ALIJENACIJA

 DECU ZLOSTAVLJAMO NA TOLIKO NACINA DA VISE NE ZNAM O KOME DA PISEM. DA LI O SUROVOM NASILJU GDE SU DECA FIZICKI I SEKSUALNO ZLOSTAVLJANJA, DA LI O OTMICAMA  I UBISTVIMA DECE, DA LI O PSIHOLOSKOM NASILJU KOME PRISUSTVUJU SVAKI DAN JER IH MI ODRASLI SA SVIH STRANA PLASIMO NECIM?SVAKO ZLOSTAVLJANJE DECE JE NESTO NAJSTRASNIJE I POTPUNO JE NELJUDSKI TO JEST LJUDSKO BICE NE BI SMELO DA NAPADA DETE VEC ISKLJUCIVO DA GA STITI. NI ZIVOTINJE TO NE RADE. ZIVOTINJE STITE I MLADUNCAD DRUGE VRSTE. 

Otuđivanje dece jeste pojava kada dete odbija kontakt sa jednim od roditelja ,a zbog manipulacije od strane drugog roditelja npr. konstantno pričanje jako ružnih priča o drugom roditelju . Otuđivanje se najčešće dešava tokom razvoda braka , a može se desiti i u porodici gde se roditelji ne razvode. Roditelj sa kojim dete odbija kontakt zove se stručno targetirani roditelj ,a roditelj koji dete podgovara protiv drugog roditelja zove se stručno roditelj alijenator ili otuđivač. Roditelj otuđivač može koristiti različite taktike. Npr. majka može govoriti ćerki da je otac jako loš i da je rasturio porodicu , našao drugu ženu , da ih je ostavio na cedilu i da je tata ne voli te da je uopšte više i ne zove dok u stvarnosti otac zove majku kako bi pokušao da dobije ćerku na telefon ali majka odbija da dozvoli kontakt bivšeg supruga sa detetom . Decu podjednako otuđuju i majke i očevi . U glavi deteta stvara se konflikt i dete razume da što manje kontakta ima sa targetiranim roditeljem to će više osigurati ljubav roditelja otuđivača. Dete razume da nekako mora da bira jednog roditelja i lagano počinje demonstrirati osećanja i ponašanja kao što su: ljutnja, bes i u poslednjoj tački mržnja prema targetiranom roditelju . U poslednjoj tački alijenacije dete odbija kontakt sa targetiranim roditeljem , vrlo verovatno i sa svim rođacima koji su u vezi sa tim roditeljem npr. ukoliko je dete otac otuđio od majke dete naposletku odbija kontakt ne samo sa majkom nego i sa bakom i dekom po majci. Dete je zapravo psihološki oteto, potpuno otuđeno od jednog roditelja i njegove familije iako nikada pre toga nije imalo loš odnos sa tim roditeljem . Otuđivanje dece se može desiti maltene preko noći . U svojoj psihoterapijskoj praksi sretala sam decu koja nakon tri dana provedena sa roditeljem koji otuđuje ne žele više nikakav kontakt sa drugim roditeljem sa kojim su do juče održavala normalan kontakt. Nakon ovakve psihološke otmice ostaju opustošene čitave familije. Dete ostaje opustošeno za ljubav jednog od roditelja , a taj roditelj i njegovi bližnji nose slike i sećanja na svoju ćerku ,sina, unuku ili unuka koji šeta živ ovom zemljom ali je tako dalek i verovatno njega ili nju neće videti više nikada tokom svojih života jer je dete psihološki potpuno oteto. Otuđivanje dece je najsuroviji vid porodičnog nasilja . Roditelj otuđivač je nasilnik , dete je oružje ili sredstvo kojim će se kazniti drugi roditelj – targetirani roditelj. Dakle dete i targetirani roditelj su ovde žrtve teškog i podmuklog oblika psihološkog nasilja .Ako ste se nekada zapitali kako izgleda i kako se oseća targetirani roditelj (roditelj od koga je dete otuđeno) u psihoterapiji, reći ću vam. Kopni jer je žrtva podmuklog vida porodičnog nasilja. Nasilja u kome niko nikoga ne tuče i ne udara. Nasilja u kome niko na nikoga čak ni ne viče. Nasilja u kome je sasvim tiho opustošena duša jednog roditelja i sasvim tiho opustošena duša jednog deteta . Deteta koje ne sme da prizna da želi da vidi drugog roditelja . Mora u sebi tu želju da uguši . Mora jer u svojoj glavi razume poruke koje mu šalje roditelj otuđivač . Da je drugi roditelj loš , da mora da ga izbaci iz života , da mora da ostane verno porodičnim zahtevima. Dete će se tako i ponašati ,a negde u sebi nadaće se da targetirani roditelj ipak neće odustati od njega kroz život iako će se prema njemu ponašati kao da ga više ne želi za majku ili za oca.

    ALIJENACIJA  je otuđenje od roditelja i to je kada jedan roditelj okreće svoju decu protiv drugog roditelja. Dela kao što su prebacivanje krivice na drugog roditelja, odbijanje da se povinuju posetama, blokiranje komunikacije sa drugim roditeljem, pa čak i traženje od deteta da izabere jednog roditelja u odnosu na drugog, svi su to znaci otuđenja od roditelja. Rezultat ovakvog uticaja je da deca razvijaju negativne i lažne stavove o drugom roditelju. Jedan otac je preuzeo dete posle bioskopa, odveo ga kući i sprečio majku da narednih 47 dana stupi u kontakt sa detetom tako što je u detetovom telefonu promenio majčin broj, tako da dete nije moglo da je kontaktira - rekla je Olga i dodala kako je to pravi primer kada roditelj suptilno onemogućava drugom roditelju da ostvari kontakt sa detetom.

Alijenacija je postala izuzetno rasprostranjena kako u svetu, tako i kod nas u poslednjih pet godina, rekla je advokatica Olga i objasnila da naše institucije još uvek jasno ne prepoznaju ovaj oblik nasilja.

- Najčešće ne prepoznaju ili zato što nisu dovoljne edukovani ili zato što ne žele to da prepoznaju, zato što alijenacija predstavlja naselje roditelja nad detetom. Ja se sa grupom kolega zalažem da alijenacija kao krivično delo uđu naš krivični zakonik, da bude kažnjivo - rekla je Olga Turčinović.

Osim što izaziva zabrinutost i frustraciju napadnutog roditelja, otuđenje od roditelja je štetno i za decu. Otuđenje od roditelja može dovesti do stanja koje se zove Sindrom roditeljskog otuđenja, u kojem deca razvijaju uverenje da je taj roditelj opasan. Neki psiholozi to čak nazivaju oblikom zlostavljanja.

ZAISTA JE STRASNO KAKVI SMO POSTALI. MAJKE NA SILU RAZBOLJEVAJU SVOJU DECU  DA BI IMALE NEKE FINANSIJSKE KORISTI ( MINHAUZEN SINDROM), ZATIM OBA RODITELJA OTUDJUJU DETE OD ONOG DRUGOG RODITELJA ( PO MENI TO TREBA BITI KAZNJAVANO I JESTE ZLOSTAVLJANJE) I  NA KRAJU TA JADNA UPLASENA DECA KOJA MISLE DA JE DRUGI RODITELJ OPASAN ZA NJEGA. STRASNO. 

NE RADITE TO SVOJOJ DECI!

DA LI POSTOJI AUSTRALIJA?

 ODGOVOR NA OVO PITANJE JE TESKO NACI. TAKODJE OVO PITANJE MOZEMO SMATRATI U NAJMANJU RUKU CUDNIM JER SE USKOLAMA UCI O KONTINENTU AUSTRALIJI RAVNOPRAVNO SA OSTALIM KONTINENTIMA. A ONDA GLEDAM SERIJU LOST I SLIKU MACKE (OSTALI SVET) KAKO SE IGRA SA LOPTOM (AUSTRALIJOM) PA SE ZAPITAM STA JE ISTINA. iSTINA JE I DA AUSTRALIJA UCESTVUJE NEKOLIKO GODINA UNAZAD NA PESMI EVROVIZIJE STO ISTO BUDI PITANJA ZASTO JE TO TAKO?

Na stranu čitav niz dokaza da je Zemlja elipsoidnog oblika, ali ravnozemljaši ne odustaju ni pred nizom problema koje model ravne ploče jednostavno ne može da objasni.

Uz neke elementarne stvari kao što je gravitacija (za koju tvrde da ne postoji), zalazak i izlazak sunca (za koje kažu da su samo privid), pomračenje Meseca (tu se već malo razlikuju u objašnjenjima, ali i tu pojavu smatraju zaverom), veliku rupu u njihovim ubeđenjima predstavlja i Antarktik.

Taj kontintent, prema njima, ne postoji; kažu da je reč o ledenom obruču oko diska. A svi koji kažu da su bili na Južnom polu ili su zavedeni ili namerno lažu.

