SRECA JE LEPA...

SRECA JE LEPA SAMO DOK SE CEKA DOK SAMO PRVI NAGOVESTAJ DA - RECI SU  IZ PESME DESANKE MAKSIMOVIC  I PISAC SARMA ( KALUDJER KOJI JE PRODAO SVOJ FERARI) TVRDI DA JE SRECA SAMO  PUT KA SRECI,A ME KRAJ TOG PUTA U POTRAZI ZA SRECOM SARMA IMA 7 KORAKA. PISMA SU VEC DAVNO ZABORAVLJENA KAO NACIN KOMUNIKACIJE. A JA BIH DANAS PISALA O PISMIMA I O SRECI KOJA BI NASTALA PRILIKOM PISANJA ALI I PRIJEMA PISMA. A NEKAD JE CEKANJE NA PISMO BILO JAKO DUGO , STO DUZE TO VECA SRECA KAD SE PISMO DOBIJE. DANAS LJUDI NEMAJU TU VRSTU SRECE JER PORUKU MOGU DA DOBIJU PAR SEKUNDI ILI CAK ISTE SEKUNDE KAD JE POSALJU. 

Nekada, pismo je bilo veoma popularan vid komunikacije, omogućavalo je transport reči i njihovo putovanje od onoga koji piše do onoga ko bi napisano trebalo da pročita. Pisma su prenosila različite poruke, od administrativnih, tragičnih do najdirljivijih reči. Nekada se na odgovor čekalo i po mesec dana, ali da li je u tome zapravo i draž? 

Da li su list ili dva hartije ispisane vama dobro poznatim rukopisom, uz apsolutno razumevanje i osećanje emocije onoga ko je pisao, upravo životnije ispisani redovi, od onih koje pročitamo na ekranu telefona kada dobijemo sms?

Čini se da je sam čin pisanja i čitanja pisama u nekoj meri intimniji od pisanja poruke putem društvene mreže. Zašto?

Zato što pisanje pisma podrazumeva osamljivanje, svojevrstan imaginarni dijalog sa osobom kojoj pišete, koju verovatno dugo niste videli, i koja vam još verovatnije veoma nedostaje. U tom intimnom činu onaj koji piše otvara se i to naravno ne znači da ovde govorimo o pisanju ljubavnog pisma. Kada vam neko nije dostupan svakoga dana u vama se javlja potreba da mu pišete o događajima ali i sopstvenim razmišljanjima i osećanjima, da mu vašu dušu na tom listu hartije pružite kao na dlanu.

Još je možda i intimniji čin čitanja pisma, koji takođe podrazumeva osamljivanje. Dok čitate, vi doživljavate i proživljavate, razumete i saosećate. Postoji li išta intimnije od toga da shvatite i razumete nečiju, pred vama otvorenu dušu?

Pisma su razmenjivana među prijateljima, istomišljenicima, ljubavnicima, najvećim intelektualcima, a sadržaji koji su njima prenošeni varirali su od pesama, eseja, fotografija i najdirljivijih reči. Sam čin pisanja pisma i odgovora na njega zahteva neku vrstu promišljanja, evociranja uspomena i ponovnog proživljavanja ispisanog, tako da je to posebno iskustvo za onoga ko piše.

Pismo na prvi pogled izgleda kao konvencija, šablonizovana struktura određenog početka i kraja, koju smo uglavnom svi naučili da pišemo još u osnovnoj školi. Ali da li taj šablon i konvencija podrazumevaju ustaljenost? Naravno da ne! Pre svega, u zavisnosti od sadržaja pisma, ono će početi sa: Poštovani, Voljena moja, Draga majko ili Prijatelju… I u istom maniru biće i završeno, ali ono što ljudska ruka ispiše i kao deo sebe prenese hartiji ne može biti, i nikada neće biti svedeno na šablon!

Šta nam je danas ostalo od pisma?

