TV KAO SLADOLED

 IDU SILNI PRAZNICI. NAZALOST MNOGO NJIH NECE IMATI NOVOGODISNJU TRPEZU. I ONDA SE JEDAN JAPANAC DOSETIO DA LIZES TV  KOJI TI STVARA UKUS ONOGA STO JE NA EKRANU. SUPER! ALI I PRETUZNO OBZIROM DA TE TA HRANA NECE NAHRANITI. PA IPAK HAJDE DA SE ZABAVIMO I PREPUSTIMO MASTI. NOVA 2022-GA SAMO STO NIJE. 

apanski profesor je napravio TV sa ekranom koji može da se liže. Naravno to ga ne razlikuje od drugih televizora, ali lizanjem ovog ćete osetiti ukus hrane koja je prikazana. Uređaj se zove Taste the TV ili skraćeno TTTV, koji ima 10 kanistera sa ukusima, koji kada se pomešaju daju arome određenih jela. Preko ekrana ide higijenska plastična folija koja zapravo sadrži ukuse.

U dobu koronavirusa ovaj izum može da poboljša interakciju među ljudima i ljudi sa prirodom, smatra Homei Mijašita sa Medži Univerziteta u Tokiju.

- Cilj je da omogućimo ljudima da imaju iskustvo kao da jedu u restoranu na drugoj strani sveta dok sede kod kuće - rekao je.

Mijašita radi sa timom od 30 studenata koji su napravili pregršt izuma vezanih za ukus, kao što su viljuška koja pojačava ukus hrani. Preko godinu dana je radio na prototipu, a verzija za javnost bi koštala 100.000 jena, odnosno 91.000 dinara da se napravi.Takođe je najavio i aplikacije koje će biti dostupne, a biće namenjene kuvarima početnicima i somalijerima. Takođe, će biti dostupne i igrice, odnosno kvizovi koji su vezani za ukus. Mijašita je u kontaktu sa firmama koje mogu da primene njegovu sprej tehnologiju na njihove urađaje, tako da parče hleba ima ukus pice ili čokolade.

A kakve je  ukuse moguce pojacati i osmisliti u hrani koju jedemo uglavnom znamo. Ali evo jos malo zanimljivosti.Bez dodatne pomoći, arome ne funkcionišu baš uvek i ne traju dugo. Zato su naučnici u celu priču uključili sve moguće agense ne bi li određene ukuse ugradili u prerađenu hranu.

Rajt radi u laboratoriji u Krenberiju, u Nju Džersiju.

Ona je šef aromatičara u Wild flavors, podružnici Arčer Danijels Midlanda, jednog od giganata među kompanijama koje proizvode hranu.

Karijeru je provela hvatajući se u koštac sa besmrtnim pitanjima kao što je recimo - šta krušku čini da ima ukus kao kruška - da bi to mogla da ubrizga u kolačić ili sladoled.

Ili sa bazičnim pitanjima tipa - šta uraditi sa šejkom sačinjenim od mikronutrijenata da bude ukusan.

Ona je izmislila oko 1.500 ukusa i iako izbegava da ih imenuje, velike su šanse da ste i sami imali priliku da ih probate. I sad vam ovo nimalo nije povezano sa pricom o lizanju sladoleda ili TV-a - uskoro ce biti svejedno. Pa iako cete mozda biti siti i zadovoljni od stvarne hrane koja ima vrlo lep ali vestacki ukus ,a od lizanja TV-a necete opet vasa ce cula biti srecna?! Dva od pet! Fenomenalno! 

Naučnici su utvrdili da postoji veza između posedovanja standardnih savremenih kućnih uređaja, gojaznosti i dijabetesa u razvijenim zemljama. Posedovanje modernih kućnih uređaja, uključujući TV aparate, automobile i kompjutere, uobičajena je pojava u velikom delu planete. Njihov uticaj može se objasniti smanjenom fizičkom aktivnošću, porastom broja sati provedenih u sedećem položaju, kao i povećanom unosu kalorija. E tu je onaj TV sto se lize zakon.

U poplavi raznih atraktivnih ponuda, gde se rešenje svih muka i problema nudi kroz “tabletu” i odmah, čovek ustvari upada u zamku koja mu preti uništenjem. Komercijalnih interesa radi i bez etike i morala, pišu se razni tekstovi puni laži i nepotvrđenih vrednosti, pa tako obmanjuje sva ona čitalsčka publika željna senzscija i rešenje svojih problema preko noći. Negiraju se neosporive prirodne vrednosti, za račun brojnih veštačkih preparata i supstanci, sintetički dobijenih suplemenata u obliku raznih tableta koje vrše eroziju organa u organizmu i dovode nas u stanje bolesti. Još je i gore što to nije preporuka visoko stručnih lica, lekara ili nutricioniste. Mada ima i onih nedovoljno stručnih, koji su prodali “veru za večeru” pa sada u ime nauke varaju neobavešteni narod. Zanemaruje se jedan jedini ispravni put, a to je onaj prirodni postupak koji diktira fiziološki ili pak biohemijski proces i svi oni mehanizmi za to od boga stvoreni u nšem organizmu.

EVO PROCITAJTE OVAJ TEKST, ZABAVITE SE ALI MALO I RAZMISLITE, O TEHNOLOGIJI, POJACIVACIMA UKUSA, ATAKOM NA NAS MOZAK  POMOCU REKLAMA ZA HRANU ALI I TABLETE UMESTO HRANE, ZA TV KOJI CE NAM PRUZITI ZADOVOLJENJE MIRISA I UKUSA. 

NE ZNAM KAKO CEMO OVE GODINE USPETI DA NAPRAVIMO NOVOGODISNJU TRPEZU IZ MNOGO RAZLOGA. AKO NE USPEMO MOZEMO DA MASTAMO I TO JE OKEJ U KRAJNJEM SLUCAJU.

ZELIM VAMSVE NAJBOLJE U 2022-OJ GODINI I NADAM SE DA CEMO JESTI VISE ZAISTA DOBRE PRAVE HRANE, DA CEMO BITI ZDRAVIJI I DA CEMO MALO ZAKOCITI NASE ODUSEVLLJAVANJE NOVIM TEHNOLOGIJAMA I VISE SE VRACATI PRIRODI@

SRECNO!!!!

KRIOGENIZACIJA

 DA SE IZBRISE GRANICA IZMEDJU ZIVOTA I SMRTI! GLEDALI SMO U VISE FILMOVA NAUCNE FANTASTIKE  U KOJIMA MI JE FAVORIT SILVESTER STALONE KAO POLICAJAC KOJI JE ZAMRZNUT PA ODMRZNUT U TECNOM AZOTU. PA EVO SAD NAUCNICI KAZU DA SU SVE BLIZE RESENJU. JOS JEDAN TEKST MOZDA VISE ZABAVAN NEGO VEROVATAN ,ALI JA VOLIM DA MASTAM ,A OVO JE POSEBNO VREME ZA TO. PRED NOVOGODISNJU CAROLIJU. VREME U KOME VERUJEMO DA CE SLEDECA GODINA BITI BOLJA!

U Sjedinjenim Američkim Državama trenutno ima stotine preminulih, čija su tela zamrznuta u tečnom azotu na minus 196 stepeni Celzijusa u nadi da će buduća tehnologija moći da ih oživi, tačnije, da izleči bolest od koje su umrli.

Naime, kriogenzacija (smrzavanja tela u tečnom azotu na minus 196 stepeni Celzijusa) prvi put se, kao takva, pojavljuje u filmovima naučne fantastike, prenosi Espreso.

Osnovana 1972. godine. Alkor fondacija za produženje života je neprofitna organizacija koja se nalazi u Arizoni i ujedno je najveća kompanija koja se bavi zamrzavanjem tela. Njihove usluge su za one sa dubljim džepom. Za celo telo moraćete da izdvojite 150.000 dolara i 80.000 za zamrzavanje i čuvanje glave, što se klijentima obično naplaćuje iz polise životnog osiguranja.

Ralf Merkl, ekspert za nanotehnologiju i direktor Alkora, veruje da je ključni korak u ovom procesu razvoj nanorobota koji će moći da poprave telo na ćelijskom nivou pre nego što ga naučnici odmrznu.

Njihov zadatak je da poprave ili zamene oštećeno ili izumrlo tkivo, kao i sve ono što je podleglo oštećenju samim zamrzavanjem. Proces “oživljavanja” bi, u idealnom slučaju, obnovio i fiziologiju umrlog do onog nivoa na kom je bila. Možda bi mu i omogućavali da se “vrati” pametniji i zdraviji nego što je ikad bio.

– Govorimo o fundamentalno moćnijoj medicinskoj tehnologiji od najnaprednije koju danas posedujemo. Krucijalni cilj je nastavak evolucije koncepta života i smrti, a ljudi će moći da podnesu još veća oštećenja organizma nego sad, da se u potpunosti oporave – kaže Merkl, koji ima dva doktorata, na Berkliju i Stenfordu.

Pre nego što se telo ohladi na minus 196 stepeni Celzijusovih (temperaturu na kojoj se tečni azot pretvara u gas), krv osobe se zamenjuje specijalnim krio rastvorom koji se ne zamrzava na tako niskim temperaturama. Tehnički, telo i ta tečnost nisu smrznuti nego se pretvaraju u staklastu supstancu koja u sebi nema ledene kristale koji mogu da oštete organizam.

Prvi korak u budućem procesu regeneracije biće otklanjanje te tečnosti, zatim omogućavanje lekarima da cirkulaciju tela iskoriste kao seriju tunela kroz koje bi mogli da šalju nano robote, nanomaterijale kao i specijalnu ultrabrzu optički mrežu vlakana koju zatim povezuju s kompjuterom koji se nalazi napolju.

- Potrebna energija da se “restartuje” mozak, prema našim računicama, biće jednaka snazi i brzini 100 miliona trenutno najbržih računara na svetu koji bi radili neprekidno tri godine. A s trenutnim napretkom računarske tehnologije, tu snagu kompjutera imaćemo za jedno 26 godina. Dajte im još jedno 10 godina i cena tih kompjutera će pasti sa 100 miliona na 100.000 dolara – dodaje on.

Ovo su samo neki od zamrznutih ljudi koji su rešili da obrišu granicu između života i smrti.

1. Dr Džejms Bedford, profesor psihologije Univerziteta Kalifornije je prva osoba sačuvana u tečnom azotu.

Izbor da bude zamrznut je u potpunosti bio njegov lični. Čak je i ostavio na raspolaganju novčana sredstva koja će potkrepiti kapsulu od čelika , kao i tečnost koja se nalazi u njoj.Kada je 12. januara 1967. preminuo, njegova porodica je postupila u skladu sa njegovim željama. To je bio veliki dan za zajednicu Krionika i zbog toga se 12. januar naziva još i ''Bedfordovim danom''. Bedford je prebačen u drugu kapsulu 1991. ali, kako se čini, do sada je sve izdržalo.

2. Dik Kler Džouns radio je u televizijskoj industriji: bio je producent, glumac i pisac.Takođe je bio i član Udruženja Krionika Kalifornije. Umro je od posledica infekcije side ,1988. i odmah je zaleđen – doslovno. Postoji zabeležen negde čitav proces, što je fascinantno, ako ne i bizarno.

3. Tomas K. Donaldson, matematičar. Imao je ideje o smrti koje su bile čudnije čak i od same krionike. Verovao je da, iako su ljudi "mrtvi", njihov mozak nastavlja da postoji i biva funkcionalan, ali da trenutno ne posedujemo tehnologiju da pristupimo tome . U njegovo zdravlje, nadamo se da je njegova tvrdnja tačna. Preminuo je 2006. i pretpostavlja se da je krionski sačuvan. Delovao je prilično samouveren u to da će se jednog dana vratiti. U intervjuu 1982. kada je upitan da podeli mudrost vezanu za tematiku krionike, rekao je "Mislim da šta god da bih rekao sada, zvučalo bi suludo za nekih 300 godina. Biće bolje da ne govorim ništa, da me ne bude sramota za 300 godina''.

4. FM-2030. Baš kao što ste pročitali, to je bilo njegovo ime. Rođen je kao Feridon M. Esfandiari, ali je promenio ime koje bi odražavalo njegov cilj da doživi stotu (2030. bi bio njegov stoti rođendan ). Takođe je predvideo da će 2030. biti prekretnica kad nastaje ''vreme čuda'' . Te godine raspon godina neće više postojati i postojaće izvanredna šansa za svakoga da živi večno. 2030. je za njega san i cilj kojem teži.

Umro je 2000. u 69. godini od kada je podlegao kanceru pankreasa. Bio je zaleđen sistemom krionike, jer je verovao da će ljudi uskoro razviti sintetičke organe i delove tela, što će automatski momenat smrti baciti u prošlost. Zvao je pankreas glupim, bezveznim, jadnim organom''.

Jeste li primetili da neko nedostaje na listi ? Volt Dizni. Uprkos upornim glasinama i pričama koje kolaju, Volt nije zamrznut. Nakon njegove smrti, 1966. Volt je sahranjen u šumovitom Memorijalnom parku u Glendalu, u Kaliforniji. Nesto ne verujem u ovo za Volta Diznija, ali ako je istina bas sam se razocarala. Volt Dizni je svakako bio vrlo poseban.