A sada to isto tvrde i za stanovnike drugog najjužnijeg kontinenta - Australije. Nije jasno zašto su se okomili na najmanji kontinent, odnosno zašto i njega nisu ugurali na svoju ploču, tek Australija je na spisku stvari koje ne postoje, ali NEKO ili ONI (ko god to bio) žele da u nju verujemo.

"Australija ne postoji. To je izmišljotina u koju nas ubeđuju, da mislimo da je Britanija poslala negde svoje osuđenike, a zapravo su ih ukrcali na brodove i potopili. To je zataškavanje najvećeg masovnog ubistva u istoriji, koje je izvela jedna od najvećih imperija.

Australija ne postoji. Sve što zovu "dokazom" zapravo su dobro izrežirane laži i dokumenti koje su napravile najmoćnije svetske vlade. Vaš prijatelji iz Australije? To su sve glumci i kompjuterski hologrami, deo zavere da se obmane svet.

Ako mislite da ste bili u Australiji, grdno se varate. I piloti su deo zavere, zapravo su vas ostavljali na obližnjem ostrvu ili, u nekim slučpajevima, u delovima Južne Amerike, gde su očistili prostor i unajmili glumce da glume prave Australijance.

Australija je jedna od najvećih prevara ikada i svi ste obmanuti. Pridružite se pokretu danas i pokažite ljudima da su obmanuti

Uprkos svim dokazima, Australija ne postoji - bar ste takvu informaciju mogli da dobijete pre nekoliko dan od jednog popularnog četbota. U pitanju je Microsoft Bing, a neki korisnici su nedavno pisali da je ovaj četbot "naseo" na jednu od najluđih internetskih teorija zavere, koja negira postojanje čitavog kontinenta.

Nekoliko korisnika iz Australije (koji stvarno postoje), pisali su na društvenim mrežama da su, kada su pitali Bing da li Australija postoji, dobijali odgovor: "ne", uz linkove koji vode ka tekstovima koji podržavaju ovu teoriju zavere. Ovaj slučaj je na društvenoj mreži Bluesky objavio korisnik "Stilgherrian", kako je preneo Gardijan.

Neki su uspeli da dobiju isti rezultat, ali da budemo pošteni, drugi korisnici društvenih mreža su pisali kako je Bing tačno odgovorio, odnosno potvrdio je da ovaj kontinent zaista postoji.

Zapravo, korisnici koji su pretraživali pomoću "obične" četbot pretrage, dobili su netačnu informaciju, dok su oni koji su koristili Bing "kopilota" dobijali potvrdan odgovor kada su pitali da li Australija postoji, uz ogradu da postoje teorije zavere koje su raskrinkane.

Oglasio se ovim povodom i Microsoft, rekavši da su "svesni problema, da su ga istražili, i da rade na popravci". Čini se da su ga i popravili, jer smo isprobali, i Bing je u međuvremenu shvatio da je Australija ipak stvarna. Mislili ste da je teorija ravne zemlje najgluplja stvar koju ste čuli u 2021. Ili možda nešto o Kanonu Ili ste znali da Zoomersi imaju teoriju zavere da Hellen Keller nije stvarna ?

Na nesreću, zapravo smo našli na nešto još luđe. Postoji prava teorija zavere da doslovni kontinent Australije ne postoji. Šesta država po veličini na planeti. Sve mape su pogrešne. U njemu su ljudi koji lete avionima i astronauti koji Australiju vide iz svemira. Kopnene mase, ljudi, ničeg nema.

"Australija ne postoji ... Sve stvari koje vi nazivate "dokazima" zapravo su dobro izmišljene laži i dokumenti vodećih vlada sveta. Vaši australijski prijatelji? Svi su oni glumci i računarski generisane ličnosti, deo zavere da prevare svet".

Florid piše da je Australiju zapravo izmislila Britanija kako bi mogla da ubije desetine hiljada osuđenika, umesto da ih pošalje u zemlju na drugom kraju sveta.

Florid, koja živi u Stokholmu, takođe piše da je gotovo svaka osoba na svakom nivou uključena u masovnu šemu, uključujući pilote avio-kompanija, koji su u stvari vozili turiste samo na ostrva ili "u nekim slučajevima, delove Južne Amerike".

"To će biti samo kratki post, ali podivljala sam s njim i potražila neke činjenice i eto, tako je i završilo."  Fejsbuk je od tada obrisao objavu.

Većina ljudi prihvata da je 1770. godine Velika Britanija "pretendovala" na Australiju i počela da je koristi kao koloniju za osuđene kriminalce, uprkos činjenici da su Australiju već 65.00000 godina starosedeoci .

Izveštaj Buzzfid-a nastavlja da potvrđuje da je Australija zapravo stvarna: "Australija je, naravno, stvarna. Znam to jer sam trenutno u Australiji, u kancelariji sa 30-ak drugih ljudi koji su takođe u Australiji. Mogao bih da vam slikam sidnejski lučki most, ali ne želim da napustim kancelariju. " 

UVEK SE VRACAM TEORIJAMA ZAVERE ZATO STO SAM NAUCILA DA JE NEKI NJIHOV DEO IPAK ISTINA.  AUSTRALIJA POSTOJI KAO I SVI OSTALI KONTINENTI U NEBESKOM KOMPKUTERU NEKIH SVEMIRACA. ZASTO BAS AUSTRALIJU PROZIVAJU DA NE POSTOJI NE ZNAM ALI SAM SIGURNA DA RAZLOG POSTOJI. ZAO MI JE STO TAKO MALO ZNAMO O SVETU OKO NASMA KOLIKO NAM SE CINILO DA NIKAD NISMO BILI INFORMISANIJI..

I POSLE SVEGA PATISPANJ II

 DESILO SE VEC JEDNOM DA SAM ODUSTALA OD PISANJA BLOGOVA. I EVO OPET SAD PRE NEKI DAN CVRSTO RESIM DA NE PISEM BLOGOVE. MEDJUTIM, NEDOSTAJU MI TE TAKO IDEMO DALJE. NE VREDI JACE JE OD MENE.

LETO JE i trebala bih samo opustene teme, ali ne vredi. Ovih dana na fejsbuku mnogo se pise o pinealnoj zlezdi. Malo sam prekopala ievo price o njoj.

Pinealna žlezda/epifiza je jedna od najvećih tajni dugo skrivana od nas. Mala žlezda u središtu mozga, na prvi pogled izgleda daleko manje značajna nego što zaista jeste. Do pre nekoliko decenija moderna nauka je epifizu potpuno ignorisala, smatrajući je zakržljalim ostatkom nekadašnjeg organa.

Međutim, ispostavilo se da je ona ne samo aktivna već i da, zajedno sa hipofizom, igra jednu od ključnih uloga u organizmu, i na fizičkom i na duhovnom nivou. 

Kontroliše unutrašnji sat, reguliše san, povećava našu intuiciju. Kada epifiza oslabi, započinje proces fizičkog i psihološkog starenja.

Pinealna žlezda ili epifiza je mala endokrina žlezda veličine zrna pirinča, oblika borove šišarke. Nalazii se između dve moždane hemisfere, u samom geometrijskom centru mozga. Od latinske reči “pinea” nastao je njen francuski naziv – “pinéal” što zapravo znači – “kao borova šišarka”.

Simbol šišarke, zapravo, predstavlja prikaz uzdizanja energije od prve, korenske čakre , uz kičmu, ka vrhu glave odnosno do pinealne žlezde (šišarke). Poznavanje procesa uzdizanja ove energije omogućava dostizanje prosvetljenja. Ovaj proces dovodi do širenja svesti i uzdizanja na viši nivo postojanja.

Epifiza, nekada poštovano oruđe vidovnjaka i mistika, uglavnom je uspavana a njena božanska namena delimično je izgubljena tokom vekova. Ipak, stvari se polako menjaju. Danas se pinealna žlezda prepoznaje kao žlezda koja ima jednu od glavnih uloga u svakom aspektu funkcionisanja ljudskog tela.

Ova sićušna žlezda:

• igra značajnu ulogu u ritmu smenjivanja sna i budnog stanja,
• utiče na naše ponašanje,
• utiče na donošenje odluka,
• utiče na doživljavanje stvarnosti,
• od suštinskog je značaja za psihološki razvoj i duhovno buđenje čoveka. 

Deluje kao merač svetlosti u telu. Prima informacije o svetlosti kroz oči, a zatim šalje hormonske poruke telu. Prenosi informacije o dužini dnevnog svetla (cirkadijalni ritam), govori svakom delu telu da li je svetlo ili mračno napolju, u kom godišnjem dobu se nalazimo i daje informaciju o dužini dana odnosno noći.

Ako bi smo se potpuno umakli iz tehnikom premreženog okruženja (trenutno nezamislivo) – telefona, kalendara, časovnika – vrlo brzo bismo shvatili vitalnu ulogu koju ova žlezda ima u održavanju naše veze sa prirodom. 

