SVETI GRAL

SVETI GRAL! NIKADA NAM VISE NIJE BIO POTREBAN! STA GOD ON BIO I MA KOLIKO JE  OGROMNA NJEGOVA MOC  I DA LI UOPSTE POSTOJI - ZA MENE JE KAO PRICA O DEDA MRAZU ! TAKO DA CU  PONOVO PISATI O SVETOM GRALU, ZAHIRU I DEDA MRAZU JER NOVA GODINA STIZE. DODUSE OVOJ SE RADUJEMO NAJMANJE DO SADA JER SU JE VEC "UPRLJALI" PRICOM  O VIRUSU KOJI CE NAS I NADALJE MUCITI. MEDJUTIM, NE DAJMO SE! SVAKO MOZE NACI SVOJ GRAL, SVOJ ZAHIR I SVOG DEDA MRAZA! ILI MOZE DA POSTANE NESTO OD TOGA ZA NEKOG DRUGOG. KOMBINACIJA  IMA MNOGO , OD NAS ZAVISI KOLIKO CE BITI USPESNE!

Etimološko značenje reči Gral, ili Graal, ne postoji jer takva se reč ne pojavljuje ni u jednom evropskom jeziku kao reč sama po sebi. Oblik pisanja samog pojma, Sain Graal, doveo je u nedoumicu mnoge stručnjake koji su se time bavili, pa su krenuli u kombinatoriku kako bi pronašli koren reči. Tako su drugu verziju naziva San Graal, spojili u jednu, Sangraal, razdvojili je ponovo i dobili Sang Raal (u srednjovekovnoj Španiji bi to nedvosmisleno značilo Kraljeva krv). Ova kovanica predstavlja osobu kraljevskog porekla, i mnogi su našli da odgovara opisu jer po njima Isus i jeste bio potomak Davida, izraelskog kralja. Ako je to tačno, tada bi se pojam Gral odnosio na njegove potomke, što objašnjava zašto crkva nije prihvatila širenje legende o Gralu. Isus nije bio oženjen i nije imao potomke. Ali, ako već nije prihvatila, zašto se nije suprotstavila ovom verovanju? Crkva uvek odlučno demantuje ono što joj ne odgovara, tako da ovo malo zbunjuje.

Istoričari koji su se bavili Gralom podelili su se u tri struje. Prvi su govorili da je Gral pehar koji je koristio Isus na tajnoj večeri i u kojem je sakupljena njegova krv. Taj pehar i koplje kojim je proboden Isus je u Britaniju doneo Josip iz Artimaeje (Joseph of Arimathea) čovek koji je svoj već pripremljen grob ustupio Isusu nakon njegovog razapinjanja i koji je zaslužan za širenje Hrišćanstva u Britaniji. Drugi su govorili da je legenda o Gralu samo skup keltskih legendi koje su iskorišćene od strane hrišćana u svrhu širenja religije. Kelti su lakše prihvatali svoje nasleđe od tuđeg. Treći su govorili da je priče o Gralu skrivaju tajno okultno nasleđe koje se prenosi vekovima zaslugom tajnog društva iz tog vremena. Iskreno, prva verzija je najprihvatljivija običnom čoveku, ali i ona, kao i ostale dve, ima više dokaza da se opovrgne nego potvrdi. Najintrigantnije u celoj toj priči je da legenda o Gralu nigde ne spominje Crkvu, kao najvećeg ''zaštitnika'' religije. Na stranu to što Crkva o Gralu nema zvaničan stav. Tako je Gral postao jedina hrišćanska relikvija koja nije pod zaštitom Crkve nego grupe nezavisnih čuvara koji svoje pravo i autoritet zasnivaju na Josipovom pravu, dakle direktno od Isusa. To se slaže sa pojavom jeretičkih pokreta širom zapadnog hrišćanstva između 11. i 13. veka. Sada je vreme da se u celu priču upletu Templari, viteški red koji je bio poznat po poprilično neuobičajenom tumačenju religije, i izuzetno jakom finanasijskom i političkom uticaju u to vreme. Kao mnogi viteški redovi tog doba, a i verske sekte, Templari su imali svoje verske ceremonije o kojima se malo zna. Crkva ih je udruženim snagama katoličkih vladara rasformirala nakon dugih krvavih borbi, ali ih nije zatrla. Postoji priča da je malobrojna grupa vitezova pobegla sa svojim blagom koje su čuvali u Škotsku. Malo je verovatno da bi 5-6 ljudi odnelo svo blago Templara, pa se postavlja pitanje, da li je Gral bio ono što je ovaj viteški red čuvao po cenu svoje smrti? Tu je zatim i priča o Katarima, u Francuskoj, jeretičkom pokretu koji se širio u 11. veku. I tu se provlači priča o bogatstvu jeretika koji su ovi izneli prilikom begstva iz svog poslednjeg uporišta u Monseguru.