Kriogenizacija je samo san onih sa materijalističkim shvatanjem života. U svetlu presude koju je javnosti saopštila britanska pravda 18. novembra, kriogenizacija je dostigla novu legalnu etapu i ostvarila san naučne fantastike. Podsetimo se da će, u skladu sa željama smrti, telo tinejdžerke koja pati od raka u terminalnoj fazi moći da bude preneseno, a zatim i zamrznuto u američkom institutu u nadi da će medicina u budućnosti moći da je oživi i izleči. Opklada za oživljavanje u 4 etape Ne treba mešati kriogeniku, naučno istraživanje o niskim temperaturama, i krioniju ( ili kriogenizaciju). Naime, ova tehnika stara gotovo pola veka podrazumeva očuvanje ljudskog tela zahvaljujući hladnoći, sa ciljem da ih oživi kada napredak nauke dozvoli da se obrne proces starosti i smrti. Džejms H. Bedford, nekadašnji profesor univerziteta u Kalforniji bio je prvo ljudsko biće koje se podvrglo tehnici kriogenizacije 1967.godine. Njegovo telo je sačuvano do dan danas. 1. Proglašenje smrti Postupci kriogeneze počinju po zvaničnom proglašenju smrti. U tom trenutku, telo se brzo stavlja u ledenu kupku. Srčani ritam se veštački održava kako bi mozak uvek bio snabdeven krvlju, sve dok uređaj ne preuzme ovu funkciju. 2. Vitrifikacija Krv je zatim zamenjena serijom hemijskim proizvoda poznatih pod imenom ̛̛kriozaštitne tečnosti̛̛ na -127 stepeni Celzijusa. Ovaj proces smrzavanja koji se odvija uz pomoć kompjutera podrazumeva menjanje dela vode iz ćelija sintetičkim rastvorom, koji ograničava formiranje kristala leda u organima i tkivu tela. 3. Izolaciona ambalaža Pacijent se stavlja u obeleženu vreću za spavanje i progresivno se zamrzava sve do – 120 stepeni Celzijusa. Ovaj proces traje oko 4 do 5 dana. Glava koja je prethodno stavljena u specijalan kovčeg okružena je peletima suvoga leda. 4. Zamrzavanje Telo je zatim postavljeno u rezervoar ispunjen tečnim azotom i to glavom ka dole kako bi se izbeglo oštećenje glave u slučaju loma. Određeni rezervoari mogu generalno da smeste oko 4 do 6 tela. Skoro 300 pacijenata je sačuvano u ledu u svetu. Više instituta kriogeneze danas nude svoje usluge. U Americi su to „Institut za Krioniku“ i „Alcor Life Extention Foundation“, dok se u Evropi može naći „KrioRus“ u Moskvi. Cena za zamrzavanje posle smrti je od 28 000 američkih dolara, koje može biti finansirano od strane životnog osiguranja. Čak iako su pojedina oštećenja neizbežna usled zamrzavanja, pobornici ove prakse zaleđivanja tela nadaju se da će nanotehnologije budućnosti biti u mogućnosti da ih poprave. 

Dakle, ova tema ponovo otvara onu pricu kako je ljudima  u ovoj civilizaciji jedino bitno da imaju savrseno telo pomocu koga lakse stizu do posla, partnera, prijatelja i drugih bitnih stvari. I sve cine da to telo ulepsavaju i odrzavaju. O dusi ni spomena nema. Tacno pre pedesetak godina kada je tehnologija pocela ubrzano da se sve vise usavrsava i napreduje ljudi su pozeleli vecni zivot svojih materijalnih tela ,ne shvatajuci da je materijalno telo samo odelo(okvir,mesto) gde zivi dusa to jest ono sto je svaki covek u stvari. Onih 21 gram koji nas cine covekom,ljudskim bicem.

NE VREDI UTICATI NA LJUDE DA SE PROMENE. SADA JE TOTALNO KASNO ZA TO. ZATO CE I OVA CIVILIZACIJA USKORO PROPASTI KAO I MNOGR PRE NJE. JER VECNI ZIVOT POSTOJI, SAMO SY MI TO NE ZNAMO JER MISLIMO DA JE NAS ZIVOT NASE TELO!

TOLERANCIJA

 TOLERANCIJA! STA TO BESE? NIKADA NIJE BILA POTREBNIJA ,A NIKAD JE MANJE NIJE BILO. SADA KADA SU LJUDI IZASLI U JAVNOST SA SVIM SVOJIM RAZLICITOTIMA NEOPHODNA JE TOLERANCIJA ZA SUZIVOT. MEDJUTIM, OCIGLEDNO NISMO SPREMNI ZA TOLIKE RAZLICITOSTI. I TO JE U REDU BAR DONEKLE. JEDINA TOLERANCIJA KOJA APSOLUTNO MORA DA POSTOJI JE ONA U KOMUNIKACIJI PORODICE, PRIJATELJA, LJUBAVI I DELOM NA POSLU ( MISLIM DO NEKE GRANICE).

Toleranciju je definisao UNESCO, 1995. godine.

“Tolerancija je poštovanje, prihvatanje i uvažavanje bogatstva različitosti u svetskim kulturama, naša forma izražavanja i način da budemo ljudi. Ona je zasnovana na znanju, otvorenosti, komunikaciji i slobodi mišljenja, savesti i uverenju. Tolerancija je harmonija u različitostima. To nije samo moralna dužnost, to je takođe politički i zakonit zahtev. Tolerancija, vrlina koja mir može učiniti mogućim, doprinosi menjanju kulture rata u kulturu mira.”

Sve kreće iz porodice i zavisi od vaspitanja. U porodici, od malih nogu učimo o društvenim vrednostima, normama, stičemo stavove o sebi i o drugima.

Ne/tolerantno ponašanje može se podjednako lako i brzo usvojiti, pa su zato na prvom mestu roditelji ti koji su  odgovorni za nivo ne/tolerancije svoje dece.

Mala deca postavljaju pitanja, a odgovori koji će dobiti biće odraz njihovih predrasuda. Deca u predškolskoj dobi prihvataju stereotipe i predrasude, pa će tako do polaska u osnovnu školu početi da se identifikuju sa određenom grupom, dok će prema ostalima razvijati predrasude. Dalje predrasude deca usvaju od prijatelja, suseda, s TV-a, društvenih mreža, itd.

Predrasude su veoma štetne za decu jer stvaraju lažan osećaj moći koji vodi samo ka neuspehu i razočaranju.

Diskriminisane osobe se osećaju manje vredno i socijalno odbačeno.

Ovakvo ponašanje se izražava na razne načine. Naime, oni sa snažnim predrasudama izbregavaju kontakt sa predmetom osude, te je nemoguće usvajanje informacija koje bi mogle uticati na predrasude.

Netolerancija se izražava vređanjem, izrugivanjem, nasiljem, hladnoćom, pa i tišinom.

Način na koji izražavamo toleranciju zavisi od vaspitanja i obrazovanja.

Najčešće smo tolerantni prema onima koji su nam slični, a kada su u pitanju osobe koje su drugačije od nas, dolazi do smanjene tolerancije.

Osobe koje su drugačije od nas, koje razmišljaju i ponašaju se drugačije, ustvari bude strah u nama, jer nismo u stanju da predvidimo njihove reakcije. Strah je taj koji rađa odbojnost, netrpeljivost i neprijateljstvo.

Upoznavanjem drugih ljudi, razumevanjem drugačijih vrednosti postajemo bolji i bogatiji. Prihvatanje i razumevanje predstavljaju osnovu za kvalitetniju komunikaciju i kvalitet života cele zajednice.

Bogatstvo leži u različitosti.

 Mi nismo tolerantni i spadamo u desetak najmanje tolerantnih društava na svijetu, zbog čega je potrebno da se što više edukujemo .

U  prethodnih 20 godina visok trend porasta netolerancije u svijetu.

"Veoma se povećao stepen netolerancije prema različitim etničkim grupama, ideologijama, odnosno prema svemu onome što je drugačije.

 Naše društvo je genetski predisponirano kao netolerantno.

"Mislim da će se u budućnosti sve više razvijati taj stepen netolerancije.

"Mi ne učimo mlađe naraštaje da ne ulaze u konflikte. Oni još od vrtića i osnovnih škola treba putem radionica da uče o tome. Veoma je važno naučiti da saslušate druga osobu.

Naime, , narod sa ovih prostora nema toleranciju da čuje drugo mišljenje.

"Nizak nivo tolerancije prenosi se u privatni život, porodicu, vezu, niko nikoga ne toleriše i ne postoji razumijevanje, a onda se na tome insistira, kao da je to vrijednost. Tvrdoglavost i nedostatak tolerancije je nedostatak i ne bi trebalo time da se ponosimo.

Ljudi se ne rađaju tolerantni ilinetolerantni, to je nešto što se razvija i uči. Samim tim, puno se može učiniti da dete izraste u osobu koja će znati da poštuje različitosti.

Kada se pomene reč tolerancija, najčešće se misli na prihvatanje i uvažavanje tudjih stavova, mišljenja ili ponašanja. Medjutim, ako se pogleda izvorno značenje ove reči, dolazimo da toga da prevodom sa grčkog na naš jezik, tolerisati zapravo znači trpeti. Na osnovu ovoga, moglo bi se zaključiti da svaka tolerantna osoba je žrtva koja podnosi različite napore tolerišući druge i njihove stavove, a možda je mnogo ispravnije toleranciju povezati sa prihvatanjem i poštovanjem drugih ljudi?!

Odrasli ljudi u zavisnosti od svog porodičnog, sociološkog i kulturološkog okvira naučeni su različitom stepenu tolerancije. Budući da je tolerantnost visoko postavljena na skali društvenih vrednosti, ona ima i direktan uticaj na način i kvalitet nečijeg života. Kako se tolerantnost uglavnom odnosi na interakcije u medjuljudskim odnosima u kojima se ljudi većinom trude da budu kulturni i predusretljivi, može se pretpostaviti da u takvim razmenama svaki pojedinac mora uključiti izvestan stepen samokontrole koji će omogućiti da čak i kada mu se odredjena ponašanja ne dopadaju ili se sa njima ne slaže, istrpi i sačeka povoljniji trenutak za sebe.

Iako nije uvek prijatno, iz gore navedenog se vidi da je biti tolerantan veoma poželjno i često svrsishodno, te je ovom veštinom poželjno ovladati što ranije. Kao i većina ljudskih osobina i ova se usvaja po modelu koji je detetu dostupan u periodu njegovog najranijeg uzrasta. Dete ne može postati tolerantno, ukoliko su njegovi najvažniji autoriteti, tj osobe koje primarno učestvuju u njegovom vaspitanju i odgoju, nisu sklone podnošenju frustracije onda kada se susretnu sa mišljenjima ili ponašanjima sa kojima se ne slažu. Dodatnu poteškoću može
stvoriti i to kada u takvoj situaciji su ti, za dete važni autoriteti, skloni izražavanju mržnje, besa ili agresije. Na primer, ako dete raste uz oca koji na pobedu protivničkog tima reaguje ljutnjom i psovkama, ono će zaključiti, sa jedne strane, da je baš takva reakcija potpuno adekvatna situaciji, a sa druge da je apsolutno nepotrebno staloženo i smireno istrpeti nezadovoljstvo zbog poraza. Na dalje, ovo dete može zadržati neprijateljski stav prema protivničkom timu i osećati netrpeljivost prema svim ljudima koji su navijači pomenutog tima. Na ovaj način netolerancija na frustraciju prema porazu, proširuje se i ne samo što se odnosi na poraz od strane protivničkog tima, već poprima oblik ustaljene reakcije na sve neuspehe ili poteškoće u životu, a posledično stvara i problem u medjuljudkim odnosima jer neprijateljski stav prema drugima stvara distancu i osiromašuje socijalnu mrežu svakog pojedinca sa ovakvim stavom.

Sam proces modelovanja kod dece, ljudima nije toliko bizak i najčešće o njemu i ne razmišljaju na ovakav način, te veću pažnju poklanjaju onome što se detetu govori od onoga što sami rade i primeru koji na taj način pružaju. Sa ovakvim stavom, roditelji najčešće upadaju u zamku i manifestujući vlastite predrasude ili stereotipe, oni modeluju i prag frustaracione tolerancije vlastitog deteta. Ako su i sami neotporni na različitosti i izražavanje drugačijeg mišljenja, oni će veoma teško uspeti da toleranciju na ova razmimoilaženja izgrade kod sopstvenog deteta
jer tim malim bićima je mnogo važnije i upečatlivije šta se radi, od onoga što se priča. Uticaj onoga što se detetu govori, na treba potpuno otpisati, pa u situacijama kada nije uspeo da istrpi, roditelj detetu može objasniti da je njegova reakcija možda bila prenaglašena, da je često potrebno istrpeti neprijatnost i sopstveno nezadovoljstvo iskazati na korektniji i manje buran način. Ovakva intervencija svakako je bolja od toga da ona izostane jer dete ostavlja zbunjeno i u nedoumici. Ako roditelj u ovom slučaju, sebi dozvoli priznanje da je pogrešio burno reagujući, detetu će biti sasvim jasno šta je ispravno jer ne treba zaboraviti da u najranijem uzrastu, dete roditelja posmatra kao apsolutni autoritet čije ponašanje, mišljenja ili osećanja usvaja kao apsolutno tačna. Zbog ovakvog dečijeg stava na tom najranijem uzrastu je moguće vaspitanjem izvršiti uticaj u pravcu nižeg ili višeg praga tolerancije u skladu sa roditeljskim preferencijama.

Pored modelovanja, dete toleranciju uči i na osnovu odnosa drugih prema sebi. Deca, kao i odrasli, se svakodnevo susreću sa nemogućnošću da ostvare svoje potreba i želje. Susrećući se sa ovakvim situacijama svako različito reaguje. Deca će često plačom ili bacanjem igračaka izraziti svoje nezadovoljstvo zbog situacije u kojoj su primorani da nešto istrpe. Sa druge strane, roditelji su zbog vlastite bolećivosti i nemogućnosti da istrpe nezadovoljstvo deteta, skloni popuštanju i prelaženju preko onoga što sami često neodobravaju. Ove na izgled bezazlene
situacije čine temelj frustracione tolerancije deteta jer svaki put kada ne istraju, roditelji snižavaju prag tolerancije deteta i tako dugoročno gledano dovode do toga da dete neće biti sposobno da podnese čak i najmanja nezadovoljstva ili da istraje u situaciji trpljenja. Sve pomenuto, nadalje može dovesti do veoma burnih reakcija koje se na dečijem uzrastu manifestuju bacanjem i lomljenjem igračaka, odbijanjem poslušnosti ili agresijom prema drugarima, dok u odraslom dobu kod osobe sa ovakvim stavom, česta mogu biti antisocijalna ponašanja u vidu
nepoštovanja društvenih normi i različitih oblika agresivnog i bahatog ponašanja.

