UTICAJ NAUKE NA NAS ZIVOT SVAKAKO JE NEMERLJIV. KOLIKO GOD MI MISLILI DRUGACIJE NAUKA JE TA KOJA NAM ODREDJUJE ZIVOT. I TEHNOLOSKE REVOLUCIJE SVAKAKO. NJIH CETIRI DO SADA.
Ipak sad bih se bavila iskljucivo naukom
Danas je sasvim jasno da sa
naukom, kao sudbinom, opstajemo ili nestajemo. Sa njom možemo stvoriti
blagostanje ili pakao na ovoj planeti koja je, koliko do sada znamo,
jedino stanište života i inteligentnih bića. Astronom Martin Ris u
svojoj knjizi „Naš poslednji vek” pita se da li će ljudski rod
preživeti 21. vek, jer nauka više nego ikad napreduje na osnovu daleko
nepredvidljivijih i potencijalno opasnih obrazaca.
.Da li na početku 21. veka treba
objašnjavati šta je to nauka? Neko će reći nauka je svuda oko nas. I
najobičniji predmeti kojima se služimo proizvod su savremene nauke i
tehnologije. Ali nauka zaslužuje mnogo višu ocenu od toga, pa će neki
njeni veliki pobornici reći da je nauka najznačajniji intelektualni
proizvod i najveće civilizacijsko dostignuće modernog doba, da zauzima
avangardno mesto u ljudskom društvu.
Međutim, bez obzira na to, začudićemo se
da i danas najveći broj ljudi ne shvata i ne razmišlja koliki je uticaj
nauke i tehnike na savremeni život, a pogotovo na našu budućnost.
Začuđujuće je, takođe, kako sve to malo utiče na promenu ljudskog duha i
svesti tako da je raskorak u brzini razvoja nauke i razvoja društva
sve veći. Društvo je i danas veoma ratoborno i agresivno, s niskim
pragom tolerancje kao da ne poseduje nuklearnu energiju i enormnu ratnu
tehnologiju.
Drugim rečima, uprkos dominaciji nauke
naučni pogled na svet društva nije ni blizu dominantan. Čak i neki
vrhunski intelektualci stavljaju pod znak pitanja neke naučne teorije
koje su u međuvremenu postale tvrde činjenice. Neko, pak, apriori
odbacuje naučna saznanja ne želeći da remeti svoju sliku sveta ili
svoje ubeđenje. Tako je i danas kao što je bilo pre nekoliko vekova kada
je Galielo Galilej posmatrajući zadivljen svojim teleskopom Jupiterove
satelite dao instrument svom prijatelju, profesoru filozofije iz
Padove, da i on pogleda. Ovaj je to odlučno odbio ne želeći da remeti
sliku sveta u koju je do tada verovao.
Kada je Čarls Darvin objavio svoju
knjigu „O poreklu vrsta”, njegov profesor Adam Sedžvik uputio mu je
pismu u kome kaže: „Moje poimanje moralnosti šokirano je odlomcima iz
tvoje knjige”. A rektor Vestminsterske kapele R. T. Kendal kaže: „Mislim
da je teorija evolucije najčešće oružje koje danas koristi satana u
napadu na istorijsko hrišćanstvo. Iz ovih nekoliko primera vidi se da se
nauka s pravom glorifikuje ali i negira, odbacuje pa i optužuje.
Iako se prihvata da je nauka jedini
pouzdan put da se istražuje i spozna realan, fizički svet, u naučnu
istinu mnogi sumnjaju. Filozofi koji su se nekad smatrali i naučnicima, a
filozofija čak i „kraljicom nauke”, i dalje postavljaju pitanje
„hipoteze istine” – da li nauka govori istinu. A nauka je i rođena na
pitanju istine. Odlučujući korak u vezi s tim učinili su stari Grci,
mada se to ne može pripisivati samo njima.
Religija je imala svoje tumačenje sveta,
prirode i kosmosa i u to tumačenje nije se moglo, ni smelo sumnjati.
Pojave su se tumačile mitovima koji su se, kao neke primitivne teorije,
prenosili s kolena na koleno, a da niko nije postavljao pitanje njihove
istinitosti. Stari Heleni učinili su prvi korak ka bitno novom načinu
razmišljanja koje je vodilo nepristrasnom, objektivnom, apstraktnom i
univerzalnom saznanju. Tako je rođena naučna misao.
Ali ta misao ostala je u najvećoj meri
spekulativna, mada je bila prožeta matematikom koja je postala
kriterijum za pravljenje razlike između filozofskog i naučnog. Grčka
nauka, pre svega Aristotelova slika sveta, dominirala je vekovima, ali
ona, ma koliko bila značajna kao ishodište naučne misli, imala je jednu
manu zbog koje su je naučnici renesansnog doba odlučno odbacili. Radi se
o takozvanom finalizmu koji prožima celokupno veoma kompleksno
Aristotelovo delo.
