama, halapljivost, gramizivost, koristoljublje, korumpiranost…a odražava kao težnja za sve više materijalnih dobara, konfora, većom moći nad bližnjim i prirodom i nad postojećim i rastućim tehnološkim napretkom. Nije ograničena ni prostorom, ni vremenom, ni starosnom dobi.  U širem smislu javlja se kao pohlepa pojedinca, firme, kompanije, korporacije i državne zajednice. Pohlepa znači žestoko željeti nešto. Natjera čovjeka da iskoristi drugog, da prevari, slaže, prisvoji, ukrade, opljačka i ubije. Pohlepna osoba misli samo na sebe. U težnji da stekne što želi, ignoriše sve druge. U onom što drugi imaju, a ona nema, ili nema u željenom obimu, pohlepna osoba vidi plijen, koji želi na svaki način prigrabiti, makar to bilo nedozvoljenim putem i nezakonitim sredstvima. Težnja da se stiču, gomilaju i čuvaju materijalne vrijednosti, pokretna i nepokretna imovina, toliko je ovladala čovjekom, njegovom bićem i familijom, da se nerijetko nasljedno prenosi s roditelja na djecu, s djece na unuke, pa ostaju njome zarobljeni do svoje smrti. Ko više ima, taj više vrijedi. Čak ni smrt ne otvori oči ni onima koji odlaze, ni onima koji ostaju. A pored svog bogatstva pohlepan čovjek ostane duhovno siromašan i nesretan.

 Dsmrtnih grijehova. Pohlepna osoba hoće da ima sve, da bude sve i to odmah, ili što prije. I nikad joj nije dovoljno. Pohlepna osoba vidi druge i ono što posjeduju kao plijen i sa  mentalitetom grabljivce čeka priliku da ga prigrabi.anas je cjelokupni društveni sistem vrijednosti zasnovan na pohlepi. Pohlepa razara unutarnju stabilnost i sreću kako pojedinca, tako i društva. 

U vrijeme kada savremeno društvo sve više gubi kontrolu nad plemenitim ljudskim osobinama, ova tema postaje sve aktuelnija. Izražena je posebno u finansijskom svijetu. Novac postaje glavno mjerilo vrijednosti. Radi pohlepe se vode ratovi, vrše progoni, pljačka, ubija …Pohlepa je uzročnik gospodarskih kriza u svijetu, izazvanih pretenzijama moćnika i nesmotrenim zaduživanjem. Ona je uzrok propasti moćnih tvrtki, uzrok smrti velikih osvajača i državnika…kao što su Hitler, Napoleon, Aleksandar Makedonski…  

Pohlepa je u globalnom sistemu postala još naglašenija i sve češće je uzrok ekonomskih problema pojedinih država, ali i pokretač ekonomskih kriza širih razmjera. Najslikovitije je izražava sve veći raskorak između najbogatijih i najsiromašnijih slojeva društva. U društvima gdje prevladava srednja klasa, manje je pohlepnih, većinom su to oni na vlasti..

