KAD KAZES INVALIDITET! OSOBE SA INVALIDITETOM SU PRVENSTVENO OSOBE, ALI NASILJE KOJE SE VRSI NAD NJIMA SVAKAKO JE POTPUNO NELJUDSKO! ZAKON PREPOZNAJE TRI VRSTE INVALIDITETA:
fizički (osobe korisnici/ce kolica, osobe koje se otežano kreću),
senzorni (osobe oštećenog sluha, osobe oštećenog vida) i
teškoćama u učenju (osobe ometene u mentalnom razvoju, osobe sa autizmom) I U TO SPADAJU SLEDECE BOLESTI:
Artritis
Autizam
Cerebralna paraliza
Dečija paraliza
Disleksija
Distrofija
Down sindrom
Mentalna oštećenja
Multipla skleroza
Oštećenja kičme
Oštećenje sluha
Oštećenje vida
Retov sindrom,
ADHD (POREMECAJ PAZNJE)
ASPERGOV SINDROV (NEKA VRSTA AUTIZMA)
ASTMA,
KRTE KOSTI
DIJABETIS
EPILEPSIJA,
TURETOV SINDROM
i svakako bih dodala da na zalost ima jos bolesti koje spadaju u invaliditet, medjutim ima ih zaista mnogo ,pa sam se odlucila samo da i h nekako grupisem da bi mogli da pratite tekst. Svakako se sve vise srecete sa osobama koje imaju neku vrstu invaliditeta, sto psihickih sto fizickih. I nekako vam je prirodni instikt da ih izbegavate ako mozete. ali ako su oni clan vase porodice onda je to potpuno nemeguce. I verujte niko nije spreman na to. Nijedno ljudsko bice uz svu empatiju i ljubav nije savrseno i u jednom momentu briga o osobi koja ima invalidetet postane teret. A onda se dogadjaju strasne stvari. Verujte mi da znam o cemu pricam.
Procenjuje se da u Srbiji živi između 700 i 800 hiljada ljudi sa invaliditetom. Teško je pobrojati sve primere njihovog diskriminisanja u svakodnevnom životu (iako antidiskriminacione odredbe postoje u Zakonu o zabrani diskriminacije, Zakonu o radu, kao i u nizu drugih zakonskih tekstova). Sama činjenica da je tačan broj ljudi sa invaliditetom nepoznat, govori sa kojom ozbiljnošću država pristupa rešavanju sistemskih nedostataka koji su učinili da ovi ljudi budu marginalizovani i isključeni iz društvenog života.
Jedinstvena definicija invaliditeta ne postoji. Postojeće su sadržane u Zakonu o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom (Sl. glasnik RS, br. 33/2006), Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom (Sl. glasnik RS, br. 36/2009 i 32/2013), kao i u nizu podzakonskih akata.
Stepen siromaštva ljudi sa invaliditetom je tri puta veći od prosečnog i iznosi preko 60%.
Diskriminacija u obrazovanju je jedan od prvih oblika nedozvoljenog razlikovanja sa kojim se osobe sa invaliditetom susreću, jer se veliki broj ovih ljudi usmerava prema institucijama za specijalno obrazovanje, čak i ako su njihove mentalne sposobnosti potpuno očuvane.
Najveći broj osoba sa invaliditetom je bez obrazovanja, to jest samo sa osnovnim ili osnovnim specijalnim obrazovanjem.
Stopa nezaposlenosti ove populacije je preko 85 odsto.
Zakon o socijalnom preduzetništvu međutim još uvek nije usvojen. Istovremeno, standard razumne akomodacije na radu nije precizno određen, pa je na poslodavcima da ga pojedinačno tumače za svakog zaposlenog sa invaliditetom.
Arhitektonske prepreke predstavljaju u pojedinim mestima u Srbiji „nerešiv problem“, zbog izostajanja volje ili svesti da se stvari promene. Iako postoji obaveza da se javne površine kao i državni i javni objekti učine dostupnim za osobe sa invaliditetom, nepoštovanje zakona u mnogim mestima u Srbiji se „pravda“ nedostatkom sredstava ili drugim (po pravilu irelevantnim) razlozima.
Porazan je primer centra za socijalni rad u jednom mestu u Srbiji, koji se nalazi na četvrtom spratu zgrade koja nema lift. Korisnici sa invaliditetom, da bi ostvarili svoja zakonska prava, mogu da dođu samo do dvorišta zgrade. U dvorištu, po kiši, snegu, suncu – uvek na otvorenom – završavaju poslove zbog kojih su došli. Toliko o pravu na ljudsko dostojanstvo.
