PITALA SAM SE KOJE DRUSTVO JE POSLE KAPITALIZMA ( JER SU SOCIJALIZAM I KOMUNIZAM PROPALI - KINA SE NE RACUNA) I SHVATIM STA DRUGO- GLOBALIZAM. MADA SVI SAD PRICAJU O DEMOKRATIJI ,A CERCIL LEPO REKAO DA JE DEMOKRATIJA NAJGORI POLITICKI SISTEM AL TRENUTNO NEMA BOLJEG BAR DOK GA NE ZAMENI GLOBALIZAM!
Da demokratija nije najgori sistem ali da je prepuna slabosti koje joj polako ali sigurno dolaze glave u to ćemo se složiti. Da bolji sistem još nije projektovan izvesno je zato što se niko i ne trudi da uradi nešto na tom planu a dok se nešto ne ponudi i u praksi proveri nemoguće ga je oceniti. Na drugo pitanje iz uvoda možemo odgovoriti odrečno: ne postoji fatalnost u promeni društveno-ekonomskih formacija. U 21. veku imamo feudalne monarhije iako bi one morale biti odavno arhivirane. Čitav niz država Bliskog istoka: Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati… su do danas feudalne apsolutističke monarhije sa vlašću koja nije izborna i smenjiva već predstavlja nasledni posed jedne ili nekoliko porodica. Što onda znači da su i u Evropi mogli da se očuvaju na vlasti feudalni staleži da je plemstvo umelo da odbrani svoje pozicije. Dakle, nije bilo neminovno da rast kapitalističke proizvodnje dovede do pada plemstva i sveštenstva sa vlasti i do njihove zamene buržoazijom kao novim gospodarećim staležom. U pobrojanim petrolejskim državama koje su prebogate i tehnički ne zaostaju za Zapadom seljaci odavno ne obrađuju zemlju plugom već traktorima a žanju kombajnima a ne srpovima. U tim zemljama imaju i razvijenu naftnoprerađivačku industriju. Ipak, seljaci su kmetovi na feudalnom posedu, industrijska, bankarska i trgovačka klasa nije uspela da svrgne feudalne elite već sa njima deli profit ali ne i vlast. Društvo je skroz prožeto religijiom da je i pravni sistem klerikalan (šerijat) a državom vlada „plava krv“ koja ne pomišlja na izbore, partije, parlamentarizam, slobodu štampe, zbora, udruživanja i takve nekakve bagatele u koje se svi u Evropi kunu. Drugi primer može biti NR Kina koja takođe izgrađuje moćnu industriju i to kapitalističku uprkos svemu javnom zaklinjanju u marksizam ali ne dopušta uvođenje onoga što podrazumeva demokratski politički sistem. Konačno, ako je „zakonitost“ (kako su nas učili u školama) da robovlasništvo prelazi u feudalizam a feudalizam u kapitalizam da bi konačno ovaj prešao u najviši stupanja čovečanstva socijalizam – onda ispada da su sve zemlje i narodi koji su imali kakav-takav socijalizam retardirale i vratile se u prethodnu „formaciju“ koja je lošija. Mnogi sa dužim pamćenjem (naročito što više vremena prolazi od onih „starih dobrih vremena“) potvrdiće vam da je tako. Što vreme više prolazi tegobne strane starog sistema blede u sećanju a ostaju uspomene na ono dobro: siguran posao, socijalna sigurnost, obezbeđeno školovanje i zdravstvo, relativna izjednačenost u prihodima i kudikamo veća pravna sigurnost nego sada.
Demokratija se pokazuje nesposobnom da reši najteže probleme današnjice što je primetno čak i starim demokratijama koje su služile za uzor. Kada je buržoazija podizala narod na bunu protiv feudalne klase ona mu je obećavala takav sistem u kojoj će narod odlučivati po svojoj pameti. Mukotrpno se stiglo do opšteg i jednakog biračkog prava za sve. Međutim, imali smo primere kada je „njegovo veličanstvo narod“ izabralo najpogubniju politiku, jedan od najstrašnijih primera je kako je Hitlerova partija dobila na demokratskim izborima! Nama bliži primeri su ispred nosa. Sa matematičkom preciznošću se može utvrditi da ovde izbore dobija onaj ko ima najmoćnije medije uz sebe, u koga je najviše para uloženo (a pitaj boga ko ih je uložio!), čiji su slogani najviše demagoški i dopiru do najdubljih slojeva naroda i njegove fantazije. Sa fatalnom sigurnošću se može odrediti da će izbore dobiti onaj ko ima najmoćniju propagandu, najbolji marketing, najefikasniju reklamu, najagresivniji pristup.