• Osim funkcija povezanih sa fizičkim, današnji naučnici, ali i psihoterapeuti, potvrđuju da je pinealna žlezda mesto sa koga se povezujemo sa našim višim bićem. 
• To je onaj onostrani deo naše duše koji reaguje na duhovne nadražaje, koji je okrenut isključivo onostranom. 
• Ona je otvor za svetlost koja dolazi iz nas samih i naših duhovnih delova, i osluškujući je možemo utvrditi šta je u dubini naše duše. Epifiza utiče i na naše nagone ali i instinkt, za koji znamo da, ako mu se prepustimo, može nam nepogrešivo reći kuda idemo.

  Funkcionalni znaĉaj epifize nauĉni svet je oduvek dovodio u pitanje. Na poĉetku ovog veka, opisali su je kao “višak” u mozgu koji ničemu ne služi jer predstavlja zakržljali deo nekadašnjeg organa. Međutim, istraživanja su pokazala, da uprkos svojoj veličini, epifiza ima mnogo funkcija i aktivna je. 

  Kao i kod svake žlezde, funkcija pinealne žlezde je lučenje hormona, u ovom slučaju melatonina, veoma značajnog hormona koji utiče na ritam spavanja i budnosti a time i na funkcionisanje čitavog organizma. Melatonin se luči noću (zato se deci kaže da dok spavaju rastu), što znači da organizam, odnosno epifiza, “prepoznaje” kada je dan a kada noć.

  U stvari, pinealna žlezda “dešifruje” svetlost, tako što prima svetlosne informacije (preko hipotalamusa) a zatim luĉi hormone koji su prenosioci poruka i kao takvi imaju ogroman uticaj na um i telo. Više o ovome u tekstu “Melatonin, serotonin i cirkadijalni ritam“,

  To znači da je njena aktivnost, koja je direktno povezana sa promenom svetlosti u okruženju, prevashodno usmerena ka slanju informacija organizmu o dužini trajanja dnevne svetlosti.

  Takođe obaveštava telo da li se dani skraćuju ili produžavaju i koje je godišnje doba . To omogućava našem telu da ostane u skladu sa prirodom, a samim time bude u mogućnosti da se pripremi za promene koje će se u prirodi oko nas, uskoro odigrati. 

  Epifiza kontroliše naš biološki časovnik i određuje vreme kada ćemo ući u pubrtet. Takođe određuje i koliko će naš imuni sistem biti jak u borbi protiv različitih bolesti.

  Dakle, da bi ljudski organizam dobro funkcionisao potrebna mu je svetlost (uticaj svetlosti na telo  je predmet proučavanja mnogih, mnogih naučnika) odnosno usklađenost sa prirodnim ritmovima smenjivanja dana i noći.

  Međutim, moderna tehnologija, korišćenje fluorescentnog osvetljenja, nošenje naočara za sunce, upotreba losiona za tamnjenje i svakodnevni, često dug, boravak u zatvorenim prostorijama, vrlo nepovoljno utiču na aktivnost epifize.

  Zbog lošeg i nepravilnog načina zivota, nepravilne ishrane (industrijska i GMO hrana) i nekontrolisanog korišćenja moderne tehnologije, vremenom, dolazi do kalcifikacije PINEALNE ZLEZDE.

  CETIRU JAHACA APOKALIPSE NAPADAJU PINEALNU ZLEZDU;

  ALUMINIJUM, GLIFOSAT,FLUORID I WI-FI .

  Trovanje covecanstva traje decenijama unazad napadom na covekov imunitet i pinealnu zlezdu1

  TAKO NASTAVLJAMO PRICE O SVETU OKO NAS. LEPO JE VRATITI SE .
  

I POSLE SVEGA PATISPANJ

 TO JE TO. POSLE DESET GODINA SHVATILA SAM DA SE VESTI PONAVLJAJU. DA SVE STO NASA PERCEPCIJA 'VIDI'  POSTOJI U NASEM ILI NEKOM UNIVERZUMU ODUVEK I ZAUVEK JER PROSTOR I VREME SU BESKONACNI. COVEK JE OGRANICIO PROSTOR I VREME KAO I SVOJ UM. KAD BI VISE LJUDI USPELO DA OTVORI SVOJ UM I PROSIRI SVOJU PERCEPCIJU SVET BI DRUGACIJE FUNKCIONISAO. KAKO SMO MI SAMO ' KOMPJUTERSKA IGRICA' NA 'NEBESKOM KOMPJUTERU ' TAKO I MORA DA BUDE. KAO MATRIX KAO IGRICA. I DRUGACIJE NE MOZE.

ZATO OVI MOJI BLOGOVI IDU U VREMNSKU KAPSULU . PERIOD OD 2014 DO 2024 GODINE ZAPISAN JE NAJBOLJE STO SAM MOGLA I KOLIKO JE MOJA PERCEPCIJA SVETA DOZVOLJAVALA. MOZDA SAM USPELA DA SAGLEDAM NEKE STVARI VISE NEGO DRUGI LJUDI, MOZDA I NE. BEZ OBZIRA NISAM ZADOVOLJNA NIMALO SVETOM U KOME ZIVIMO. NI DRUSTVO NI PRIRODA NISU DOBRO. I VEROVATNO SU NAM NAMETNULI I TAJ OSECAJ KRIVICE DA JE COVEK USTVARI SVE TO POKVARIO. I JA SAM TO DO SKORO MISLILA. SADA VISE NE.

 MOZDA JE TO I RAZLOG STO NECU VISE DA PISEM BLOGOVE. ETO NISAM IZDRZALA NI DO KRAJA GODINE. NEDOSTAJACE MI SIGURNO ,ALI SVE VISE MI JE JASNO DA SE PRICA VRTI U KRUG STO I NIJE ZANIMLJIVO.

ZDRAVO MI BILI SVI KOJI STE CITALI MOJE BLOGOVE. 

NE MOGU DA VAM POZELIM NI BOLJI ZIVOT ,NI SRECU NI ZDRAVLJE, O PARAMA I DA NE PRICAM. MOGU SAMO DA VAM KAZEM HVALA STO STE SAMNOM PODELILI JEDAN PERIOD NASIH ZIVOTA.

ISTORIJA LECENJA

 NEKAD SU DOKTORI ,A PRE NJIH BERBERINI  RECIMO LECILI LJUDE NA  VRLO CUDNE NACINE. SVAKAKO MEDICINA I  TEHNOLOGIJA SU SE RAZVIJALE, LECENJE JE POSTALO 'HUMANIJE'. ZASTO POD NAVODNICIMA. PA RECIMO PUSTANJE KRVI, ELEKTROSOKOVI, LOBOTOMIJA I MNOGE DRUGE NACINE LECENJA GLEDAMO SA UZASOM JER JE TESKO IH GLEDATI ZAISTA. DANAS GUTAMO PILULE. NIKOM NIJE TESKO NI DA GUTA NI DA GLEDA. POSTOJE PILULE ZA SVE, A CAK I KAD NE POSECUJETE DOKTORE NA TV-U CE VAM PONUDITI PILULE ZA SVE VASE PROBLEME. OGROMNA RAZLIKA SVAKAKO ALI DA LI SU PILULE ZAISTA DOBRE ZA LJUDSKU VRSTU I TO OD NAJMANJE BEBE DO NAJSTARIJEG COVEKA? NE BIH BAS REKLA.

Лоботомија

Почетком 20. века лекари су били потпуно неприпремљени за лечење пацијената оболелих од менталних болести, који су у то време преплављивали болнице. Један од третмана који је био популаран 30-их година прошлог века је лоботомија, одстрањивање делова мозга да би се сузбили депресивни симптоми.Чак и у то време, знало се да је ова пракса опасна, јер је често остављала пацијенте са трајним инвалидитетом и уништавала њихове способности функционисања, памћење и личност. Ипак, само у Америци је више од 40.000 људи било изложено лоботомији, често без свог пристанк

Eлектрошокови

Познати и као електроконвулзивна терапија (ЕЦТ), третмани електоршоковима су први пут коришћени 40-их година прошлог века као алтернатива за лоботомију, за лечење разних облика депресија и манија, а најчешће се примењивала у лечењу хистерије.

Електроконвулзивна терапију је била оштро критикована у јавности због претпоставке да повећава ризик од самоубистава код пацијената који су лечени на овај начин. Један од њих је био и Ернест Хемингвеј. Код терапије електрошоковима је постојао је и проблем етичке природе, због недостатка сагласности лечених и немогућности да се давањем анестезије ублажи бол који пацијенти трпе током третмана.а.

 

Трепанација

 

Хируршка метода која је подразумевала бушење лубање да би се смањио притисак на мозак се користила у лечењу епилепсије, менталних поремећаја и мигрене. То је, такође, био уобичајени захват приликом физичких повреда главе. Ова метода је често била фатална, због инфекција мозга које су настајале као директна последица бушења лобање у нехигијенским условима.

Пракса скидања делова лобање ради ублажавања притиска на мозак и данас се користи, али са анестезијом и са много више хуманости него што је то био случај у средњем веку.