U situaciji koja se crnohumorno opisuje kao stanje u kojem država ukida socijalnu pomoć ugroženima, a ugrožava sve ostale u toj meri da će se ubrzo i oni kvalifikovati za primanje socijalne pomoći, perspektiva ljudi sa invaliditetom zaista nije dobra. Ponašanje države podseća na nepodoban pokušaj da se učini nešto u situaciji kada ne postoji osećaj, ni svest, kako se može dopreti do ove grupe stanovništva – nalik na užasan bilbord kojim su vlasti jedne države pokušale da promovišu jednakost:
Ispod fotografije nasmejane dece različite boje kože pisalo je: „Svako zaslužuje jednak treman – bez obzira da li je crn, žut, smeđ ili NORMALAN.“
Zapravo je u Srbiji možda i gore od toga, budući da bilborda nema, čak ni takvog naopakog. Zbog toga se čini da se država odriče svojih građana sa invaliditetom, da su oni za nju – nevidljivi. A 700 do 800 hiljada birača sa invaliditetom će to zasigurno znati da cene, prvom narednom prilikom koju dobiju.
Zivot osoba sa invaliditetom je i inače, sam po sebi, ispunjen brojnim preprekama i još češće nerazumevanjem od strane okoline, a ako se tome još pridruži i nasilje koje trpe tamo gde bi pre svega trebalo da imaju bezrezervnu podršku, onda svakodnevica postaje pravi pakao.Zahtevi u odnosima su veći, roditelji često nepripremljeni za ovakve izazove, a angažovanje, ukoliko se ne podele obaveze, van granica ljudskih mogućnosti. Podela obaveza i odgovornosti u ovim porodicama je zapravo stabilizator dobrih odnosa. Veoma često jedan od roditelja, najčešće otac, formira zavisne obrasce ponašanja u odnosu na alkohol, drogu i vanbračne veze. Kada je reč o porodicama koje imaju decu sa invaliditetom, izazovi su višestruki i iz takvog braka neretko izlaze prvo muškarci.– Polovina takvih porodica ne opstaje, naročito tamo gde deca imaju teži oblik invaliditeta. Najčešće je muškarac taj koji napušta, a žena ostaje sa detetom. Ali, tu nije kraj njenim mukama. Dešava se da kada dete odraste, u nekim situacijama fizički napada majku. Takođe, kod dece, posebno sa urođenim invaliditetom, primećujemo da kada postaju svesni sebe, negde od 18. godine života, često se dešava da oni vrše psihičko zlostavljanje svojih roditelja.
Ne znam kako da zavrsim ovaj tekst. Vrlo teska i kompleksna tema, medjutim bicu zadovoljna da ste makar malo razmislili kakv vi odnos imate prema osobama sa invaliditetom. Ali budite iskreni prema sebi iako vam se ne svidi probajte to da promenite- na bolje naravno.
OSOBE SA INVALIDITETOM SU SVAKAKO PRVENSTVENO LJUDSKABICA SA SVIM VRLINAMA I MANAMA KAO I OSTALI LJUDI. AKO BI SE MAKSIMALNO POTRUDILI IZGRADILI BI SIGURNO BOLJE ODNOSE. NAJVECI JE PROBLEM KOMUNIKACIJA. I SAMI ZNATE DA JE OSOBI KOJA IMA NEKI INVALIDITET JAKO TESKO DA TRAZI POMOC JER JOJ TO UMANJUJE DOSTOJANSTVO I SAMOPOUZDANJE, ALI TAKODJE I OCEKUJE POMOC SA PUNIM PRAVOM. NEMOJTE TU POMOC PRUZATI AROGANTNO I SA NESTRPLJIVOSCU JER TIME UPRAVO CINITE PSIHICKO NASILJE NAD TOM OSOBOM. A U MOMENTIMA KAD OSETITE DA NE MOZETE DA SE BRINETE O NEKOME KOME JE TO NEOPHODNO NE ISKALJUJTE SVOJ BES I NEMOC BAS NA NJEMU. PROBAJTE DA NADJETE POMOC I RESENJE I ZA SEBE I ZA TU OSOBU.
VASA LJUBAV I EMPATIJA SU KLJUC DOBRIH ODNOSA U PORODICI I DRUSTVU, MEDJUTIM NE PO CENU TOGA DA SE VI OSECATE ZAPOSTAVLJENO ILI CAK ZLOSTAVLJANO!
