STA MOZETE DA UCINITE ZA SVOJE RODITELJE

KRAJ 2020-TE KOJI JEDVA DOCEKUJEMO! MEDJUTIM SLEDI NAM ISTA TAKVA  ILI MALO BOLJA GODINA DA  NE BUDE OVAJ ZADNJI TEKST PESIMISITICAN DO KRAJA PA DA KAZEM MOZDA I GORE GODINE. VIDELI SMO STA RODITELJI MOGU DA UCINE ZA DECU. HAJD SAD DA OBRNEMO PITANJE: KOLIKO SU DECA SPREMNA DA UCINE NESTO ZA SVOJE RODITELJE?

Pocnimo od toga da ste vi napravili dete svojim izborom partnera i svojom zeljom da imate dete. Dete naprotiv nije moglo da izabere roditelje. Naslo se tu gde je i  zivot ce mu  odrediti upravo roditelji. To bi obe strane trebale da imaju uvidu pa uz ljubav da obavezno uvedu komponentu empatije,kompromisa i razumevanja. Tako da roditelje shvatamo tek onda kad  i sami postanemo roditelji sto je u mnogim slucajevima dosta kasno da se poprave greske iz perioda puberteta. Ali treba da razmislimo i kakve poruke roditelji salju detetu tokom odrastanja, jer se deca evidentno ugledaju na roditelje. Ako im saljemo uglavnom negativne signale sigurno necemo stvoriti osobu punu empatije  koja  ce nam  pruziti pomoc kad nam bude trebala. Recimo:

Devojčica od oko pet godina u hipermarketu je slučajno srušila robu s police. Nešto se razbilo. Mama je da strašno viče na nju. Pored fraze „kako si smotana i nesposobna“ bila je i fraza „bolje da te nisam ni rodila!“

„Smotan si i nesposoban!“ – bespomoćnost, apatija, lenjivost, inertnost, nesamostalnost, nesigurnost u sebe.

„Prestani da pametuješ!“, „Ćuti – nemaš pojma“, „Nemoj biti mimo sveta. Budi kao svi ostali!“ – dete nema svoje mišljenje. Nema interesovanja za spoznajne delatnosti. Bez inicijative. Ne ispoljava svoje sposobnosti. Guše se individualnost, liderske osobine, harizma. Dete ne može ispoljiti svoje talente.

„Ne plači“, „Prestani da besniš“ – odricanje detetovih osećanja. Dete ne raspoznaje i ne razume svoja osećanja. Suzbijena intuicija. Čovek ne može da upravlja svojim emocionalnim stanjem. Negativna osećanja mu razaraju organizam iznutra (psihosomatske bolesti).

„Ništa ne pipaj, ja ću to uraditi!“ – dete prestaje da radi bilo šta, čak i kada se zamoli. Bespomoćnost, neodgovornost, pasivnost, nesamostalnost, infantilnost.

„Ne lepi se za mene?! Odmakni od mene! Šta se držiš moje suknje!“ – dete gubi interesovanje za opštenje. Udaljuje se i zatvara.

„Još si mali za to!“ – infantilnost. Okolina će se ophoditi prema njemu kao prema detetu. Nikada neće odrasti. Neodgovornost. Nesamostalnost. Odsustvo motivacije. Podložan tuđem uticaju. Traži partnera koji će mu biti „roditelj“.

„Ugledaj se na Janka, on je to uradio kad sebe…“ – kompleks „nisam dovoljno dobar“. Nesigurnost, nisko samovrednovanje. Težnja da se zadovolje očekivanja okoline da bi se zaslužila ljubav. Odsustvo osećanja ličnog dostojanstva.

Tako isfrustrirano dete zelece sto pre da ostavi takve roditelje. I to u pravom smislu reci, nece zeleti nikakav kontakt sa njima kada se osamostale.