Kako se tolerancija može posmatrati kao kontinuum omedjen sa jedne strane pomenutom netolerancijom, a sa druge pretolerancijom, zaključak je da pored nepostojanja granica u odnosu prema sebi u slučaju netolerancije, postoji i onaj drugi slučaj u kom granica ne postoji prema drugima. Kada je osoba preterano sklona toleranciji, ona je sposobna da podnosi i trpi mnogo, kao i da gotovo
nikada ne izrazi sopstveno nezadovoljstvo. Najčešće su ovakvi ljudi, bili hiperadaptirana deca sa rigidnin i prezahtevnim roditeljima koji su na dečije potrebe neadekvatno i neblagovremeno odgovarali, te su se ovakva deca na najranijem uzrastu naučila trpljenju što su kasnije verovatno prenela i na ostale oblasti svog života, pa su tako npr. skloni da se igraju igara koje im vršnjaci nameću ili su spremni da podnesu brojna odbacivanja drugih. Za razliku od netolerantnih, osobe sa visokim stepenom tolerancije na frustraciju sklonije su nesigurnosti u sebe, anksioznosti i depresiji.

Biti tolerantan je lepa i korisna vrlina koja osobi može doneti mnogo. Negujući stav poštovanja i prihvatanje sebe, ali i drugih ljudi, dolazi se do boljeg razumevanja potreba i želja obe strane, a samim tim i do veće spremnosti da se zarad tih istih potreba i želja druge osobe, ponekad i istrpi sopstveno nezadovoljstvo što može biti višestruko korisno zarad zadovoljenja i nekih vlastitih htenja i ostvarivanja ličnih ciljeva.

Vaspitanjem je na decu moguće učiniti veliki uticaj. Polazeći od sebe isopstvenih stavova,davanjem ličnih primera u kojima poštuje različitosti, suočavanjem sa različitostima ili razgovorom o njima, roditelj je u mogućnosti da formira dečiji stav o različitim pojavama u svetu. Povremenim frustriranjem deteta neodobravanjem svakog dečijeg zahteva i čvrstim granicama, roditelj može
postaviti čvrste temelje frustracionoj toleranciji svog deteta i tako mu olakšati snalaženje u širem sociološkom okruženju.

Imam problem i sa onim čime odiše nečija koža, zašto prosto ne smem da se udubim u razgovor sa beskućnicima. E ,to me tera na razmišljanje  Pa se pitam da li sam zbilja takva monstrum-ka.

Biće da ipak nisam, uprkos priznatom. Jer, suza mi krene kad u nekom filmu neko vešto uobliči nedaće s kojim se susreću Romi, progonjeni, ljudi sa invaliditetom i slični, već pobrojani nevoljnici. I, dam se nagovoriti na učešće u maršu „Mame su zakon“, kad hoću da puknem od ponosa (ali i prkosa na račun neodgovornih očeva).

Rečju, borim se sa svim svojim predrasudama.

Ali, tek na kraju pomislim: šta bi bilo da mene izopšte zbog jedne moje tajne bolesti. Da li bih tad bila hegemonistički nastrojena, ili bih u mišjoj rupi ćutala?

S tim u vezi, ne trpim ni busanje u grudi samohranih majki. Ponekad sklonih da svoja unižena prava uporede sa samoizborenim boljim statusom gejeva i lezbejki, odnosno - sa njihovim navodnim lobijem.

- Što se i vi ne udružite – tada repliciram prkosno.

Vratimo se suprotnom – lišavanju života, ponekad naraslom na nivo genocida. Nije mi strano da najpoznatijem i jedinom priznatom, u Srebrenici, povod tražim u prethodnim zločinima sa suprotnim nacionalnim predznakom. Nevladinim organizacijama što se time bave predano, spočitavam donacije. Ostajući gluva i slepa za rizike na koje stalno nailaze.

Sve ovo krijem kao zmija noge, znajući da nije prestižno u demokratskom kontekstu. Jedino što me uvek oda je moj prokleti nos, dogmatičan spram mirisa „egzotičnih“ kuhinja.

Tako, kad god idem od Ulcinja prema Adi Bojani, moram nečim da zagušim aromu roštilja, baziranog na ovčetini. Ne trpim ni vonj bivoljeg masla, ni masti pilića i pataka... Zaustavim dah iz predostrožnosti, kao kad se neko izuje.

Ni izbeglice nisu izvan fokusa moje pažnje i delom se sa njima solidarišem, ali me izluđuju dušebrižnici što ih sažaljevaju, dokazujući time koliko su plemeniti i čovekoljubivi.

Lično, migrantima merkam marke mobilnih, garderobe, parfema.., a izbeglim sa Kosova brojim stambene kvadrate. Gotovo vabeći sudbinu da me liši ono malo jada što nazivam svojim toplim domom.

Za tekstove rado pričam i sa osobama sa smetnjama u funkcionisanju, usled fizičkih il' psihičkih tegoba, što ponekad prenosim i u privatnu sferu postojanja. S ponekim se i družim, ali strogo kontrolisano. Jer, u biti se plašim da će da me opterete ličnim problemima, kao da i moj život nije prepun opstrukcija, što eksternih, što unutrašnjih. Proisteklih iz personalnih falinki.

U ovo spada i nesposobnost uživanja u tuđoj sreći, koja kao da se meni zakida preizdašnim prepuštanjem drugima. A da je možda i nisu zaslužili. Stoga zavidim svakom ko se istinski raduje kad neko drugi dobije različite beneficije.

Premda mi se diže kosa na glavi na parole „ubij, zakolji...“ i slične, upućene „neprijateljskim“ narodima, kao i na grafite ratnih zločinaca (bili rehabilitovani ili ne), sklona sam da tražim i drugu stranu medalje. Tako, boraveći u srpskim enklavama na Kosovu, lako postajem Velikosrpkinja, kao i prilikom obilaska tamošnjih manastira. Ali, valjda to opet spada u (trulo) tkivo moje hegemonističke naravi.

Posebno se gubim kad „malo“ popijem, i kad neko pokrene temu prirodnog priraštaja „Šiptara“. Premda mi smeta izraz „kotiti se“, ne suprotstavljam mu se, već razvijam teorije o planskom kontranapadu, povećanjem „našeg“ nataliteta. Time i sama filozofski postižem cilj preko tuđih leđa, ili, pre bi se reklo – materice.

Navodno razumem i LGBT, queer i slične osobe, ali intimno verujem da je razmnožavanje u biti seksualnog čina. To što sama nemam decu, a seks upražnjavam (ako mi se pruži šansa), ne mogu da objasnim, ali me srećom niko i ne pita. Da li jer gleda svoja posla, ili iz pristojnosti koja meni nije svojstvena, ne trudim se da dokučim.

Ipak ulažem vanredne napore da saslušam sve detalje koitusa jednog mog drugara geja, koje je u stanju da prepričava satima. Dok mi se „slučajno“ ne izbriše njegov broj iz telefonskog imenika i dok ne prestanem da se odazivam njegovim pozivima, navodno, zbog manjka vremena. Kako omalovažavam i drugarice što o seksu „malograđanski“ćute, izgleda da treba da tražim sagovornika/(cu) koji erotske ispovesti dozira prema mom stepenu trpeljivosti.Kad pomenuh Zapad, i na njega kezim zube, čim se pomene. Posledično prezirem drugare što misle da je tamo bajka, a posebno u kontekstu „raspale i prljave Srbije“. Ako neko iz ličnog iskustva nečim okiti Dansku, Norvešku, Švedsku… gutam knedlu i pravim se da ne čujem. I jedva čekam da mu na nos natrljam našu opuštenciju. I sve druge unikatne atribute, srasle nam uz entitet, a suprotne preteranom zapadnjačkom redu. Kad mi je do svađe, a to nije retko, napominjem da umesto „njih“ razmišlja država, upozoravajući ih da sledi poslednji stepenik, da je nož oštar, a celofan nije jestiv.Ne bih ovu vrstu isključivosti ni spominjala da dodatno ne objašnjava moju hegemonističku prirodu

a eventualne opozicione opaske da se time remeti prirodni tok izražavanja, repliciram tvrdnjom da je glavni nosilac tog ustrojstva patrijarhat, duboko usađen u sve čime se bavimo.

- Žene su se odavno izborile da mogu da vrše „muške“ profesije, a da im nije skinut teret „ženskih“ obaveza. Zato su sada mnogo snažnije od muškaraca koji se ne snalaze najbolje u takvoj situaciji – tad ne puštam, već insistiram.

Na ovaj način izazivam revolt ne samo „zatucanih“ tradicionalista, već i feminista i feministkinja, tvrdih u stavu da takvo stanje ženske osvešćenosti nije na selu, pa ni u gradu otkad političkim prostorom vlada desnica.

- Što su žene jednom izvojevale, ne može da nestane, već se prenosi kolektivnim sećanjem – ostajem uporna. Onda krenem sa pisanjem nekog teksta, krsteći sagovornice prezimenom sa dodatkom „ova“ ili „eva“, jer to mi naprosto ide uz već iznete stavove. Tek kad zapnem sa nesrpskim identitetima ili atipičnim srpskim nazivima familija, padne mi napamet da možda grešim sa tim nastavkom. Jer, koliko se sećam iz drevnog jezičkog bontona, pomenuto označava još devojku, dok „ćka“ obeležava udatu.

Ali mi je nekako taj sufiks previše pretenciozan. Uz to, kako da znam bračno stanje svake od sagovornica?

Međutim, najsamosvesnijim među njima smeta i nastavak „ova“, jer neće da budu „nečije“. Takve ne pristaju na moj adut da je krajnje idiotski da se piše: „Rekla je Jovanović“.

Ipak im u tekstu učinim po volji, ali se mislim: „Kakve glupače“. Iz čistog, nemoćnog besa. Jer, poštenijom introspekcijom stigla bih do spoznaje da mi je bračni status veoma bitan, i u sopstvenom, i u tuđem slučaju. I da me zato i rastužuje pristup Zapada, u kom više nema podele na gospođe i gospođice, s obzirom da je to stvar privatnosti. Te da se moram pod hitno doemancipovati.

Romi su prvi na toj „crnoj listi“. Obično nastanjeni u slamovima, neoficijelnih zanimanja, pa često u besparici, mahom izuzeti iz srednjeg i visokog sistema obrazovanja. Priklonjeni egzistencijalnoj filozofiji „od danas do sutra“. Uvek na gomili, glasni i kad plaču, i kad su dobro raspoloženi.

- Jedini živi i slobodni – tako sam o njima razmišljala, prisvajajući kao trofej drugarstvo sa pojedinima. A, od svih izdvajala jednog, koga ćemo zvari Zoran.

Zvala bih ga na sve svoje, i vodala (kao mečku) na tuđe izložbe, kao i na ručkove i izlete. Dovodila prijatelje u razgledanje njegove pitoreskne kuće, učestvovala u njegovim porodičnim slavljima... U stvari - gradeći sopstveni imidž „široke“ osobe.

Istovremeno sam se čudila kako mu kosa uvek miriše, i kako je na njemu sve čisto i uredno. Prosto se divila što mu nije teško da ustaje u cik zore kako bi zauzeo mesto na buvljaku. Iz hrpe polovne garderobe on bi uvek izdvajao najbolje komade, meni za poklon, čime sam se posle okolo hvalisala. Nekad bih mu se odužila, a nekad i nisam, jer šta ima revanširajuće u tome što nekom platiš za pranje prozora, recimo?

Da li je moje prijateljstvo bilo iskreno, ili teatralno, ako sam i dalje stiskala tašnu kad u gradski prevoz uđu Romi, požare u romskim naseljima maltene nipodaštavala, vezujući ih za poslovičnu neopreznost stanovnika? Kao i porodično nasilje, s obzirom na uverenje da se tamo red po difoltu uteruje psovkama i šakom

Idem ja i šire u prepuštanju stereotipima: smatram da je njihov „đelem-đelem“ stil života pitanje ličnog izbora, a ne posledica večitog podvajanja. I da, ako baš i ne vole, odavno su svikli na egzistenciju bez kanalizacije, redovne struje i slicno.

MNOGO TOGA BI MOGLO I TREBALO DA SE  PISE NA TEMU TOLERANCIJE, KAKO INDIVIDUALNE TAKO I KOLEKTIVNE. TAKDOJE TREBALE BI DA SE POSTAVE GRANICE TOLERANCIJE, STO JE NEKADA JOS VAZNIJE OD SAME TOLERANCIJE. JER IZBOR TOGA STA CEMO  I KOLIKO NESTO TOLERISATI JE SAMO NA NAMA!

.

PRANGIJA,PRTINA I VUKOJEBINA

 DIVNE ZABORAVLJENE RECI. KOLIKO IH IMA I KOLIKO MI JE ZAO STO NISU U UPOTREBI. ZNAM DA JE JEZIK ZIV PA DA SE SAMIM TIM I MENJAM ALI STARE RECI I FRAZEOLOGIZMI NEMAJU CENU. OVA MESAVINA SRPSKOG, ENGLESKOG I NAPRAVLJENOG SKARABUDZENOG ENGLESKO SRPSKOG JEZIKA JE UZASNA.

O frazeoloizmima imam ceo blog ( to su one fraze: pijan ko letva, glup kao noc i slicno) i to mi je fascinantno. Juce se na tik toku pojavilo pitanje Ko je taj Marjan i sto spominju njegova muda? Sto znaci da bi novi narastaji sem tik toka mogli dapogledaju jos neke sadrzaje.

Zato cu se danas zadrzati na starim recima. Vazda ( uvek) je dobro cuvati od zaborava nesto toliko vredno kao sto je maternji jezik. Dok brkljacim po mozgu trazeci koje su to reci koje bi idanas mogle da se koriste  vidim da su uveliko takmicenja za rec koja se ove godine najvise  pominjala u svetu. Leksikografi Oksfordskog rečnika engleskog jezika izabrali su reč 2021. godine – Vax (vaks), koja obuhvata sve što se odnosi na vakcinu protiv korona virusa.

Kraj godine je vreme kada se sumiraju rezultati pretraga, ocenjuju trendovi, proglašavaju reči godine za pojedini jezik.

Naravno engleski je najpopularniji jezik pa su takvi izbori odlično medijski propraćeni u celom svetu pa i kod nas.

Vajkati se (zaliti se, kukati) na meniju je vec druga godina (zbog pomenutog virusa ali i ostalih problema) ,pa je na zalost mnogo njih geknulo (umrlo ili propalo finansijski).  Kad smo kod umiranja tu je i lipsavanje sto se odnosi na zivotinje, mada je ja cesto koristim kad sam umorna - kazem lipsala sam.

Prtina i vukojebina iz naslova takodje imaju svoj blog, a ko ne zna sta je evo objasnjenja. Prtina je staza u snegu koju obicnu napravi zivotinja ili covek koji prvi prodje neki zavejan put. E na takvim mestima zive i vukovi. Ali i ljudi koji su ostali na planinama i u selima koja su preko cele zime zavejana i nedostupna, a ni leti ne privlace ljude da ih posecuju. Dakle napustena i udaljena mesta koje posecuju mozda samo vukovi?