Pohlepa je grijeh u svim religijama, a po Bibliji se smatra jednim od 7 smrtnih grijehova. Pohlepna osoba hoće da ima sve, da bude sve i to odmah, ili što prije. I nikad joj nije dovoljno. Pohlepna osoba vidi druge i ono što posjeduju kao plijen i sa  mentalitetom grabljivce čeka priliku da ga prigrabi.Pohlepa se prirodno rađa već kod djece u ranom uzrastu i zadatak je roditelja da je odgojem ograniče. Još dok smo bili mali i zajedno sa svojom porodicom jeli za sofrom jelo iz činije ili pitu iz tepsije naučili smo da odmjerenim pokretima slasno ali bez pohlepe uzimamo jelo i svako je osjećao i znao koliki je dio tog zajedničkog kolača njenu namjenjen. Znali smo da ta hrana treba zadovoljiti sve druge koji su jeli s nama, a ne samo nas. Na takav način u nama je razvijan odgovoran osjećaj da zajedno dijelimo ono što imamo. Možda su oči nekad bile pohlepne, ali nas je instikt samokontrole zaustavljao svaki put kad bi poželjeli uzeti više od onog što svima pripada. Time je pohlepa eliminisana već u korijenu, prije nego se u nama i rodila. Nažalost, danas je sve drugačije i daleko od shvatanja da bogatstvo nije u mnoštvu imetka, već je u bogatstvu duše.va politika svijeta svodi se na sticanje bogatstva. Bogatstvo je dostupnost materijalnih i nematerijalnih dobara, koja obogaćuju naš život. Samo po sebi bogatstvo nije zlo, ali je zlo nezaustavljiva težnja za sticanjem novca i materijalnih dobara; da se ima velika kuća, vikendica, najbolji auto, jahta, najnoviji modeli tehnike…U pohlepi za bogatstvom, u težnji da što bogatiji odeš u grob, leti se za većom zaradom, zaboravi se porodični život i zanemari porodica. Pri tome se gubi iz vida da nas pohlepa za novcem neće nikad zasititi, zbog  stalne brige hoće li nam ušteđevina biti dovoljna do kraja života, učiniti nas siromašnijim. 

SADA VAM JE POTPUNO JASNO DA POHLEPA, TA TEZNJA ZA MATERIJALNIM BOGATSTVIMA ZAPRAVO POSPESUJE  SUJETU KOD LJUDI I CINI IH 'VECIM' U SVOJIM OCIMA. KAD SI BOGAT TI SI MOCAN I POSEBAN I SVI TREBA DA TI SE KLANJAJU. SUJETNI LJUDI NAJCESCE SU VRLO NESIGURNI U SEBE PA IH MATERIJALNO BOGATSTVO VRLO OPUSTA U KONTAKTU SA DRUGIM LJUDIMA. BITI POHLEPAN ZNACI DOVESTI SVOJU SUJETU NA NAJVISI NIVO. TAKODJE BITI SUJETAN ZNACI USPETI PO SVAKU CENU BITI 'VECI' OD DRUGIH LJUDI PO MA KOJU CENU - NAJCESCE IZRAZENU MATERIJALNIM BOGATSTVOM.

CUVAJTE SE I SUJETE I POHLEPE. PA IAKO JE POHLEPA UVRSTENA U 7 SMRTNIH GREHOVA A SUJETA NIJE ZNAJTE DA JE SUJETA PODJEDNAKO SMRTNI GREH KAO I OSTALI GREHOVI.

 

.

MAMON

 MAMON NEMA VEZE SA MAMOM.  VRLO NEOBICNO. UMESTO SA MAJKOM MAMON NAS POVEZUJE SA NOVCEM. I ETO ODGOVORA ZASTO SU OVO KRAJNJA VREMENA. DALJE NEMA ZAISTA.

Сама ријеч „Мамон” долази из сириског језика и у буквалном преводу значи благо, новац.

Међутим, ова ријеч означава нешто више; означава љубав према новцу, обожавање новца, служење новцу.

На овај начин Мамон постаје један у низу лажних богова којима се људи клањају.

Христос је јасан по питању ове појаве.

Бог и Мамон не могу заједно.

Ако једног искрено волите другог ћете одбацити.

Зашто Бог и Мамон не могу заједно?

Христос препоручује рад, поштен рад и да таквим радом зарадимо оно што нам је потребно. Значи, није проблем у раду и поштеном зарађивању новца којим ми господаримо, управљамо, трошимо га на добро и корисно.

Мамон не жели да се задовољи тим што имамо. Он нас само подстиче да увећамо капитал, да га проширимо, умножимо... и то више нема границе.

Мамон жели да новац управља и господари нама.

Човјек који служи Мамону живи и дише за новац. За таквог чивјека новац није средство него циљ живота.

За њега не постоји ништа друго у животу од жеље да своје имање прошири и сачува.