Pred naletima desnih populista na Zapadu bi mogli da se sete kako demokratija i opšte biračko pravo baš i nisu tlo na kome cvetaju stabilnost i mir a da i ne govorimo o sigurnosti kapitala i profita. Poznata je priča o grupi američkih profesora koji su otišli na neko vreme u Kinu da prenesu tamošnjoj intelektualnoj i političkoj javnosti iskustva američke demokratije. Vratili su se kao pobornici kineskog sistema jer u njemu ne samo što nema partija i rizika sa svakim izborima već nema ni sindikata niti štrajkova a kapitalizam se nesmetano pokazuje u svoj svojoj „efikasnosti“. Tako da će pre SAD poprimiti kineski sistem državnog kapitalizma plus otvorene diktature elita nego što će kineskom vrhu neko prodati američki model slobodnog tržišta plus demokratija.
Koliko god se zamerio „demokratskoj javnosti“ ne ustručavam se da iznesem mišljenje da je narod maloletnik kome je potreban staratelj. Narod ne može o sebi da odlučuje i on stalno ponavlja kolosalne greške. Državom treba da upravljaju ljudi koji su stručnjaci i koji se razumeju u vođenje državnih poslova za šta su potrebna šira znanja i umeća. Ne smete državu i narod prepustiti hirovima većine koja se formira u lepi nedeljni dan ko zna na kojem lažno postavljenom i u suštini nevažnom pitanju. Ne možete upravljanje prepustiti slučajnim ljudima, pohlepnim i samoprecenjenim koji u životu nisu bili ni sekretari mesne zajednice, nisu u životu vodili sastanak ni udruženja pecaroša, koji nisu nikada sastavili čak ni zapisnik o sastanku kućnog saveta – a sistem im je omogućio da postanu ministri i predsednici!!! A gde su im neophodna znanja: ekonomija, politika, istorija, pravo, međunarodni odnosi… Upravljanje se uči. U doba onog starog sistema partija koja je vladala školovala je svoje kadrove najpre po raznim kursevima i večernjim školama da bi konačno otvorila i fakultete političkih nauka koji su smišljeni da proizvode „društveno-političke“ radnike odnosno upravljačku elitu društva. Komunizam je na taj način stvarao svoje „novo plemstvo“ koje je upravljalo narodom u ime naroda. To što se onda zvalo „avangarda radničke klase“ bila je zapravo elita školovana za predvodništvo. Ako prepustite politiku beslovesnoj svetini i njenim hirovima to će biti najpreči put u ambis društva. Narod je u svojoj masi konzervativan i reakcionaran, on se instinktivno opire svakoj novini, on se očas iz poslušne i inertne mase pretvori u linčersku rulju koju predvode ulični demagozi. Mi tome u Srbiji odavno prisustvujemo.
Naravno da globalizam znači ograničavanje, ali šta je bolje? Ako želite punu slobodu idite na planinu i gajite ovce. Imaćete neslućenu slobodu! Samo na usamljenoj planini ne možete uživati u blagodetima moderne civilizacije. A i Internet je slab.
Globalizacija je stadijum u razvoju čovečanstva. Kao što su u jednom istorijskom periodu nastale granice države tako dolazi istorijski period koji će ih ukinuti. A to je globalizacija.Diktatorski stavovi u politici, nauci, umetnosti ne trpe globalizaciju. Takvi diktatori su njeni oštri protivnici. Takvi se štite granicama, političkim i svim drugim, naročito granicama uma.
Ima onih koji su protiv globalizacije jer ona ruši nacionalne granice. Nacionalisti iz nekog razloga svoju naciju vide u nekom posebnom sjaju, pa su onda ponosni što su baš, recimo Mađari ili Pakistanci, ili Francuzi, a ne nešto drugo. Ali dobro sad, to je već druga tema.
Globalizacija dalje smeta kriminalcima, teroristima i sličnima jer im globalne norme osujećuju beg od pravde. Njihovi računi u bankama se globalno blokiraju, a bez novca njihovo skrivanje je otežano. Sem toga sva policija globalizovanog sveta ih traži i njima nije lako.