MISLITE O TOME!
fizički (osobe korisnici/ce kolica, osobe koje se otežano kreću),
senzorni (osobe oštećenog sluha, osobe oštećenog vida) i
teškoćama u učenju (osobe ometene u mentalnom razvoju, osobe sa autizmom) I U TO SPADAJU SLEDECE BOLESTI:
Artritis
Autizam
Cerebralna paraliza
Dečija paraliza
Disleksija
Distrofija
Down sindrom
Mentalna oštećenja
Multipla skleroza
Oštećenja kičme
Oštećenje sluha
Oštećenje vida
Retov sindrom,
ADHD (POREMECAJ PAZNJE)
ASPERGOV SINDROV (NEKA VRSTA AUTIZMA)
ASTMA,
KRTE KOSTI
DIJABETIS
EPILEPSIJA,
TURETOV SINDROM
i svakako bih dodala da na zalost ima jos bolesti koje spadaju u invaliditet, medjutim ima ih zaista mnogo ,pa sam se odlucila samo da i h nekako grupisem da bi mogli da pratite tekst. Svakako se sve vise srecete sa osobama koje imaju neku vrstu invaliditeta, sto psihickih sto fizickih. I nekako vam je prirodni instikt da ih izbegavate ako mozete. ali ako su oni clan vase porodice onda je to potpuno nemeguce. I verujte niko nije spreman na to. Nijedno ljudsko bice uz svu empatiju i ljubav nije savrseno i u jednom momentu briga o osobi koja ima invalidetet postane teret. A onda se dogadjaju strasne stvari. Verujte mi da znam o cemu pricam.
Procenjuje se da u Srbiji živi između 700 i 800 hiljada ljudi sa invaliditetom. Teško je pobrojati sve primere njihovog diskriminisanja u svakodnevnom životu (iako antidiskriminacione odredbe postoje u Zakonu o zabrani diskriminacije, Zakonu o radu, kao i u nizu drugih zakonskih tekstova). Sama činjenica da je tačan broj ljudi sa invaliditetom nepoznat, govori sa kojom ozbiljnošću država pristupa rešavanju sistemskih nedostataka koji su učinili da ovi ljudi budu marginalizovani i isključeni iz društvenog života.
Jedinstvena definicija invaliditeta ne postoji. Postojeće su sadržane u Zakonu o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom (Sl. glasnik RS, br. 33/2006), Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom (Sl. glasnik RS, br. 36/2009 i 32/2013), kao i u nizu podzakonskih akata.
Stepen siromaštva ljudi sa invaliditetom je tri puta veći od prosečnog i iznosi preko 60%.
Diskriminacija u obrazovanju je jedan od prvih oblika nedozvoljenog razlikovanja sa kojim se osobe sa invaliditetom susreću, jer se veliki broj ovih ljudi usmerava prema institucijama za specijalno obrazovanje, čak i ako su njihove mentalne sposobnosti potpuno očuvane.
Najveći broj osoba sa invaliditetom je bez obrazovanja, to jest samo sa osnovnim ili osnovnim specijalnim obrazovanjem.
Stopa nezaposlenosti ove populacije je preko 85 odsto.
Zakon o socijalnom preduzetništvu međutim još uvek nije usvojen. Istovremeno, standard razumne akomodacije na radu nije precizno određen, pa je na poslodavcima da ga pojedinačno tumače za svakog zaposlenog sa invaliditetom.
Arhitektonske prepreke predstavljaju u pojedinim mestima u Srbiji „nerešiv problem“, zbog izostajanja volje ili svesti da se stvari promene. Iako postoji obaveza da se javne površine kao i državni i javni objekti učine dostupnim za osobe sa invaliditetom, nepoštovanje zakona u mnogim mestima u Srbiji se „pravda“ nedostatkom sredstava ili drugim (po pravilu irelevantnim) razlozima.
Porazan je primer centra za socijalni rad u jednom mestu u Srbiji, koji se nalazi na četvrtom spratu zgrade koja nema lift. Korisnici sa invaliditetom, da bi ostvarili svoja zakonska prava, mogu da dođu samo do dvorišta zgrade. U dvorištu, po kiši, snegu, suncu – uvek na otvorenom – završavaju poslove zbog kojih su došli. Toliko o pravu na ljudsko dostojanstvo.