Pre svega mnoštvo emotikona koji nas spašavaju da izgovorimo velike reči, koje možda neće biti uzvraćene. Od dugačkih poruka o iskustvima i doživljajima našeg dana, ostao je samo kratak skelet, srž od dva, tri reda. Jer ko ima vremena da piše romane, a tek da ih pročita? Što se klasične forme pisma tiče, zadržali smo je samo u pisanju mejlova, koje koristimo isključivo u poslu ili u konvencionalnim razgovorima… Sve što se moglo svesti na minimum svelo se. Minimalizam je omiljeni stil ovih dana, od načina odevanja do izgovorenih reči.

A zašto mi ne bismo pisali pisma? Za početak, budućem sebi… Zaturili ih negde u stanu i kroz nekoliko godina slučajno naišli na njih. Obradovala bi nas, raznežila i podučila. Ili pisma porodici i prijateljima sa kojima ne živite u istom gradu. Da li možete da zamislite iznenađenje na njihovim licima i široki osmeh, dok im poštar uručuje reči koje ste samo za njih ispisali? Pa i ona klasična, ,,tako patetična i tako kliše” ljubavna pisma, koja su nekada čekana sa toliko nestrpljenja, toliko puta osmišljavana, i sa toliko pažnje pisana. Ta pisma koja bi trebala da pisemo sebi ili deci  i koja bi citali u buducnosti treba da sadrze  sva nasa osecanja  i vidjenja sveta oko nas u tom momentu u kom pisemo. Pisuci ovaj post shvatila sam da ja pisuci moj "patispanj" pisem pisma za buducnost!

Reči  koje sami složite na papir, sasvim su vaša i samo za jedne oči pisana priča. 

Postoji li u tome neke magije, ili nam se samo čini?  Tu magiju su prepoznali pisci, a i ko bi drugi. Gotovo nema knjizevnog dela u kome neko pismo ne preokrene sudbinu glavnog lika.
otovo 300 uglavnom neobjavljenih pisama uticajne feminističke misliteljke Simon de Bovoar, napisanih francuskoj romansijerki Violet Leduk, prodato je za 56.700 evra.

Poslata između 1945. i mesec dana pre smrti Ledukove 1972. godine, 297 pisama otkriva intenzivno prijateljstvo dveju žena, piše Gardijan.

Bovoar je bila urednica i izvor podrške Ledukovoj, koju je jednom nazvala "najzanimljivijom ženom koju zna" i oslanjala se na nju zbog svoje analize lezbejstva u svojoj čuvenoj knjizi "Drugi pol".

Uprkos tome što je među njenim obožavateljima bio i slavni francuski pisac Alber Kami, Leduk je slavu stekla tek u poslednjim godinama života.

Jelena Strajnić je bila tek devojka kada je pedesetih godina prošlog veka tokom letnjeg raspusta upoznala Dragutina Cvijanovića iz Zagreba. Uskoro su počeli da se dopisuju, a pisma su nastavila da stižu u narednih 65 godina. Njihova priča vredna je filmskog scenarija, što je ubrzo osetila i Marija, Jelenina unuka, i uhvatila se u koštac sa objektivom kamere.

- Moja baka se zove Jelena Strajnić i jedna je od mojih omiljenih osoba u životu. Jednom prilikom mi je pre pet-šest godina pokazala zbirku poezije svog, kako ga je nazvala, prijatelja iz Zagreba i mene su te pesme toliko dirnule da sam ostala kod nje narednih nekoliko sati slušajući o njihovom odnosu. Prijatelj iz Zagreba je, kako se ispostavilo, Dragutin Cvijanović, doktor nauka, seizmolog i pesnik, s kojim je razmenjivala pisma još od pedesetih godina, kada su se prvi put upoznali tokom letnjeg raspusta, pa sve do tog dana, 65 godina kasnije, kada joj je u sanduče stigla i ta knjiga. Odmah sam osetila neopisivu želju da njihov odnos dublje istražim, njihovu priču na neki način zabeležim, kao i da se njih dvoje posle tolikih godina ponovo sretnu - priča nam Marija Strajnić (34) iz Beograda. 