Нажалост, породице таквих људи су најнесрећније иако споља то не дјелује тако. Такви људи су изгубили осјећај за било какве вриједности и све покушавају да постигну новцем.

Због оваквог притиска, људи оштете своје здравље, нерви клону, срце ослаби и врло брзо оболе.

Бог нас позива да дајемо, да поможемо, да чинимо добра дјела, да волимо... Бог нас на то позива јер је у томе највећа срећа. Радост!

Служитељ Мамона зна само за узимање и грабљење. Још горе, такви људи се најчешће богате на несрећи других људи.

Гдје је Мамон ту су преваре, лажи, лоповлуци, пљачке, насиље, отпадништво од вјере и сваки разврат... све то човјека води у ужас, у пакао, у вјечне муке које му почињу већ овдје на земљи.

Понаваљам. Није проблем ако човјек поштено ради и зарађује, па онда тим новцем господари, користи га на добро, да ствара и проширује породицу, да помаже другима, да служи Богу.

Проблем је кад новац загосподари људима.

Да се опет подсјетимо Христових ријечи:

"Нико не може два господара служити; јер, или је једног мрзити, а другог љубити; или ће једног држати а другог презирати. Не можете служити Богу и Мамону." (Мт. 6.24)

- Отац Бојан Крстановић

Novac je možda vaš gospodar ako...

◻ izbegavate razgovor o finansijama jer vas to uznemirava

◻ često imate porodične prepirke oko njega

◻ nekontrolisano trošite

◻ stalno brinete zbog računa

◻ ne znate tačno koliko zarađujete

◻ ne znate tačno koliko trošite

◻ ne znate tačno koliko ste dužni

◻ računi su vam često veći nego što ste se nadali

◻ često kasnite s plaćanjem računa

◻ uvek uplaćujete minimalan mesečni iznos na ime duga u banci

◻ plaćate račune novcem namenjenim za druge stvari

◻ radite dodatni posao samo da biste platili račune

◻ uzimate nove zajmove da biste otplatili stare

◻ koristite ušteđevinu da biste platili redovne račune

◻ smatrate da je skoro nemoguće da vam ostane nešto novca do kraja meseca

◻ osećate pritisak da skupite veću sumu novca

◻ doživljavate fizičke i/ili psihičke simptome koji su posledica stresa povezanog s novcem. 

NOVAC NIJE CILJ SAM PO SEBI, NEGO SREĆA KOJU MOŽE PRUŽITI PUTEM KUPNJE NEKIH STVARI - živimo u materijalnom svijetu i neke naše sreće nalaze se u njemu. Naglasak je na "neke sreće". Često čitamo da materijalne stvari ne osiguravaju sreću. Točno je. No, pokušajmo se sjetiti kako smo se osjećali u djetinjstvu kad su nam nešto kupili, pogotovo nešto što smo željeli. Kako se sada osjećate kad vam supružnik kupi neku željenu stvari? Sretno? Tako je. Materijalne stvari izazivaju kratkotrajan osjećaj sreće, poput svjetlih bljesaka u mrkloj noći - ne stalno svjetlo nego bljeskovi. Pravu sreću kao osjećaj ionako ne možemo kupiti (o tome ćemo u daljnjem tekstu), ali nesumnjivo ima nekih materijalih stvari koje nas usrećuju. Neke predstavljaju podsjetnik ili nagradu za ono što smo postali; uspješni, slavni, utjecajni... Osjećaj sreće izaziva i materijalno i nematerijalno, sreća je osjećaj koji proizlazi iz životnih okolnosti i misaonog stava, a ponekad je može izazvati i neka materija. Ukoliko je fokus samo na novcu i sve drugo nije bitno, to bi se moglo smatrati materijalizmom i nije poželjna osobina, no nema velike veze sa posjedovanjem ili zarađivanjem novca. Zato imamo sretne bogataše, koji uživaju sa svojim obiteljima u bogatstvu i nesretne bogataše koji imaju problema sa škrtošću i ustezanjem u trošenju bogatstva. Dakle, novac ne kupuje sreću kao osjećaj, ali može pružiti stvari i relacije zbog kojih se možemo osjećati sretnima, a možemo učiniti sretnima i druge ljude. Kriva je i percepcija da bogati ljudi nisu sretni - to može reći samo onaj koji nikada nije upoznao bogataša koji je sretan. Ja jesam. Više u tome u sljedećoj točci.