Mnogo reci povezuju ljude i zivotinje, recimo konj se dzilita ( neobuzdano pomera i skace), a dzilitati se moze i covek kad se docepa dzilita (koplja).

Prangija je sprava, odnosno vrsta malog topa iz kojeg se puca prilikom veselja; figurativno se može odnositi na tvrdoglavog čoveka  ili na ruznu devojku . Iz prangije se pucalo da bi se najavili razni narodni skupovi, pa i sabori, ili, s vrha brega, da se rasteraju gradobitni oblaci. Jedan od običaja je da se na Badnji dan u ranu zoru, pucanjem iz pušaka i prangija, objavljuje se odlazak u šumu po badnjak.

Vecina ljudi danas ne ume i ne zeli da zablagodari ( zahvali). Sve uglavnom uzimamo zdravo za gotovo (frazeologizam). 

Fudbal, fakultet, fabrika, fotografija – ovo jesu reči koje upotrebljavamo svakodnevno u srpskom jeziku, ali nijedna od njih nije srpskog porekla! Ako niste znali, Srbi zapravo nemaju nijednu svoju reč koja počinje na slovo F. Evo kako i zašto.

“Tačno je da u srpskom jeziku nema nijedne reči srpskog porekla koja počinje na slovo F, a razlog tome je što je upotreba ovog slova preuzeta iz Vizantije u srednjem veku. Kasnije pod uticajem turskog, grčkog, francuskog i nemačkog jezika reči koje počinju na ovo slovo postale su učestalije i odomaćile su se u našem jeziku”, kaže filolog Ivan Klajn. 

Odokativno je mozda i najpreciznija mera. Jer cime nesto mozes da izmeris preciznije nego svojim okom? 

Naime, “promaja” je jedina ili jedna od retkih srpskih reči za koju ne postoji adekvatan prevod. Da li to znači da su Srbi izmisli i pojavu i reč? Upravo tako! Bilo kome iz Srbije će biti smešno kada čuje da ste naučili ovu reč, a vi se spremite da često slušate mame ili bake kako govore: “Zatvaraj prozor, ubiće te promaja!”.

Barabar (uporedo) sa ovom pricom hocu da vas ubedim da deca vole ove stare reci iako im se prvo smeju. Dvoje od cetvoro moje dece koristi stare reci koje i ja uportrebljavam u svakodnevnoj komunikaciji sa vrsnjacima koji ih takodje polako prihvataju. Aman zaman nam je maltene uzrecica.

Bangav  znaci hrom covek, covek koji tsko hoda, medjutim mi ga koristimo i za nespretnost kao sve ti ispada kad si bangav.

Nema vajde (dobiti) ako koristis stare reci ali nema ni stete.

Kabast mi je isto omiljena rec i cesto je koristim ,a znaci krupan, veliki, nezgrapan. O reci merak da i ne govorim . Strast, ceznja ,zudnja, uzivanje ma kako opisati merak?

A rec ume i da se koristi al da ima i drugo znacenje. Mrcinjas je lesinar onaj koji jede mrcine. Mi ga koristimo  kada neko spava kad nije vreme pitamo ga jel sad mrcnjis(spavas).

Pljosku (bocu spljostenog oblika ) dobro je imati u dzepu kaputa zimi ako je u njoj rakija!

Popismaniti (pokajati se, predomisliti se) cesto se desava ,a izraz podseca na jednu fiziolosku potrebu  sto me asocira na ono : oce piski ,nece piski!

U tefter (beleznicu ) belezim kucne troskove vec vise od 30 godina. A kad trazim novac za kucu kazu da im uzimam harac - ucila deca u skoli ,da su Turci uzimali porez al sto  ih ja na to podsecam?

TO SU SAMO NEKE LEPE STARE RECI. IMA IH MNOGO KOJE KORISTIMO MOJA PORODICA I JA. PA NAPISITE I VI NEKU U KOMENTAR BICE MI JAKO DRAGO DA NAUCIM!

MASTA A MOZDA I NE?

 SECATE SE MOG BLOGA ADAMU GDE NAM SE OBRACA VANZEMALJAC? PA OVO  JE U ISTOM FAZONU! SVE JE MOZDA  SAMO PLOD MASTEM, A MOZDA I NE!

Ovo je prevod cjelokupnog članka sa sajta dr. Salle exopolitics.org. Objavit ću ga u dijelovima, sa potporom i zahvalom Marija Bojovic. Pri tom želim reći da, iako sam zadnjih mjeseci odbacila određeni broj ljudi kao izvora informacija, jer su otpali sistemom eliminacije, još uvijek Elena Danaan kod mene ima prolaznu ocjenu što se tiče kredibiliteta podataka i informacija koje daje. Ona ih dalje prosljeđuje dr. Salli koji ih analitički posloži. Naravno, i dalje vrijedi pravilo - sami osjetite šta je za vas istina, a šta ne...Ovo je prvi deo članka, a potom idu još i drugi . "Nedavno su se pojavile vijesti o globalnim elitama (aka Kabal) koje idu na Antarktik na tajni sastanak. Iz javnih tvitova znamo da su Claus Schwab, osnivač i izvršni predsjedavajući Svjetskog ekonomskog foruma, i Cristina Lagarde, predsjednica Evropske centralne banke, prisustvovali tajnom sastanku na Antarktiku. Dva druga prisutna su bili Brad Garlinghouse i David Schwartz, odnosno predsjednik i glavni tehnički direktor Ripple Labsa, kompanije za kompjuterski softver specijalizovane za sisteme plaćanja putem interneta. Četiri tvita gore navedenih elita, koja su počela tako što je Lagardova tvitala još u julu 2021. da će prisustvovati sastanku na Antarktiku, izazvala su mnogo spekulacija . Kako bih saznao više o sastancima na Antarktiku, kontaktirao sam Elenu Danaan da saznam mogu li njeni izvori izvan planeta dati odgovore na ono što se zaista događa na Antarktiku. Elena je dobila odgovore od Thora Han Eredyona, komandanta Galaktičke federacije svjetova, i Oone iz Intergalaktičke konfederacije (poznate kao Čuvari). Odgovori su bili zapanjujući. Čini se da je postignuta velika prekretnica i da su globalne elite pozvane na Antarktik da se sastanu sa delegacijom vanzemaljskih rasa i liderima Zemaljskog saveza kako bi pregovarali o uslovima njihove predaje. Antarktik je odabran za sastanak jer sadrži portal koji može prevesti globalne elite u daleki svijet u drugoj galaksiji gdje će biti dobro opremljene, ali zauvijek protjerane.Prije odlaska u novi svijet, međutim, moraju prvo pomoći tranziciji globalnog finansijskog sistema i poništiti veliki dio crne magije koja je bačena da zadrži čovječanstvo i samu Zemlju u ropstvu.Evo prve poruke koju je Elena (E) primila od Thor Hana (TH) 14. decembra o tome šta se dogodilo na sastanku na Antarktiku. TH: Odlukom Visokog vijeća GFW-a, nakon nedavnih sporazuma o Jupiteru između Zemaljske svemirske Alijanse i Galaktičke federacije svjetova, Vijeća petorice i Zenateanskog saveza. Teranske neprijateljske elite (čitaj Kabal) pristale su da se sastanu na južnom kontinentu, sa našim predstavnicima, kako bi Zemaljskoj Alijansi predali svoja ovlaštenja nad globalnim finansijskim sistemom. Ovaj drevni sistem će biti zamijenjen novim sistemom koji će uspostaviti Zemaljska alijansa. Nudi im se, u zamjenu, život van svijeta sa svim dobrima.E: Zašto im se ne sudi za svoja nedjela i ne izriče im se odgovarajuće kazne?TH: Oni samo mogu da odmotaju mračnu mrežu koju su stvorili, jer su u same temelje vaših društava usidrili veliku nemoralnost. Sa zapovjednicima Zemaljske alijanse odlučeno je da se iz ovih prijenosa moći, (s jednih na druge) neće dogoditi veći haos jer bi ekonomski kolaps dodao još više patnje ovim izazovnim vremenima za ljude Terre, koji su već teško ranjeni. GFW i Zemaljska alijansa se staraju da ova tranzicija prouzrokuje najmanju moguću štetu.E: Da li se to tiče samo promjena u finansijskom sistemu?TH: Industrijski domeni su međusobno zavisni od finansijskog sistema. Budite spremni svjedočiti iznenađujućim promjenama po pitanju novih energetskih sistema i uvođenja tehnologija u mnogim sektorima.E: Zašto ste bili na Jupiteru ovih posljednjih dana? I baš na isti dan kada su ovi sastanci na Antarktiku procurili?TH: Rekao sam vam da su bili sastanci na Jupiteru. Mračne elite nisu bile tamo, ne bi se tolerirale u objektu Shari (Ashtar GC). Tamni su se sastali na Zemlji, na Antarktiku sa našim izaslanicima. Poslednji sastanci na Jupiteru bili su samo sa rukovodstvom Zemaljske Alijanse. Ovi sastanci su završeni danas, po teranskom vremenu. Ovo je izjava koju mogu da vam dam, uz blagoslov svojih pretpostavljenih. Da li te je Oona kontaktirala?E: Da, jeste.TH: Onda ona zna više detalja od mene, barem za sada. Razgovaraću sa tobom ponovo u narednim satima. Možete, naravno, reći dr. Michaelu, i uputiti mu moje lijepe pozdrave.E: Sigurno hoću, hvala, Thor Hane Komentar dr. Salle: Poruka Thora Hana daje nam jasnu predstavu o tome šta se zaista dogodilo na Antarktiku. Globalne elite sazvane tamo susrele su se sa delegacijom lidera različitih vanzemaljskih organizacija i Zemaljske alijanse koji su učestvovali na Jupiterovom sporazumu potpisanom u julu 2021. Od elite se tražilo da smisli plan za glatku ekonomsku tranziciju na pravedniji monetarni sistem i spriječi globalni finansijski kolaps.To potvrđuju i tvitovi dvojice visokih zvaničnika iz Ripple Labsa, Schwartz i Garlinghouse. Njihovo prisustvo i stručnost signalizirali su da ono što se pregovara na Antarktiku uključuje novi sistem plaćanja putem interneta.Da li bi ovo moglo biti povezano sa kvantnim finansijskim sistemom (QFS) o kojem se mnogo spekulisalo? Prema jednom izvoru , Nigelu Matteu, nadolazeći QFS će biti povezan sa kvantnim internetom koji će biti kreiran preko Starlink Satellite sistema koji kreira SpaceX Elona Muska. Schwartz i Garlinghouse bi imali neophodnu ekspertizu da pomognu u planovima za nesmetan prelazak sa trenutnog globalnog finansijskog sistema na QFS povezan sa kvantnim računarstvom u oblaku.Thor Han je istakao da će implikacije za više industrija biti ogromne počevši od energetskog sektora. Zaista, napuštanje fosilnih goriva je ključ za oslobađanje mnoštva alternativnih energetskih tehnologija koje su potisnute od ranih 1900-ih. Slično tome, mnoge druge potisnute tehnologije kao što su elektromagnetni i holografski modaliteti iscjeljivanja također će biti pušteni u promet, čime će se zamijeniti uskoro diskreditirana farmaceutska industrija, kao rezultat pobune stanovništva protiv obaveznih politika cjepiva i velike farmaceutske podrške za njih.Vrijedi imati na umu da trenutno postoji preko 5900 patenata koji su potisnuti samo u SAD-u zbog naredbi o nacionalnoj sigurnosti koje je nametnula "obavještajna zajednica". Većina ovih potisnutih patenata uključuje alternativnu energiju i tehnologije liječenja. Kada je u januaru 2017. predsjednik Donald Trump izdao strogo povjerljivi memorandum za objavljivanje 1000 ovih patenata u naredne dvije godine, obavještajna zajednica ga je ignorirala, a njegova administracija je kasnije bila na meti.Zanimljivo je da Kabalu nije bilo dozvoljeno da putuje u sjedište Galaktičke komande Ashtar gdje su prvi pregovori o Jupiterovim sporazumima između 14 svemirskih nacija predvođenih SAD-om, sa predstavnicima Galaktičke zajednice. Ovo je veliki pokazatelj kako se situacija u našem Sunčevom sistemu dramatično promijenila protjerivanjem Ciakahrr (Drakonskog) Carstva i Orion (Sivih) kolektivnih snaga, te izolacijom Zemljine kabale od svojih bivših pokrovitelja

Nakon svog prvog odgovora, Thor Han je poslao dodatne informacije Eleni o sastancima kojima je prisustvovao na Jupiteru:

TH: Drugi aspekt mog prisustva na Jupiteru bio je da razgovaram o ovom fenomenu koji se nedavno dogodio u blizini vašeg zvezdanog sistema: kolapsu kontinuuma 3. Denziteta( 3D svijeta). Ovo se dešava u džepovima samog tkanja Univerzuma i vaš zvezdani sistem ulazi u jedan od njih na svom putovanju kroz ovaj krak galaksije. Doći će još više do kolapsa 3. Denziteta, kao mosta do 5. Denziteta. Neprijatelji i mračni znaju za to, znali su da se to dešava i to je jedan od razloga zašto su već odavno svjesni da su izgubili ovaj zvjezdani system(misli se na naš Sunčev system). Reći ću vam više kasnije.

Komentar dr. Salle:

Thor Hanova poruka potvrđuje da je naš Solarni sistem ušao u područje svemira koje posjeduje galaktičku anomaliju koja u velikoj mjeri utiče na svijet trećeg denziteta. Naučnici su 2014. godine potvrdili da se naš Sunčev sistem sprema da uđe u veliki međuzvjezdani oblak nazvan "lokalno paperje", koji je širok oko 30 svjetlosnih godina i koji zajedno drži veoma veliko magnetno polje.