Obrnuto, globalizacija jako godi svima kojima smetaju granice, jer granice ograničavaju tržište, kretanje, razmenu.anas ceo svet sluša muziku i gleda filmove Amerike. Naša muzika i naši filmovi su, međutim, samo za nas. Ali što ne bismo pravili muziku i filmove za svet? Nije lako? Pa naravno da nije, ali ako to ne učinimo čitava naša kultura će se istopiti i nestati. Globalizacija je veliko takmičenje u kome pobeđuju bolji, veštiji, jači, drskiji, pa i bezobrazniji. A ponekad oni koji samo imaju više sreće. Ostali gube, ponekad potpuno.
U budućnosti čitavi narodi će propasti, izgubiće se, izbledeće. Ali to se stalno dešava. Herodot u svojoj Istoriji pominje stotine naroda od kojih danas ne postoji ni jedan. Opstali su samo oni koji su bili sposobniji, ili su imali više sreće.
Pre 3,5 hiljade godina, iznenada je nestala raskošna Minojska civilizacija. Pretpostavlja se da je uništena u razarajućem talasu nakon eksplozije vulkana Santorini sto kilometara severno od Krita. Minojci, eto, samo nisu imali sreće.
U redu, želimo da opstanemo, ali kako se opstaje? Neki smatraju tako što ćemo da se zatvorimo i čuvamo sve naše od uticaja sa strane, što ćemo zaustaviti globalizaciju na našim granicama! To međutim nije moguće. Bez globalnih rešenja ne bismo mogli ni da telefoniramo, ni da uvozimo, ni izvozimo, ne bismo mogli zapravo ništa.
Stari Grci su bili otvoreni za nove ideje, upijali su nova znanja (čak su i bogove uzeli sa istoka) i na tim osnovama izgradili su novo, grandiozno delo. U novo doba SAD, i sve razvijene zemlje rade isto. Svi su otvoreni za nove ideje i svi su uspešni! Japan, ta duboko tradicionalna zemlja, se otvorio prema Zapadu i danas je sila. Indija se otvara i postaje mnogo moćna zemlja. Kina takođe. I sve šalju rakete u svemir.
Otvaranje nije dovoljno, potrebno je raditi i biti bolji i sve bolji. Hajde da budemo bolji programeri od Indijaca. Hajde da svetu nametnemo balkansku muziku. Ta muzika je divna. Hajde da napravimo za ceo svet balkansku muziku. Hajde da nacrtamo odlične crtane romane, smislimo divne kompjuterske igre. Hajde da Kraljević Marko bude veći junak od Supermena...
Zašto je to tako? Pa izgleda da Amerika ima sistem koji ih tera da se trude, da uče i izmišljaju. Problem je što mi nemamo. Naši društveni, privredni i svi drugi odnosi su tako regulisani da nas koče, sputavaju. Nije dakle naš problem u globalizaciji, nego u nama i pravilima koje smo sami izglasali. I problem je što ćemo radije da vičemo protiv globalizacije, nego da menjamo zakone i način života.Globalizacija je neminovna. To je jedna faza razvoja čovečanstva.
A onda opet Jovo nanovo. Veliki reset pa prvobitna zajednica gde smo svi jednaki i svi imamo isto pa sad kako ga nazvali komunizam ili globalizam sve jedno. Sto znaci da najbolje prolaze neka dobra prosla vremena. Uzgred i dalje imamo robovlasnistvo i feudalizam koji nikad ne prolaze. Kapitalizam ima toliko varijanti da je nemoguce ih sve prepoznati pa samim tim ni nabrojati.
Demokratija po meni ima vise mana nego dobrobiti za jedno drustvo jer uspkos nazivu demos -narod narod nema nikakvu slobodu . Demokratija samo postoji u politickim govorima.
TAKO DA REZIMIRAMO. GLOBALIZAM MI SE I NE SVIDJA JER SE GUBI IDENTITET I NARODA I POJEDINACA ,PRVOBITNA ZAJEDNICA JE OKEJ IAKO JE PRIMITIVNA ALI NIJE BAR POTROSACKO DRUSTVO KAO JEDAN OD NAJGORIH STVARI KOJA 'KRASI' KAPITALIZAM. PRVOBITNA ZAJEDNICA JE BILA OPUSTENIJA IAKO TE SMRT VREBA NA SVAKOM KORAKU TI TO NE ZNAS I SRECAN SI!!!! KAPITALIZAM 'SMARA' SA ZURBOM DA NAPRAVIS BRDA NOVCA. DEMOKRATIJA JE POLITICKA GLUPOST. TAKO DA JE MOZDA NAJBOLJE DA BUDE SAMO VELIKI RESET I ONDA NISTA!!!!
Нема коментара :
Постави коментар