2. NOVAC NIJE CILJ SAM PO SEBI, NEGO MOGUĆNOSTI KOJE PRUŽA - živimo u materijalnom svijetu i mnoge stvari moramo kupiti, pa i one koje se tiču duhovnog života. Ako želite ići u Indiju, morat ćete kupiti kartu do tamo. Morat ćete imati nešto novaca za trošenje. Ako se želite obrazovati u duhovnom smislu, morat ćete kupiti knjige i pohađati seminare. Ako želite biti dobri prema svijetu, to ćete postići sa volontiranjem, poklanjanjem svoje ljubavi i pažnje, ali možete pomoći i doniranjem novca. Sa tim novcem pomoći ćete mnogima. Mogućnosti "novca sluge" su ogromne i apsolutno efikasne u ovom materijalnom svijetu. A da biste sa "slugom novcem" nekome pomogli, morate ga prvo imati. Što ga više imate, više možete pomoći. Ako vam se ovo čini kao maglovita izjava, napravite pokus koji sam ja napravio; poklonite 100kn beskućniku na cesti. U njegovim očima i zahvalama ćete vidjeti kako taj "prokleti" i "prljavi" novac ipak nekog usrećuje. Nakon toga će vam ovaj odlomak biti više nego jasan. Dale Carnegie, jedan od najbogatijih ljudi svih vremena i jedan od najvećih mecena u povijesti, imao je geslo kojeg se pridržavao (a saznali su za geslo tek kad je umro tj. kad su izjavu pronašli u njegovom stolu, zapisanu na starom komadu papira): polovicu života posvetit ću zarađivanju novca, a drugu polovicu ću posvetiti njegovom darivanju. I tako je bilo. Tisuće radnika je bilo zadovoljno, tisuće mladih stručnjaka se školovalo, izgrađene su mnoge javne infrastrukture, jer je Carnegie uspio novac prevoriti u slugu. Da li je bio u krivu?

3. NOVAC NIJE CILJ SAM PO SEBI, NEGO "SREDSTVO ZA PODMAZIVANJE U ŽIVOTU" - ovaj izraz preuzeo sam od poznatog milionera i motivacijskog govornika Harva T. Ekera. On je zaključio da uz novac stvari "bolje kližu". To možemo vidjeti i kod Zakona privlačenja i duhovnosti generalno. Ako imam novaca, lakše mogu u Indiju, lakše mogu kupiti knjige i pohađati daleke seminare. Nemam stresa i nekih odricanja, jer sam situiran i mogu se posvetiti duhovnom ili nekom drugom segmentu života. Ne moram birati da li ću platiti račun za struju ili ići na seminar od Boba Proctora. Tada je novac sluga, a ne gospodar, kako kaže narodna izreka. Podmazivanje života nam je potrebno jer imamo mnoge druge obaveze, a posjedovanje novca olakšava naše funkcioniranje. Od srca želim da doživite ovo stanje bezbrižnosti, a to omogućava "sluga novac".