FOTONSKI POJAS NAM POMAŽE U POMAKU SVIJESTI IZ 3D U 5D

Prema različitim istraživačima, ovaj međuzvjezdani oblak je prvi put uočen 1961. godine oko sazviježđa Plejade i nazvan je "fotonski pojas" - zbog bijelog oreola koji je projektirao. Jedan od zagovornika “Fotonskog pojasa” bio je dr Noel Huntley, koji je 2010. godine napisao članak pod naslovom “Susret fotonskog pojasa” u kojem je opisao njegovo postojanje i veliko interesovanje za vanzemaljce. Njegova univerzalnija oznaka je 'fotonski pojas' ili 'fotonska traka', koja se sastoji od mnogih traka, i vanzemaljci prepoznaju svaki susret s ovim pojasom kao veoma važan. Prema informacijama Thor Hana, dr. Huntley je bio u pravu i područje svemira u koje smo ušli će ubrzati svijest iz materijalističkog trećeg denziteta u postojanje petog denziteta. Prema Zakonu jednog (knjiga RA materijali), “peti denzitet se možda najbolje opisuje kao izrazito bijeli u vibraciji.”.

Ako kolektivna svijest čovječanstva nije bila dovoljno razvijena da prihvati frekvencije petog denziteta, ona bi implodirala u samoinduciranoj globalnoj katastrofi. Međutim, ako bi se ljudska svijest razvila, počelo bi zlatno doba mudrosti, ljubavi i mira. Thor Han jasno daje do znanja da su globalne elite shvatile da je bitka za Zemlju izgubljena i da ne žele nikakav dio onoga što dolazi. Otuda njihova spremnost da sarađuju kako bi mogli da koriste portal Antarktika da zauvek odu na drugu planetu.

U drugoj naknadnoj poruci poslanoj 14. decembra, Thor Han je komunicirao s Elenom i podijelio više informacija o ovom "fotonskom pojasu" i o tome kako je Jupiterov sporazum dao globalnoj eliti pet mjeseci da se preda Zemaljskom savezu (Jupiterov sporazum je potpisan u julu 2021.)

Thor Han je rekao: Govoriću o ovom prirodnom fenomenu koji se dešava u blizini vašeg zvezdanog sistema. Ovo nije izolirana pojava; dok se vaš zvjezdani sistem kreće kroz mrežu ove galaksije, sastavljen od fluktuirajućih talasa frekvencija, nailazite na džepove veće vibracione gustine materije. Šta to znači: fizički zakoni koji povezuju atome osciliraju brže. Nije u pitanju vreme, razumete li, mjerenje vremena se ne menja, samo percepcija koju imate o tome, jer se vaša percepcija menja. Ne radi se o vremenu, već o tome da se mijenja fizička struktura tkanja prostora. Kako funkcionišu univerzalni zakoni fizike, dešava se da se ovaj fenomen javlja progresivno, osim ako džep veće gustine prostora nije isto tako velik ili čak veći od nekog zvjezdanog sistema. Granica zone gustine nije oštra nego vrluda.

NEMA KATAKLIZME, SAMO POMAK U SVJESNOSTI

E: Šta se dešava kada Zemlja prođe kroz jednu od ovih zona veće gustine ?

TH: Neće se desiti nikakav dramatični događaj,od čega se plaše mnogi Terrani. Manifestira se kao promjena u Svjesnosti kako vaše percepcije,(vaši pogledi opažanja) mentalna i fizička, prelaze na viši nivo. Mogu se javiti fizički simptomi, oni koji su pripremili svoj um otvoreno prate val, ali za one koji nisu spremni i odupiru mu se, on se za njih prevodi fizičkom i psihičkom patnjom. Mijenja se opažanje, vizija, mijenjaju se percepcije, posebno percepcija linearnog vremena, koje se percipira kao brže. Ali znate, ovaj proces, ulazak kroz ovo novo područje Nataru-a (Nataru = galaksija Mliječni put u svemirskom jeziku), je neizbježan. Dakle, Terani moraju zaista pustiti svaki otpor, a najveći otpor je strah.

Komentar dr. Salle:

Thor Han je ovdje potvrdio da KRETANJE NAŠEG SUNČEVOG SISTEMA KROZ "FOTONSKI POJAS" NIJE NEŠTO ŠTO NAJAVLJUJE FIZIČKO UNIŠTENJE, VEĆ SIGNALIZIRA UBRZANJE SVIJESTI. One osobe koje su dovoljno emocionalno i mentalno pripremljene moći će surfati nadolazećim galaktičkim valovima i manifestirati novu stvarnost – “Carstvo nebesko na Zemlji”. Oni koji nisu pripremljeni doživjet će veći stres i previranja u svom ličnom i kolektivnom životu. Thor Han je nastavio svoju drugu prateću poruku na sljedeći način:

E: Da se vratimo na Antarktik, šta još možete da mi kažete? Ne volim ove momke, oni su oličenje zla. Oni su izazvali toliko patnje.

TH: Neće više. Kada je došlo do dogovora na Jupiteru, dobili su upozorenje da ćemo se sastati za pet mjeseci i da će se morati pripremiti za predaju. Oni su to znali i zato očajnički guraju sve svoje planove istovremeno. Ali tvoji ljudi to počinju da vide.

E: Čekaj, zašto ste im dali pet mjeseci?

TH: Za tranziciju. Ovaj sastanak je prekretnica za njih, a i za vas. Da smo ih sve potisnuli odjednom, finansijski i ekonomski sistemi na Terri bi implodirali u strašnom haosu. Postoje bolji načini.Članovi Kabala su pozvani da zemaljskoj Alijansi prenesu svoje ključeve i alate, kako bi tranziciju učinili što lakšom za stanovništvo. Još nešto što je vrijedno spomenuti je da su podučavani mračnim eterskim vještinama (crna magija) i da njihova čaranja treba poništiti. Ovo će poništiti njihovu moć. Oni će napustiti ovaj svijet bespomoćni (bez tamnih moći s kojima su dosad vladali nad nama). Jer će otići. Znate, kada sam spomenuo tranziciju, htio sam reći da su Terrani morali vidjeti lica svojih neprijatelja, kako bi otvorili svoju svijest ka istini. Koliko god ovaj proces bio bolan, on je bio neophodan.

E: Podsjeća me na ono što mi je Vijeće Devetorice nedavno reklo, da svako živo biće ima ulogu u igrama evolucije svemira.

Th: To je tačno. Znate, kada sam boravio u bazi na Himalajima, pre 4 godine, bio sam svedok pripremae velikih planova za buđenje Terana. Vremenski (temporalni) rat je bio naša glavna briga. Zamislite vremenski rat poput višeslojne šahovske table. Ne postoji bolji način da vam to opišem.

KABAL NAS JE KONTROLIRAO I POMOĆU CRNE MAGIJE

Thor Hanovo pozivanje na korištenje “tamnih eteričnih vještina i čaranja” od strane globalnih elita vrlo je značajno. On time misli na malo shvaćeni aspekt sistema kontrole svih nas od strane globalne elite, a to je upotreba crne magije kako bi se poduprle sve njihove aktivnosti. Thor Han ovdje potvrđuje ono što je nekoliko istraživača otkrilo u prošlosti. Kabal rutinski koristi crnu magiju kao dio svog globalnog sistema kontrole. Dobar primjer je NASA koja je obilato koristila simbole magije za javni svemirski program, što su dokumentirali Richard Hoagland i Mike Bara u svojoj najprodavaniji knjizi iz 2009., Dark Mission: The Secret History of NASA .

Ono što smo naučili od predsjednika Vladimira Putina i vojne obavještajne grupe povezane sa Q pokretom je činjenica da globalnu mračnu elitu sačinjavaju Satanisti koji dozivaju moć demona i drugih negativnih entiteta da potčine čovječanstvo i duh same planete. S tim u vezi, ono što je Putin zapravo rekao u svom obraćanju o stanju nacije 2013. bilo je „Novi svjetski poredak obožava Satanu“.

Ove mračne magijske ceremonije se rutinski održavaju na različitim energetskim vrtlozima ili 'svetim mjestima' širom planete, što su otkrili mnogi okultni istraživači, poput Fritza Springmajera u svojoj seriji knjiga, “Bloodlines of the Illuminati” . Nedavno je Brad Olsen, vrlo kompetentan istraživač i autor, također otkrio mnoge od ovih praksi crne magije/satanističkih praksi u svojoj seriji knjiga “Beyond Esoteric” . On kaže: “Postoji potpuna kontrola nad ljudskom rasom, a pomisao da se crna magija može koristiti za kontrolu masa je uznemirujuća. Okultizam je danas uposlen u novoj vrsti fašizma među nekim od elitnih globalista, koji u potpunosti kontroliraju gotovo svaki aspekt naših života, od zdravlja i financija do politike i obrazovanja... Istraživanja pokazuju da okultne ceremonije i rituali na višim nivoima prevazilaze ono što iko može zamisliti... Zašto je tako teško povjerovati da su okultne prakse pravi alat za kontrolu? (str. 55).”

Ono što je važno, Thor Han je ukazao na eksplicitnu vezu između Jupiterskog sporazuma potpisanog u julu ove godine i sastanaka na Antarktiku održanih pet mjeseci kasnije. ODREDBA JUPITERSKOG SPORAZUMA BILA JE PREDAJA GLOBALNE ELITE DO DECEMBRA 2021. Ovaj vremenski okvir je potvrđen tvitom Christine Lagarde iz jula 2021. da će se sastanci održati na Antarktiku u decembru 2021. Njen tvit je uvjerljiv dokaz da je Kabalu zaista bilo dato pet mjeseci da se pripremi za predaju vlasti, bez urušavanja svjetskog finansijskog sistema kao uvjeta da napuste Zemlju preko intergalaktičkog portala na Antarktiku. Ova dogovorena predaja i odlazak Kabala signalizira da je pred nama nevjerovatno novo vrijeme dok svijet prelazi na nove finansijske, političke, zdravstvene i energetske sisteme koji će revolucionirati život na Zemlji.

Poruka od Une, jednog od Čuvara, pruža još više detalja o nevjerovatnim planetarnim tranzicijama kojima ćemo uskoro svjedočiti.

Ako ste imali strpljenja  ivolje da procitate pazljivo tekst bice vam jasno da je kao i u tekstu gde Adamu salje pismom ljudskom rodu prikazana nasa buducnost. Sadasnjost koju mi sagledavamo  nije potpuna slika dogadjanja na nasoj planeti. Zato ovaj tekst koji lici na SF pricu ili film zapravo oslikava tu siru stvarnost, samo treba sve dobro protumaciti. 

SAD SE SIGURNO MISLITE DA LI SAM NORMALNA KADA VERUJEM U VANZEMALJCE I NJIHOV KONTAKT SA LJUDIMA. JA VERUJEM ,NA VAMA JE DA VERUJETE ILI NE. BILO KAKO BILO NIJE NA ODMET DA PROCITATE OBA TEKSTA I DA ZABORAVITE NA PREDRASUDE I OTVORITE UM.  VEROVALI STE U NOSTRADAMUSOVA PREDVIDJANJA I CINILI SVE DA NAPRAVITE DA SE OSTVARUJU. DOBRO TO JE PROSLOST I KAO AJDE UVERILI SMO SE U NEKA DOGADJANJA. BUDUCNOST JE VRLO TESKA ZA SHVATANJE POGOTOVU U SVETU U KOME SE SVAKI SEKNUND NOVA INFORMACIJA 'UKNJIZI' U VAS UM!

 

CRNA SEKIRA

IMALI SMO SVAKAKVE SEKIRE I NIJEDNA NIJE BILA NI  PRIBLIZNO STRASNA KAO OVA CRNA SEKIRA. OVO JE POST O NJOJ I O NEKIM DRUGIM SEKIRAMA.

Dvogodišnja istraga BBC-a o "Crnoj sekiri"- nigerijskom studentskom bratstvu koje je evoluiralo u okrutnu mafijašku grupu - otkrila je nove dokaze o infiltraciji u politiku i operacije prevare i ubijanja koja se proteže širom sveta.

Tokom mirnih trenutaka, nakon što je završio dnevno predavanje, dr Džon Stoun ima "flešbekove". Ne proganjaju ga krv ili zvuk pucnja. To je preklinjanje. Način na koji ljudi mole za milost kada umiru. Moleći ga. Moleći Boga.

"Tako je bolno", kaže on, odmahujući glavom od jeze. "Porodice mrtvih, oni će vas prokleti. Prokletstvo će biti tu čitavog vašeg života".

Dr Stoun predaje političke nauke na Univerzitetu u Beninu, u južnoj Nigeriji. Ali decenijama je bio stariji član Crne sekire - bande nigerijske mafije vezane za trgovinu ljudima, internet prevare i ubistva. Lokalno, Crna sekira se naziva „kultom“, znakom za njihove tajne rituale inicijacije i intenzivnu lojalnost njihovih članova. Oni su takođe ozloglašeni kaoekstremno nasilni. Slike onih koji su im se našli naputu - mrtvih tela unakaženih ili na kojima se vide tragovi mučenja - redovno se pojavljuju na nigerijskim društvenim mrežama.

Stoun priznaje da je učestvovao u zverstvima tokom godina kada je bio "u sekiri". U jednom trenutku tokom intervjua, prisećajući se najefikasnijeg načina ubijanja, nagnuo se napred, stisnuo prste u obliku pištolja i gurnuo ih na čelo producenta BBC. U Benin Sitiju je bio poznat kao "koljač".

Užas ovih godina ga je trajno obeležio i ostavio duboke tragove. Danas se Stoun kaje zbog svoje prošlosti i glasni je kritičar bande kojoj je nekada služio. On je jedan od desetak ljudi iz Crne sekire koji su odlučili da prekinu svoje zavete ćutanja i otkriju svoje tajne za BBC, govoreći prvi put međunarodnim medijima.

Dve godine "BBC Afričko oko" istražuje Crnu sekiru, gradi mrežu uzbunjivača i otkriva nekoliko hiljada tajnih dokumenata, procurelih iz privatnih komunikacija bande. Izveštaji sugerišu da je tokom protekle decenije Crna sekira postala jedna od najdalekosežnijih i najopasnijih organizovanih kriminalnih grupa na svetu.

U Africi, Evropi, Aziji i Severnoj Americi, "sekiraši" se nalaze među ljudima.

Istraga je počela pretnjom smrću - rukom pisanim pismom, dostavljenim novinaru BBC 2018. godine. Motociklista ga je ispustio na vetrobransko staklo reporterovog automobila. Nedeljama ranije, novinar je kopao po ilegalnoj trgovini opioidima u Nigeriji i susreo se sa nekoliko članova Crne sekire licem u lice. Kasnije je čovekovoj porodici uručeno drugo pismo. Neko ga je pratio i našao njegov dom.