Sa 22 otišla sam u Njujork da intervjuišem jednog repera i on mi je savetovao da treba da se povežem sa Tupakom. Bila sam dosta rezervisana, ali kada sam čula njegov album "Striktli for maj Nigaz" osetila sam "to"! Poznavao je bol isto koliko i ja. Stupila sam u kontakt sa njegovim izdavačem i poslala mu kopiju mog časopisa. Nekoliko meseci kasnije zazvonio mi je telefon, pitala sam ko je i čula: "Ovde Tupak, poslala si mi kopiju svog časopisa", pitao me je da nastavim da šaljem i počeli smo da komuniciramo preko pisama - priča Nina  Badrešvar.

Oboje su bili veoma strastveni oko socijalnih pitanja, pogotovo policijske brutalnosti. Iako njeni prijatelji nisu videli nimalo umetnosti u njegovoj muzici, Nina je osećala da je na pravom putu. Oboje su bili knjigoljupci i introvertne osobe, pa su se odmah razumeli. Slali su jedno drugom odlomke iz knjiga.

- 1994. sam otišla u Kaliforniju sa Viktori Autrič grupom za podršku borbi protiv alkoholizma i droge, kako bih radila priče sa članovima bandi koji su uspeli da se izvuku iz takvog načina života. Čim sam stigla, čula sam da je pucano na Tupaka, preživeo je, ali je nekoliko nedelja kasnije završio u zatvoru kao osumnjičeni za seksualni napad - kaže Nina.

Nastavili su da se dopisuju, a u svakom pismu reper je tvrdio da je nevin. Prema njenim rečima, pisma su postala lucidnija, jer je mrzeo zatvor i prestao da konzumira marihuanu. Pratila je njegove promene raspoloženja od depresije i bola do hrabrosti i kreativnosti.

- Svake nedelje sam mu slala pakete i u njih stavljala kopije svojih intervjua sa ljudima kao što je Autkast. Zbog mojih intervjua sa reperima, ponuđeno mi je da pokrenem svoj časopis "Det Rou Ankat", što je bilo još jedno ludo iskustvo. Do dana današnjeg uvek osećam da pišem za publiku koja je inteligentna i svesna kao što je bio Tupak, jer je on tako intenzivno reagovao na moje reči - objašnjava Nina.

Sreli su se tek u oktobru 1995. na parkingu suda u Los Anđelesu. Podigao je i zagrlio nakon godina dopisivanja.

Posebnu kategoriju cine pisma Deda Mrazu! Deca celog sveta veruju u dobrodusnog dedicu koji donosi poklone ,a sa njima i ogromnu srecu. Kad smo kod tog pojma sreca odavno svi znamo da je sreca drugacija svakoj osobi na planeti. Nekima je sreca jedno, nekima drugo ,a nekima nesto sasvim trece. Pa ipak vratimo se deci, ona samo zele ljubav i paznju od roditelja. To je za njih najveca sreca. Dobro i pokloni od  Deda Mraza koji kupuju roditelji. Sa kolikim nestrpljenjem oni cekaju da dobiju ono sto su trazili u svom pismu sa neverovatnom adresom. Dobro sad  postoje agencije koje salju deda mrazove na kucne  adrese decice ciji roditelji to mogu da priuste. Ali to je neka sasvim druga prica. Vratimo se mi na srecu i pisma.

I dalje u kutiji cuvam pisma koja sam razmenjivalja sa roditeljima, rodjacima, prijateljima, ljubavima. Pa to je neverovatno. Recimo moja skola Maksim Gorki imala je tu razmenu druzenja sa ruskom skolom iz Moskve. Svi smo dobili adrese na koja smo slali pisma u daleku Moskvu. Sa nestrpljenjem cekajuci odgovor. Moja Masenjka. Nismo nastavili kontakt posle osnovne skole, ali pisma me podsecaju na divne dane detinjstva.

NADAM SE DA SAM BAR MALO IZLILA MOJ ZAL ZA PISMIMA. I STVARNO OSTAVITE PISMA SEBI I DECI I NAVEDITE  DATUM KADA ZELITE DA SE OTORE. TO JE IZAZOV ZAR NE? I STO DA NE NAPISETE PISMO NEKOME. MNOGO CE SE OBRADOVATI. A MOZDA I UZVRATI! SRECA JE LEPA SAMO DOK SE CEKA. OSETITE I VI RADOST CEKANJA PISMA!