U situaciji koja se crnohumorno opisuje kao stanje u kojem država ukida socijalnu pomoć ugroženima, a ugrožava sve ostale u toj meri da će se ubrzo i oni kvalifikovati za primanje socijalne pomoći, perspektiva ljudi sa invaliditetom zaista nije dobra. Ponašanje države podseća na nepodoban pokušaj da se učini nešto u situaciji kada ne postoji osećaj, ni svest, kako se može dopreti do ove grupe stanovništva – nalik na užasan bilbord kojim su vlasti jedne države pokušale da promovišu jednakost:
Ispod fotografije nasmejane dece različite boje kože pisalo je: „Svako zaslužuje jednak treman – bez obzira da li je crn, žut, smeđ ili NORMALAN.“
Zapravo je u Srbiji možda i gore od toga, budući da bilborda nema, čak ni takvog naopakog. Zbog toga se čini da se država odriče svojih građana sa invaliditetom, da su oni za nju – nevidljivi. A 700 do 800 hiljada birača sa invaliditetom će to zasigurno znati da cene, prvom narednom prilikom koju dobiju.
Zivot osoba sa invaliditetom je i inače, sam po sebi, ispunjen brojnim preprekama i još češće nerazumevanjem od strane okoline, a ako se tome još pridruži i nasilje koje trpe tamo gde bi pre svega trebalo da imaju bezrezervnu podršku, onda svakodnevica postaje pravi pakao.Zahtevi u odnosima su veći, roditelji često nepripremljeni za ovakve izazove, a angažovanje, ukoliko se ne podele obaveze, van granica ljudskih mogućnosti. Podela obaveza i odgovornosti u ovim porodicama je zapravo stabilizator dobrih odnosa. Veoma često jedan od roditelja, najčešće otac, formira zavisne obrasce ponašanja u odnosu na alkohol, drogu i vanbračne veze. Kada je reč o porodicama koje imaju decu sa invaliditetom, izazovi su višestruki i iz takvog braka neretko izlaze prvo muškarci.– Polovina takvih porodica ne opstaje, naročito tamo gde deca imaju teži oblik invaliditeta. Najčešće je muškarac taj koji napušta, a žena ostaje sa detetom. Ali, tu nije kraj njenim mukama. Dešava se da kada dete odraste, u nekim situacijama fizički napada majku. Takođe, kod dece, posebno sa urođenim invaliditetom, primećujemo da kada postaju svesni sebe, negde od 18. godine života, često se dešava da oni vrše psihičko zlostavljanje svojih roditelja.
Ne znam kako da zavrsim ovaj tekst. Vrlo teska i kompleksna tema, medjutim bicu zadovoljna da ste makar malo razmislili kakv vi odnos imate prema osobama sa invaliditetom. Ali budite iskreni prema sebi iako vam se ne svidi probajte to da promenite- na bolje naravno.
OSOBE SA INVALIDITETOM SU SVAKAKO PRVENSTVENO LJUDSKABICA SA SVIM VRLINAMA I MANAMA KAO I OSTALI LJUDI. AKO BI SE MAKSIMALNO POTRUDILI IZGRADILI BI SIGURNO BOLJE ODNOSE. NAJVECI JE PROBLEM KOMUNIKACIJA. I SAMI ZNATE DA JE OSOBI KOJA IMA NEKI INVALIDITET JAKO TESKO DA TRAZI POMOC JER JOJ TO UMANJUJE DOSTOJANSTVO I SAMOPOUZDANJE, ALI TAKODJE I OCEKUJE POMOC SA PUNIM PRAVOM. NEMOJTE TU POMOC PRUZATI AROGANTNO I SA NESTRPLJIVOSCU JER TIME UPRAVO CINITE PSIHICKO NASILJE NAD TOM OSOBOM. A U MOMENTIMA KAD OSETITE DA NE MOZETE DA SE BRINETE O NEKOME KOME JE TO NEOPHODNO NE ISKALJUJTE SVOJ BES I NEMOC BAS NA NJEMU. PROBAJTE DA NADJETE POMOC I RESENJE I ZA SEBE I ZA TU OSOBU.
VASA LJUBAV I EMPATIJA SU KLJUC DOBRIH ODNOSA U PORODICI I DRUSTVU, MEDJUTIM NE PO CENU TOGA DA SE VI OSECATE ZAPOSTAVLJENO ILI CAK ZLOSTAVLJANO!
MISLITE O TOME!
Нема коментара :
Постави коментар