Секс са девицом за лечење сифилиса

Застрашујући мит да се неко ко је „инфициран друштвеном болешћу“ може излечити путем сексуалног односа, датира још из 16. века. Тада је уведена пракса да се мушкарци лече од сифилиса и гонореје тако што ће имати сексуални однос са девицом.

Са овим бизарним „лечењем“ се наставило и данас, на жалост, у неким деловима Африке, што за последицу има бројне пријављене случајеве силовања девојчица.

Радиоактивни радијум

Откриће овог радиоактивног елемента је довело до настанка читаве индустрије производа базираних на радијуму. Чак се појавила и реклама која је промовисала предности припремања и козумирања радиоактивне воде, која се пила код куће за лечење разних обољења.

То је трајало све док радници коју су правили производе од радијума нису почели да умиру у мукама.

Ињекције парафина

У раним верзијама третмана ботоксом, лекари у 19. веку су користили ињекције од парафинског воска како би пеглали боре и повећавали груди. Восак се временом учвршћавао и претварао у густе, болне парафинске грудве.

Пуштање крви

Доктори из средњевековног доба класификовали су четири врсте личности (темперамента): сангвиник, колерик, меланхолик и флегматик. Они су веровали да би недостатак било ког од ова четири темперамента довео до нарушавања човековог здравља. Сматрали су да болесни људи имају сувише крви која изазива дисхаромнију међу њиховим темпераментима и да је једини начин лечења испуштање одређене количине крви. То се радило на два начина: или помоћу пијавица или засецањем делова тела.Пијавице се и данас користе у неким законитим медицинским процедурама и у алтернативној медицинској пракси, веома популарној код холивудских и музичких звезда и других богаташа.

Лечење изметом

Животињски измет се дуго користио за лечење различитих болести и за прављење многих лекова, чак до касног 19. века. У викторијанско доба постојао је лек за смањење бола у грлу који је садржао исушени измет пса, а древни Египћани су користили балегу магарца, краве или газеле у бројне медицинске сврхе.

Понекад су ове методе доводиле до тровања, а некада би бактерије из измета заиста имале лековито дејство

.Uvod Puštanje krvi u cilju lečenja praktikuje se bar oko tri hiljade godina i bilo je jedan od najčešćih metoda lečenja uopšte. Sadržaj Terapijska vrednost puštanja krvi nije dovođena u pitanje sve do XIX veka. Tada je puštanje krvi kao način lečenja počelo postepeno da se napušta, ali se još uvek praktikuje u arapskoj i tradicionalnoj kineskoj medicini, dok se u 'zapadnoj' medicini zadržalo za svega nekoliko indikacija. Puštanje krvi se zasnivalo na verovanju da se njim popravlja poremećena ravnoteža u telesnim sokovima, tzv. 'humorima' i da se njim odstranjuju suvišna količina krvi i štetni dimovi ('pneume') koji se nagomilavaju u organizmu. Puštanje krvi je bilo indikovano u lečenju skoro svih poznatih bolesti, čak i očigledne anemije. Ono je izvođeno skarifikacijom u kombinaciji sa vantuzama, flebotomijom, tj. venesekcijom (retko arteriotomijom) i primenom pijavica. Puštanje krvi su u raznim periodima praktikovali sveštenici, lekari, berberi, posebno tzv. berberi-hirurzi, ali i laici. Najčešće je puštano od pola do dva litra krvi, nekad i više. Kod daleko najvećeg broja bolesnika puštanje krvi je imalo štetne posledice po zdravlje bolesnika, a uzima se kao pouzdana činjenica da je kod nekih bolesnika ono bilo fatalno ili je snažno doprinelo takvom ishodu. U XX veku, u naučnoj, tzv. 'zapadnoj' medicini, puštanje krvi je još uvek praktikovano u lečenju hipertenzije, teške srčane slabosti i edema pluća, ali su i te indikacije vremenom napuštene. Zaključak Danas se puštanje krvi kao način lečenja praktikuje samo kod policitemije, hemohromatoze i nekih oblika porfirije, a pijavice se još uvek tu i tamo koriste u replantacionoj i plastičnoj hirurgiji, vrlo retko u nekim drugim specifičnim okolnostima.

 

Puštanje krvi

 

Puštanjem krvi lečili su se mnogi problemi, uključujući i glavobolje i groznica. Pre hiljadu godina, lekari bi koristili posebne instrumente, nekad čak napravljene od drveta, kako bi otvorili venu pacijenta i pustili mu krv. Ta praksa je bila uobičajena zato što su lekari verovali da sve bolesti potiču od viška krvi u sistemu i da u ljudskom organizmu treba da se uspostavi ravnoteža između elemenata vatre, vode, vazduha i zemlje, odnosno krvi, sluzi, žute i crne žuči. 

 

Otpuštanjem dela krvi iz tela, ta četiri elementa bi se ponovo vratila u ravnotežu. 

 

"Srećnici" među pacijentima dobijali su terapiju pijavicama, a taj oblik terapije napušten je tek u drugoj polovini 19. veka.

 

Hidroterapija

 

Hidroterapija korišćena je za lečenje mentalnih oboljenja u mnogim ustanovama s početka 20. veka. Tada se verovalo da voda može predstavljati adekvatan lek, jer u zavisnosti od temperature, izaziva različite reakcije u telu. Ipak, ova terapija nije predstavljala opuštajuće kupke i osvežavajuće plivanje u prohladnom bazenu. Hidroterapija podrazumevala je uranjanje u kupke, koje je trajalo satima, a ponekad i danima, obično u malim prostorijama s malo ili nimalo svetlosne i zvučne stimulacije. 

 

Koristili su i tople ili hladne obloge u koje su umotavali celo telo pacijenta na po nekoliko sati.

 

Urinoterapija

 

Ispijanje sopstvenog urina u terapeutske svrhe možda zvuči odvratno, ali neki ljudi veruju da ta praksa pomaže u lečenju nekih bolesti. Urinoterapiju je popularizovao britanski naturopata Džon V. Armstrong, čija je porodica štošta lečila urinom. Zagovornika ovog tretmana ima i danas, a oni tvrde da urin sadrži antitela potrebna za borbu protiv različitih bolesti. Naravno, ne postoji naučna studija koja bi potkrepila ove tvrdnje.

 

Lečenje živom

 

Živa je otrovan metal, ali je nekada korišćena kao eliksir i topikalni lek. Persijci i Grci koristili su je jer se lako razmazivala, a kineski alhemičari su mešali tečnu živu i crveni sulfid žive, kako bi "produžili život i vitalnost". Neki su čak verovali da omogućava ljudima da hodaju po vodi i imaju večni život. Korišćena je i u lečenju sifilisa, zbog čega su mnogi pacijenti umirali od oštećenja bubrega i jetre.

 

Insulinski šok

 

Insulinski šok, poznat i kao terapija insulinskom komom, bila je jedna od prvih uspešnih terapija za šizofreniju. Međutim, ona je bila izuzetno neprijatna i opasna za pacijenta. Insulin bi se najpre koristio za smanjenje osećaja anksioznosti, nervoze, tremora, povraćanja i gubitka kilograma, a onda bi se doze povećale i pacijent bi zapadao u nesvesno stanje, posle čega bi bio manje agresivan. Insulin je korišćen u terapiji pacijenata sa šizofrenijom, jer bi privremeno nakon buđenja iz kome psihotične misli nestale.

 

Buđav hleb

 

ListVerse piše da se buđav hleb koristio u mnogim zemljama, među kojima i u Srbiji, za sprečavanje infekcije. Kora buđavog hleba stavljala se na kožu glave stanovnika Egipta, jer se verovalo da ima lekovita svojstva.  Ujedno, bila je to prva i najprimitivnija upotreba antibiotika u borbi protiv bolesti. Iako više ne jedemo buđav hleb, iz njih dobijamo antibiotike koji nas leče od mnogih infekcija.

 

Lobotomija

 

Lobotomija je hirurška procedura u kojoj se razdvajaju nervni putevi u čeonom režnju od ostatka mozga. Ovaj tretman korišćen je za lečenje šizofrenije, bipolarnog poremećaja i drugih mentalnih bolesti. Rezultati su ponekad bili obećavajući, ali je kod mnogih pogoršala stanje. 

 

Američki neurolog Valter Džekson Frimen II zamenio je proceduru takozvanom transorbitalnom lobotomijom. Ona je podrazumevala guranje nečeg što podseća na bodež za led, kroz očnu duplju pacijenta i probijanje kosti koja razdvaja očnu duplju od frontalnog režnja. 

 

Lobotomije su kasnije zamenili mnogo efikasniji lekovi poput antidepresiva i antipsihotika.

 

Hemiglosektomija

 

Glosektomija je procedura uklanjanja jezika, ali hemiglosektomija podrazumeva uklanjanje samo jednog njegovog dela. To je oblik lečenja kojim su lekari u prošlosti pokušavali da poprave govorne mane. Nemački hirurg Johan Fridrih Difenbah skraćivao je pacijentima jezik, sve dok procedura nije proglašena ilegalnom, pošto su mnogi ljudi umirali tokom zahvata.