Da li je pretnja došla od Crne sekire? Koliko je moćna ova kriminalna mreža i ko stoji iza nje?

Potraga za odgovorima dovela je do čoveka koji je tvrdio da je hakovao desetine hiljada tajnih dokumenata Crne sekire - ogroman broj privatnih komunikacija, od stotina osumnjičenih članova. Poruke, koje obuhvataju period od 2009. do 2019. godine, uključuju komunikacije o ubistvima i švercu droge. Mejlovi detaljno opisuju razrađenu i unosnu internet prevaru. Poruke otkrivaju planove širenja po čitavom svetu. Bio je to mozaik kriminalnih aktivnosti Crne sekire na četiri kontinenta.

Izvor koji je hakovao poruke tvrdi da Crna sekira očajnički želi da ga ubije. Nije hteo da otkrije svoje pravo ime, već je koristio pseudonim - Uče Tobijas.

"Potera će stići“, glasi jedna pretnja smrću, poslata Tobijasu na mreži. „SEKIRA će ti probiti lobanju… Lizaću ti krv i žvakaću tvoje oči.”

BBC je proveo mesece analizirajući Tobijasove dokumente. Uspeli su da provere ključne delove podataka potvrđujući da pomenuti pojedinci, kao i određeni broj zločina počinjenih u dokumentima zaista postoje. Veliki deo hakovanog materijala je previše užasan za objavljivanje. Sekiraši koriste tajne forume - veb lokacije zaštićene lozinkom - da dele fotografije nedavnih ubistava u internim grupama za ćaskanje.

Unutar Nigerije, Crna sekira vodi rat za prevlast sa rivalskim „sektama“ sličnim kriminalnim grupama sa imenima kao što su Eie, Bakenirs, Pirati i Mafajt. Poruke koje je BBC preveo sa zapadnoafričkog Pidžina pokazuju da Crna sekira prati koliko su rivala ubili, zbrajajući brojke kao fudbalski rezultat u svakoj regiji.

Ali internet prevare, a ne ubistva, primarni su izvor prihoda ove bande. Dokumenti uključuju priznanice, bankovne transfere i hiljade mejlova koji pokazuju da članovi Crne sekire sarađuju na onlajn prevarama širom sveta.

Članovi jedni sa drugima dele „formate“ – nacrte o tome kako da sprovedu prevare. Opcije uključuju prevare u vezi sa ljubavlju, prevare sa nasledstvom, prevare sa nekretninama i prevare sa poslovnom elektronskom poštom, u kojima počinioci kreiraju mejl naloge za koje se čini da pripadaju advokatima žrtve ili računovođama, kako bi presreli plaćanja.

Ove prevare nisu male, a sprovodi ih "vuk samotnjak" na laptopu. To su kolaborativne, organizovane i izuzetno unosne operacije, koje ponekad uključuju desetine pojedinaca koji rade zajedno širom kontinenata.

Među procurelim imejlovima, BBC je otkrio slučaj čoveka u Kaliforniji koji je bio na meti mreže osumnjičenih sekiraša 2010. godine, prevarivši ga iz Italije i Nigerije. Žrtva je rekla da je prevaren za ukupno 3 miliona dolara.

"Banka sa kojom sam radio kao da ne postoji???" očajna žrtva je uzviknula u mejlu jednom od prevaranta - u trenutku kada je shvatio da mu novac nedostaje. „Može li ovo nekako da se pojasni? Čini se da je banka u Švajcarskoj lažna.“

U imejlovima se vidi da osumnjičeni članovi Crne sekire usvajaju imena "lovaca" i njihove lažne identitete tokom prevare, koriste falsifikovane ili ukradene pasoše. Oni svoje žrtve nazivaju "mugu" ili "maie", regionalnim žargonskim rečima za "idiote".

Međunarodna mreža za sajber kriminal Crna sekira će verovatno generisati milijarde dolara prihoda za svoje članove. Kanadske vlasti su 2017. saopštile da su razbile šemu pranja novca povezanu sa bandom vrednom više od 5 milijardi dolara. Niko ne zna koliko sličnih šema Crne sekire postoji. Dokumenti koji su procurili pokazuju da članovi komuniciraju između Nigerije, Velike Britanije, Malezije, zalivskih država i desetak drugih zemalja.

"Rašireno je po celom svetu“, rekao je izvor koji je hakovao podate. Kaže da je istražitelj protiv prevara u svom privatnom životu i da je počeo da juri Crnu sekiru nakon što je naišao na brojne njihove žrtve prevare.

"Procenjujem da ima više od 30.000 članova“, kaže on.

Globalna ekspanzija Crne sekire je pažljivo konstruisana. U prepisci se vidi da sekiraš deli geografske oblasti u „zone“ i označava lokalne „glave“. Šefovi zona prikupljaju "prihode" - nešto slično članarini - od onih u njihovim jurisdikcijama, pre nego što pošalju novac nazad liderima u srcu nigerijskog Benin Sitija.

"Proširila se širom Evrope i Amerike, Južne Amerike i Azije“, kaže Tobijas. „To nije mali klub, ovo je fantastično velika kriminalna organizacija.

Tobijasova procena je potkrepljena nalazima međunarodnih organa za sprovođenje zakona. Prema Indeksu organizovanog kriminala iz 2021., zasnovanom na analizi 120 stručnjaka iz Afrike, Nigerija ima najviši nivo organizovanog kriminala na kontinentu, a ove mreže se šire u inostranstvu.

U Italiji se oživljavaju decenijama stari zakoni o mafiji kako bi se uhvatili u koštac sa ekspanzijom Crne sekire, za koje se kaže da preplavljuju lokalne kriminalne mreže. U aprilu 2021. u zemlji je uhapšeno 30 osumnjičenih članova, optuženih za trgovinu ljudima, prostituciju i internet prevare.

SAD su zauzele agresivniji pristup. Operacije FBI-a protiv Crne sekire pokrenute su u novembru 2019. i septembru 2021., na kraju optužujući više od 35 osoba za višemilionske internet prevare. Između septembra i decembra ove godine, američka tajna služba i Interpol pokrenuli su međunarodnu operaciju hapšenja još devet osumnjičenih pripadnika Crne sekire u Južnoj Africi.

"Sajber kriminal je industrija vredna više triliona dolara, izmakla je kontroli“, kaže Skot Augenbaum, bivši specijalni agent FBI-ja i stručnjak za sajber bezbednost.

Kaže da se bavio stotinama žrtava Crne sekire tokom svoje 30-godišnje karijere u odeljenju za sajber kriminal, istražujući slučajeve prevare slične onima pronađenim u dokumentima koji su procurili.

"Video sam uništene živote, kompanije koje se gase, izgubljene životne ušteđevine“, rekao je on. "To utiče na sve."

Koliko god da je kriminalna imperija Crne sekire globalna, njeni koreni leže čvrsto u Nigeriji. Grupa je osnovana pre 40 godina u Benin Sitiju, država Edo.

Većina sekiraša je iz ovog regiona, a ova pripadnost je možda igrala ulogu u međunarodnom širenju grupe. Prema komesaru UN za izbeglice, 70 odsto Nigerijaca koji migriraju u inostranstvo su iz države Edo. Izveštava se da Crna sekira igra ključnu ulogu u krijumčarenju onih koji putuju ilegalno, premeštajući ih između njihovih baza u Benin Sitiju, severnoj Africi i južnoj Italiji.

U svojoj domovini, studenti univerziteta - starosti između 16 i 23 godine - primarni su regruti Crne sekire. Tajni proces inicijacije bande, poznat kao "baming", je užasno brutalan.

Jedan od svedoka opisao je stravične agonije i mučenja koja se završavaju nizom rituala, uključujući puzanje kroz noge njegovih mučitelja - tradicija poznata kao "đavolji prolaz" - pre nego što je popio krv iz posekotine na palcu i žvakao kola orah, plod sa kofeinom poreklom iz Zapadne Afrike. Uz odjeke pesama i napeva, tada su ga zagrlili muškarci koji su ga upravo mučili. Bio je ponovo rođen kao ono što zovu "Aja aksmen (sekiraš)".

Postoji mnogo razloga zbog kojih se ljudi pridružuju Crnoj sekiri. Neki regruti su prisiljeni, drugi se dobrovoljno prijavljuju. U Makoku, ogromnom sirotinjskom naselju izgrađenom na drvenim stubovima iznad Lagos lagune, mnogi sekiraši su posvedočili da se pridružili protiv svoje volje. Njihova lojalnost je, ipak, bila jaka - zacementirana duhovnom vezom procesa inicijacije.

INDIJANCI SU ZAKOPAVALI "RATNE SEKIRE"! 

SEKIRA JE I ORUDJE I ORUZJE!

Vekovima je sekira neizostavni deo svakog domaćinstva. Čak i danas, ljudi koriste sekiru za cepanje drva i seču stabala. Bez sekire ne možemo preživeti zimu, jer uz pomoć sekire možeš da pripremiš drva koja će ti omogućiti toplu i udobnu atmosferu u kući ili stanu. S obzirom na veliki broj različitih sekira, lako možeš da odabereš onu koja je najpogodnija za tvoj posao.

Kroz istoriju, mnogi narodi su veličali sekiru kao obredni simbol ili simbol za grbove. U poređenju sa sadašnjošću, najstariji primerci su bili napravljeni od raznih kamenih noževa spojenih na drvenu dršku. Tek kasnije, posebno u bronzanom ili metalnom dobu, sekira je imala tipičnu metalnu oštricu, dok se moderna sekira sastoji od čeličnog sečiva i drvene drške. U posljednjih nekoliko godina, međutim, se pojavljuju plastične drške napravljene od pleksiglasa. Sekira se tokom godina preoblikovala u tolikoj meri da je postala prilagođena upotrebi, veličini i obliku.

Sekira "gluvara"-zbog svoje ubojite mase 5kg pogodna za necujno odvajanje glave od tela cak i u gluvo doba noci. Favorizovana od strane zena koje su zlostavljali muz i muzeva rodbina kao i od egzekutora lapota. Citaj moj blog o lapotu za pojasnjenje pojma.

Sekire su koristili vikinzi kao najcesce oruzje za rat, a ratovali su stalno.

Ubistvo sekirom je nešto najmonstruznije kao izraz, a kamoli kao čin. Sekira je, naime, za cepanicu. Znači da je čovek shvaćen kao predmet kao stvar, a šta može biti gore nego kada vas neko shvati kao cepanicu i iscepa?! 

SEKIRA JE NAJBOLJA KAO ORUDJE ! KAO ORUZJE VEOMA JE SUROVA. KAO ORUZJE BESKURPULOZNIH KRIMINALA JE UZASNA. KAO ODBRANA OD NASILNIKA ( ZLOSTAVLJANE ZENE) JEDINA MOGUCNOST. ZAVRSAVAM PRICU O SEKIRAMA KOJE SAM VOLELA TO SU  ONE IZ FILMOVA O KAUBOJIMA  I INDIJANCIMA I U STRIPU HOGAR STRASNI

LJUDSKA GLUPOST

SAMO SU DVE STVARI BESKONACNE, SVEMIR I LJUDSKA GLUPOST ,ZA OVO PRVO NISAM SIGURAN REKAO JE AJNSTAJN.U OVOM TEKSTU NAVESCU SAMO JEDAN PRIMER  LJUDSKE GLUPOSTI. IZMEDJU ZELJA I POTREBA.

 Legendarni psihijatar je ljudsku glupost otkrivao veoma brzo, a kako i vi da ih otkrijete, savetuje u jednoj jedinoj rečenici: - Prvi znak ljudske gluposti je potpuno odsustvo stida - rekao je Frojd. Dakle, kada se nađete u situaciji da vas je sramota zbog tuđeg ponašanja ili izjave, ili se čudite nekim suludim postupcima - odmah znate sa kim imate posla.Nije problem u vama, u njima je. Nemojte zbog toga spuštati svoje kriterijume i raditi sve što oni požele, izigravati njihovog klovna. Verujte da će vas u jednom trenutku iskoristiti, to je u ljudima. Kada im date jedan prst – oni uzimaju celu ruku.Na kraju vas zbog svega zaista više neće niti ceniti, pa će sve to što ste učinili i prošli biti uzalud. Ako vas ne cene nemojte se dokazivati – budite to što jeste. Nemojte spuštati cenu svoga dostojanstva radi sticanja poverenja, nećete ga ionako dobiti.Kad ne žele verovati - neće. Iskoristiće to za neke loše namere. Dovoljno je da ostanete verni sebi uprkos svemu i videćete kako će se stvari nakon nekog vremena same menjati. Ali ne očekujte promene preko noći.Pravi ljudi će pre ili kasnije otkriti vašu vrednost. Kada pronađete takve ljude držite ih kao kap vode na dlanu, a ostale zanemarite. Vaše oči neće odmah primetiti vrednost takvih ljudi, ali jednom kada ih prepoznate nemojte dopustiti da vas išta od njih odvuče. Kada vi postanete najbolja verzija sebe onda će se pojaviti ljudi čija će prisutnost postati prava avanutra zajedničkog življenja. Tada će vaš zajednički život postati ono što ste oduvek želeli.

Pitajući se kako je moguće da skoro čitava nacija podlegne suludim Hitlerovim idejama, Ditrih Bonhefer, nemački borac protiv nacizma, napisao je ovu sjajnu analizu fenomena ljudske gluposti.

Glupost je opasniji neprijatelj dobra nego što je zlo. Protiv zla možemo da se bunimo, ono se može razotkriti, u slučaju nužde i sprečiti silom; zlo uvek u sebi nosi i klicu sopstvenog uništenja zato što kod ljudi makar izaziva neprijatnost. Protiv gluposti smo nemoćni. Tu ne možemo ništa da postignemo protestima ili silom; argumenti ne vrede, u činjenice koje govore protiv prethodno oformljenih mišljenja jednostavno niko ne veruje – u takvim slučajevima je glupak čak i kritičan…

Osim toga glupak je, za razliku od zlikovca, u potpunosti zadovoljan samim sobom: da, on je čak i opasan zato što se lako razdraži i prelazi u napad. Stoga moramo biti obazriviji sa glupakom nego sa zlim čovekom. Nikada više ne treba da pokušavamo da glupaka ubedimo argumentima, to je besmisleno i opasno.

