OVO CE BITI PRICA KOLIKO MOZEMO I STA MOZEMO DA UCINIMO ZA SVOJU DECU. SUTRA CU PROBATI DA OBRNEM SMER I DA VIDIMO STA DECA MOGU ZA RODITELJE DA UCINE. NA KRAJU OVOG BLOGA NAPISALA BI PRICU O JEDNOJ MAJCI I JEDNOM DETETU KOJA NEMA SRECAN KRAJ A OPET MI JE UNELA NEKI OSECAJ TOPLINE PRED SVE OVE PRAZNIKE! PA AKO I VI ZELITE MALO TOPLINE, LJUBAVI, NEZNOSTI DA PODELITE SA BLISKIM OSOBOMA SVAKAKO POCNITE OD DECE!
Osnov roditeljstva cini nekoliko stvari ( osim bezrezervne i beskrajne ljubavi) , a to su:
Ucinite njihov svet sigurnim i postojanim, unesite magiju unjihov zivot, pokazite im kako da razlikuju dobro i zlo, naucite ih da misle svojom glavom,pustite ih da nas oni vode, uvek morate da vidite i sumu i drvece, naucite ih vrednosti novca, najvaznija je doslednost i postavljanje granica i svakako im podarite bracu i sestre.
Kada smo mi bili mali, roditelji su bili poštovani. Nije im bila potrebna naša pomoć u donošenju odluka i, iskreno govoreći, oni nisu ni imali želju da saslušaju naše mišljenje – ne zato što im nije bilo stalo ili što nas nisu poštovali, već zato što deca u to vreme nisu bila uključena u razgovore odraslih i u sam proces donošenja odluka. U stvari, našem mišljenju se stvarno nije poklanjalo mnogo pažnje.
Odgajali su nas tako da budemo najbolji što možemo biti, mentalno jaki i otporni. Pravila naših roditelja bila su veoma jasna – oni su nam govorili kako treba da se ponašamo, a mi smo to činili zato što su oni tako tražili od nas. Možda mi se nije sviđalo baš sve što su moji roditelji tražili od mene, ali svakako bih to uradila. Mi nikada nismo bili središte njihovog univerzuma i sunce se nije rađalo i zalazilo samo radi nas. I, znate šta? Bili su u pravu!
U svakom domaćinstvu, neophodno je da postoje pravila. Vašoj deci bi
ta pravila trebalo da budu dobro poznata. Ne bi trebalo da ih često
podsećate na njih. Ona bi takođe trebalo da znaju da ta pravila važe i
kada odete nekome u posetu. Bez obzira na to šta je njihovim drugarima
dozvoljeno da rade, naša pravila su jasna, moraju se poštovati ili će se
suočiti sa posledicama. Naša kućna pravila su uglavnom jednostavna,
zahtevaju ukazivanje poštovanja (bilo nama, onome što posedujemo ili
drugima) i logična su.
Vaspitanje pod uticajem dece postaje sve popularnije. Ja ne osuđujem način na koji drugi roditelji vaspitavaju svoju decu (dobro, dobro, lažem, radim ja to, iako ne baš glasno i javno). Vremena se menjaju i stručnjaci za vaspitanje počinju da uviđaju koliko snažan uticaj na društvo imaju “pozitivno osnaživanje”, “helikopter vaspitanje” i “vaspitanje pod uticajem dece”. Problemi sa materinstvom su na vrhuncu, pa stručnjaci počinju da povezuju određene stilove vaspitanja sa preteranim osećanjem krivice kod mama, hroničnom iscrpljenošću i problemima sa kontrolom ponašanja, da spomenem samo neke. Dakle, kako da vratimo vreme unazad i preuzmemo kontrolu nad vaspitanjem i odgajanjem svoje dece da bi ona mogla ukazivati poštovanje starijima i biti disciplinovana, mentalno jaka i spremna za ulazak u svet odraslih?
Reč “NE”, upućena kao odgovor detetu, u poslednje vreme je došla na loš glas. Roditelji osećaju potrebu da deci daju objašnjenja ili da vode duge, iskrene razgovore sa njima, pitajući ih za mišljenje pre nego što će im nešto zabraniti. Zašto? U kom je to trenutku “ne” postalo loša reč? Ako bi naše jednogodišnje dete pokušalo da dodirne vrelu ringlu, dovedeni smo u situaciju da umesto oštrog “Ne!”, dvadeset minuta razgovaramo o tome kako bi naše dete trebalo da naučimo da je ringla vrela i da će se povrediti ako je dodirne. U hitnim situacijama, u kojima je neophodna brza reakcija, potrebno je znati da vam je dozvoljeno da kažete “Ne!” i da vaše dete u istom trenutku mora da prestane da radi to što radi. Ne treba o svemu razgovarati ili se raspravljati. Ne morate za sve tražiti mišljenje vašeg deteta. Vratite “NE!” na mesto koje mu pripada.
Vama je neophodno da imate vreme samo za vas i ne treba da se osećate loše zbog toga. Tu može da se radi o vremenu čavrljanja na kauču, zajedničkog gledanja tv-emisije ili odlaska u kupovinu (da, to je zamenilo naše nekadašnje večernje izlaske, ha ha). Deca ne bi smela da vas prekidaju u tim trenucima i da se žale da ste “zaboravili na njih”. Ako vam je došla prijateljica u posetu, deca mogu da, na izvesno vreme, odu u drugi plan. Odraslima je dopušteno da imaju vreme rezervisano samo za odrasle, a i potrebno je da ga imaju, iz mnogo razloga.