Ono što je bila snaga njegovog sistema, a
to je stabilnost i nepromenljivost, bila je za Galileja velika slabost.
Ono što će ovaj utemeljivač modernog naučnog metoda promovisati i što
će do današnjeg dana ostati jedna od bitnih karakteristika nauke, to je
njena otvorenost ka novim mišljenjima i idejama po čemu se naučne
teorije bitno razlikuju od dogmi. Jer nijedan sistem svojim shemama ne
može obuhvatiti beskonačnu raznolikost sveta i zauvek okončati
istraživanje prirode.
Kopernikovo otkriće heliocentričnog
planetarnog sistema ne samo da je na šokantan način dovelo do promene
slike sveta, ono je dovelo do još jednog naizgled paradoksalnog
saznanja. Ono što čovek zna na osnovu zdravog razuma i iskustva, nauka
često dovodi u pitanje i negira tzv. zdravorazumsku istinu. Ova istina
se zasniva na nepokolebljivoj veri u naša čula, posebno čulo vida. Jer
šta ima jače od tvrdnje kad neko kaže: „Ja sam to video svojim očima”.
Ništa nije očiglednije od toga da je Zemlja stabilna i nepokretna i da
se nebeska tela okreću oko nje.
Bilo je logično, na osnovu ovih
zapažanja zdravorazumski tvrditi da se Sunce okreće oko nje, a ne
obrnuto. Moglo bi se reći da moderna nauka zapravo i počinje negacijom
ovog zdarvorazumskog aksioma i da ona često prkosi zdravom razumu. To
saznanje da Zemlja nema centralni položaj u vasioni otkrilo je jednu od
najdubljih ljudskih predrasuda – apsolutnu veru u svoja čula i da
ljudska intuicija ne može da otkrije svet nedostupan čulima. A taj svet
je ogroman, beskrajno veći od onog što mi možemo spoznati našim čulima.
Tako se postepeno formiralo nešto što
čini samu suštinu nauke – moderan naučni metod. Osnovu naučnoj
metodologiji postavili su Galilej, Bekon, Dekart, Njutn, Lajbnic, a
mnogi drugi su je potvrdili i unapredili. Na osnovu ovog metoda dolazi
se do naučne istine koja je bitno različita od istina u svim drugim
oblastima intelaktualnog i duhovnog stvaralaštva – religiji, umetnosti
pa i filozofiji. Njena karakteristika je objektivnost, što znači da ona
mora da izdrši rigoroznu konfrontaciju sa stvarnošću. Sem toga, ona se
stalno proverava i nauka je spremna da se odrekne svojih pretpostavki i
teornema krucijalnih dokaza pa neki filozofi
konstatuju da i verovanje u naučne teorije predstavlja svojevrsnu
fundamentalističku veru, slično religioznom verovanju. U vezi s tim
Ričard Dokins kaže: „U ev
Naučnici se ne odriču lako svojih
teorija, iako za njih još nema krucijalnih dokaza pa neki filozofi
konstatuju da i verovanje u naučne teorije predstavlja svojevrsnu
fundamentalističku veru, slično religioznom verovanju. U vezi s tim
Ričard Dokins kaže: „U evoluciju verujemo jer postoje dokazi koji to
verovanje podržavaju, a odrekli bi ga se preko noći ako bi se pojavili
dokazi koji bi je osporili”. Majkl Faradej je bi još slikovitiji: „Ja
svoje pretpostavke držim na vrhovima prstiju tako da ih i najblaži dašak
vetra sa novim dokazima može oduvati”.
Osnovna misija nauke jeste otkrivanje
zakona prirode, a u vezi s tim postoji skoro konsenzus, kao što je
rečeno, da nema boljeg puta od nauke da se upoznaju fizički svet i
prirodne pojave. Ono što nauku karakteriše, sem naučne metodologije, to
je naučna pretpostavka. Naučna pretpostavka ili hipoteza kao i naučna
istina su jedinstvenog karaktera i razlikuju se od skoro svih drugih, u
drugim oblastima traganja za istinom.
Ta pretpostavka treba da je proverljiva i
da, naravno, nije trivijalna, odnosno da se odnosi na značajno naučno
pitanje. Ona se proverava prikupljanjem novih dokaza ili, prema Poperu
još bolje, pokušajem njenog opovrgavanja. Glavni način proveravalja
naučne pretpostavke jeste eksperiment, ali takođe i nove opservacije.Na
taj način dolazi se do objektivnog znanja kao autentičnog izvora
istine. Mogu biti značajne i određene pretpostavke koje se ne mogu
proveriti postojećim metodama, ali one ipak ostaju u domenu
spekulativnih, filozofskih pretpostavki. One mogu biti značajne kao
ideje – na primer pretpostavka o postojanju više univerzuma ili života
na drugim planetama i slično.