Ima sad tu i licni primer kada se roditelji ponasaju lose prema svojim roditeljima ( babama i dedama svoje dece)  ito pred njima. Deca to pamte  ibukvalno se i oni tako ponasaju prema vama,a vi se cudite zbog cega je to tako.

Roditelji su naši stvoritelji i uništitelji, a to nisam izmislila  ja, nego Tomas Bernhard. Oni su nas doveli na ovaj svet, vezali za sebe i emotivno uništili, a kada više nismo mogli da izdržimo, mi smo raskinuli tu vezu. Raskid kao takav nije bitan za moju priču, već ono što se nakon njega dešava. Psiholozi kažu da ste odrasli tek kada oprostite roditeljima, ali kako to da učinimo?Jer zasto su nas unistili ako nas vole? Odgovor na ovo pitanje je vrlo jednostavan, zato što su morali. Jednostavno je neminovno da nas roditelji emotivno povređuju. Oni to rade iz najbolje namere i koliko god poznavali psihologuju, ne mogu da znaju šta je to što će vas povrediti. Nekada to mogu biti sitnice, poput toga da ne odreagujete onako kako su oni očekivali.

Raskid s roditeljima je onaj kada polako nestajete i počinjete da menjate taj odnos, a oni svesni šta se dešava i dalje pokušavaju da vas zadrže. Nakon raskida odmah ide osuda, jer mi pravo upoznamo deo sebe, pa shvatimo da su oni krivi za to, pa raskinemo i onda ih osuđujemo, jer mi smo prosto takvi. Ja sam moje roditelje prestala da osuđujem kada sam bolje upoznala  njihove roditelje, kada sam upoznala  roditelje ljudi u svom okruženju i shvatila  da moji nisu tako loši. Sada ćete reći da je to lako, ali nije bilo. Morala  sam prilično da upoznam sebe, kako bi umela  da se izopštim i sagledam druge objektivno. Kada sam to uspela , onda sam njih sagledavala objektivno kao ljude, a ne kao moje roditelje. Tada sam shvatila  da su oni sjajne osobe  i ponovo sam ih zavolela.

I jos samo da pomenem decu koja su zbog razvoda ili  smrti ostala samo sa jednim roditeljem. Ta deca ( znam na licnom primeru) jako su vezana za tog roditelja s kojim zive ali su obicno ako je u pitanju razvod ljuta na majku sto nije ostala sa ocem u braku!

Ovde vam necu navesti jedan drastican primer kao u prethnodnom blogu jer znam mnogo primera gde su se deca na njbolji moguci nacin oduzila roditeljima. znate i sami sta je to. Paznja i ljubav do kraja zivota.

TAKO DECO MOJA I DECO MOJE DECE BAKA  I MAMA VAM OSTAVLJA SVOJE BLOGOVE KAO TESTAMENT. KAO UPUTSTVO ZA ZIVOT. PROCITAH NEGDE DA SE DECA KAD IM UMRE RODITELJ CESTO KAJU STO IM DOK SU BILI ZIVI NISU POKLANJALI VISE PAZNJE ILI STO IH NISU PITALA SVE STO ZELE. ZBOG TOGA POSTOJI SADA APLIKACAJA GDE MOZETE DA OSTAVITE SVOJOJ DECI PORUKU ILI ODGOVORE NA PITANJA KOJA BI ONA HTELA DA VAM POSTAVE  ILI DA ZNAJU NESTO O VAMA. JA TO RADIM KROZ MOJE BLOGOVE. POKUSAJTE DA BUDETE DOBRI  NAJVISE STO MOZETE, ,DA IMATE BLIZAK ODNOS SA RODITELJIMA I DA CINITE ZA NJIH LEPE STVARI KAO STO SU I ONI ZA VAS DOK STE VI BILI NESPOSOBNI DA SAMI CINITE MNOGE STVARI. NE OSECAJTE TO KAO OBAVEZU ILI SMARANJE JER NI VI NISTE BILI LAKI ZA CUVANJE, VASPITAVANJE  I NEGOVANJE!