Kada svojoj deci kažete da je vreme za odlazak u krevet, nema odstupanja! Nećete napuštati svoju sobu još osam puta pre nego što zaspite! Ne, ne možete više dobiti nijednu čašu vode, nijednu grickalicu, nijedan zagrljaj! Odlazak u krevet je za svačije dobro. Deci je neophodan san, a roditeljima vreme rezervisano za odrasle.
Ako bih, kada sam bila mala, odgovarala svojim roditeljima, snosila bih ozbiljne posledice. Isto je tako i sa mojom decom. Ne samo da im nije dozvoljeno da mi odgovaraju, već se to primenjuje i na prevrtanje očima, prepiranje, sumnjanje u moje odluke ili uplitanje u stvari koje ih se ne tiču. Mojoj deci nije dozvoljeno da psuju (iako ja to često radim!), a takođe im je zabranjena upotreba i nekih drugih ružnih reči (“glup si”, “umukni”, “tako si tupav”, itd.) Deci se danas previše dozvoljava, naročito na polju govora. Dopušteno im je da kažu šta god im padne na pamet, a da za to ne snose posledice. Zato su ona često gruba i nemaju poštovanja, a roditelji se čak tome i smeju. “Oh, vidi ga, kako je nevaljao.” Ne! On je osoran i to nije u redu, a vi, kao roditelj, ne biste smeli da se plašite da to svom detetu kažete.
Jako mnogo današnjih roditelja misli da njihova deca imaju određena “prava”, čime se prelazi granica onoga što čini privilegije. Sve ono što je izvan osnovnih dečijih prava spada u kategoriju “privilegija”. Taj tablet ili mobilni telefon je privilegija, i to verovatno privilegija koju ste vi platili ili je još uvek vi otplaćujete. Ako se deca loše ponašaju, trebalo bi da im oduzmete privilegiju. Bilo da se radi o igrački, digitalnom uređaju, propuštanju nekog događaja ili o bilo čemu drugom, nemojte se ustručavati da im to uskratite i nemojte se zbog toga osećati krivim. Objasnite svom detetu da vi niste babaroga, već da je njegovo ponašanje dovelo do posledica. Ne popuštajte, jer će, u suprotnom, vaše dete shvatiti da vi samo “pretite praznom puškom”.
Roditeljstvo nije takmičenje u sticanju popularnosti. Ako vas vaše dete ponekad “mrzi”, to znači da verovatno radite nešto dobro!
Ovo se može podvesti i pod “Zato što sam ja tako rekla.” Vi ste
glavni i vaše odluke se ne bi smele dovoditi u pitanje. Kada donosim
odluke u domaćinstvu, ja ne zakazujem porodični sastanak da bih tražila
mišljenje od svih. Vi ne bi trebalo da pitate vašu decu šta žele za
večeru ili kakva bi kola trebalo da kupite. Ona nisu ta koja treba da
donose odluke i, samim tim, vaša deca ne bi trebalo da budu u centru
vaše pažnje kada te odluke donosite.
Život nije fer. I tačka. Svom detetu nećete učiniti nikakvu uslugu pokušavajući da učinite da mu život bude fer. Što pre vaše dete shvati da život nije fer, to bolje! Vaš zadatak nije da učinite da mu život bude fer, već da ga naučite kako da se izbori sa preprekama kada se suoči sa njima. Ukoliko je jedno od moje dece pozvano na neki rođendan, ostala deca to prihvataju. Ukoliko će jedno vaše dete otići kod druga, nemojte ostaloj deci organizovati žurku da se ne bi osećala zapostavljeno. Isto važi i za poklone, džeparce, kućne poslove, ocene, treninge i bilo šta drugo. Ne morate uvek sve izjednačiti da bi ste bili fer prema svima. Neka deca će ući u izbor za tim, dok druga neće. Neka deca će biti pozvana na rođendan, a druga neće. Ne bi trebalo da pozivate te roditelje da biste im objasnili kako nije fer što vaše dete nije pozvano. Prestanite da se trudite da život prema vašoj deci uvek bude fer i počnite da ih poučavate kako da se suočavaju sa emocijama koje će im se javiti kada uvide da život ipak nije uvek fer prema njima.
Sad kad smo po ko zna koji put apsolvirali kakav bi rodetelj trebali da budemo, a najcesce to nismo jer roditelj je ipak samo ljudsko bice dakle nesavrsen mozemo da predjemo na deo kad nam pokvare roditeljstvo i kad osetimo pretnju po nasu decu. U danasnje vrme dete je najugrozenija vrsta bica na planeti. Ne mogu ni da ponavljam iz bloga u blog sta sve preti nasoj deci. Od prirodnih katastrofa do nemoralnog i propalog drustva, do mnostva bolesti tela i duse i usled svega toga decu je nemoguce zastiti. Roditeljima posebno jer kao sto malopre rekoh treba dobro vaspitati dete,ali danas je to zaista vrlo tesko uspeti sa svim "uzorima " van kuce. I deca nam definitivno padaju pod uticaj losih stvari. Kako ih zastiti od njih samih ne znam. Imala sam neverovatnu srecu. Svo cetvoro dece postali su mi dobri ljudi. Posteno kazem da je sreca tu mnogo imala udela.
Нема коментара :
Постави коментар