U vezi s tim Poper je svoj čuveni
postulat falsificability proglasio za ultimativni kriterijum demarkacije
između naučnih i nenaučnih hipoteza.
Proverena, odnosno dokazana naučna
hipoteza postaje naučna teorija koja je polazište za nova istraživanja.
Naučne teorije nikad ne postaju dogme jer se i one permanentno
proveravaju. Mnoge teorije nisu izdržale to proveravanje pa se može reći
da je istorija nauke, u neku ruku, istorija propalih teorija.
Ova činjenica daje povoda skepticima, a
naročito protivnicima nauke, kojih nije malo, da tvrde da nauka ne
govori istinu. Oni optužuju naučnike da falsifikuju svoje rezultate ili
da ih saopštavaju pre vremena, kao senzaciju, što se, nažalost, ponekad i
dešava. Ali u nauci laž i falš rezultati ne opstaju dugo. Nova
istraživanja ih brzo demantuju. Albert Ajnštajn, koji je bio poznat i po
svojim duhovitim izjavama, na pitanje skeptika da li naučnici uvek
znaju šta rade jer je ishod njihovog istraživanja često sasvim drukčiji
od očekivanja, odgovorio je: „Kada bismo znali šta radimo to ne bi bilo
istraživanje, zar ne?
Ovo je često pominjano kao dokaz
pomenute sumnje skeptika, iako je smisao toga odgovora sasvim drukčiji.
Naučno istraživanje je kreativan proces, to je put u nepoznato i kade bi
se sa sigurnošću znali rezultati to ne bi bio naučni već stručni
projekat. Kada je reč o naučnoj istini treba imati u vidu da nauka ne
traga za apsolutnom istinom, niti je nauka jedini gospodar istine. Cilj
nauke je istina u smislu bolje aproksimacije istine, veće istinitosti.
Ona ne pokušava da otvori vrata neograničenoj mudrosti i sveznanju, već
da postavi granice greške. Ona traga za zadovoljavajućim objašnjenjem
koje se može proveriti naučnom metodologijom.
Naučna istina o kojoj je do sada bilo
reči odnosi na saznanja do kojih se dolazi u egzaktnim,
prirodno-matematičkim i tehničkim naukama, a ona su najčešće rezultat
eksperimentalnih istraživanja. Međutim, postoje i tzv. probabilističke
nauke čija su saznanja manje pouzdana, teže proverljiva, a
ekstrapolacija je rizična. Ovde su bitne statističke metode i računi
verovatnoće jer se radi i veoma složenim ili čak haotičnim sistemima i
pojavama. Primer su dugoročna prognoza vremena, kretanje tržišta,
ekonomija, istraživanja u domenu sociologije, gde rezultati istraživanja
govore o većoj ili manjoj verovatnoći pouzdanosti zaključaka do kojih
se dolazi.
Ovakva podela nauke je značajna i sa
etičkog aspekta u komunikaciji s javnošću i donošenju važnih odluka za
društvo. Angažujući naučnike na rešavanju složenih ekonomskih i
društvenih problema političari od njih često traže brze i konkretne
rezultate koje ovi ne mogu uvek da daju imajući u vidu složenost i
neizvestan ishod istraživanja.
Odnos društva prema nauci je
ambivalentan. Jedni smatraju da nauka može sve, a drugi se plaše da će
se to i desiti. I pored dominantnog mesta u društvu i presudnog uticaja
na sve aspekte života u društvu ne dominira naučni pogled na svet.
Danas je teško, čak i za vrlo obrazovane laike, da shvate suštinu i
prave vrednosti novih naučnih dostignuća. Razumevanje nauke, njenih
principa, znači pre svega razumevanje naučne metodologije, a to je
uglavnom nedostupno onima koji nemaju naučnu edukaciju u konkretnoj
oblasti.
Iz tih razloga moguća je nenaučna
interpretacija naučnih dostignuća, pa čak i osporavanje naučno
utemeljenih činjenica. To koriste protivnici nauke svih vrsta, pa tako
npr. kreacionisti osporavaju Darvinovu teoriju evolucije koja je jedna
od najrobusnijih naučnih teorija, gde bi se termin teorija mogao
zameniti terminom kanon s obzirom na obilje podataka iz desetine
razlišitih naučnih oblasti koji je potkrepljuju. Postoji neverica da su
ljudi hodali po Mesecu i osporavanje vrednosti vakcina koje su do sada
spasle milione ljudskih života. Taj antagonizam prema nauci moguće je
stvoriti zahvaljujući nepoznavanju nauke, odnosno otdustvu naučnog
obrazovanja.