4. NOVAC NIJE PROBLEM, NEGO MATERIJALIZAM - ovdje se vraćamo na krivo prevedenu biblijsku izreku, koja zbunjuje mnoge religiozne ljude. U 1. poslanici Timoteju 6:10 ne piše da je "novac korijen svih grijeha", nego da je "ljubav prema novcu korijen svih grijeha". Ovdje se radi o dvije sasvim različite stvari; novcu i materijalizmu. Osobno poznam mnoge siromašne ljude i ljude srednje klase koji su veći materijalisti od bogatih ljudi. Cijeli njihov život je trka za novcem, trka sa plaćanjem računa i kredita, grozničavo praćenje akcija i provođenje prisilne štednje. Bogati ljudi (zamislite) vrlo rijetko govore o novcu, osim kad je poslovni sastanak u pitanju. A siromašni govore samo o novcu, jer ga nemaju i to ih muči. Nemaju "podmazivač". Ako ne vjerujete u ovo, sjedite u neki kafić i osluškujte razgovore. Uglavnom se vrte oko skupoće, kredita itditd. Bio sam takav i znam taj osjećaj. Kada sredite život i dozvolite si više zarade i više trošenja, novac odjednom postane prijatelj i nema grča prilikom njegovog spominjanja. Materijalizam stavlja novac na prvo i jedino mjesto u životu, ne postoji ništa bitnije ili preče, što je zaista "korijen svih problema", izvor frustracije u obitelji, razlog ratovanja među zemljama itd. To se dešava kad dopustite da novac bude "gospodar". Zapamtite; posjedovanje novca i materijalizam su dvije odvojene stvari, koje nisu nužno vezane. Što su manje vezane, to je imatelj bogastva sretniji.

5. NOVCEM SE MOŽE I NEMOŽE SVE KUPITI - kao što rekosmo, novac nije problem nego je to materijalizam. A kompletan i sretan čovjek je onda kada uravnoteži sve segmente svog života, uključujući onaj materijalni segment. Balans! Ravnoteža! Uravnoteženost! Ako odbacim novac, koji nam je prijeko potreban u ovom fizičkom svijetu, kako mogu biti uravnotežen???? Harv Eker je napisao jednu fantastičnu rečenicu, koju sam pročitao i u knjizi Jima Rohna, a glasi otprilike ovako; NOVAC JE APSOLUTNO MOĆAN TAMO GDJE IMA UTJECAJ I APSOLUTNO NEMOĆAN TAMO GDJE NEMA UTJECAJ. Što to znači? Jim Rohn to pobliže pojašnjava; neke stvari u životu ionako ne možete kupiti; prijateljstvo, ljubav, iskren osmjeh...pa je bolje da to sa novcem ni ne pokušavamo. NE DA GA IZBJEGAVAMO ILI DA GA NE ZARAĐUJEMO, NEGO DA NE POKUŠAVAMO SA NJIM KUPITI STVARI KOJE SE NE MOGU KUPITI. Novac ima svoju moć gdje je moćan, dakle u materijalnom svijetu. Njim možete kupiti školovanje, auto, robu, putovanja i slično, možete biti veliki mecena i pomoći bližnjima. No, njim ne možete kupiti ljubav partnera, ljubav prijatelja, ljubav djece itditd. Tamo je novac posve nemoćan. A ljudi baš tu griješe i nesretni su. Zašto? Da li je novac kriv? Sjetimo se primjene noža! Nije novac kriv što ga oni koriste da bi kupili nešto što ne mogu kupiti. NISU URAVNOTEŽENI, TJ. NEMAJU ISPRAVNO MIŠLJENJE O ULOZI NOVCA, PA GA KRIVO KORISTE I BUDU NESRETNI. Pa slijedom toga, okolina misli da je on nesretan jer je bogat. I zato to nemojmo stavljati kao opozita prema duhovnosti, nego u svojim glavama posložimo njegovu primjenu.

Dotaknimo se još jedne bitne stvari, koja danas određuje smjer razmišljanja o novcu, pa onda opet razmislimo o svemu.

Tko govori da je novac zao? Neki bogataš? Neki uspješan čovjek? Multimilioner? Zasigurno ne. Možda neki bivši bogataš. I uglavnom ljudi koji nikada, ali nikada nisu bili bogati.