 

Elektrokonvulzivna terapija

 

ECT ili elektrokonvulzivna terapija, poznata je i kao šok terapija, a korišćena je u lečenju psihijatrijskih poremećaja. Ona podrazumeva upotrebu strujnih udara na mozak pacijenta, a u tridesetim je prvenstveno korišćena u lečenju depresije. Dve elektrode stavljane su pacijentima na slepoočnice, a kroz glavu im je puštana naizmenična struja. Pacijenti su bili izloženi terapijama po tri puta nedeljno. Upotreba ECT-a čak je pojačana sedamdesetih godina, kada je pronađen način da pacijenti dobiju adekvatnu anesteziju.

 

Trepanacija

 

Trepanacija je možda i najgori tretman ikad korišćen u lečenju. Ovaj proces podrazumeva bušenje rupe u lobanji i izlaganje jednog dela mozga. U drevna vremena verovalo se da se čovek na taj način oslobađa od zlih duhova, a rupe su bušene oštrim kamenim bodežima. Krajem srednjeg veka počela su da se koriste metalna svrdla u tu svrhu, koja su olakšala bušenje lobanje.

KAD SVEMU DODATE I ORTOPEDSKA POMAGALA OD NAJRAZLICITIJIH MATERIJALA I BUKVALNO ZA SVE DELOVE TELA ( DO VESTACKIH PROTEZA ZA ZUBE) NIJE DA NE NEKADASNJI DOKTORI NISU IMALI SA CIME DA RADE. MOZDA ME ZATO SAD CUDI STO DOKTORI MNOGO VISE ZNAJU O LJUDSKOM TELU, STO IMAJU DOSTUPNA SVA CUDA NOVE TEHNOLOGIJE PA OPET LJUDI UMIRU OD RAKA I MNOGIH DRUGIH BOLESTI, A DA NE POMINJEM PANDEMIJE NASTALE IZ LABARATORIJE. 

STA SAM ZAPRAVO HTELA DA KAZEM.? DA KAD  BI   DOKTORI DANAS  ULOZILI TOLIKO TRUDA KOLIKO SU NEKAD DOKTORI ULAGALI DA POMOGNU PACIJENTIMA BILO BI MANJE I BOLESTI I SMRTI OD BOLESTI!

STA CE NAM TELEFONI

 ETO I JA SAM NAVIKLA DA  TEHNOLOGIJA TOLIKO NAPREDUJE DA SE VISE NE MERI GODINAMA PRELAZAK JEDNE TEHNOLOGIJE NA DRUGU NEGO MESECIMA, A NE BI ME IZNENADILO DA SE MENJA I NA DNEVNOM NIVOU.  DOK SU PRVOBITNOM COVEKU ZA   PRONALAZAK TOCKA TREBALE HILJADE GODINA, A ZA PRVI AUTOMOBIL STOTINE ONDA JE ZAISTA FASCINANTNO KOJOM BRZINOM SE RAZVIJA SAVREMENA  TEHNOLOGIJA. TAMAN SMO SE TOLIKO SRODILI SA NASIM MOBILNIM TELEFONIMA KAO DA IH IMAMO ODUVEK KAD ONO - NECE NAM VISE BITI POTREBNI. NEVEROVATNO.

A KO TO TVRDI? ILON MASK KO CE DRUGI

.Milijarder i tehnološki inovator Ilon Mask predviđa budućnost u kojoj će mobilni telefoni postati prevaziđeni.

U odgovoru na platformi X, Mask je istakao: "U budućnosti, neće više biti telefona, samo Neuralink-ova".

Neuralink je jedna od Maskovih kompanija, koja se bavi razvojem čipova/implantata za mozak. Kompanija je već počela sa testiranjem moždanih implantata na ljudima i ne planira da se zaustavi.

Maskova objava je bio odgovor na AI-generisanu fotografiju, na kojoj Mask drži telefon dok mu je na čelu iscrtan dizajn neuronske mreže.

Tokom januara, Mask je objavio da je prva osoba dobila Neuralink implantat u mozgu, a to je bio 29-godišnji Noland Arbo. Nedavno je Mask na X-u objavio i da Neuralink prima prijave za drugog učesnika, koji će dobiti neuralink implantat sa nazivom Telepathy (telepatija). On daje vlasniku mogućnost da kontroliše pametni telefon ili računar koristeći moć misli i prvenstveno je kreiran za ljude koji su izgubili sposobnost da koriste svoje udove.U martu je prvi pacijent sa implantom pokazao kako igra šah “snagom misli”.

Istovremeno, Musk je najavio moždani implantat Neuralink, koji je zamišljen kao uređaj koji omogućava slijepim ljudima da vide – ovaj projekat se zove Blindsight.

 Preko 70% svetske populacije koristi mobilne telefone. Najviše pretplatnika ima u Italiji, gde svaki drugi građanin ima dva telefona, odnosno 147% Italijana koristi mobilni telefon, sledi Rusija sa 146%, zatim Nemačka 130%, itd. Zanimljivo je da samo 89% Amerikanaca ima mobilni, a u Kini svega 56%. U Srbiji je broj pretplatnika odavno premašio populaciju, pa kod nas čak 129% ljudi koristi mobilni telefon, odnosno na svake tri osobe dolazi po četiri mobilna telefona.

Jedan skorašnji izveštaj pokazao je da odrasle osobe u SAD proveravaju telefon u proseku 344 puta dnevno, svaka četiri minuta, i na svom uređaju provode ukupno skoro tri sata dnevno.

Problem za mnoge od nas je da jedan brzi zadatak na telefonu dovodi do brzog proveravanja mejla ili fidova društvenih mreža i odjednom smo uvučeni u beskrajno skrolovanje.

To je vrzino kolo.

Što korisniji naši telefoni postaju, to ih više koristimo.

Što ih više koristimo, gradimo više neuralnih puteva u mozgu koji dovode do toga da posežemo za telefonom za bilo koji zadatak koji obavljamo - i to više osećamo potrebu da proveravamo telefon čak i kad ne moramo.

Nastranu zabrinutost zbog konkretnih vidova našeg hiperpovezanog sveta, kao što su društvene mreže i njihovi sve hiper-realističniji filteri lepote, šta naša zavisnost od ovih uređaja uopšte radi našem mozgu?

Je li sve samo štetno po nas ili ima i nekih dobrih strana?

Ono što znamo je da prosto odvraćanje pažnje proveravanjem telefona ili primećivanjem notifikacije može da ima negativne posledice.

To ne iznenađuje previše; mi znamo da, generalno gledano, multitasking škodi pamćenju i performansama.

Jedan od najopasnijih primera je korišćenje telefona u vožnji.

Jedna studija pokazala je da je najobičniji razgovor preko telefona, čak ne ni slanje poruka, dovoljan da vozači sporije reaguju na putu.

Isto važi i za svakodnevne zadatke čiji ulog nije toliko visok.

Učesnicima druge studije bilo je dovoljno samo da čuju notifikaciju kako kaže „ding" da bi učinak zadatka koji su obavljali bio mnogo gorilošiji - gotovo jednako loš kao kod učesnika koji su razgovarali ili pisali tekstualne poruke tokom obavljanja tog zadatka.

Posledice ne ostavlja samo korišćenje telefona - na način na koji mislimo može da utiče samo njegovo prisustvo.

U jednoj skorašnjoj studiji, na primer, istraživači su tražili od učesnika da ostave telefone pored sebe tako da budu vidljivi (na radni sto, npr.), da ih ostave negde u blizini ili van vidokruga (u torbi ili džepu, npr.), ili u drugoj prostoriji.

Učesnici su potom obavljali niz zadataka da bi se testirala njihova sposobnost da obrade ili zapamte informacije, njihova sposobnost rešavanja problema i njihova usredsređenost.

Ispostavilo se da im je učinak bio mnogo bolji kad su im telefoni bili u drugoj prostoriji nego u blizini - bilo da su bili vidljivi, uključeni ili ne.

Isto je važilo uprkos tome što je većina učesnika tvrdila da svesno ne razmišlja o svojim uređajima.

Puka blizina telefona, čini se, doprinosi „odlivu mozga".

Naš mozak bi podsvesno mogao predano da radi na tome da sputa želju da proverimo telefon ili konstantno nadgleda okruženje da vidi da li treba da proverimo telefon (npr. čekanje na notifikaciju).

U svakom slučaju, ova odvraćena pažnja može da oteža obavljanje bilo čega drugog.

Jedino „rešenje", otkrili su istraživači, jeste ostaviti uređaj u drugoj prostoriji.

To su loše vesti (neke od).

Ali - kao što su istraživači nedavno otkrili - naša zavisnost od uređaja može da ima i nekih dobrih strana.

Na primer, vlada verovanje da oslanjanje na telefone atrofira našu sposobnost pamćenja.

Ali možda nije baš toliko jednostavno.

U jednoj skorašnjoj studiji, dobrovoljcima je pokazan ekran sa krugovima obeleženim brojevima koje je trebalo da prebacuju na jednu ili drugu stranu.