Sve u svemu, Gral nikad nije bio dostupan pogledu širokih masa, a trag mu se gubi oko 14. veka. Od tada, to je samo priča koja budi maštu avanturista, istoričara i naučnika (ne i Crkve), da pronađu tu relikviju koja može dati večni život onom koji ga koristi. Potraga za Svetim Gralom se nastavlja, a da li će biti pronađen, i kada, to samo Bog zna.

Prema legendama, Sveti gral može da isceli rane i donese večnu mladost. U više navrata arheolozi su objavljivali da su mu na tragu, ali nikada nije bilo dovoljno dokaza za to.

Mnogi istoričari skeptični su da on uopšte postoji, jer se, osim u Bibliji, pominje jedino u srednjovekovnim mitovima i legendama, a čak i kad bi bio nađen, teško bi bilo dokazati njegovo istinsko poreklo.

Ideja o Zahiru potiče iz islamske tradicije, a predpostavlja se da je nastala u XVIII veku. Zahir na arapskom znači vidljiv, prisutan, onaj koji ne može da ostan neopažen. Nešto, ili neko, što nam, čim ga upoznamo postepeno zaokuplja misli, sve dok nas potpuno ne onomogući da se usesredimo na išta drugo. To se može smatrati svetošću ili ludilom.

Zahir je neko ili nešto što počinje nagoveštajem, a prerasta u stvar o kojoj neprestano razmišljamo. Nešto što, kada jednom dotaknemo ili vidimo, nikada ne zaboravljamo. Naša misao ostaje time zaokupljena dok nas ne odvede u ludilo. Moj Zahir nisu romantične metafore. On ima ime, a ime mu je... ESTER! 

Paolo Koeljo je pisao o svom zahiru kao nekada Borhes. Zahir je u stvari nesto za cim ceznes ,a ne mozes ga imati. Lici na Gral jer bez Zahira ( onoga sto ti strastveno zelis) nema srece u tvom zivotu!

I na kraju prica o Deda Mrazu. Sad postoji u Laponiji i kuca u kojoj zivi Deda Mraz. Naravno ne onaj  iz filmova i knjiga niti onaj sto predstavlja brend Koka Kole. Tamo zivi obican covek koji igra ulogu Deda Mraza i donosi srecu i poklone deci sirom sveta. Sad vi mozete biti nekom Deda Mraz ili neko moze biti vama jer na ovog iz Laponije ne moze se bas racunati!

STA SMO NAUCILI IZ OVOG BLOGA? POTRAGA ZA SRECOM, VECNOM MLADOSTI, RADOSTIMA, STRASTIMA, LJUBAVLJU, RADOSTIMA, POKLONIMA MOZE BITI TAKO JEDNOSTAVNA. MI LJUDI IPAK IMAMO NEREALNE ZELJE PA NAM SE TA POTRAGA ZAVRSI U VECNOM TRAZENJU SVETOG GRALA, ZAHIRA ILI CEKAJUCI DEDA MRAZA!