Da li biste se liječili kod postolara ili mesara ili ćete potražiti nekog tko je školovan za medicinu, pa da vam ponudi pravo objašnjenje neke vaše bolesti? Tako je i sa novcem. Koga pitati što je novac, kako djeluje i što sve može?

Prvo da objasnimo propale uspješne ljude. Odmah da kažem, nekada sam bio u toj grupi, pa vrlo dobro znam o čemu se radi. Ljutnja na sebe i svoju propast nadahnjuje takve pojedince da okrive novac za svoju situaciju. Rijetko ćete čuti da će reći "ja sam kriv jer sam napravio ovo ili ono" nego ono poznato "PROKLETI NOVAC I TKO GA JE IZMISLIO"! Prokleti novac? Zar je novac kriv što sam ja dignuo 5 puta više kredita nego što mogu plaćati? Da li je novac kriv što sam trošio na skupe aute i nisam pazio? Opet se vraćamo na nož - da li je nož kriv ako ja poludim pa izbodem nekog? Još nisam čuo da je netko osudio nož za takvo djelo. Ali gotovo stalno čujem kako je novac kriv za propast pojedinaca, poduzeća ili država. Nažalost, radi se o zamjeni teza i poznatom omiljenom skidanju odgovornosti sa sebe.

Drugo, da se vratimo na propovjednike koje neznaju o čemu govore - a to su oni koji nikada nisu bili bogati. Kako taj ili ta može znati išta o bogatstvu ako ga nikada nije doživjela? Iz serija od djeci sa Beverly Hillsa? Iz serije "Dinastija"? I danas se sjećam komentara prijatelja mojih roditelja kad se počela prikazivati "Dinastija"; "e, dragi moji, vidite kako su bogati ljudi nesretni. Džaba im njihov novac kad nemaju sreće! Bolje imati dovoljno za normalan život, pa će sve biti u redu". Eto! Kao da nedostatak novca riješava sve probleme u obitelji. Prije bih rekao da baš nedostatak novaca uzrokuje mnoge probleme. Osobno sam iskusio i vidio (i dalje susrećem) mnoge probleme u siromašnoj i srednjoj klasi. Da je novac glavni krivac, sirotinja bi bila najsretnija na svijetu. A nekako nije tako.

Pa da ne duljim, NOVAC MOŽE BITI I IZVOR ZLA I IZVOR SREĆE. To samo ovisi o nama tj. našem načinu njegovog korištenja.

"Kad sam bio mlad, vjerovao sam da je novac najvažnija stvar u životu. Sad kad sam ostario - to znam." Oscar Wilde

Otkad je čovjek u svojoj svijesti stvorio pojam vlasništva, posjedovanja materijalnih stvari,
vrijednost svoga života mjeri upravo materijalnim "bogatstvom". Koliko posjedujem, toliko
vrijedim, što je u stvari iluzija jer čovjek u stvarnosti nije sposoban ništa posjedovati. Zemlja je ta koja posjeduje njega, a svi njeni resursi tu su za korištenje, a ne za posjedovanje, što nije isto.

Međutim, čovjek je iluziju posjedovanja pretvorio u svoju stvarnost u kojoj živi. I kada je izmislio novac kao sredstvo razmjene materijalnih dobara, taj novac postao je najveća vrijednost u njegovom životu, bez koje je život nezamisliv. Iako i danas postoje zajednice ljudi koji ne koriste novac, te su zajednice okarakterizirane kao primitivne, dok se pojava i korištenje novca smatra civilizacijskim napretkom.

Bernard Shaw rekao je:"Pohlepa za novcem izvor je svega zla.". Ja na ovo dodajem kako je sam  pojam vlasništva izvor svega zla. To materijalno bogatstvo, posjedovanje novca i imovine, predstavlja  najveću društvenu vrijednost i čovjeku daje moć, a istodobno je izvor svega zla i ilegalnog kriminala, jer  je sasvim logično da ljudi u takvoj situaciji posežu za krađama i drugim oblicima ilegalnog kriminala kako bi stekli novac i imovinu. Zašto spominjem ilegalni kriminal, a ne samo kriminal? Zato što je kriminal  stjecanje materijalnih dobara na osnovi tuđeg rada, a to je upravo ono što čini politička i ekonomska "elita".