Što je veći broj na krugu bio, to će dobrovoljac biti više plaćen ako ga prebaci na pravu stranu.

U polovini testa, učesnicima je bilo dozvoljeno da beleže, na telefonu, koji krugovi treba da idu na koju stranu.

U drugoj polovini, morali su da se oslanjaju samo na sopstveno pamćenje.

Ne iznenađuje da je mogućnost pristupa digitalnim podsetnicima pospešilo njihov učinak.

Šta je ono što više iznenađuje?

Kad su koristili podsetnike, učesnici se nisu bolje sećali samo krugova veće vrednosti koje su zapisali - sećali su se i krugova niže vrednosti koje nisu zapisali.

Istraživači misle da, time što su poverili najvažnije informacije (visoke vrednosti) vlastitom uređaju, pamćenje učesnika bilo je slobodno da pohrani informacije niže vrednosti.

Kao što biste mogli da očekujete, uz ubrzani rast naše društvene zavisnosti od ovih uređaja svake godine, istraživanja imaju velikih problema da se sustignu.

LOSA STRANA

Kad više nisu imali pristup podsetnicima, pamćenje krugova niže vrednosti je ostalo - ali više nisu mogli da se sete onih veće vrednosti.

Proći će mnogo godina istraživanja pre nego što ćemo moći tačno da znamo šta naša zavisnost od uređaja čini snazi naše volje i kogniciji na duže staze.

Za to vreme, međutim, postoji još jedan način na koji možemo da ublažimo njene efekte.

A to ima veze sa načinom na koji razmišljamo o vlastitom mozgu.

Kao što je moj bivši kolega Dejvid Robson napisao u knjizi Efekat očekivanja, skorašnje istraživanje dovelo je u pitanje verovanje da, ako ispoljimo snagu naše volje na jedan način (što će reći, podsvesno se odupremo proveravanju našeg telefona), mi „tanjimo" naše ukupne rezerve i značajno otežavamo koncentrisanje na drugi zadatak.

Ali, piše, on, to umnogome zavisi od našeg verovanja.

Pojedinci koji misle da naš mozak ima „ograničene" kapacitete (kao što je da opiranje jednom iskušenju otežava opiranje drugom) zaista će biti skloniji da iskažu taj fenomen na testiranju.

Ali kod onih koji misle da što se više opiremo iskušenju, više ojačavamo kapacitet da nastavimo da se opiremo tom iskušenju - naš mozak, drugim rečima, ima neograničene resurse - ispoljavanje samokontrole ili mentalnog umora na jednom zadatku ne utiče negativno na njihov učinak na sledećem.

Još fascinantnije od toga, da li imamo ograničeni ili neograničeni pogled na mozak moglo bi da bude uglavnom kulturološko pitanje - zapadnjačke zemlje poput SAD su sklonije da misle da su sposobnosti uma ograničene za razliku od drugih kultura, kao što je Indija.

Šta sam zaključila na osnovu svega ovoga?

Da bih smanjila bezumno posezanje za telefonom, nastaviću da vežbam da ga ostavljam u drugoj prostoriji.

Ali ću se i neprestano podsećati da moj mozak ima više resursa nego što mislim - i da svaki put kad se oduprem iskušenju da proverim telefon, gradim nove neurološke puteve koji će mi olakšati da se u budućnosti oduprem tom iskušenju, a možda i nekim drugim.

 

Da li ste nekada osetili neverovatnu povezanost sa nekom osobom čak i kad anije u vašoj blizini? Možete li da se povežete sa nekim mislima i da imate slične misli i poruke koje jedno drugom želite da saopštite, a da ne izgovorite nijednu reč? Ako sebe prepoznajete u ovome, imate snažnu telepatsku vezu sa nekom osobom.

Kada dvoje ljudi uspostave telepatsku vezu, oni mogu biti povezani čak i kada su miljama daleko. Ljudski mozak je sposoban da čini čuda. Jedno od ovih čuda je telepatija. Telepatija prevazilazi pojmove vremena i prostora i omogućava komunikaciju bez kontakta i bez verbalne komunikacije.

Sledeći znakovi pokazuju da ste sa nekim snažno povezani telepatski:

– Uvek znate šta rta osoba misli ili oseća, čak i kada nije pored vas. Vaša međusobna energija je jaka, snažno ste povezani mislima, da osećate jedno drugo u celosti.

– Kada vam je neko blizak u opasnosti ili mu se dešava nešto važno, osetićete to. Takođe možete osećati strah ili bol koji se javlja kod druge osobe.

– Tišina sa nekim može biti puna ljubavi.

– Neko ti daje osećaj sigurnosti. Čak i kada ste u nezgodnoj situaciji, osećate prisustvo nekoga, iako ta osoba fizički nije pored vas.

Telepatija svakako jeste prenos talasa ljubavi i bliskosti, i ne treba je ignorisati. Kada vam se pojavitaj unutrašnji glas i golicanje koje vas povezuje sa nekom osobom, pozovite joj, saopštite svoje osećanja, razgovarajte. Emotivne odnose treba stalno razvijati, dve duše mogu postati jedno – tek

Takva osećanja se mogu pripisati telepatiji.

Ako je ljudski mozak sposoban za telepatiju, zamislite šta bi sve čovek mogao da uradi kada bi bio svestan svoje prave moći i koristio svoje mentalne sposobnosti za najviše dobro?

UVEK UKAZUJEM POVERENJE MASKU KAO OSOBI KOJA IMA SIRI POGLED I OTVOREN UM POTPUNO. OD NJEGOVOG PRIVATNOG ZIVOTA SE POTPUNO OGRADJUJEM. A NJEGOVE IDEJE SU SE I DO SADA POKAZALE  IZUZETNO DOBRO. PA AKO SPOJI TLEPATIJU I IMPLANT KOJI CE BITI KAO MOBILNI UREDJAJ (TELEFON) NEKA - TO JE POTPUNO U REDU!

EGO I SUJETA

 TREBA IMATI SVOJE 'JA'. TO JE U REDU. ALI IMATI VELIKU KOLICINU EGA SVAKAKO NIJE DOBRO KAO I SVE CEGA JE VISE. TO NANOSI STETU OKOLINI ALI I SAMOJ OSOBI. EGO MOZE DA BUDE KORISTAN,MEDJUTIM NJEGOVA ULOGA U MNOGIM SEGMENTIMA ZIVOTA NANOSI MNOGO VISE STETE NEGO KORISTI.

Reč “Ja” u sebi sadrži najveću grešku i najdublju istinu. Zavisi od upotrebe. U svakodnevnoj upotrebi “Ja” predstavlja pogrešnu percepciju onoga što vi jeste. Iluzorni doživljaj identiteta. To je naš ego. 

U svom delu “Uvod u psihoanalizu”, Sigmund Frojd je isticao troslojni aspekt čovekove ličnosti, kao ID-EGO-SUPEREGO.        Id (“ono”) je prisutan u svakom od nas, od samog rodjenja. Lišen logike, obuzet primitivnim ponašanjima i instiktima. Podleže uticaju seksualnih impulsa i agresije. Id je deo ličnosti koji se ne obazire na norme i propise, jedini cilj jeste, postići zadovoljstvo.

Ego (“ja”) jeste svesni deo ličnosti, koji spoznaje svet putem mišljenja, pamćenja, opažanja. Ego se rukovodi principom realnosti i posreduje izmedju ida i superega.     

Superego (“nad-ja”) predstavlja savest i moral. On je proizvod življenja u odredjenoj društvenoj sredini. Id, ego i superego predstavljaju funkcionalne komponente koje se nalaze u medjusobno dinamičkom odnosu. Nego, da se dublje posvetimo Egu.

Ego predstavlja neopaženi deo uma, glas u glavi koji se pretvara da smo mi. 

Ego prikazuje sliku koju imamo o samom sebi. Pored toga, on je i prizma kroz koju posmatramo ljude oko sebe i naše okruženje. Medjutim, ego su i neopažene emocije, koje su odgovor tela na taj glas. Glas u glavi prezentuje priču u koju telo veruje. Emocije se razlikuju od osobe do osobe, naše telo odgovara na um emocijom, a emocija se pretvara u reakciju. 

Negativna emocija je toksična po telo. Tuga, strah, mržnja, zavist… Jer ego je skup negativnih energija i skup svih negativnih aspekata naše ličnosti. Sva ta stanja i osećanja utiču i na naš imuno sistem, varenje, rad srca. Što ukazuje na povezanost emocionalnog stanja i fizičke bolesti. 

Pitanje je, da li onda pozitivne emocije imaju suprotan efekat? Da li one jačaju imunitet i leče telo? 

Ovde se pravi razlika izmedju pozitivnih emocija koje stvara ego i emocija koje izviru iz našeg prirodnog stanja. Prve u sebi sadrže suprotne emocije već u samom startu. Na primer, ono što ego naziva ljubavlju jeste posesivnost, koja se lako moze pretvoriti u mržnju. Vezano za dublje emocije, one su stanje bića. One se iskazuju kroz ljubav, radost i mir kao dela naše prave prirode.