Da bismo znali kako da izađemo na kraj s glupošću, moramo da pokušamo da shvatimo njenu suštinu. Jedno je sigurno: ona u suštini nije defekt intelekta, nego ljudskosti. Ima ljudi intelektualno veoma dobro opremljenih, koji su glupi, i intelektualno usporenih koji su sve samo ne glupi. To, na vlastito iznenađenje, otkrivamo u određenim situacijama.

Utisak da je glupost urođena slabost nije tako jak kao onaj da ljude u određenim situacijama načine glupima, tj. da sami dopuštaju da budu zaglupljeni.

I možemo da vidimo da ljudi koji žive odvojeno od ostalih, usamljeni, tu manu ređe poseduju nego ljudi ili grupe ljudi koji imaju potrebu za druženjem ili su na to upućeni.

Čini se, dakle, da je glupost više sociološki nego psihološki problem. Ona je rezultat delovanja izvesnih istorijskih okolnosti na čoveka, psihološki fenomen koji prati određene spoljašnje prilike.

Ako to razmotrimo malo detaljnije, pokazuje se da svaki jak spoljašnji razvoj sile političkog ili verskog tipa pogađa veliki broj ljudi glupošću. Da, to gotovo zvuči kao neki socio-psihološki zakon. Moć jednih zavisi od gluposti drugih. Nikada, međutim, neke ljudske sposobnosti, na primer intelektualne, ne bivaju umanjene niti nestaju, već preovlađujući utisak koji razvoj moći ostavlja na određene ljude oduzima njihovu samostalnost – oni, manje ili više nesvesno, odustaju od samostalnosti u situaciji u kojoj se nalaze.

Činjenica da je glupak često i tvrdoglav, ne sme da nas zavede da poverujemo da je samostalan. Već u razgovoru s njim primećujemo da nemamo posla s njim lično, već sa sloganima, parolama itd. koji su ga poptuno zarobili. On je zaposednut, zaslepljen, zloupotrebljen i zlostavljan u čitavom svom biću. On je pretvoren u instrument bez volje i tako je u stanju da čini sve moguće zlo, a istovremeno nije u stanju da ga spozna kao zlo. Ovde leži opasnost od demonske zloupotrebe, koja čoveka može zauvek da uništi.

 Glupost uvek sedi u prvom redu, da bi svi mogli da je vide i da joj se dive. Dok je inteligencija tiha i posmatra sve iz diskretnog ugla. Jer neznanje i zloba su poput vrste bolesti koja nikada ne pogađa one koji od nje boluju, već ljude oko sebe.

U psihološkom carstvu ljudska glupost ima različite stepene. U praksi postoji jedan stepen kome se dodaje sastojak "loše namere".

Doduše, ko nikada nije pravio gluposti?

To su akcije u kojima impuls ima veću težinu od promišljanja. To su vitalni trenuci iz kojih se nešto može naučiti, nešto što pripada prošlosti, rastvoreno zrelim pogledom i perspektivom lične ravnoteže.

Međutim, postoje i drugi aspekti. Ponekad potcenjujemo glupost koja nas kružuje. Postoje ljudi koji pokušavaju da izgledaju lucidno i savršeno, ali koji ne pokazuju ništa osim apsolutne naivnosti, sa kojom prikrivaju bol.

Zauzvrat, za svaki budan i prosvetljen mozak nema ništa gore od svih glupih moda stvorenih da nas kontrolišu. Svi smo, barem jednom, bili žrtve raznih vrsta ljudske, pa čak i institucionalne gluposti. One koja uvek dolazi bez upozorenja.

Ljudska glupost i inteligencija

Često grešimo misleći da je "glupo" ponašanje rezultat manje inteligencije. To nije slučaj. Intelektualni koeficijent nema nikakve veze sa ovim postupcima, reakcijama, rečima ili malim svakodnevnim stvarima koje često viđamo.2.015. godine Univerzitet Eotvos Lornand u Mađarskoj i Univerzitet Bailor u Teksasu sproveli su zanimljivu studiju pod nazivom "Šta je glupo? Koncepcija ljudi o neinteligentnom ponašanju", rezultati su nam prvi put pokazali aspekte koje nijedna druga psihološka studija nije otkrila u vezi sa ljudskom glupošću.

Prvo, morate znati da je najčešća glupost ona koja je povezana sa jednostavnom distrakcijom. Nešto što se dešava svima. Pravimo greške, zaboravljamo i ponekad povredimo druge zbog toga. Međutim, budite oprezni, jer su takva ponašanja uzrokovana nedostatkom napora, ulaganja ili ličnog učešća.

Drugi nivo sa kojim je obično povezana glupost, je nivo "nedostatka kontrole". Tipično je za ljude opsesivno-kompulzivnog ponašanja i niske samokontrole. Ova vrsta gluposti može biti različitog stepena. To su obično vrlo uznemireni ljudi.

Konačno, treća vrsta gluposti je ona koja je očigledno namerna. Onaj ko preduzme akcije za koju savršeno dobro zna da će imati negativne posledice, takođe se proglašava glupim. Ljudi sa ovim profilom su vrlo štetni i stalno su prisutni u našem društvu.

Pristalice ljudske sreće

Kada se suočimo sa tako glupim ponašanjem, koje se uvek događa bez upozorenja, javlja se razumni mentalitet. Možda upravo zato što znamo da ovi profili nisu povezani sa niskom inteligencijom, radije bi trebalo da razgovaramo o moralnoj kategoriji, a ne o intelektualnoj dimenziji. To možemo videti gledajući televizijske programe, modne kampanje, ljude koji postižu uspeh bez ikakve vrline.

Fernando Savater objašnjava da ljudi koji se ponašaju glupo, kada odluče da se bave ovom lošom umetnošću, to čine samo iz dosade. Jer oni kojima je dosadno optužuju druge da su kukavice, sebični, ne previše patriotski nastrojeni i pre svega uživaju u stvaranju razdora među drugima. Glupost je, kao što vidite, mnogo više od "loše navike" koja dolazi bez upozorenja.

LJUDSKA GLUPOST  uvek dovodi do pohlepe pa se onda ne mogu  razdvojiti zelja  i potreba !

Ako nešto jako želiš, verovatno ćeš to i ostvariti, ali kad veruješ da ti je to što želiš neophodno, priseti se razlika između potreba i želja.

Potreba je nešto bez čijeg zadovoljenja nije moguće ostati u životu. Zbog toga su potrebe najsnažniji motivatori: nepodnošljivom neprijatnošću kada nisu zadovoljene, a prijatnošću kada jesu. Njih nema mnogo: potreba za hranom, za vodom, za snom, za određenom temperaturom...

Zbog toga što su povezane sa preživljavanjem, svaki čovek je zavisan od zadovoljenja svojih potreba.

Želje nisu povezane sa preživljavanjem. Želja je ono bez čijeg zadovoljenja je osobi samo neprijatno. U tom slučaju ona oseća nezadovoljstvo ili frustraciju, što ne ostavlja bilo kakvu štetnu posledicu.

Prema tome, ako ne zadovoljimo neku potrebu, biće ugrožen naš život, a ako ne zadovoljimo neku želju, biće nam samo neprijatno neko vreme.

Ako nam nije jasno da li je nešto što želimo da ostvarimo ili posedujemo potreba ili želja, možemo da primenimo test-pitanje: Da li ću umreti ako ne ostvarim dato htenje? Ako je odgovor negativan, jasno je - reč je o želji.

Zašto je važno razlikovati svoje i tuđe potrebe od želja? Osoba koja pogrešno misli da je neka njena želja u stvari potreba, imaće doživljaj da će umreti ako ne zadovolji takvu želju.

Ona u stvari svoju želju pretvara u pseudopotrebu za koju veruje da mora da je zadovolji, po svaku cenu. Tako postaje zavisna od predmeta svoje želje, što je osnovni mehanizam svake patološke zavisnosti.

U zavisničkoj ljubavi, odrasla osoba misli da je njen život nemoguć bez ljubavi druge osobe. Osoba zavisna od heroina misli da će umreti kada je bez heroina iako je istina upravo suprotna: ne umire se od nedostatka heroina, već od njegovog viška - od preterane doze.

Na sličan način su mnogi od nas zavisni od ostvarenja različitih želja. Svaki put kada mislimo da moramo da ostvarimo neku želju mi se odričemo slobode izbora i upadamo u prisilu ostvarenja želje.

Zbog toga je razlikovanje potreba od želja nešto što nam omogućava da živimo slobodnije, da sebi i svojoj deci jasnije postavljamo prioritete.

To je danas veoma važno, jer je glavna osobina potrošačkog društva da nas sa svih strana uveravaju da nam je život nezamisliv bez raznoraznih stvari. Na ovaj način se stvaraju pseudopotrebe bez kojih se "jednostavno ne može" zamisliti kvalitetan život.

Proces podsticanja kupovine i potrošnje je u osnovi kapitalizma, omogućuje neodrživi ekonomski razvoj. U vremenima kada i bogati ljudi štede, pomaže razlikovanje potreba od želja,jer možemo da štedimo samo na onome što želimo.

MENI SE CINI KAO ZANIMLJIV I POUCAN TEKST. SVAKAKO DOBRO GA JE PROCITATI, RAZUMETI I RAZMISLITI O SVEMU!

S ONE STRANE OGLEDALA

 PISALA SAM O LUISU KEROLU. JOS JEDAN PISAC KOJI JE IMAO VRLO CUDNE POGLEDE NA SVET. DODUSE PISCI NI NE MOGU DA BUDU 'OBICNI LJUDI', ALI LUIS IMA MALO VISE EKSTREMNOSTI NEGO DRUGI. TO STO JE PAOLO KOELJO BIO NA PSIHIJATRIJI 3 PUTA NE ZNACI DA JE LUD, ALI NI TO STO JE LUIS KEROL PISAO ALISU U ZEMLJI CUDA I S ONE STRANE OGLEDALA NE ZNACI NI DA JE SASVIM NORMALAN. BILO KAKO BILO DELA OVIH PISACA NE MOGU DA SE POREDE  POGOTOVU STO JE LUIS PISAO ZA DECU A KOELJO ZA ODRASLE, MADA SVE VISE KRITICARA TVRDI DA JE ALISA U STVARI ZA ODRASLE. PA DA SE MALO PODSETIMO ALISE  U ZEMLJI CUDA DOK SNEG KOJI PADA NAD BEOGRADOM STVARA ZIMSKU BAJKU.

Za knjige koje govore o iznenađujućoj transformaciji, možda ne bi trebalo da iznenađuje što su Alisa u Zemlji čuda i Alisa s one strane ogledala među najadaptiranijim i najobrađivanijim pričama svih vremena.

Alisa upada u zečju rupu i zakorači kroz ogledalo, u svetove u kojima je sve moguće, gde se čak i svest o samom sebi transformiše: gde od pića možete da se smanjite, a od pečurke da porastete; gde se bebe pretvaraju u svinje a devojčica može da postane kraljica; gde cveće, životinje i karte za igranje govore, ali je logika neuhvatljiva.

Nije onda ni čudo što se reinterpretacija fantastičnih, šašavih kreacija Luisa Kerola u nove oblike neprestano pokazivala neodoljivom.

Alisa u Zemlji čuda, objavljena 1866. godine i njen jednako očaravajući nastavak iz 1871. godine, Alisa s one strane ogledala, inspirisali su generacije umetnika koji rade u raznoraznim medijima, od filma do pozorišta, od likovne umetnosti do pop muzike.  Kejt Bejli, kustoskinja muzeja o Alisi kaze:

„Krenula sam od proučavanja Alisinog uticaja i razmišljala o širem, kulturološkom, društveno-političkom kontekstu - zašto i kad je imala te različite interpretacije i aktivacije.

„Želite da nađete te okidače koji je pokreću u našoj kolektivnoj svesti."

Alisa i Zemlja čuda i te kako žive u našoj kolektivnoj svesti.

Svi znamo kako izgleda čajanka Ludog šeširdžije, možemo da uporedimo razne zlosrećne parove sa Tvidldamom i Tvidldijem ili velikim kezom Češirskog mačka.

Alisine avanture u Zemlji čuda su započele, prema legendi, kad je Čarls Lutvidž Dodžson - poznatiji kao Luis Kerol - ispleo priču da bi zabavio pravo dete po imenu Alisa Lidel i njene sestre jednog letnjeg popodneva 1862. godine.

A opet, za mnoge čitaoce, ni Alisa ni Zemlja čuda ne ostaju vezani samo za detinjstvo, već se prenose sa prilično velikom ljubavlju i u zrelo doba.

Imam majicu sa Kraljicom Alisom; znam više ljudi sa tetovažama inspirisanim ovom pričom, od flaša „Popij me" do gusenica koje puše, nego iz bilo kog drugog jedinstvenog izvora.

Replike se nanovo otkrivaju u savremeno doba kao inspirativni citati za Instagram („Nekad sam verovao u čak šest nemogućih stvari pre doručka"), a neke adaptacije su izrazito samo za odrasle, kao što ćemo videti, sa umetnicima koji pronalaze moćne metafore u Kerolovoj priči.

Ali od prvog trenutka njenog objavljivanja, Alisa je probila granice „dečje književnosti", do te mere da je list Nejšn mogao da sugeriše da je knjiga zapravo više za odrasle nego za decu.

Kerol je znao šta radi: doneo je mudru odluku da je ilustruje Džon Tenijel, koji se nije vezivao za dečje knjige - umesto toga, bio je slavan kao karikaturista Panča, gde je ismevao političke ličnosti.

Tenijel je bio moćniji u tom odnosu - bio je toliko nezadovoljan kvalitetom prvobitnog otiska u knjizi da je insistirao da se uradi nov napravivši veliki trošak.

U međuvremenu, objavljivanje Alise s one strane ogledala toliko se odužilo zato što je Kerol morao da čeka da se ovaj oslobodi drugih obaveza.po ismevanju političara kao karikaturista Panča

„Vladalo je osećanje je li ova knjiga samo za decu ili je i za odrasle?", kaže Bejli.

„Izbor ilustratora iz Panča i dodvoravanje odrasloj publici očigledno je bar delimično bila na Kerolovom umu. Bio je to veoma strateški potez."

Tenijelovi prepoznatljivi, često prelepi, često blago uznemirujući crno-beli drvorezi postali su momentalno - i trajno - popularni.