Takav sustav vrijednosti neizbježno je i uzrok nasilja na svim razinama društva, čiji je cilj održavanje moći i  dominacije nad nekim ili nečim, počevši od države koja je sama po sebi represivni aparat i ima monopol nad nasiljem, te ga putem hijerarhije i ekonomske neravnopravnosti promovira kao način funkcioniranja  društva. Ako država ima pravo mene prisiljavati da nešto činim ili ne činim, zašto ja ne bih imao isto pravo nad nekim ili nečim drugim. Krajnji oblik tog nasilja je rat koji je sredstvo obračuna između država ili skupina  s ciljem stjecanja i održavanja vlasti i moći. Poanta je da društvo koje je čovjek stvorio na osnovi vlasništva  kao vrijednosti, neminovno uzrokuje svu patnju čovječanstva (izuzev patnje koju uzrokuju bolesti i prirodne katastrofe), te da je time sva vlast zla. Društvo koje se ne bi baziralo na vlasti i moći zasnovanoj na vlasništvu je društvo solidarnosti i ravnopravnosti, koje je naravno utopija, ali i ostati će utopija ako ljudi nastave podržavati sadašnji sustav i služiti mu.

Ne bih htio da me se krivo shvati, ne govorim o komunističkoj ideologiji jer ona podrazumijeva društveno vlasništvo, a ja govorim o organizaciji društva u kojem pojam vlasništva ne bi postojao. Anarhizam je blizak ovakvoj koncepciji društva, jer "ruši" državu i uspostavlja društvo solidarnosti u kojem svaka osoba zadovoljava sve svoje potrebe, a da pritom ne radi na štetu drugih, da živi svoj život potpuno slobodno uz punu odgovornost prema tuđoj slobodi.

Zamislite društvo u kojem vlasništvo ne postoji, a svakome je dostupno sve što mu treba. "Sanjar sam, ali nisam jedini." - kaže John Lennon. Takvo društvo ne može se ostvariti revolucijom, već radikalnom promjenom ljudske svijesti od pojedinca do pojedinca, a ta promjena je dugotrajni proces, koji neće  niti moći zaživjeti, ako ne počne. A počinje od pojedinaca. Ljudi danas razmišljaju na način da  sami ne mogu ništa promijeniti, ali upravo pojedinci svojim načinom života podržavaju ili ne podržavaju sustav u kojem žive. Jedna pahulja snijega nikada se ne smatra odgovornom za lavinu, niti se jedna kap vode smatra odgovornom za poplavu, iako jest. Takav način razmišljanja je teško prihvatiti u društvu  u kojem je novac gospodar. Da, novac je naš gospodar, i naš smisao života. Francis Bacon je rekao:

"Novac je odličan sluga, ali najgori gospodar.". Ali novac nije sluga, jer dok god naš život ovisi o novcu,  a ovisi, on je naš gospodar. Što ga više imamo, više o njemu ovisimo. A što ga manje imamo, to više osjećamo potrebu da ga imamo, jer nam uistinu treba da bi preživjeli. I zato Robert Kiyosaki kaže:

"Svatko tko kaže da novac nije važan očito nije bio bez njega jedno dulje vrijeme.
" Kaže se da je zdravlje najveća sreća, ali i ono ovisi o novcu, jer čitav naš život ovisi o novcu, ako želimo živjeti moramo imati novaca, naravno, ne svi (mislim na one zajednice koje žive bez novca,  poput Bušmana recimo), ali velika večina da. Novac je apsolutni gospodar ovoga svijeta koji smo sami stvorili i bez njega ne možemo živjeti, a time niti ostvariti sreću, pa čak niti ljubiti. Svoj život kupujemo novcem.