 

Svaki ego nešto želi. Vodjen tom potrebom on se prihvata raznih uloga kako bi dobio to što smatra potrebnim. Bilo da se radi o psihološkoj ili fizičkoj potvrdi, osećaju moći, superiornosti, materijalnoj dobiti… Neke uloge su jedva primetne dok su druge više nego očigledne. Ego traga za pažnjom koja ima odredjeni oblik. Poput pohvale i divljenja.                                                      Pojedina ega ako ne mogu dobiti pohvalu ili divljenje, zadovoljiće se drugim oblicima pažnje, i tumačiće uloge kako bi došli do njih. Pozitivnu pažnju zameniće negativnom. Posegnuće za ponašanjem koje će izazvati osudu. Sve u smislu sopstvene potvrde, “molim te, reci mi da postojim, da nisam beznačajan.”

“Ego se hrani pažnjom koju dobija od drugih.”

Ukoliko je neko moćniji od nas, u smislu da ima više znanja, više novca, više posla, prijatelja… Ego se u tom slučaju oseća ugroženim. Iz razloga što taj osećaj “manjeg” unižava njegov imaginarni doživljaj sebe, u odnosu na druge. Tada osoba pokušava da vrati svoju moć tako što oštro kritikuje ili umanjuje vrednost onoga što drugi poseduju, znaju, mogu.

Može se desiti i sledeće.

Umesto takmičenja sa osobom koja ga čini inferiornim, daće sebi na važnosti udruživanjem sa istom. Kretaće se u krugovima u kojima tu osobu veličaju i uzdižu, smatrajući se tada jednako bitnim i važnim. Ruku pod ruku, samim njenim prisustvom, biće zadovoljen vapaj za superiornošću. 

 

 

Mnogi ljudi uskraćuju drugima pomoć u poslu, potcenjuju ih, pokušavaju da ih sabotiraju na razne načine.  Sve zarad cilja “oni ne mogu biti bolji od mene”. Ego ne zna za saradnju. Ego ne zna da će se posao bolje obaviti i lakše odvijati u saradnji sa drugima. On ne shvata da njegovo nezadovoljstvo povodom tudjeg uspeha umanjuje šansu za sopstveni uspeh. 

 

Najznačajniji savet bi bio: Merite se jedino sa sobom. Budite sebi jedini prekor i jedina pohvala. 

Svako ima svoju percepciju sveta. Svoje navike, shvatanja i verovanja. S toga, ne shvataj ništa lično. Neslaganje nije uvek i namerno suprostavljanje.

1. Ne stvaraj idole. Ne idealizuj i ne uzdiži druge. Njihove živote. Uspehe. Postojanje. Poštuj sve što su postigli ali se usmeri samo na sopstveni put i imaj svoj cilj. 
2. Ne dokazuj se pred drugima onda kada se uplašiš da su bitniji od tebe. Sopstvenim potvrdjivanjem u tom trenutku nećeš umanjiti njihovu moć ili nemoć. Nego baš suprotno. Zato “tri put meri jednom seci”
3. Budi svoj, drugačiji, budi autentičan. Ne tuguj što nisi kao neko drugi. Jer ti si to što jesi. 
4. Nemoj da se žališ, kukaš i ogovaraš. Prestani da juriš savršenstvo. 
5. ZAHVALNOST. Bez nje nema genijalnosti. Bez nje nema kontrole. Zahvalnost je jedini put da dobiješ i više od onoga što trebaš.                                                                                                                                                                                   

Ego onemogućava jasnu viziju i treba ga odstraniti ukoliko želimo da budemo kompletni. Kompletni smo samo onda kada smo povezani sa svojim višim “Ja”. Jedina ljubav i potvrda dolazi iznutra. Kada je pronadjemo u sebi imaćemo je i spolja. 

“Ono što čovek stvarno voli u sebi i kod drugoga je njegov idealni Ego čije je poreklo duboko, sa korenima i u prošlosti čovečanstva. Najviši cilj razvoja svake osobe treba da bude ne samo uzimanje i zadovoljavanje fizičke napetosti. Već i radosno davanje i predavanje sebe drugome.” Vladeta Jerotic.a

 

Samopoštovanje i samopouzdanje su, naravno, poželjne osobine, koje nisu stečene već se s vremenom grade. I to što ste ponosni na sebe i svaki svoj uspeh, afirmativno je i lepo. Ali ako ste duboko ubeđeni u to da baš sve što radite u životu radite najbolje, da su vaši stavovi ispravniji od tuđih, i ako ne dozvoljavate da vam neko sugeriše da postoji i drugačije mišljenje, to nije pohvalno. Trener ličnog razvoja Kerol En Rajs kaže da bi ovi parametri mogli da ukažu na to da ste narcis. A od njih ljudi beže glavom bez obzira.

- To što ste sami sebi najveći obožavalac nije dovoljno, jer i drugi ljudi treba da vas vole i poštuju - poručuje Kerol. - Ako stalno vodite glavnu reč i govorite isključivo o sebi, trebalo bi da shvatite da je drugima dosadno i da će, pre ili kasnije, prestati sa vama da se druže.

Jer, niko ne voli monologe. Za razgovor je potrebno najmanje dvoje, a ako se vi stalno namećete i svaku rečenicu počinjete sa "ja", tu prostora za dijalog nema. Kao što razgovor nije razgovor ukoliko neko stalno menja temu da bi pričao o sebi i sve svoje doživljaje

 Rajsova kaže da je veliki problem sa narcisoidnošću to što ljudi misle da su zvezde.

- Zapravo većinu ne zanima ni ko ste, ni šta radite, ni kako ste, sve dok nemaju konkretan razlog da to saznaju. Ako pretpostavljate da su svi fascinirani vama i da su svi vaša publika, definitivno ste narcis - oštra je Kerol. 

RODJENA SESTRA EGA JE SUJETA

 

Sujetna osoba je:

1. preosetljiva na kritiku i odbacivanje
2. ima izraženu želju da dobije potvrdu od strane drugih ljudi
3. ima nisko samopoštovanje
4. čvrsto se identifikuje sa svojim egom i grčevito se drži te idenitifikacije

Sujetne osobe su preosetljive na kritiku. One svaku kritiku doživljavaju intenzivno, lično, kao znak odbacivanja. Ako kritikujete sujetnu osobu ona će postati ljuta i povređena i osećaće se odbačeno. Sujetna osoba žudi za prihvatanjem i odobravanjem od strane drugih. Sujetna osoba je osoba gladna ljubavi. Sujetna osoba se oseća nevoljeno a ne ume da voli sebe u zadovoljavajućoj meri. Zato ona traži potvrdu svoje vrednosti od strane drugih ljudi. Spolja može delovati arogantno, nadmeno i samouvereno. Dok iznutra se oseća nesigurno, povređeno, usamljeno, odbačeno, besno i prazno.

Zašto je sujeta “slast za ego”?

Kada sujetna osoba osvaja druge ljude, dobija njihove komplimente i divljenje, ona procveta. Oseća se kao da je na sedmom nebu. Ti uzbudljivi, ekstatički osećaji moći, lične vrednosti i prihvaćenosti dižu njen ego u nebesa. Osećaj ličnog trijumfa je jako uzbudljiv, prijatan i eksicitirajući kao droga. Osoba lako postaje zavisna od njega i teško ga se odriče. Problem je u tome što svi ti osećaji (kao i svi drugi) ne mogu da traju dugo. Za sujetu važi poznata narodna izreka: ko visoko leti, nisko pada. Kada prestanu aplauzi, divljenje i prihvatanje, sujetna osoba ostaje bez svoje duševne hrane i ponovo zapada u stanje apatije, umerene i hronične potištenosti (distimije), koja može biti praćena povremenim epizodama očaja.

Zašto je sujeta “otrov za dušu”?

Sujeta je “otrov za dušu” jer sprečava prirodan kapacitet osobe da se razvija i dostigne svoj krajnji cilj ličnog i spiritualnog razvoja a to je sloboda od ega. Sloboda od ega ne znači gubitak ega, jer je to nemoguće. Sloboda od ega znači distanciranje od ega, svest da ego postoji ali da je ego samo ego a ne suštinska odlika nečijeg identiteta. Ego je samo filter kroz koji posmatramo sebe, druge i svet. Iako imam ego ja sam mnogo više od njega.

Od čega se sastoji ego?

Ego je dečija i kulturna tvorevina sa kojom smo se identifikovali tokom razvoja. Ego se sastoji od niza kulturnih i porodično uslovljenih vrednosti, uloga i identiteta. Ego ne možemo razoriti niti izbrisati iz našeg uma, ali ga možemo prevaziđi. Možemo se izdići iznad njega, tako što ćemo uvideti da ego nije suština našeg bića. Svako ima ego ali niko od nas nije ego.
Sujetna osoba je osoba koja je centrirana na svoj ego. Ona ne vidi da ona može da postoji izvan svog ega. Zato je tako fragilna i preosetljiva. Dokle god osoba veruje da je ona ego, ona neće biti u stanju da sebe prihvati bezuslovno i oslobodi sebe ropstva sujete.