Moderno društvo je utemeljeno na nauci, a
što se tiče budućnosti nauka je naša sudbina. Nauci dugujemo ogromnu
riznicu znanja, bogatstvo i moć ali društvo i dalje ne prihvata njenu
najdublju poruku: objektivnoo znanje kao novi, jedinstven i autentičan
izvor istine. Uprkos tome, ili baš zbog toga, to objektivno znanje
inkopatibilno je s nekim drugim domenima stvaralaštva kao što su
umetnost, književnost, a posebno poezija. Tzv. objektivna stvarnost do
koje se dolazi metodama prirodno-matematičkih nauka nije stvarnost koja
interesuje umetnika. Naprotiv, on beži od te stvarnosti, pa Alber Kami
kaže: „Umetnost je pobuna umetnika protiv stvarnosti”. A jedan drugi
naglašava da „pred istinom umetnosti stvarnost je varka”.
Odnos društva prema nauci je
ambivalentan. Jedni smatraju da nauka može sve, a drugi se plaše da će
se to i desiti. I pored dominantnog mesta u društvu i presudnog uticaja
na sve aspekte života u društvu ne dominira naučni pogled na svet.
Danas je teško, čak i za vrlo obrazovane laike, da shvate suštinu i
prave vrednosti novih naučnih dostignuća. Razumevanje nauke, njenih
principa, znači pre svega razumevanje naučne metodologije, a to je
uglavnom nedostupno onima koji nemaju naučnu edukaciju u konkretnoj
oblasti.
Iz tih razloga moguća je nenaučna
interpretacija naučnih dostignuća, pa čak i osporavanje naučno
utemeljenih činjenica. To koriste protivnici nauke svih vrsta, pa tako
npr. kreacionisti osporavaju Darvinovu teoriju evolucije koja je jedna
od najrobusnijih naučnih teorija, gde bi se termin teorija mogao
zameniti terminom kanon s obzirom na obilje podataka iz desetine
razlišitih naučnih oblasti koji je potkrepljuju. Postoji neverica da su
ljudi hodali po Mesecu i osporavanje vrednosti vakcina koje su do sada
spasle milione ljudskih života. Taj antagonizam prema nauci moguće je
stvoriti zahvaljujući nepoznavanju nauke, odnosno otdustvu naučnog
obrazovanja.
Drugi, još jači antagonizam koji,
međutim, ima realnu osnovu, jeste strah od pitanja kuda nas nauka vodi.
Astronom Martin Ris u svojoj knjizi „Naš poslednji vek” pita se da li će
ljudski rod preživeti 21. vek, jer nauka više nego ikad napreduje na
osnovu daleko nepredvidljivijih i potencijalno opasnih obrazaca.
Napredak nauke je tako ubrzan, a njegove posledice su sve manje
predvidljive, tako da raste strah od nestanka civilizacije. Jedan od
vrlo realnih strahova jeste globalno zagrevanje gde, takođe, postoje oni
koji ga negiraju.
Pitanje razvoja nauke postaje sve više
pitanje ekologije, a s tim u vezi i najozbiljnije etičko pitanje.
Očigledno je da razvoj savremene nauke ne bi trebalo da zavisi samo od
novih ideja i nove metodologije već i od etike. U vezi sa tim Ajnštajn
je pre mnogo godina savetovao: „Primena nauke mora biti proporcionalna
našem neznanju. Jer sada je vreme za strpljenje i opreznost”.
Ako se postavi pitanje ko je odgovoran
za posledice primene nauke, kratak odgovor je dao Leo Silard u raspravi o
upotrebi nuklearnog oružija. On kaže: „Tu se ne radi o tragediji nauke
već o tragediji čovečanstva”. Danas je sasvim jasno da sa naukom, kao
sudbinom, opstajemo ili nestajemo. Sa njom možemo stvoriti blagostanje
ili pakao na ovoj planeti koja je, koliko do sada znamo, jedino stanište
života i inteligentnih bića.
MORATE DA SHVATITE DA JE NAUKA VEOMA BITNA. SAD DA LI CE ONA BITI ZAISTA ISTINA ILI NE NE VREDI DA RAZMISLJAMO. CEO ZIVOT NAS UCE JEDNO A ONO ISPADNE NESTO SASVIM DRUGO. MEDJUTIM MENI NAUKA NIJE ZA ZEZANJE. SHVATAM JE VRLO OZBILJNO. I VERUJEM NAUCNICIMA. NA KRAJU KRAJEVA U NESTO TREBA DA SE VERUJE STO JA STALNO PONAVLJAM. PA U NECEMU SE SLAZEMO DEFINITIVNO.
OVAJ XXI VEK JE KRAJ CIVILIZACIJE KOJU ZNAMO I POZNAJEMO!