Ako želimo to mijenjati, moramo mijenjati svoju svijest, a ako to ne želimo svijet će biti sve gori i gori, dok nas naš gospodar kojeg smo sami stvorili ne uništi. Bušmani će u tom armagedonu sigurno preživjeti.

Za kraj moja najomiljenija uzrečica velikog Stevea Martina: "Mislim da je seks nešto najljepše i najprirodnije što možete dobiti za novac."

E, a čiji svet? Mislite univerzum? Ono, kao, kosmos? Planete, magline, crne rupe i ostali svemiri? Svet kao božija tvorevina? Svet kao podstanari u mojoj glavi? Kao dečiji svet? Muški? Ženski? Svet kao skupina ljudi istih interesovanja, pa naučnički svet, otmen svet, umetnički ili prosta raja?

Koliko ljudi toliko svetova, izgleda. A veliki su izgledi da se većini nas svet vrti oko istog centra, pa ćemo se složiti oko toga šta su nam prioriteti, šta nas pokreće i šta nas okreće.

Svet se vrti oko ljubavi, moći, seksa i novca. Što je sve skoro isto, samo ide različitim redosledom, a i doživljava se individualno. Nekome je ljubav totalno duhovna i odnosi se na svet univerzalno, neko živi za partnersku ljubav i romantične ideale, a neko drugi dostiže moć, postajući objekat ljubavi za onog koga ljubav pokreće. Neko smatra da i od ljubavi ima nešto veće. Oko čega se njegov svet okreće. Eh, jasno je da se moj vrti kako hoće, a bogami, ponekad mi se i vrti u glavi.

Oni koji dobro razumeju ovozemaljske prioritete ljubavi i moći u stanju su da ih pretvore u seks i novac i to najčešće tako što prodaju seks za novac. Njihov svet se vrti oko uspeha. A njihova moć je u manipulaciji ljudskim slabostima, čežnjama, željama, perverzijama, sentimentalnosti i sklonosti da kupuju bilo šta što obećava da će im ostvariti san.

Svet se vrti oko snova. Univerzalno. Svako je spreman da žrtvuje mnogo toga, da pokuša sve i naročito da potroši sve što ima, na obećanje ispunjenja svog sna.

O nekom određenom cilju ili o željenom stanju i blagostanju, o ljubavi uopšte, o onome što nikako da ostvariš i o onome čemu hrliš u susret…

Stalno sanjamo. Mi to zovemo drugačije. Postavljanje ciljeva. Otkrivanje onoga što zaista želimo. Rad na sebi. Razrešavanje blokada, kompleksa, trauma. Rast i razvoj. Sreća. Izazov.

Kakav god bio, naš svet je sastavljen od snova. Neki su čvrsti poput cigle, neki zeleni poput dolara, neki eterični poput mirisa koji nam vraća sećanje na svet koji nikada nismo upoznali, a znamo da smo iz njega došli i da njemu težimo i da mu se vraćamo, dok pokušavamo da ga nanjušimo ovde i sada.

Nema toliko nevažnog centra, oko koga se ne okreće bar jedan svet. Nijedan centar sveta nije suviše banalan, ni jedan nije previše opšte mesto, ni jedan se ne okreće sam, bez pratećeg vrtloga svetova. Univerzalni univerzum ne postoji. Postoje samo snovi o svetovima kojih se odnekud maglovito prisećamo.

NA NAMA JE DA IZABEREMO. DA LI CE NAM SE UZIVOTU SVE VRTETI OKO NOVCA ILI NE. DA LI CEMO BITI SRECNI SAMO AKO SMO MATERIJALNO BOGATI. DA LI NAM JE NOVAC GOSPODAR ILI SLUGA. ILI DA LI BAS SVE MOZEMO KUPITI NOVCEM. SAMO OD NAS ZAVISI ZAISTA. SVE JE SAMO NAS IZBOR. ZATO PAZLJIVO BIRAJTE.