Kada osoba bezuslovno prihvati sebe ona oseća duševni mir, spokoj, celovitost, radost i iskrenu ljubav prema sebi, drugima i svetu. To je ljubav bez očekivanja i interesa. Volim zato što postojim a ne zato što želim da posedujem nešto ili nekoga. Kada osoba shvati i doživi da nije svoj ego ona više ne žudi za prihvatanjem od strane drugih. Više ne teži savršenstvu. Može slobodno i udobno da živi u svojoj koži jer se više ne identifikuje čvrsto sa svojim ego programima, stečenim identitetima i uverenjima. Takva osoba je svesna sebe, ali je i dalje nesavršena. Ali to više nije problem. Nesavršenost joj ne smeta, jer se više ne vezuje za ego.

Osnovni ego program je: vrediš onoliko koliko te značajni drugi prihvate i potvrde. Kada postanemo svesni tog programa i prestanemo da ga sledimo, postajemo slobodni od ropstva sujete. Ego program je onaj u koji veruju deca. To je program kome smo naučeni i trenirani od rođenja pa sve do odraslog doba. Ego program kaže: budi ono što drugi kažu da ti jesi, oni bolje znaju od tebe kakav si i koliko vrediš. To je naravno iluzija. Ko može da vas bolje zna od vas samih? Ne može niko.

Kako možemo prevazići ego i sujetu?

Tako što ćemo zaviriti u sebe i potražiti odgovore iznutra. Koje odgovore tražimo? Tražimo da odbacimo iluzije o tome ko verujemo da jesmo. Kada odbacimo te iluzije ostaje ono to stvarno jesmo. To se ne može opisati rečima jer to nije koncept već doživljaj. Doživljaj da nismo ego oslobađa i uvodi nas u svet prave samospoznaje i unutrašnjeg mira.

Sujeta, taština, slavoljublje… Ova ljudska osobina je od davnina predmet interesovanja mnogih filozofa, psihologa, pisaca, dramaturga, reditelja, umetnika uopšte, kao i svi drugih koji su težili da zavire u ljudsku psihu.

Iza sujete se krije nesigurnost, slabost, nemoć osobe da svoje samopoštovanje crpi iznutra. Sujeta je itekako prisutna kod savremenog čoveka, ali je vekovima unazad takođe imala svoje oblike i neizostavno je determinisana socijalnim okruženjem.

Za razvoj sujete i njen opstanak neophodni su ljudi  iz okruženja. Danas je, čini se, usled sistema vrednosti koje nam nameće moderno društvo, više nego ikad pogodna klima za razvoj sujete. Ljudi se uglavnom vrednuju po imetku i poziciji moći, a ne po duhovnim vrlinama i moralnim vrednostima.

Sujeta je deo ljudske prirode, različito izražena kod različitih ljudi. Većina ljudi smatra sujetu negativnom osobinom. Kritike i sugestije na račun svojih postupaka i odluka, sujetna osoba doživljava intenzivno, povređujuće, biva uvređena ili čak kritiku procenjuje kao napad na njenu ličnost.

Zato se osećanje sujete svrstava u infantilna osećanja. Sujetni ljudi, baš kao i mala deca, nisu u stanju da razdvoje svoje postupke od svoje ličnosti. Uvek kada su joj poljuljani slika i mišljenje o sopstvenoj veličini i vrednosti, sujetna osoba svojim ponašanjem pokušava da obezbedi pohvale i priznanja od strane ljudi iz okruženja, kako bi potvrdila osećanje sopstvene vrednosti.

Onda kada divljenje, priznanja i pohvale okoline izostanu, sujetna osoba je sklona da sebe predstavlja kao neshvaćenu i kao žrtvu. Ova odbrambena reakcija često je praćena osećanjima gneva, ljutnje, zavisti i mržnje.

 Sujeta se uglavnom manifestuje tako što osoba svaku kritiku tumači kao zavist okoline, nameru da joj napakoste. Usled ovakvog doživljaja, dolazi do vidnih promena u ponašanju. Te promene se ogledaju u nastojanjima sujetne osobe da se preterano hvali, da ističe i naglašava svoje uspehe i postignuća, da se eksponira kako bi privukla pažnju okoline.

 

Takvo ponašanje je obično praćeno karakterističnim neverbalnim sadržajima, kao što su nadmeno držanje i specifičan izraz lica. Okolina uglavnom za vrlo kratko vreme primeti sujetnost kod osobe, dok je ona sama negira.

Sa druge strane, ima poznatih javnih ljudi, posebno iz sveta umetnosti, koji rado ističu ovu svoju osobinu kao pozitivnu. Oni je smatraju pokretačkom snagom da čine dobra dela i budu kreativni. Na kraju, to biva ovenčano priznanjem okoline. Onda kada sujetna osoba dobije divljenje i pohvale okoline, njeno samopouzdanje dobija ogromnu snagu. Ona postaje uzbuđena, prezadovoljna sobom, oseća se moćno, vredno i prihvaćeno.

Ovaj intenzivan i kompleksan doživljaj je toliko prijatan, skoro pa ekstazičan, te deluje poput droge. Osoba se teško odriče ovakvih osećanja, koja su obično kratkog daha. Tada nastaje problem, jer sa prestankom pohvala dolazi do pada, sledi potištenost, bezvoljnost, apatija i ponekad očaj.

Sujeta je kamen spoticanja na putu ličnog rasta i razvoja. Ona ometa kapacitete ličnosti da raste, razvija se i da se oslobodi svog ega. Sloboda od ega podrazumeva jačanje svesti da ego postoji, ali da on kao takav nije ličnost, već samo neka vrsta prizme kroz koju posmatramo svet i ljude oko sebe. Ego nije odlika nečijeg identiteta, osoba je mnogo više od ega.

Zrela ličnost shvata da je veća od ega.

Sa pozicije ega funkcionišu deca, ali i sujetne osobe koje su identifikovane sa njim, i ne vide da mogu da postoje izvan sopstvenog ega. U korenu ovakvog funkcionisanja je osećanje da vrediš onoliko koliko te druge, tebi važne osobe prihvate i „potvrde“.

Sve dok se ne oslobodi ovakvog funkcionisanja i ne sagleda sebe kao nekog ko je iznad svog ega, osoba ne može da prevlada svoju sujetu.Prevladavanje sujete je put ka bezuslovnom prihvatanju sebe kao osobe sa sopstvenim vrednostima. Vrednostima koje zavise isključivo od vas, a ne od okoline. Kada počnete da volite bez interesa i želje da posedujete nekog i nešto, onda možete reći da ste pobedili sujetu.

Važno u prevazilaženju sujete je nastojanje da se cene vrednosti koje nisu materijalne. Da obogaćujete svoj unutrašnji duhovni svet, a ne da sakupljate materijalna dobra zarad divljenja drugih.

Čovek ne treba da teži savršenstvu, već da zavoli sebe sa svim svojim manama i vrlinama. Da gleda na sebe kao na neponovljivu ličnost koja temeljno otkriva svoje unutrašnje lepote na putu ka svom samoostvarenju. 

 

SADA JEDNA POUCNA PRICA.

 

Čuo sam za čoveka koji je ceo život bio samac, a kada je trebalo da umre, u 90. godini, jedan dečak ga je pitao:

- Bio si sam ceo život, ali nikad nisi rekao zašto. Sada kada umireš, reci nam, to ubija našu radoznalost. Ako postoji neka tajna, možete nam reći sada. Čak i da je tajna poznata, to vam ne može nauditi.

- Da, to je tajna - rekao je čovek. - Nije da sam protiv braka, ali tražio sam savršenu ženu. Tražio sam i tražio, i ceo moj život je nestao.

- Ali, u tako velikoj zemlji, sa toliko miliona ljudi, polovina od njih su žene, zar niste mogli da nađete savršenu ženu? - pitao je dečak.

Iz oka na samrti pala je suza.

- Da, našao sam jednu, rekao je.

Mladić je bio potpuno iznenađen

- I šta se desilo? Zašto se nisi oženio?

- Zato što je ona tražila savršenog muža - objasnio je starac.

 

NIKO NIJE SAVRSEN. ZATO TREBA POCI OD SEBE KADA TRAZITE NEKU SAVRSENU OSOBU ZA PARTNERA U VEZI, ZA PRIJATELJA, KOLEGU... JER AKO SHVATITE DA SVI IMAMO VRLINE I MANE I DA NAS EGO I SUJETA MOGU POVREDITI DRUGE LJUDE ONDA MORATE DA IMATE ISTE KRITERIJUME I ZA SEBE I ZA DRUGE. TAKODJE AKO OSETITE NA SVOJOJ KOZI NECIJU SUJETU I PREVELIKI EGO BEZITE GLAVOM BEZ OBZIRA.