Možda bi bio iznenađen brojem artikala na Etsiju danas sa njegovim crtežima, ali možda i ne bi: vrlo brzo posle objavljivanja, Tenijelove slike naširoko su korišćene za viktorijanske suvenire.

Muzejska postavka u galeriji sadrži primere originalnog „brendinga" Alise, od kutija za kolače do igraćih karata.

Od samog početka, slika „Alise" oduvek je bila od centralne važnosti.

Tenijel je svakako postavio letvicu izuzetno visoko za ilustracije - on je ustanovio mnoge od arhetipova Zemlje čuda koji istrajavaju u svakom mediju, od njene haljine sa keceljom do Šeširdžijinog cilindra.

Deo razloga zašto je Alisu toliko lako iznova izmaštati jeste zato što je ona toliko dobro kodifikovana - što umetnici i koriste i izvrću naglavačke.

Neke stvari koje doživljavamo kao izrazito Alisom u zemlji čuda, međutim, ne potiču od Tenijela.

Proces adaptiranja Alise započeo je vrlo brzo - prva pozorišna verzija postavljena je 1876. godine - ali Bejli ističe da se tradicija plavokose Alise „nije primila sve do Holivuda, kad je to postao definitivni tip glumice."

Rut Gilbert, Šarlota Henri i Kerol Marš igrale su ultraženstvene Alise sa dugim kovrdžavim loknama u igranim filmovima koji su se pojavili tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka.

Ali svakako je Diznijev animirani film u koloru iz 1951. godine zauvek zakovao trend plavuše, a Dizni je uspostavio i da Alisa nosi plavu haljinu (prva kolor verzija knjige zapravo je za haljinu koristila žutu).

A ako mislite da Češirski mačak „mora" da bude roze i ljubičast, ili očekujete da Beli zec govori: „Kasnim! Kasnim! Na veoma važan sastanak!", to je takođe Voltovava.

Alisa koju očekujemo danas možda je usput dobila holivudski tretman, ali jedna od najupečatljivijih stvari u vezi sa likovima iz Zemlje čuda jeste koliko se oni lako preoblikuju ili iskrivljuju prema umetnikovoj viziji, a da istovremeno i dalje ostanu prepoznatljivi.

Svoju Alisu ponudilo je više od 300 ilustratora: od vizije Artura Rakama o kapricioznom vilinskom detetu iz 1905. godine do autorke i ilustratorke Mumijeva Tove Janson i njene mekše i impresionističke interpretacije iz 1966. godine, do političkog karikaturiste i dečjeg ilustratora Krisa Ridela i njegove verzije objavljene prošle godine, u kojoj junakinja izgleda mnogo više kao prava Alisa Lidel.

Neki umetnici unose vlastiti stil, serija Salvadora Dalija neizbežno sadrži njegov prepoznatljivi oklembešeni sat; Ludi šeširdžija i Martovski zec Ralfa Stedmana izgledaju više kao da su ispali iz njegovih ozloglašenih ilustracija za Paranoju u Las Vegasu Hantera Tompsona, dok knjiga Jajoija Kusame iz 2012. godine sadrži više njegovih prepoznatljivih tufnica i tikvi od većine drugih Zemlji čuda.

Uprkos oslanjanju originalnih priča na igru rečima, jezičke zvrčke i nonsens, Alisa je postala tolika velika ikona da se često koristi kao merilo čak i u okviru prevashodno vizuelnih medija.

Kad je Kristofer Vildon prvi put predložio baletsku verziju, njegov dizajner Bob Krouli navodno je pomislio da je ovaj „potpuno poludeo" kad je odlučio da napravi Zemlju čuda bez reči.

Ali predstava Kraljevskog baleta iz 2011. godine bila je ogroman hit - poprilično zaslugom upravo Kroulijevog dizajna, koji je kombinovao prepoznatljive Alisine simbole sa klasičnim baletskim suknjicama i najsavremenijom scenskom opremom, od projekcija optičke umetnosti do višedelne lutke Češirskog mačka.

Kraljice-Srce izlazila bi i zastrašujuće ogromne krinoline-trona-tenka, da bi se otplesala parodija sekvence iz baleta Uspavana lepotica: istovremeno veoma u duhu Luisa Kerola i veoma baletski.

„Magija i misterija"

Alisa je oduvek bila merilo i za modu. Vivijen Vestvud, Zek Pozen, Viktor i Rolf, i Džon Galijano svi su poslali na modnu pistu kreacije inspirisane Kerolovim likovima i Tenijelovim crtežima, dok su transformativne, onozemaljske mogućnosti Zemlje čuda oduvek bile privlačne za modne foto-sesije.

„Mislim da je mnogo ljudi inspirisano magijom i misterijom, kao i ludilom priče o Alisi", kaže legendarna kreativna direktorka Voga Grejs Kodington u nedavnom onlajn razgovoru.

„Ona je 2003. godine režirala foto-sesiju Eni Lajbovic za Vog, u kojoj su modni kreatori dobili uloge likova iz Zemlje čuda.

„Bio je tu Stiven Džons kao Ludi šeširdžija; Viktor i Rolf kao Tvidldi i Tvidldam. Žan Pol Gotije bio je Češirski mačak, zato što se uvek smeši i uvek nosi pruge", prisetila se Kodington.

Nanovo izmišljanje Alise nije, međutim, samo vizuelno pitanje: čin reinterpretacije neizbežno u prvi plan iznosi šire kulturološke i društvene preokupacije.

Tim Voker je 2018. godine snimio serijal o Zemlji čuda za Pirelijev kalendar koristeći isključivo crne učesnike, među kojima model Daki Tot kao Alisu, Rupol kao Kraljicu-Srce i Vupi Goldberg kao Vojvotkinja.

„Nikad nisam video crnu Alisu i zato sam želeo da pokažem na koji sve način fiktivne ličnosti iz sveta fantazije mogu da budu predstavljene, kao i da istražim predstave o lepoti koje se menjaju", navodi se Voker u katalogu galerije u kojoj je trenutna postavka.

Alisa je često postajala mesto ili simbol šire društvene promene.

Bejli ističe kako su jedno od najranijih prisvajanja izvele upravo Sifražetkinje; pronašla je u arhivu pozorišni komad iz 1911. godine Alisa u Ganderlandu, „koji je pokazao kako je Alisa postala heroina za novu ženu novog veka".

Postavka je bila deo kampanje za jednake plate.

Tridesetih i četrdesetih, Kerolova priča postala je osnivački tekst za novi umetnički pokret.

Nadrealisti, pozivajući se na Frojdove teorije o nesvesnom, takođe su očekivano bili privučeni Kerolovom nelogičnom snolikom naracijom.

Gardijanov prikaz prve nadrealističke izložbe u Velikoj Britaniji iz 1936. godine čak je koristio Alisu da objasni njihove slike: „Ako jedan Luis Kerol može da stvori svet gusenica koje puše lulu, zašto onda jedan Maks Ernst ili Žuan Miro ne bi našli ekvivalent takvog sveta u slikarskoj boji?"

Slike Ernsta, Edvarda Bure, Leonore Karington i Doroteje Taning verovatno su interpretacije koje nas vode najdalje od osovine Tenijel/Dizni, pojačavši zlokobne ili uznemirujuće aspekte Zemlje čuda, poigravajući se sa razmerom i neizvesnošću.

Tu su mračni hodnici, predimenzionirana lica, jezive devojčice sa nakostrešenom kosom.

Ovo je ceđenje materijala iz podsvesnog, ali ponovo pročitajte Kerolove priče i pronaći ćete sasvim dovoljno nezadovoljstva, straha i iskrene opasnosti u svoj toj otkačenosti.

Vodenaste, apstraktne ilustracije Salvadora Dalija za Alisu u zemlji čuda došle su kasnije, 1969. godine - tada je Alisa već uživala drugi kulturološki „momenat".

Zemlja čuda uredno je prisvojena kao psihodelično iskustvo: halucinacije koje šire svest, gde razna stvorenja govore, telo vam se menja i osećate potrebu da se zapitate ko ste vi uo

Na izložbi se pojavljuju verzije Alise više od 300 umetnika i ilustratora - na Dalijevima se pojavljuju njegov legendarni oklembešeni sat

U ovoj eri ima raznih interpretacija Alise u izobilju. Adrijan Pajper i Džozef Makhju uradili su dela inspirisana Alisom u karakteristično uskomešanim drečavo roze i narandžastim bojama iz psihodelične umetnosti.

I muzičari su se ubacili u priču, od izvanrednog usporenog hita White Rabbit iz 1967. grupe Jefferson Airplane do I am the Walrus Bitlsa, sa Džonom Lenonom koji je bio inspirisan pesmom Morž i stolar iz Alise u svetu s one stranu ogledala.

Ilustracije Ralfa Stedmana uredno opisuju samog Lenona kao gusenicu, dok je nemački umetnik Sigmar Polke kolažirao Tenijelovu originalnu gusenicu u svoje tripozne tufnaste radove.

Ima još tufnica u Jajoi Kusaminom „hepeningu" iz 1968. godine, gde goli istačkani performeri poskakuju oko statue Alise u Central parku.

„Alisa je bila prabaka hipija. Kad se osećala loše, ona je bila prva koja bi uzela pilule da je malo podignu", izjavio je Kusama, možda čak i preteravši s objašnjavanjem.

Niz zečju rupu

Sve je to trajno transformisalo naše razumevanje Alise, do te mere da se prvobitno nevini elementi sada često koriste kao reference na supstance koje menjaju svest: gusenica koja puši lulu, pečurke, sleđenje belog zeca.

I zaista, 1971. godine edukativni film američke vlade, Radoznala Alisa, opisao je likove iz Zemlje čuda kao različite tipove zavisnika od narkotika: gusenica je bila navučena na travu; Martovski zec na amfetamine; puh na barbiturate.

Namera je bila da se od ove aktivnosti odvrate deca, ali je umesto toga postignut kultni status kao prijatno tripozno psihodelično delo samo po sebi.

Nisu, međutim, sve Alise iz tog perioda bile vesele - ilustracije Pitera Blejka iz 1970. godine možda su prepune živopisnog cveća i šara, ali je njihovo sveukupno raspoloženje sumorno.

Alisa tugaljivo zuri u posmatrača; Ludi šeširdžija deluje samosažaljivo u zatvoru. Uprkos njihovim bojama, deluju kao da su izašle iz sveta neobične BBC-jeve adaptacije u režiji Džonatana Milera iz 1966. godine.

Snimljena u otrežnjujuće crno-beloj tehnici, sa svim likovima odigranim kao prepoznatljivim (obično višeklasnim) „tipovima" umesto kao životinjama, od svih adaptacija Alise ova istinski najviše odaje utisak sna.

Ukoliko poznajete dobro original, ništa vam neće biti jasno, a malo je verovatno da će se dopasti deci.

Miler unosi zlokobnu atmosferu u čitav projekat i razvija ideju da je Zemlja čuda nelogičan svet odraslih u kom dete pokušava da se snađe.

Ipak, kao satira društva ograničenog besmislenim konvencijama koje nameću vladajuće klase, odaje utisak prepoznatljive interpretacije šezdesetih - baš kao i filmska muzika sa sitarom Ravija Šankara.

A Alisa u zemlji čuda kao priča o odrastanju nešto je što se često ističe u narativnim adaptacijama u pozorištu i na televiziji, ili čak u muzici - konceptualni album Litl Simza iz 2017. godine Stillness in Wonderland koristio je Alisu kao okvir za samospoznaju.

Ali Alisin potencijal kao simbola za pubertet (sve te telesne promene!) ili nadolazećeg pretvaranja u ženu takođe je nešto što je privlačilo uznemirujuću perspektivu.

Serija fotografija Ane Gaskel mladih devojaka nalik Alisi - koje nekad maltretiraju jedne druge ili su im tela fizički isprepletena - uznemiruju i sabotiraju ideju nevine devojčice.Najskorija tumačenja Alise odražavaju vremena u kojima je čitana - i zato ne čudi što je ona u 21. veku postala digitalna.

Mračna kompjuterska igra Alisa Ameriken Mekgija stavlja Alisu u ulogu traumirane akcione heroine, koja se bori protiv negativaca kao što su Džebervok i Kraljica-Srce u svojoj mračnoj podsvesti.

U mjuziklu Dejmona Alborna wonder.land, propadanje u zečju rupu transformisano je u usisavanje u digitalni svet, s usamljenom tinejdžerkom koja preuzima Alisu kao avatar u onlajn igri.

„Zemlja čuda uvek je moćna metafora ili ideja sa kojom može nešto da se radi", kaže Bejli.

A muzejska postavka u zainteresovana je upravo za to: kako je otkačena priča jednog čoveka, osmišljena da bi zabavila devojčicu, omogućila tolikim generacijama čitalaca i tolikim nemirnim umetnicima da pođu niz zečju rupu vlastite mašte.

„Knjiga ima toliko fenomenalno mnogo ideja i koncepata u sebi, a ipak ostavlja prostora i za novu kreativnost", kaže Bejli.

„To je zaista Biblija za maštu."

Ne znam da li shvatate sustinu ove knjige? Ni braca Grim nisu pricali price za decu. Onakve kakve ste vi videli i citali su zapravo preradjene originalne price lisene sve brutalnosti i istine, a price su bile istinite. Mozda vam se ucinilo da preterujem sa pisanjem o alisi, medjutim, koliko god sam se puta bavila pitanjem da li treba deci citate bajke ili ne odgovor nisam nasla. Masta je divna stvar, i bajke su masta, ali sta ako su i bajke jedna posebna realnost ,jedan poseban paralelni univerzum. 

PA NISTA. RAZMISLITE KADA ZELITE DA DETETU PROCITATE BAJKE. OD LUISA KEROLA, BRACE GRIM I ANDERSENA ( NARAVNO I DRUGE) JER CRVENKAPI SE NI NE ZNA TACNO KO JE PISAC A NAJBRUTALNIJA JE OD SVIH. ZLE MACEHE I OSTALI LIKOVI KOJI RADE SVE NA UNISTAVANJU DECE ZAISTA NE POSTOJE SAMO U BAJCI. MNOGE BAJKE SU ZAPRAVO ZA ODRASLE DA IH UPOZORE I NECEMU NAUCE.  A DECI IH 'PRODAJEMO' KAO 'SARENE LAZE' UPAKOVANE U BALSKE HALJINA PRINCEZA!